Македонизирање Јужне Србије

 

 

Др Јован Ф. Трифуноски

 

Штампа: „ЦИЦЕРО"

Београд, 1995. г.

 

Сканове в .pdf формат (21.5 Мб) от www.poreklo.rs

 

УСПОМЕНИ МАРКА ПЕТРОВИЋА и УГРИНА ЈОКСИМОВИЋА

у међуратном периоду народним посланицима Скупштине Југославије за

срез Доњеполошки (Тетово) и за срез Горњеполошки (Гостивар)

Аутор

                        САДРЖАЈ

     Предговор  (3)

  1. Територија са именом Македонија  (5)

  2. Македонизирање Јужне Србије (Прво причање старог Стевана Симића) (7)

  3. Косовски бој у народним предањима из Повардарја  (11)

  4. Велика сеоба Срба у народним предањима из Повардарја  (19)

  5. Србиново и Србица (две средњевековне жупе у Повардарју)  (31)

  6. Лично име Србин у крајевима данашње БЈРМ  (40)

  7. Сокол Рајев  (44)

  8. У Старом Нагоричину  (47)

  9. Слава Марковог манастира  (52)

10. Манастирски сабори у Скопској Црној гори  (60)

11. Село Луке  (72)

12. Разговор на извору Вардара (Душан Анђелковић)  (76)

13. Последња посета Београду (Друго причање старог Стевана Симића) (81)

14. Знаменити српски свештеници из Горњег Повардарја (Филип Гавриловић, Аркадије Поповић, Младен Јовановић)  (85)

15. Прешевско-кумановска повија  (93)

16. О Бугарима  (99)

17. На крају и ово  (102)

 

 

ПРЕДГОВОР

 

У двоброју београдског листа "Држава" (јул-август) 1994. године објављен је мој прилог са насловом "Македонизирање Јужне Србије". Односно Повардарја (горњи и средњи део) и Подримља. Наведени прилог са истим насловом објављен је на првом месту и у овој књижици; књижица носи наслов тог прилога.

 

Овде су прикључени и други моји прилози (15) за које мислим да чине извесну целину. Они подстичу на даља размишљања и проучавања. Поједини раније објављени прилози садрже и по неку илустрацију које овде нису прештампане.

 

Аутор књижице у нашој стручној и научној литератури јавио се пред сам крај међуратног периода: 1940-41. године као асистент за географију на Филозофском факултету у Скопљу. А током рата и окупације, боравећи као избеглица на Универзитету у Београду, аутор није ништа објавио. Тек након тога започео је интензиван рад на терену и у кабинету и тај рад углавном траје до данас.

 

* * *

 

Разлог да објавим ову скромну књижицу је тај: што је Србија пределе у: 1) Горњем Повардарју, 2) Средњем Повардарју, и 3) Подримљу добила када их је ослободила од дуге турске владавине. Тада су се збила два крвава Балканска рата: 1912. г. у рату са Турцима, и 1913. г. у рату са Бугарима и Албанцима (тзв. Албанска буна).

 

Међутим, од рата 1941-1945. године службена Србија необјашњиво је напустила скоро сваку мисао према тој српској средњевековној територији (XIII и XIV столеће). Тамо су била и средишта старе државе. А по угледу на данашњу државу сличан став лако су заузимали српска интлегенција, па и обичан свет у Србији.

 

Писац

 

5

 

 

 

1. ТЕРИТОРИЈА СА ИМЕНОМ МАКЕДОНИЈА

 

 

МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ у међуратном периоду најбољи познавалац етничких прилика на југу земље, у својој студији са насловом Етничке прилике у Јужној Србији, објављеној 1937. године, [1] наводи и следеће редове:

 

На југу и истоку од Шар-планине и Скопске Црне Горе је пространа област Повардарја. А у њој су заступљени следећи етнички типови:

 

1. Горње Повардарје или Скопска етничка област,

2. Брсјачка област,

3. Дебарска област,

4. Шопски крајеви, и

5. Делови ПРАВЕ МАКЕДОНИЈЕ.

 

Делови праве Македоније захватају само југоисточни део Јужне Србије. Њихово становништво чини једну етничку целину са словенским становништвом у околини Солуна.

 

Зато у Југославији од праве Македоније налазе се само: Ђевђелијски, Дојрански, Радовишки и Струмички крај.

 

* * *

 

А ЈОВАН ЦВИЈИЋ, у једном свом раду из 1906. године, наводи следећу констатацију:

 

"Спорне су границе између Старе Србије и Македоније. Код Бугара, због освајачких санстефанских политичких побуда, преовлађује мишљење да јужне границе Старе Србије не иду даље од Шар-планине и Скопске Црне Горе".

 

"Међутим, многи наши писци разумевају под Старом Србијом област Милутинове државе, а неки и све крајеве до Тесалије, Епира и Тракије; изузевши једино Солунску околину, коју рачунају у праву Македонију". [2]

 

7

 

 

Ипак Ј. Цвијић, као одличан познавалац Балкана, Старе Србије и Македоније опредељује се за следећу важну констатацију: "Северна граница Македоније у нашој земљи је јужно од градова Прилепа и Велеса. [3]

 

А јужно од Велеса део те северне границе Македоиије налази се у познатој Демиркапијској клисури.

 

 

        Напомене:

 

1. Споменица двадесет-петогодишњице Јужне Србије 1912-1937., Скопље 1937., стр. 434-438.

 

2. Ј. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. I, Београд 1906, стр. 42.

 

3. Ј. Цвијић: Говори и чланци (друго издање), Сабрана дела, књ. 3, Београд 1991., стр. 153.

 

8

 

 

 

2. МАКЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ  [1]

(Прво причање старог Стевана Симића)

 

 

СТЕВАН СИМИЋ (1882-1962. г.), вишегодишњи директор српских гимназија у Велесу, Охриду и Призрену, по завршетку Другог светског рата вратио се из Београда у Скопље: тамо је, као избеглица пред Бугарима, провео тешку немачку окупацију. У Скопљу је био сам и стар, са посебно малом пензијом. Становао је у приземљу своје скромне, трошне куће крај десне обале Вардара. Радо је приман у стану моје породице и почашћен кад год би навратио, обично пред вече. Деци је доносио бонбоне или воће, па и она су се радовала доласку чика Симића.

 

У времену у коме сам провео своју младост — једном је говорио Симић, рођен у Кратову — бити интелектуалац, професор, научни радник или књижевник у нашим јужним крајевима, како сам ја намеравао, значило је готово трагедију. Можеш и моћи и знати, али не можеш ништа постати и у ничему напредовати. Изузстак, можда и веома паметан, али никоме ниси потребан, јер живиш у азијско-муслиманској држави Турској. Шта преостаје: до бежање у суседну Србију или Бугарску. А и када те тамо не прихвате, што се понекад дешавало, онда су такви појединци спаљивали све за собом — мостове и амбиције.

 

* * *

 

— По завршетку Првог светског рата — започело је ново причање Стеван Симић — често сам посећивао своје родно место Кратово, које је на западним обронцима планине Осогова. Познавао

 

 

1. Објављено у листу "Држава", јул-август 1994., Београд, стр. 13.

 

9

 

 

сам многе људе и из села у околини варошине. Међутим, поред таквих људи који су по националном осећању увек били Срби, појавили су се и такви који су се до краја Првог светског рата 1918. године изјашњавали да су Бугари. Неки од њих отворено су стали на страну бугарских окупатора, па их помагали у поменутом рату. А када је дошао крај рата, они су се због компромитовања, неки и застрашени, повукли са бугарском војском у два бугарска града — Ћустендил и Софију. Тамо су мировали чекајући да ће се можда брзо распасти наша нова држава — Краљевина СХС.

 

Али, до тога није дошло. Теку године 1919-1923. и присуство таквих избеглица из наше земље у Бугарској, постало је излишно, политички некорисно. Зато је почело њихово смишљено враћање у нашу земљу.

 

Први дани августа сунчано пре подне. Посећујући свој виноград у околини Кратова срео сам једног таквог повратника из Бугарске. То је било велико изненађење. Ситан и онизак човек, модрих очију, које лако обара. Добро смо се познавали из младости. Најпре смо се руковали, затим изменили неколико уобичајених фраза и сели у хладовину суседног гранатог стабла. Његово је лице мењало боју. Ја рекох.

 

— Што је то било Томо. Ти си отишао у Бугарску са намером да се не враћаш док је у нашем Кратову српска власт. А сада те видим овде.

 

— Да, тако је било, — рекао је Тома и сагнуо главу — али.

 

— Шта али?

 

— Није све што ја кажем. Имам кућу у Кратову и у њој су остали жена и деца са нешто имања. Једног дана позвали су ме у седиште политичке бугарске ВМРОВСКЕ власти у Софији и рекли:

 

— Како би било, Томо, да се вратиш натраг у родни крај. Не брини слаћемо ти и нешто новца. Ти, а деловаћеш тамо и код других наших људи на које се можеш ослонити, настој да се пред српским властима и на јавним местима за наш

 

10

 

 

свет не помиње им: Бугари, већ само име Македонци. Треба избегавати и обласно име Јужна Србија, а ширити и одржавати име Македонија.

 

— За употребу наведених имена — наставља Тома — нећеш од режима бити прогањан или не много. А за нас је главно сузбијати српско име у делу Македоније под српском влашћу. Важно је сада тамо не бити Србин, већ Македонац. А када касније наиђе подесан историјски дан бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, а па место имена Македонија вратити име Бугарска. На то треба трошити снагу и обраћати пажњу. На то.

 

Над околином Кратова сјало је небо, док су грмље, шумарци и виногради мењали боју. Путеви су били суви, тврди. Свуда се ширио дах затишја.

 

— Сем што је мени говорено — наставља Тома — сазнао сам да се тако појединачно разговарало и са другим присталицама бугарске власти и бугарског имена у Македонији, који су се крајем 1918. године са бугарском окупаторском војском такође повукли у Софију. Данас су многи од њих враћени и живе у својим крајевима.

 

— А, а тако? То се дакле све смишља са бугарско-вмровским политичким планом. Име "Македонци" треба да послужи као привремена маска за прикривање имена Бугари, и да потисне име Срби.

 

То је био крај Симићвог разговора за тај дан.

 

* * *

 

У доба између два светска рата било је код нас разборитих, самосталних и национално свесних, дубоко одговорних људи који у знали за бугарско вмровску превару. И та превара није успевала. Али, од почетка Другог светског рата и нове бугарско-фашистичке окупације 1941. године, затим иза завршетка тог рата и лажног братства и јединства, у овом погледу све се изменило: веровало се

 

11

 

 

у наведену превару као у истину. И у томе се савршено успевало.

 

Чак и по државној наредби брзо су преовладала имена Македонци и Македонија, а насилно су потиснута стара имена Срби и Јужна Србија.

 

Стеван Симић, родом из Кратова, није био било ко: учио је у српској гимназији у Цариграду, па је до 1906. године студирао националне науке — географију, етнографију и историју — У Београду. Био је професор наших гимназија у Плевљима и Солуну, па, како је напред речено, успешан директор гимназија у Велесу, Охриду и Призрену. Даље, Симић је аутор великог броја објављених радова — стручних, научних и књижевних. Био је и народни посланик у београдској скупштини.

 

Неколико година касније (1962.) стари Стеван Симић је умро у свом сиротињском дому у Скопљу. Посматрао сам га на одру и сећао његовог живота и дела. Ништа нисам изговорио, само сам се прикривао у потиштености. Од тада се чешће сећам предвечерњих Симићевих причања. Овде сам забележио њихов мали део. Док пишем сунчано после подне брзо прелази у предвечерје.

 

12

 

 

 

3. КОСОВСКИ БОЈ У НАРОДНИМ ПРЕДАЊИМА ИЗ ПОВАРДАРЈА [1]

 

 

Познато је да су након српског пораза на реци Марици 1371. године Турци наставили са освајањем Балканског полуострва. Цареви Византије и Бугарске постали су турски вазали, а само је Србија представљала јаку војну снагу. Зато се ускоро догодила и велика Косовска битка. Турски поход противу Србије водио је султан Мурат I и битка се збила 28. јуна 1389. године на Косову пољу, недалеко од Приштине.

 

У јуну 1989. године навршило се шестотина година од великог Косовског боја између Срба и Турака. То је била велика историјска прекретница. Поводом јубилеја, који је у Србији свечано прослављен, и онако велика литература о Косовском боју повећава се скоро свакодпевно са новим стручним и научним делима. Обележавајући овај значајан јубилеј са малим закашњењем, жеља ми је да, на основу података забележених у неким селима данашње БЈР Македоније, прикажемо како је косовска легенда постојала особито дуго и у нашем српском народу на тој територији.

 

Косовска легенда, преношена са краја на крај земље и са колена на колено певана и препричавана, оставила је трага и у старим народним предањима на крајњем југу наше доскорашње домовине. Ја сам та предања, проучавајући насеља и порекло становништва, а у разговорима са људима старије и средње генерације, бележио у селима у околини Скопља, Тетова и Куманова. Те области су најближе Косову са јужне и југоисточне стране.

 

 

1. Објављено у годишњаку "Лесковачки зборник", књ. XXXIII, Лесковац 1993.

 

13

 

 

О Косовској битци у Повардарју певане су и народне песме. А након поменуте исторјске године векови су се смењивали, али су предања живела све до данас.

 

 

I. Предања у селима Скопске области

 

У селима у околини Скопља — Љубанца, Побужја и Кучевишта — традиција говори о једном значајном старом путу између Скопске котлине на југу и Косова на северу. Поменут и пут, као наставак путева, који су долазили са истока и југоистока, и настављао по широком планинском билу, Српске Црне Горе, па је даље ишао преко гњиланско-витинских села, Дебелдеја и Бинча, одакле је настављао даље за Косово.

 

На самом масиву планине Црне Горе пут је водио преко локалитета данас званих: Влај гроб, Бел камен, Калеш Мара, [1] Муратица, Рамно, Караула и Царева ливада. Како казује жива народна традиција, наведени пут саграђен је за седам година по наређењу султана Мурата (1360-1389. г.) па се зато зове Муратово џаде, или Султан Муратово џаде, или Муратица. Тим путем ишла је бројна турска војска која се 1389. године "борила со цар Лазар на Косово". [2]

 

 

У жупној подгорини званој Скопска Црна гора (подгорина истоимене планине) становници имају и друго занимљиво предање. Оно наводи да је њихова жупа након Косовског боја 1389. године, тј. на почетку турске владавине, још око 80 година чувала извесну локалну самосталност. Природне границе тог жупског предела нико од Турака није прелазио. Тек по истеку осамдесетогодишњег периода султан је наредио да његова војска покори и овај део Скопске котлине. Исељавања су водила према планинској територији у данашњој Републици Црној Гори. Иако се ово казивање не потврђује историјским чињеницама, ипак заслужује нашу пажњу.

 

14

 

 

Село Раштак такође се налази северно од Скопља, а недалеко је од напред поменуте жупе Скопске Црне Горе. Традиција наводи да је "стари народ", који је живео у том насељу, оставио о себи многа предања. Једно предање наводи, да је турска војска, после освајања Косова, расељавала и убијала становнике села у скопској низији, која се у народу зове Блатија. Уништено је било и старо насеље Раштак. Даље се у традицији наводе ове појединости. По скопској низији турска војска, приликом наведених уништвања насеља, стигла је го границе атара између Раштака и суседног скопско-црногорског села Љуботена, и тада све је било "ставено под нож". Затим је војска добила наредбу да се врати назад, па благодарећи томе остала су поштеђена насеља у суседној жупи Скопској Црној гори.

 

Како се још прича у народу, након тога услд "проливене крви", сеоска ношња у селима Скопске Блатије постала је нарочито карактеристична: код жена и деце боја одела и везова су црвено загасите боје што лако пада у очи. Вишњеве су боје и чарапе и појасеви. Верује се да је ношња Скопске Блатије раније углавном била бела као што је и данашња ношња Скопске Црне горе. [3]

 

Скопско село Рогље је око Дервенске речице на путу правца Скопље-Тетово. Крај села је узвишење Каља. То је десно од поменуте речице, на месту где је клисураст део долине звани Калдрми Богаз и где је предео звани Скопски Дервен, веома подесан за одбрану. Садашње становништво Рогља потиче од досељених муслиманских Албанаца и они немају наведену традицију. Међутим, у суседном селу Матки су очувани стари хришћански словенски родови и код њих чува се предање да је тврђава код места Калдрми Богаза пропала у времену турског продирања иза Косовске битке 1389. године.

 

15

 

 

II. Предања у селима Тетовског краја (Доњи Полог)

 

Непроштено је подпланинско село североисточно од Тетова. То је при силаску Непроштенске речице на котлинско дно. Прича се да се у средњом веку ово насеље звало другим именом, али у рату противу Турака 1389. године — "кога бил Косовски број" — ту су се сакупили локални главари и одлучили да се њихов крај преда Турцима без отпора. Због тога су незадовољни становници других тетовских насеља овом селу дали име Непроштено — "да нема опроштај" за оно што је у њему одлучено. У међуратном периоду (1930. г.) административна власт Непроштепу је одредила друго име — Андрејево, по имену најмлађег сина краља Алекеандра Карађорђевића. Али, од последњег рата опет је уведен стари назив села.

 

Челопек је велико тетовско село у подгорини планине Сухе горе. У писаним изворима наводи се за време Стефана Душана између 1337. и 1346. године. Тада је издата хрисовуља тетовском манастиру и у њој се помињу сенокоси на Сухој Гори, који су се ширили до "међе челопечке". [4] У прошлости насеље је имало утврђени део звани Горњи Челопек, а имало је и део звани Доњи Челопек. У утврђеном делу до почетка турске владавине боравио је са дружином Јорго Војвода, човек великог угледа и имућан. Међутим, када су Турци пошли да освоје Косово 1389. године они су продрли и у Полошку котлину. Јорго Војвода борио се противу Турака али без успеха. Данас у Челопеку постоји локалитет звани Јоргов-дол где је ископан земљани ћуп и у њему, како се прича, нађена је долама војводе Јорга. Давно исељених становника од челопечког рода Јорговци наводи се да је раније било негде у Румунији.

 

Лешак је познато село у подгорини Шар-планине на пространој плавини (наносни материјал) Лешачке речице. Од Тетова насеље је удаљено око 7 км. Крај села је Лешачки манастир посвећен Св.

 

16

 

 

Богородици. То је средњевековни храм, али је касније рушен. Данашњи манастир почетком XIX века из основе обновио је јеромонах Кирил Пејчиновић, родом из суседног села Теарца. То су историјске чињенице. Међутим, и поред тога раније у народу веровало се да је манастир села Лешка задужбина "цара" Лазара. У народу Тетовског краја зна се да је Лазар погинуо у борби са Турцима на Косову 1389. године и да је после тога хришћанство подпало под турску власт. Знају се и старе песме о цару Лазару и Косову.

 

 

III. Предања у другим крајевима БЈРМ

 

Село Матејча је највеће насеље у подгорини планине Кумановске Црне горе (Карадага). Средином села протиче Вукеанска речица. На атару Матечје је један јак Манастирски извор, затим постоји Матејчански манастир Св. Богородице, и има седам црквишта. [5] Неке од њих биле су капеле. Манастир је на сат хода изнад насеља и задужбииа је цара Душана. По његовој смрти 1355. године довршила га је царица Јелена. Представља један од најлепших примера грађевинске уметности средњег века. Храм манастира у почетку је био велико верско и културно средиште, јер су сва села у његовој околини имала хришћанско-словенско становништво. Садашњи хришћански становници из нижег села Матејче имају живо предање да је иза Косовског боја храм напуштен и налазио се у руинираном стању: откривен и са фрескама које су непрекидно пропадале. Један стари планински пут, којим се ишло између Кумановске области (раније Жеглигово) и Косова поља, водио је код овог храма.

