9. КУЛТ ЧУДОТВОРНИХ СВЕТОГОРСКИХ ИКОНА НИШАВСКЕ-ПИРОТСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Иконе су за молитву употребљаване од првих векова хришћанства. Свештено Предање сведочи о постојању Спаситељевог лика, још за време његовог земног живота (Нерукотворени Образ), као и о икони Пресвете Богородице насликаној одмах по смрти и Васкрсењу Њеног Божанског Сина. Свештено Предање потврђује да је Православна црква од почетка имала јасно и непроменљиво схвагање нарочитог значаја иконе, пошто оно произилази из учења о оваплоћењу Другог Лица Свете Тројице- Господа Исуса Христа. Употреба икона корени се у самој суштини хришћанства, јер последње откривење које је прецао Богочовек, није само откривење Речи Божије, него исто тако лика Божијег, како саопштава Св. еванђелист Јован: „и Логос постаде тело и настани се међу нама."
Верни целивају икону Пресвете Богородице стога што је она постала Мајка Сина Божијег, а такође и иконе светих, јер су били верни Богу, борили се против греха подражавајући Христу, ишли његовим стопама и проливали крв своју њега ради. Светитељи се поштују као људи које је сам Бог прославио, који су с Божијом помоћу постали страшни за непријатеље људског рода, а добротвори за оне који се с вером подвизавају. Иконе светих су место сусрета чланова цркве која пребива на земљи са светитељима који живе на небесима и већ су прибројани небеској Цркви. Иконе Христа, Мајке Божије, анђела и светитеља стално подсећају верне на невидљиво присуство целе небеске пуноће у цркви -оне видљиво изражавају идеју неба на земљи.
Српски народ је кроз иконе потврђивао стварност светитеља као живих бића; гледајући у њихове ликове добијао подстрек и одушевљење да, под туђином, и он хода њиховим путем са чврстином вере њихове, напајао се њиховом неустрашивошћу пред страдањима и мукама и да се жртвује из љубави према Богу. На лицима свих светитеља читали су православни смерност, постојанство, дубину мисли, озбиљност, мир, благост, невиност и чистоту душевну. И тим својим духовним родитељима налазило се за корисно да дом свој украсе светим иконама. Робујући под Турцима кроз неколико столећа Срби су били без школе и писмености. Осим свештеника мало је ко знао да чита Свето писмо и учи се навици спасења. Зато је читање заменио гледањем Светог писма
108
насликаног на иконама, житијима светитеља, Христових јунака, и више кроз очи него кроз уши сазнавао истину живота и пут спасења. Тако су очували своју веру и спас своје душе. Икона је, исто као што је и симболизам првих хришћанских векова била заједнички језик целе цркве и заједнички језик јединства цркве, изражавала заједничко православно учење, заједничко православно аскетско искуство и заједничку православну литургију. Икона је увек изражавала откривење цркве, износећи га на видљив начин пред очи верника, постављајући га пред њихове очи као одговор на њихова питања, као учење и путоказ, као задатак који треба испунити. У икони човек прима откривење и преко иконе он одговара на то откривење онолико колико он у томе учествује. Другим речима, икона је видљив доказ како Божијег снисхођења човеку тако и човековог полета према Богу. Ако реч и песма Цркве посвећују нашу душу помоћу чула слуха, икона је посвећује помоћу вида, првог међу чулима како кажу свети Оци: „Светиљка тијелу је око. Ако, дакле око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити.” (Матеј 6, 22).
Помоћу речи и помоћу иконе литургија посвећује наша чула, стога је Црква одлуком Седмог Васељенског Сабора наредила да се „постављају иконе попут слика Часнога крста, извора живота у свим Божијим црквама на посудама и светим хаљинама, на зидовима, на таваницама, у кући и на јавним путевима.” То је зато, јер она види у икони средство које може и које мора да омогући испуњење у нашем животу онога „шта нам је открио и пренео Богочовек". С друге стране, пошто „благодат коју су светитељи стекли у току свога живота остаје и даље стално на њиховим иконама, постављане су свуда да би освешгале свет благошћу која је њима својствена.” [1]
Центар окупљања Пироћанаца у време турске власти био је око Темског манастира Св. Ђорђа [2] чија је околина била препуна
1. Леонид Успенски, Смисао и садржај иконе. Свети Кнез Лазар. Часопис за духовни препород. 2-3. Призрен 1995. 150, 151; Упореди: Hugo Koch, Die altchristiliche Bilderfrage nach der Litterarischen Quellen, Göttingen, 1917; Georg Ostrogorsky, Studien zur Geschichte des Byzantinischen Bilderstreites, Breslay, 1929; Г. Острогорски. Соединеиие вопроса о св. иконах с христологической догматикой в сочинениях православных апологетов ранняго периода иконоборчества, изд. Кондаков. Семинария, Прага, 1929.
2. Када је у другој половини 4. века установљена епископска столица у Дакији са седиштем у Белој Паланци -Remesiani- и за првог епископа дошао чувени проповедник Никета, хришћанство се захваљујући њему
„брзо ширило у планинама Нишавља, а Turres-Пирот постаје центар хришћанства који својом шумовитом околином привлачи многобројне аскете да подижу своје ћелије свуда у Понишављу, а нарочито око данашњег манастира Св. Ђорђа у Темској. У самом Turresu подигнута је мала црквица у близини Градића с леве стране пута Пирот-Ниш. Уочи првог светског рата једна побожна жена открила је остатке ове црквице а у рушевинама је нађена већа количина златног и сребрног новца, са ликом и именом цара Константина. У самој тврђави постојала је још једна мала црквица чији се темељи и данас могу видети у унутрашњости Централне куле".
- М. Живановић. Нишавље, Пирот 1934, 14. Милојевић убраја Понишавље у прву српску свету Црну Гору -због калуђера- црнорнзаца, поред Охридске, Битољске, Кичевске, Дебарске, Скопљанске, Гњиланске, Кумановске, Криворечке, Врањске, Бањске и Софијске нахије. Тај „средередни" део српске земље и Србије, још за време Стефана Немање, препун је био српским манастирима који су у то време -представљали Академије знања и вештина јер су њима калуђери писали књиге, изучавали све науке и вештине, као: Богословију, Философију, Астрономију, Математику, Јестаственицу, Лекарство, Видарство, разне занате и Вештине изучавали теоретично у манастирским школама и практично у манастирским разноврсним болницама, сликарницама, занатлиницама, разноврсним радионицама."
На источној капији српске државе у другој половини 19. века помињу се као Милутинове задужбине: Св. Стефан Архиђакон у Бањи (Ћустендилу), Св. Богородица -задужбина Стефана Дечанског и Реље Охмућевића у Самоковској нахији, Св. Јован у Трнској нахији, Св. Арханђео Драгомански, Св. Богородица и Св. Марина у Софијској нахији, Драгомански манастир Св. Арханђела, задужбина Немањића, до постанка Кнежевине Бугарске припадао је Пиротској нахији: Рујански манастир Св. Арханђела у Трнској нахији задужбина је из доба краља Драгутина; Масловштички манастир Св. Богородице задужбина је српска из доба Деспотовине; Доброшевски или Погановски манастир Св. Јована Богослова задужбина је из времена краља Уроша Великог -такође је у Трнској нахији; Белоградишки манастир Св. Богородице задужбина је српских владалаца пре Немање; Дивљански манастир Храм Св. Димитрија задужбина је Мрњавчевића; у Пиротском округу Суковски манастир Рођења Св. Богородице, задужбина Деспота српских; манастир Темски Св. Ђорђа задужбина српска из доба Немањића, обновљен за време српског деспота Стефана Високог (почетак 15. века); манастир Ржански Рођења Св. Богородице задужбина српска из доба последњих српских деспота; Базовички манастир Св. Онуфрија такође из доба последњих српских деспота.”
