Приштина; њени становници и старине; Грачаница, њене старине и хрисавуља; њена новија и садања судба; Јањево са своим старинама и становницима; Косово поље; битка косовска и остатци од ове; тулбе Муратово и старине око њега, народонаселење приштинске нахије и по које старине у њој; народне српске песме и 1. шкипска.
— Одавно је била прошла турска јација и тек по где где, кроз изпуцана врата и ћепенке, виђаше се по која свећица, где издишући светлуца се. Хришћани су већ сви били, или поспали, или се тврдо и јако затворили по својим кућицама и уџурицама. Само су правоверни мухамеданци задржали за се то право: да могу, докле хоће, ходати, тумарати, красти, отимати, харати и у кавама своим дерати се и певати. Ако је се и видео по кои православни, са огромним фењером у руци, погрбављен и страшљиви презајући и бегајући по сокаку, чувајући се да не наступи на реп каквог љубимца правоверних — пса, — као и ножа и куршума правоверних, то је била само изванредна, и особита редкост и изванредност. Тај или је се уздао у своје брзе ноге и јака леђа и главу, или је имао по ког јаког, међу правоверним, пријатеља, коме је редовно, за то тако огромно и врло редко пријатељство, плаћао данак, ако не већији, а оно ни мањији од онога што даје Султану и држави.
Сумбер је хтео у потурички, а ми опет у српски хан, и у овој страшној, али челичној и надмашнијој шумадинској надпотуричкој јогунастости и препирци тумарајући по тесним, смрдљивим и изпроваљиваним улицама, једва се, у сред турског трга, догурасмо до једног турског истина ама у закупничким српским рукама хана, кои, ако није био гаднији и нечистији од свију ханова у султановој држави, није био ни чистији и пријатнији. Наши коњи били су од тешког пута и јаког терања тако обангавили, да три дана нису могли устајати и на ногама се држати. Ово и остало приморало нас је, да се мало дуже бавимо у Приштини, разуме се нејављајући се никоме и ни једном од наших људи, но увек идући са вођом каквим којег нам је ханџија, за прилично скупу цену, находио.
Што се тиче саме Приштине можемо рећи, да је на дивној и прекрасној месности. Од сјевера подиже се, више ње, Бутовац планина са развалинама старог града Преславо, а по некима и то садањим Бутовца; од истока и југо-истока огранци Вељетјена; а даље на исток Козник планина; на југ Грштић и т.д. У њој се слевају две три, а толико протичу, кроз њу, речице као: Стара или Преславица, Вељуша, тако звани Марков чадор, Калуђерски кладенац, Приштевка, Седамлула, или Жупањац, а даље мало југу Ветерник речица, даље Ајвали и Градчаница. Од запада 1 1/2 час протиче кроз сред Косова пуста Ситница. Од југа и запада стоје високоравни хумићи тако званог Ветерника, кои се већ сасвим губи у Косову равном. Удаљена је сјеверу од Вучитрна 4. од Митровице и Звечана 6 1/2; јужно од Градчанице 2., од Липљана до 5.; Неродимља око 8 1/2 а од Качаника 10 1/2 часова.
Дели се на 4. главне улице и то: Панађуриште, Варош, Циганлију и Пиринас Махалу, међу коима је на самој средини, Тржиште или тако звана чаршија. Приштина је препуна свакојаких и разних српских старина, а сва се скоро и састои из самих српских урвина и развалина, коих се величанственост и красота далеко и далеко уздиже над свима доцнијим целим и новим грађевинама. Као и у свакој српској старој паланци и граду, тако и у Приштини протичу помињате речице кроз све улице и дворове; те односе ђубре и гадости турске даље у Ситницу.
У њој је, међу осталим старинама, старо српско звоно, са натписом српским из времеиа краљева и царева српских; ама га нико од ђаура несме видети и прочитати. Ми смо се у ове развалине а бив: срп: владаоца дворце, у коима је и поменуто звоно, били увукли, тражећи ма каква натписа; па све узадуд, а попели би се и до звона и снимили би натпис, само да беху стубље до њега. У правоверној султановој држави све се може учинити на три начина: или прекомерним новцем, или безобразлуком, а нарочито силом; па смо и ми оно друго немајући осталих потпуно усвоили, као и ово последње унеколико. Даље стои прекрасно изидана од тесаног камена џамија, коју је још Мурат почео био правити, кад је с војском пао на Косово. Он је није довршио за живота, но по смрти његовој његови везири; те се с тога и зове и Муратова и везирева аја — света — џамија.
Даље од ње стои дивна и прекрасна џамија направљана од српске цркве, а зову је Бајазитовом или Бајазит џами, што ју је Бајазит од српске цркве св. Аранђела подигао, да благодари Мухамеду на задобивеној косовској битци над неверним. Иза ове стои такође прекрасна џамија од цркве св. Недеље, коју су, по битци косовској, подигле удовице изгинувших паша и везира. Осим ове три има их још 15. и све су поднгнуте од српских бивших цркви, монастира и осталих светиња. Неке од њих неслуже, а већина их служи, међу које увршћујемо још 5. полудасчара и полуозиданих, на старим срп. црквама; дакле свега 23.
Сад је само једна, мала и тамна црквица у Приштипи св. Николе, која је верно чедо доба Јашар-пашинога, кад су главе српске летиле с живих рамена срп; као печурке. Она је подигнута пре 40 год. на урвинама старе српске цркве. У стара и до косовска времена у Приштини је било преко 48. које цркви, а које монастира.међу коима је била најзнатнија и највећа црвва ''Крстова''. У једној старини налази се превод турског преписа Приштине у време султана таао званог силног Махомеда, освојача Цариграда, у којој се у преводу вели ово: ''Пошто је овај Махомед освоио Цариград, крене се опет и на Србију по други пут. Он покори још бивше српске градове и паланке: Момину Клисуру — дан: Хисарџик на Балкану — Ихтиман, Самоков, Јустендил, Криву — Егри — Паланку, Жеглигово - Куманово дан: — Врању, Мораву — 3. часа западу од Гилана — Ново-Брдо; па удари и на Приштину. После тронедељне борбе освои и Приштину, коју при намештају и разређају своји војске овако подели: на Панађуриште, Гробљиште, Варош, Тржиште и Заграђе.
Тржиште је — садања чаршија — сво било ограђено огромним зидовима — од коих се и данас виде трагови — и покривено.'' Где је тада било Панађуриште и данас је; где је варош, и сада је;
где је Гробљиште данас је Циган - махала и Пиринас; а где је Заграђе, сада су шљивари и њиве, од коих на једној великој преко 6 дана орања, стоје трагови од самих урвина и развалина. Заграђе је тако огромно, тада, било, да је се уњ сва турска војска сместила и хранила. Назив ''Гробљиште'' казује: да је пре Неманића овде било пра-старо српско гробље , до Неманићских Срба, а од Неманића оно је сво ушло у Приштину и на њему биле подигнуте разне зграде и остало.
У Приштини је, као и у Грачаници, владао, по једној старини, Жупан Радослав, по свој прилици некакав рођак Немањин, кои је титулу краљевску, признавши сизеренство грчко над собом, заменуо са веливо-жупањском.
У Приштини је био град у ком су по кадкад седели срп: владаоци, од лозе Неманића. Од овог се и данас познају трагови и урвине. Осим тога на урвинама митрополитске цркве све до 1862 год. познавале су се слике светитељске, натписи и т.д. као и на зградама, у коима су се учили ђаци, и у коима су писали црквене књиге и остало, тако звани писари светска и духовна лица. Недалеко од трагова урвина бив: града, још се познају урвине двора Милана Топлице, кои се и данас тако зове.
До 1862 год. и дворови, ови, а нарочито поменута митрополитска црква, боље су се, но данас, познавали, а те године у два маха, које пожар, а које својевоља турска, по нарочитој заповести, млого су порушили и утаманили. Бивше урвине поменуте цркве обрнуте су биле у џамију, код које је урликао хоџа, али са дрвеног трема, или викала,налепљеног урвинама цркве. Недалеко је од ове цркве био трг стари, а сада је тако звана чаршија, и сви дућани, види се, да су били црквени; јер су давали овој кирију. Тако је и Мохамед 1453. год. освоивши Приштину и потурчивши Србе и цркву ову, заповедао; те се до данашњег дана плаћа кирија, од свију дућана, урвинама ове бив: цркве, а сада ни цркве ни џамије. Ова је кирија од 1862 год. пошто је и онај последњи трем, или дрвено викало, прилепак бив: митрополији српској, изгорео, са ког је хоџа викао, — пренета на остале бив: цркве, а сада џамије.
У време пожара 1859 год. један Турчин чепркајући, по згаришту свога бив:
дрвеног дућана, а направљеног уз зид од старих српских дућана, наиђе у дувару на велику громилу златних и сребрних српских новаца. Од ових су нека лица одкупила неколико златних, веле, Милутинових и Душанових новаца, које чувају, као највеће аманете. Овај дућан није био далеко од дворова Милана Топлице, на урвинама коих је, све до пожара 1862 год. и то над бив. вратима, стајала прекрасна камена плоча са натписом старо-српским. А како је овај двор служио за касарну, нико од Срба није смео уњ улазити и онај натпис прочитати. Онако пролазећи читали су, веле, да су то двори Милана Топлице.
Преко пута, од двора овог, био је огроман и прекрасан ''Краљев Студенац'', студенац, кои је сада и млого и сувише изкварен а којега Турци зову: ''Битлија''. Недалеко од дворова Милана Топлице, а у самом бив. граду, стои спомиљати дворац срп: владаоца и то веле Милутинов; јер је био натпис, кои је гласио: да га је краљ Милутин, са краљицом Симонидом, обновио пре, но што је Грачаницу зидао. За сво време, док је се Грачаница зидала, он је са Симонидом, вели, седео у њему.
Као што смо напоменули, благодарећи смелости и брезобразлуку; ми смо ове урвине строго прегледали и нашли: да су четвороуголне и дужина им је 25. а ширина 30. хвати. Сви су зидови још високи, без једне стопе, 4. хвата, до бив: другог боја. Рекосмо, да је ова висина првог боја с тога, што се са источне и западне стране виде целих по 7. а са сјеверне и јужне по 5. првог боја, прозора. Баш при самој земљи, или урвинама од овог дворца, стоје мали прозорчићи, кои казују: да су ту биле коњушнице, а још ниже подруми. У сјеверном је углу помињата кула висока сада око 15. хвати, а сав је овај дворац био на 4. боја, као што причају стари људи. У овој је кули помињато старо звоно, за које, по неки, и то њих врло мало држе, да је у Карађорђево доба из дан: кнежевине донето и на кулу овде метнуто за часоказ, већина, и то најстаријих, држи: да је то прастаро српско звоно, као што су свуда и по другим кулама, само стара српска звона, и ми се слажемо са овима тим пре: што су то старци од своих 100 год: кои су и пре нашег устанка слушали, како избија ово звоно на овој истој кули; што су неки имали и снимљене натписе с њега, кои су, веле, гласили: да је то звоно митрополији липљанској поклонио краљ Урош први.
Западу од дворца овог, за 40 хвати, била је краљева база, 30. хвати дугачка, а 8. широка. Њу је Јашар-паша до темеља разорио и то све самим барутом; јер другчије, због њене тврдоће и јакоће, није могао. Дворац овај и бања поменута, зидан је онако исто, као и Грачаница, са онаквим истим шарама опекиним, међу тесаним каменом и т.д. Недалеко је од овог дворца аја — света — џамија Муратова и царска Бајазитова. На Бајазитову се сваког петка подиже алави царски барјак, а њу, као и Муратову, издржавају сами цареви турски и њихна царевина. Оне су подигнуте од развалина срп: цркви и оним истим оловом, без преливања, кои је био на крову ових цркви, покривене су, као и остале џамије; те се с тога виђају некн и натписи на крововима њихним. Уколико је ово истинито незнамо, а знамо само то: да међу тесаним каменом, у зидинама њиховим, као и осталих приштинских џамија, има трагова од српских украса, па чак и крстова.
Бајазит је одма до своје џамије, направио себи бању од српске неке задужбине. У зиду њеном и данас има прекрасно урађен камен са српским натписом; али како српске жене несмеју да иду у ову само женску турску бању, а и оне што иду немогу сав да препишу; тако ће овај натпис још дуго, за нас, остати непознат. Недалеко испред дворца краља Милутина стои други огроман Студенац краљев, сав у самом огромном тесаном прекрасном мрамору. Њега данас зову турском речју ''Шедрван'' и има прево 12. лула, из коих излазе водоскоци. Турци редко допуштају Србима, да овуда пролазе, воду из њега пију и т.д: Ово нарочито чине с тога, пгго се туда налазе млоги српски натписи. Одма до овог краљевског Студенца, или садањег Шедрвана, стои једно здање турско, које припада војеном реду, а од овог је до 50. хвати дугачак неки прастари српски зид, висок преко 2 хвати, уз кои су редом прелепљени све сами турски дућани.
У турској махали још се налазе урвине од дворова некаквих Банова Рибарића. О овим дворовима тих Рибарића још се и данас у народу пева, али сада Рибарића Срба нема; него има потурица бегова, кои се сада прошњом хране, а некада су били силни и богати. За те дворе пева се; ''Рибарића двори с Голешом су равни''. Нигде и ни у једној паланци српској, нема толико бегова, колико у Приштини; али су махом сви дошли до просјачког штапа. Сви су они саме чисте потурице, које имају мдоге и разне старине српске. Међу млогим прастарим писаним срп: старинама, које се налазе у њих, понајважније су неке писане, пре неколико стотина година, песмарице, које опевају пад Приштине, њене банове, кнезове, жупане и т.д.
Нарочито је важна за генеалогију дан: приштинских потурица, о коима се пева и кад су се потурчили, као и како су се прозвали, пошто се потурчише, зашто су и рашто ово учинили и т.д. Осим приштинске бивше српске разне властеле, а садањих турских ојађених бегова и т.д. у њој се тако исто описује бив: српска властела, а садањи бегови: из Призрена, Тетова, Скопља, Дибре, Гостивара, Пећи, 'Баковице, Куманова, Врање, Вучитрна, Звечана, Новог-брда, Ниша, Пирота, Голубца, Кичева, Орида, Велеса, Кратова, Ћустендила, Видина и Митровице, као и кад је се и како кои од ових градова предавао Бајазиту и другим његовим потомцима.
Недалеко од аја — свете — Муратове џамије, пре неколико година, случајно је пронађен прастари српски прокоп, кои је водио из града приштинског, срп: краљева, кроз земљу, на три стране. Кои су уњ улазили веле, да иде за 1 1/2 час изван садање околине приштинске и он је као у Новом-брду, Звечану и т.д. прокопан само зато, да би се кроз њега, у случају опсаде, могло из града побећи и непријатељу за леђа заићи, а и храну у град уносити. Јужно од приштинског бив: града, а преко речице Вељуше, или Вишеславке, испод једне турске куће, стои прастари српски кладенац са четири луле, веле бакарне, а други опет сребрне, па од времена побледиле. Прича се, да су га три краљеве ћерке, са братом, направиле, као знак неког мира закљученог међу собом. У обично умерено време излази прекрасна слатка вода, а у сушне годино кисело — бљутава. Нико незна ни каква је ово вода ни одкуда долази, као ни где јој је глава?
У садањој Циганлији, а старом Гробљишту, стои читава џамија, која је остала од потурчене цркве. Кад су јој Турци били призидали прву мунару, Срби из Брњица, ноћу су је у три маха обарали и опет крст подизали. Обарали су јој мунару, везавши је ужетима, која су теглили запрегнугим 150. рала — чивта — волова; те тако рушили је. Од потурчене цркве св. Ђурђа, о којој ћемо говорити, а на истоку Приштине у пољу, где се турска војска свако лето слеже и учи, налази се један огроман прастари бунар, 1863 год:, због оскудице у води, почишћен. У њему је вода киселија од роичске. За 10 хвати од овог бунара у каменитој стени стои художествено доведена вода у прекрасним српским водоводима; но савршено зазиданим. Исте — 1863 — год. Турци су хтели сводове овв воде да отворе; али се ни један мајстор није смео усудити да то учини с тога: што је онај зидар одма полудео, кои је први чекићем у зид ударио.
Источно од Приштине, за 1. час у планини Бутовцу, а на једном њеном високом осоју, од 150 хвати ширине, стои прекрасан кладенац тако звани ''Грмија'', направљен још српским краљевима од прекрасног белог дивно углачаног мрамора. Најбоља и здравија вода у целој околини овде извире и то тако јака и силна: Да од ње цела река Велућа или Вишеслава постаје, која протиче кроз сред Приштине и иза ове улива се у Приштевку. На неколико хвати од овог кладенца стои пола у земљи, а пола на земљи, оборен прекрасан и дивно углачан камени стуб, на ком је се читало и мећало еванђеље на Богојављење, у време српских царева и краљева. Кладенац овај краљ Милутин у својој грачаничкој хрисовуљи зове ''Жупан Студенац''. Сваког 1. Маја овде Срби Приштинци излазе и проводе мајалос.
Јашар паша, хтео је и ову српску старину утаманити и воду овог кладенца у Приштину довести; али кад све сврши, у Приштини направи чесму, канале, и кад хтеде у ове да пусти воду и т.д....вода у Жупанцу засуши на све луле! За сво време његовог пашовања, докле год није отрован у Цариграду, била је савршено пресала вода, а кад је он тамо умрьо . .. она је опет потекла.
Даље у планини од овог кладенца Жупанца, или Грмије, познају се урвине, веле, од кућа Краљевића Марка. Причају да је он по косовском разбоишту, покајавши се, што на овоме није био, овуда лутао, спасавао народ и у овој кући становао. Пре 20. год. докле су се зидине ове зграде боље познавале, свакога празника долазиле су жене са целог Косова и Метохије па метанисајући, клањајући се и целивајући ове Маркове урвине, благодариле му: што је укинуо тешку свадбарину и погубио црног Арапина. Ни један се српски јунак толико неспомиње на Косову, колико Краљевић Марво. Кад што о њему чују да се чита, Косовци плачу, као мала деца,. Цело Косово мрзи на старе — па и садање — Приштинце с тога; што ови нису никад волели Марка.- Ову нељубав према Марку стари Приштинци су показали у томе; што га нису хтели да одкупе. Причају, да су негде у Босни Турци ухватили Марка. За њега су сви Срби давали; одкуп, а Приштинци не; те с тога на све ове околни Срби мрзе. Од Маркове ове куће, на врху Бутовца планине, стоје развалине града Бутовца, или старог Вишеслава.
У целој Старој Србији, као и по свима српским земљама, нема ниједног врха на планинама, или највишијим њиховим огранцима, а да нема развалина од старих срп. градића; а тако рећи нема места, где се ненаходе развалине и урвине од цркви и монастира, које све порушише и утаманише дивље варварске чорде. Свуда и на сваком месту што је било српско потуричка је, а нарочито османлијска, рука нарочито сатрла и утаманила и још непрестано утамањује само стога: да се Срби и потурице неопомињу прошлости; последњи још и оног шта су некада били, ко су, одкуда су, и шта треба да су? Но опет има ствари које нису могле, ни— одпавши Срби, —потурице, па ни Османлије утаманити и затарити а то су: на свима садањим њиховим зградама и грађевинама трагови од српских натписа, шара, украса, а нарочито крстова, осталих светиња и т.д,
Нема ниједног водоскока, па ни овај дванајестостубни код Муратове аја џамије, кои неноси трагове српске славе и величине прошле; нема комадића земље, ни зграде сада турске нове и старе, ни ичега на свету, па и на самим потурицама, и Турцима, што неби сведочило и као прстом указивало на старину и прошлост српску. И, у колико је веће гонење и мучење Срба и свега српског, толико се више опада, да је све и сва само чисто српско.
Примера имамо свуда и на сваком кораку не само, него и у сваком покрету и мигу потуричком и турском. Доста је ово: да је пре 26. година, за један једини божији дан, пало преко 280. приштинских првих глава, од беснила и својевоље потуричке и турске; доста је то, што Срби до пре 25. год. неимадоше не само своје богомоље и школе, но тако рећи ни једне колебице своје на земљишту своме освећеном старином српском и драгоценом светом крвљу наших светих праотаца и прађедова. Није доста било дивљим азиским чордама, што су нам све ваше отели, порушили, потурчили и утаманили; но нам нису давали и недају ни стати ни видети оно што је негда било наше, а сада, у црним и тужним урвинама, њихово.
Пролазећи кроз Приштину и тумарајући по њеним и српским и турским улицама, били смо се у место разжалили тако острвили и укочили од досаде и освете, да је требала најмања прилика; а да се разгоможди неколико проклетих ћелавих ћусла. Док смо још овако у овим мислима, и у оваквом разположају, остављали Приштину са њеним урвинама и старинама, па ево нас на Ветернику, са окрајака ког је, по фантазији потуричкој, преобучен гледао на Приштину, велики к: Милош и Михаило, размишљавајући: са које би стране наместио и управио топове своје на Приштину, као да за ову нису и сувишне и дуге пушке наше?
Идући прекрасним земљиштем светој Градчаници, прво се изван паланке Приштине, удара на Складницу — магацин — оружја, у ком веле да имају сада преко 18.000 иглењача, а други нас уверише само 5000. Овде је барутана, складница одела, хране и т.д. Беше у ово доба нешто редовних војника, веле, 2000. и више од 90. официра, са миралаима и другим, кои немају војника, но кои су над редифима — изслуаженим војницима — старешине; од ових воде спискове, рачуне, позивају их кад треба, управљају овима и т.д. Приштина је главно складиште војеног прибора, у целој околини и то без топова; а она је и место код кога обично свака војска за неко време стањује, па ишла из Босне даље у Турску, или из ове у Босну, Ерцеговину и на границу кнежевине, Црне Горе и т.д.
Осим овог Косово је т.ј. Приштина крај овога, главни збор веће и највеће војене силе турске за сјеверне и сјеверо-западне крајеве царевине. С тога је овде оволика спрема и официрија, без војске и војника. Причаше нам, да су им овде и складнице и амбари хране, но ми их невидесмо, и ако ради беасмо да их видимо.