 

Године 1979. разгледао сам надгробне споменике у познатом брсјачком селу Белчишту у пределу званом Дебарца (горњи слив реке Сатеске). Тамо има око 150 старих надгробних споменика истог изгледа. Али један симбол нарочито је упадљив на гробовима Белчишта: то су камене

 

17

 

 

"кукавице" постављене на крстовима. Крст је редовно усађен у отвор плоче код покојников главе. У народу овог села и у другим крајевима кукавица је, због начина свога оглашавања, постала симбол жалости и туге у вези победе турске војске над хришћанима.

 

Крстова са кукавицама раније је било и у селима код Кичева. Тамо сам у насељу Орланцу 1961. године чуо легенду да су се у кукавице претвориле Лазареве кћери: оне су стално кукале за косовским јунацима и зато их је "Бог претпорно у кукавице".

 

И други наши испитивачи на терену (географи и етнографи) у Старој Србији и Повардарју — Ј. Цвијић, П. Јовановић, Т. Смиљанић, М. Филиповић — бележили су предања о Косову и Косовском боју 1389. године. Износимо неке констатације поменутих аутора.

 

Ј. Цвијић паводи: 1) да су у једној песми, која се раније певала у Прилепу, измешани догађаји Косовске и Маричке битке. [6] 2) Да у Струшкој области има појединаца, поглавито у старијем нараштају, који знају за песме о Косову и цару Лазару. У народу се зна да је на Косову била "крвнина до колена". [7] 3) Цвијић наводи и го да стари људи у области Полог (Полошка котлина) певају песме о Косову, косовским јунацима и Милошу чобанину (Војиновићу).

 

Цвијићев ученик П. Јовановић је на теренским проучавањима у области Порече (средњи слив Треске) забележио предање у коме се наводи да су Турци опустели поменуту област "у времену када је био Косовски бој" 1389. године. [9] Затим исти аутор тврди да у Поречу "постоје предање о кнезу Лазару, Косовском боју и Вуку Бранковићу". [10]

 

Т. Смиљанић, приликом антропогеографских проучавања у сливу Радике, забележио је следећа два врло карактеристична предања становника званих Мијаци. У првом предању прича се о њиховом војводи Дамјану. Он је 1389. године отишао на Косово и тамо погинуо. Друго мијачко предање

 

18

 

 

наводи да су у Косовском боју учествовали и сами Мијаци, па после боја, они који су се вратили у завичај и "косовски барјак" сакрили у мијачком селу Сушици. Касније су тај барјак, "када им је било потребно" Мијаци поново развијали у сукобу са Турцима. [11]

 

М. Филиповић је у граду Дебру и у селима око њега забележио да се много прича "о Косовском боју и кнезу Лазару". У народним песмама помиње се и Милош Обилић. [12]

 

Предања старих становника о Косову и Косовском боју постојала су и у другим насељима и крајевима Повардарја. Међутим, у XIX и XX веку стари становници из многих насеља су потиснути од стране досељених Албанана, [13] па предања тамо су заборављена. У тим насељима прекинуто је много вековно живљење хришћанско-словенских становника.

 

Дужим бављењем међу сеоским становништвом у Повардарју и Подримљу (Црног Дрима) могла би се открити и друга предања о Косову и Косовском боју. Али ипак нећемо никада све реконструисати: где су постојала народна предања о Косовском боју. А она су била бројна и просторно веома раширена.

 

* * *

 

У закључку наводимо да је веома мало средњевековних историјских догађаја, који су добили такве народне творачке исходе као што је имао Косовски бој из 1389. године. То најбоље потврђују српске песме косовског циклуса. Осим тога колективно памћење је у народу допринело да се створе и народна предања која су омогућавала чување континуитета народног памћења у тешким временима турско-исламске најезде.

 

Српски народ се није мирио са ропством. Сигурно је и од свега најзначајније што се у народним предањима углавном чува слика догађаја коју даје и објективна историјска грађа. И као што се зна: предања су управо не само усмена историја једног народа, него и подстицај да народ преживи

 

19

 

 

и да се управља ка слободној будућности. Према томе предања су нам сведочанства без којих се не може.

 

После свега може да се наметне и питање: шта указују та предања о томе да су се вековима чувала сећања на Косовски бој и код Срба изван данашње Републике Србије. У овом случају код Срба у крајевима данашње БЈРМ.

 

 

Напомене:

 

1. Код места Калеш Мара избија снажан извор и ту је топоним звани Аниште. Ту је био хан за путнике и у њему је радила нека Калеш Мара.

 

2. Значај овог пута престао је у XIX веку када су изграђене друге подесније комуникације између Скопља и Косова. Таква комуникација налази се у Качаничкој клисури.

 

3. И у селу Раштаку, које припада Скопској Блатији, очувано је предање о наведеном путу између Скопске котлине и Косова изграђеног непосредно пре почетка Косовског боја.

 

4. Ј. Трифуноски: Полог — антропогеографска проучавања, "Насеља" САНУ књ. 42, Београд 1976., стр. 415.

 

5. Са овог извора спроведен је водовод до села Матејче.

 

6. Ј. Цвијић: Балканско полуострво, Београд, 1966 стр. 481.

 

7. Исто, стр. 506.

 

8. Исто, стр. 515.

 

9. П. Јовановић: Порече, "Насеља" САНУ, књ. 28, Београд 1935., стр. 267.

 

10. Исто, стр. 294.

 

11. Т. Смиљанић: Мијаци, Горња Река и Мавровско поље, "Насеља" САНУ, књ. 20, Београд 1925 стр. 32, 33, 35, 36.

 

12. М. Филиповић: Голо Брдо, Скопље 1940, стр. 15.

 

13. Видети моју књигу: Албанско становништво у СР Македонији, Београд 1988.

 

20

 

 

 

4. ВЕЛИКА СЕОБА СРБА У НАРОДНИМ ПРЕДАЊИМА ИЗ ПОВАРДАРЈА [*]

 

 

И потпуна студија о Великој сеоби Срба из 1690. године на тада аустријско подручје, лепо од Саве и Дунава, још није написана. А прошла су три века. Задатак није лак и он ће делом остати за наше млађе генерације.

 

У овом кратком саопштењу говорићу о учешћу у тој сеоби словенско-хришћанског односно српског становништва из Повардарја и из слива Црног Дрима. То је сада територија данашње БЈР Македоније.

 

I

 

Од свог преласка на Балкан средином XIV века Турци су стално напредовали. Поробили су све балканске земље и крајем XV држали су линију Дунава од Београда до Црног мора, а на запад Турци су допирали до река Врбаса и Цетине. Господарили су и добрим делом јадранске обале. [1]

 

У мају 1683. године турски велики везир Кара Мустафа повео је огромну војску и против Аустрије. Скоро без отпора стигао је под Беч. Аустријска престоница била би и заузета да пољски краљ Јан Собјејски није дошао у помоћ Аустрији. Уједињена пољска и аустријска војска силно је разбила Турке под Бечом, да су се због тога они дали у бесомучно бегство. Како тврде историчари то је био последњи турски залет према Западу. [2]

 

После наведеног пораза над Турцима под Бечом Аустрија је добила нарочиту улогу у историји Балкана. Видела је да се турска снага ломи, па је почела рачупати са сарадњом балканских народа.

 

 

*. Објављено у часопису "Етнолошке свеске", св. 11, Београд 1990. г.

 

21

 

 

рода. Аустријски генерал Енеј Пиколомини поглавито је рачунао на знатно учешће Срба. Његова војска "носила је на својим заставама хришћанско ослобођење од Турака". [3] Зато је ту војску наш народ и на Косову и шире од њега дочекао са одушевљењем. Као доборовљци устаници, заједно са свештенством, придружили су се поменутој војсци. А било је и појединаца који су оружану акцију противу Турака водили и на своју руку. [4]

 

Слично стање у народу владало је скоро и на целом подручју јужно од Косова и Метохије. На пример, у Кумановско-кратовском крају, услед општег врења потчињених словенских хришћана, брзо је букнуо велики устанак. На челу устанка ставио се дотадашњи хајдучки харамбаша Карпош и ти устаници заузели су Кратово, Криву Паланку и Куманово. Очувана традиција наводи и Карпошево место рођења код данашњег села Војника у долини Пчиње (на путу Куманово-Кратово).

 

А у даљем продирању према југу аустријска војска, уз добру помоћ наших устаника, 26. октобра 1689. године ушла је у Скопље, па у Штип, Велес и допрла па крајњи југ до Струмице и Валандова. Природно је што су Аустријанци за те ратне догађаје у првом реду придобили патријарха Арсенија Чарнојевића као главну личност међу Србима, тј. међу нашим хришћанима.

 

Међутим, у току наведеног продора почела је да хара куга, па је зато Пиколомини дао да се запали Скопље, које је имало око 60.000 становника. Слично су прошли и неки други градови. Заражен кугом поменути главни војсковођа је умро. [5]

 

Током наредне 1690. године, после великих пораза, започело је турско напредовање подпомогнуто новим малоазијским снагама. И муслимански Албанци пришли су Турцима. Аустријска војска, заједно са нашим српским устаницима, доживела је тежак пораз недалеко од Скопља код Качаника. Пораз Аустријанаца и наших устаника постао је потпун. Брзо су напуштали јужне области, и са

 

22

 

 

њима кренуо је знатан део нашег становништва: неки су избегли по планинама, али највећи број кренуо је са патријархом Арсенијем. Потицали су са територије целог Повардарја и Подримља. Сви су се повлачили ка Нишу и даље на север. Избеглице су биле компромитоване у односу на Турке и нису их смели чркати [6] да се врате у њихове крајеве.

 

Раздраженост Турака противу хришћана била је особито велика. Стога су се светили у пуној мери. То је било време када су Турци одлучили да скоро потпуно очисте наш свет из јужних крајева. Пећки паша Махмутбеговић почео је пленити и сећи људе у појединим нахијама. Према историјским изворима, те нахије биле су оне: тетовска, призренска и друге све до Новог Пазара. Поменути турски паша није штедео ништа, нарочито не цркве и манастире. Свет се спашавао како је знао и умео. Страдало се на све стране, а болести и глад били су посебно страшни. Ко ће моћи описати опе патње тих дана? Историја није забележила јачи српски исељенички покрст као тај из 1690. године.

 

Чекајући у Београду ток догађаја патријарх Арссније одржао је чувени сабор са војсковођама Србима који су ратовали за цара Леополда I, са свештенством и народом. Ту је крајем августа, стигао документ са означеним привилегијама добијеним од Аустрије. Србима су гарантоване грађанске слободе, независност цркве и аутономија. А септембра 1690. године српске избеглице у великом броју кренуле су на пут неизвесности према градовима: Будиму, Сент Андреји и другим, док су напуштена наша огњишта захватали Албанци и Турци. [7]

 

II

 

Две исељеничке струје: 1. косовско-метохијска и 2. вардарска са становништвом моравске Србије формирале су велику масу становништва и она је прешла Саву и Дунав. Како истиче Ј. Цвијић, те

 

23

 

 

избеглице разлиле су се по Панонском басену и Ердељу. [8] Колико је било тачно исељеника и из којих крајева и насеља јужно од Шар-планине и Скопске Црне горе, ни приближно се не може сазнати.

 

Области на југу наше данашње државе (писано 1990. г.) још у другој половини XIII и током нелог XIV века имале су дуг живот и заједничку државну традицију са Србијом. Њихов живот био је у стабилној ситуацији, па зато су доцнији XV и XVI век, иако проведепи под Турцима, нису могли да измене етничку повезаност и повезаност географског положаја моравске Србије и Повардарја. Нису могли да измене ни њихове природно-саобраћајне везе, као историјске и друге односе. Стога када се у аустро-турском рату наслутила могућност ослобођења од турске власти, словенско-хришћански становници слива Мораве на Северу и слива Вардара на Југу устали су као једна етничко-верска целина да би и после неуспелог ратовања пошли на заједничко исељавање.

 

О сеобама становништва из 1690. године са територије Повардарја и из предела у сливу Црног Дрима није посебно писано. Тек понегде има података у радовима наших писаца, на пример, Ј. Цвијића, Т. Смиљанића, П. Јовановић, М. Филиповић, В. Радовановић и још неких других. У недостатку писане историјске грађе, поменути истраживачи већином су се послужили народним предањима.

 

Ј. Цвијић у делу Балканско Полуострво, говорећи о старешинама Срба пресељених у Панонску низију из 1690. године навео је следеће: 11. априла 1691. године аустријски цар поставио је за војног српског старешину једног житеља из Коморана. То је био познати Јован Монастирлија, избеглица из Битоља.

 

М. Филиповић је вршио најобимнија проучавања у народу у југословенском делу Повардарја, прикупљајући податке о животу, обичајима и другим народним одликама. У књизи

 

24

 

 

Дебарски Дримкол, објављеној 1939. године, он је навео: у селу Модричу у "старије турско доба" вршена су исељавања у Италију, Аустрију и Босну. Они који су били имућнији отишли су док су сиромашнији житељи остали, али су морали да помере своје насеље на виши положај, како би се склопили од главног пута. Модричани, тј. становници поменутог дримколског Модрича, наводе и то да је у том масовном исељавању учествовало, не само становништво њиховог насеља, већ и цео предео Дебарски Дримкол. [10]

 

Наредне 1940. године М. Филиповић је објавио књигу под насловом Голо Брдо. То је ранији словенско-хришћански крај југозападно од града Дебра (лево од Црног Дрима), а сада подељен југословенско-албанском границом. Филиповић је и тамо слушао традицију (села Дренак, Ссбиште и др.) о исељавању становништва као и из суседног Дебарског Дримкола. Овај искусни теренски истраживач даље истиче да наведена народна предања нису без историјске основе. [11]

 

Податке који нас овде интересују М. Филиповић је изложио и у смом трећем раду под насловом Северна велешка села. Објављен је 1935. године. Аутор је забележио да је 1689. године аустријска војска пррко Овчег поља дошла у Велес и да ју је предводио неки генерал. У војном сукобу спаљени су Велес и околна села — Чолешево, Сојаклар (Јонузбегово), Кумарино, Башино Село итд. [12] Зато је и из њих било исељавања али куда су она водила у предању није прецизирано.

 

Т. Смиљанић у раду са насловом Мијаци, Горња Река и Мавровско поље објављеног 1925. године, изложио је следеће податке које се односе на Мавровски крај. Мавровци су успоставили везу са Пиколоминијем када је он 1689. године са војском дошао до планине Влаинице, недалеко од села Маврова. А након аустријског пораза иселили су се и неки Мавровци. Предања тврде да су појединци из Маврова чак постали и официри у аустријској војсци. [13]

 

25

 

 

О великом народном покрету, који је изазвао аустро-турски рат крајем XVII века, Т. Смиљанић више података прикупио је у свом другом делу под насловом Кичевија, штампаног 1936. године. Између осталог аутор бележи и ово. Рат је дејствовао разорно за више кичевских села. Тако, на пример, у кичевском селу Тујину становници знају да је њихових 90 домаћинстава кренуло на пут ка граду Тетову, одатле у Призрен, па даље према северу. Исељеници су попели исправе о својини великих пашњака на Тујинској планини и њих оставиле у Дечанском манастиру јер су се надали да ће се касније вратити у завичај.

 

Слично предање Смиљанић је забележио и у кичевском селу Кладнику. Из трећег кичевског села Крушице становници причају да су се њихови претци преселили у Банат, негде код данашње Беле Цркве. Затим и становници кичевског села Меркулије или Аранђела (данашње име) побегли су такође у Банат. Неки Шаћир-бег тада је разрушио средњевековни манастир код кичевског села Кнежина, задужбину српског краља Милутина. Манастир је имао много калуђера итд. [14]

 

П. Јовановић антропогеографски је проучио област Порече у средњем делу слива Треске. И он је у народу слушао предања о томе да су Турци опустошили овај крај у време Пиколоминијевог похода 1690. године и слушао је о сеобама под патријархом Чарнојевићем. У предањима се даље наводи да је тада Порече било "пустелија" 70 година. Ту тврдњу, како наводи Јовановић, поткрепљује чињеница: да су тек доцније основана данашња млађа поречка насеља. [15]

 

Забележимо још два примера из радова других аутора — један је из Тиквешке котлине, други из Струмичког краја.

 

В. Радовановић је у првој области забележио предање да су Аустријанци крајем XVII века стигли у два тиквешка села — Чичева и Капеша. Поменути аутор такође сматра да се наведено

 

26

 

 

предање може сматрати поузданим иако нема историјске потврде. [16]

 

Како наводи М. Филиповић, чак и у околини Струмице, на крајњем југоистоку земље, зна се за наведени аустријски поход. Тада је завладао страх и у струмичким селима, па су многи избегли из својих насеља. [17]

 

* * *

 

Следе подаци из народних предања која сам и ја прикупио на теренским истраживањима. Највише их је из области Полог или из Полошке котлине, тј. област око градова Гостивара и Тетова, затим из околине Кичева, Скопља, Куманова и још неких других крајева.

 

Предања наводе да су Аустријанци крајем 1689. године преко Скопља продрли и у Полошку котлину, стигли до њене југозападне границе, тј. до Мавровског краја. Тада су се и становници Полога латили оружја и борили противу Турака заједно са Аустријанцима. Међутим, аустријска војска следеће године повукла се, а наши компромитовани стаповници нису смели чекати турску освету, већ су прешли у северну Србију и даље у крајеве лево од Саве и Дунава на тадашњу аустријску територију. Међу исељеницима нашао се и један истакнути становник из Полога: Ефрем Јанковић Тетовац, који је на аустријској територији постао епископ. [18]

 

Жива предања о страдањима крајем XVII века и о исељеницима под вођетвом пећког патријарха Чарнојевића могу се чути још у овим полошким селима: Дебрешу, Волковији, Симњици, Тумчевишту, Милетину, Новом Селу (Папрадно Ново село), Врутоку.

 

Поменуто Ново Село је у подгорини планине Влајинице, лево од пута Гостивар-Маврово-Дебар. Предање наводи да је оно у прошлости било велико са око 300 домова и имало два храма — цркву и манастир. Традиција наводи да су то старо насеље

 

27

 

 

и његови храмови пропали крајем XVII века, за време аустро-турског ратовања. Тада су аустријска војска и наши устаници преко Скопља најпре ушли у област Полог и ослободили је све до подножја планине Влајинице. А малобројна турска војска повукла се на масив поменуте планине и ту се утврдила. На планинском масиву сваки турски војник ноћу је ложио по десет ватри, што се Аустријанцима причинило да је турска војска бројна и зато су са много наших устаника напустили област Полог.

 

Турци су ушли у наведено Ново Село где су становнике убијали, село запалили, храмове порушили. Раширено је предање које наводи да су многи становници и из овог насеља избегли у Србију и даље у Панонску низију. Чак се тврди да су се ти исељеници задржали у Ковину и Панчеву, а да су неки од њих у Сремске Карловце однели иконе из свог сеоског манастира Св. Јована.

 

Село Вруток такође је познато полошко насеље на самом извору Вардара: по том извору оно је добило име. Старо село Вруток, које је имало две средњевековне цркве и крај сваке цркве по једно гробље, пропало је у време велике сеобе Срба. Порушени су и храмови. Тада је село спало на свега 7 домаћинстава. Тек након тога Вруток је постао ноново веће насеље и обновљени су стари храмови.