-Милош С. Милојевић. Наши манастири и калуђерство, Београд 188,. репринт издање Београд 1997, стр 54;
Милојевић даље наводи да је већина ових манастира имала своје манастирске метохе. Духовници ових метоха -таксиотии- здржавали су свој метох прикушвањем милостиње а по одобрењу и благослову својега манастира „духовник је могао да постриже какву старицу а некад и млађу за монахињу. Таква се калуђерица сматрала као монахиња оног манастира из којега је био духовник који је постригао, и она је остајала у метоху. Прибирала је мнлостињу за манастир од побожних хришћана а раздавала народу канаскију -штампане видове манастира, бројанице, крстиће, а из Хилендара још и грожђе са лозе Светога Симеона. Сакупљене прилоге слала је или сама односила у манастир уредно. Зна се да су се на тај начин монашиле жене метоха манастира Дечани и Рилског манастира (којих је било у Пироту и Нишу) и манастира Св. Јована Бигорског. Оне су ткале платна, плеле чарапе, и спремале ручне радове у преобукама за манастире којима су припадале.” Око 1850. године поново се обнавља монашки живот калуђерица, што се види из берата које је султан издавао Митрополитима рашко-призренском и скопском. -Архимандрит Н. Дучић. Рашко-призренска митрополија, Београд 1896, 74.
109
испосничких ћелија и малих цркава и заштићена шумом. Овај предео је пружао веома добро склониште, али је и често страдао због близине града Темца. Када је 1761. установљена у Пироту Митрополија – „Нишавска Епархија Горње Мезије”од тада ничу и у самом Пироту пуно метоха и мањих цркава и Пирот постаје оно што је до тада Темски манастир. Везе које је Пирот имао и пре оснивања Митрополије са манастирима у Србији (Студеницом, Дечанима, Грачаницом) још су више појачане. Све ово је поред чисто верског карактера, јачало и српски дух и успомену на слободу Немањићког периода, бодрило Нишављане да на почетку 19. века својим учешћем у српским устанцима искажу своју припадност српском народу.
110
У састав Хиландарског властелинства после краља Милутина, ушли су многи метоси са својом земљом и приходима. Хиландарци су долазили на своје метохе не само са би руководили пословима већ и да би обновили запуштено и довршили започето. Преко њих се преносио утицај светогорске уметности на градитељство и сликарство у матици земљи. Тада су преношени у Србију, у Поморављу и Понишављу, поред култа чудотворних икона и атонски облици и култови на цркве. Хиландарци су у живопис својих метоха редовно уносили неку од својих тема. Ширили су кроз сликарство Хиландарски иконографски тип Св. Симеона и Св. Саве, подстицали су омиљеност неке од својих чудотворних икона или истицали на почасно место у храму слику Ваведења Богородице, своје храмовне славе. На тај начин присније су сродили свој манастир са средином у којој су им се налазили метоси. Најстарији писани запис о везама са Хиландаром Пироћанаца датира из 1561. године године где се као ктитор Хиландара помиње Старац Исаије који је походио задужбину Стевана Немања и Светога Саве и на књизи коју је приложио манастиру, записао: „Сију кннгу приложи старац пиротски Исаије иеромонах манастиру Хилендару в љетје 7060” (од стварања света). Нема записа од када се икона Богородица Тројеручице налазила у Хиландарском метоху у Пироту, али се са сигурношћу може тврдити на основу бројних казивања (нека од њих је прибележио Т. Петровић а односе се на другу половину 19. века), да је њен култ у Пирот донео неки од бројних приложника пиротских манастиру Хиландару. Шездесетих година 19. века чувар Хиландарског метоха у Пироту био је јеромонах Теофан Хиландарац. Сачуван је и један натпис на посребреном дискосу за нафору у Саборној цркви манастира Хиландара следеће садржине: „От рождества Христова 1856. марта 10 дна сеј дискос приложи во свјатеј церквеј Хиландар господин Хаџи Панча родом от Пирот, ради покојних родителех јего Јеремија монаха и Недели Свјех сродников их...". Ова веза Пироћанаца са Хиландаром и другим српским манастирима настављена је и у 20. веку и то највише преко „руских светогораца”. Немајући довољно Срба калуђера Митрополит рашко-призренски Нићифор обраћа се старешини ћелије Св. Јована Златоустог у Св. Гори, да му са знањем руског конзула у Пећи, пошаље известан број калуђера Руса ради чувања Дечанске лавре која је тада доста страдала од Арнаута. Оснивач ове ћелије, старац Кирило одазива се молби и 1903. године са 20 младих калуђера долази у Дечане, где за кратко време обнавља живот у овој царској лаври. Нешто касније, по избијању револуције у Русији, 1918. године ови калуђери долазе у Пирот са благословом епископа нишког Доситеја и преузимају управу манастира Св. Богородице у Сукову. За ове светогорце Суково је било погодно место за њихов мисионарски рад. Они су за своју ћелију на Св. Гори Атонској прикупљали прилоге у новцу и натури. Вођени овим калуђерима Пироћанци су у већим групама одлазили, најчешће пред
111
Ускрс на Св. Гору Атонску, да би се тамо о празнику исповедили, причестили и молитвом окрепили. [3] Дан њиховог поласка записао је
3. Код Срба Нишављана посебан, култни значај имала је страсна -последња недеља великог Ускршњег поста. Наводимо ретки запис једног Нишлије из 19. века:
„Од празника Цвети сваке вечери целе последње -Страсне недеље, бивало је, бдење у цркви Св. Арханђела Михаила. Других цркава онда није било у Нишу. На Цвети увече у први мрак, почињало је дрвено клепало лупати за бдење дуго, и то у размаку три пута. Звона онда нису била, јер Турци из фанатизма, мржње и ината и других бојазни нису дозвољавали да ма која црква има звона. Народ је онда био много побожннји и увек је на свако бдење радо ишао на време у цркву и она је увек била пуна света. По турском обичају и наредби никада се није ишло ноћу по улицама без светлости. Сваки је морао носити упаљени фењер, ако тога нема носио је упаљену славску свећу. Ишли су: стари, млади, мушки и женски па и децу своју водили на бдење и тиме васпитавали младеж у духу хришћанства и побожности. Народ је волео и чувао своје верске обичаје, зато је са великом побожношћу ишао чак и ноћу у цркву. Уочи Страсне недеље, Митрополит је Нишки достављао паши, да према хришћанском обичају последње недеље Великог поста народ иде у цркву на бдење и ноћу и молио је пашу да за то време постави стражу у дворишту црквеном и ван њега, ради целе Страсне недеље. Стража је долазила и вршила своју дужност до свршетка бдења. Народ је дошао на време. Црква је пуна дупке. По обичају, уз пратњу свих свештеника Митрополит улази у цркву носећи у руци дугачак црн штап место патарице. Свештенство облачи за бдење црну одећу. Почиње бдење. Пева се „алилуја” нотално. Свештеник кади народ тајном кадионнцом, (то је кратка кадионица без ланчева и прапорака) без икаквог звека... За бдење Великог четвртка спремали су се поред осталога и сви полијелеји, светњаци, кандила итд. У ово доба био је још један обичај. Усред цркве се ставио један дрвени стуб до три метара висине. На врху стуба закован је био један троугао од дрвета, а на његовом горњем делу десне и леве стране укуцавани су по шест шиљатих ексера. На њима се ставило 12 воштаних свећа од 40-50цм висине свака свећа. Ово се употребљавало само на Велики четвртак увече за време јутрење када се чита 12 јеванђеља. Увече тога дана у црквено обично време запале се свећњаци, кандила, полијелеји, запале се и оних 12 свећа, што су на троуглу. По завршеном читању сваког јеванђеља, одмах би се гасила и скидала са троугла једна свећа. Тако је сваки могао у моменту видети и знати, па и деца, колико су јеванђеља прочитана и колико још има до свршетка. После шестог јеванђеља, при певању дирљиве и жалосне стихире: Днес Христос висит на древје... из олтара се износио велики крст. Овај крст на коме је Христос у природној величини изрезан и намалан још и данас се налази у ондашњој старој цркви Св. Арханђела Михајла, онај исти из старога доба, дрвени велики крст. Кроз северна врлта из олтара излазе два ђака са рипидима, два ђакона, сви свештеници, три калуђера (Хиландарски, Дечански и Рилски, који су стално живели у Нишу у својим манастирским метосима -становима), за њима иде Митрополит. Место сјајне владичанске „патарице” носи он велики црни дрвени штап знак жалости. Сви су обучени у жалосним црним одеждама пева се: Днес Христос висит на древје... Јавља се из олтара Христово Распеће, које носи најстарији свештеник на десном рамену. На Распећу горе три велике воштанице. Свештеник је био Иконом Јован -поп Ване у оно доба било је проте, али према Цариградском правилу у свештенству најстарији чин био је Иконом. Распеће се носило поред предикаонице до амвона насред цркве. Народ се непрестано крсти са највећом побожношћу и пада на колена. Многи гласно плачу. Призор величанствен. Дирљиво је и жалосно одјекивало у цркви и оно куцање чекићем, кад се Распеће - Крст, утврђивало насред цркве, у постоље - камен. Чују се гласови људски: ето сад закопаше Христа. Није могуће описати овај призор, онај моменат и ону верску побожност. Чим је Крст постављен Митрополит и свештенство крсте се, метанишу и целивају Распеће по реду. Митрополит иде уз свој сто. Продужује се бденије а народ са страхопоштовањем и побожношћу, прилази и целива Свето Распеће. Нека од жена мете на Распеће пешкир, нека комад свиленог платна од „бурунџука", а нека комад „бурунџука". Пошто се бденије сврши а народ целива Распеће. свет се разиђе кућама..."