Сама Приштина и ако није чисти правоверних шêр,опет и по старини своих џамија, а и по истурченим становницима, некадашњој првој властели српској, узима се за прву и најстарију паланку турску у овим свима сад: земљама европске турске. Само је у Европи Једрен старији, а више ни једна паланка. Скоро и по становницима могла би се уврстити у турску паланку, да су ови Османлије. Тако дакле од неких 3330. кућа, српских је 350. к.., Потурица 2600. к. Османлија 260. к. арнаутских 70. к. и Черкеза 40. к. К овима кад се дода џандара 180. душа, и ако је истина војника 2000. момака, онда број Потурица или Мухамеданаца далеко премаша православних.
Од ове складнице, која је заграђена неким прастарим, сада скоро уравњеним, шанцем и другом оградом и у коју заваривасмо, да се уверимо о причаном, а која се у то доба оправљаше, — па до Грачанице рачунају неки 2.а неки 3. часа хода. Куд смо ми ишли ударајући на стари Дрен, кои се у нашим народним косовским песмама помиње, има зацело, ако не 3. а оно 2 1/2 добра часа. Грачаница је удаљена од Качањика 8 1/2 од Митровице и Звечана 7 1/2. од Чечана 8 1/2, од Вучитрна 5 1/2 од Липљана 2 1/2 и од Голеша 3 часа. Више ње је од источне и југо-источне стране планина Вељетјен, из које је краљ Владислав злато вадио, а Грачаница је некако дошла скоро баш, као у устима од два огранка Вељетена и лежи на прекрасној равници, коју просеца, са сјеверне и југо-западне стране, од цркве, река Грачанка, која се код села Добријева улива у Ситницу.
Око ње су трагови од млогих и силних урвина па чак и где сад, на Ветернику, стоимо. Шта су, и од чега су ове, види се из овог преписа старине, која се налази, у једног човека у којој се каже:
í ðàçüñèïà Ñòåôàíü Íåìàíüà íà Êîñîâu Æqïàíà
Ðàäîñëàâà êîñîâüñêàãî è ãðàäü ÃðàäüYàíèöq
Далеко се и издалека види дивна и прекрасна, крстоизгдедна, са првобитних 5. огромних дубета, наша света и прекрасна Грачаница. Једно највише и скоро најкрасније, на пречагама крста, прекрасно у среди подижуће се кубе, означава Спаса нашег, а четири остала око њега, која са њим изгледаху као задруга српска скупљена у једно коло или грудву, озвачавају 4. стране света, на које су се разишла 4. еванђелиста, са светом науком христовом. Сва су кубета од самих опека, 8 уголна, са по 8. дугачких и узких прозора, начињена у свему и свачему у чистом српском начину зидања. Више прозора њихови подижу се разно украшени ширији, а више ових опет такође разно украшени, ужији лукови или полукругови, престављајући, час увијене и уплетене заједничке у једно цело, бивше силе српске, час огнила, снагу и грб српски, а час украсе и шаре разне из Неманићских и прастарих српских грбова и разних украса. Кубета, као и цео кров црквин, некада су била покривена оловом, на остатцима плоча, којег стоје надписи: † s. õ Õ. ë Õ. s. што ће рећи 930. год: после Христа. Они кои су читали ове натписе, у годинама, држе, да су погрешно написана још при ливеву ових главних плоча а ми би рекли, да су истинити; јер је овде црква била и пре Милутина, па је лако да је нешто старог крова сачувано на тавану нове цркве Милутинове, где се и сада налазе. Осим овог каже се:
q ÃðàYàíèöh öðêüâè ñâåòå Áîãîðîäèöå
ïîñòàâè — ñâåòè Ñàâà — åïèñêqïèþ
а ово је пре Милутина. Осим поменутих кубета, под њима лукова четвороуголних, па као кућица узвишенасти и других украса над препратом њеном, која је доцније заграђена, или у које су дувари доцније попуњени зидом, — стои још једно повелико кубе и две узвишености, или нешто у виду полукубета. Препрата је нижа од главне цркве, а црква је сва од основа па до крова прекрасно и дивно сазидана, од самог великог и широког, тесаног белог мрамора. Више по неколико појасева ових плоча стоју дивне и прекрасне шаре и украси од добро печене и црвене, танке, старо-српске, опеке. Особито су шаре од ове и украси, око прозора и над овима прекрасно и изведене и направљене, од коих се познају уписане речи: ''êðàëü Ìèëqòèíü''. Али на нашу и општу целог српства и православља несрећу, што су потурице некада одкривале и квариле ову светињу српску, и што су јој кров од олова свукли и утаманили, дивна ова светиња непрестано прокисава; влага озго улази у дуваре и ове непрестано квари и утамањује, и то тако: да ће један међу најдивнијим остатцима славе и величине некадашње српске, славенске, православља и у опште хришћански драгоцени споменик пропасти и сам од времена порушити се, ако му се што пре непритече у помоћ. Мислимо да кнежевина наша неће допустити, да се још до овога дође, кад се до сада није дошло и кад је се преживело време у ком су летеле главе српске са живих српских рамена, као печурке са пањева.
А време то није било давно и оно се нарочито везује са личношћу проклетог беглербега Јашар паше. Овај је развалине Самодрже цркве, коју је Бајазит одма по косовској битки разорио, с тога, што је у њој цар Лазар пречастио своју војску и служио службу својој слави и свом светом Амосу пророку, — до основа разорио; направио на том месту воденицу, од њених развалина и баш на оном месту, где је олтар био, метнуо камен воденички. Што је претекло градива од ње, градио је неке мостове, кои су се одма и рушили, чим је прва киша падала. Овај је исти зликовац; преко 3800 одрасних Срба за неколико недеља посекао и то само зато, што је се данашда кнежевина ослободила, а за време свога пашовања, или разбојнишства, савршево је утаманио 49. села чистих српских, и на места и згаришта њихова довео и населио потурице и Арнауте.
Ето због чега су толики Арнаути у Ст. Србији, а не због изселењих 37.000 породица властеле српске под Чарнојевићем 1690 год., која је била не одавде; него из свију крајева српских. Ова је оволика села Јашар савршено утаманио, а 70 је које поробио, оплаћкао, осиромашио и скоро савршено затрьо, и то је била у стању учинити само једна тричава потурица Јашар паша.!? Кад је он био у стању 119 села чистих српских, у време нашег ослобођења, пред нашим и Европе очима утаманити, а да што су пре њега чиниле праве Османлије, прави Турци, па још са своим Султанима? Осим развалина у урвинама самодржиним, које су биле на самотвору камену, испод ког је протицала речица Самодржа, са чега је и црква добила име Самодржа, као да је се сама у ваздуху држала, — овај одљуд и нечовек разорио је само у Лабљану 48. целих и читавих прастарих српских цркви, које су све у то доба служиле и 10. м Õра у истом срезу приштинског округа. У овим монастирима побио је и на коље ударио све оне калуђере, кои су му живи руку допали и кои нису могли и умели побећи. Са калуђерима је набио, на коцеве за неколико година свог разбојништва, око 400 живих Срба те су ови великомученици на најгрознијим мукама испустили своје свете и невине праведничке душе.
Он је почео био и Грачаницу рушити, скидајући јој најпре кров од олова и подпаљујући је барутом; али воља божија и св. Богородице учини: да му је мајстор сдао св крова ове светиње, неке оџетине полуделе, а синови му, са снахама, побеснили; те је с тога и престао од тога богомрског дела. Али пре него што ће избљувати и предати у руке ђаволима своју гадну и паклену душу, баш пред саму смрт, поче рушити липљанску прастару цркву. Народ је сав из околних села, молио, преклињао, плакао, кукао, нарицао и одплаћивао своју старину и светињу; но се ова одљудина и овде, као и на свима другим местима, није дала ни чим превити на пут човечности и правде. Њега ни за какву светињу српску није могао нико и ничијим умолити и одвратити од кварежа и рушења. Он је увек свима говорио: ''Не моли мене бре рајетино погана и немити ме, нећеш ме умитити; но моли твог поганог бога и веру, па ако је баш права нек се одржи, а ако је лажовска, као што јесте, нека пропадне да вас нетрује као оне у Морави''.
При разваљивању Липљанске цркве, падне му на памет нека мисао, те му се раздеру чауши, — викачи — по народу и у једанпут почну викати и дерати се: ''Море погана и безбожна рајетино, ваш честити и велики Беглербег, колено право турско, потомак јединог и правог пророка, вели ти и питате: Можеш ли, али један море, да одеш у Приштину и да се вратиш из ове за 1. час; у њој да купиш 7. ока ексера и у зубима да донесеш? Ако се ко обећа ово да учини па неучини оде му глава, а ако учини остаће вам ваша погана свињара — црква — па се купите у њој заједно са свињама''. Народ је опет јадиковао и плакао, док се не нађе једно момче, које изврши поменути услов за 1. час; те опет остаде Липљанска црква. Од Липљана је до Приштине равно 3. часа, а ово нам причаше преко 12. душа, међу коима је и неколико потурица и арнаута. И ако су Косовци далеко чувени пешаци, опет је овај догађај тако огроман да се на велике муке може веровати, без побожности и вере у чуда. Говоре, да је то момче, кад је донело ексере само ушло у цркву, прекрстило се и одма умрло ту. Ми смо, и сувише, разпитивали за име његово, па све узадуд и никако немогасмо за ово дознати; нонегубимо надежду јер су нам млоги пријатељи обећали дознати и послати написано. Име овог и оваквог добротвора свете нам вере нетреба да остане непознато и да се бар једанпут у години дана неспомене у нашим црквама. Оно се, веле, у Липљанској цркви још спомиње и спомињаће се, кажу, све дотле, докле се буде спомињало са проклетством проклето име Јашар-паше.
Јашар паша и остала му по скотству и варварству браћа све су ово чинила, од устанка и ослобођења нашег 1815 па до год; Од тог доба зна се поименце кад су у које доба и време које арнаутске породице насељене у правој, или као што је зовемо Старој, Србији. Нема ни једног човека, кои би знао и причао за какво изселење народа српског из овог светог српског краја, о чему ћемо даље још и боље и јасније видети. Месност, на којој је Градчаница, прекрасна је и дивна. Од запада је најшира равница косовска; од југо-запада брдашца или високоравни хумићи, Гласовик и Дрен са водама; од југа Лозиње; од сјевера Ветерник; од сјеверо-истока и истока. Вељетјен -планина са развалинама старог српског града. Далеко се и далеко од Грачанице, и скоро на све стране, ван источне, види по клетом пространом Косову.
Мало ниже западу, од прекрасне ове драгоцености и светиње српске, леже остатци старих градских развалина, које околни Срби зову Градина, а у старини, прича се да је био некакав римски градић, кои је се звао Бонисиум, а овај ће бити, по свој прилица, помињати град Грачаница жупана Радослава, којег је, са градом Грачаницом, разсипао Стеван Немања. У целој оближњој околиници Грачанице, налазе се римски надгробни споменици, о коима млоги путници држе погрешно: да су, као и сада налазећи се у темељу Грачанице, и око овога, довлачени чак из дан: кнежевине и од Дунава, а из старог римског тако званог Винимациума. Они су овде од како су били направљени па све до данас сачувани, без да их је ико и одкуда довлачио и намештао. Тако баш у самом основу надтемеља грачаничког, међу млогим римским споменицима, стои прво овај са надписом у 9, врстица. 1. D. М. 2. FLAViA CRHSTE 3. VIXITANN: XLII HSE 4. VELOX. ViLICVSМA 5. RITVS. IVLIANVS 6. VALENTiNA. VELO 7. CIANVS. FHiLIMARI 8. PIENTISS — IMЕ 9. BMFC.
Овај је натпис на једном огромном, у темељу под јужним вратима, пребијеном до натписа скоро, прекрасно израђеном римском надгробнику. Осим овог иде други за 1. хват дугачак, али је више од пола ширине у зиду, а ово мало што је изашло из зида у ових 6. врстица има само ова почетна писмена. 1. NE 2. AP 3. ME 4. NNL -. PA 6. BE
У левом олтару, а под његовом округлином, види се ово неколико писмена у две врстице. 1. ОМ 2. SACP.
У препрати стои четвороуголни стуб, прекрасно израђен и усађен у помост. На њему су некада држали нешто. Натпис је као и цео стуб обрнут наопачке; те тако на једној страни његовој, у три врстице, пише. 1. HAVETE 2. TRASIAEA 3. TES.
На другој страни у ових 10. врстица пише: 1. D. М. 2. MVLP. SVCCESSO ЕТ 3. AELIAE AGRIPPINAE 4. ElVS PARENTIBVS 5. ET AVR ASCLEPIADI GENB 6. BO ЕОRVМ AELIIINGENN 7. ET SVCCESSAE AGRIPPAE 8. iIETMNONANT INGEVVS избр. 2. слова 9. GENERTE AVREL AVRELIANVS. 10. NEPOS. B. M. FEC.
Као што се види, у нечему се наши снимци, римских натписа, неслажи и неподударају са снимцима у Г. Хана и осталих. Ми потпуно држимо, да смо их најверније и најбрижљивије снимили. Они, као и скоро све наше царске и краљевске задужбине од Немање кроз сву династију Неманића, сведоче: да су се наши краљеви и цареви, са патриарсима и првосвештеницима особито старали: да на, тако званим, римским, споменицима подижу наше.
Нама се чини, да ће то рећи: не на правим римским; но на старим нашим; из оног доба, у ком припадасмо, пре светог Саве, под наше илирске екзархе, кои опет зависаху од Папа у Риму. Ми ову ипотезу за сада само као ипотезу наводимо, а кад се ова ствар боље и пазљивије извиди и проучи, како ваља, свако ће се уверити: да она није ипотеза, но права истина. Овим се некаже: да смо и ми некада били римокатолици, као што нису били и ови до оцепљена Рима, но васионско православни — римокатолици, — а што је се наш Немања, већ као зрео човек, наново крстио, у источној православној, или католичкој вери, није сљедство да је био сада тако зване западне или римо-католике вере. Овим фактом, као вешт и разборит политичар избавио је се само од духовне и светске власти папине и то у оно доба, кад ју је овај насилнички приграбио у своје руке, од тада слабих и нејачких а суверних, европских владаочића.
Још се познају трагови од 7 разорених цркви, које еу некада, све биле под св. Богородицом грачаничком, а причају да се налазе трагови још од 18. старих цркви и бив: мон: и то све у најближој околини, око Грачанице. Све што је ова дивна и прекрасна српска задужбина имала, отели су јој и узели Турци и потурице. Изузимајући неколико десетина кућа у селу Грачаници и околним селима нурије, она нема више нигде и ништа своје. Шта више и на само своје двориште т.ј. авлију, плаћа десетак спахији, као и на две три поклоњене њивице од хришћана. Тежак је и чемеран положај њен; па шта више, и одређени јој 50 дук. ц. год. помоћи из велике и православне Русије, већ толике године недолази. Да није још ово неколико колебица српских око ње, које више на њу, но на се троше; она би морала савршено пропасти и опустети. Околни наш народ, а нарочито из оближњих села, гледа на њу као на једину своју узданицу.
Од убиства великог и пок. кнеза Михаила, он је у свему и свачему клонуо духом и изгубио и последњу вољу и сваку надежду у будућност. Још га једино Грачаница држи, да у својој сопственој тузи и несрећи, у свом сопствевом јаду и чемеру, неизумре и не пресвисне тужан и несрећан. Једина је дивна, прекрасна, чудна и света, Грачаница, која га задржава тако рећи од последњег средства, самоубиства; она му још улева у душу и срце живота; приморава га да живи и да се мучи, не себе, но ње ради; да неочајава и да се бар нада на бољи живот у оном другом свету.
Ми смо и сами видели и дуго и млого гледали и проучавали ове очајанике и очајанице, тужне и чемерне Србе и Српкиње, са њиховим дивним и прекрасним старо и чисто- српским оделом: белим доламама до колена, изшараним, у место плавим, загасито плавим и црним обтокама, знацима жалости и туга; уским белим, такође од сукна, чакширама, изшараним овим истим и оваквим обтокама, туге, жалости, пропасти и очајања; опасане црвенорујним појасевима, знацима живота, снаге и наде бар у будућност овога, ако не и овога живота и света. Шта више и доламе су им само од три поле, без бора и набора, онако затегнуте, а крај, и више, колена мало разсечене. На главама, као и потурице до Шара и неколико преко овога, носе беле полукалпаке повисоке, од уваљаног сукна, или беле пешкире око ових, као и у нас на југо-источном крају кнежевине, око Мораве, које је знак замењених некад: прекрасних српских белих калпака.
У нас се нашим јагодинцима и осталим подсмевају за ове тако зване ''пешкирице'', а у исто доба, по глупости, заборавља се на њихов огроман и прави значај наше прастаре народности; заборавља се и то: да су те пешкирице замениле старе српске беле месне бив; калпаке. Обично је било, бива, биће и остаће увек међу глупацима: да се изсмејава оно чему се треба клањати, дивити и т.д: да се презвре и одбацује оно, што треба не само поштовати, но и обожавати, ако се хоће да се остане овим што смо и шта треба да смо, не тек по спољној изгледини и уобичајеној присиљености, но срцем и душом. Колико овај наш чисти и прави српски околни народ поштује и уважава ову нашу општу дивну и преузвишену светињу, јасно се види из овога: што је направљену, у најмањој размери, од дрвета проста, скоро свака душа носи у своим недрима. У сред поља он извади је, моли јој се и целива је.
Скоро сви постарији људи, из околних села, праве је, и дају бадава ко хоће. У овој вештини особито се одликује Жива Томашев из села Грачанице, старац од своих 85. год. кои своје направљене од дрвета, Грачанице, продаје чак и по 20 гр: нар: што је овде одвећ, велика сума. Он је удесио и боју дуварова и све изгледине овог дивног уреса српске светиње и величине, и то у свему онако како је што на правој цркви. И ми смо од њега узели овакав један тако звани план; но нам још, са осталим стварима, недође. Ево нас у самој препрати црквеној, која је дугачка, заједно са главном црквом и олтаром, око 96, а широка око 45. стопа, ван зидова, који су дебљи од по 4. стопе, о којој Г. Хиљфердинг у свом делу ''Боснија, Путевија замјетка'' (стр. 120. вид: Рус. Вес: к. I 1859 год.) погрешно држи, да је она президана тек 1571. год.
У натпису томе, којег он спомиње, а не наводи, стои од речи до речи ово написано:
ðîæäåíàãî ñûíà è ñüâåzüíàYåëíà è èzüâðøåíèåìü
ñâåòàãî äuõà wò wöà èñõîäåmà è íà ñûíh ïîYèêàþmà
ïîïèñà ñå ñèà ïðèïðàòà ïðè õðàìü qñïåíè" ï”ðhñâåòû~ âëàäèYèöè íàøå" áîãîðîäèöå è ïðèñíî ähâ~ Ìàðèè èzâîë~íèåìü ïðhwñâhmåíàãî àðõ~ïèñêuïà ïåêñêàãî è ïàòðèàðõà âüñhìü ñüðüáëèåìü áuãàðîìü ïîìîðèþ
ïîäuíàâ¿þ è ñåâåðèñêèìü ñòðàíàìü è ïðîYè êvðü Ìàêàðèà. Òðuäîìü æå è íàñòî"íèåìü âüñåwñâåmåíèhèøàãî ìèòðîïîëèòà åðöåãîâàYêàãî êvðü Àíäîíèà ~ìu æå áûñòü áðàòàíüöü. È ñüâðüøè ñå âü ëhòî † z Õ. î Õ. f Õ. ì Õöà
ñåïòåìâèà ê Õ. äíå õðèñòà zàYåëî è ñàâà — место ñëàâà —
áuäè èzüâðøèòåëþ w âüñhõü àìèíü’’
Чим се уђе у препрату одма са леве стране, од врата водећих у главну цркву, а на источном дувару, стоје изображени српски светитељи, и то:
1. ’’ñ Õòè Ñàâà à Õ. àðõ~ïèñêqïü ñðüáñêè’’.
Иза овога
''ñ Õòè àðñåíè~ àðõ~ïèñêqïü ñðüáñêè '';
даље
'' ñâåòè Ñàâà äðuãè ''
такође архиепискуп српски и
''ñâåòè Ñèìåwí íîâè ìvðîòüYüöú ñðüáñêè ''.
Сви архиепискупи имају одежде од три српске боје, само св. Сава други у место крстова, по одеждама, има ове са колутавима, или круговима.
Као што смо већ спомињали за српске одежде и овде је као: ако је н. пр. одежда бела крстови су или црвени или плави, и т.д, а у овог су свеца ови кругови црвенорујни, и т.д. Свети Симеон је у простом калуђерском оделу; даље иду:
‚‚ñâåòè ¿wàíèêè~ âhëèêè; ñâåòè ¿wàíèêè~ ïàòðèàðõü à Õ. ñâ; ¿åâðåìü ïàòðèàðõü ã Õ. ñâuäà ñðï¦ ñâ. Ìàêàðè~ ðèìëüàíèíü’’
па иза овог туђег свеца долазе нека света два цара српска; али тако осакаћена и нагрђена — као и сви остали свеци у целој цркви — потуричким и турским куршумима и наџацима, да се немогу разабрати кои су.
Даље опет иду свеци:
‚‚ñ Õòè Ãàâðèëü ëhñüíîâñêè ñðáüñêè ñâ. Áqäèìèðü
ñîëuíúñêè¿è âü öàðhõü áuäèìèðü ñðáüñêè¿è, ñâåòè
Ïðîõîðü ñðáüñêè, Ïøèíüñêè, ñâ. ²îâàí ñðïüñêè
Ðèëüñêè¿è, ñâ. ²àêèìü ñðáüñêè, Fñàãîâñêè, ñâåòè
²îâàí ñðáüñêè åëáàñàíñêè, âü öàðhõü Âëàäèìèðü,
ñâ. Åâäîêè", ñâåòà Ïåòêà ñðáüñêà òðüíîâñêà’’
и још неки млоги српски свеци, али се већ више немогу да разабиру и прочитају кои су. Овде је само чудновата ствар за св. Давида српског солунског, а као цара Будимира. У неколико споменика ми смо нашли св. Давида, али не солунсвог. Он се свуда зове и именује са цар српски Давид. У неким се само тако каже, а у другима, доцнијим, као што ће се видети, каже се кнез Влкан, син Немањин.