 

Народно предање наводи да је у поменутим ратним догађајима пропало и средњевековно градско насеље Полошке котлине: звало се Полог и налазило у подножју планине Сухе Горе. [19]

 

Кичевско село Јагол Доленце је у близини Полошке котлине и њега сам посетио 1961. године. Тамо се чува предање које наводи да је старије становништво учествовало "во една голема бежанија". Свакако је то било крајем XVII века, јер се потврђује и проучавањем генеалогија данашњих досељених сеоских родова.

 

28

 

 

Село Маркова Сушица је јужно од Скопља у долини Маркове реке, десне притоке Вардара. У њему је и познати манастир Св. Димитрија, задужбина српског краља Вукашина и његовог сина Марка Краљевића. Зове се Марков манастир. У народу овог насеља, сада са 32 куће, живи следеће предање: некада је Маркова Сушица имала око 90 кућа, али је изпанала спала на 3 куће. Нема сумње да се и то могло догодити приликом Велике сеобе Срба крајем XVII века.

 

Године 1968. слушао сам казивање да је у догађајима са краја XVII века учествовало и становништво Валандовског краја, иако лежи на крајњем југу — јужно од Демиркапијске клисуре. Тада је настрадао велики валандовски манастир са калуђерима. Данас је тај храм у рушевинама. Настрадала су и околна валандовска села.

 

Има података ове врсте и из других крајева и насеља Повардарја и Подриња. Да поменемо Осоговски крај, на Овчепољску котлину, околину Прилепа итд. У маси осоговског становништва налазиле су се и породице рудара, па су због тога познати осоговски рудници остали пусти око 70 година.

 

Наводимо и ово. После Првог свстског рата једна новећа група Срба из Мађарске, такозвани оптанти, колонизовани су насељу Новој Батањи у долини Брегалнице. Међу њима неки су чували предање: да потичу од предака који су под Турцима морали да се преселе у Панонску низију.

 

III

 

Изнели смо теренска запажања: наших ранијих географа и етнографа, а приказали смо и део својих истраживања.

 

Све зајдно ће послужити за даља проучавања у том правцу. За будућа истраживања ове врсте потребно је на самом терену добро познавати народ, етничке групе, историјске прилике и друго.

 

Оно што се зна: упаде турске војске почев од Маричке битке 1371. године и косовске битке 1389.

 

29

 

 

године пратило је померање словенског живља са југа према северу. Међутим, тек историјски догађаји са краја XVII века као да су била највећа искушења. Стога није чудно што су релативно и ти не тако давни догађаји оставили живе трагове у народним предањима скоро целог Повардарја и Подримља.

 

Већ је поменто да су покре ги у вези са аустротурским ратовима и исељавањима захватили широку територију на југу наше данашње земље. Традиција о приликама од пре три столећа чувана је у сећањима народа и преношена од уста до уста. Ти историјски покрети продрли су у свест народне масе. Јужнословенско јединство и тада се исказало не само у заједничком ратовању противу Турака, већ и у патњама и исељавањима на аустријску територију у Панонској низији.

 

О великој сеоби из 1690. године, са подацима прикупљеним у народу југословенског Повардарја, могла би се написати дебела књига. Међутим, у томе је доста пропуштено. У кратком периоду Другог светског рага, и у дужем послератном времену тамо су извршене неслућене промене: пропала су многа села са старијим словсенским родовима који су таква предања одржавала.

 

Велика сеоба водила је исељенике из више крајева наше земље: једни су били са Косова и из Метохије, други из вардарског и црнодримског слива, трећи из моравске Србије, четврти из Сјенице и Пештера. А када су прешли на леву страну Саве и Дунава, они су захватили многа насеља — градска и сеоска. Има предања која кажу да је досељеника из Повардарја било код Ковина, Панчева, Беле Цркве, Земуна, Новог Сада, Сомбора итд. Постали су истакнут чинилац занатства и трговине.

 

А поменимо и да су се југословенски досељеници са Балкана "веома намножили у Мађарској тако да је једва имало веће вароши у јужном делу, где их је било у великом броју".  [20] Уопште наши становници били су потребни у Угарској и Аустрији

 

30

 

 

у пограничним равничарским крајевима. [21] Досељеници у Угарској раширили су се до Будимпеште, Ђула и Коморана. [22] Били су важан део великог света у пространом Панонском басену.

 

И још ово. Наши исељеници у више насеља Панонског басена веровали су да је њихово склањање под аустријску власт само привремсно. Али није било тако, јер је насељавање постало сталност. Становници из Повардарја временом су се утопили у етничку већину. Војвођански географ Б. Букуров и војвођански историчар Д. Поповић скренули су пажњу на неколико имена повардарских места и родова очуваних у неким данашњим војвођанским насељима.

 

Од интереса је поменути и то да су се од 1750. до 1752. године поједине наше породице из Баната преселиле у Јужну Русију и тамо основале области Нова Србија и Славо Србија. [23] Међу тим накнадним пресељсницима у Русији било је и таквих чији су корени потицали из слива Вардара и Подримља.

 

 

Напомене:

 

1. В. Ћоровић: Историја Срба, књ. II, Београд 1989 стр. 113.

 

2. Исто, стр. 197.

 

3. В. Ђоровић: Борба за независност Балкана, Београд, 1937., стр. 39, 40.

 

4. Ј. Цвијић: Балканско полуострво, Београд 1966., стр. 148; В. Ћоровић: Историја Срба, књ. II, стр. 204.

 

5. В. Ћоровић: Историја Срба, књ. II, стр. 204, 205.

 

6. Исто, стр. 205.

 

8. Ј. Цвијић: нав. дело, стр. 134.

 

9. Исто, стр. 134.

 

10. М. Филиповић: Дебарски Дримкол, Скопље 1939, стр. 20, 21.

 

11. М. Филиповић: Голо Брдо, Скопље 1940., стр. 14, 15, 16.

 

31

 

 

12. М. Филиповић: Северна велешка села, "Насеља" САНУ, књ. 28, Београд 1935., стр. 512, 513.

 

13. Т. Смиљанић: Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, "Насеља" САНУ, књ. 20, Београд 1925 стр. 87.

 

14. Т. Смиљанић: Кичевија, "Насеља" САНУ, књ. 28, Београд 1935., стр. 361, 376, 377.

 

15. П. Јовановић: Порече, "Насеља" САНУ, књ. 28, Београд 1935., стр. 267.

 

16. В. Радовановић: Тиквеш и Рајец, "Насеља" САНУ, књ. 17, Београд 1924., стр. 198, 199.

 

17. М. Филиповић: Северна велешка села, стр. 513.

 

18. Ил. Руварац: О епархији печујско-мохачко-сечујско-сегетској од 1695. до 1733. године, Сремски Карловци 1922., стр. 11-17.

 

19. Ј. Трифуноски: Где се налазио град Полог, Гласник Српског географског друштва, св. 28-2, Београд 1949., стр. 153-156.

 

20. В. Ћоровић: нав. дело, књ. II, стр. 231.

 

21. Р. Самарцић: Фрушкогорски манастири у српској историји, "Зборник манастира Шишатовац" Београд 1989., стр. 11.

 

22. Ј. Цвијић: нав. дело, стр. 148; Ј. Скерлић: Историја нове српске књижености, Београд 1967., стр. 924-26.

 

23. Ј. Цвијић: нав. дело, стр. 135.

 

32

 

 

 

5. СРБИНОВО И СРБИЦА (Две средњевековне жупе у Повардарју) [*]

 

 

У познавању старих жупа, њихових географских положаја, величине територија, насеља, становништва, храмова, гробаља, привредних прилика и другог, у стручној литератури није дата последња реч. Недостатак кадрова и сиромаштво држали су нас далско од систематског проучавања у многим областима; нарочито оним које су се дуже палазиле под турском владавином. Такав је случај био и са старим жупама Србиново и Србица у западном делу Повардарја. [1]

 

Србиново

 

Река Вардар, недалеко од свог извора код града Гостивара (27.992 ст. - 1981. г.), у великој Полошкој котлини, прима прву десну притоку звану Лакавица. Средњи део долине те реке, са долинама најближих мањих токова — Србиновске, Железне и Падалишке речице — претставља посебну мању географску целину. Зато је тај простор током дуге историје чинио жупу, познату под именом Србиново.

 

Простор ове жупе морао је још у време старе српске државе припадати једном феудалном господару. Такви предели који се налазе крај река, обично су давани вишој или нижој властели, према томе јесу ли већег или мањег простора и значаја. Неке жупе даване су и манастирима.

 

У крајњем југозападном делу Полошке котлине издижу се планински масиви Буковић (1.528 м) и Добра вода (2.062 м) са бројним старинама.

 

 

*. Објављено у годишњаку "Новопазарски зборник", св. XVII, Нови Пазар, 1993.

 

33

 

 

Између тих планина је долина Падалишке речице којом је водио стари каравански пут правца Гостивар-Кичево. Био је део важног пута Скопље-Охрид.

 

Падалишка речица у свом доњем делу, пред ушћем у главну реку Лакавицу, састаје се са Железном речицом (каже се и Железна река). Управо на саставу ових токова, међу планинским огранцима, основано је средњевековно насеље Србиново (надморска висина 800 м), најјаче и најпознатије у жупи. По том насељу добила је име и жупа о којој се овде говори. Насеље Србиново је имало улогу важне стратегијске тачке на путу, а било је кириџијско-транспортно средиште, па и главна караванска станица.

 

Део пута Гостивар-Кичево између Полошке и Кичевске котлине прелазио је преко планинског превоја Ћафа, високог око 1.400 м. Превој је на споју двеју суседних планина — Буковића и Добре воде. На полошкој или гостиварској страни лежи жупа Србиново са истоименом главним насељем, док се на кичевској страни налази жупа Србица, такође са главним насељем истог имена.

 

Лако је одредити и пространство жупе Србиново, која је имала 11 села и то: Србиново, Лакавица, Куново, Триово, Страјане, Железно Речане (каже се и Железна Река), Падалиште, Ћоновица Горња, Ђоновица Доња и Митрови Крсти. Данас не постоји једанаесто село звано Бркињово.

 

Жупа Србиново протезала се целим долинама Падалишке, Србиновске и Железне речице, а ширила се и у средњем делу долине главније Лакавичке реке. Жупски старешина управљао је политичким и економским животом жупе.

 

Постојала је и средњевековна тврђавица, недалеко од насеља Србинова. Зове се Звезда или Звездино кале. [3] На левој је страни реке Лакавице где су очувани делови камених зидова. Тврђаву Звезда народ везује за време Марка Краљсеића а име је по Марковој сестри Звезди. Археолошка

 

34

 

 

истраживања свакако би пружила поузданије податке.

 

Након ослобођења од дуге турске владавине 1912. г. жупа Србиново образовала је посебну ошптину Србиновска опшпина — у саставу Горњеполошког среза. Средиште среза налазило се у варошици Гостивару (1921. г. — 4.885 ст.).

 

Мада простором релативно мала, жупа је била значајна. Пружала је добре услове за развој три привредне гране — рударства, сточарсгва и шумарства, у мањој мери постојали су услови за земљоралњу захваљујући благим странама на којима су села подигнута, док у реци Лакавини има услова за риболов.

 

Посебно су занимљива предања о развијеном рударству. На масиву планине Добра Вода усечена је долина Железне речице где је копана железна руда. И данас се виде стара рударска окна. По тим радовима добили су назив: речица, једно село (Железно Речане) и неки делови суседних атара — Самокови, [4] Рудниче, Ковачерењ, Вигњи, Лопата и др.

 

На месту са именом Рудниче су остаци "фуруне" у којој се топила гвоздена руда. Руда се најпре испирала волом, па се топила уз помоћ ћумура. Због тога су шуме овог краја доста уништаване.

 

Међутим, експлоатација руде једном је престала: што је било у познатом аустро-турском ратовању крајем XVII века. Тек око сто година касније рударство је обновљено за време тетовских паша — Рецеп-паше и његовог сина Абдурахман-паше. После њих рударство је замрло.

 

Становници казују да су за потребе рударства тетовске паше кулуком терали хришћанско-словенски свет да ископа велики канал за воду: зове се Пашин јаз и дуг је око 2 километра. Овај јаз служио је и за навраћање воде ради покретања воденица.

 

А у долини Железне речице, на месту са именом Вигњи постојала је пашина фабрика у којој се топило гвожђе (звала се Фурна). Тамо на

 

35

 

 

површини земље познаје се "троска" и има неколико циганских гробова. Ту су сахрањени Цигани (Роми) који су радили у "Фабрици". Они су спремали дрвени угаљ ("ћумур") за вигњеве у којима се топила руда. Након тога метал се носио у полошка гарска насеља — Гостивар, Тетово — и у град Кичево.

 

Жупа Србиново била је позната још по гајењу ситне стоке. Лети је имало изобиљне паше и брста по планинским пропланцима, а за зиму је припремано сено са ливада око река. Спремани су и лисници у довољним количинама. За напасање стоке служиле су испаше на планини Добра В3ода, високој око две хиљаде метара.

 

Иако су средњевековни словенско-хришћански становници из Србинова и околних села, после пада под османлијску власт постали раја, ипак је међу њима, како наводи традиција, било и угледних појединаца. Важили су као вође у својим родовима и као сеоске старешине: на пример, неки Риста из села Кунова, па Волче и Змејко из села Железног Речана итд. Традиција наводи да су Турци повремено позивали на одговорност те старешине за све што се у народу догађало. Затим поједини хришћани служили су и као кирииијски водичи на тешком и несигурном делу пута између Гостивара и Кичева.

 

У једном делу насеља Србиново, код места Киша или Црква, постојао је стари средњевековни храм. Од народа је био поштован. Можда је то првобитни манастир, касније претворен у цркву, јер се чује казивање: да је тај храм био манастир, а затим постао црква. Археолошка истраживања нису вршена.

 

Несумњиво да је наведени храм био и културно средиште жупе Србиново, па је у главном насељу било црквених великодостојника. Међутим, крајем XVIII или почетком XIX века овај храм је запустео. Око црквишта има старих табуисаних храстова. И у широј Полошкој котлини (околина

 

36

 

 

Гостивара и Тетова) тада је порушено више других храмова.

 

Као што се зна: српски краљ Милутин био је владар који је дуго владао и био познат по грађењу храмова у областима на југу своје државе. Он је и обнављао порушене храмове — на пример, код Кичева, па у пределу званом Порече итд. Зато постоји могућност да је и храм код Србинова можда из Милутиновог времена. Са црквишта камен је развлачен и употребљаван за поједине грађевине у селу.

 

Од краја XVIII и прве половине XIX века живот хришћанско-словенског свега у Турској постајао је несноснији. И у жупи Србиново хришћани су били изложени ударима са стране експанзивних муслиманских Албанаца. Локална предања пуна су успомена па то време и догађаје. Уз помоћ напред поменутих тетовских паша албанског порекла, албански становници су насељавани и у селима ове жупе: Србинову, Лакавици, Трпову, Страјану, Падалишту, Ђоповици Доњој. Зато су се Словени растурили на више страна. Имена тих села и многи тононими на атарима су словенског порекла. Има више локалитета око дапаншњег насеља Србинова и у целој жупи где има црквина, гробова и костура сахрањених по хришћанском обреду.

 

Насеље Србиново 1981. године имало је свега 154 домаћинства са 1.151 муслиманских Албанаца (једно домаћинство просечно 7 чланова). Главни родови зову се: Алије, Фаслије, Туше, Баидре, Шпанеле, Дише, Бала, Тока и др. Права старина им је из области Булчизе у северној Албанији.

 

Србица

 

Северно од града Кичева (23.477 ст. — 1981 г.), на даљини око 15 км, поред других, су и ова села са карактеристичним именима — Србица и Арханђео (или Аранђел). Ова два села са кућама и са атарима веома су срасла у једно насеље. које је

 

37

 

 

1981. године имало 313 домаћинстава са свега 2.086 муслиманских Арбанаса. [5] То је једно од највећих насеља Кичевске котлине.

 

Називи Србица и Арханђео, помињу се и у старим историјским изворима. Један такав извор очуван је из 1476/77. године. Простор око њих такође представља посебну географску привредну целину, па је и он током историје чинио жупу познату под именом Србица. И имена свих околних села су стара и словенска.

 

Насеље Србица-Арханђео лежи око ранијег важног пута, којим се преко превоја Ћафа (1.400 м) ишло између суседних области — Кичевске котлине (горњи део слива Треске) на југу и Гостиварске котлине (горњи део слива Вардара) на северу. Тим путем повремено се кретала и војска.

 

Насеље је важило и као стратегијска тачка на поменутом старом путу. Има два карактеристична локалитета са именима — Маркулија или Маркова кула и Манастириште. У народном предању ширег Кичевског краја са поносом се прича да се па назначеном првом месту налазила "кула Марка Краљевића" (Маркулија). То је било високо око 900 метара, са остацима некадашње тврђавине.

 

А на наведеном другом месту био је манастирски храм посвећен светом Арханђелу Гаврилу. По том манастирском храму мали део насеље око њега добио је данашње име Арханђео.

 

Манастир је био релативно имућан и напредан, а као добро познат, био је и поштован у широј околини — северни део Кичевске котлине. У старо време код овог манастира долазило је много света, нарочито на сабор (каже се "панађур") о годишњој храмовској слави 26/13 јула. Како се прича у народу, само из дела насеља званог Србица код манастира присуствовало је око 90 христијанских невести". То је опевано и у народној песми.

 

Прича се још ла су и насељу Србица-Арханђео искључиво живели словенско-хришћиански

 

38

 

 

родови, од којих су потицали народни главари који су тим крајем управљали.

 

Наведено етничко и верско стање здржало се и у прво време Османлијске империје, на пример, у XV веку. Ово потврђује историјски извор: да је насеље Србица-Арханђео 1470-77. године имало свега 143 куће са искључиво хришћанским словенским живљем. [7] А судећи по имену насеља — Србица — јасна је и национална припадност тог становништва.

 

Насеље Србица-Арханђео са околним селима чинило је део једне посебне етничке групе у великој Кичевској котлини. То је заклоњен предео, подесан по родности свог поља, по одличним условима за сточарство, са развијеним воћарством, и по дивним просојима.

 

Жупа око средишног и главног насеља Србице је не само геофафска, већ и етничко-привредна целина. Овој жупи као верско и културно средиште служио је манастир Св. Арханђео. А постојао је и утврђени део насеља, на због свега изнетог, значај старе жупе Србица био је несумњив.

 

Међутим, према живом народном предању из северног дела Кичевског краја, насеље Србица-Арханђео са добрим саобраћајним положајем, плодним пољем и пространим утринама од краја XVIII и почетка XIX века претстављало је "трн у оку" разним повлашћеним муслиманима албанског порекла. Они су се тада ширили и у другим кичевским насељима.

 

Албански досељеници до краја XIX века успели су да иселе све хришћане из насеља Србица-Арханђео и из неколико околних села — Жубрипа, Тујина, Премке, Шутова, Поповјана. Хришћани су се раселили на више страна. У том погледу, како наводи традиција, у Србици је био веома агресиван Албанац Али-спахија са пет синова од којих сада има 70 домаћинстава. Агресиван је био и албански род Балаж, сада са 35 кућа (потичу од три брата).

 

Међутим, у Србици су се нашли и такви хришћани којгг су се променом вере "истурчили"

 

39

 

 

и остали у насељу. Порекло свих Албанаца је из области Мат у северној Албанији. [8] Знају се по имену последњи исељени хришћани који су напустили Србицу око 1900. године.

 

Током неповољног времена брзо је напуштен, затим и порушен манастир. Ипак све није могло бити уништено, па се на површини земље сада виде остаци од зидова. Око порушеног храма су две-три десетине камених надгробних плоча са крстовима. Натписа нема. За неке гробове се каже да су од сахрањених калуђера.