- Димитрије Цветановић. Бдење - Страсне - последње недеље великог Ускршњег поста за време турске владавине до 1878 у Нишу, Успомене старог Нишлије. Преглед цркве Епархије Нишке, 1932, XIII, 4, 89-91.
112
прота Љубомир Антић:
„Био је то празник и догађај за све и за њихове рођаке и пријатеље који су слали манастиру своје поклоне. После молепствија за пут, излазили би из цркве на челу са рипидима, свештенством и народом уз брујање црквених звона и одлазили на станицу одакле су возом путовали за Грчку.“ [4]
Једна група од 56 Пироћанаца је 12. априла 1923. године стигла у Хиландар на Велики петак, предвођена свештеником Атанасијем Џунићем. Пироћанцима је приређен свечани дочек. Богобојажљиви Пироћанци даривали су манастир пиротским ћилимима и новцем, обишли и друге манастире Свете Горе Атонске, које су такође даривали новцем и поклонима. Братство ћелије Св. Јована Златоустог је том приликом, као уздарје, предало Пироћанцима две изузетне чудотворне иконе - Св. Богородицу Млекопитатељницу за цркву Успеније Пресвете Богородице у Тијабари, где се она и данас налази, и Св. Богородицу Достојно Јест - за цркву Рождество Хрнстово на Пазару.
„Иконе су дочекане у Пироту са великим пијететом и страхопоштовањем. Била је огромна маса света, ђака и свештеника на железничкој станици, када су иконе изнете из вагона присутна је била и војска, да почасним плотунима дочека њихов долазак у Пирот". [5]
Иконе се чувају као највеће светиње у пиротским црквама а има и забележака да су људима доносиле чудесна исцељења од многих болести.
Међу чудотворним иконама са Св. Горе Атоске које су у Понишављу почеле да се славе током 19. века, неке су припадале руским монашким заједницама. [6] Једна од њих је и икона Богородице Достојно Јест којом су руски монаси даривали пиротске чорбаџије 1923. године.
4. Љубомир Антић. Везе Пирота са Хиландаром и Светом Гором. ВСУЈ, XVI, 964, 369, 7.
5. Виден Тошић. Казивања, забележено 1963. године.
6. Прве поуздане везе између српских и руских земаља односе се не само на почетак владавине династије Немањића, него се однос на Растка Немањића погоњег Светога Саву који је примио постриг у руском манастиру Светог Пантелејмона и тамо провео прве монашке дане, да би се потом преселио у Ватопед. - Доментијан. Живот Светога Симеона и светога Саве. Ђ. Даничић. Београд 1865, 124 - 127; Теодосије Хиландарац. Живот Светога Саве, Ђ. Даничић. Београд 1860, 6 - 10; Први писани траг о директној вези Хиландарског братства са руским Кнежевством датира из 1550. године када је предводника Хиландарског Братства - Хиланадрског игумана Пајсија примио Иван Грозни. За ову прилику Хиландарци су промишљено одабрали поклоне за руског цара: то су најпре иконе хиландарских ктитора Светог Симеона и Светог Саве Чудотворца, светог краља Милутина, светог кнеза Лазара, напрсни сребрни крст са делићом Часног крста украшен бисерима и драгим камењем који је Свети Сава носио. Светогорски иноци су молили руског владара да им помогне да се реше разних невоља које су их снашле пропашћу српске државе и губитком дарежљивих ктитора. Моле за новац да обнове манастирске зидине; моле и за заштиту код турског султана од похлепе и пореза његових људи, као и да им султан поврати имања која су им Грци узели. Обзиром да је Иван Грозни убрзо послао писмо султану Сулејману II да олакша намете Хиландарцима, у недостатку архивских списа, упућује нас да би и друге молбе игумана Пајсија биле услишене.
113
На икони је натпис: „Сија Св. икона написана и освјашчена на Св. Атонскои Горе В. Руској обитељи Св. Јована Златоустаго при настојатељи јеромонахом Кириле с братијом 1914 год.” Икона Богородице смештена је са леве стране олтара на постаменту, и украшена је многим вотивима. Њена чудотворна моћ показала се три године по доласку у Пазарску пиротску цркву. То је догађај везан за велику поплаву 30 јуна 1926. године, када је црква Рождества Христовог била испуњена водом до доњих прозора.
„Када је после неколико дана избачена сва вода видело се да је потребно изменити под од цигала и плоча. Том приликом је испод олтара подигнута преврнута велика мермерна плоча на којој се указао прекрасан српски двоглави орао с круном. Тај уметнички рад је сличан двоглавим орловима у манастиру Манасији, Каленићу и Љубостињи. То значи да је тај наш споменик из 15. века, и да је на месту Старе Цркве била једна од оних древних православних цркава које је 1664 поменуо енглески племић Џон Бурбури. Тај двоглави орао је такође печат српства Горњег Понишавља.”
О наласку те драгоцене српске плоче анонимни песник написао је следеће стихове: [7]
7. Светислав Петровић. Историја Града Пирота, приредила др Борислава Лилић, Пирот 1996, 97-68. Са доласком чудотворних икона Богородице Млекопитатељнице и Богородице Достојно Јест, Пирот је постао једно од места. између два светска рата, са веома богатом духовном културом и патријархалним животом, где се чувају принципи свете Христове науке. У том циљу у Пироту је радило неколико установа:
1. Друштво женског хришћанског покрета -основано иницијативом његовог преосвештенства епископа нишког др Јована са циљем верско-моралног уздизања чланица и стварања свести о хуманости. Пред Божићне и Ускршње празнике Друштво „одева око 20 ученика и материјално помаже сиромашне породице. Друштво често држи предавања уз сарадњу Пиротског парохијалног свештенства."