Да ли ће ово овако одиста бити или не, доцније ћемо унеколико и издалека видети? За сада остаје само свети Давид солунски, српски, овде и по свима нашим старим црквама уписан, као цар Будимир. Управо су два св. Давида, и то: један је у доцнијим споменицима, као син Немањин, Вукан, међу лозом Немањином, а други је уписан у свима старим нашим црквама као цар Будимир, кои је живео око Солуна, и што је врло значајно, ван лозе Неманића.
Према овоме држимо: да је то цар, или краљ наш Будимир, који је још у 7. веку примао хришћанство; те тиме угодио богу и постао светац. Цела је препрата била прекрасно живописана, али је сада већи део и скоро све утамањено, које временом, док беше Грачаница пуста, а које и нарочито рукама и злобом турском. Још се види надгробни натпис над бившом гробницом митрополита грачаничког Дионисија, кои је у једном — десном западном — углу препратином погребен. У старо доба владике, митрополити, па и патриарси српски сахрањиваше су у препратама и то они, коих телеса неучинише никаква чуди и непосветише се.
Напротив света телеса сарањивани су у ћивотима и одвојеним надгробним споменицима и ракама, у главној цркви, где су све дотле стојала, док се није потпуно уверило о њиховој светињи. Тада су тек метата у предверну цркву или предолтарну. Поменути митрополит лежи, са прекрштеним рукама на прсима, круном на глави без крста и у свештеничком црвеном оделу. Више његова трупа стои у простом калуђерском оделу;
ïðhwñ Õmåíè ïàòðèàðõü êvðü Ìàêàðè~’’
са млогим свештенством у црвеним одеждама, међу коима су владике, калуђери и остали свештенослужитељи цркве. Више свију њих, а над трупом покојниковим, белим писменима у плавом пољу пише:
'' ìèòðîïîëèòü ãðàäYàíèöê¿è êvðü Äèîíèñè~ âü ëåòî
† z Õ. î Õ. í Õ. å Õ. ñååê Õáðà âhYíà ~ìu ïàìåòü.''
Над вратима храма у препрати уписана је огромна и прекрасна св. Богородица, оберучке благосиљајућа и држећи на прсима малог Ис. Хр. Она на престолу седи, а код ње је овај натпис:
âü öðüêâè ñòî~må ñëàâè òâîå", íà íåáåñè ñòî"òè
ìíèìú Áîãîðîäèöå äâåðü íåáåñíà", w âåðè íàìü
äâåðè ìèëîñòè òâî~" âü ëhòî † z Õ. î Õ. ì Õ.
На јужном зиду, између стубова, ножем је ово изрезано:
’’Ïðåñòàâû ñå ïðåwñâåmåíû àðõ¿åïèñêîïú êvðú
Ìàêñèìü è ïðhäðüæàòåëü ñðüáñêàãw íàYåëñòâà êëå .......................... âü ëhòî † z Õ. ð Õ. ï Õ. f Õ. .................. ïàòð¿àðøè~, òu åìu âåYíà ïàìåòü. Ëèøèìî ñå äîáðàãî wöà íàøåãw è qYèòåë", wñòàâè íàñü ñèðå "êîæå, wòüöü ñâîå" Yåäà âü ïîñëåäíà" âðåìåíà. Áîãu ìîëèòâàìè äà qêðhïè èhãîâèìè è ïîäüïèñàõü ñâîèìè ðuêàìè àzü àðõ¿åïèñêuïü Àðñåíè~ ïîëåäíè ïðèñòàâíèâü ñâåòhè âåëèöLhè öðüêâè ïåâ ..... ïðèäðüæàõü ïðhàñòîëü òàêî
äà ñå zíà’’
До овога тако је исто ножем уписано ово:
’’Âü ëhòî 1759. àzü Õðèñòî ïðèzðåíàöü \aêü ïðèõîäèõü
u ÃðàYàíèöq ñú7 àðõ¿åïèñêîïîìú Âàñèë¿åìh’’
Овога је ђака овај архиепискуп у Приштини оженио и запопио, давши му 4. села парохије. Од овог су садањи грачанички попови. Чим се уђе с поља кроз западна врата у препрату, на стубу у два реда турско је нешто написано а између тога је такође ножем урезано српски ово:
’’w òuðñêî ïðîêëåòî ñëîâî, äà òè å àíàfåìà òè ñè íàøîó ñâåòq öðüêâq îïqðîY¿î ìíîãî’’
Главна црква, са огромнвм кубетом на пречагама крста, држи се на 4. огромна и јака стуба зидана, које подржавају са све четири стране узидни сводови и полустубови. У врху кубета уписан је огроман господ Исус Христом алфреско озбиљан, оберучке благосиљајући. Даље испод њега иду разни, анђели, аранђели и т.д. Испод ових опет разни светитељи из старог и новог завета. Међу 8. уских за 2 1/2 стопе, а дугачких за 8. стопа, прозора, стои уписано 8. разних светитеља с надписима покрај глава У прозорима је било стакло, црвено-рујно, бело и плаво, а данас га свуда нема, но је онако изразбијано и отворено. На стубовима огромним изображени су у 4, врсте једна над другом наши светитељи, ван јужне стране сјеверног стуба, кроз кои је се негда пењало у цркву евангелиста Луке, а тако исто и сјеверне стране јужног стуба, кроз кои је се улазило у црквицу св. Марка евангелиста. Обе су оне на горњем боју, а сада сасвим зазидане и замазане.
Са других страна стубова, слазило је се испод ових у две дољне, подпомостне — патосне — тако рећи у подруму црквице, које су под овом главном и то: св. Јована и Матије еванђелиста. У овима је, подпомостним, заседавао сабор од 24. митрополита српска, патриарха и 178. владике, где су им и места по епископијама записана. Улаз у ове цркве, као и горње, сада је затворен, због насиља турског. Тако је дакле било 3. олтарне а ове четири, свега 7. цркви у овом једном здању. Више западних врата био је неки велики надпис, од кога је остало још само ово:
’’Âü öðüêâè ñòî~må ñëàâè òâî~" íà íåáåñè ñòà~òè ìíèìü áîãîðîäèöå äâåðü íåáåñíàà è wêðüzè íàìü äâåðè ìèëîñòè òâî~" âü ëhòî † s Õ. w Õ. ë Õ.
У средини свију прозора стои по један 8. уголни, прекрасно изрезани камени стуб, који лежи дном и удара врхом у прекрасне израђене разне шаре и украсе такође у камену. Међу овима познају се разни наши прастари грбови, остатци наших митолошских чуда и утвора. Скоро овакво исто камење, али само просто округло и глатко, стоји и на неколико места у сводовима главне цркве. Оно је оперважено црвено-рујном, плавом и белом бојом около, а било је у среди још неких украса коих данас нема. Може се по остатцима украса на њима закључити колико се може то видети чак са првог — јер је црква висине од три — боја, да су некада на њима били разни грбови српски. На једноме се виде остатци као белих, двоглавих орлова, на другом огнила и т.д; али је ово све само закључавање, и предпостављање, као што смо горе рекли.Тако ниже три бела круга или колута, за која се мисли да су такође, као горе поменуто камење, три округла камена, просто узидана у свод цркве, а по нашем мишлењу лако може бити, да су само обојена места, — стоје још 3. круга, такође, по општем мишлењу од камена. И они су такође обточени и оперважени са црвено-рујним, плавим и белим первазима и обтокама, а у среди на белом пољу плавим писменима пише, на првом ово:
’’Ñòåôàíü другом: Îóðîøü и трећем êðàëü’’
Даље иде, на истом своду главне цркве и то у самој средини његовој, огроман и озбиљно уписан фреско Исх. Христос благосиљајући. С леве његове стране, лебди у васдуху прозрачан, прекрасно израђен анђео спуштајући оберучке сниску округласту круну Неманићску, са наушњацима, на главу крунисане високом цариградском круном, без наушњака, младе, беле, пуначке и округлог лица, царице Симониде. Она није тако високог, него је још нижа и од обичног нашег средњег, раста, дежмекаста, а обучена је у загасито плаву царску српску дреју, која је од гуше па до прстију у ногу разрезана, заковчана и са скупоценим прекрасним царским обтокама обточена. Појас јој је српски дугачак, пресавијен прево леве руке, од које виси у два краја своја скоро чак до колена.
Симонида је, као и остали светитељи, украшена оним светитељским ободом. Као што смо казали лице јој је бело, округло, пуначко, нос по кратак дебео, очи ивбуљене крупне и црне, коса црна, брада мала са подваљком, а у ушима малим стоју јој некакве огромне округле, једноставне минђуше. Ми смо је на 8. места видели живописању и свуда са једним и истим цртама лица, у једном и истом расту, круви цариградској, у оделу једног покроја само разних боја и т.д. Њене очи као и свије овуда светаца, имали су доброту Турци вртити, грдити, сакатити и т.д. С леве стране њеног светитељског обода пише у 4. врстице, ово:
1. Ñèìîíè 2. äà êðà 3. ëèöà Ïà 4. ëåîëîãèíà,
а са десне у 3. врстице
1. Äümè ö Õàð" 2. Àíäðîíèêà 3. Ïàëåwëîãà
Са десне или јужне, стране, ниже анђела и Христа благосиљајућег, стои високог, сувоњавог и крупних костију, раста Милутин у загасито плавој царској дреи, такође од врха па до дна разрезаној. У десној руци држи план ове цркве, а у левој крст осмокраки. Преко леве руке виси му српско-царски појас од два краја. На глави му је повисока округла, црвено-рујна круна са наушњацима, а анђео му спушта исту такву такође са наушњацима, но мало вишу, и све је ово одма под благословом благосиљајућег Сп: Ис; Хр: У њега је дуга, већ проседа, коса готово пала по раменима бркови су му плави, проседи, дуги, готово падајући на оне напрсне пруге у хаљине које личе на токе на старим доламама; брада му је тако исто дугачка, плава, проседа и у два крака, као перчина, савијена. Нос му је прав, дугачак, обрве танке дугачке, а очи под овима дубоко улазе у главу. Тип му је прави српски, дугачко танко лице са високим челом и т.д. брада му је дугачка ретка, а под вилицама густа и т.д. једном речју он је висок, коштуњав човек. Око главе му је такође онај светитељски обод, поврај кога, с леве стране белим писменима у плавом пољу, пише:
† 1. Ñòåôàíü qðî 2. øü õ Õðq á Õãq âh
3. ðhíü ìè Õëòèþ 4. áîæèþ êðàëü
а с десне стране у пет врстица опет ово:
1. ñàìîäðüæûöü 2. âñhõü ñðüïüñ 3. êèõ zåìëü
4. è ïîìîðüñêèõü 5. è õòèòîðü
У свима вашим прастарим црквама, у главној цркви, са западне стране, стои живописана сва лоза Неманића; па тако је исто и овде. Обично су ове лозе са источне стране западног зида, кои предваја предолтарну цркву од мушке, па је тако исто и овде. На врху, у плавом пољу,стои прекрасно живописана света богородица, благосиљајући оберучке испод себе уписану целу породицу наших славних Неманића. Дивно је и прекрасно израђена мајка божија. Незна човек чему пре да се диви и чуди; да ли прекрасној изради њежно-свето-благо и радостно осмешкујуће се мајке божије на ову избрану и свету породицу; да ли дивоти, красоти, реду, поредку и прекрасном израду саме породице? Али на велику нашу, и општу српску и укупну сад: славенску, несрећу и жалост, као што је свуда и у свима нашим старинама, нарочито ова и овака места дивља рука азиских пустахија, кварила и рушила, тако је исто и овде: те се несачуваше ни сва, лица, ни натписи око светих глава њихових.
Оволико се само види и познаје и то: идући од св. Богородице на ниже, лебде у васдуху два анђела скоро сасвим прозрачна, од коих леви спушта повисоку округлу, са наушњацима царску круну, а десни држи лозу винову, у коју је уплетена цела породица Неманића. Лоза ова иде са обе стране живописаних лица, оплећући их свако за се и са свију страна. Од још познавајућих се којекако, стои под самом св. Богородицом у црвенорујном царском оделу, са таком истом повисоком округлом са наушњацима круном, са 8 краким крстом у десној руци, а преко леве претурио двоструки плави појас, uðîøü ã Õ‚‚ с његове стране десне стои у таквом истом оделу и са таквом истом скоро, но мало нижом, круном: ‚‚ãîñïîã¿" êðàëü даље је утамањено. Ово је највишији и горњи ред, а најближији св. Богородици. Испод њега први ред састајао је се на 5 лица и то идући са леве на десну страну, код младића у царској, но зеленој долами и круни ниској са наушњацима на глави пише:
qðîøèYü ñèíü ñòåïàíîâü Ñòåôàíà ñûíü Âëüêîâèêü ñòåôàíà
даље:
’’Êðàëü Ñòåôàíü áðàòü êðàëüñêü’’
а остали су утамањени скоро сасвим. Лица им се и одела још добро виде, само надписа, као да их је неко нарочито брисао, нема. У 3. реду још је више нагрђено и избрисано, само се ови могоше разпознати:
‚‚ñâåòè Ñàâà àðõèåïèñêîóïü ñûíü
Ñòåôàíà ïðüàâîâhíYàíàãî êðàëüà’’
иза њега
‚‚Ñòåôàíü ïðüàâîâhíYàíü êðàëü’’
па нека краљица, а иза ње
Ðàäîñëàâü ñûíü Ñòåôàíà ïðüàâîâhíYàíîãà êðàëüà’’
Дољни а последњи ред скоро је сасвим избрисан и у натпису и онаво само се познаје Немања са својом госпођом, испод коих излазе обе лозе увијајући се и уплећући понаособ око сваког лица, коих, има свега 22. Даље иде св. Сава и још два лица на утамањеним надписима.
Скоро ни у једној цркви невидесмо овакве чисте а праве типове српске. Лица су сва, осим женскиња, — краљица у годинама — бело-црвенкасте косе, а која имају браде и бркове и ових овакових. Чела су им у свију висока, очи угнуте и увучене под обрве, које стоју као стрехе над овима, носева правих дугачких, лица дугачких, очију плавих и грахорастих, тела високих, сувоњавих и коштуњавих и т.д.
Ми ћемо имати прилика на више еста да говоримо о лози Неманића, па је сад овде остављамо. Као мимогред напомињемо: да су већ остарели краљеви и цареви имали уместо црвено-рујног, плава одела, а ови исти док су били владајући и млађији имали су црвено-рујна; да нема и овде, као и у свима црквама грађеним и живописаним за време Неманића, међу њима, не само светаца српских који бјаху од невладалачког порекла, а пре и у време Неманића посвећених, него ни од српске владалачке лозе, као што је св: краљ Владимир св: краљ Будимир, или Давид и т.д. што је врло значајно за проналазак лозе Неманића. Напротив Срби после Неманића уписују све свеце и од владалачке, и невладалачке лозе, у једно и једног крај другог, само кои су српски, и ако у Србљак трпају Србе свеце, али само кои су или владаоци, или били од лозе владалачке. Овим је учињено то: што се за млоге наше свеце сада незна кои нису били од владалачке лозе; јер неуђоше у познати Србљак.
Лица из побочне врсте - линије - истина као и све женске краљице краљевне, имала су круне; али млого ниже од обичних круна лица у правој врсти —линији. -Међу овима у правој линији, кои су наследници били, и онима, кои млађи, разлике су такође у крунама: што ови последњи и ако су имали круне, као и они из побочне врсте без наушњака опет су се од ових разликовала тиме, што су им круне биле нешто више и веће, а напротив опет мање од оних кои су престолонаследници у којих круна висили су наушњаци, чиста своина српских владаоца. Осим овог сви у побочној врсти били су млађији у зеленим, а старији у место плавим црно-зеленим доламама. — Олтар је, као и у свију наших старих цркви, састављен из три олтара иле округлине, чиме је се престављала св. Троица.
Осим овог и овде су три цркве, као и у свима осталим нашим црквама, главни олтар или црква је посвећена успењу св. Богородице; сјеверна, или лева св. Јовану Предтечи, а јужни или десни св. Благовештења Богородице. Над сваком овом црквицом стои по оно једно кубе 8 уголно са 8 прозора високих виших од хвата, а узких, и по среди одвојени прекрасно израђеним каменим стубовима, који се опиру и дохватају разне прекрасне од камена и у овоме изрезане и урађене шаре и украсе, које је било у стању само тадања српска рука израдити и направити. У самом кубету, ове сјеверне црквице, стои прекрасно израђен, оберучке благосиљајући, Ис. Хр.
У њега лице није овде тако озбиљно и намргођено, као у онога у главном кубету. Ниже њега стоје кола анђела са поједним и више рали крила и међу 8 прозора стои 8 светитеља туђих и у туђим дреама. Особито је важна ствар за наше вештаке ова: што су у свима нашим старим црквама и храмовима туђи и из других народности свеци и у одеду и у типу верни одпечатци тих народа из коих су и у коима су рођени живили и умрли. Само понеке знатније владике као: св. Никола, св: Атанасије, папа Климент, св. Јован Златоусти и т.д. кои су већ као прерођени Срби, имају одежде као и наши светитељи али не и типове, раставе и т.д. Ко се иоле мало разуме у нашем старом живопису, одма може без икква надписа, познати свеце из нашег народа и свеце из туђих народа.
Шта више и руски се свеци у нашим старим црквама, као и бугарски одма и на први поглед разликују. Руски и ако се обично, као и наши, престављају плавим само не отворено плавим но загасито и средина међу црним и загасито плавим — ипак су они сви мањег раста, крутуљасти, округласти унеколико и т.д.
Бугарски напротив осим ове једнакости са руским разлика им је што су још сасвим први мало мањи растом, округлијег лица шишкави и т.д. но увек виши и крупнији од грчких и осталих народа. Еврејсви се престављају у провом облику еврејском, а сирски, египатски и т.д. у своима и скоро савршено црни и т.д. Ниже кубета, у овој црквици, стоје прекрасне три цареве постеље са лежећима на овима неким члановима краљевске српске породице у крунама. Око њих је силно свештенство које их пречешћује. Међу овима је један врло млад са округластом пониском крупом без наушњака и старац један са тророгљастом, повисоком круном. Дреје су на њима царске, црвено-рујне старе српске доламе, са оним токама на прсима.
Треће болно и лежеће лице такође је живописано у царском оделу; али је оно средовечна нека, женска. Она, као и она два има такође круну и дугачку женску царску хаљину, разрезану од грла па до прстију. У ње токе, или оне напрсне данашње обтоке на доламама — атилама — иду чак до дна дреје. Ниже њих гони један војник некакву троицу са везаним очима. Они су такође у српском оделу, а гони их из оног града у коме су ови болни светитељи. Овако их зовемо, јер и ови имају око глава оне светитељске ободе. Ниже њих су разни светитељи у одеждама, српских боја, и на западном дувару уписана је лађа, којом Ис. Хр. управља, а светитељи у њој и у оделу и у типу прави су палестинци.
На јужном дувару види се град некакав са 5 кула; у њему седи нека царица у престолу српском и у српском оделу, а св. Сава српски — тако пише — сунавратке јури нека три ђавола, кои се главачке стропоштавају у бездан. Даље иду други млоги свеци, међу коима је само неколико српских. Међу овима је опет свети Давид Солунски српских, а као цар Будимир. И ова слика у којој св. Сава гони ђаволе, као и она прва престављајућа, причешћујуће се болеснике, говори нам о неким нашим историским догађаима, које нам повесница и наша паметарница није прибележила.
Били су цели натписи о овим догађаима, али су тако утамањени, да се ништа није могло, по траговима њиховим, прочитати. Главни је узрок ове искварености тај: што је скинут оловни кров, а овим од ћерамиде неможе никако да се оне полукружине, кружине, луковице и остале украсне извиотине и увиотине, покрију, а да непрестано непрокисавају. Ово прокисавање већ је дотле дошло: да је пробило цео свод црквени заишло и у кубета, дуваре, од коих целим плочама одпада кумсал — малтер — са прекрасним прастарим нашим живописом. Ако се још ове године Грачаница непокрије оловом, ни смо обезбеђени да се неће почети рушити. Овако стои ова наша дивна и прекрасва светиња, овај драги камен у круни наших старина, наше силе и некадашње среће и величине, знатности, славе моћи и изображења. Ово вадда неће допустити наш васколики српски народ, нарочито, из кнежевине а и сви Словени?
Више горњег места, у главном или великом олтару, седи на престолу благосиљајући мајка божија, држећи на своим пречистим грудима Христа Спаситеља. Мало ниже од прозора овај исти мали Спаситељ- преставља тајну вечеру са своим апостолима, мозаиком уписани. Остала сва црква напуњена је разним свецима, у коих су око глава надписи. Нас вуциаше нешто у јужну или десну црквицу, благовештења св. Богородице, и недаваше нам дуго бавити се око главног олтара. У овој црквици, као и у овој сјеверној, или левој, познају се млоги гробови, а овима је цела црква, као и све старе наше задужбине, препуна. У кубету ове цркве бјаху млоги свеци са св. Јованом богословом; тако исто међу 8 његових прозора бјаше 8 светаца разних, а ниже ових у четири врсте једне испод друге беху начичкани и уписани све краснији од краснијих и дивнији, од дивнијих, свеци. Више горњег места, у округлини олтара, уписана је и овде прекрасна мајка божија, а спрам, и ниже, ње су млоги дивни светитељи и угодници.