 

Током последњих деценија XIX века и насеље Србица губи свој ранији значај, а примат преузима варошица Кичево. У Другом светском рату западни и северни део Кичевске котлине нашли су се под албанском окупацијом, па је та власт име насеља Србица заменила именом Скендербегово.

 

У селу Србици је порушен и парохијски храм Св. Николе. Где је била црква сада је зграда основне школе са наставом једино на албанском језику.

 

 

Напомене:

 

1. Видети спецјалну карту Војно-географског института у Београду, секција "Гостивар", размер 1:100.000.

 

2. Горња Ћоновица је родно село моје мајке Теофилке, умрле 1962. године у селу Врутоку на извору Вардара. Интересантности ради наводим и овај податак: брат мога оца Филипа имао је крштено име Србин. Таквих примера има још.

 

3. Ј. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. III, Београд, 1911., стр. 1069.

 

4. Самокови су били ковачнице. У њима се налазили велики чекићи и наковњи за ковање гвожђа. Наведени алати радили су "сами", на погонској снази воде, и зато су називани самокови.

 

5. Републички завод за статистика: Први резултати од пописот за 1981. година, Скопје 1981., стр. 39 и 40.

 

6. А. Стојановски: Поглед на економско-друштвените прилики во Кичевската нахија. Гласник на Институтот за национална историја, II-2, Скопје, стр. 147, 156.

 

7. Исто, стр. 147, 156.

 

8. Ј. Трифуноски: Кичевска котлина, Скоије 1968., стр. 35-37, 39-40.

 

40

 

 

6. ЛИЧНО ИМЕ СРБИН У КРАЈЕВИМА ДАНАШЊЕ БЈРМ [*]

 

 

Мушко личио име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог свегског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске рспублике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд.

 

То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена — Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин?

 

У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, дапас потичу: 1) родови звани Србиновци, 2) делови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска река (код Струмице), Србинце и други.

 

Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са имспом Србин од венчања добијала име Србиница.

 

Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дечаштво (1914-1925. г.) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године. А његову жену, са девојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином

 

 

*. Објављено у листу "Држава", децембар 1994., Београд.

 

41

 

 

Србиницом. Примера таквих имена мушкараца и жена било је много.

 

Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званим Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд.

 

Уопште — био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име.

 

Међутим, ову интересантиу појаву из народног живота на Југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао.

 

* * *

 

Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?

 

Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А парочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.

 

Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свест? Историја се не да брисати.

 

Наш свет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине XIX века био изложен још нападима бугарских

 

42

 

 

комита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара и становници чије је лично име било Србин.

 

Држава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменузи стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су системагски сузбијали и стари всрски обичај крсну славу.

 

Затим је следовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је Други светски раг са бугарском окупацијом. Тада су и становници из западног дела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска места из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном делу Повардарја и у Подримљу.

 

У западном Повардарју су и значајна места рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја — војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И места код Тетова су порекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсетимо и ово из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т. Смиљанић итд., итд.

 

И следећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имало је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дела Повардарја (околина Кичева).

 

* * *

 

43

 

 

Међутим, у времену након Другог светског рата крајеви западиог дела БЈРМ препуштени су ширењу екепанзивних муслиманских Албанаца. На разне намине и пред очима скопске републичке власти они су присвајали словенско-хришћанска насеља — сеоска и градска. Република никада није дигла глас да то спречи. А зашто?

 

Са те територије потиче и такозвана прекоокеанска миграција словенско-хришћанског света.

 

Наводимо и то да су људи од струке и науке, чак и они из Београда, престали да се интересују не само за историју, већ и за етничке одлике становништва на територији данашње БЈР Македоније. Знало се шта их чека ако би показали да ти крајеви имају етнографске сличности са становницима у другим југословенским подручјима. И друго.

 

44

 

 

 

7. СОКОЛ РАЈЕВ

 

У селу Љубанцу, у подножју планине Скопске Црне горе, седимо у посебној соби Месне канцелармје. Завршио сам са уобичајеним распитивањем старијих сељака о постанку и развитку њиховог насеља. Склонио сам бележницу и рекао: "Не знам шта бих вас друго питао. Ако ви знате нешто од посебног интереса, а што смо у разговору пропустили, испричајте ми".

 

Настаде трснутни мир као да су се окупљени сељаци присећали шта би ме могло још интересовати. Иза тога јави се један старац и рече: "Све смо ги казали што смо чули од наших очева и дедова. Ако те занима, сво и ово".

 

— Код сеоске цркве је гроб у ком је сахрањено тело нашег познатог сељака, али са извађеним гркљаном".

 

То је било довољно да ме заинтересује и замолим га да исприча шта зна.

 

— У сеоском роду Рајевци око 1860. године — започе своје причање — на гласу је био домаћин Сокол Рајев, старешина вишечлане породичне задруге. Задруга је имала бројну стоку, која је лети напасана на планини севрно од Љубанца, док се на нижем земљишту јужно од села ширила пространа задружна земља. По њој је било нарочито доста жита и добрих винограда. Сокол Рајев у селу је имао још кафану са бакалницом. Све му са укућанима и имањем ишло у најбољем реду. То је било око 1965. 1865. године.

 

Имање је проширио и у Скопљу где је стекао кафану и пекарску радњу. Свуда је радио са својим укућанима и сви су беспрекорно слушали Сокола Рајева. Зарада је текла и богатство се повећавало. Он је постао угледни грађанин и код турских власти. Ако је требало нешто урадити у селима Скопске Црне горе обавезно се питао и Сокол Рајев. Његов углед раширио се по читавом

 

45

 

 

крају. Тако угледан сељак у то време био је још само један домаћин из суседног скопско-црногорског села Кумевиштаа

 

— Оштроумном Соколу Рајеву тада се појавила необична мисао: Зашто ми хришћани, Словени, у црквама наших села слушамо службу Божју на неразумљивом грчком језику. Одговор на то питање није могао добити од турских власти у Скопљу, нити од скопског грчког владике. Договорио се са два-три верна пријатеља из Љубанца и једног дана природно пут га је водио у Београд: тајно су прешли у Србију.

 

Примљени су хладно. Сокол је објашњавао: одакле су дошли, ко су они, какве старе цркве и манастире има у скопско-приогорским селима; да службу Божју слушају на неразумљивом грчком језику. Међутим, ништа није помогло. Наилазио је на слегање раменима, па неразумевање. Србија се тада политички окретала од Старе Србије и Повардарја. Сокол Рајев пошао је на тежак пу, пун наде, а вратио се тешко разочаран.

 

По повратку у село Љубанце неколико дана није излазио из куће. Морао је да доживи велико разочарење. Требало је времена да се сабере. То је било све. Завладало је мучно осећање исчекивања и неизвесности.

 

Године 1870. Бугари, уз помоћ Русије, успели су код турских власти у Цариграду да добију дозволу за оснивање своје црквене организације, ЕКЗАРХИЈЕ. Простирала се и на околину Скопља. Соколу Рајеву, после наведеног разочарења са Београдом, није остало ништа друго него да наговори сељаке и да прихвате бугарску цркву. И тако је било. У пределу Скопске Црие горе бугарска Егзархије почела је са селом Љубанцем.

 

Опасност од ширења бугарске црквене организације по околини Скопља први је уочио скопски грчки митрополит. За прелаз села Љубанца у ту нову црквену организацију знало се да је Сокол Рајев најодговорнији. Морало се енергично стати на путу. Људи из грчке Митрополије пазарног

 

46

 

 

дана у Скопљу у једном хану нашли су муслиманске Албанце који ће им помоћи.

 

— Уговорено је злато које ће добити, а они ће њима показати гркљан закланог Сокола Рајева. Договор су Албанци лако извршили. Једне ноћи у дворишту његове куће заклали су Сокола Рајева, а изваћени гркљан однели у Скопље. Зато му је тело сахрањено без гркљана. За становнике села Љубанца и жупе Скопске Црне горе ништа се горе није дало замислити. Дрхтали су од пригушеног гнева. Све се у њима дизало и бунило. Убиство домаћина Сокола памтило се дуго.

 

* * *

 

Излазио сам из села Љубанца. После подневне кише небо је још облачно, а са обе стране пута дебели храстови лагано су се љихали својим крошњама. А мени је стално у мислима био Сокол Рајев. Као да га стварно видим.

 

Истакнут са својим задружним домаћинством, поштован у селу и околном крају, увиђа потребу националног ослобођења, најпре преко цркве и школе. За разумевање и помоћ обраћа се Србији на севсру од Скопља. А она га не прихвата — већ одбија. Ускоро са истока наилази период ширења бугарске Егзархије којој Сокол Рајев са сељанима прилази. Следује мрачан план грчки са југа — убиство Сокола Рајева. Све се завршило употрбом албанског ножа са запада.

 

Нехотично сам изједначио судбину и других наших вредних људи из јужних крајева са судбином Сокола Рајева. Као да ми неко при томе каже: "Тако је било и тако ће остати, то је била судбина истакнутих људи напаћеног народа наше земље. Стална судбина произилази из трагичног географског положаја. Вечити ланац догађаја није и никада неће бити прекинут".

 

47

 

 

 

8. У СТАРОМ НАГОРИЧИНУ

 

 

Било је почетком школске 1965-66. године, када сам у друштву два студента — Михајла и Димитрија — током целе седмице вршио географско-етнографска проучавања на пространој заравни источно од Куманова. Последњи дан је одређен упознавању сеоског насеља Старог Нагоричина, у коме је храм Св. Ђорђа са почетка XIV века; знаменита је задужбина српског краља Милутина. Насеље има 1.270 становника.

 

У поменутом Старом Нагоричину разговор са неколико старијих људи водио се у уређеном школском дворишту, под гранатим орахом који има већу висину од саме школске зграде. То је издужема ниска грађевина са бројмим прозорима. Разговор се најпре одмосио у вези поједимих старина у самом насељу и око њега, затим о приликама у прошлости, о пореклу сеоских родова и привредних прилика. Податке из казивања старијих људи ми смо бележили пажљиво.

 

* * *

 

Окупљени сељаци мештани с времена на време као да се очима споразумевају у разговору, који је текао споро, опрезно и са мало речи. Најразборитији старац Душан Стошић, седих густих бркова и обрва, запита нас: "Јесте ли ви посетли нашег Св. Ђорђа"? Мислио је на поменути стари сеоски храм. "Иза рата 1941-45. године храм је неочекивано и без нашег знања проглашен спомеником културе. У њему је забрањена служба за верске потребе становништва.

 

— Тада је у нашем насељу — наставља даље старац Д. Стошић — настала тужна збуњена тишина и ништа се није смело предузети. Људи нису били у стању ни да се одупру ни да се помире са таквом ситуацијом, нешто се у њима потајно

 

48

 

 

бунило. Свима је страшно и болно. Повукли су се у разочарано ћутање, стегли зубе, оборили очи и време су испуњавали у свакодневним пословима, Народ зна добро да је то рђав знак.

 

Да, храм смо посетили, како да не — био је мој одговор. Ма од куда човек да улази у ваше насеље он наиђе на поменути храм. Међутим, храмовска врата била су закључана, а простор око њега зарастао у траву и ону ситну зелену маховину, која прати лагано напуштање појединих путева и грађевина. Окружују га и запуштени стари гробови. Али, имали смо срећу да нађемо чувара који је откључао.

 

— Додуше нисмо имали много времена, али смо ипак цркву у целини разгесдали. Ништа значајније не може човек да доживи у овом крају него што је сусрет са вашом светињом и старином. Особито је лепа и значајна ова ваша црква.

 

Ја нисам завршио, а старац Душан Стошић ме прекину.

 

— Наши бројни претци и ми данашњи живи старији сељани чували смо Св. Ђорђа скоро шест и по векова — од 1313. године. За овај храм вредно је било и живети и умрети. А и Св. Ђорђе је чувао нас. Околна села под Турцима расељена су по један или више пута. Док наше Старо Нагоричино није никада сасвим уништено. Тешка је била одбрана храма током робовања под азијским Турцима, па од муслиманских Албанана, и касније под Бугарима. Доста је наших људи убијено, неки и пред вратима цркве Св. Ђорђа. Поче набрајати имена. Међутим, цело наше насеље непријатељи нису могли да униште.

 

Иза тога наш информатор Душан Стошић извади дуван и запали. Погледа у очи другим сељанима и обрати се њима: "доста сам ја говорио, реците и ви нешто".

 

* * *

 

49

 

 

А шта да кажем поче други старац, човек средњег раста. На лицу су му живе очи, а коса му је проседа. Има достојанствено држање.

 

— И сада влада време које није добро рече он. Републичка власт из Скопља донела је закон којим се црква "чува од нашег народа". Стављен је катанац на вратима и одређен чувар. Спречемо нам је богослужење у храму и већ годинама немамо никакав приступ.

 

Затим се присети и настави: "Молили смо да нам дозволе употребу звонаре, али узалуд. Остали смо не само без цркве, коју смо чували у најтежим временима, већ смо остали и без звонаре. А без црквеног звона не знамо када је који празник. Ми смо уверени да се то чини са планом. И наши људи нису могли да то одмах не виде. Питам ја вас: какав је живот наш сељака кад нам држава брани да приступимо нашој српској цркви и када не чујемо црквено звоно.

 

— Данас је храм Св. Ђорђа МУЗЕЈ који нико не посећује. Зато код храма, уместо празничких расположења и живахности духа сада је празничних дана мртва тишина. То је забрана онога што је у историји српско. Докле ће тако трајати. Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?

 

— Тако није било ни у далека времена и магловитих прилика: да се храм-црква одузима од народа.

 

Намера ми је била да се заврши разговор са сељацима и зато рекао сам: "Осећам умор од пешачења и сталних разговора. Углавном оно што сам хтео дознао са и забележио". Али погледао сам у студенте и рекао да ли они имају нешто да питају.

 

* * *

 

50

 

 

Одлучио се Михајло, па ће трећем старцу рећи: "И ти чико имаш српско презиме, што си по народности?

 

Србин — одговори старац. Шта могу друго бити.

 

— Чудновато, становници из оближњег села Младог Нагоричина, када смо боравили тамо, рекли су нам да су они Македонци. Како то: два најближа православно-словенска села, а становници различите народности - једни Срби, други Македонци?

 

Старац се најпре суво накашља и на то одговори: "Сви наши претци из Старог Нагоричина увек су били Срби. Ми и данас не можемо бити друго. То тражи и наш храм Св. Ђорђа, па и краљ Милутин чија је ово задужбина".

 

Затим стаде причање. Тишина потраја неколико тренутака и трећи старац продужи: "А те наше суседе ми знамо и када су били "Бугари"', неки чак и доста оштри. Међутим, сада нису то, али ко буде дуже живео можда ће видети и њихов трећи лик".

 

Једаи тренутак посматрали су се младић и старац ћутећи. У младић свој глави се нешто ковитлало.

 

* * *

 

Рекао сам да морамо ићи, захвалио на пажњи и разговору, па кренули. Први старац Душан Стошић стаде на врата школског дворишта, док му се у очима видела туга. Махнули смо руком, а он није одмахнуо већ је стајао гледајући за нама.

 

Звоник нагоричанске цркве, покривен плехом, блешти и одудара, док се крст на храму црни и као да тоне. Око нас су раштркане сеоске куће и широка нагоричанска зараван погодна за гајење ратарских култура и за сточарство.

 

Казивања о сличним стварима понављала су се и у другим кумановским селима. Поједина од њих као ова у Старом Нагоричину, издвајала су се

 

51

 

 

и остајала дуго у сећању. Наставља се игра чула у којој човек слуша изговорене речи и гледа призоре који су се десили. У тој игри оно што није меша се са оним што јесте.

 

Ипак сам морао признати: има тренутака и појава које наш обичан свет јасније види, а "школовани" људи чиновници то не могу. По белом природном сјају који час расте, час пада, види се да се сунце бори са облацима, али их не може пробити.

 

Око насеља Старог Нагоричина грмље и шумарци су мењали боју и постојали прозирнији. Путеви су били суви, тврди и свуда се ширио дах затишја. Ја нисам могао да не мислим на оно што сам напред чуо и записао. — Текст овог прилога написан је одмах после мог боравка у Старом Нагоричину, а иза тога је чуван све до данас.

 

52

 

 

 

9. СЛАВА МАРКОВОГ МАНАСТИРА [*]

 

 

Увод

 

Скопска котлина, захваљујући географском положају у средишном делу Балканског полуострва, и подесним комуникацијама, одликује се многим споменицима сакралне архитектуре. Они по свом значају прелазе границе наше земље. Размештени су: у подгорини планине Скопске Црне горе, па у клисури Треске, у сливу Маркове реке итд. Сви ти споменици сведоче о културно и историјски богатој прошлости. Један од тих споменика је познати Марков манастир у долини Маркове реке, десне притоке Вардара.

 

Међутим, у послератном времену примећуј се појачан процес исељавања сеоског хришћанског становништва и из околине Марковог манастира, као и слабљење традиционалне народне културе: напуштају се старе навике, традиционална ношња, музика, песме. Па и поред свега, средњевсковна слава Марковог манастира Св. Димитрија још се одржава.

 

Марков манастир у Скопској котлини је највећи и најзначајнији средњевековни српски манастир. Како је већ наведено налази се у долини Маркове реке. Од Скопља према југу удаљен је око 17 км. Крај манастира је мало насеље са именом Маркова Сушица. Положај манастира је посебно биран у особито живописном пределу. Због тога је Ј. X. Васиљевић с разлогом истицао: да је го "најлепши предео Скопске области". [2]

 

Манастир има положај и на старом кириџијском путу правца Скопље — Прилеп. Овај пут у

 

 

*. Објављено у часопису "Гласник Етнографског института", САНУ, књ. XXXI, Београд 1982.

 

53

 

 

прошлости водио је долином Маркове реке, па преко два-три превоја на планини Мокра (или Јакупица) спуштао се у околину града Прилепа. Наводимо и го да су код манастира очувани и остаци једне тврђаве, зване Марково кале.

 

Око Марковог манастира данас је већи број села насељен само са муслиманским живљем — албанским и словенским (Торбеши). Данас хришћанско становништво имају само ова углавном мала села: Маркова Сушица, Варвара, Добридол, Ракотинце, Сопиште, Солње, Говрљево, Пуста Брезница и Драчево.

 

О постанку и прошлости Марковог манастира постоје историјски подаци и народно предање. Они показују да је манастирска црква Св. Димитрија задужбина српског краља Вукашина и његовог сина Марка Краљевића. Храм је почео да зида краљ Вукашин са синовима 1371 г., а завршен је и живописан за владе његова сина Марка 1372 године. По њему је добио име Марков манастир. [3] Постојале су и манастирске ћелије. [4]

 

Храм Марковог манастира није никада запустео. Био је добро познат и поштован у широј околини. У историјским изворима наводи се у више махова током дуге турске владавине. Ти помени потичу из XV (1420), XVI (1570), XVII (1655., 1663. и 1687.) и XVIII века (1701., 1771., 1792., и 1799.).