2. Хришћанска православна заједница -основана одмах по свршетку првог светског рата. Друштво је постојало као пододбор Хришћанске заједнице у Крагујевцу. На апел владике др Николаја, водећу улогу у друштву добијају млађи свештеници који су сваке недеље и празника држали популарна предавања религиозно-моралног карактера. Од Чланског улога и добровољних прилога, друштво је помагало своје сиромашне чланове у случају смрти, несрећа и уочи великих Господњих празника, којом приликом никада није изостала помоћ потоњег епископа нишког др Јована, родом из оближњег пиротског села Дојкинаца. Друштво је сваке године у току лета предузимало молитвене походе у оближње парохије и манастире.
3. Црквено певичко друштво „Успеније Свете Богородице" -основано је одмах по ослобођењу 1919. године са циљем: да кроз религиозну хорску песму „буди верска и морална осећања, да подстрекава чланове и остале верне на све штоје свето и узвишено." Оснивач је слепи црквени појац Милан Џунић. У почетку хор је био дечји. Касније је реорганизован и претворен у црквено-просветну установу уз велику помоћ и симпатије грађанства. Осим црквених песама којима је сваке недеље и празника „благотворно утицала на душу и срце побожних Пироћана” друштво је неговало и световно-националне песме којима је величало националну славу српске државе. На челу друштва налазио се парохијски свештеник.
4. Певачко друштво „Момчило“ основано је крајем осамдесетих година 19. века. Дуго година на челу друштва био је прота Михаило Недић. За свој рад одликовано је Орденом Светога Саве.
5. Библиотека Свештеничког братства. Уједињењем 1918. године, српском православном свештенству стављено је у задатак и рад на санирању верских прихода у народу, које је рат до темеља уздрмао. Из тог разлога а на иницијативу неколико свештеника, основана је библиотека Свештеничког братства која је располагала великим бројем црквених и великана светске књижевности. У библиотеци су одржавана предавања из области религије.
6. Дечји црквени хорови у основним школама постојали су као саставни део верске наставе -певали су на школским и црквеним свечаностима, духовним концертима, у цркви на Св. Литургији. Предводили су их свештеници -вероучитељи.
Црквено верски живот тридесетих година нашега века описао је у својим Записима један од добротвора Тијабарске цркве пешадијски потпуковник српске војске Виден Тошић:
„Пироћанци се утркују у својој побожности, знајући да без Бога и вере нема живота, знајући да је то извор и утока живота. За све ово Пироћанац има да захвали светој Српској православној цркви, да захвали свом првом просветитељу и архиепископу Св. Сави који га је научио, просветио и упутио на пут спасења. Овај се крај с правом може назвати светосавским по бројности српских православних храмова и манастира који су жижа некадашње културе, народне просвете и религиозне свести; уточишта оних, што под земаљским блеском заборављају своје грађанске дужности према Богу и људима; мирна пристаништа узбуркане немоће људске. У њима су налазили мира сви без разлике: богати и сиромашни, слободни и потлачени. У овим скромним многобројним богомољама за време петвековног робовања, у недељне и празничне дане, махом ноћу, сакупљао се православни народ и узносећи молитве Богу, надао се слободи и лепшој будућности. У погледу посећивања храма нарочито предњачи Пирот. Сваке недеље и празника обе пиротске цркве пуне су благочестивих хришћана. Због те своје праве побожности он је назван „Малим Јерусалимом" и „Богочуваним градом”. Да су Пироћанци побожни види се и по томе, што највише хаџија -поклоника има у Пироту. Сваке године одлазе у Јерусалим по неколико побожних људи и жена чији је заветни циљ да пред своју смрт посете Гроб Господњи. Њихов испраћај и дочек је празник за све Пироћанце. Пироћанци радо и често посећују оближње манастире и храмове. О славама могу се видети читаве поворке људи који пешице или на волујским колима одлазе на црквену свечаност, носећи при том помоћ цркви или манастиру. Ту се целе ноћи и дана певају црквене песме, читају акатисти и разне молитве. Уобичајено је да домаћин храмовске славе буде из Пирота. Своју побожност и љубав према цркви и вери Пироћанци нарочито исказују при приређивању црквено-националних прослава - свечаности и дочека црквених великодостојника. Сви наши архијереји који су у Пирот били званично или незваннчно, дочекивани су најсрдачније и њихове поуке биле су за народ прави мелем. Све је то израз дубоког поштовања и љубави према цркви и Богу. У овој побожиости нарочито се истичу наше жене. Слободно се може рећи да праву веру и све хришћанске обичаје одржава жена, која иако неука, са пуно смисла и разумевања чува веру својих прадедова, веру светосавску која је наше племе проводила кроз многа искушења и очувала у најкритичнијим моментима. Патријархална и побожна она из такве вере црпе своју моралну снагу и моћ за живот и рад. Због њене дубоке побожности, честитости и вредноће, обично јој се уступа вођство породице и она је стуб куће и прави васпитач своје деце. Али и поред тога, Пироћанка се живо интересује за сва хумана и просветна друштва и у њима узима живог учешћа. Нарочитоје активна у Колу српских сестара, Женској радничкој подружини, Ћилимарској задрузи и Xришћанској заједници..."
-Виден Тошић. Записи, рукопис, у поседу породичне архиве потомака.
114
При оправци старе цркве у Пироту
Тридесет четврте - прошлога столећа –
Подигоше цркву побожни нам претци.
Уз мирис тамјана и воштаних свећа
Слушаху се често и Бог и сви светци.
У тој богомољи оправка се врши:
Над црквеним подом одјекује пијук,
По нека се плоча ил опека крши
Док напољу ветар мења снажни фијук.
115
Сузе радоснице испунише очи
Свих присутних кад на преврнутој плочи
Показа се бели двоглави орао.
Кад је тај знак Српства у невољи био,
Досетљив га Србин привремено скрио,
Јер би га иначе изгубит морао.
Побожни Пироћанци су овај доказ српског Понишавља као и повлачења воде управо до нивоа висине постамента на коме је била постављена приписивали иконе Богородице Достојно Јест, испред које и данас непрестано горе три кандила, и око које су поређани бројни дарови верника.