У очи пада и овде престављена црква христова у изгледини лађе, а иза ове опет болник на постељи у српском оделу, и круни; око њега су владике неке српске и то у неким белим шиљатим капама, и један у зеленој исте изгледине као и у оне троице. Ниже умирућег, у царско-српском оделу, стои гробница његова. Око ове су млоге владике, митрополити, сам патријарх у црном оделу, млоги свештеници са запаљеним свећама и ђакони са кадионицама гологлави и т.д. Више њих, у полукружној дуварној засечености пише:
‚‚Âüñåwñâ~måíè Àðõèåïèñêqïü Ëèïëûàíñêè
Òåîäîðü ñðáüñê¿è
Даље се виде трагови од још млогих српских светаца духовна и светска чина, а нарочито падају у очи двојица, са бившим полукружним натписима, кои су сасвим утамањени које од воска и свећа овуда лепљених и прилепљиваних, а које од времена, нарочитог обијања и нечувања. Ова су оба лица у српском царском црвено-рујном оделу. На западном дувару ове црквице, у самом олтару њеном, стои уписана цела повеља краља Милутина, дата овоме монастиру. Она је истина напечатана у прекрасном делу г. Миклошића, а снимио ју је г. Верковић, некада бивши српски а сада бугарски бугарско-руски и чији хоћеш о српском новцу само не српски, тако звани старинар. При нашем поласку на пут, ми смо је добро прочитали, овде снимили, и како се у млогоме и знатно разликује овај наш снимак, стављамо најбрижљивији препис ове хрисовуље, држећи: да ће се он са највећом радошћу примити. Писана је загасито плавим мастилом на белом пољу, крупним 1/2 уставним писменима.
† öàðü öàðñòâqþmèìü è ãîñïîäü ãîñïîäüñòâqþmèü ñâhòü æèâûè íåïðèñòuïíè íåáåñè âëàäàè è zåìëåþ öàðüñòâq" è ïðåíèñïîäüíèìè ãîñïîäüñòâqåè æèâîòîìü è ñüìðüòíþ wáëàäà~è è âüøåäüøq ~ìq íà ãîðq Îàâîðñêuþ "êî qêàzàòè õîòå qYåíèêîìü ñâîèìü ñâhàòëîñòü áîæüñòüâåíè~ ñëàâè ñâî~~ ïîòümèìü ñè" âüñhìü ñðüäöåìü è qìîìü íà âûñîòh áîæüñòâüíàãî âüñõîæäåíè" íåêëè qzðèìü ñëàâq áîãà íàøåãî âüñõîòhâüøåìq ~ìq zà ïðhìíîãî ~ãî ìèëîñðüäè~ ïîìèëîâàòè ðîäà YëüâhYà è îæèâèòè qìðümâëåíèõü ãðhõüìè, è wáðhòà~òü ñåáh èzüèmqmèìü ~ãî òhìüæå è "zü ïàYå âüñhõü òhè... hè... ...Ñòåôàíü êðàëü Îóðîøü âòîðè ïðàâíqêü ñâåòàãî Ãîñïîäèíà Ñèìåwíà Íåìàíh ïðüâàãî ãîñïîäq ìî~ìq õðèñòq è ïðhYèñòhè ~ãî ìàòåðè, ~ñòü zàñòqïíèöà ðîäu ðèñò"íüñêîìq äà ~ è âàïèþ¦ âüzäâèãíè ìå èzü ãëqáèíè ãðhõîâíè~ è ïðîñâhòè ìè îYè ñðüäåYíüè, ïðåYèñòà" âëàäèYèöå áîãîðîäèöå áqäè ìè ïîìîmüíèöà è ïîêðîâü âü „ñòðàøíîå è âü òîðîå ïðèøüäñòâè~, è ïî áîæèþ èzâîë~íèþ ãîñïîäà áîãà è ñïàñà íàøåãî èñqñà õðèñòà êðàëåâñòâqþmq ìè êðàëþ Ñòåôàíq âüòîðîìq Îóðîøq ïðàâüíqêq ñâåòàãî Ñèìåwíà ïðüâàãî è ñâåòàãî ãîñïîäèíà wòüYüñòâîëþáöà è ïðîñâåòèòåë" ñðüáñêàãî .... âèähâü ðàzðqøåíè~ è ïàäåíè~ õðàìà ñâåòèå áîãîðîäèöå ãðàäüYàíüñêè~ ~ïèñêqïè~ ëèïë"íüñêè~, ñüzäàõü ^òü wñíîâàíè" è ïîïèñàõü è qêðàñèõü âüíqòðü è èzüâàíà Ñèè qêî âüñhìü ðàzqìhòè ïèñàõü êðàëåâüñòâî ìè "êî õðèñîâqëå ñüòâîðåíè ïðàðîäèòåëè è ðîäèòåëè ñâåòîè áîãîðîäèöè ÃðàäüYàíüñêîè, ~ïèñêqïè~ ëèïë"íüñêîè, âü íèõüæå ñåëà è zàñåë" è ïàøå ëhòèmà è zèìèmà.... wáðhòü êðàëåâüñòâî ìè ~äíî ïàòüäåíî à äðóãî ïîãqáëåíî âü èñòèíè äàíè ïðàðîäèòåëè è ðîäèòåëè è àzü ãðhøíûè Ñòåôàíü êðàëü Îóðîøü âòîðè è ñü Áîãîìü ñàìîä”ðüæåöü âüñhõü ñðüïñêèõü zåìëü è ïîìîðüñêèõü âüïèñàõü õðèñîâqëü ñèè... ñåëà è èìåíü¦ ÃðàäüYàíèöà è Ñqøèöà è Ñåëöå ñü zàñåëè"ìè èõü è ìåã"ìè èõü è Ñòqäåíåöü ²àí" ïðàâî ïî ïîëþ q Áðhñòè~ êü Âðüñòîâh öðüêâh èðhñü ïîëh ïðàâî q Ñêqëàíîâî âîähíèYèmå ïðàâî q ðhàêq ÃðàäüYàíüñêq è Êîâü ïðàâî q Ìà"ñëàâèë~ âîähíèYèmå è ïðåêî q êðqøêq q áhëhãü è îäü êðqøêq ïðhêî q Êðqøåâàöü, è îä Êðqøåâöà êàêî íàñòà~òü ïðàâî q Áqòîâàöü è ïî ähëq íà îðàíq ïîë"íq íà Êqìàíqãëàâq, íà Íåäåëþ ïî ähëq ïðàâî íà Áðqñü, è îäü Áðqñà ïî ähëq ïðàâî íà Îñòðèâðõü è wäü Îñòðîãâðõà íà Âåëåò~íü ìåãþ Ñqøèöq è ìœåãþ Ãqmåðèöþ è ïî ähëq ïðàâî íà Áðîäü êàêî ähëà íàñòà~òü è wòü Áðîäà ï°qòåìü âåëèìü ïî ïîëþ ïðàâî íà ïqòü êîè ãðåäå èzü ãðàäà Ïðèmèíå ïqòåìü íà ïðüâè áhëhãü ïðàâî íà Æqïàí Ñòqäåíûöü.... à ñå ëþäè~ íèõü ~ ïðèâåëü ~ïèñêqïü Èãí"òè~ wäüïðhâü wäü âëàñòèòåëü q Ñëèâîâî è Òðíüè~, áðàòhíöè Ôèëèïü ñü ñûíîâè, Ñòåôàíü ñûíîâè Áîãäàíü ñûíîâè, Ðàäü ñûíîâè è äâà áðàòhíöà êî" ïðèäà êðàëåâüñòâî ìè Ìèëîñàâà è Äåñèìèðà è Äîáðàâà ñü ñûíîìü è ñü qëüìè, è q Ñqøèöè äâà áðàòhíöà Ðàäh" è Äðàãîñëàáà... à ñå mî ñq ÃðàäüYàíü"íè wäüèðhíè wäü Wëèâåðà Ëþáàíü ñûíîâè, Ãüþðãü ñûíîâè, ÐàèYêü è Ðàíêî ñûíîâè è ñîáðàòîìü... è äà êðàëåâüñòâî ìè öðüêâè ~ïèñêqïèè Ëèïë"àíüñêîè ðûáíèêå âüñå wäü èzâîðà Ðîäèìëüñêàãî äîðè êàêî qòèYå q Ñèòíèöq, âñè ðûáîëîâè ïðàzíèêq è ñåìq mî ~ äîñòà è mî ñå íàõîäå âîähíèöå ïî òîìü èzâîäq íà Ïàqíè wäü ãîðíhãà ðûáíèêà äî Ñèòíèöå è wä âüñàêå âîähíèöå äà~ öðüêâè ~ïèñêqïèè Ëèïë"àíüñêîè, à wäü ïîïðàâêå öðêüêîâü äà ñòàâè âñàêîè âîähíèöè ãâîzäí~ è êàìüíü ~äèíü è öðüêîâü êî" ~ñòü íà Ïàqíè ïîäüëåæèòü âü wáëàñòü ~ïèñêqïè~ ëèïë"àíüñêå ñü ïîïîìü Äîáðîìèðîìü è ñü ähòèþ è mî ~ q òå öðüêâå äâà Yëüâåêà Õðàíà è Ðàäîñëàâü wáà ñü ähòèþ è ñhíîêîøü mî ~ êî ñèëî êðàëåâüñòâî ìè íèæå Ñîêîëüíèêè è ñü zåìëåþ wäü òîãà ñhíîêîñà ïðàâî äîëîìü ãîðh ñü òhìèzè íèâàìè íà àðõè~ïèñêqïîâî íîâî ñòàímå, è wäü òq ãîðh q ïîëh, è âîähíèöà êî" ~ñòü íèæå ðûáíèêà äîëüíåãà äà ~ öðüêâè ïàqíñêîè è ~ïèñêqïü äà ñòàâèòü êàëqãåðà èëè ïîïà êî~ãà ìq õîò~íè~ è íèâà êî" ~ñòü ñòà.... .... .... ïî è ñòðàíh è öð Õ äà ~ öðüêâè ïàqíñêîè... È âèäh êðàëåâüñòâî ìè ~ðå áhøå Áàíüñêà q ïîëàêü qïèñàíà wäü wòüYèíà ìè ãîñüïîäüíhèøè õðèñîâ°qëh è íþ âzåõü èzü wòüYèíà ìè õðèñîâ°qëà è ñüzäàõü öðüêîâü ñâåòàãî Ñòåôàíà ïðüâîì°qYåíèêà wäü îñíîâàíè" è ïîïèñàõü è qêðàñèõü à zàòî äàõü å~ âü zàìhíq öðüêîâü mî ~ òq áëèzüþ ñâåòè~ Áîãîðîäèöå ñü âüñhìè ìåãè"ìè ïðàâèìè Ñqõîäîëîìü, Ñêqëàíîâèìü, Ë"ïüë"íîìü è Áàòqñèìü è wäü òq — îáðhè íà öðüêîâü ñâåòè~ ...... íà ñåëî Ëàïîâëh ïîëåìü ïðàâî ïqòåìü ïî ähëq ìåãþ ÌîàòèYàíü è ìåãþ Êðqøåâàöü ïðàâî ïî ähëq è íà Áqòîâàöü... È òàêîæäå q Yèíèõü zàìhíq wäü ìîèõü wòàöü êðàëåâü êîè âüzëþáèøå Ãîñïîäà öðüêâå ÃðàäüYàíüèöå ëèïë"àíüñêîè ~ïèñêqïèè ãðàäüYàíüñêîè öðüêâè õðàìq ~~ ñü ãîñïîäèíîìü è áðàòîìü Ñòåôàíîìü è ñü áðàòîìü ïî ïëîòè ñü àðõè~ïèñêqïîìü Ñàâîìü Áîãîìü âüzëþáëhíàãî è ïðåîñâ~måíàãî ïðîñâåòèòåëhìü è qYèòåëhìü ñðüáüñêèìü è èzâîëåíè~ìü Áîæèìü âåëèêq ëàâðq èãqìåíèþ ñâåòàãî è âåëèêàãî ïðüâîìqYåíèêà Ñòåôàíà òè~ ñåëà — .... èìåíà ïîïü Òqìàíè è Øàïðàíü, Õðàíèñàâü ñü ähòèþ, Ìèëîñàâü ñü Áîëåìèðîìü è ñü Íèíqøîìü, Ðàäîìèðü áðàòàíüöü ñü ähòèþ, Áîëèíü, Ñâåòîñëàâü ñûíü ñü áðàòîìü, Áîãäàíü Ðàäîìèñëèêü è ñü áðàòîìü è ñü ähòèþ, Ãîèíèêü ñûíîâè, Áðàòîñëàâü, Ãþðãü ñü áðàòîìü, Ïðèáèñëàâü ñü áðàòîìü, .... .... ÎêqïàðèYèêü, ÄîèYèíü ñü áðàòè"ìè, Ïðüâå ñü áðàòîìü, Ïðåäèâî~ ñü ñûíîìü, Äîáðèëî ñü áðàòîìü, Íè~ãîøü ñü áðàòîìü, Ðàäîâèêü ñü áðàòîìü, Òqäîðîâèêü Äìèòðü ñü áðàòè"ìè, Áèòîìèëü è ñü áðàòèàìè, Äüðæàíü ñü áðàòîìü, Áåðàøü ñü ähòèþ, Äðàãqíü ñü ähòèþ, ÄðàüãYàíü, Ìèõàèëî Yåñëàâü, Yåòü, Ñòàíèìèð, Ñòðàõèíü ñü ähòèþ, Äîáðèõüí" è Áàíå. Îó Ñqõîãðëî êîè áhõîó òàêîæäå uïèñàíè âü wYèíå ìè õðèñîâ°qëh è âzåõü è äàõü ñâåòîìü Íèêîëh ~ïèñêqïèè äüáðüñêîè è zà èþ äàõü zàìhíq ñâåòîè Áîãîðîäèöè ÃðàäüYàíüñêîè u Ïîëîzh Wäðèíüñêîè öðêîâü ñâåòàãî Äìèòðè" ñü ëþäìè è ñü ïëàíèíàìü è ìåã"ìè, ïðàâèìè êî~ ñå èìàëî òq wäü èñüõîíè è Áàðêîâî ìhñòî mî ñå íàõîäè q Ïîäåáðåzhõü è äâîðü ñü ëþäìè è qëàøöh âñå mî ñå íàõîäè íàäü Áàðêîâî è zà âëàõå Äðàãîáðàòèêå êî~ äàõü ñâåòîìq Ñòåôàíq äàõü zà í~~ zàìhíq ~ïèñêqïèè ëèïë"àíñêîè, Êîìàíå âëàõå, à ñån âëàñè èìåíঠÍhãîñëàâü ñü áðàòîìü, Äðàãîâàöü ñü ähöàìè, Äðàæàíü ñü áðàòîìü, Äðàãîñëàâü ñü ähöàìè, ÊqêèYü ñü ähöàìè, Ãîèøèíà æåíà ñü ähöàìè, Äðàãîñëàâü ñü ähöàìè, Ñòàíèñëàâü ñü áðàòèwìü, Áåðèñëàâü zåòà Ãþðãü ñü áðàòîìü, Äqáðîâàöü ñü áðàòîìü, è ñü ñåñòðîìü, Õðàíå Ãðüáåøèêü, Âèòîäü, Äîáðí" áðàòqYåäü, Äîáðå ñü áðàòîìü, Òqïå ñûíîâè, Äðqæî~ ñü áðàòîìü, Ëþáå, Áðàòîñëàâü ñü ähöàìè è Áîëèíè ñûíîâè, Ðàäîìèðü è Ìðüøà... à ñå ëþä~ êîèõü wäïðå wäü Ñòðzà, âëàõå¦ Âîèõíà ñûíîâà è áðàò ìq Ñòàíèñëàâü è ÑqøèYàíå òðû~ áðàòhíüöè Ðàäîâèêè Ñòàíü ñûíîâè, Áîëåñëàâü, Äîáðîñëàâü ñûíîâè, q Ìàðîâh ñåëî Æåãðàû ñü ìåã"ìè q Òîïîëíüèöè ñåëî Êîðåòèíî è ìåã" ìq è Ìðàìîðü ïðàâî ïðåhzü Ëîêâq íà Ðqäíèêó è wäü Ãðqòàíå~âèöh íà Äà~êü äî ñåëà ïðhzü ðhêq îä... ïîòîêü, Ðîäèìëþ âîähíèöà ñü íàìhñòí~ìü è ñü wâîmè~ìü. Íà Ñèòíèöè Ñèí"êå, Òèøèíà, âèøå ãðàäà Ëèïë"íà, wäü ìîñòà äî Øèðîêîã Áðîäà è äàõü ~~ qàøàð" èìåíåìü Ðàäèâî" ñü qëìè è ñü ähòþ äà ñîóòü öðüêâè äî âhêü àìèíü, è ïî Ëèïë"íq è ïî Òîïîëüíèöè à ïî Ìîðàâh âñà ñåëà ñü ìåã"ìè èõü êàêî ~ áèëî wäü èñõîíà... È ïî Âðàíþ è ïî Ñëîâèmq è ïî.... è ïî Zëåòîâq è ÌîðîzâèzäqŸ è ïî.... è ~àæå wäü wáëàñòè ãðYüñê~ ãîñïîäüñòq~è êðàëü ~ñìü è êðàëåâh zåìëè Zëåòîâh, Ñàìîêîâh è Øqìåíh wòüYüñòâè" è ähäèíè ìè ïðè Èáðh, Ìàðèöh zîâîìè, âüzåõü òî è äàõü wáëàäàòè ~ïèñêqïèè èëè ëèïë"íñêîè, èëè ïðèzðhíüñêîè è ïî Ëèïë"íq è ïî Ìîðàâh è ïî Òîïîëüíèöè ïîïîâå è ïîïîâüñöè ñûíîâå è ñü áðàòèàìè è íàìhñòí" èõü è ëåáàìè èõü, òhìü äà wáëàäà~òü âüñhìü ~ïèñêqïü ëèïë"íñêè ñâåòîè áîãîðîäèöè ÃðàäüYàíüñêîè. Êîè âü ïðèzðhíüñêîè ~ïèñêqïèè zàêîíü ñòàðè ñðüáëåìü è zäh Ìåðüïñü îðå f. ìüòè, à ñüêwëíèêü s. è zèìíèöîìü, áhäüáq ïëqãà ã .Õ ìüòè äà îðq è òàêî äà ãà ïîñhþ, ïîæíþ è îäâåzq ïî âðüõq è q ðqïq qñèïëþ. È ïàêü èzäàäå è ëèâàäq íàäü Æðháèöîìü Îóähëñêå äà êîñå áhäüáq íàêîñèöîìü ñïëàñòè è zähòè. Ìåðîïõü ñèïëå ñëàäü òðèmà q ãîäèmè è äà ãà õìåëè è àêî áqäå âåêå òðháå öðüêâè ñëàäà äà ãà wõìåëè è äà íîñè Ìåðîïõü ïî ïîíîñü äî êðàëåâà ñòàíà, êî êîíå èìà ðîæäüñòâq õðèñòîâq âñàêè Ìåðîïõü äà äîâîzè ïî âîzq äðüâü è äà íîñè ëqYà ðîæäüñòâq õðèñòîâq è ïðàzäüíèêq ñâåòå áîãîðîäèöå è äà ëîâå ã .Õ äíà zà"öå zàìàíèöîìü. Ðàzâh ïîïîâü ïîñëqõü öðüêâè ä .Õ äèíàðè, à ðqêà s .Õ äèíàðè è ãähãîäå ñå ïðè öðüêâè íà êðàëåâñêè ñqäü Yëüâåêü âîäè, äà ~ ãëîáà öðüêâèà è ïîñëqõü è ðqêà, à àêî Yëüâåêü qêðàäå wäü äðqãîãà äà ïëàòè ã .Õ ïåðïåðà öðüêâè ãëîáè íà ã .Õ ïåðïåðå, ìhõîñêqáèíà s. äèíàðü, à
Yëüâåêü êîè êðàäå öðüêîâü è âðàæäq qYèíè mî ðåYå ãîñïîäèíü êðàëü. Èëè êòî èìà qëí"íèêü äà äàäå qëí" ïðàzäüíèêq ñâåòè~ Áîãîðîäèöå, êî ëè íåäà, à èìà, äà qzìå ïîïü ñàìü. È íà âüñhõü òðüzhõü, êîè ñqòü âü zåìëè êðàëåâñòâà ìè mî ñå ïðîäà~ öðüêîâíî, èëè ñå èìà êqïîâàòè mî öðüêâè äà ñå íåqzèìà öàðèíà íà íü; äà ðåYåòü ïîïü íà ñâîþ äqøq êàêî ~ñòü ñqmå öðüêîâèî... È âèäh êðàëåâüñòâî ìè íàñèëí~ íà ëþäåõü ïðåñâåòè" Áîãîðîäèöå wäü wêîëíèõü è ìåæäqñîáíèõü Yëüâåêü è ñòâîðèõü ìèëîñòü öðüêâè ñâåò~ áîãîðîäèöå è ëþäåìü ~~ ïðè ~ïèñêqïh Èãí"òèè êòî ~ ïðhëü, wäïðhëü è èzâåëü è ïðèâåëü ëþäè. Ïî ñåìü ñåãäà äà èhñòü ïðåYè ñqäü zà ëþäå è èzâîäå ðàzâh ìåíå ãîñïîäèíà êðàë" è äàâàìü è ïðàmàìü ñèè âüñà õðàìq ñâåòèå Áîãîðîäèöå. È ïðèëîæè êðàëåâñòâî ìè òðüãü ïàíàãèðü ~æå ~ñòü ïðàzäüíèêü áëàãîâåmåíè~ ñâåò~ áîãîðîäèöå. Êòî èëè ñè~ ïðèñòqïè, èëè ïîâòîðè, èëè ðàzîðè, äà ~ ïðîêëåòü w Ãîñïîäà Áîãà âñåäðüæèòåë" è wäü ïðåñâåò~ Áîãîðîäèöå è äà áqäåòü ïîáè~íü wäü ñèëè Yüñíàãî è æèâîòâîðåmåãî êðüñòà ãîñïîäè" è wäü ò Ã. è Ã. ¿ Ã. ñâåòûõü wòüöü íèêåè .... è wäü â Ã. ¿ Ã. àïîñòîëü è wäü âñhõü ñâåòèõü Õðèñòq Ãîñïîäq qãîäèâøèõü, àìèíü. È ïðåäàòåëþ Þäh äà ~ñòü ïðèYüòüíü è wäü ìåíå ãðhøíàãî Ñòåôàíà Îóðîøà êðàë" äà ~ñòü ïðîêëåòü âü âhêè áqäqmè, àìèíü. Ñüzäàõü ñè õðàìü âü ëhòî ìèðîáèòè"
† s Ã. w Ã. ë Ã. "zü Ñòåôàí Îóðîø âòîðè Ìèëqòèíü êðàëü è ñü Áîãîìü ñàìîäðüæüöü âüñhõü ñðüáñêèõü ïîìîðñêèõü è ïîäuíàâüñêèõü zåìë"õü, êòèòîðü è ïðèëîæíèõü ñâåòàãî õðàìà ñåãî, à ïèñà âü ëhòî † s Ã. w Ã. ë Ã.