 

Године 1802. у Марковом манастиру био је игуман Ћирил Пејчиновић, који се бавио и књижевним радом. Он је тек 1818. године прешао у манастир Лешак код Тетова из чије је околине био родом. [5] А када је у првој половини XIX века пропао један стари манастир код села Врбена у сливу Радике, тада је његов последњи игуман Герасим Вогић пребегао у Марков манастир код Скопља и тамо живео око средине прошлог века. [6]

 

Током турске владавине село Маркова Сушица, које се налази непосредно крај манастира, од својих 90 кућа изненада је спало на 3 куће: то је било приликом познате велике историјске сеобе Срба крајем XVII века. Традиција наводи да

 

54

 

 

Марков манастир није рушен од стране Турака. Ограђен је високим и чврстим зидом. У манастирско не велико двориште улази се кроз велику и гломазну "порту". У самој средини дворишта је манастирска црква, док су два конака један са западне и други са јужне стране. [7]

 

Иначе црква Марковог манастира долази у ред најзнатнијих српских споменика средњег века. Архитектура оставља снажан утисак због полихромије. И живопис је доста добро очуван — спада у најбоље сликарске школе и упоређује се са живописом у Грачаници, па у цркви Св. Ђорђа код Старог Нагоричина, у цркви Св. Богородице Матејчанског манастира код Куманова итд. [8] На жалост, ликови ктитора краља Вукашина, краља Марка и неки други замазани су 1894. године по заповести тадашњег бугарског митрополита из Скопља. [9] Ова архитектонска целина већ шест векова говори о свом великом значају.

 

Од краја XVIII века и у ближој околини Марковог манастира постепено је дошло до знатне измене етничке структуре. Поред хришћана Словена, махом старинаца, појавили су се и досељени муслимани — Торбеши и Албанци. Торбеша има у селима: Држилову, Умову, Цветову, Пагаруши, Доњем Количану; док Албанаца има у селима — Патишкој, Светој Петки, Чифлику, Јаболцу, Млачишту, Црном Врху, Драчевици, Вртекици итд. Ова измена у структури становништва утицала је на смањивање улоге манастира. И од краја XVIII века манастир је чешће доживљавао разне незгоде. Било је и физичког уништавања околног хришћанског становништва.

 

Година 1950. ја сам антропогеографски проучавао област у сливу Маркове реке и о томе објавио књигу. [10] Видео сам ранију значајну религијску и друштвену улогу манастира. Нарочиту пажњу заслужује годишње славље Митровдана, празника коме је манастирска црква посвећена. Тада је народни сабор.

 

55

 

 

О манастирској слави

 

Да би се манастирско славље видело, требало је тамо отићи о Митровдану (8. новембра). То сам учинио 1981. године и уверио се да се код Марковог манастира и сада одржава један од најстаријих, а раније и највећих сабора, у широј околини Скопља.

 

Као што је и познато, манастир је посвећен Св. Димитрију, јесењем свецу. У старо доба многи наши манастири посвећивани су јесењим светцима. То је чињено зато да би се о саборима прикупило више гостију и прилога за манастир. [11] — Славско весеље почиње уочи празника: гости из удаљенијих места долазе уочи славе, целу ноћ проводе у манастирским конацима и у дворишту, углавном у разговору, весељу и пићу.

 

Становници најближег села Маркове Сушице такође примају госте. То су њихови рођаци из других насеља, неки и из Скопља. Тих дана је слава и у свакој кући овог села.

 

Село Маркова Сушица и људи из манастира унапред привреме за манастир извесну количину поврћа, пиће и стоку (обично купе две овце) коју ће заклати. Новац за куповину пића и стоке прикупља се од сеоских домаћинстава у виду прилога или од прихода манастирског. Највише прилога у новцу и земљорадничким производима (пасуљ, црни лук) дају становници већег села Драчева. Они у једном манастирском конаку имају и неколико посебних соба: зову се "драчевски одаји".

 

У манастиру се одреди и човек који је вешт да закоље стоку. Један брав се коље за припремање вечере уочи сабора, док се други брав коље следећег дана, за припремање ручка.

 

Начин одржавања сабора остао је углавном исти током неколико векова. Искуства која су стицана у погледу његовог одржавања преносила су се са поколења на поколење скоро без промена. Све је одређено традицијом, у шта сам се непосредно уверио. [12] Међутим, у новије време у селима

 

56

 

 

око Марковог манастира наступила је промена у том што су преовладали досељени муслимански становници, па је мањи број посетилана на сабору.

 

Крај манастира су о дане славе подигнуте шатре у којима се продају разне ситнице, пиће и друго. У дворишту, на клупама и на дугачким балконима манастирских конака, седе породице, а на неколико места је музика и посетиоци играју у колу. Најпре заиграју млађи, док ће старији го учинити касније, када изађу из цркве.

 

На Митровдан 1981. године освануо је леп јесењи дан. Групе гостију пристизале су све до 12 сати. Долазили су пешке из планинских села и аутомобилима из села у низији. Долазећи на сабор сви прво свраћају у манастирску цркву и крај олтара остављају различите поклоне: мараме, чарапе, вуну, боце са зејтином. Они који прилажу кажу: "Нека је на помоћ". Једна жена из планинског села Пусте Брезнице предала је за манастир 1.000 динара и рекла — да је тај прилог сакупила од својих сељака који нису могли да дођу у манастир. [13]

 

После краћег задржавања у цркви гости излазе у двориште. Ако је време лепо, већи је и број манастирских гостију. Неколико мушкараца на простору десно од храма објављује лицитацију донетих поклона и на тај начин прикупи се доста новца. [14]

 

Затим се поставља ручак на дугачким трпезама у приземљу и на чардаку главног манастирског копака. Осим јела спремљених у манастиру, и поједини гости доносе пите, колаче, пиће. Село Маркова Сушица одреди неколико мушкараца који служе тога дана у манастиру. Чело софре су свештеник и угледнији домаћини. Најпре се два-три пута обреди пићем, а затим постављају јела с месом.

 

Стекао сам утисак да су разрађене добре традиционалне регуле. Сељаци из Маркове Сушице и манастирски људи се лако договоре о свему у вези

 

57

 

 

са сабором, односно славом. Све је то одређено до појединости. Свако кршење прописа једнодушно се осуђује. С тим се рачуна, тако да се тешко неко осмели да поступа самовољно.

 

Славски сабор код Марковог манастира није само састанак ради молитве и провода већ има и шири друштвени значај. Пред вече сабор се разилази, а само по неко од гостију остаје да преноћи. Према казивању у народу некада су Марков манастир о слави посећивали и хришћани из околних села у целом сливу Маркове реке која су данас муслиманска.

 

М. Филиповић је 1931. године у околини Марковог манастира проучавао Патишку, данас муслиманско-албанско насеље. Он је сазнао да су хришћани из поменуте Патишке скупљали новац и предавали га манастиру. [15] Слично је било и са другим околним а данас муслиманским селима — албанским и торбешким.

 

Марков манастир је у прошлости био познат и поштован у широј околини Скопља. Био је и школа за спремање калуђера и свештеника. Тако је манастир морао знатно утицати на народ овог брдско-планинског краја, јер је био његов једини центар.

 

Према казивањима старих људи: у прошлости црква Марковог манастира сматрана је и "лековитом". Ту су долазили болсеници и из даљине, нарочито о црквеној слави. Сада тога нема.

 

Године 1981., када сам посетио Марков манастир, сазнао сам да су у нему до краја Другог светског рата били српски калуђери и калуђерице, да је храм имао око 16 ха њива, 18 ха шуме, нешто стоке и једну воденицу. Међутим, сада нема калуђера. О манастиру повремено брине један мушкарац који је стално настањен у Скопљу. А нешто добре земље, коју још има манастир, нико не обрађује.

 

58

 

 

Закључак

 

Из свега што је речено произилази: становништво у сливу Маркове реке и данас одржава стари славски сабор код Марковог манастира. Он садржи колективну молитву, па заједничку вечеру и ручак народно весеље и важне разговоре међу људима. То су неизоставни елементи сабора. Славски сабор код Марковог манастира је особито стара установа: јер потиче из средњег века, тј. из времена када је саграђен. Отада слава није никада напуштана.

 

Познато је да су наши манастири увек били значајан чинилац у верском и културно-политичком животу народа. То важи и за Марков манастир. На дан сабора сваке године састајао се народ из околине ради задовољавања верских потреба, разоноде, виђења са сродницима и пријатељима. Бирају се снахе и зетови, прикупљају вести из света и слично. За време дуге турске владавине сабор код Марковог манастира био је прилика да се свештеници и калуђери договоре са народом о општим потребама.

 

Манастирски конаци су две зграде на спрат, са доста соба или одаја. Дуж сваког спрата је отворен "чардак". У једном конаку у приземљу је дугачка просторија са дугачким столом по средини и са клупама по страни. Она служи као трпезарија. Конаци су подизани заједничким радом и трошком свих сељака као и прилозима манастирских гостију.

 

Може се ређи да ће се традиција славског сабора код Марковог манастира и даље одржавати. Скопље је постало велики град са бројним досељеним побожним становништвом, па брига у вези са одржавањем сабора прелази и у руке појединих Скопљанаца који су досељени из грала Прилепа и његове околине. А зашто — то нисам дознао.

 

59

 

 

Напомене:

 

1. На специјалној карти Југославије насеље је записано само као Сушица. Године 1950. оно је имало 26 домаћинстава.

 

2. Ј. X. Васиљевић: Скопље и његова околина, Београд 1930., стр. 431.

 

3. В. Петковић: Марков манастир, Народна енциклопедија СХС, књ. II, стр. 684; К. Балабанов: Споменици на културата на Македонија, Скопје 1980 стр. 34.

 

4. У народу се прича да су у средњем веку калуђери овог манастира и околни становници на суседној планини Мокра ископали јаз ("бразда") и тако је спроведен део воде из Кадине реке у Маркову реку (вештачка бифуркација).

 

5. В. Петковић: нав. рад, стр. 74.

 

6. Т. Смиљанић: Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, "Насеља" САНУ, књ. XX, Београд 1925., стр. 74.

 

7. Ј. X. Васиљевић: наведени рад, стр. 431.

 

8. Исто, стр. 435.

 

9. В. Петковић: наведени рад, стр. 684; В. Радовановић: Марков мегдан с Мусом, Гласник ЕИ САНУ, књ. I, Београд 1925., стр. 229.

 

10. Ј. Трифуноски: Слив Маркове реке — антропогеографиска проучавања, Посебни изданија — Филозофски факултет, кн. 7, Скопје 1958., стр. 1-217.

 

11. Упоредити Д. Љапчевић. Четири жупе, Гласник Географског друштва, св. 7/8, Београд 1922, стр. 183.

 

12. Упоредити Ј. Трифуноски: Традиционални манастирски сабори у Скопској Црној гори, "Балканика" САНУ, књ. VII, Београд 1976., стр. 330.

 

13. Та жена из планинског села Пуста Брезница у сливу Маркове реке, била је једина међу манастирским гостима која је имала стару народну ношњу.

 

14. На манастирској слави 1980. године у новцу је прикупљено око 35.000 динара.

 

15. М. Филиповић: Патишка, "Јужни преглед", бр. 4, Скопље 1931., стр. 170.

 

60

 

 

 

10. МАНАСТИРСКИ САБОРИ У СКОПСКОЈ ЦРНОЈГОРИ [*]

 

 

1. Увод

 

Јужна подгорина планине Скопске Црне горе спада у најинтересантније пределе наше земље. Због својих изразитих природних лепота и многобројних историјских споменика — средњевековних манастира и цркава, она је нарочито привлачна за научнике и за разне друге посетиоце. Економски и саобраћајно предео потпуно гравитира Скопљу.

 

Једно обележје народног живота целог предела су бројни манастири и њихови годишњи сабори. У њему има свега 11 села, више цркава и 9 очуваних манастира. Толико манастирских храмова на малој површини нема у другим деловима Југославије. [1]

 

Код села Бањана су четири манастира: Св. Илија, Св. Благовештење, Св. Спас и Св. Богородица. Остала села имају по један манастир: код села Кучевишта манастир Св. Арханђела, код села Побужја манастир Св. Богородица, код села Горњана манастир Св. Никита, код села Мирковца манастир Св. Илија, код села Љубанца манастир Св. Никола.

 

Испитивачи народног живота Скопске котлине Ат. Петровић, [2] Ј. X. Васиљевић [3] и М. Филиповић [4] нису обраћали специјалну пажњу на саборе код напред наведених манастира. Зато традиционални сабори нису проучени. Ни ја нисам на њих раније обраћао пажњу.

 

Тек 1970. године био сам у прилици да присуствујем код појединих манастира на дан њиховог

 

 

*. Штампано у мојој књизи - "Скопска Црна гора", Београд 1994., издање аутора.

 

61

 

 

сабора. Тада сам увидео колико су они значајни као појава друштвеног уређења и народног живота у селима Скопске Црне горе. Њихов значај преноси се и на ширу околину. У овом прилогу посвећујем пажњу само манастирским саборима. [5]

 

Начин и одржавање саобра су у основи исти током неколико векова. Стицана искуства у погледу одржавања сабора преносила су се са поколења на поколење без већих промена. Све је било одређено традицијом. У то смо се непосредно уверили на терену.

 

У тексту који следује најпре ћемо укратко размотрити традиционални сабор сваког манастира посебно, затим ћемо дати општи поглед и указати на друштвено-историјски значај, нарочито у прошлости.

 

 

2. О саборима појединих манастира

 

1. Сабор Кучевишког манастира. — Манастир Св. Арханђела је 2 км северно од села Кучевишта у живописној клисури Кучевишке реке. Положај храма је нарочито биран. Грађевина је стара и добро очувана. Није млађа од друге половине XIV века. Први пут се помиње крајем тога века и по својпирилици он је из доба српског цара Душана. [6]

 

Код манастира Св. Арханђела одржава се један од најстарјих и највећих сабора Скопске Црне горе и Скопске котлине. То је 26. јул. Ту се прикупе бројни становници из околних села, из Скопља, и из других насеља. Славско весеље почиње уочи празника: гости из даљих места долазе уочи празника и целу ноћ проводе у разговорима, весељу и пићу. Сељаци Кучевишта код својих кућа такође примају госте — рођаке из других села. Тих дана је и у свакој кући слава.

 

Село се унапред припрема за манастирску славу, набавља доста пића и кунује стока коју ће се заклати. Новац за куповину пића и стоке добија се од домаћинстава у виду прилога или од прихода са скромног манастирског имања. Затим се

 

62

 

 

одреди човек који је вешт да закоље стоку од чијег се меса спремају једа. Један брав се коље уочи манастирског сабора, а остала стока коље се следећег дана и то пре сунца. Крв се скупи да се не гази.

 

Ниже манастира протиче Кучевишка река и ту на великој ливади, под густим дрвећем подигнуте су шатре у којима се продају разне ситнице, пиће и друго. По крајевима ливаде поседају породице. На неколико места свира музика и на утабаној чистини играју кола. Ту су свирачи са зурлама уз пратњу тупана. Прво заиграју млађи, док ће старији заиграти касније када изађу из манастирског храма.

 

После службе у цркви, поставља се дугачка трпеза у манастирском конаку. Поред јела спремљених у манастиру, сваки домаћин из села донео је и из своје куће погачу, печену кокош, пиће и друго. Село одреди исколико мушкараца који служе тога дана.

 

Манастирски сабор код Кучевишта ниј састанак само ради молитве и провода, већ има и шири друштвени значај. Пред вече сабор се разилази, а само по пски остају да преноће у манастирским конацима.

 

* * *

 

2. Сабор Побушког манастира. — Манастир Св. Богородица "црногорска" је у долини Побушке речице, један километар даље од села. Постојао је у средњем веку — први пут се помиње у повељи српског краља Милутина (1282-1321) од 1300. г.

 

Присуствовао сам овом манастирском сабору на дан Мале Госпојине (21.IX.1975. г.) па ево укратко како је изгледало. На улазу у манастир крај пута било је десетак мадих шатри са разним производима. А око 8 сати почео је да се скупља свет: посетиоци из близине, и они из даљине, поглавито из Скопља. Пристизање гостију траје до око 12 сати. Долазили су пешке, аутобусима и

 

63

 

 

аутомобилима. Сељаци из Побужје са својим гостима код манастира долазили су иза ручка.

 

Долазећи на сабор људи су одмах свраћали у манастирски храм у коме је служба и после краћег задржавања излазили у двориште. Ту је већи простор на коме се играју народна кола.

 

У манастирском кругу и на чардацима конака (има их три) образовале су се мање групе од сродника и пријатеља. Мушкарци су седели док су жене служиле пићем, слаткишима и воћем донетим од својих кућа.

 

У колу су играли младићи и девојке из разних села и из Скопља. Неколико жена присутнима нудиле су манастирску кувану пшеницу са шећером.

 

Било је и пет-шест дружина Рома свирача, које су дошле из Скопља. То су свирачи са зурлама а уз пратњу тупана, хармоника и тарабука. Један ми је сељак рекао: "Без тупани и свирки не било у нас манастирски сабор, свадба и веселба".

 

Око 5 сати по подне почео је сабор да се разилази: најпре су пошли они из удаљенијих насеља, да би могли стићи кућама до мрака. Омладина из близине продужавала је да игра до сумрака. Последњи су кренули сељаци у своје високо али суседно село Бродац.

 

* * *

 

3. Сабор Горњанског манастира. — Јужно од села Горњана, на темену узвишења Тромеђа, је познати манастир Св. Никита. Историјски подаци говоре да је ту најпре био византијски манастир, можда из XI века. Међутим, он је каспије порушен, па та је из темеља обновио српски краљ Милутин 1307. г. Годину дана касније Милутин је манастиру приложио читав низ имања.

 

На сабор овог такође познатог манастира долазе гости из села Скопске Црне горе и из Скопља. Нарочи го су бројни гости из великог села Љубанца. [7] Према причању, некада су овај манастир добро посећивали и Срби хришћани из села у

 

64

 

 

суседној Качаничкој клисури — Блаца, Паливоденице и других. Они су из тих села касније исељени па су сада сва качаничка села муслиманско-албанска. [8]

 

Правило је да гости из Скопља делом долазе уочи манастирске славе. Тога дана (дан пре славе) увек је Крстовдан и гостима се даје посна вечера спремљена без зејтина. То су хлеб купљен у скопским пекарама, кувани пасуљ и салата. Тек сутрадан пре подне пристиже већи број гостију и они најпре присуствују служби у цркви. Из завета многе жене дају манастиру зејтин, текетил и друге поклоне. Иза тога у дворишту гости се служе ракијом и они тада дају новчане прилоге. Они који прилажу кажу: "Некаје на помоћ".

 

Око 12 сати црквеним звоном огласи се време почетка заједничког ручка. У трпезарији се дају јела: кромпир-паприкаш са овчијим месом, пасуљ са сувим свињским месом, и купус са месом. Иза ручка настаје опште народно весеље са музиком и игром у колу. На дан манастирског сабора 28.IX.1975. г. видео сам, поред млађих људи, доста старијих мушкарана и жена. Уколико је време лепше број гостију је већи. [9] При доласку и одласку из манастира ја сам се напором пробијао кроз тај народ.

 

Сељаци из Горњана код својих кућа такође примају госте. То су њихови рођаци из других насеља. Стога је у свакој кући свечано опремљена соба и на столу су зделе са храном и флаше са пићем. Горњани су мало село и број тих гостију по кућама није велики.

 

Главни обичај у Горњаском манастиру је клање жртве зване "курбан". Кољу се редовно по две овце или један ован. Године 1929., када је изузетно било много гостију, заклан је биво. [10] Сав рад око клања курбана и спремање јела за манастирске госге је мушки посао.

 

У вези са поменутом жртвом овде сам чуо интересантно предање. Говори се да се некада на манастирском сабору изјутра редовно клао јелен.