У некадашњем Дечанском метоху у Пироту (на углу данашњих улица Цара Душана и Скопљанске), у кући породице Јонић сачувана је Богородица са Христом типа Иверске Портаитисе. Манастир Ивирон на основу историографских доказа. основан је у 10. веку као први негрчки манастир на Светој Гори. Посебна знаменитост овог манастира је чудотворна икона Мајке Божије Чуварке Вратница и заштитнице манастира Ивирона за коју је везано више традиција и легенди. Првобитно предање каже да је икона једно време била у поседу једне удовице из Константинопоља, која је светицу бацила у море како би је заштитила од беса иконобораца. Икона је плутала по пучини седамдесет година док је таласи нису избацили на светогорску обалу недалеко од Климентовог манастира. Тада се са неба спустио стуб светлости који је показивао где се налази свети лик. Монаси су прихватили светињу и сместили је у главну цркву, али је икона три пута напуштала то место и сама се смештала крај улазних вратница. Тамо је и остављена, добивши име Портаитиса, а монаси су јој изградили посебну капелу. Икона је типа Богородице Одигитрије (Путеводитељице). На образу се назире ожиљак од рана коју је икони мачем нанео један арапски гусар. Према предању, тај Арапин по имену Рахаи, угледавши крв која је потекла из ране, преобратио се у хришћанство и до смрти осгао у манастиру. То је Свети Варварин. Небројена чуда догађала су се пред овом иконом описана у књизи Чудеса пред иконом Мајке Божје Иверске Вратарице коју је приредила братија овог манастира, који је сада настањен Грцима. У Русији и данас постоји неколико икона Пресвете Богородице Иверске које су се прославиле чудесима. У време столовања Никона, Новоспаског архимандрита, а затим сверуског патријарха, на његову молбу бејаху урађене две копије Иверске иконе (једна 13. 10. 1648 а друг 12.2.1654), израђене у самом манастиру на Атосу од стране калуђера који су у току пресликавања држали строги пост, непрекидно узносећи молитве Пресветој Богородици. Прва икона чува се у Кули код Ускршњих врата, а друга у Иверском Светојезерском манастиру Новгородске епархије. (У Београду, на Новом гробљу недалеко од споменика учесницима у Првом светском рату налази се руска иверска
116
капела, у којој се и данас богослужи, а канонски припада под Подворје Московске патријаршије). Култ ове чудотворне иконе проширио се и на српским просторима, нарочито на њеним источним границама, посебно у Понишављу. Чудотворна икона типа Богородице Иверске са Св. Романом и Св. Стилијаном (данас у поседу породице Јонић) из деветнаестог века, је посредством руских монаха донета у Дечански метох у Пироту. Почетком двадесетих година овог века терзија Младен Јонић је купио плац са зградом Дечанског метоха, и у празној тек купљеној кући, затекао чудотворну икону на зиду. [8] Икона представља Богородицу са Христом и свецима, Светим Романом и Светим Стилијаном. Богородица је на икони зрелог доба са ожиљком на десном образу, малих меланхоличних уста са очима упртим у празно, са нијансом стрепње. Та лепа аристократска глава индивидуалних црта тамнијег тена уоквирена је позлаћеном бордуром пурпурно црвеног мафориона који се развија у лаганом и меком ритму, подвлачећи развијањем материјала изнад чела и испод врата дужину лица. Ова нарочито изражена икона Богородице може се везати за једну од најславнијих цариградских икона тзв. Одигитрију, која је тако названа по манастиру Одигон, где је неко време чувана као светиња. Према традицији њу је насликао апостол Лука, а у петом веку Јевдохија, супруга Теодосија II, послала је из Јерусалима у престоницу. Копија Богородице Одигитрије у разним фазама историје Цариграда играла је велику улогу као светиња која заштићује. Богородица има на образу рану из које тече крв, која се односи на чудо познате иконе Богородице Иверске - Портаитисе. Богородица Портаитиса била је поручена у време када се за њом осећала непосредна потреба. Српски етнички елеменат био је пољуљан опасношћу од Егзархије у другој половини 19. века што је вероватно навело калуђере (или ктитора) да у ова тешка времена ова чудотворна Вратарица буде схваћена као вишњи покров над овом српском земљом. На полеђини иконе је запис: На манастирски конак оу Пирот Јосиф, Најден, Јованка, Тона Презвитер. Култ Богородице Портаитисе Иверске био је веома раширен у целој Пиротској нахији, на што указују подаци из последњег турског катастарског пописа Софије с краја 16. века.
8. О овој икони постоји запис унуке Младена Јонића госпође Марјане Игић у коме се каже:
„Ова прелепа икона је већ 80 година у власништву породице Јонић. Већ прво чудо она је показала појавивши се на зиду тек купљене празне куће. Тако је чудо и провиђење већ на самом почетку одредило даљу судбину чудотворне Богородице Заштитнице. Као побожни људи Младен и Љубица Јонић су икону очистили и поставили са осталим иконама поред кандила, молећи се свесрдно пред њом. Крајем 1940. године икона је сишла са зида на комоду испод кандила иако је била обезбеђена јаким металним алкама окаченим о зид. Било је несумњиво да се догодило чудо и по објашњењу свештеника икона је овим указивала на важне догађаје. Убрзо је избио рат, страдања, невоље. Људски сачувана, али материјално уништена, породица Младена Јонића са шесторо деце дочекује ослобођење. Из куће је, „у име народа" однета сва роба и пословни капитал, остала је само икона и молитва пред њом. Уочи крсне славе Св. Николе 1948. године чудо се поновило, икона је поново сишла..."
-Мирјана Игић. Чудотвориа икона Богородице Спаситељице, рукопис, стр. 2-3.
117
У Дефтеру се поред осталих манастира помињу и два манастира посвећена овој Светитељки: Манастир Пресвета Иверица на реци Масловштици у близини Трна и Манастир Света Иверица близу села Островице. Чудотворна икона типа Богородице Портаитисе била је и заветна икона Тијабарској цркви у Пироту породице Живка Антића Свињара, познатог борца против Егзархије, рађена 1871. године као схватање о Богородици Победници. [9]
Личност Светога Саве оставила је дубоке трагове не само на савремена већ и на потоња збивања зрачећи на широком пространству православног света. Поставши наставник своме народу, Свети Сава је унео у Србију три симбола са истока: Жезло - патарицу Светог Саве Освећеног, симбол заједничког подвижништва, Млекопитатељницу, симбол догме оваплоћења и Богородицу Тројеручицу наставницу у спасењу. Велики оснивач јединствене лавре на Истоку Сава Освећени пре краја живота пророчки је казао својој братији да ће временом посетити његову лавру истоимени богомољац царског рода из Србије, Сава коме обитељ треба да преда Млекопитатељницу. Предање каже да је Свети Сава Српски икону донео са истока из Лавре Светог Саве Освећеног и поставио у цркви при Карејској келији. Ова икона је доживела посебно поштовање с почетка двадесетог века у Пиротској епархији као дар руских монаха са Свете Горе Атонске. Копија ове иконе донета је у Пирот 1923.године и данас се налази са леве стране олтара цркве Успеније Пресвете Богородице. На икони је запис: Сија св. Икона написана и освјашчена Св. Атонској Горје в Руској обители Св. Јована Златоустаго при настојатеље јеромонахом Кириле с братијом 1914. год. Апостол Лука је на икони насликао Богомајку која носи њен благослов за увек. Млекопитатељница Светог Саве у Кареји може се сматрати очигледном поуком православног схватања Христовог оваплоћења. Дошавши у Ватопед Свети Сава је од раније „видео велику славу Пресвете где се слави силама небеским и на земљи родовима човечијим и где се сматра Блаженом и велича од свих мужева. по речима саме Пресвете: -Јер од сад ће ме сматрати блаженом сви родови као истиниту Богородицу". [10]
Култ старих светогорских икона добио је нов подстрек у 19. веку. Слављене су на овом подручју чудотворне иконе а међу таквим светињама неколике светогорске чудотворне иконе уживале су велико поштовање међу побожнима. Једна од њих била је и икона Преподобне мати Параскеве - Свете Петке Српкиње. Казивања о њеним чудима била су позната на целом простору Понишавља и њих је описао Мита Ракић обилазећи Новоослобођене крајеве после српско-турских ратова 1876-1878. године.
9. Упореди: Вишний покров над Афоном. Москва 1902; Радмила Тричковић, Манастири у околини Пирота крајем 16. века, Зограф 15, Институт за историју уметности, Београд 1984, 80-87.
10. Лука 1, 48: Доментијан. нав. дело 35; Мирјана Татић-Ђурић. Богородица Млекопитатељница, Зборник за ликовне уметности 26, Нови Сад 1990, 119-138.