Што се тиче старих књига, оне су скоро све развучене разним странцима, а нарочито нашом драгом и милом браћом Русима; те их је сада остало до 80. раз. комада све самих црвених. Осим ових неразумно месно свештенство и калуђерство, кад је приметило, да оне нешто вреде, развукло их је свуда и по свима крајевима, нерачунајући оне које су грчке владике спалиле, које су од нечувања и незнања пропале, и т.д. Кад напоменусмо спаљивање књига, неће згорег бити навести и овај препис доцније прибелешке, са једне старе грачаничке књиге, писане на кожи коју нам кришом показа калуђер овог монастира. На њој од речи до речи писаше ово:
† ëhòî à Ã. j Ã. è Ã. z Ã. âüzïðè"ëü ïðhñòîëü ñðïñêèõü ïàòðèàðõü è íåìu ïîäëîæíè è w íåãî zàâèñ"mè ïîäà"âøè ìq äàíü âü êèæäèå ãîäèmå, ò. òèñqmü äèíà””ðü åêzàðêü ñðüïñêî—îõðèñêè, ïàòðèàðõü ñðáñêî—áîëãàðñêè uãðî—âëàõèñêè è öhëàãî èëèðèêà ãîñïîäèíü êèðü Âèêåíòè~, à ïðåæäå áèâøè ìèòðîïîëèòü Áhëüãðàäñêè. Ñåè Âèêåíòè ðîæäåíü áûñòü âü ïëåìåíè Äðîáíàöè ~æî ~ñòü âü åðöåãîâèíh è ïðhñòàâè ñå îòðîâëåíü, âü öàðñòâqþmåìü ãðàäq è âåëèêq æàëîñòü îñòàâè ñðáñêîìü, áîëãàðñêîìü, uãðîâëàõèñêîìü è àðáèíàøêîìü, ñèðhYü õåëáåíåñêîìü íàðîäu; ïîíåæå ïî ñìðòè ~ãî ëþäè wzëîáëåíè áûøå wò ïðîêëåòèõü è ëuêàâèõü ãðüêîâü, íàñèëí" êî" íåìîæå Yîâåêü è íèõîâà áåzàêîíà ähëà qêîðà ðàäè è ïîðqãå íà ïèñìî ñòàâèòè. Îëh âåëèêà áhäà íàñòà âü âñå¿ ñðáñêî¿ zåìëè à íàèïàYå, îêîëî Îõðèäà, Áèòîëüà, Ïðèëåïà è Ïðèzðåíà ðàäè ñòîëèöú ñðáüñêèõü ïðåìèíuâøèõü ñâåòèõü è áîãîõðàíèìûèõü öàðåè è ïðîêëåòè Ãðöè ñàãîðhøà ñâåòè" ìîmè î Ã. è Ã. ñðáñêèõü ñâåòèòåëå¿ è ìíîãî êíèãü’’.
Ово преписасмо из књиге, која је сада у оца Агатангела, кои нам се страшно вајкаше, жаљаше и тужише на управу монастирску у светским рукама и т.д. Нарочито се тужаше на општинаре приштинске, епитрофа неког Димка и т.д. Обирака од прекрасне некадашње старине наше остало је још свега у новијим одломцима, као што напоменусмо, заједно 80. комада, које смо све претурили, на неке оставили квите да их пошљу и т.д.; али друге вредности никакве немају до за језик. Све је оплачкано и развучено на све стране божијег света, само ништа не оста у нашим глупим и невољним српским чемерним рукама. Нешто учињених прибележака из ових остатака од пабирака наших старина, нису од толике важности колико би се могло изискивати.
Грачаница је била отворена и пуста, па ко је хтео тај је и улазио и плачкао све, а нарочито оно што је волео и шта му је воља била. Кад се боље и тачније промотри не само она са своим зазидотинама, но и све старине наше врло је могуће: да ће се наћи огромна сокровишта из прошлог живота нашег. Ово ће тек онда бити, код све те старине падну у наше руке, и то не садање глупе но доцније паметније — ако буду — и изображеније. А да је то одиста тако, питамо: која је старина у кнежевини испитана и проучена како ваља и треба? На једној књизи ''Празнични проповеди'', на крају ово пише, готово, као и горње:
Ïðèøüäü zäü u ñ¿þ åmå þíü ñü uYèòåëhìü ñâîèìü èëè ïàYå ðåmè ñòàðöåìü ~ðîìîíàõîìü Ãåðàñèìîìü èãuìàíîìü ähâèYêè" wáèòåëè âü ëhòî † à Ã. j Ã. ë Ã. ïðè ïàòð"ðõq èëèðèêî—ñðüáñêîìq êvðü £wàíèê¿þ, à ïðèøüäü ïàêè q Ñîêîëèöu âü ëhòî † à Ã. j Ã. è Ã. z Ã. òîãäà âüzïðè"ëü á"øå ïðhñòîëü ñðüáñêè ãîñïîäèíü Âèêåíòè¿è ïàòð"ðõü è ìèòðîïîëèòü ïðhæäå áèâøè áhëúãðàäñêè. Ñåè Âèêåíòè¿è ðîæäåíü áûñòü âü ïëåìåíè Äðîáí"öè åæî åñòü âî Åðöåãîâèíh è ïðhñòàâè ñå âü öàðñòâqþmåìü ãðàäq è âåëèêq æàëîñòü îñòàâè ñðüáñêîìü ðîäq, ïîíåæå ïî ñìðòè åãî ëþäè wzëîáëåíè áûøå w ïðîêëåòèõü Ãðüêîâü íàñèë", êîå íåìîæå Yîâåêü íèõîâà áåzàêàíà" ähëà uêîðà ðàäè íè ïèñìq ïðåäàòè!
Из друге књиге:
‚‚âü ëhòî † à. j. k. â. áûñòü ïîìîðü âåëèêü, òwãäà èzqìðhøå wò Íåìàíëüñêè ðîäü Ä. òèñàmå è òîãäà ïîèäîøå ñïàõ~ wò Ðqìåëè~ íà Áåëüãðàäü è wò Àíàòîëà íà Ìîñêîâà, à ìû qáîzè òîæäå ëhòî áèñìî u áîàzíè’’.
На крају треће књиге:
‚‚âü ëhòî † z Ã. ì Ã. ä Ã. ìåñåöà ñåêòåìâ" ñ¿þ êíèãq ìåñåöü Îêòîìâðè êqïèõü àzü ñìèðåíûè ìèòðîïîëèòü íîâîáðäüñêè Íèêàíîðü è ïðèëîæè åãw öðüêâè ÃðàYàíèöè ëèïëàíñêîè ìèòðîïîëè¿è.
На 4.
‚‚Âü ëhòî † z Ã. è Ã. ã Ã. ñ¿þ êíèãq ãëàãîëåìè ïðîëîãü ìåñåöà Àâãqñòà êóïèõü ñìèðåíûè ìèòðîïîëèòü íîâîáðäüñêè Íèêàíîðü è ïðèëîæè åãw öðüêâè ÃðàYàíèöè ëèïëàíñêîè ìèòðîïîëè¿è.
На 5:
‚‚Âü ëhòî † z. Y. å. ìåñåöà ìà" ê Ã. s Ã. äüíü ñ¿þ êíèãq ïðîëîãü ìåñåöü ñåêòåìüâð¿è äî ìåñåöà ìàðò¿" âü íåìüæå ïðèëîæèõîìü ñòèõîñè wò ìèòàðüà è ôàðèñåà äî íåähëè ñèðîïqñòüíû". Èñïèñà ñå öhíîþ è wòêqïîìü âñåwñâåmåíàãî ìèòðîïîëèòà íîâîáðüäñêàãî êvðü Âàñèëè" è ïðèëîæèõü åãw ö”ðüêâè ãðàäüYàíèöè ëèïëàíñêûå ìèòðîïîëè¿è, è õòî ãà õîmåòü wòåòè wò ñå" öðüêâè äà ìq å ñqïðüíèöà ïðåYèñòà" Áîãîìàòè íà ñòðàøíhìü ñqäq.’’
На 6.
‚‚âü ëhòî † z Ã. ð Ã. ã Ã. ìåñåöà ôåôðqàð" ê Ã. ã Ã. äüíú ïðå„ñòàâèñå âëàäèêà íîâîáðüäñêè Âàñèëè~ ; áqäè åìq âåYíà ïàìåòü.’’
На 7.
‚‚âü ëhòî † z Ã. ð Ã. ê Ã. wáðhòîõü ñ¿w êíèãq ãëàãîëåìè ìèíåè íåïîäïqíü àzü ãðhøíûè è íåäîñòîèíûè Ïàèñåè ìèòðîïîëèòü ãðàäüYàíèYêû.’’
На 8.
‚‚âü ëhòî † z Ã. ð. ê Ã. ïðhäñòàâè ñå áëàæåíûè íàøü âëàäèêà êvðü Àíàíè ìå„ñåöà Àïðèë" äüíü à Ã. ¿.’’
На 9.
‚‚âü ëhòî †à Ã. j Ã. è Ã. z Ã. êîãäà ïîìðüYå ñëqíöå äà ñå zíà à Ã. ã Ã. þë".’’
На 10.
‚‚âü ëhòî †à Ã. j. k Ã. à Ã. ïàäå ñíåãü âåëèêè âü äüíü ñâåòàãî âåëèêîìqYåíèêà Ãåwðã".’’
На 11.
‚‚ìåñåöà Íîâåìáðè" s Ã. ¿ Ã. äüíü ïðèõîäü âü Âèòèíq àzü èãqìåíü ïåêñêè Ãåwðãè~ è äèãîõü ï Ã. Yàáðà æèòà è îäíåñîõü q Ðàäåâî q ìîíàñòèðñêq ñîÊíèöq, òîãäà àzü è öàðñêî áðàõü q Êîñîâq è òîãäà áûñòü âåëèêè ïîìîðü ïî Êîñîâq, q Ïðèmèíq ïîìðå âèøå íåæåëè † à Ã. è ô Ã. êîå òqðàêà, à êîå õðèñòè"íà. Âî òî âðåìå è öàðü Ìàõìqäü íàñòà öàðîâàòè è
òîïàëü Îñìàíü ïàøà áûñòü âåzèðü è ïîäàâèøå ²àíèYàðå è äðqãå zëå ëþäå mî ñå íàëàzå q Öàðèãðàäq è ïî âàñhìq öàðñòâq âåmøå íåæåëè † ð Ã. è † ï Ã.’’
На 12.
‚‚âü ëhòî † z Ã. ð Ã. è Ã. s. äà ñå zíà ïðîäàäîõü Ñèìwíq ÂðüñàÊåâó íèâq Ëàzü Âëàäèíü wò ïqòà âîäåíèYíà äî äqáà ÍèîYåâèÊà è íà ñðåäü ëèâàäèöq Æèâêq ÍîâàYåâèÊq zà
ñ.˘ ë Ã. à Ã. åäíqæ íà æèâîòq, à äðqãîìq äîäàõü íà ñàìðüòü ïîïq zà îïåëî. Òq áûøå ñâåäîöè Ïåòðü ÏåòðîâèÊü,Òîìà ÂðüñàÊåâü, Àíäðå" ÂðñàÊñêü, Íèêîëà Ëàïî~âü, Äìèòðü ÊîYàðåâü è Ïåòðü ÂðüñàÊåâü è ñ¿~ zàïèñàõü àzü ãðåøíû ïîïü Ñòåôàíü áûâè òîãäà ïîïü ñåëq Ñìîëqøå è âñè êìåòîâè ñàáîðîìü ìåñåöà Ãåíqàðà z Ã. ¿ Ã. äüíü òàêî âûàå âü ðàzqìü’’.
Сад је ово сво село све сам потурица и Арнаутин. Знатно је овде ово: што има млого овакових уговора тога села прибележених на крају књига црквених и што је писме ''ћ'' још тада писано.
На 13.
„Âü ëhòî † z Ã. ð Ã. ï Ã. ñëqYè ñå ìíh ãðhøíîìq ïîïq Ìàðêq zäh ïðèòè âü ñåëî Ñìîëqøq ðàäè ïðhäðæà" ñâåmåíàãî ïðàâèëà âü õðàìà ñ⦠è ñëàâíàãî àðõè~ïèñêqïà è Yqäîòâîðüöà Íèêîëàå¦ òîãäà ïðhàñòîëü ñðáüñêè ïðèäðüæåmq ïðhwñâåmåíîìq ïàòðè"ðõq êvð¿þ êvð¿þ ïèmåëþáíûè öðüêâåíûè wìèëîâàòåëþ ëèêq ñâåmåíèYåñêîìq òhøèòåëþ è qYèòåëþ è íüêàzàòåëþ "êî íåwáðhòè âü íèíàøíà âðåìåíà òàêîâîìq ïðîñâåòèòåëþ’’.
Идући од Грачанице за IV:, час право у Вељетјен планину налазе се развалине бившег огромног и прекрасног монастира, ако не лепшег, а оно као и Грачаница, тако званог ''Царица'' или ''Васиљевица'', Цркву је ову, сву од прекрасног и углађеног мрамора, била подигла царица Симонида, али је сада у самим урвинама. Њу је оборио помињати Јашар паша и тесани камен из ње а бив:
огромних ћелија вукао на своје воденице. Ово су исто чинили од остатака и римокатолици Срби из Јањева подижући своју сада лепу нову цркву. Бивше монастирско воће на дворишту и ливади око монастира и сад стои што сведочи: да је овај, по причању некада бившији женски, монастир скоро запустио, и да је скоро порушен. Сав је био изидан од прекрасног и прекрасно углачано ружичасте и беле боје мрамора. Око ових урвина налазили су млоге и разне црквене и светске скупоцене, ствари.
Сутра дан, такође нејављајући се никоме, кренусмо се у Јањево, стару епискупију нашу. Од Грачанице па до Јањева рачунају добра три часа, по високоравним хумићима и брдима. Кад се човек попне на огранке Вељетена и са овога погледа на дивну и прекрасну светињу прошлости српске, на успомену славе и моћи српске, дике и поноса, слободе и изображења српског Грачаницу: - милина га обузме гледајући у њена дивна и прекрасна кубета главна, иза коих се тек једва види на дозиданој препрати, оно мало и незнатно спрам 5. главних и великих. Ово прекрасно кубенце као да је још у времена нашег св. Милутина софиског, показивало оно доба, у коме се Србија гушаше у разним сектама и јересима, а сада налази погажена, потлачена и гушећи се и издишући у мухамеданству и под његовим преставницима. Подигнуто над храмом за одлучене од цркве, кајуће се неправославне и јеретике, у оно доба показиваше надмоћност праве и чисте вере над заблудама људским, а у ово показује униженост, нејач и слабост српску.
Негледајући на доба која нам указује, и негледајући на црно и чемерно, очајаничко стање наше, ипак је оно за нас — као што смо и сами - од неоцениме важности, од неописане милине и блага: оно је наша: ''и ако си турска удворица, и опет си српска перјаница'' што је народ за Марка казао. Ко хоће, да види оно што човека узвишава и подиже више кола и круга људског; ко хоће да осети сва блага, дивоте и лепоте, које нам се у рају обећавају; ко хоће да појми ону божанствену красоту, насладу, светињу и светост, која је за праведнике и све напојене вишијим појмовима: нека дође и види нашу дивну Грачаницу, са осталим старинама у царици и краљици Србији, а ми му их нити умемо, нити можемо, нити хоћемо описавати и описати. Што тумарамо по световима да видимо ваљда Вавилоне, Содоме и Гоморе туђе; боље би било да путујемо по нашим дивним и светим земљама, да их гледамо, да се у њима напајамо животом, знањем и светлошћу, које нам туђин тлачи, црни утамањује и сатире.
— Одиста после 3. часног путовања по дивној и најлепшој земљи на свету, заишав планину Вељетен, поче смо се са његових прекрасних и неописаних огранака спуштати скоро у провалију, која између њега и његовог огранка Црног врха лежи. На дну те провалије хујаше планинска речица Јањевац, а на њој, са обе стране, лежаше Јањево некада православно и сво српско, а сада српско, али римокатоличко и српско мухамеданско. Са западне стране подиже се више њега горди Вељетен са раз. старог српског града Вељетена и 8. цркви, међу коима се највише види у своим урвинама св. Василије, тако звана Васиљевска. Од југа и сјеверо-истока такође се подиже исти Вељетен, кои се са своим крилима опире на брда у срезу Лаблану, а од истока план: Сопот. Испод самог Вељетена виде се урвине и развалине некада, бивше огромне српске вароши, у којој су и фабрике биле, а нарочито свите, и фабрике рудне или металне. Ова планиница Сопот, са окрајцима своим, допире на једно 50 хвата до самог Јањева и обрастао је ситном шумицом.
На њојзи су три зазидана извора, кои се зову Сопоти. Кад се над један дође чује се како унутра под земљом нешто бубња и тутња. Прича се да су ову воду зазидали српски цареви, што је врло велику штету по Косову чинила. Јашар паша заповеди, да се у једног извора провали зид и насилно пусти на ужету мајстора једног у тај зазидани кладенац. Зидара овог извуку... мртва, и Јашар заповеди: да се одма та рупа опет зазида, као што је и била и да се затрпа земљом.
Издалека се види прекрасна римокатоличка црква са 5. кубета савршено по свему и свачему озидана и подигнута у изгледини православне цркве. Њен олтар, ширина и дужина у неколико одговара потпуно темељу од старе прав: цркве св. Николе, на којој је и подигнута. Шта више православна прастара икона св: Николе, још из доба српске царевине, и данас стои у олтару, а тако исто св. Богородице на западном дувару, више западних врата. Одма спрам ње подиже се стара кула, а крај ове са сваким даном руше се све више и више урвине, још од једне такође куле старе, за које причају да су некада смештале штампарију српску. Остатака од ове налази се по у којег овог Србина римокатолика; али, благодарећи дошавшем од пропаганде западне италианском и у Италији изображеном свештенику, нама нико нехтеде показати баш ништа од овога.
Осим овога, недадоше нам да видимо прастара звона наша са натписима нашим, која су нашли у развалинама бив: наше, а сада подигли на своју нову римокатоличку, цркву. Један прекрасан младић кујунџија — а сви су само кујунџије, — кои је пре 2. год. дошао из Београда нашег и сад овде ради, — хтеде на сваки начин да нам покаже звона; али поп недопусти разно увијајући и завијајући. По дугим преговорима сам поп каза:
''Звона су била српска, кад је овде била и црква српска, имају истина натписе српске; али су ливена у Мљетцима; чиме се доказује: да су и стари Срби били римокатолици!''
Неколико стараца, и онај младић из Београда, рекоше у глас:
''Не је тако попо! Наши су стари некада сви били Срби; па смо се полатинили од зулума турског. Ти незнаш то, јер си скоро дошао, а стари попа, бог да му душу прости, знао је и причао и сам ово што ти рекосмо''.
На ово попа, као васпитаник јежавана одговори:
''Па нека џанум! Све једно је, све једно! Бог је један''.
Негледајући ни на то, ни на већ донешене, истина пократке, стубље, или лествице, ми немогасмо видети звона и снимити са њих натписе. Попа говораше, да ће сам снимити, предати оном бив: у Београду, а он да ће нам послати; али је то мрка капа, а зла прилика. Да знадијасмо италиански и да се умедосмо понашати као какав римокатолик, могло би се све учинити. Са драгом вољом попа нам показиваше све што имађаху у цркви, мрштећи се на оне две иконе православне, које народ особито поштује и сматра за чудотворне. Он нас вођаше у потпуном смислу римокатолички олтар, у коме у најневештијој нагрди и накаради беху поређани дрвених 12. кипова апостола и тринајести Ис. Хрис. Ове је светиње попа вели, донео чак из Рима — што неверујемо би ће их сам овако невешто направио, или бар донео са ког села италианског — и сам их је, вели, Намесник Христов, особито волећи и благосиљајући ову општину дао, из особите наклоности према овд: становницима и њиховој правој вери; поклонио им и своим светим рукама предао му, да их овде смести! При овим речима, клечећих неколико римокатолика, ницом попадаше љубећи голу земљу цркве још непомошћене; а неколико падајући на земљу љубише обућу попину, од чега се он јако застиди, и као тобож својски отресаше се. Сам наш бив: београђанин, неучини другчије; но клече и пољуби прострту на земљи овчију кожушину. У целој цркви, као у џамији каквој, стоје прострте овчије коже, на коима клече наша браћа римокатолици Срби, кад се богу моле.
Десивши се туне један наш калуђер опљуцкиваше се погледајући на оне кипове, и уколико римокатолички попа беше у потпуној финоћи брезобразан, у толико овај у потпуној простоти. Он мољаше са свим просто, да види своја прастара звона, ама узалуд; навађаше живљење своје и братства му са старим попом, и како је онај ноћивао у Грачаници и т.д., рекав: ''ти кад прођеш покрај моје цркве пљујеш на њи обилазиш је 6. часова хода, само да је невидиш.'' Попу римокатоличком и свима беше ово одвећ тешко и он у место грдње у тисућу пута беше још учтивији, разно изговарајући се: да је увек био болестан, да ће доћи, да он непрезире св. цркве и т.д. Светина рече: ''вала калуђере, ако је тако, није лепо од нашег попе, домна, а и теби домне кажемо: ми нећемо тако; нама је свеједно, а ова наша црква, а света Богородица — Грачаница. — Колико год има овде стараца, сви смо се у њој покризмали и повенчавали. Ми то неможемо трпети''
Попо римокатолички на све ово осмејкиваше се као света бона, ништа противно и ружно неговорећи. Наш калуђер погреши, те јавно знацима, презирући и опљуцкујући се на кипове, гласно поче наводити неки текст да се свет неклања кумирима. Кад већ виде, да се никако неможе доћи до звона и да попа римокатолички остављаше то до другог пута, наш ти кале поче гребати уз дувар, као да се попне, па уздишући завика: ''ах. кукавац сињи! кад немогу да вас видим и целкивам, а оно да учиним све што се може. Грех на душу онима кои недају да вас видим и целкивам.'' По овоме докопа уједанпут за ужета од звона и одпоче звонити, колико му душа хоће. Он сиромах никад није ни видео, а камо ли звонио: те му дође, по овомс, срце наместо. Једва га отргоше са прекорима и скоро претњом од ужета и ми одосмо, мољени управо од попа римокатоличког, у његову кућу.