 

65

 

 

Наводи се да је једен сам долазио из шуме у горњански Манастир. Обичај клања једена био је познат и у другим крајевима наше земље. [11]

 

* * *

 

4. Сабор Мирковачког манастира. — При улазу у Скопску Црну гору, долазећи из Скопља са југа, а десно од асфалтног пута, налази се леп манастир села Мирковца — Св. Илија. Каже се и доњи Св. Илија. [12]

 

Он је у проширењу долине Кучевишке реке у њеном доњем делу и саграђен у времену између два светска рага. На том месту постојали су остаци старог манастира. Око тих рушевина народ се увек окупљао на Илијиндан.

 

Мирковци су старо село у нижем делу Скопске Црне горе, па је манастир у саобраћајном погледу на подесном месту. Због тога овде се о сабору — 2. августа — прикупи силан свет не само из приогорских села, већ и из Скопског поља. У новиј време велики је број посетилаца и из града Скопља. Пристизање гостију врши се аутобусима и аутомобилима.

 

Једни гости скупљају се у очи самог празника и они долазе право у манастир. Други пристижу код рођака и пријатеља у село Мирковце. Њих сутрадан домаћини воде на сабор код манастира.

 

Манастирски сабор траје два дана - уочи славе и на дан славе. И код овог храма се коље "курбан": ован, овце или говече. Рад око клања, спремање јела и послуживања је мушки посао. Јела која се спреме деле се гостима.

 

Свако домаћинство из села Мирковца на дан славе носи у манастир колач и он се тамо сече. Током целог дана на широком простору око храма Св. Илије су игранке. Ту су 2-3 дружине свирача са зурлама уз пратњу тупана. Ово је прилика да се момци и девојке "гдедају" и међу собом упознају.

 

66

 

 

Дуго сам провео на мирковачком сабору 1975. г. у разговору са старцима из села. Било је у њима неке исконске мудрости, али таквих личности сада је све мање.

 

У времену између два светска рата сабор код Св. Илије посетиле су сестре Љубица и Даница Јанковић из Београда. Оне су забележиле како је и то велики летњи сабор. Играло се на трави пред манастиром и у хладовини старе шуме иза манастира. Сабор посећују и Скопљанци, па се том приликом могу видети њихове традиционалне игре, чак и циганско коло из скопске махале Топхане. [13]

 

* * *

 

5. Манастирски сабори села Бањана. Како је напред речено у ближој околини Бањана су четири манастира: два старија Св. Илија и Св. Благовештења, а два млађа — Св. Спаса и Св. Богородица. Међутим, наведено село сада има једино манастирски сабор на дан Велике Госпојине, 28. августа.

 

После Кучевишта и Љубанца, Бањани су важно село Скопске Црне горе. На најподеснијем месту у долини живописне Бањанске реке је манастир Св. Илије са дивним и особито великим конаком. Остали манастирски храмови су десно од Бањанске реке, на шумовитој планинској падини.

 

До Другог светског рата село је имало четири сабора код сваког манастира по један. Али у рату 1941 г., услед страха од бугарских окупатора, и услед јачег напуштања сточарске привреде, становници Бањана су задржали само поменути сабор на дан Св. Богородице.

 

Тога дана у селу ништа се не ради. Свако домаћинство са гостима иде у манастир где се носи колач. Становници села и гости код манастира добијају ручак а иза тога је весеље, које завршава пред вече.

 

67

 

 

Да поменемо и оно: гости у манастиру су из најближих села Скопске Црне горе — из Горњана, Чучера и Глува. Сада нема гостију из других удаљенијих насеља нити грађана из Скопља.

 

* * *

 

6. Сабор Љубанечког манастира. — Манастир Св. Никола је северно од Љубанца на планинској падини. Обновљен је 1847. г. и то је релативно мали храм, са два трошна конака.

 

Треба истаћи да је манастирски сабор у овом селу данас један од мало посећених. Према казивању старијих сељака до краја Другог светског рата сабор манастира трајао је два дана: уочи славе и на дан славе (летњи Св. Никола), док се сада празновање одржава само један дан.

 

После службе у цркви поставља се трпеза у манастирском конаку. Гостима се даје ручак. Село одреди неколико мушкараца који послужују.

 

И код овог манастира сакуне се групе Рома свирачи из Скопља. То су свирачи са зурлама уз пратњу тупана. Један део прикупљеног света после ручка игра у колу. — Тога дана становници Љубанца ништа не раде јер примају госте у својим кућама. То су сродници из околних насеља.

 

* * *

 

Треба још поменути којим су светцима посвећени манастирски храмови: Св. Богородици — два, Св. Арханђелу — један, Св. Николи — један, и Св. Спасу — један и један Св. Илија — један.

 

 

3. Закључни део

 

Из свега реченог произилази да народ Скопске Црне горе, који има свега 11 села, одржава старе манастирске саборе, а тих сабора свега је — ШЕСТ. Осим тога народ празнује и славе сеоских цркава, којих има у сваком црногорском насељу. Те народне свечаности имају ова заједничка обележја:

 

68

 

 

црквену службу, колективна вечера и ручак, народно весеље, разговори и договори међу људима. Све су то неизоставни елементи сабора.

 

Манастирски сабори су старе установе, свакако потичу из средњег века када су манастири саграђени. И данашња села овог краја су из средњег века па ни најстарији људи о томе се не сећају. Ако би који манастир за време Турака био порушен и онда су становници одржавали саборе код храмовских рушевина (села Мирковци, Љубанци и др.). Углавном није било дефинитивног напуштања или промена манастирског сабора.

 

Пада у очи да су сви манастирски сабори у летњој половини године: два у августу (села Мирковци и Бањани), два у септембру (села Побужје и Горњане), један у јулу (село Кучевиште) и један у мају (село Љубанци). Међутим, породичне славе у селима Скопске Црне горе падају крајем јесени и почетком зиме — Никољдан, Ђурђиц, Св. Врачи, Св. Арханђео (у новембру), Св. Ђорђе "носен" и Ваведење.

 

По свом значају најглавнији су и најоосећенији сабори код манастира ових села: Кучевишта, Горњане и Мирковца. То су дани у години када сав свет из Скопске Црне горе излазе из своје тишине.

 

Као што је познато манастири су од увек били значајни чинилац не само у верском, већ и у културном и политичком животу народа. Код манастира на дан сабора састојао се народ из ближе и даље околине не само ради верских потреба, већ и због разоноде, виђења са сродницима и пријатељима, ради разговора о неким пословима; код манастира се још бирају снахе и зетови, уговарају неке куповине, зајмови, врађају дугови, прикупљају вести из света и слично.

 

За време дуге турске владавине манастирски сабори су били и прилика да се свештеници и калуђери, који су тада били интелегенција на селу, договарају са домаћинима о општим народним потребама, па су на таквим саборима доношене и

 

69

 

 

одлуке политичког значаја. Тако је било и током Другог светског рата: код храмова је многа одлука донешена или одобрена.

 

На дан манастирске славе изјутра долазе групе сеоског и варошког света (из Скопља). Они су у празничкој ношњи — на њима је све ново и чисто. После завршетка службе у цркви домаћини и поједини гости поседају око казана у којима се кувају јела. А нешто касније поставља се за све госте и заједничка софра. Код чела софре су угледни људи из самог манастира.

 

Манастирски "конаци" су зграде на један и два спрата, са много соба. Сваки манастир има један, два до три конака. Целом дужином сваког спрата је отворен широк чардак. Има конака и са по 20 соба (код села Бањана). Подизање данашних конака је вршено пред крај турске владавине за потребе народних сабора.

 

У једном од конака у приземљу је дугачка просторија са дугачким столом по средини и клупама са страбе. Служи као трпезарија и ту обедују они који долазе у манастир. Конаци су подизани заједничким радом и трошком сељака као и богатим прилозима манастирских гостију.

 

Сусрети код манастира и народне свадбе су веома зближавали становништво Скопске Црне горе. Ту се састају са задовољством.

 

Што се тиче даљег чувања традиционалних манастирских сабора може се рећи: да услед специфичног друштвеног значаја сабори о којима је реч и даље ће се одржавати. Затим Скопље постаје велики град па брига његових хришћана око одржавања традиционалних сабора Скопске Црне горе прелази и у њихове руке.

 

Села Скопске Црне горе, која немају манастирске саборе (Бродац, Чучер, Глуво, Бразда и Љуботен), свечано празнују само сеоске славе. Оне су посвећене појединим светцима којима су посећене и сеоске цркве (Духови, Атанас, Илијиндан).

 

70

 

 

Напомене:

 

1. Услед бројних храмова овај се предео понекад у народу зове — Скопска Света гора.

 

2. Ат. Петровић: народни живот и обичаји у Скопској Црној гори, Српски етнографски зборник књ. VIII, Београд.

 

3. Ј. X. Васиљевић: Скопље и његова околина, Београд 1930.

 

4. М. Филиповић: Обичаји и веровања у Скопској котлини, Српски етнографски зборник, друго одељење, књ. 24, Београд 1939.

 

5. Сматрамо дужношћу да се и овом приликом захватимо свима који су ми помогли приликом прикупљна података о манастирским саборима.

 

6. Опширније о селима Скопске Црне горе, њиховим старинама и становништву, видети у мојој књизи: Скопска Црна гора, Скопје 1971., стр 1-123 (издање аутора).

 

7. Божо Љотић, стар 75 година из села Горњана, причао ми је како су становници из поменутог Љубанца овом манастиру давали највећу помоћ, око 1.000 кгр жита годишње. Љотић каже: "Љубанчани су много поштовали наш манастир."

 

8. У селима Скопске Црне горе има српских досељеника из села Качаничке клисуре (шира Косовска области).

 

9. Видети неке податке о овом сабору из 1940. г. код Љ. Јанковић: Још нешто о приликама за играње у Скопској Црној гори. Гласник Етнографског музеја, књ. XV, Београд 1940., стр. 165-167.

 

10. Године 1929. манастир Св. Никита добио је водовод па је зато тада број гостију био огроман. Вода је доведена са извора Ранђел, удаљен 2 км од манастира.

 

11. Упоредити Д. Срејовић: Један податак о нашим народним обичајима, Гласник Етнографског музеја, књ. 18, Београд 1955., стр. 231. Истичемо да је планина Скопска Црна гора била и

 

71

 

 

област изванредног лова, који је претстављао знатан извор прихода.

 

12. Каже се доњи Св. Илија за разлику од горњег Св. Илије на атару села Бањана.

 

13. Љ. Јанковић - Д. Јанковић: Народне игре, књ. III, Београд 1970.

 

72

 

 

 

11. СЕЛО ЛУКЕ [*]

 

ОВО ЈЕ ПРИМЕР СЕЛА У ПОВАРДАРЈУ ЧИЈЕ УКУПНО СТАНОВНИШТВО ПОТИЧЕ ОД СТАРИЈИХ ДОСЕЉЕНИКА ИЗ СРБИЈЕ.

 

А ТАКВИХ ПРИМЕРА ИМА РЕЛАТИВНО МНОГО И ПОДАЦИ О ЊИМА ИЗНЕТИ СУ У ДРУГИМ МОЈИМ ОБЈАВЉЕНИМ РАДОВИМА.

 

* * *

 

Положај и тип. — Луке је у горњем делу долине Киселичке реке (каже се и Лучка река). То је у близини суседних обдасти — Горње Пчиње и Босиљградског крајишта. Околна су насеља: Подржи Коњ и Горња Црцорија. Становници се служе водом са извора. Познатији извори су: Чунино брдо, Школски извор и др.

 

Луке има веома простран атар са шумом, пашом и планинским ораницама. Поједини потеси носе ове називе: Трлиште, Марков дол, Лучка река, Кучиште (поток), Земни дол, Дуовички поток, Петин рид, Осојина, Гнилиште, Стана дрво, Калајна пољана, Мечит, Отурица, Балчевица, Бела вода (в. карту — ту је до 1912. г. била тромеђа Србије-Бугарске-Турске), Орлов камен, Дијала, Турска њива (у махали Голем гар), Преслап, Чупино брдо, Голем гар, Кочаноски рид ("биле тамо кочине за свиње"), Јаловарник, Широка орница, Орлово гнездо, Зло брдо, Зли дол, Селиште и Бојиште (шума).

 

Луке су веома разбијеног типа и дели се у осам махала: Папазовска, Колибје, Бошковска, Голем гар, Јанковска, Долинарска, Караманчинска и

 

 

*. Објављено у мом раду: Кривопаланачка област, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, књ. 48, ЈАЗУ, Загреб 1980. (латиницом).

 

73

 

 

Средња. У свакој махали су куће једног рода. Укупно село има 129 домова (1973. г.).

 

Старине и прошлост. — И на хатару овог села има трагова од старијих насеља: налазе се на потесима званим Селиште, Караманчиици и другим. Нарочито се ископавају велики земљани ћупови. На месту Караманчинци појединци су више пута копали надајући се да ће наћи закопано благо. Један копач дошао је чак и из града Штипа. Верује се да су на хатару села Луке своје благо закопали поједини Турци када су у рату одавде морали бежати.

 

Приликом оснивања данашњег села Луке прве три куће налазиле су се у данашњој Средњој махали ("тога овде била шума и пустиња"). Касније, и то пре око 120 година (тачније око 1840-50. г.), пресељеници из Средње махале основали су друге данашње махале. Сеоски одборник Смиљко (стар 61 година) имао је оца Јосифа, деду Аврама и прадеду Јована. Када је живео поменути Јован, тада је извршено разбијање села. Речено је: то је би.то око 1840-50. г.

 

Данашње село Луке основано је на почетку XIX века. Оснивачи су била три брата Србина, досељена из села Лукова код Врања. Говори се да је у североисточиом дслу Кривопаланачке области најпре основано село Луке, па након тога оснивана су и суседна насеља — Крстов Дол и Подржи Коњ.

 

У Средњој махали села Луке је црква Св. Ђорђа. Главна поправка на цркви вршена је 1936. г. Она је заједничка за становнике три села — Лука, Подржи Коња и Крстов Дол. У махали Каолибје је црквица Св. Петка и сеоско гробље. Једино умрли становници из махале Долинарци сахрањују се у гробљу села Пролесја (Србија).

 

Становници села Луке имају четири опште славе: Ђурђевдан и Илијиндан славе се код цркве Св. Ђорђа, док се "пролетна" и "летна" Св. Петка славе код црквице Св. Петке.

 

74

 

 

Становници оног села имају такав хатар који домаћинствима омогућава подједнаке услове за сточарство и земљорадњу. Али та занимања не пружају довољно средстава за живот, па се многи мушкарци баве и рударством. Кажу: да се из сваке куће по један мушкарац бави у разним рударским центрима наше земље.

 

На сеоском хатару је и планински гребен са именом Чупино брдо. Ту је тромеђа села: Луке, Сурлице и Подржи Коња. Тамо су се десила два већа ратна судара — један између српске и бугарске војске 1913. г., а други 1943. г. између наших народно-ослободилачких јединица и бугарских окупатора. Оба судара завршила су се поразом Бугара. Зато је на Чупином брду споменик палим борцима у последњем рату.

 

Број домаћинстава у селу кретао се овако: 1921. г. — 136, 1948. г. - 136, 1961. г. - 137. 1971 г. - 151.

 

Данашње становништво. — Како је и напред истакнуто, сви данашњи сеоски родови потичу од три брата Србина. Родови су: Средњомалци (26 к). Големо-гарци (24 к), Колибјани (22 к), Јановци (17 к), Папазовци (14 к). Долинарци (10 к), Караманчици (8 к) и Бошковци (8 к). Речено је да су оснивачи свих родова дошли из села Лукова у околини града Врања.

 

Порекло становништва из села Лукова у околини Врања дошло је до изражаја у њиховом говору: једино у овом паланачком селу очуван је говор Врањског краја. Међутим, у говору суседних села — Подржи Коња и Крстов Дола — има извесних разлика. Становници села Луке имају говор сличан говору пчињских села — Сурлице и Радовнице која су у суседној Србији.

 

Становници села Луке показују и неке друге посебне одлике: плаховити су, а сиромаштвом и културом прилично заостали. Плаховитост долази до изражаја обично када су славе и свадбе: често избијају туче. Поменута заосталост мења се тек у новије време захваљујући брачним везама са становницима

 

75

 

 

суседног Босиљградског краја у Србији. Тврди се да су невесте из околине Босиљграда изменили ово село тек иза Другог светског рата.

 

Исељеници. — На питање где има исељеника из овог села, један старији мушкарац рекао ми је: "Наших има по целој држави, чак су неки у Америки". Међутим, природни прираштај у овом насељу је релативно велики, па се број становника одржава на истом нивоу: 1921. г. — 872, 1971 г. — 819.

 

Одређеније се зна о овим исељеницима из села Луке: Калиманци (5 к) су у кривопаланачком селу Киселици. — Миленковци (4 к) су у селу Ђерману у области Горња Пчиња. — Затим има исељеника у селима Горубинцу и Дорфилији на Овчем пољу. — Око 10 домаћинстава је у селу Клечовцу код Куманова. — Има и 11 домаћинстава у селу Пустој Реци код Лесковца.

 

76

 

 

 

12. РАЗГОВОР НА ИЗВОРУ ВАРДАРА

 

 

Касио лето је прошло и наступили су ведри јесењи дани. За три-четири дана 1961. године дошао сам, са супругом и децом, у посету мојим старим родитељима у селу Врутоку на извору Вардара (ближа околина Гостивара).

 

Једног од тих дана, пре подне, определио сам себи шетњу по шар-планинској страни, која се стрмо издиже непосредпо изнад вруточких кућа. Тамо у средини шуме је повећи пропланак са једним мањим извором. Зове се Лескова раван, или како што мештани изговарају Лескоравен. Ту су "дрвари" из мог села, када су ишли у шуму, обавезно имали кратак одмор. И ја сам као дечак-дрвар са магаретом био један од њих.

 

Тога часа осећао сам како бујица мог духа улази у моје груди, као да пробија цело биће, а попут крила избија напоље. Поново оживљена слика из ране младости доживотно се чува у сваком човеку и будила се у мени целом својом снагом. За тренутак-два затворивши очи, полушапатом у мислима обратио сам се целом свом дотадашњем животу и географском пространству у том југозападном делу масива Шар-планине.

 

На један мах крај мене појани се, јашући на мршавом коњићу, Душан Анђелковић. Крепак сељак скоро осамдесетогодишњак, са седом косом и чворноватим челом због задебљане чеоне кости. То му је давало изглед човека који увек гледа испод ока. Сада сам га први пут срео после периода дугог око двадесетак година. До почетка Другог светског рата он је био дугогодишњи председник општине у Врутоку.

 

Мало изненађени али обрадовани што смо се неочекивано срели, после поздрава сели смо на месту посутом сувим лишћем. Лишће је ветар нанео са околног дрвећа. Моје су речи биле ове: Причали су ми Душане да ти видно стариш, ади

 

77

 

 

када те сада боље загледам ништа се од тога не примећује. Причај ми како си провео време од када се нисмо видели, јер сам због рата и услед службоваља стално боравио у Београду до краја 1946. године, и након тога у Скопљу.

 

Старац је запалио лулу, али се дим не види и мирис дувана не осећа. Потом је почео разговор са сниженим гласом и са мало речи.

 

— Теби, Јоване могу све да кажем — почео је да говори стари Душан. Три дана било би мало за причање. Не знам ни одакле да почнем. Још од 6-ог априла 1941. године започео је велики страх који повија човека као травку. Од тада наш народ доживео је многа понижења и мука. Времена су била претешка.

 

— Прво смо били преплашени страхотама рата одмах од слома наше државе Југославије. Овде је настала албанска окупаторска власт која је имала људе чувене по неумољивој свирепости. Бацили су се на мене, дотадашњег општинског председника, затим и на остале виђеније домаћине, па и на читав крај звани Горњи Полог. Био је период неспокојства, неизвесности, стравичних ситуација. На снази били су зверски закони, али се срећом некако издржало. Остао сам жив. Није лако умрети, јер се пре тога мора напатити.