118
У литератури из овог времена помињу се народна предања о пећини у Знепољу која се налази „на друму уз Јерму надомак цркве Св. Петке Трнске на самом врху у камику са водом која капље испод иконе”, а за коју је народ веровао да је лековита за очи ујед змије и лудило. У опису овог култног места помиње се у народу очувана легенда о Св. Петки као светитељки - исцелитељици, због чега се на њено светилиште и око иконе окупљао народ из свих околних крајева и места у Понишављу, верујући да постоји већа моћ од духова, Божанска, којој се човек обраћа у случајевима болести молитвама, жртвама и заветима, вером, надом и љубави којима су могли бити објашњени случајеви излечења и самоизлечења. За истинског хришћанина најприступачнији и најразумљивији начин лечења разних болести, међу њима и оних душевних, као и оних које су за медицину неизлечиве, је онај путем молитве. За лечење су биле коришћене две врсте молитава, и то: канонске, које је признавала званична црква, и оне које нису биле признате од званичне цркве, апокрифне молитве. Нови завет је пун примера чудотворних исцељења којим је Христос лечио најтеже и неизлечиве болести и болеснике од слепила, глувонемости и других, при чему оно што је Исус тражио од болесника и што поручује кроз векове и за сва будућа времена: „Све што иштете у молитви са вјером, добићете - Све је могуће ономе који вјерује - По вјери вашој нека вам буде - Вјера те је твоја спасла - Не бој се, само вјеруј!” Христос је у неким случајевима лечио само речима или додиром док су у неким случајевима излечења биле „довољне и Христове хаљине". Владика Николај Велимировић пише о оваквом Христовом лечењу и каже да је додир Христов био знак његове љубави, па према томе ојачава нашу веру у невидљиву присутност Божију. Први додир детета после рођења јесте мајчин додир испуњен љубављу мајке према детету, а сличну моћ има и додир иконе и крста, познат православним хришћанима из искуства. Касније се кроз целу историју хришћанске цркве, преко апостола и светитеља, преносила моћ вере у Христа лечењем не само молитвом, већ и додиром исцелитеља, мазањем уљем (јелеосвећење), целивањем моштију светитеља, при чему је опет вера у болесном човеку била та која је одлучивала о исходу лечења. Хришћански, православно посматрано, чудотворна лечења почивају на вери човека који је у првом реду, и то од самог свог постанка, homo religiosus. [11]
Као део култа светитеља - избавитеља, исцелитеља, којима су били посвећени манастири и цркве Понишавља, у литератури се помиње један архаичан магијско - религиозни ритуал тзв. „опасивање цркава и
11. Мита Ракић. Из Нове Србiје, Отаџбина књ. V. Св. 17-20, Београд 1880, 600-601; Владета Јеротић, Чудотворно лечење у медицини и Света Гора, Друга казивања о Светој Гори, Издање поводом 800. годишњице Хиландара. Београд 1997, 235-248.
119
манастира” [12] која врше нероткиње „бездетке”. Слично обичајима код других народа и у овом обичају снагом магијског круга, уз ношење иконе (Свете Петке), која има улогу у ритуалу лечења стерилности код жена, ово опасивање цркава требало је да заштити жену пре свега од злих духова и лоших утицаја, који су по народном схватању главни узрок неплодности код жена. Осим овог обичаја који се вршио око цркава и манастира, бројни манастири, цркве и црквишта у Понишављу кроз читав период Османске власти, а и после тога, били су стециште болесника у одређеним данима и о празницима, када су се обављали и црквени обреди уз традиционалне обичаје у циљу излечења окупљених болесника и заштите здравља људи и стоке. У Понишављу до данас је сачуван традиционални обичајни годишњи календар празника посвећених светитељима - исцелитељима и култу њихових икона, као што је поменути празник Свете Петке - Пејчин дан - када су домаћице месиле „молитву", обредни хлеб, за здравље укућана и носиле га у цркву где су поред иконе Свете Петке остављани дарови (новац, пешкир, накит), култ Свете Богородице Тројеручице, Брзе Помоћнице, култ Светог Саве, заштитника некретнине, знања, а нарочито здравља стоке. Велики значај имала је чудотворна икона Свете Петке у многим породицама у Пироту. Тако је после једне посете манастиру Хиландару, Константин Р. Миновић, син Хаџи Јованке и Ранђела Миновића, као заветну икону поклонио Саборној цркви у Тијабари икону ове светитељке са следећим натписом на полеђини: „Ова је икона рађена у манастиру Хиландару, у Св. Гори и ја сам је купио под веома чудним догађајима и поклонио сам је нашој драгој мајци. Она је имала особиту љубав према српској Светитељки Параскеви и стално јој се молила. У последње дане завештала је цркви Св. Богородице за наше здравље. Ми њена деца, сада испуњавамо тај завет. Даринка, Добринка и Хаџи Константин Р. Миновић. 14 август 1921, манастир Хилендар.”
Близак култу Светога Саве посебно раширеног у Понишављу [13] био је култ Светог Димитрија, а с обзиром на подручје на коме су се неговали, пружају добре примере за упоређивање. У српским минејима из XIV века налази се служба Св. Димитрију, у којој се светац моли да
12. Владимир Николић. Опасивање цркава у околини Пирота, Ниша и Прокупља. ГЕМБ, књ. 8, Београд 1933, 91, 92; Исти, Стари Пирот, етнолошке белешке из прошлости града, Пирот 1973, 86.
13. Када је Теодосије Хиландарац побројао и опевао у Похвали Симеону и Сави све њихове заслуге за одбрану српске државе (посебно њене Источне капије - Понишавља -прим. Б. Л.), цркве и народа није, могао а да им се не захвали речима;
Ваше свете иконе гледајући
Поносимо се и као живима радујемо;
Гробове ваше светле и чудотворне,
Клањајући се, са љубављу целивамо
Теодосије. Службе, канони, похвале. приредила Б. Јовановић-Стипчевић, Београд 1988, 256.
120
„као светла звезда цркве, и стена и пристаниште оних који му прибегавају тражећи помоћ" избави свој град од туђег уништења. Међу химнографским саставима у та времена почетка страног утицаја на просторе некадашње српске епархије Пећке патријаршије (70-их година 19. века) била је још једна песма сродне садржине, која је укључена у јутрење, у недељу пред празник Светог Димитрија, а коју је саставио солунски песник из 13. века. Јован Ставракис. У њој је Свети Димитрије „необорима стена” и „чувар читаве своје отаџбине” јер отклања варварске фаланге и јер је прожет вером у време сму гњи. Он се призива да, као украс мученика. буде посредник пред Богом и да помогне и спасава.
У олтару Тијабарске цркве налази се ктиторска чудотворна икона Владимирске Богородице, дар породице Миновић. Ова чудотворна икона је свакако имала велики значај, и због њене чудотворне моћи украшена је богатим оковом као доказ устаљене праксе благодарности за натприродну помоћ коју им је ова икона пружала. Икона потиче с краја 19. века и украшена је вотивним даровима (златним новцем). [14]
Све до пред крај Првог светског рата (када је однета), уживала је велики углед на читавом простору Балкана литијна икона Богородице Катафиги и Светог Јована Богослова из Погановског манастира Св. Јован Богослов. Манастир је подигао Константин Дејановић Драгаш, један од последњих моћних српских великаша из времена после пропасти царства, у годинама испуњеним слутњама и неизвесношћу коју је доносио све снажнији притисак Турака на централне области Балкана. Посетивши ове крајеве после српско-турских ратова 1876-1878 Мита Ракић је записао:
„Константин је био турски вазал, имао је столицу у Велбужду данашњем Ћустендилу и међу првима се покорио Турцима, а турски га историци хвале да је господски частио султана Мурата. кад је 1389. идући на Косово починуо у Ћустендилу. Он је имао себи достојног брата по имену Јована Драгаша. У народним песмама помиње се као Костадин бег, побратим Краљевића Марка. Обојица су истог дана 1394. погинули на Дунаву, војујући с Турцима против Румуна.“ [15]
Име Св. Јована Богослова је манастиру дато по крсној слави његове породице. Овај споменик саграђен на крајњем северу области Дејановића стално је био у опасности. Бугари су однели многе црквене књиге, одежде и иконе, а међу њима и:
- Триптих са Помеником (57x37) -чудотворна олтарна икона, налази се у Археолошком музеју у Софији;
- Благовести, царске двери, 1620. године (120x74), налази се у Музеју уметности у Софији;
- Богородица са Христом, 1620. године (105x72), налази се у Националној галерији уметности у Софији;
14. Догађаји везани за икону Ваадимирске Богородице приказују се на иконама посебно од 17. века. -В. П. Гребенюк, Лицевое Сказание об иконе Владимирской Богоматери. Древнерусское искусство. Рукописная книга. Москва 1972. 338-363: В шний покров над Афоном или Сказиник о святых чудотворних на Афоне прославивишхся иконах, Москва 1902, 26-28.