Кућа му је у огради црквеној, спретна, скромна и уљудна. Један орманчић књига, на немачком, латинском, а нарочито италиском језику, показиваху: да је попа довољно изображен човек. Прегледајући књиге видесмо да су све духовног садржаја, изузевши неких песмарица на италиском, које показиваху, да попа није с раскиде покрај духовног и светски проживети. Нама се чињаше, да и телесно није далеко од обичвог живота; јер му свака домаћица из 200 кућа, редом, по недељу дана готови јела и осталу послугу врши. Кад и овде наш калуђер виде још кипова, престављајући Ис. Хр : на крсту, св. Богородицу кукајући за њим и друге, њему се скоро стужи и неможе да поипје сву кафу; али ракију изкапи.
Чувши звона цела се паланчица Јањево слеже у двориште црквено. држећи да је сутра дан некакав велики праздник. Попа им објасњаваше зашто је се звонило иронички изсмејавајући дивљака шизматика, а светини беше то у место неповољно, још као дика: што они имају звона; што су им ова допуштена да се дигну а Србима православним недаду и т.д. Клекнувши сваки пред попом при доласку и одласку, ови се враћаху савршено спокојни и задовољни. Видело је се, да им сада попа није давао окрајак своје доламе и обуће да пољубе, као што је то обично чинио.
Потурице Срби такође нису седеле са прекрштеним рукама. Оне су изтуриле своје хоџе не само на једну целу и полуразорену мунару; но још и на двоје урвине од некадашњих своих богомоља. Ваљда су и саме хтеле својом виком, да одрже достојанство, доброти и превасходство своје вере над ђаурском; те је се био подигао страшан урнебес, каквог можда одавно нечу Јањево. Благодарећи овој узрујаности, морали смо се што пре враћати из Јањева, а иначе имало је се још млого старог и знатног да се види. Нарочито смо мислили ноћити, код оног Срба римокатолика бившег у Београду, и сутра дан видети звона; јер нам он обећаваше, да ће се ово на сваки начин учинити.
При поласку нашем римокатолички свештеник превијајући се, клањајући се и увијајући, као прави европејац, а нарочито јежован,не хтеде нас пустити, док невидесмо старе натписе на две римске надгробнице, које ми, користећи се овом изненадном домновом љубазношћу и снимисмо са ова оба, надгробна римска споменика. Ово је нарочито хтео зато да нам и неисказујући докаже: да је Јањево од искона припадало римокатолицима и то не Србима но Римљанима. Са особитим задовољством, пошто нас је умолио слушаше како пред народом читасмо натписе, и кад казасмо да су римски, нуђаше нас и вуциаше да части.
Он тада говораше, да су звона са таквим истим натписима, што му светина, разуме се по себи, и вероваше и невероваше. Једно му само загорча, што му казасмо да су одиста Римљани владали овим землама, али од 1000 и неколико-стотина година бјаху њени прави господари само Срби и т.д: На ову његову муку, коју и народ одобраваше, дође му још гора, што онај младић, кои је радио у Београду, причаше: како у Београду иде свако у коју хоће цркву; како је једно гробље за све; како се неразбира ту млого о верама; како смо сви браћа од једног народа српског, а да смо одиста то, питаше попа: ''па што џанум незборимо римски; но српски?''
Овој попиној невољи дође још једна што млоги рекоше: ''на звонима непише римски, но влашки — т.ј. српски — и пише светог Николаје звона за краљ Милутина ливена у Јањево''.
Попа све ово гуташе недавајући лица да га се што тиче. Благодарећи дакле његопој римској души и срцу, ми прекрасно снимисмо натписе са поменутих споменика на лепом белом прекрасно урађеном мрамору, од коих први ово каже у 6. врстица. 1. D. М. 2. PVBLIVSN. 3. SEVERIAN VS VIX: 4. AN: XIX ET VALERI 5. ANA FIL: PVBL: VIX: AN: VXIII. други у 5. врста: MIIIXXVIIIDIEXIVNIIHOCOPVSFECITFIERIPLEIEBANVSSTEPHANVSETMARCIZVPANVSDEPBOTASA
Пошто сађосмо са страшне узбрдице, на којој је црква, доле на обалу Јањевца, гомила светине обе вере угледаше се у нас запиткивајући, по свом обичају: ко смо, од куда смо, шта смо, шта ћемо? и т.д. Нас вођаше оно пракрасно момче, о ком говорисмо, да је било у Београду, и цедим путом јасно говораше и причаше: како попови и фратри двоје и мразе једну и исту браћу, што му и остали сви одобраваху. По кои би нз громилице шапутао: ''и они пси тамо'' указујући на хоџе.
Од ових пос: двоица, црни као цигани дођоше, частише нас, лукаво и подмукло изпитивајући нас за сваку ситницу. Њима одговараху браћа римокатолици Срби, да смо даскал — учитељ, — ''Е, ћејф му је ага, да вида оно мало наше богомоље, па ето дође из Гилана!'' Ови одговараху : ''Е , Е , неки џанум, неки ! Ништа, ништа, царева земља слободна, ето виде, оно велиш ваше мало, а бог ме, неје ти мало, богомоље но цео град. Па, ако, ако, цар је дао слободу нека гледа ја''. Обе хоџе, и ако су добиле овакве одговоре: да смо њихов човек и учитељ, нису толико исто у ово веровале; колико ове њихове комшије христиани у њихову љубав и тобожње одобравање њихове цркве. Да се нису конзули, а нарочито аустриски, заузели за ову њихову цркву, неби, по Турцима, од ње било ништа.
Праштајући се са овом нашом правом и још непоквареном браћом, која хоће да се учи на свом српском језику из срп: књига, неможемо пропустити, а да нерекнемо: да потпуно и у сваком смислу заслужују ове изразе. Они су осим тога доста изображени, доста су света видели, јер су сви занатлије — кујунџије — и од тога живе. Обишли су кнежевину Србију, Румунију, били у Аустрији, Русији и другим земљама, у коима православни живе; јер они, као и ђаковци, највише раде крстове, окивају црквене књиге и т.д.
Ми напоменусмо: да је и овде била епискупија, што нам сведоче записи на неким књигама. Као свуда што су у разним неприликама пренашане столице владика и владаоца из једних места у друга, тако је и овде из Грачанице пренашана епискупија у Липљан, из овог у Јањево, из Јањева у Новобрдо, где је сасвим и пропала и утаманила се. Тако је она из Моравице у Кумановској нахији пресељавала се, од насиља турског, у Жеглигово, из овог у Криву паланку, из ове у манастир св. Јована Претече у кум: нахији; из овог у Матејчу такође у Кумановској нахији, из овог у Врању где је и пропала, преливши се у Скупљанску, као горња у Призренску и т.д.
Тако се дакле морадосмо вратити из Јањева несвршивши посао, за кои смо били отишли; а како је већ доцкан било морали смо се опет вратити у свету Грачаницу на конак; јер од Јањева до ње беше нам у пола ближе, но до Приштине, до које је требало ићи пуних 6. коњаничких часова. Јањево је од искона било рударско место; оно је се особито славило онда, кад и Новобрдо. А кад је српска држава, раздирана у своме сопственим срцу изродима и утворама своје сопствене деце, гибала се и љуљала, час наједну, а час другу страну, — тада је Јањево губило, своју важност, те с тога видимо: да га владаоци наши дају под закуп дубровчанима и осталим, да из њега ваде богатства. Сва брда и планинице око њега усејана су самим јамама рударским, развалинама, урвинама и осталим, из чега се закључује: да је негда било одвећ живо и радничко место. А да су у њему од искони седеди само чисти и православни Срби, то и садањи његови становници и стари споменици тврде. На последку саме урвине православних цркви, пренос епискупске столице и т.д. такође то исто тврде.
Да Јањево није каква нова паланчица, такође јемчи нађени натпис над вратима бивше православне цркве св. Николе, кои, по причању наше браће сада римокатолика, гласи : ''да је ову цркву наново и на месту старе у Јањеву граду подигао свети краљ своме даваоцу очију св. Николи.'' Цео овај натпис чува и данас један стари писмени Србин римокатолик; ама га на поискивања наша недаде, одговарајући се: да га је сада негде затурио.
Кад се изађе из Јањева и пође, од овог 1 1/2 час југу вељетјенском планином, дође се у село тако звано Оклоп, у ком је сада 20. к. пот. и само 2. Срба римокатолика. И ово је село, у којем су се до Косова ковали оклопи, од коих се радионица — и сада виде развалине, — ферманима Муратовим ослобођено од сваког данка. Фермане су те, стари претци ових садањих становника, добили овако: кад је Мурат дошао на Косово до спрам Грачанице, разређивао је своју војску по овога планинским окрајцима; те тако возећи се на колима, у ових се сломије стражњи рукавац. Мурат уморан од тешка пута тешко је слазио са ових. Прекрасна једна девојка из овог села опазивши то притрчи и задржи кола од пада, и држала их је све дотле, докле нису притрчали Муратови људи; те их тако под њим оправили. Мурат опази ову прекрасну девојку, допадне му се и узме је у свој харем; те постане зет, Оклопничана, кои се и данас диче говорећи: ''Ми смо сви шураци цара Мурата; јер је он узео нашу девојку.''
Мало даље од овог села почињу се тако зване Голачке планине, које припадају приштинској нахији, изузевши неколико села гиланске, а допиру чак до лесковачке нахије и имају 12. часова дужине и скоро толико ширине. Становници су овог предела били пре, 80 год. Срби, а сада су сви Арнаути мухамеданци. Арнаути из тих крајева говоре, да ту има преко 500 које разорених цркви, а. које монастира. Од ових су неке скоро са свим читаве, а тако и монастири са кубетима и ћелиама. Путници, кои су овуда путовали ово све тврде, а нарочито: да има и прастарих српских, огромних гробља са натписима, и ми смо чинили кораке да до ових натписа, и натписа са разорених цркви и монастира дођемо. Овим је пределом до Косова владала мајка царице Милице, а неки веле сестра, која је седела час у Лесковцу, час у Курвином граду тако званим сад: разв: близу Ниша, а чак и највише у развалинама једног Голачког града тако званог Голупца, од којег је и овај предео име добио, а он је недалеко и то идући сјеверу од Врање.
Близу Лаба је село Орлан са развалинама цркве и дворова, Орловића Павла, кои се у српским и у арнаутским песмама пева; али у ових последњих, као непокорник цару Мурату. А даље су двори опет Шајновића Дамјана у селу Шајиновце. Овуда се највише у земљи налази скривница, које се, са сваким даном одкривају. Тако је скоро једну пуну блага, причају, развалила и одкрила речица једна, а у авлији једнога Арнаутина стајао је огроман камен којег он помери и под њим појави се на свод зид. Арнаутин развали овај, и кад тамо . . . соба пуна блага и златних змија од коих се Арнаутин престрави и опет зазида ту рупу!. Нек се незаборавља да је овај Арнаутин од оног истог племена људског, које за 20.пара убија човека, рескирајући у исто време и своим животом. Баш при нашем путовању одкрила су се грдна блага на српским рудницима на Корабу, Копаонику и овде. Не може се веровати, да су сва блага нађена на овим голачким планинама; али је свакојако истина: да су се у њима копале златне, сребрне и оловне руде за време наших владаоца и да их ваљда и сада има. —
Враћајући се из Јањева и пењући се опет на огранке вељетенове, није нам другчије, а да некажемо коју и о дивном погледу са ових на голу Голеш планину, која је једина у овом крају тако рећи наги гола, без најмањег дрвцета, или бар каква џбуна и шибљака. Голеш је сав го обрастао травом зеленом; није тако висок, али је опкољен равницом скоро са свију страна: да се сво Косово и сва околина с њега види, као што се и сам види са свију страна. Дугачак је преко 3. а широк преко 1. часа на својој површини и скоро сав припада приштинској нахији, изузевши малог дела, кои припада Дреници, с којом се код села Ариљаче и Слатине везује малом честом шумицом. Одавде извире више малих извора, кои се сливају у малу речицу. На врху Голеша стои још и данас мало језерце, које никада неотиче и око којег су силни гробови турака још од Косова од Стр: Бана. На површини је широк, те је с тога могао ту боравити Силан Влах Алија, са свих 12 000 војника.
Народна прича у изгледини епа у кнежевини, Босни и Ерцеговини као: да је тобож на Голешу Вук издао, нема смисла и ту је Голеш земенуо право име и планиницу Грдеч. То није могло бити ни с тога, што је од Самодрже па до Голеша ваљало добрих 5. часова ићи кроз турску војску. Један час од Голеша је, код села Враголије, тако звани Враголиски мост, српских владаоца, преко ког је тада водио пут у Босну, кад јо ово сво Косово густо засељено било српским народом. Недалеко од овог места утиче Дреница у Ситницу.
Идући од Јањева мимо православна српска села Д. и Г. Гуштерицу, Сушицу и Чифлик један турски, имасмо прилику видети једну жалосну и опалу текију, или монастир турски, кои је на огранку Вељетена, а из међу Јањева и Грачанице. Неколико надгробних турских споменика, развалина од старих српских цркви, остатака од прастарог српског гробља, — украшавају тако рећи урвину текије правоверних. Како су овде старешине њене потурице са потпуним фанатизмом мухамедове вере, немогасмо промотрити све како треба и ваља. Само нам један сељак Србин рече: да је ту некада био светац српски, а Турци обрнуше га у свога, подигнувши му ону избу над гробом његовим и разоривши све оно што беше налик на цркву и српскс споменике.
У Текији, и свему око ње беше само ђубре и смрад, што одговараше појмима вере мухамедове; а урвине показују ону изображеност, коју само мухамеданство проповеда. Неколико бивших кладенаца, које раине руке подигоше, и воћака, које раја сађаше и каламљаше, најжалосније изгледаху. У првима воде нема, а у другнм животних сокова; те и једно и друго показиваше одживеле дане свога живота са преставницима мухамеданизма. Но негледајући на све то потурице недају ни погледати, а камо ли гледати и видети њихову теке, док сваки дан попише и поједоше црно иза нокта у Грачаници. Теке ову издржава неколико српских кућа око ње, које јој све и сва дају. Ми свратисмо у ове кућице, или боље разваљене и опале колебице, дивећи се правом срмском поносу и животу садање раје, господара њихових, ако се тако може назвати у сваком обзиру потпуно робље турско. Има смо прилике чути неколико песама и нешто запамтити обичаја месног, које ћемо после навести.
Овде нам причаше, прилично у годинама старица прекрасна и дивна српкиња: како је на месту, где је данашња, тако рећи урвина од текије, био у време Јашар паше гроб неког српског свеца; како су овај тада на силу потурчивши се Срби задржали, као своју светињу и у мухамедаиству; како су је до неког времена поштовали и то све дотле, док недође један хоџа потурица, кои је се у Цариграду учио, светињу ову утаманио и т.д. Ту је била црква св. Николе, коју је обновио св. краљ Дечански, као што је гласио бивши на њој напис, а подигао ју је веле најстарији брат Немањин и т д. У недалеком растојању око ове дан: текије, која је почела опадати, како јој овај поменути хоџа утамани св. мошти; налазе се 8. ре развалине од старих српских цркви. А сјеверу ка вршку окрајка Вељетјена стоје развалине и урвине од града Вељетјена — и Вељетина - са троим развалинама старих српских богомоља. Причаше нам се још: о насиљама од Турака, њихових власти, Арнаута, а нарочито Черкеза и т.д.
Ми се несмо могли дуже овде бавити и због времене и околних потурица; те по прекрасним и дивним огранцима Вељетјена, десно мимо Г. Гуштерице на Јањевцу речици и Ливађе, а лево Сушице, српских села, — дођемо далеко чувеном и знатном Дрену дрвету, које је још од Косова овде. Ово је дрво одвећ знатно и чувено у свију народа живећих на Косову, и око овога, ван Черкеза. Старина његова, историски догађаји, успомена о прошлости красној и слободној српској , вера у помоћ његову и светињу у свима невољама и неприликама Срба православних, римокатолика, мухамеданаца, сад: Арнаута и правих Турака учинило је то: да је се он до данашњег дана сачувао и ако, савршено сух , без коре, огранака и животних сокова.
Народ српски у њему види свегињу своју, која му у свему и свачему помаже; види и чита некадашњу прекрасну и славну прошлост своју; свој независан, слободан и прави српски живот, а види и дан своје несреће и туге. Он је двојако важан и свети за њега; јер у исто време казује му доба слободе и независности, као и доба пропасти, унижењости и почетак тешког и чемерног ропства свога.
Напротив Турци у њему виде: почетак своје славе, силе, величине и дан од ког су тврдом и здравом ногом стали на челично, за њих, земљиште у својој новој постојбини, у Европи и европском земљишту. Подједнако га дакле поштују, и благодарећи томе: он је се до данашњег дана сачувао. Код, и спрам, њега је се решио бој за Турке славан, а за Србе стидан и несретан. На пољу његовом беше усредоточена сила Муратова од 80.000 коњаника Арапа и 20.000. Черкеза.
Овде је био најглавнији и најзнатнији убојни стег Муратов. Место, на ком је био пободен, још се и дан данашњи види и показује. Оно је рукама војника Муратових насуто округло и узвишено. Овде је и Косово најравније и најшире; јер захвата преко 6. часова ширине. Одма спрам њега, на западној страни, подиже се гола тако звана Голеш планина, на којој је била Потурпца тако звана Силан Влах Алија са своих 12.000, као и он, одпадника и срамних потурица. Као што смо напоменули: Дрен је овај светиња и неприкосновена ствар за све становнике Косова и околине.
А као такови, он, заједно са такође прастарим и од Косова Студенцем и Кладенцом, лечи и вида од сваких боља и напасти, па и вражбина, гатбина, чина, урока и т.д. С тога је, као и кладенац.кои се зове ''Студенац'' окићен и начичкан сав, од врха па до дна, са свима своим деблама, гранама, огранцима и пригранцима, разнобојним пантљикама, кончићима, крпицама остатака од марама, чоја и т.д. парицама, иглама. оптокама, чиодама, шљокама, саливоркама, жућацина и осталим стварима.
Са места, на коме је, види се цела околина у наоколо докле очи човечије виде: види се Липљан и остале знатније месности. Но негледајућн на његову светињу; на моћ лечења и видања од свију болести; на силу и снагу; на успомену и старину: на толике заврћене уњ болести и чесреће људске: погане су га и скрњаве руке Черкеске засецале и у мал што га нису обориле. Ово је био узрок, као и још неколико посечених и јединих грмова на Косову, што је неколико оваквих безбожника пало на оном месту, на ком су њихови праоци 1389 год. ухватили у замку бегајућег нашег цара Лазара. Од то доба Черкези су се страшно уплашили од Срба и боје их се, као живе ватре.
Око овог Дрена народ околни највише налази, вели, костију изгинувших на Косову јунака српских. На 200 хвати од Дрена стои рукама људским за 2 1/2 хвати насуто брдашце, на коме је био турски санџак барјак, као стег 80.000 Арапа. Даље за једно 50 хвати виде се развалине од некакве зграде, у којој је Мурат седео, пре но што је дошао до Лаба. Одатле је веле гледао своју војску. Место се то зове стога ''Гласовик''' јер је из њега викач викао и давао налоге. Преко речице Грачанице још се и данас виде два гроба турска од Косова. Кад смо већ дошли на најшире и најравније место Косово клето, ваља нам да коју кажемо и о њему самом. У овом казивању, нећемо наводити причања разних путника, иноплеменика и туђинаца, кои пролазише преко Косова и описиваше га. Ово нарочито нечинимо с тога, што се ни с једним описом њиховим неслажемо; јер нам се ни један невиди да је како треба.
Косово, ово дивно и прекрасно земљиште искључно и право српски, протеже се сјеверно од Баранске реке - Ибра — иза Митровице ново-пазар. нахије па све југоисточно до Црне планине, или тако званог Карадага у гиланској и скопљанској нахији. Дужина му је око 18 часова, а ширина како где почев од 3. па скоро до 1 часова, а скупа узето износи до 30 четвороуголних часова Од сјевера ограничавају га и губе се у њему огранци Рогожње планине: Звечан планина, Кошутовица и Кориња; а од нашег Копаоника: Соколица, Шаља, предел Копаоник, Грдеч, Самодрж Пропаштица, Бајагора или Сувобор стари; а преко Лаба продужење Копаоника под именом планина: Пруговац, Бутовац, Мрамора. Бинча планина, Гадимља, Велетјен, Жеговац. Бутовац и т.д. до новобрдских планина, или тако зване Старе и Големе планине више Новогбрда. Ово је идући од запада истоку и југо-истоку.
Од запада и то идући од сјевера југу и југоистоку, опкољавају га и заклањају од равне Метохије велике планине: Девич, Чичавица, Грабовац, Голеш, Дреница Црнољево, Сливово, Језерац, Гатске, Неродимске и Сиринићске, планинице, огранци Шара. Од запада идући истоку, а са јужие стране огранци поменуте Шаре Сиринићске планине коих се највишијих врх зове Љубетен од неких Љубетрн, а главица овога Округлица, вечно и увек покривена снегом и ледом. Даље: Качаник, и Црна Гора. Од сјевера идући сјеверуистоку и истокојужно опет огранци прешавшег преко Лаба Копаоника нашег: Пруговац, Бутовац, Мрамор, Вељетен, Козница, Жеговац, новобрдске, Орма и опет Карадаг или Црна, планина. Од свију ових поменутих планина највишији је Љубетен, као један и то источни највишији крајичак. огромног, простирућег се од више Орида Шара па све до крај Виточа у правој Србији; па Неродимка, Бутовац, Чичавица, Вељетен, Голеш, Шаља, Језерце, Сливова, Црнољева, Жеговац, и. т.д. Све су оне, ван Голеша, који је савршено го, покривене шумом, буковом, грмовом и грабовом.