 

— Тешко је казати у чему је била сила тих бројних албанско-шиптарских силеџија. Такви су постојали и у ранијем времену све до краја турске владавине 1912. године. Наступали су дрско, на наши људи гледају да им се не замере, избегавају их на сваком кораку. Из редова окупатора таквих је било у сваком нашем селу. Све им је било дозвољено.

 

— Међутим, по завршетку рата десило се још горе и теже. То је нова прича — продужава Душан. Наступила је нова власт другчија од оне каква је постојала у предратној Југославији. Све се у нашем селу Врутоку свалило на моју главу. Број тешкоћа не знам. Али ниј реч о мени, јер сам стар и нисам далеко од гроба. Међутим, једна мисао

 

78

 

 

дано-ноћно не нзбнја ми из главе: Зашто нас је Србија одбацила?

 

— Захваљујући том систему, сада живимо у сиротињи, па чик неко да каже или да испољи незадовољство. Одмах би постао непријатељ и издајник нове Југославије.

 

— Од мог оца Марка Анђелковића, старог београдског печалбара са послатичарском радњом на Теразијама, слушао сам ово. До око 1890. године Београд и Србија нису много политички марили за нас хришћане и Словене из јужних области. У министарствима одбијане су делегације сељака које су долазиле да моле за помоћ око отварања српских школа, за добијање помоћи око подизања цркава и друго. Људима који су одбијани говорило се да су њихови крајеви у зони политичких утицаја Бугарске. То јест да су они "Бугари".

 

— Међутим, није прошло много времена то стање је нагло измењено. Ово је нарочито било пред крај турске владавине и касније. У том периоду дугом око 50 година (1890-1941. г.) скоро сви су и на сваком кораку — у школи, војсци, администрацији, цркви, штампи итд — говорили и "доказивали" да смо ми Срби од увек — од краља Милутина, цара Душана, краља Вукашина, Марка Краљевића.

 

— Хвала Богу мислили смо: Србија је најзад нашла себе и свој историјско-национални пут. Зна за своју укупну националну заједницу и њену територију. У то су били уверени — стари и млади. Заувек смо признати као Срби.

 

— А гле сада. Опет је политичка власт у Београду и Србији пристала на треће "научно" тумачење о нашој националној припадности. У државним изјавама и поступцима сада ми нисмо Бугари као до пред крај XIX века, а нисмо ни Срби (или Јужносрбијанци) као што се тврдило до последњег рата. Сада смо нешто треће — Македонци.

 

— Ето го смо дочекали из Београда.

 

79

 

 

— Јоване, тебе могу питати. Ако крајеви у горњем и средњем Повардарју нису српски, зашто је Србија за њих крваво ратовала? Зашто је освајала "туђе" територије, и зашто нас је "погрешно" сматрала Србима?

 

— Стар сам јер већ имам седамдесет и осам година. Много сам доживео, видео и пропатио. Зато молим се Богу да још поживим: највише због тога да видим када ће Београд и Србија о нама на Југу измислити и четврту теорију. Није чудо да нас прогласе за нешто што не можемо ни сањати. Можда ће утврдити да смо Цигани.

 

— У Београду стално постоје политички мајстори који измишљају разне теорије о нама. Мењају их сваке десете или двадесете године.

 

— Задовољан сам, Јоване, што сам те неочекивано срео и све испричао. Ти ћеш то памтити, можда и забележити. Ето, тако са нама у Повардарју: Београд само измишља теорију за теоријом. Тако ваљда Енглези раде са дивљим племенима негде у Африци.

 

— И док Србија не зна где све има свог сопственог народа, дотле Бугари, Грци и Адбанци са нашим јужним областима увек говоре и чине једно. Бугари стално су нас сматрали својим сународницима — Бугарима. То чине ево и данас.

 

И Албанци-Шиптари свакодневним физичким потискивањем нашег народа, понекад и убиствима, освајају села и градове. Шире се у области западно и северно од Вардара. Наш свет брзо пропада и нестаје. Доведен је до границе пропасти.

 

* * *

 

Након тога разговор стаде и Душан устаде, опрости се са мном, па са коњићем крене пут суседне храстове шума да товари дрва. Ја сам још мало постајао на заравни Лескоравен, а тешке мисли непрестано ми навиру у глави.

 

80

 

 

У суподини планинске стране виделе су се све вруточке куће и две средњевековне цркве — Св. Арханђела Гаврила, и Св. Мине. Први главни храм је непосредно крај извора Вардара ("гла-Вардар"). Стрмином кривудала је стаза и ја сам се спустио у родно село.

 

Оно што сам тога дана чуо у познатом горњеполошком или гостиварском селу Врутоку, може се чути и у другим насељима на Југу, на пример, у околини Куманова, Скопља, Тетова, Маврова, Кичева, Дебра, Јужног Брода, Струге, Прилепа, околине Велеса итд.

 

81

 

 

 

13. ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА БЕОГРАДУ

(Друго причање старог Стевана Симића)

 

 

У једном од напред изнетих прилога наведен је СТЕВАН СИМИЋ (1882-1962. г.). Родом је био из варошице Кратова, вишегодишњи професор и директор српских гимназија до 1912. године у Плевљима и Солуну, а касније у Велесу, Охриду и Призрену. Одмах по завршетку Другог светског рата вратио се из Београда у Скопље где је стално живео. У Београду је као избеглица провео четири године под тешком немачком окупацијом.

 

У Скопљу је Симић био сам, стар и са посебно малом пензијом. Становао је у приземљу своје скромне, трошне куће крај десне обале Вардара.

 

Непосредно пред његову смрг 1962. године седели смо у расклиматаним столицама његовог стана, слушајући јесење пљуштање кише. Било је већ прилично касно.

 

Пошто смо изменили неколико уобичајених фраза, Симић је започео следеће причање: "Прихваћено је мишљење да се ноћу сања оно што је преко дана у будном стању оставило најснажнији утисак. Међутим, код мене није тако. Поћас сам сањао кошмаран сан, један од којих боли глана. Заборавио сам све из сна чим сам се пробудио".

 

Нисам ништа одговорио.

 

* * *

 

Знао сам да се Симић тих дана вратио из Београда и зато замолио га да ми прича — како је тамо, ским се срео, шта је видео, чуо и друго.

 

— Веома сам се радовао сваком свом боравку у Београду и Србији — биле су наредне Симићеве речи. У Београду сам провео младићске године 1902-1906. То су биле пресудне године мог формирања, јер сам студирао код познатог професора и још већег научника Јована Цвијића. Био сам један

 

82

 

 

од његових запажених ученика. Постао сам и следбеник Цвијићеве науке и националне идеје.

 

А и касније, као професор и директор гимназија, у разним нашим крајевима, ја сам користио сваку прилику да навратим и да се задржим у Београду. Тамо сам објављивао научне и књижевне радове. Касније, као народни посланик, па као избеглица у Другом светском рату, ја сам боравио тамо. Ако би се све сакупило онда знатним делом свог живота био сам Београђанин.

 

— Међутим, приликом садашњег и последњег боравка у Београду — наставља са причањем Стеван Симић — у њему сам остао само неколико дана. Вратио сам се пре времена, јер нисам могао да подносим оно што се тамо дешавало. Иза последњег рата свет се у том граду према мени Скопљанцу и старом Србину из доскорашње Јужне Србије без разлога веома брзо изменио. И то не само стари Београђани, већ и остали који су до рата 1941. године живели и радили у Скопљу, па се као избеглице настанили и запослили у Београду. Разних су занимања: од државних службеника, привредника, све до чланова Српске академије наука и уметности (Д. Недељковић, П. Колендић, П. Јовановић, М. Стевановић, В. Радовановић). Укупно узето свих је у већем броју. Док су били у Скопљу познавали смо се скоро сви до једног. Поздрављали се при сусретима на улици, чак дозивали са супротних тротоара, нарочито на Душановом мосту преко Вардара, и посећивали у установама где смо радили, па и у становима.

 

А сада: нико од њих не интересује се за мене, за Скопље, за наше јужне крајеве у послератним приликама. Макар штогод да питају. Живели су дуго у Скопљу и Јужној Србији, садашњој Републици Македонији. Остварили су каријеру као учитељи, лекари, судије, професори разних школа или Филозофског факултета, као директори-управници установа. Децу су тамо изродили, многи стекли извесну имовину итд.

 

83

 

 

— Као да то више нису они. У Београду постали су на све равнодушни и изнад свега плашљиви. На улицама пролазе поред мене као непознати, окрену главу на другу страну, избегавају да кажу "добар дан". Боје се мене Србина и других Срба из Јужне Србије. Мисле да ће се тиме неком замерити. И у београдским установама где раде мени познати ранији Скопљанци понашају се незаинтересовано, хладно, ни трага од љубазности. Нико не пита како је у Скопљу, како се живи на "класичном скопском Југу". Тако су га раније називали. Дознао сам да се исто догађало и другим српским Скопљанцима када би каквим послом дошли у Београд.

 

— То је сигуран симптом великог друштвеног оболења.

 

— Наишла су друга времена и људи у таквим приликама нагло су се изменили — не можеш их познати. Очито је: да су иза последњег рата нас из јужних крајева Београд и Србија одбациди као кужну мисао. Остављени смо сами себи да се у јако тешким условима и под новим државним режимом сналазимо и живимо како знамо и умемо. За људе у Београду ми впие нисмо Срби. Избегавају и склањају се од нас. А ја и толики други, још за време турске владавине и касније били смо једино уз Србију и душом и срцем. Србија нам је била све. Неки смо учесници у судбоносним ратовима код Куманова, на Брегалници, на Кајмакчалану.

 

— Никада раније о свему овоме што сам ти причао, Јоване, нисам толико размишљао као сада, од када сам се пре времена вратио из Београда. Тешко сам увређен. Не иде ми у главу оволики преокрет. То је изнад моје моћи схватања. Тишти ми нагло изгубљена српска самосвест. И друго.

 

Иза наведених речи Стеван Симић се јако закашља, да једна стаде. Патио је од астме. Након тога заћутали смо сваки са својим мислима.

 

* * *

 

84

 

 

Ово су биле последње речи Стевана Симића у разговору са мном те вечери у његовом скромном скопском стану. Ја сам мрзовољно кренуо улицом крај Вардара да бих дошао до свог стана. Носио сам осећање да је будућност тешка. А од тада је прошло неколико година; и док записујем горње редове опет је јесен и напољу пада ситна киша.

 

85

 

 

 

14. ЗНАМЕНИТИ СРПСКИ СВЕШТЕНИЦИ ИЗ ГОРЊЕГ ПОВАРДАРЈА

 

 

Филип Гавриловић  [*]

 

 

Време је и тренутак да се оживи успомена на Филипа Гавриловића, да се не заборави драма тог старог српског свештеника у народу познатог као "поп Филип". Син је изразито планинског краја Горње Реке чији су православни становници звани "Рекалије" били познати печалбари у Србији и Београду. Око двадесет и пет села тог предела леже у изворишном делу Радике, притоке Црног Дрима, док су само два села — Дуф и Горње Јеловце (сада не постоји) — у суседном изворишном делу Вардара.

 

Филип Гавриловић је рођен и стално је живео у поменутом селу Дуфу. Оно је на висини од око 1.000 метара, велико је, тешко приступачно, разбијеног типа и са посебним деловима насеља: Тољањ, Брезовец, Чајане, Јарчевиш и Балабан. На пространом земљишту око Дуфа шире се потеси са добром шумом, бујним пашњанима и планинским њивама.

 

Одавно носим у себи осећање дужности да нешто забележим о свештенику Филипу Гавриловићу, једног од бројних жртава италијанско-албанског фашизма из минулог рата. Иамо сам прилике да га боље упознам у мом родном селу Врутоку, на самом извору Вардара, у коме су живеле две његове удате кћери, па је повремено код њих боравио у гостима. А једног дана 1939. године и ја сам, као дипломирани географ и етиограф, био гост у његовој кући у селу Дуфу. Моје сећање је још живо.

 

 

*. Објављено у листу "Православље". 15-30 септембра, Београд 1994. г.

 

86

 

 

Свештеник Филип био је онизак, снажан човек, уредан и чист, препланулог лица од планинског сунца. Миран на речи, али одлучан и сигуран у себе. У његовом кућанству видео се ред. Причао ми је да се у махали Балабан села Дуфа налазе куће његовог ширег рода са именом Ајдаровци, и да им је крсна слава Св. Арханђео. Претци овог рода пошли су из области Миридита у северној Албанији, где је у прошлости било православних Срба, док им је старо презиме Периша. Свештеник Гавриловић тврдио је да је његова права старина још даља — негде из Црне Горе.

 

Преко северне Албаније поменути Ајдаровци најпре су дошли у село Врбен код Маврова и тамо имају рођака. А из поменутог Врбена у Дуф доселили су се браћа Секула и Исак.

 

Школовање Филипа Гавриловића било је у призренској Богословско-учитељској школи. А иза тога је рукоположен за свештеника у свом селу, а извесно врсме поред свештеничке дужностио био је и учитељ. Међутим, услови за свештеника и учитеља под турском владавином у Горњој Реци нису били лаки.

 

Све што о свештенику Филипу из Дуфа на Шар-планини умемо да кажемо одиграло се у прве четири деценије XX века. Припадао је оном нараштају који је ступио у живот пред почетак ратова 1912-1918. године када је морао да води мучан и тежак живот. На својим леђима изнео је потресе времена пре ратова, током ратова, и нарочито током познате "албанске буне" 1913. године, која је захватила и његово село. Само онај ко добро познаје прилике у јужним крајевима може да оцени какав је то подвиг био и шта је све значило.

 

На њега су неколико пута из заседе без успеха пуцали албански качаци. Зато је на свом животном путу у прошлости свештеник Филип све скупо плаћао и тешко стицао. Ипак, животним путем ишао је часно и успешно. Имао је срећу да дочека два ослобођења - једно од турске власти 1912. године, друго од Бугара 1918. Није било лако живети

 

87

 

 

као српски свештеник, учитељ и човек а у таквом забитом крају, у близини наше етничке границе према Албанији.

 

У међуратном периоду 1919-1941. године био је још у најбољим годинама, у јеку животне снаге и рада. Лицем окренут животу и свесно опредељен напору и упорном националном и верском раду. Нагло је развио до пуне мере своје способности и у родном крају постао је драгоцен човек, свештеник и српски национални радник. Био је пример моралне величине и доследности.

 

Под повољнијим историјско-политичким условима свештеник Филип Гавриловић у наведеном међуратном периоду одмах се прихватио обнове старих храмова у својој парохији: Св. Петке у делу села Дуфа званом Брезовец, Св. Богородице у делу Дуфа званом Јарчевиш, и опет Св. Петке у делу Дуфа званом Тољањ. Присуствовати празбиком у цркви испуњеној светом, приликом богослужења Филипа Гавриловића, био је доживљај. Имао је истинску склоност и стварну способност за свештеника.

 

Крај своје куће, у делу села званом Балабан, саградио је и опремио капелу. Филип Гавриловић искрено се трудио као национални радник да одужи дуг народу.

 

Лето је 1941. године. Налазио сам се као избеглица из Скопља у Београд када је једне недеље после подне стигла вест из мог завичаја о убиству свештеника Филипа Гавриловића. На путу између Маврова и Дуфа пао је као жртва зверског великоалбанског фашизма. Био је без одбране и могућности да се заштити. То је био тежак удар за читав православни Горњорекански, Мавровски и Гостиварски крај. Народ се тешко мирио са губитком овог свог свештеника.

 

Све треба памтити да се не би поновило. Требало би објавити трагику и осталих свештених лица на терену Српске цркве у јужним крајевима. Филип Гавриловић био је прави свештеник, човек и родољуб. Чинио је част Српској цркви и она ће,

 

88

 

 

заједно са народом његовог краја поносно чувати помен на њга.

 

 

Аркадије Поповић (око 1880-1943.)  [1]

 

Свештеник Аркадије Поповић рођен је у гостиварском селу Врутоку, на самом извору Вардара, које је одувек било средиште жупе и црквено седиште.

 

У писаним изворима Вруток се помиње за време Душана 1337-1346. године, када је на његовом хатару тетовски манастир Св. Богородице имао њиве, ливаде и воденице. У данашњем насељу је потес Господоа њива, што је свакако успомена на наведено време. Постоје и две цркве — Св. Арханђеда Гаврила (главни храм) и Св. Мине. На местима ових данашњих цркава налазили су се храмови још у средњем веку.

 

Свештеник Аркадије Поповић потиче од сеоског рода Лешовци и он се у Врутоку налази од вајкада. Давао је свештенике и пре Аркадија Поповића.

 

Школовање Аркадија није било потпуно јер је у младости кратко врсме боравио у Призрену, а ради допуне образовања посећивао је и манастире недалеко од Врутока — манастир Св. Богородице у Лешку код Тетова, манастир Св. Богородице код Кичева, и манастир Св. Јована код Галичника. Око 1900. г. он је рукоположен за свештеника. Парохија му је захватала пет горње-полошка насеља - Вруток, Печково, Церово, Ново Село и Горње Јеловце (сада не постоји).

 

Родни крај попа Аркадија и области око његове парохије налазиле су се под окупацијом - турском и албанском до 1912. године када је раја живела под тешким условима. Затим је дошла бугарска окупација од 1915. до 1918. године. Свештеник

 

 

1. Објављено у листу "Православље", Београд 15, април 1993. г.

 

89

 

 

Аркадије Поповић је осућиван и хапшен зато што се усудио да обавља верске дужности и у таквим условима.

 

* * *

 

Од 1919. до 1941. године, свештеник Аркадије брзо је стекао углед и личне симпатије јер се прихватио обнове свих старих храмова у селима своје парохије. Тај период остао је у добром сећању данашњих становника. Два храма су обповљена у његовом родном селу Врутоку (Св. Арх. Гаврила и Св. Мине), а по један у селима Печкову (Св. Петка), Горњем Јеловцу (Св. Атанасије), Церову (Св. Никола) и Новом Селу (Св. Петка).

 

Заслугом овог предузимљивог свештеника у гостиварском селу Симњици (сада муслиманског села) пред почетак Другог светског рата, из темеља је обновљен манастир Св. Симеуна.

 

Свештеник А. Поповић имао је и три сина: Дамјана, Прокопија и Чедомира. Први син завршио је школовање у Призренској богословији, док су други и трећи син завршили српску Учитељску школу у Скопљу. Аркадије Поповић био је човек од једног комада: у њему су били нераздвојно повезани свештеник, борац и човек своје средине. Имао је способност да види и осети, да каже и изрази.

 

Међутим, од Другог светског рата свештеник А. Поповић и његова породица доживели су нашу балканску судбину и тегобе које ломе све напоре и успехе људи. Двострука фашистичка албанско-италијанска окупација, па прогон породице из Врутока, суочили су Аркадија са новом суровошћу живота. Живот му је насилно прекинут у пуном стваралачком напону, а мртво тело враћено у родни Вруток. Сахрањен је крај главне цркве непосредно код извора Вардара.

 

Поп Аркадије био је последњи свештеник у свом старом хришћанском селу Врутоку. Иза тога, у том селу више деценија нема сталног свештеника.

 

90

 

 

Храмови су у целој парохији порушени и приступи тим храмовима су у корову. Посебно манастир Св. Симеуна у селу Симњици је порушен до темеља.