15. Мита Ракић. Из Нове Србије. Отаџбина књ. V, Св. 17-20. Београд 1880, 606-610.
121
- Свети Јован Богослов, (98x75), налази се у Националној галерији уметности у Софији;
- Деисис 1620. године (103x73,5) налази се у Националној галерији уметности у Софији;
- као и веома вредну и ретку двострану икону Богородице Катафиги и Св. Јована Богослова, коју је манастиру даривала Василиса Јелена, жена деспота Јована Угљеше. Икона је настала након Маричке битке у којој је живот изгубио деспот Јован Угљеша, па је Јелена, молећи се за спас његове душе и прерано изгубљеног јединог сина, за главну представу одабрала пророчку визију. Приказ из Латоманског манастира преиначен је и проширен елементима који су откривали непосредну везу са Апокалипсом. Изгубивши сина јединца и мужа, и оставши без дома у Серу, као монахиња Јефимија, жалећи за кнезом Лазаром на чијем је двору живела, писала је осећајне стихове. Икона Свете Богородице Катафиги и Светог Јована Богослова из последње четвртине 14. века је једна од најлепших икона на Балкану. На богатој златној позадини је грчки запис који помиње: „Христу Богу верну деспотицу". Богородица, обележена као "уточиште" и Свети Јован Богослов, нису запажени као пар ни на једној византијској икони сем ове, па се с правом сматра да је такав не уобичајени избор светих заштитника одговарао жељи ктиторке. Ктиторка погановске иконе се обратила Богородици као свом уточишту, верујући у речи Јована Богослова, писца Откривења, „о другом Христовом доласку када ће се пред Христом судијом сјединити сви који су некада живели да би им се судило”. Богородичино лице озрачено мудрошћу и чврстином са пурпурним тоновима одеће јасно истичу њену витку силуету крај снажне атлетске фигуре Светог Јована Богослова, који замишљен личи на хеленске статуе. Икона је посвећена Светом Јовану Богослову и сведочанство је неког завета или молбе, а изванредним стилским особинама указује на Солун као уметничко средиште из којег је могла поникнути. [16]
Обилазећи ове крајеве после ослобођења од Турака Мита Ракић је пронашао у олтару Погановског манастира Триптих са помеником на чијем су се преклопцу налазили трагови истрвеног старог поменика. Преко њега је био уписан нов поменик бугарских имена, који почиње са царем Константином и царицом Јеленом, а завршава се са царем Асеном. Икона-поменик израђена је крајем 15. века у некој од византијских радионица, а као њен дародавац потписана је царица Јелена. После погибије Константина Дејановића, његова ћерка Јелена, која се две године раније удала за византијског цара Манојла II Палеолога, старала се о градњи започетог манастира, а касније као византијска царица даривала је манастир. Живећи у Цариграду више деценија, бринула је о својој задужбини у границама могућности које су јој допуштале новонастале прилике. Отуда се на једној од три кружне
16. Гордана Бабић-Ђорђевић, Војислав Ђурић. Полет уметности, Историја српског народа књ. 2, СКЗ, Београд 1682, 158, 159; Г. Суботић. Икона василисе Јелене и оснивачи манастира Поганова. Саопштења XXV, Београд 1993, 25-38.
122
плоче узидане у западну фасаду храма, поред спомена Светог Јована Богослова и господина Константина, наводи и име госпође Јелене. [17]
О икони Богородице Тројеручице - Одигитрије - путеводитељки ка спасењу имамо двојаке изворе: историјске и сачувано предање. Свети Сава јој је доделио делотворну улогу Брзе Помоћнице у Србији, поклонивпш је брату Стефану Првовенчаном. Предање рукописа Народне библиотеке у Београду, РС 74, саопштава:
„...и принесе је Свети у отачаство и даде је брату својему Стефану цару Првовенчаном као многоцењени дар ради заштите војне и самодржавја његовог и увек је била ношена у рат када је требало се опирати у борби и увек је Божијом помоћу пречисте Богоматере ради њене свечасне иконе с мало војника тушта и тма безброј војника бивали изгнани јер је тада у борби била ношена света икона.” [18]
Ова икона, паладиј српске земље, према овом извору у време светога Стефана Владислава
„у рату је била погођена зрном у десно раме, одакле, чудесно потече крв и ради те кривице остави је Свети Краљ Владислав у славном граду Скопљу ради заштите града и много се тога тамо догодило ... сваку болест лечила и исцељивала."
Сачувана су многа сведочанстава и у хагиографској и историјској литератури, која говоре веома изричито о великом значењу иконе -симбола заштите које омогућавају победу над стихијама природе, погубног дејства опаких болести и непријатељствима људи. У записима Абаџијског тефтера у Пироту стоји занисано како су „Пироћани износили из метов светогорски код камени мос на Пазар икону Богородице с три руке” и да се чума -која је од 1836-1838. харала Понишављем, када су дневно умирали и до 100 људи -уплашила и нестала. [19] Никад јаче божанска сила није била присутна међу људима као када страдају. Изношење Пиротске Богородице Тројеручице из „Богочуваног града Пирота", поновило се 1885. године, у време српско-бугарског рата –„у време 21. новембра Пироћани су јој се усрдно молили клечећи, да их спасе од беде, рата и окупације." [20]
Икона Богородице Тројеручице како се каже у Акатисту Пресветој Тројеручици „исцелила је Св. Јовану Дамаскину одсечену руку
17. Гојко Суботић. Манастир Поганово, Београд 1975, 30; Ђорђе С. Радојичић. Манастир Поганово, Богословље II, 1927, 301-306; Т. Герасимов, L’icone bilaterale de Poganovo au Musée Archeologique de Sofia, Cahiers Archéologiques, X, 1959, 279-188; Kostadinka Paskaleva, Bulgarian ikons through the centuries, Sofia 1981; Радмила Влатковић. Свети Јован Богослов - Поганово. Зборник радова Пиротска буна 1836, Пирот 1997, 229-241; Милица Петковић. Манастири и цркве у Понишављу. Пирот 1995, 15-19; др Борислава Лилић, Историја Пирота и околине II (1878-1918), Пирот 1994, 393-395.
18. Љубица Штављанин-Ђорђевић, Чудеса Пресвете Богородице Агапија Крићанина и ново чудо Богородице Тројеручице манастира Хиландара. Археографски прилози 6-7, Београд 1984, 275-290; РС 74. Фол 237.
19. Абаџијски тефтер водио је уредно Тоша Петровић, од 1841. године када је у чувеном устанку исте године побегао из оближњег села Рагодеша у Пирот пред турским репресалијама. Тефтер је у приватном поседу.