Цео овај простор Косова поља изцресецан је сав милим речицама, поточићима и рекама. Ток је њихов тако рећи на све стране. Баранска река или наш Ибар, кои извире из Ројажских планина, тече средином малог Колашина од југо-запада, а дошав на окрајак Косова тече право сјеверу у предел Мала Боњска тако исто и Ситница, која је и највећа и најзнатнија Косовска река. У њу се све остале реке и с једне и друге стране Косова улевају, које извиру из околних планина, ван Љуште. Ток јој је од почетка у неколико југо-западна, а после све прав од југа сјеверу, док се код Митровице, а спрам Звечана не улива у Баранску реку. Она извире од Качаника 6. час. из Рабовичког блата — језера — које лежи у сред Косова; те 12 час. тече клетим Косовом. Где јој је баш глава незна се; јер се у то блато улевају: Неродимка, Гадимка, Смољуша, Црнољевка и Шљивовка. Блато је ово сво обрастло трском и ваља вам се издалека чувати од њега јер на неколико 10. хвати не дошав равним обалама његовим пропада се у земљу. С тога овчари и други непрестано одбијају стадо од њега за 1/2, часа хода далеко свуда унаоколо; иначе приближилиму се стока, она пропадне и више је нико неможе извадити. Дугачко је за 1 2/4 а широк 8 час.
Млоги мисле и држе да се Ситница тако зове с тога: што оданде излази из пом: блата, где се поменуте реке уњ уливају, а ми држимо да је се прозвала тако због своих бистрих и ситних вала. Широка је од извора до улива у њу Дренице до 5. а код улива у Барању 7. хвати. На сјсверном крају Косова кваси га у неколико 2.Лаб доста велика река, која тече од сјевера југу до Косова, а по овоме од истока западу; те се више села Предлужја и Главотине улива у Ситницу. Он извире на окрајцима Копаоника или тако званих Копаоничких планина или званог Духа или Добна планине. За њим иде 4. Самодржа река, која извире из сред Копаоника, и стаче се у Ситницу ниже села Пестова на 3 3/4 часа. 5. Вучитрнка извире такође из Копаоника, а стаче се у Ситницу више Вучитрна. На њојзи је град Вучитрн, а на Самодржи трагови развалина Самодрже цркве.
Више српског села Самодржа за 1/2 часа на једној литици, испод које протиче река Самодржа, стајала је славна и далеко што се вели чувена наша Самодржа, у којој су држани млоги духовни и свети сабори: као што вели нар. песма:
Састала се четири табора,
На убаву на пољу Косову,
Код бијеле Самодрже цркве,
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А незнаду на коме је царство.
Ту је цар Лазар пречестио војску пред бојем косовским.
Кад кнез Лазар причешћава,
војску,
Код прекрасне Самодреже
цркве,
Три недеље 80. калуђера.
Сва се српска причестила војска
Најпослије 3. војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане.''
Самодржа, а не Самодрежа, зове се ово место, а пређе црква с тога: што речица Самодржа протиче испод оне литице, на којој је била црква. Сад је на том месту, где је био св. олтар, камен воденички; јер је ова литица пробијена на којој је стајао олтар од цркве, те је витло право сашло у корито реке. Цркву је ову, као и скоро све остале у околини овој још Бајазит, по битци косовској разорио, а проклети Јашар паша урвине њене утаманио и воденицу на месту цркве подигао. Од тесаног њеног, као и млогих других цркава и манастира, камена правио је мостове, помосте, — калдрме — водецице, куле и остале насилничке грађевине, које су се све одма, по подизању и рушиле; јер су биле насилнички одузете од светиња и богомоља. 6. Добролучка речица, извире такође из Копаоника, а имено огранка његова Соколице па се ниже свињарског хана улива у Ситницу.
Од западне стране, почев од сјевера па идући југу, обливају Косово: 7. Митровица речица, ова извире из Девичких планина а ниже Митровице улива се у Баранску — Ибар — реку. 8 Свињарка такође извире из Девич планине, а улива се у Ситницу ниже Свињарског хана; 9. Невољачка река, 10. Стреоц извире у Чичавици, а улива се у Ситницу више села Бивољка, 11. Дреница извире из планине Дренице, близу села Црнољева и протиче око Голеша са 3. стране; тече још између Грабовца и Чичавице планине и 2. часа Косовом; те се, више враголиског моста улива у Ситницу; 12 Црнолејка извире из планине тог имена, а улива се у блато — језерце — Рабовачко; 13; Сливовка извире из Црнолејке, а улива се у поменуто блато. 14. Неродимка извире из планине Језерца и Неродимке више града Неродимља; тече кроз сред Неродимља и код Фатића ар: села раздваја се у два крака. Први крак протиче кроз Сазлиско блато а улива се такође у поменуто Рабовачко блато. Други крак јужно код Качаника улива се у Лепенац.
Од туда се види: да је ова страна Косова најузвишенија кад се воде од једне и исте реке деле; те једне уливају у Црно, а друге Егејско море. Као што је речено Љубетјен је увек покривен снегом, а на самом вршку је језеро, коме иду свештеници из тетов. и окол. нах. у сушне године, свет водицу да буде киша и тд. а тако и на ово Блато и Неродимку. Потурице и Срби сваког Ђурђевадне кољу јаганце а о св. Илији кољу по 4. овна и кров пуштају у језера. Вода из овог језера кроз планине пролази и излази чак више Призрена; те се улива у Јадранско море. Кад се што баци уњ, оно то изнесе на спрам Призрена. Тако се прича за сирочад неку, брата и сестру, да је се брат погодио код неког призренског трговца да му овце чува, а са сестром уговорио: да ће јој слати по љубетенском језеру сваке недеље по једну овцу за храну. То и учини, и бацајући у поменуто језеро сваке недеље по овцу оному је те овце сестри износило у Јабланцу виш Призрена. Трговац, дознавши за то отера свог овчара. Одтуда је пословица: љубетенског језера овца, кад за кога каже да краде, и Рабовичког и Сазлиског кад што пропадне без трага и гласа.
— Све ове реке теку од запада истоку. 15. Лепенац извире из Шаре планине, протиче кроз Сирнићски предео, а више Скопља улива се у Вардар. Главни ток Неродимке улива се у њега са 16 Гатском реком и још 6. мањих речица 17. Каменоглавска река извире из Карадага, а улива се више Качаника у Неродимку. 18. Од истока западу теку, и у Ситницу уливају се, почев од југа па, идући доле сјеверу: 19. Сазлија, која са Неродимком гради Сазлиско језерце 2 часа дуго, а 1 час широко и са још другим Рабавачко 1 1/2 часа дуго а 2 1/2 часа широко. 20 Гадимка извире на Жеговици пл:, а улива се у Рабовачко језерце; 21. Ж.еговац извире из поменуте планине, а стаче се у Ситницу више Глоговца, 22 Јањевац извире у Вељетену, протиче крај Липљана код ког се и улива у Ситницу 23. Градчаница. извире из Новобрдских планина улива се више села Добријева у Ситницу.
У Градчаницу се улива Сутјека река, на којој имају развалине од три старе-српске кузнице, у коима су се ковали новци. Кузнице су ове биле за 1 час пред изливом њеним и све са стране Вељетена пл: или леве њене стране. 24. Приштевац извире из Бутовца, а тако исто 25 и Брњичка или Бутовка речица. Око 30. које речица, а које поточића са поменута два језерца, или блата, као што их овде зову, квасе клето Косово: те га тиме чине одвећ плодним, скоро вавек зеленим и правим европским земљиштем.
Оно је било врло важно по своме положају и то стратегијском у Србији, или место, за војну у стара и најстарија времена. По положају оно је лежало, а и сада скоро лежи у срцу, или средина праве Србије и срп: земаља. Тако од средине Косова па на југ до Прилепа има 33. до Битоља и Орида по 40. Котора 40. Ихтимана на Балкану 40. утока Искра у Дунав и границе бугарске 48. до Саве и Дунава, 40. до границе Србије на Балкану спрам Тракије — Рашке старе дан Илиџе — 50; до Радовића 40. до Штипа 36. до Бање и Разлога 40. Поменуту му стару стратегијску важност сведоче по свима околним планинама и огранцима ових развалине градова.
Тако су на сјеверу, с леве стране Баранске реке — Ибра — 1. Звечан, с десне Соколица и 3. Вучитрн. Са западне стране на Чичавици 4. Стрелац и 5 Градина; на Грабовцу: 6. Госпођин град на Дреници: 7 Милоша Обличића град, а огранци Чичавице допирући до Ситнице између Бивољака и Кузмина зову се 8 Милоша Обилића врата, где се виде трагови од развалина, на Језерцу пл: 9. Јелеч. На Неродимљ: пл: 10 Неродимље или старо Родимље. 11. Качаник и 12. Чечан развалине града у малом Колашану од Митровице западно, а над селом Чечево такозваним.
Од истока: 13 Бутавац, 14 Вељетјен, 15. Жеговац 10. Градац, а даље Новобрдо, Морава, Градац и т.д. Осим ових 18 градића, данас су на њему још ове паланке: 1 Митровица, 2. Вучитрн, 3. Приштина. 4. Јањево, и 5 Качаник. Качаник је садања једна мала паланчица арнаутска, а пре 70 година чиста српска са своих 130 кућа, које са сваким даном све више и више опадају и пропадају. Становници су му до тога доведени, да по кои велики бег, у урвинама каквог бившег хана, помало механише и на тај начин, кад већ неможе с пушком, глоби пролазећу мало богатију светину. Качаник овај лежи југо-западно на дну Косова поља а њега је подигао старина Новак са сином Грујицом, братом Дели Радивојем и синовцем, а по некима сином Татомиром.
Да је одиста ово новији Кочаник сведочи село са развалинама градића, тако звано сада ''Стари Кочаник;'' преко планине Црне Горе — Карадага, — а и Качаника. Кроз овај Стари Качаник, причају да је ишао стари српски пут, а не низ Лепенац крај овога новог Качаника, или града — Кале — Старина Новака. Прича се, да је од Скопља један део Муратове војске прошао први пут овуда уз Лепенац, па од то доба туда се и иде; али је то невероватно. Као што смо рекли, овај је Качаник основао Старина Новак, наш тако звани први хајдук, и у њему је тек 1611 год. савршено угашена слобода Српска. Причају, да је Старина Новак био из ове околине, а дели Радивоје од Тетова. Због њиховог страшног јунаштва, а нарочито Дели Радивојевог, Турци су, пошто су већ сасвим утаманили устанке српске у Правој Србији, прозвали Тетово ''Калкандели'' што ће рећи од великог јунашства прејуначна па већ и луда крв или порекло. Осим овог значи још и такво јунаштво, које голим прсима разбија оклопе на тур: јунацима и зидине око градова. И једно и друго турски значи поменути ''Калкандели''. Такве су убоице били наши славни Тетовци и околни по Шарпланини Срби.
Пошто је око 1511. год., а по некима 1611., сасвим пропала, српска моћ, овде се угнезди у Качанику некаква потурица Муса Кесеџија, која је млога чуда чинила. Прича се: да је Татомир у борби, са овим уљезом Мусом Кесеџиом, истина убио га и надвладао; али од његове силне војске погинуо са своима. Муса је, по свој прилици био освоио Качаник, па га Татомир, или кои његов потомак, од овога отимао и повраћао. Сад још стои једна караула из које, као гладне хијене, извлаче се и нападају на путнике грабљиви разбојници под именом заптија — жандара — и прегледања попутница — пасоша. — Осим ове разбојничке куле, или боље хијенске у урвинама јазбине, има и тако звани кадилук или тобожњи српски суд, кои са целим овим срезом припада скопској нахији. С друге стране прекрасног и престуденог Лепенца још се и данас познају трагови од урвина огромне српске цркве, са огромним старим-српским, већ скоро утамањеним, гробљем. Даље од црквине и гробља познају се трагови од развалина неке повеће паланке и њених кућа. На 400 хвата одавде идући Скопљу стои и дан: данашњи полуразорена мала турска тећи — текија — у којој је гроб турског свеца којег именују: ''Муса''.
Једни причају да је ово гроб Мусе сина Бајазитова, други Мусе Кесеџије, а трећи и то прави Турци и већина њих: да је то гроб оног паше турског, кои је овуда први пут, по налогу Муратову, провео мали део његове војске на Косово. Ово је веле заповедник оних 20.000 Черкеза кои гнаше побеђене Србе и уватише жива кнеза Лазара, с тога хоће овај гроб да зову и: ''Черкез пашин'' или паше Черкеза. Што је тај паша овде сахрањен види се из приче, коју у главном наводимо: Пролазећи овуда допадне му се ово место и рекне своима: ''Ако погинем у овом боју, да ме овде сахраните.'' Пошто погине на Косову, оставша му војска, одиста овде га и погребе. У Турака је овај гроб и дан данашњи ''шеита'' т.ј. светитељ и сви они кои се поклоне муратовим цревима на Косову, поклоне се и овоме овде.
Али сада раз: град Новаков; породица и потомци његови, који су овде живели до пре 100 год. и тек тада одавде изтерани; разорене цркве, и баш спрам овог гроба и над њим теће или текија, оставше огромне урвине и развалине од огромног здања, само још две собе новакове издубљене у риду и литици, у коима се још српски живопис по где где види; као и разорене 3. цркве и све остало сведоче: да је овде погребен, по свој прилици, Старина Новак, или ко од његове породице. Ово нека се неучини никоме чудноватим што би Турци поштовали за свеца свог диндушмана, јер скоро сви садањи тако звани турски свеци и нису ништа друго: до стари српски, који потурице примивше на силу мухамеданство и у овоме поштоваху и уважаваху, а деца и потомци њихови и познајући за то узимају ове свеце као своје и из своје вере.
Нама је за сад свеједно био тај гроб поменутог паше Черкеског, још од Косова, или Старине Новака, или и кога члана од доцније његове породице, кад другчије није и кад није у нашим рукама; али свакојако верујемо и држимо, са свима нашим: да је баш одиста, ако не Новаков, за чијег га тврде, а оно бар његовог ког потомка. Осим поменутих соба издубљене су у литицама и огромне коњушаре у коима су коњи Новакови били. Неки све ово погрешно и без икаквих основа, преписују, што смо за Новака казали, Краљевићу Марку. Кои овако држе, а мало их је, они тај гроб зову: гроб Мусе Кесеџије, којег је Марко распорио. Да би поткрепили своје наводе позивају се на једну смокву, која сваке године из жила своих изтерује, а она је веле постала овако: Муса ненадајући се Марку, ишао је из Скопља рано на коњу и јео смокве, које је особито волео, Марко га нападне, разпори и како се смокве нису биле још свариле у стомаку, кад из овог изпадну, упадну у ону јаму у којој је Марко од ударца мусиног пропао био до колена у земљу, и из ове изникну.
Али се све ово неможе однети на Марка, као и причање: да је из овог града Марко убио на Косову Арапина и опростио српски косовски народ тешке свадбарине. Све то није учинио Марко, — као што нису и све урвине и развалине од оволиких овде и у свима срп. зем: градова дело руку тако зване ''Проклете Јерине'' — но они борци народа српског, кои поникоше у срцу и језгри Србије праве, као и бивша краљевина и царевина српска; кои поникоше прво на Шар планини и њеним огранцима од Горње и Дољње Дебрце охридске нах — 5. часа од Орида сјеверу — па све Шаром до Виточа планине и његових окрајака, и које Турци називаху хајдуцима с тога: што немадоше свога владаоца, свога краља и цара; по само народом месним срп: изабраног вођу и преставника, главара, целог тог појединог устанка и покрета народњег у борби противу дивљих и азиских разбојиика и пустахија.
Што се тиче самог Краљевића Марка, њега треба двоити у Марка сина краља Вукашина, дакле правог и историског, управо краља Марка сина проклетог Вукашина краља, и Кр: Марка српског, или народњег у песмама народним, кои је у свом имену оличио тад. срп: народ и његово стање. Тако је исто и тако звана Проклета Јерина сама измишљотина, у којој је оличено тадање стање народа срп: Од ове ваља разликовати другу историску и праву Јерину , жену Деспота Ђурђа Бранковића, поштену и честиту, благу и добру душу, која за целог свог века, о свом трошку једва подиже само једно једино наше Смедерево. Да су све то били народни покрети и борбе противу Турака, а не хајдуци и одметници, као што Турци зову и као што у песмама певамо сведочи град Качаник, Градац дибарски, градић бив: Тетовски и т.д. А да су власти турске сваку борбу народа српског, од Косова па до данас, звали само хајдуклуком сведочи: Кочина краина, Карађорђева, Милошева и тисућама других, о коима се и зна и незна, па и све црногорске, које су у њих само хајдучке четице; те их тако и наш народ прозва.
— Истоку од оног Качаника идући моравском пределу за 2 часа хода на огранку планине Качаника, стои и данас село тако звано Каменаглава, у ком је до 80 кућа. Све су ове куће до пре 30 и неколико год. или до доба Јашар-пашиног, биле српске римокатоличке и говориле су само српски и т.д. али због тешког насиља и упропашћења 100. кућа, све се изтурчише, а данас им младеж говори само арнаутски, а ови се сви зову не Србима, но Арнаутима. Ето одкуда су и како постали толики Арнаути у Правој Србији. Стари је и прави Качаник за 1 1/2 час места даље од овог новог. На Косову је и његовим окрајцима ових 102. села приштиске нахије: 1. Коиловица 6. к. с. а до Јашара 50. с. 2. Маковац 2. с. 13. п:, а до Јашара 60. с. 3. Бутовац 6. с. до Јашара 65.
На врху су планине Бутовца развалине града тако званог Бутовца, кои је мањији од звечанског и Приштинског; одма мало ниже ових лежи поменуто село Бутовац са своих 6 ср: кућа. Село је врло мало и незнатно по броју кућа; али по снази и јунашству своих малих бројем становника, најзнатније је и чувеније не само у целој приштинској, но и у околним нахијама. Од селцета овог, или боље рећи ових шест не кућица, но избица и колебица, зазиру не само потурице, Турци и Шкипи мухамеданци, него и сами Черкези. Два случаја да наведемо, кои су се пре неколико годнна догодили и кои ће разсветлити и показати наведено. Није давна било, кад су се нешто препоречкали спахија овог села и његов роб укућанин ове једне чемерне и тужне избице. Спахија је, као приштинац, бесан и набусит пре 2. године напао био нешто на свог чивчију, — како се овде зове, или роба, као што ми кажемо — али овај, по обичају и нарави бутовачкој, ни пет ни шест, но гори у хајдуке. С њиме су пошла и два друга његова, два верна побратима.
Турска власт одма ту ствар узме као побуну целог краја и погна своју војску од 360. душа на три верна друга, а остале млоге чете разтури до целој околини. Војска опколи место где су се три побратима находила и почну већ на оне и насртати. Главни, по турском држању побуњеник, угледа међу војском и свог господара, па рекне, друговима: ''Браћо моја и мили побратими ! Зашто сва троица да гинемо кад је овде мој крвопија? То неће и неможе бити; него ви чекајте мене овде, а ја ћу сам отићи до мог господара. Кад дођем дому, ако ми што црвено у устима видите, а ви јуришајте на крвопије, а ако ништа невидите, а ви се сакрите од њих или бегајте, да узалуд не гинете''. Дружина га цела и словом од два цела побратима, саслуша и он оде међу Турке. Господар светећи му се рекне: ''Е бре синак бре! видиш да сам те ухватио бре?'' Овај му је се ћутећи приближавао све ближе, и ближе, а ага све бешњи биваше. Није млого времена прошло, а побуњеник, и хајдук, по турском мишлењу . .. у сред 360 војника разпори свога господара у један мах ножем, извади му џигерице, метне у зубе и учини јуриш кроз ову силу и мложину турску ! Другови му, кад то виде, навале озго на Турке, кои изненађени овим и оваквим поступком.разпрште се по планини куд кои, а бутовчани се спасу.
Пре 8. године, по старом српском обичају, родитељи једне девојке бутовачке обећају је просиоцима неког момка, кои јој се не допадаше. Девојка кад то виде, да је родитељи дадоше преко њене воље, подвије косе, обуче мушко одело, узме две запојаснице и дугу; па се одвргне по свету у скитњу. Родитељи, па и нико, ни су смели ићи у потеру за њом:; јер би она свакога убила, Она је тако ходала и шетала све дотле, докле није нашла према себи прилику. Кад је ову нашла, тада је одвргла оружје, свукла мушке, а обукла женске дреје и венчала се за онога кои јој је по вољи и коме је у вољи. Овакви јунаци, а нарочито јунакиње милиониле се да бог да у нашем народу!
4. Софалија 5. с. до Јашара 50. с. 5. Златаре 15. с. 5. п. до Јашара 80. с. 6. Новосело 6. с. 15. ар; до Јашара 45. с. 7. Мотичан 10 с. до Јашара 90 8. и 9. Г. и Д. Брњица 21. с.до Јашара 100 У Г. и Д. Брњици, које леже за 1. час сјевероисточно од Приштине, сада има једва 81 кућу, а до Татара неких, кои починише огромна свирепства у овим крајевима одма после сеобе патриара нашег Арсенија III, беше у ова оба села 1700. кућа све саме задруге. Од косовског разбоишта па све до 1696 год. дакле за пуних 306 година ова садања два села, а тадање једно, ни су се била сасвим покорила Турцима.
Али кад је турски Султан скупио био у своју војску преко 300.000. све самих некаквих Татара, па да би још више ослабио Србе и и утаманио, сам је са свом својом влашћу и подстакао и ишао на руку патриарху Арсенију III: да се са главним људима из свију српских земаља изсели у Аустрију, а само просту светину да несме водити, и пошто се Арсеније изсели; он онда навали са овим своим неким Татарима, осим војске од своих Турака, кроз све српске земље, да сву простоту српску истурчи. Што је се истурчило изтурчило, а што није хтело све је од 12 па до 60. године подвргнуто од тих Татара под њихну криву, али оштру татарску сабљу. Одлука ова почне се вршити и над Брњичанима; али су се они, са околном браћом, борили противу Турака пуних 6 година, док се нису под неодоливом силом страшно и ужасно саломили.