 

 

Протојереј Младен Јовановић (1852-1941. г.) [1]

 

Плодна Полошка котлина, област у изворишном делу Вардара, током дуге прошлости дала је већи број знаменитих српских свештеника. Међу њих несумњиво спада и протојереј Младен Јовановић, у народу познат као поп Младен из Кунова. Током свог дугог живота био је прави народни трудбеник, чувар вере својих предака, борац за идеале слободе и правде. Рођен је у гостиварском селу Кунову 1852. године.

 

Куново је на теже приступачној планини Сухој Гори, на висини око 1020 метара. Околна су насеља: Трново, Србиново, Лакавица, Беловиште, Падалиште, Страјане, Ђоновица и др. Иначе Куново има три махале зване по главним родовима. Зову се: Бошковска, Илијевска и Костовска или Карадаг. Кад сам боравио у Кунову и прикупљао податке о свештенику Младену 1947. године насеље је имало 11 родова са свега 45 домаћинстава. Након тога насеље брзо је смањено услед најновијег исељавања млађих становника.

 

У Кунову је црква Светога Ђорђа, саграђена 1877. године, док се пре тога ту налазила трошна зграда старије цркве. А на атару око села се и три капеле, посвећене: Св. Петру, Св. Арханђелу и Св. Петки. Предање наводи да је код Св. Петке некада постојао манастир. Куново и њгове храмове пред крај турске владавине (1910. године) посетио је и један "руски конзул".

 

Младен Јовановић потицао је од старог сеоског рода Илијинци. Имају највећу махалу и из

 

 

1. Објављено у листу "Православље", Београд, 15. марта 1993. г.

 

91

 

 

овог рода био је предак Риста, сеоски првак са краја XVIII и почетка XIX века. Био је веома познат и богат стоком. Од времена поменутог Ристе па до најновијег доба старешине села Кунова (тзв. кметови) увек су бирани из наведеног рода Илијевци. Посебно је важно и то: што је овај род давао свештенике, привреднике у Гостивару и Нишу, државне службенике, дао је и два официра српске војске (Кузман и Мерџан Јовановић), са тзв. Солунског фронта.

 

Село Куново је 1877. године имало несвакидашњи догађај јер је те године завршена нова црква Светога Ђорђа, а исте године Младен Јовановиђ је, после школовања у Кичевском манастиру Свете Богородипе, рукоположен за свештеника и постављен за пароха у Кунову. Започео је дугу парохијску службу и са народом делио добро и зло.

 

Прота Младен Јовановић живео је у времену сталних муслиманских напада на хришћане, и разних политичких струјања у овом крају. Био је и сведок великих ратова — Балканског и Првог светског рата. Због свега тога стално је угрожавана православна заједница нашег народа целе Старе Србије. А турска власт, све до краја 1912. године, не само да је толерисала, већ је и помагала нападе и пљачке појединих околних муслиманских Албанаца. Убијено је на стотину хришћана у гостиварским селима, а ниједан случај власт није разјаснила.

 

Међутим, поп Младен надрастао је националне, верске и политичке искључивости свога времена. Био је човек акције и човек мисли. Штитио је парохијане и отклањао тешкоће свога времена. Треба се захвалити што је његово родно село Куново стално напредовао све до последњег рата. Помагао је сиротињу и давао корисне савете онима који су то од њега тражили. Личне особине свештеника Младена чиниле су га подесним за разне корисне послове, иако са стране није помаган.

 

92

 

 

Код парохијана је запамћен као благородан и скроман, јер није тежио за материјалним богатством. Његова два сина учествовала су у рату на Солунском фронту, а унук Павле Јовановић студирао је на Богословенком факултету у Београду.

 

Наводимо и ово. Поп Младен био је последњи свештеник у свом старом хришћанском селу Кунову. Умро је као старац у 89 години, а током целог свог мукотрпног живота није знао за лекара. Умро је у првој години Другог светског рата (11.Х.1941.), када се тај део Југославије налазио под тешком италијанско-албанском окупацијом. Гроб му је код цркве Светог Ђорђа у родном селу Кунову.

 

93

 

 

 

15. ПРЕШЕВСКО-КУМАНОВСКА ПОВИЈА  [1]

 

 

Значајан предо са именом Прешевско-кумановска повија је око горњих токова Моравице и Табановске речице: прва отиче на Север и улива се у Јужну Мораву, друга отиче на Југ и улива се у Пчињу, притоку Вардара. У целини предео карактерише широка ниска зараван са плитким долиницама, са дугачким косама благих страна и одозго заравњеним. Висина земљишта износи 450 до 460 м.

 

Према томе Прешевско кумановска повија је пољско разпође у сливу Мораве у Републици Србији, и у сливу Вардара у БЈР Македонији. Развође се тешко примећује јер се изнад најближнх долиница диже само за који метар. И речипе овде миле кроз плитке долине. Зато ова вододелница не раздваја, већ управо спаја — Поморавље и Повардарје.

 

Северни део Прешевско-кумановске повије прелази у Прешевско поље, које се шири око речице Моравице; а јужни део повије прелази у Кумановско поље које се шири ако Табановачко-Кумановске речице. У правцу Север-Југ предео је издужен око 15 км, док ширина износи 5 до 6 км. Повија је део познате велике меридијанске Моравско-вардарске удолине.

 

Прешевско-кумановска повија одвајкада је најзначајнији крај средишног дела Балканског полуострва и најзначајнији за развитак саобраћаја: овде је кључ за одржавање веза између Поморавља и Повардарја. Не мањи је значај и за саобраћај правца Средња Европа — Балканско полуострво — Источно Средоземље. Ова појава посебно олакшава културна и друга кретања у меридијанском

 

 

1. Објављено у часопису "Глобус", бр. 4, Београд 1972.

 

94

 

 

правцу, па утиче изједначавајуће на велики део и целе наше земље.

 

Међутим, у управном погледу повија припада општинама Прешево у СР Србији и Куманово у БЈР Македонији. Као главније насеље у средишту северног дела Прешевско-кумановске повије може се сматрати село Чукарка, и као главније насеље јужног дела повије може се сматрати село Табановце.

 

* * *

 

Предео Прешевско-кумановске повије је тектонски предиспониран: спуштен је дуж лугачке и доста високе меридијанске планине Црне горе или Карадага (1.800 м) са Запада, док се на источној страни диже масив планине Рујан (970 м). Планине су састављене од кристаластих шкриљаца, поред нешто и еруптивних стена. Дно простране повије покривено је језерским и флувијалним седиментима.

 

Моравица и Табаноачка речица по количини воде су слабе притоке Јужне Мораве, односно Вардара. Разлике у стању воде током годишњег времена су знатне. Стање воде понекад је изложено и повременим мањим променама: уз топљење снега и кише вода знатно нарасте, јер се у речице брзо скупи сва вода са околног земљишта; међутим, лети речице скоро пресуше.

 

У пределу Прешевско-кумановске повије осећају се утицаји медитеранске климе са Југа и континенталне климе са Севера. Због тога је на повији топлије од Врањске котлине, а нешто хладнија од Скопске области. Лети су на повији велике жеге, ваздух је врућ и кад-кад загушљив од испаравања. Напротив зима је доста оштра. Особито је досадан хладан северни ветар.

 

* * *

 

У оквиру свог пространства Прешевско-кумановска повија има око петнаест насеља. Ту лежи

 

95

 

 

и Прешево, које према функцијама има обележје малог градског насеља. Села нису велика — броје од 50 до 100 кућа. Мада су у равници, поједина су разбијеног или разређеног типа и захватају знатне површине. Тако је село Табановце у правну Север-Југ дугачко око 4 км. Сличан је случај и са неким другим насељима.

 

Предео Прешевско-кумаповске повије данас је највећим делом са обрађеном земљом. Али је у XVIII, а делимично и током XIX века ту имало и шума. Тада су насеља била веома мала. Поједина од њих чине утисак скорашњих крчевина, мада у њима има остатака и од старијих, веома давних насеља — Чукарка, Маминце, Цакановце и друга.

 

Путевима, који воде преко Прешевско-кумановске повије, била су нарочито интензивна миграциона кретања. Због тог повремсног пресељавања становништва са Југа на Север, или са Севера на Југ, предео је доживљавао такве промене у структури становништава какве се не могу констатовати на многа друга места у нашој земљи.

 

У поређењу са другим крајевима овде су сразмерно оскудна и предања и прошлости, нарочито оној даљој. То се може објаснити тиме: да је предео бивао чак и пуст, па ново становништво није наслеђивало предања старијих становника, јер је с њим имало мало везе.

 

Ипак, опште је предање да је у не тако давној прошлости тај крај био ретко насељен. До таквог стања дошло је услед неколико узрока. На првом месту су познати аустро-турски ратови крајем XVII и почетком XVIII века када су ратне операције вођене и на овом земљишту. А последица ратова су пресељавања. Поглавито се бежало на Север — на аустријску страну лево од Саве и Дунава, мада је било пресељавања и у обрнутом правцу.

 

Од осталих узрока могу се поменути: тешко аграрно стање и рђава безбедност. Ипак ти узроци су од другостепене важности, јер су се са таквим

 

96

 

 

стањем људи мирили, макар привремено. Поред тога што су на насељеност и етнички развитак овог краја утицали историјски догађаји, знатне последице имале су још епидемије. Становништво је приличпо страдало од куге крајем XVIII и почетком XIX века. Тада су се угласили поједини сеоски родови.

 

* * *

 

Данас је у овом пределу део етнографске границе између српско-хришћанског становништва и муслиманских Арбанаса. Источни крај Прешевско-кумановске повије је српски, а западни арбанашки. Средишни део повије прошаран је и једним и другим становништвом.

 

Српско становништво знатним делом је од досељеника са разних страна. Много је родова из српске планинске области зване Горња Пчиња на Истоку и са планине Козјака. Прича се да су и поједине муслиманске аге доводили за чифчиј и заробљенике из Србије. То је свакако било у време првог и другог српског устанка.

 

Старији српски слој, уколико за време турске владавине није уништен, повлачио се поглавито према Северу. У току XIX века, већином од 1878. године, појединци су побегли у ослобођене суседне српске крајеве (северно од Ристовиа), који су били уточиште свима што нису могли да трпе ропство, па су се својим поступцима замерили властима или арбанашким и турским агама.

 

У данашњим арбанашким селима може се чути да се као старије становништво помињу "Каури". Под утицајем муслимана тим именом овде зову немуслимане. У овом случају "невернике" који су живели пре њих. Данашњи Арбанаси у селима Лојану, Миратовцу, Трнави, Норчи, Сопоту, Стрезовцу каурима приписују стара кућишта, гробља, црквишта, предања о појединим потесима и друго.

 

97

 

 

* * *

 

Прешевско-кумановска повија у привредном погледу сматра се да је релативно богат предео: за брђане и планинце са Запада и Истока он и заиста јесте с обзиром на већу производњу жита и кукуруза. Па ипак, овде нема напреднијих села и имућнијих домаћинстава. То је уједио и крај са сразмерно доста сиротиње јер није оно што би у привредном погледу требало.

 

Разлога томе има више. На северној, односно прешевској страни, поједине површине землишта изложене су поплавама речице Моранице и њених приточица. Затим поједине површине у средишном и у јужном делу повије су недовољно плодне — око села Цакановца, Чукарке, Сопота. Зло је свакако и ниска цена пољопривредних прозвода што отежава рад на унапређењу пољопривреде.

 

Ново доба иза последњег рата донело је и много промена, па се и становници из Прешевско-кумановске повије одају у већој мери ванпривредном раду: одлазе у службе и раде у индустрији. У самом пределу је знатно мало тих установа, па зато, помоћу железничког и аутобуског саобраћаја, мушкарци одлазе на рад у места дуж железничке пруге и дуж ауто-пута. То су Скопље, Куманово, Бујановац, Врање, Лесковац, чак и Београд.

 

* * *

 

Преко Прешевско-кумановске повије сада воде две важне моравско-вардарске саобраћајнице: железничка пруга и ауто-пут првог реда. Имају правац Београд-Скопље-Солун. Ово су главне везе између Републике Србије и БЈР Македоније, па и за саобраћај између Средње Европе и земаља источног Средоземља.

 

На тај начин саобраћајна функнија овог нашег пољског развођа у новије време постала је још

 

98

 

 

значајнија. Развође је веома важно и у стратегијском погледу. Међутим, месно становништво служи се и спореднијим колским путевима којих има неколико. Воде у суседне пределе, претежно северне и јужне.

 

Из свега што је до сада речено јасно је: да је Прешевско-кумановска повија веома интересантна и инструктивна за географске екскурзије, па је вредна чешђих посега наших ученика и наставника.

 

 

Напомене:

 

1. Ј. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. I, Београд 1906.

 

2. Ј. X. Васиљевић: Кумановска област, Београд 1909.

 

3. Ј. X. Васиљевић: Прешевска област, Београд 1913.

 

4. В. Радовановић: Прешевско-кумановска удолина, Народна енциклопедија, књ. 111.

 

5. Ј. Трифуноски: Кумановско-прешевска Црна Гора, Београд 1951.

 

6. Мих. Костић: Прешевска котлина, Врањски гласник, књ. V, Београд 1969.

 

99

 

 

 

16. О БУГАРИМА

 

 

До овог причања дошло је на следећи начин. Прве дане у јулу 1975. године провео сам на путовању по селима у источном делу Струмичке области. То је непосредно крај југословенско-бугарске границе. У једном од села урезала ми се у памћењу следећа реченица старијег мушкарца, која је гласила: "Бугари, окупатори у последњем рату били су пљачкаши и лажови — мајстори у томе до сто и једно". Зачудио сам се: да неповољно мишљење о Бугарима чујем од сељака који су непосредно дуж наше државне границе према Бугарској. Он је реченицу изговорио и по трећи пут, па иза тога је додао: "Тако се каже код нас када се у било чему преврши свака мера".

 

По обављеном путовању из града Струмице вратио сам се у Скопље. На факултету ми је пришао и поздравио се са мном служитељ Илија, родом из села Бистрице у околини Велеса. У разговору ја сам му узгред навео шта сам чуо о Бугарима у Струмичком крају. Њему као да је то добро дошло и започе причати шта је он знао о Бугарима окупаторима у свом селу.

 

— Био сам младић од петнаестак година када сам на нашњацима око свог села Бистрице чувао овце. У мом стаду налазила се и једна коза. Дан летњи, сунце опекло и ја сам овце сакупио у хладу крај железничке пруге у правцу села Богомиле. Али коза се некуда издвојила. Сетих се да није можда отишла до бараке бугарских војника, који су ту у близини били смештени ради осигурања железничког саобраћаја. И заиста тамо сам нашао козу, али је била острижена. Када сам питао војника зашто су ми козу остригли, он као тешећи рече ми: "Коза је имала врло добру козину и од ње се праве јаке врвце за опанке. Козину ћу послати својима у Бугарској, а теби и онако козина није неопходна".

 

100

 

 

Мислио сам да је Илија само ово знао о Бугарима. Али он одмах продужи.

 

— У том времену чувао је овце и други младић из истог села по имену Здравко. Једног дана њему су пришла два Бугарина, војника. Најпре су се распитивали колико оваца има у стаду и чије су овце. Затим скрепули су разговор на то да ли он зна да пева и може ли нешто одпева ги. Здравко се тако упустио у разговор, и по нешто њима певао. А трећи војпик прикривен иза жбуна ухватио је једну овцу, брзо заклао и однео у своје склониште. После исколико дана Здравко је видео кожу своје овце како се испуњена сламом суши на сунцу код Бугара.

 

Треће причање нашег служитеља Илије било је ово:

 

— Једног летњег дана у подне дошла су у наше село Бистрицу два бугарска војника, али на сеоским сокацима нигде није било живе душе. Приметили су једино код чесме дечка од око седам година и питали га чији је. Када су чули да му се отац звао Атанас, онда ће на то рећи: "Ми познајемо твога оца, он је наш пријатељ. Води нас његовој кући. Још са дворишне капије дозивали су Атанаса по имену и рекли: да су дошли да га виде и поразговарају.

 

Немајући куд Атанас их понуди да седну под виновом лозом, где су биле клупе, почасти их ракијом и мезелуком. Флаша са ракијом брзо се празнила и онет пунила. Затим ће Бугари рећи: "Е сада, када смо се напили, могли би да ручамо. Шта је остало домаћину него да спреми ручак. Иза тога, када су кренули да иду, тражили су ракију и за своје другове у стражарници код железничке пруге.

 

Илија би можда ређао и друге приче о томе какви су били Бугари, окупатори у последњем рату. Али ја више нисам дао јер су ме чекали несвршени послови. Иза тих изнетих казивања стално сам имао на уму и извлачио следеће закључк: "Тако просуђују о Бугарима наши обични

 

101

 

 

људи из народа — један сељак и други радник, школски служитељ.

 

Међутим, моје мисли нису могле остати само на томе. Искрсла је у сећању и једна слика из струмичког Новог Села у близини југословенско-бугарске границе. Било је на Дан Борца — 4-ог јула, исте године. Пробудио сам се рано и изишао на главну улицу. Ту води асфалтни пут између наше земље и Бугарске. Није било ни шест сати када се из правца града Струмице појавила колона од десетак луксузних лимузина. Биле су попуњене члановима породица и стварима. Возили су великом брзином у правцу Бугарске (за град Петрич и друга места). Возачи у њима, сигурно наши добро ситуирани државни службеници, хитали су као да иду на хаџилук, и то рано изјутра, на дан нашег великог празника — Дан југословенског борца.

 

И још ово: свакако то њима и њиховим породица.ма није било прво путовање у правцу Бугарске и Софије. Они не мисле о Бугарима на начин како сам напред навео. Навикли су да живе од тога да их неко добро плађа; онда пије на одмет да се праве познанства и рачуни са Бугарима. Наилазе разна времена па ће им то кад-тад добро ваљати.

 

После подне над Скопљем наоблачило се са северозапада и сручила олујна киша. Продужавало је да лије, затварајући све видике упаоколо. А када је киша престала, небо је остало мрко, па пре времена стварао се сумрак.

 

102

 

 

 

17. НА КРАЈУ И ОВО:

 

 

СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ (1881-1960. г.), врхунски социолог и одличан познавалац друштвених и историјских прилика у Повардарју и Подримљу, око 1950. године у свом стану у Београду, у разговору са мном рекао је и ово:

 

"Јоване, ми Срби немамо ништа против тога што се у нашој новој Југославији ствара посебан народ — македонски. Али се бојим од тога што те Македонце стварају политичари из града Штипа".

 

Они су у свом поратном периоду само глумили да су присутни у југословенској држави.

 

НАРОД НИЈЕ ПИТАН.

 

* * *

 

Напред смо изпели научно-политичке судове о Повардарју и Подримљу наших заслужних и објективних истраживача: Ј. Цвијића, М. Филиповића, Ст. Симића, Ср. Вукосављевића. Има и других.

 

Међутим, од рата 1941-1945. г. Србија и Београд о Повардарју и Подримљу прихватили су политичко решење: велико-Бугара Г. Димитрова, Димитра Влахова и др.; па велико-Хрвата Јосипа Броза, затим њихових послушника М. Пијада, М. Ђиласа, Св. Вукмановића Темпа, А. Ранковића итд.

 

А резултат је јасан: 1) Напуштено је и заборављено име Јужна Србија, 2) напуштено је и национално име Срби, 3) Срби из Повардарја и Подримља, тешко разочарани у Србију, кренули су на трајно исељавање и у прекоокеанске земље.

 

Због свега тога данашње стање у том погледу је веома ТЕШКО. Моје дивно завичајно место Вруток на извору Вардара, већ је препуштепо великој Албанији, а Скопље у коме сам се школовао и службовао, на путу је да припадне великој Бугарској.

 

[Back to Main Page]