20. Исто.
123
због неправедне клевете сараценског кнеза дамаског ради свете иконе" како то опширно пише у његовом житију за месец децембар 4. У том извештају не може се гачно наћи где је писана икона, откуда и ко ју је донео Јовану Дамаскину у град Дамаск –„јер је царствовала иконоборачка јерес но неки казују да је она једна од оних четири икона Богородичиних које је написао свети Лука и да је управо та икона коју је апостол Лука показао госпођи Владичици са питањем да ли јој се свиђа". Владичица је на то одговорила: „јесте ми угодна и благодат од онога кога сам родила нека у њој пребива во веки и руку положи као печат сведоџбе.” Зато се и данас види трећа рука и назива се Тројеручица. [21] Код Дамаскинове иконе трећа рука је у сребру искована шака, вотивни дар Јована Дамаскина уз захвалност Богородици за његову исцељену десну руку. Песник Јован је касније напустио службу код калифа и у скиту Свегог Саве Освећеног живео подвижнички. У бескрајном умиљенију Јован Дамаскин је написао са оздрављеном руком речи дубоке захвалности и привржености „О Тебе радуетса”, поему која је касније придодата Литургији Светог Василија. Више је вероватно да оне иконе Тројеручице као Каранска Богородица, или Пиротска Тројеручица, припадају предању које овој икони даје печат благослова Саме Богомајке, њену нерукотворену трећу руку, која се појавила кад јој је апостол Лука поднео на увид њену икону. Свети Сава као наставник свога народа са Тројеручицом унео је у Србију дар божанске милости као што и пише у тексту апостола Луке: „И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему што погледа на смерносг слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји што ми учини величину Силни, и свето име његово. И милост је његова од колена до колена онима који га се боје. Показа силу мишицом својом; разасу горде у мислима срца њихова. збаци силне са престола, и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне..."
По предању, икона је на мазги сама дошла у Хиландар, а по Димитрију Аврамовићу,
„једни веле да се онда повратила када је Душан царство српско распространио и утврдио, а други причају да је у оно несрећно време када је проклети Вукашин царском невином крвљу последњег Немањића Уроша земљу полио, због безакоња цареубице (1355-1371) лице своје од Србије одвратила и удаљила се... Један пут ноћу појави се у околини Хиландара са северне стране необична светлост. Игуман манастира уставши на полуноћницу и угледавши кроз прозор ову светлост позове братију да види новојављено чудо. Угледавши чудотворну икону, торжествено, са певањем и молитвама у цркву унеше, сместивнЈи је у прочеље олтара. Три дана узастопце икона је наиуштала место на олтару и увек изнова налажена крај игуманског престола. У ноћи јавила се игуману: „Нисам ја дошла да чувате мене, него ја вас" [22]
21. Народна библиотека РС 74.
22. Д. Аврамовић. Света Гора са стране вере, художества и повеснице, у Београду 1848, 10-11.
124
Кънчев бележи: „Над иконом стоји балдахин а 13 кандила пред њом вечно горе." [23] Судећи према сачуваним записима култ Богородице Тројеручице могао је бити донет у Пирот 1561. године када се помиње најстарији запис о посети Пироћанаца Хиландару. Богородица Тројеручица из Светогорског метоха у Пироту имала је представу Богородице са три руке и везује се за предање о Богородичином благослову иконе Светог Луке. Овај паладиј -икона, како предање каже, „због безакоња лице своје од Србије одвратила и удаљила се." [24]
У тешким ратним годинама недавно, светогорски монаси су дошли на идеју да препишу (пресликају) чудотворну икону Богородицс Тројеручице и да тај препис или нови оригинал пренесу у српску земљу да она буде благослов, позив на покајање и обнову. Икона Богородице Тројеручице походила је Пиротску епархију -некадашњи Мали Јерусалим- крајем децембра 1997. године где је наишла на огромну љубав и пажњу преко сто хиљада верника. [25] Икона је дочекана 25 децембра а испраћена о Божићу 1998. године, у свечаној литији из Саборне цркве Успеније Пресвете Богородице.
Све што је било у вези са Светим Савом добило је вишеструко у значењу и зрачи кроз читав православни свет, заједно са значајним симболима православља какви су иконе [26] које је пренео у Србију као симболе православних догми какви су икона Богородице Млекопитатељнице, икона Светог Луке коју је Јован Дамаскин начинио Тројеручицом, да се никад не заборави харизматична порука коју носе све Богородичине иконе у православном свету. Православни Срби Понишавља су ове иконе схватали као Вишњи Покров своје обитељи, али и целе српске земље.
Мотив Богородице Тројеручице последњих деценија оваплоћивао се у новијој српској књижевности као производ тзв. „високе" литературе трајне уметничке вредности. [27] Најшире позната и
23. В. Кънчевъ. Света Гора, пътни белешки, Пловдив 1896, 28.
24. Д. Аврамовић. нав. дело, 10.
25. Копија Богородице Тројеручице урађена је у иконописачкој радионици Буразерске келије на Светој Гори. Светогорски монаси су је донели у Србију 7 јуна 1997 у Саборну цркву у Београду, а сутрадан 8 јуна пренета је у храм Светог Саве на Врачару.
26. Чудотворне иконе Пресвете Богородице у манастиру Хиландару, ДС, 1931, IV, 4, 256-262; Чудесна моћ светих икона, ПХЗ, 1924, III, 6, 8-9; Свете иконе по домовима, ВСЦ, 1925, XXX, 12, 762-763; Чудесна моч свете иконе, ПХ, 1927, VI, 11, 178-179.
27. Под утицајем Богородице тројеручице подстакнути њеним ликом, зрачењем и чудотворством о Њој певају Васко Попа, Слободан Марковић. Милорад Павић, Радомир Андрић, Добрица Ерић, а најдубље, свето обасјање трећом руком Чудотворке открива се у песми Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Ивана В. Лалића. Спасоносне молитвене речи Љубомира Симовића иду до веровања да ће се српски народ винути до неба као храст засађен трећом руком, којом Богомати остави „во свидатељство печат" на икони: Матија Бећковић у песми написаној 1976. моли Богородицу Тројеручицу - Брзу Помоћницу - за уточниште и просветљење; а у песми „Шапат Јована Дамаскина" инвентивно римованој Иван В. Лалић у молби за опроштај и вапају за чудо милости и спасењу назире се савременост, као да је пророчанско песниково чуло наслутило искушења данашњег историјског тренутка. Песма се завршава:
Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте.
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.
125
чини нам се с много разлога, најомиљенија Светом Гором надахнутом у српском песништву већ годинама јесу „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској” Љубомира Симовића, у виду десет катрена; она представ.ља израз највеће духовне смерности - колективну молитву „убогог и грешног" народа Мајци Слова Спаса. У име народа који је имао и има много љутих непријатеља који је умео да подноси непријатеље, песник се обраћа Богородици Тројеручици за мртве, за живе, за још нерођене „бескућнике у вејавици". Суштина песничке поенте је дирљива, а почива на замисли треће руке која једина може помоћи Србима: две, склопљене на молитву нису довољне а на трећој сребрној руци, отврају се двери цркве, она закриљује и исцељује, она заклања, она откључава забрављене вратнице и осољава, прима грешне душе и сади моћни храст који ће нас "Грешне и убоге” понети у облак спасења.
Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице. излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
ти, двеју руку склопљенних пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас. трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
твој трећи длан нека нам буде кров!
126
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
тројеручице, нек нам се отвори црква
на трећој Твојој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси трећом руком, Тројеручице,
све оне које су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим,
и прими душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен твојом трећом руком!