Саломи их ова ужасна сила, не обичном силом и јачином телесном, но својом умном турском лукавштином и подлошћу. Старешине брњич. после шестогодишње борбе преваре се и на ласкања турска: да преговарају о миру, оду Турцима под вером: да им ништа бити неће, и да престаје борба. Турци их, по свом обичају, похватају и побију, а у исти мах на одмарајуће се у селу и околини нападну; те тако ужасно изсеку и изкасапе: да је од 1700 само брњичких кућа остало нејачи за 7 кућа, а остало је све утамањено. Од Брњице до Приштине за добар час хода, и с једне и друге стране пута, бораху се са најужаснијим мукама живи набијени на коље српски браниоци и српске узданице. Говоре, да је тада, на самом кољу умрло у најтежијим мукама, преко 2000. мученика. Турци још данашњег дана ова два сеоца називају: ''асија'' што значи непокорни.
10. Дреновац 8. ар: до Јашара 50. ср: 11. Пруговац 8. ар: до Јашара 30. с. 12. Бакшија 16. 1/2 с. ар: до Јашара 20. ср. 13. Расково 8. с. 7. пот. до Јашара 50. Срба. Ово је се село у старо доба звало Трвовац, а кад је баба Милена — народ вели шокица т.ј. српкиња римске вере, коју сваки дан на Синан пашиној џамији у Призрену и осталим џамиама овуда, а нарочито у вече петкова спомињу, — казала: како ће са уваћена Милоша Обилића оклоп свући и разковати, па Турци то и учинили; Трновац прозове се Расков, што је у њему раскован оклоп на Обилићу.
Мало ниже овог села, а при Лабу, стои и данас подигнут од Турака овој баба Милеви надгробни споменик. За ово добро Турцима њу је уморио Обилић овако: пошто су га ухватили Турци и баба им казала: да је у оклопу, да се не може другчије убити, док се овај са њега не свуче и т.д. Милош последњом снагом јурне напред, шчепа бабу зубима за нос, овај јој баш до очију из главе изчупа; те од тога она и умре, а ово село и мост, где је се све то догодило као и месност прозове се: ''Бабиннос.'' Гроб јој је са надгробним спомеником, кои су још на Косову Турци под Бајазитом подигли, више Бабиног Моста — ћуприје, а не села, — а ниже села Раскова, баш скоро при самом Лабу. Он се и данас зове ''Баба Миљеце, — шокице — гроб''!
Даље мало идући Приштини иза села Мазгита и споменика газиместанског стои тулбе Муратово и од овог идући Приштини ''Газиместан, на ком је био сахрањен кнез Лазар, Бошко Југовић и млоги српски и турски павши на Косову знатнији јунаци. Овако Срби и Арнаути са потурицама причају, а прави Турци веле: да је Милош бабу домамио себи говорећи јој да јој хоће на ухо да пришапље и каже своју оставу. Баба га је добро познавала, полакоми се на новац, дође му и он јој у место шапутања одкине и изчупа зубима из главе нос. Због овога сада Срби зову село преко Лаба ''Бабиннос,'' а Турци ''Бабинмост.''
14. Азизиа Черкеско село од 200 и више к,, 15. Племетина 80. с. а до Јашара 150. с. 17. Глободерица 20. с. и 2, п. доЈашара 80. с. 18. Крушевац 15. с. до Јашара 35. 19. Накарад 5. с. до Јашара 120. 20. Брест 20. с. до Јашара 45. 21. Угљаре 20. с. до Јашара 73. 22. Добријево 18. с. до Јашара 38. 23. Преходце 25. ср. до Јашара 30. 24. Чагљавица 80. с. до Јашара 230. 25. Черкезско село 180 и више к. 26. Лапљесело 30. до Јашара 56 с. 27. Авалипоток преко 100.Черкеск. к..28. Градчаница 40. с. до Јашара 260. 29. Сушица 15. с. и 2. п. до Јашара 40. с. 30 Ливађе 25. с. до Јаш: 56 31. Г. Гуштерица и 32. Д. Гуштерица 70. с. до Јаш: 280. 33. Коњух 20. ср. до Јаш: 48. 34. Липљан 38. ср. к. до Јашара 500. варошица.
Овде је била прва епискупија, па у Грачаници, из ове пренета у Јањево, из овог у Приштину, из ове у Новобрдо, из овога у Мораву и тако продала. Липљан, до пропасти српске на Косову паланка, а од Косова урвина и село, јер га још Бајазет разори, — удаљен је од Кочаника 7. од Звечана 9. од Приштине 3., а од Неродимља 4. часа хода. Лежу тако рећи у најлепшој равници косовској, која даје најбољу и најпитомију траву, од свију трава косовских.
На крају овог сеоца, које је у самим урвинама, а са јужне стране, још стои прастара срп: црква, храм Ваведења.Ова је старија од Грачаничке и ради ње је Бог, преко оног момчета, учинио чуда за време Јашар паше, о којем се говори код Грачанице. Неколико од ове прастаре цркве, којој је, веле, више од 900 година, а готово на сред села, стои прекрасан тако исто прастари, и од доба цркве бунар, кои се никако нечисти, а и не квари. Воду су му довели српски владаоци, веле, још пре Неманића, из неког планинског извора, који овуда кроз земљу протиче; те с тога често захватају из бунара букова лишћа, којега нема за 6 часова даљине одавде. Осим ове две старинице и старине Липљанске као места епископије основане св. Савом и града отетим његовим оцем од насилника Грка, — за нас су користније ове две ствари и ако поготову још тужније и јадније и од сад: Липљана.
Прва је од њих та: што је се у данашњој породици Воинчића до данашњег дана сачувала крв Воиновића, кои у време наши краљева и царева беху тако силни: да се и сами краљеви и цареви наши са њима пријатељише и сурођаваше. Доказ о томе до скора је се чувао, а он је се састојао у томе: што је се у овој породици, до пре неколико година, као највећији аманет, чувала читуљу Воиновића; још неке старине, са једним пуним сандуком копаља, стрела и огромац зелени мач старога Воина, на коме је веле и натпис био, кои је казивао име војводе и господара старог Воина.
Ово је се све чувало до 1810. год: Од те године, пошто је ова породицама, арањем, отимањем, мучењем, нарочитим глобљењем и т.д. од стране турске власти и Турака дошла до крајњег разтројства и последњег пада; сво је ово оружје и сва ова старина мало, по мало, изпродавана, а само је био остао мач старога Воина. А на велику нашу и општу, за изображене људе, жалости и несрећу, пре 8. година и тај је мач, којег су сви сељани виђали а кои је се непрестано по тавану повлачио — прекован у раоник, и тако у тамањен и последњи знак Воиновића старине, чије је дворе у Липљану још Бајазет био разорио, као што каже тадањи летописац. Да л' је тај мач одиста био прастарог Воина, или његових потомака 3. брата: Вукашииа, Петрашина и Милоша; или је можда ових потомака и т.д. ствар је остала нерешена? А да су дан: Воинчића одиста од тих Воиновића цео народ прича, а утамањене ствари, као и трајућа читуља још и данашњег дана потпупо сведоче.
Друга, је старина у једној породици, која вуче своје порекло од Дели Радивоја, Старине Новака, Грујице и Татомира. Она има, из тога доба, и читуљу, коју као највећу светињу храни. Од исте породице и данас у једном .... месту има и свештеник један коме је и Новаковић, а по оцу Стаменков, сада Стаменковић, презиме. Од овог имамо и неколико лепих народних песама. Изван села, а код ситничког моста, налази се још данашњег дана прекрасан из доба царевине српске, ''Сињак или Тишина'' у коме се преко целог лета хвата најбоља и вкуснија риба.
Још је једна, знатност, о којој вам најрадије сви Липљанци причају, као о догађају савршено неподлеажећем никаквој сумњи. Ствар је врло занимљива, а нарочито односећи се прекрасном само српског народа обичају слави, или ономе: ''Ко крсно име слави, томе и помаже''. Беше то 25. Октомбра 1849.год. и то у вече св: Димитрије, којег један Липљанац слављаше. Као што је ред и обичај, домаћин је дозвао баш на вечеру госте у вече свога светог; али не лези ђаволе, пре ових, рупе му неке аге са своим слугама и розквартире се на сред кујне свечареве. Аге простру у кујни своја сеџадета и настане се слободније и безбрижније, но у својој сопственој кући. Узовници су већ почели били долазити, ама их домаћин није могао дочекати, па шта више ни пресрести како треба. Он је морао само аге дворити а о гостима није смео и могао ништа ни помишљати. Узовници незнајући беду и невољу домаћинову, одпочну непрестано долазити. Домаћин је морао напослетку изаћи из куће и сваком казати: ''Идите ми драга браћо и добри пријатељи! Ја сам вас истина помиловао позвати; али ми је велика беда и невоља у кући, којој кад св. Димитрије неће, и ваљда неможе, ништа да учиии, немогу ни ја?''
Пошто су аге појеле све цицваре, коњи одморили се, нахранили се зоби, слуге турске одведу своје и своих ага коње горепоменутом бунару да напоје; а кад тамо .... човек на коњу, са копљем, престрави слуге, а коње преплашене разагна којекуда!| Слуге нису могле никако видети куд одоше њихови и њихове господе коњи, те у страху долете и јаве агама све шта је се збило. Аге оспу срч на домаћина говорећи му: да је све његово масло, да је он подговорио неког Липљанца да тако учини са њиховим коњима и т.д. Бадава је се спромах извињавао и свакојако их преклињао наводећи: да није ни помислио, а ни могао то учинити; јер није знао да ће они доћи, није ни излазио никуда од кад су му дошли и т.д. Све то беше узалуд и сирома домаћин морао је сву ноћ престајати везан док су се аге, са слугама своим, частиле, спавале, и како су хтеле башариле. После свега овог слуге рекну агама: да ће познати оног које уплашио коње.
Аге дигну сво село исту ноћ да им траже коње; али коња неби нигде ни од корова. Заповеде за тим да се сутра рано сви мушки становници тог села од 16. па докле их има у животу на више година, дођу са своим коњима; е да, би слуге познале оног неваљалца кои уплаши и разтера коње спахијине. Липљански становници од 16. па на више свију година и узраста дођу сутра дан са своим коњима; али не беше ту онога, кои је разтерао коње ага и њихових делија. Кад то виде аге наљуте се још већма не само на домаћина но и на сво село. Јадни Липљанци, у тузи и невољи, досете се и рекну агама и делијама: ''Е ако је човек на коњу са копљем у руци, ми аге наше, копаља немамо, а готово и незнамо што су, ви то добро знате, — аге одобре ово — па онда, ако није кои Турчин то учинио, — делије ага пресеку речи и рекну: не, не, не — влах је!'' — онда јо то морао бити . .. . св. Димитрије!''
Сиромаси липљанци, поведу и слуге и аге у цркву да виде св. Димитрију на коњу; па ако још он небуде учинио поменуто чудо, они одоше сви, са целим селом... у прогонство можда чак у Азију и то кад им изсеку и поробе све што је лепших жена и деце, и отму и разграбе оно мало вајне и чемерне сиротињице и убожства! Од бунара па до цркве сво је село ишло гологлаво и молило се Богу и св. Димитрији, да их спасе од ове беде и невоље. Као побијени идући тако дођу до цркве и онако сви уђу у ову; па кад слуге и делије агине опазе живописаног св. Димитрија на коњу, они се бегајући напоље, продеру .. . ''Ово је, ово тај што је синоћ коње поплашио и разтерао!'' Аге приморају своје делије, да још једном уђу у цркву и оне то исто потврде. Липљанци благодаре Богу и св. Димитрији, што их је тако спасао, а аге видећи то чудо рекну домаћину: ''Море Влаше! кад те тај твој светац Димитрије помаже, и кад је он наше коње разтерао, онда нека ти је просто што је то учинио само моли му се да нам коње поврати; јер ћемо иначе опет учинити оно што смо намислили''. Сиромах домаћин, са целим селом, знао је шта Турци хоће, па су се сви молили Богу и св. Димитрији.
Напослетку домаћину прекипи, па рекне: ''Вала аге, ако је св. Димитрије, којега славим, још свети, и ако је код правог Бога, он ће ме и сво село спасти и од ове беде; те ће вам коњи доћи, а ако није чините што сте наумили.'' Ово потврди сво село и аге уплашене од оваквог оштра израза, а и сумњајући се млого и о томе: да одиста није у ово дело помешан св. Димитрије , преселе се у другу кућу, која није славила св. Димитрију. Цео дан Турци су преседили у Липљану недајући да и један свечар слави своје крсно име, а зато су и дошли били да укину славу. Већ је и ноћ наступила била, а Турцима још нема коња и ако су њихове делије са Липљанцима тражили их цео дан тако рећи и под трном и каменом. У исти час, кад су коњи прошле ноћи били разтерани од бунара оног, опет дојуре исти коњи од некуда онако исто преплашени фркајући на иос и престрављено хрзајући.
Али коњи недођу првом домаћину и свечару, него оном новом код ког су Турци били, и у својој престрављености недочекају да им се вратнице отворе; но онако прескоче преко ограде, што Турке страшно изненади. Целом се селу, које је било пало ницом на земљу, и делиама ага, учини, да коње јури св. Димитрије! Сви то потврде викајући гласно, и аге видевши и то чудо, обдаре у страшној трзавици цркву св. Димитрије, и тај час оду из села. Тако се Липљан спасе од коначне пропасти; јер су Турци тражили повода само да га свог искасапе. Повод би им био у томе: што су дошли с намером да забране славе, при чему би се родио заплет, из ког би Турци изашли као прави господари целог Липљана, а Липљанаца Срба неби било више на овој божијој земљи. Све ово још и дан: дан: и сами Турци признају. 25. Суводол 2. с. 18 п. до Јашара 60 ср. 36. Скулањово 25. с. до Јаш 150. 37 Батуси 30 с. до Јаш 100.
Ово село лежи баш при самој Ситници од Липљана 1. час сјеверу, од Приштине 3 1/2 часа југозападу а од Грачанице скоро сасвим западу 24, часа. Оно је на помињатом најширем месту Косова поља, на коме је 15 Јуна 1389 год. пропало царство српско. Од њега је поменутог дана и године оних 20.000 одморних Черкеза, дошавши од села Бабуша изненадно напало са 80.000 Арапа и 12.000 потурица Силног Влаха Алије са Голеша, на кнеза Лазара и његову рањаву и уморну војску. Они су напали са леђа од Ситнице на нашу војску а тако рећи утаманили је. То су учинили вијугајући се по малим придолицама и дољачама косовским. Турци још и данас уважавају, поштују и унеколико светкују ово месташце, а Срби га куну и проклињу. Знатно је овде још и то што се код овог села налази онај бели камен, о ком се у народ. косовским песмама спомиње.
Камен је овај бео, округао, над земљом висок 7. стопа, а дебео је у пречнику око 3. стопе. Познаје се да је сав био исписан, а свет мисли: да је он означавао међу разним деловима земље појединих господара им. Прича се да је оваквог камења, у старини, по Косову млого било и да је сво служило само за међе, а не за шта друго. Све што је, од овога утамањено, као што су овуда утамањене и све остале старине, утаманили су само Турци употребљујућиј све на разне своје грађевине које им бадава ради раја, а не ко други. Камен је овај сада накривљен на једну страну, јер су испод и око, њега тражили новце неке. Што је се до данас задржао, код све и сва утамањујуће силе, то баш и јесте дивно и велико чудо, које се може само тим протумачити: што су Турци добили битку косовску но од Србима спрам њега, оном војском, која је овде одморна и изненада долетела.
38. Лепиња 20. с. до Јаш: 85. 39. Черкеско село има преко 200. к, 40. Радево 15. с. до Јаш..70. 41, Слатиње 14 1/2 п. ар.до Јашара 30.с. 42. Ариљача 15 1/2 п. а.до Јаш: 80.с. 43.Помазетин 20. ар. до Јаш. 20. с. и 30. п. 44. Руица 18. ср. до Јаш: 40. 45. Чучуљага.20. ар. до Јаш - 50 1/2 с. п. 46. Краиште 15. с. 10. п. до Јаш: 50. с. 47. Рибаре 8. с. 30. п. до Јаш: 150 с. 48. Мужићани 4. с. 10. а. до Јаш: 48. ср. 49. Црнољево 10. с. 20. а. до Јаш: 150 с. 50. Штиља 12. с. 25 1/2:, а. п. до Јаш: 100 1/2 с. п. 51. Кошаре 30. а до Јаш: 75.с.
Овде су биле ливаде и ергеле срп: краљева од лозе Неманића. Прекрасна равница око свог села, од своих 600 дана орања зове се ''Краљева ливада.''. Пре овде неје било села, но само ливаде краљевске са кошарама са коих је тако и прозвано.
52. Воиновце 15. с. и 16. а. до Јаш: 50 1/2, с. а. 53. Топличан 15. с. и 6. п. а до Јашара 50. с. 54. Черкеско село са преко 180. к. 55. Смолуша 8.с. 18. а до Јаш: 60 1/2, с. п. 56. Словиње 2. с. 15. а до Јаш: 50. с. 57. Добротин 35. с. 58. Бандулић 28. а. до Јаш. 50. с. 59. Гумносело 20. а до Јаш: 60. с. 60. Глоговце 6. с. 9. п. до Јаш: 100. с. 61. Робовац 18. с. до Јаш: 30. 62. Бабуш 10 с. до Јаш: 75.
Овде је Мурат оставио оних 20.000 коњаника Черкеза кои су решиди битку. Село је ово готово под самом планином тако званом ''Гадимка'' Удаљено је 4 часа од Грачанице, 4 од Качаника и 2.од Неродимља. Кад је Мурат на Косово дошао, застао је био у овом селу, са главном својом силом, цео месец дана и нешто више док није одавде покорио и разорио Неродимље, Липљан, Призрен освоио и разорио стари Качаник и још неке градиће у моравском сиринићском и карадачском пределу. А кад је већ и то учинио, кренуо је се даље и захватио оно Косовско поље, које је спрам Грачанице и на ком је закопана српска, царевина, оставивши овде помињатих 20.000 Черкеза коњаника резерве, која је са оних 80.000 такође коњаника Арапа, спрам Грачанице, и решила битку у корист Турака.
Док је се год Мурат бавио ту, за поменути месец дана и више, из тог села једна богата српска породица, приморана, хранила је безплатежно, његову свиту са свим људима и коњима за сво то време. За такву насилну услугу овој породици Мурат изда ферман у ком јој је поклонио 2000 дана орања најлепше земље на Косову, а за коју, док је год турске царевине; да не даје ни цару харача, ни богу колача. Данашњи потомак те породице, по имену Жива, чува још тај ферман и држи у сопствености сво ово село, а до1832. год. држала је ова породица још два срп: села на Косову, као своју сопственост. Турци га зову ''Жива от Бабушанин''. Од тог доба па до данашњег данка обичај је у овој породици, да свакога без разлике вере и народности, дочекују, угосте и почасте по 3 дана безплатежно. С тога у свом дворишту та породица, или садањи њен претставник Жива, има особену гостионичку кућу, са одвојеним двориштем. Самој овој кући веле има више од 300. година.
63. Мираж 12. а. до Јаш: 50. с. 64. Папаз 20. а. до Јаш: 350 с. 65. Гадимља 30 п. до Јаш: 50 ср. 66. Бабљак 20 с. до Јаш: 40. 67. Косин 16. ср. до Јаш: 40. с. 68. Трн 5. с. 10. п. до Јаш: 50 с. 69 Сливово 5. с. 20 п. до Јаш: 45 с. 70. Прелез 11. п. до Јаш: ср. 71. Влашкобара 20. п. и 5. с. до Јаш. 72. ср.
До пропасти српске овде је била велила паланка, у којој су сами седлари, сарачи, самарџије и сви они били, кои су орме коњске нзрађивали, и још данас познају се трагови од бив; ове паланке, кућа, зграда помоста и т.д. Паланку је ову разорио, по битки косовсвој, Бајазет, и издао ферман: да Србин неможе бити ни седлар, ни ормар и ни један рукоделац, оног рукодеља, које израђује оружје и осим припадајуће ствари, а тако исто и остала знатнија рукодеља и т.д. Ова је се наредба до скора код Турака испуњавала.
72. Фатић 25. а. до Јаш: ср. 73. Сазлија више од 100. черкеских к. 74. Некудим 30 1/2 п. а. пре Срба 80.
Некудим је пре била паланка у којој су махом живили рудари, кои су руде вадили из сиринићских, карадажских, голакских и моравских брда. Цела околиница зове се ''Некудимски предео'', кои је некада морао бити велики захватајући све поменуте пределе. Накудим је оно наше знатно место, које је по једној хрисовуљи Деспот Ђурађ Бранковић уступио дубровчанима за 1000. дук: ц: год: данка. Ова се хрисовуља и данас чува у једнога; али нам је недаде да је препишемо. Ово је овде оно место које г. Милићевић у једном свом спису погрешно помиње да је у Смедер:
нахији данашње кнежевине
75. Варош о којој је казано код Качаника 28. п. пре 100 с. 76. Г. Неродимље 10. п. до Јаш: 200.с. 77. Језерце 125 1/2 п. а. до Јаш: 200 с. 78. Засељак Неродим 15. п. а.
79. Пљесимна или Пљешина 20 1/2 а. но. до Јаш: 160. с: лежи југо-источно за 1, час од Неродимда, на прекрасном и најпријатнијем земљишту, баш на устима при уласку у неродимљске планине. У целом Косову нема не само лепшег места, него и више разноврсног и најблагороднијег воћа, које доводи своје порекло још од српских владаоца. Од овог воћа и село се невиди док се год неуђе у њега. Поред села протиче бистра каменита речица Пљешимица, са прекрасном царском рибом, још из доба Неманића. У самом селу и око њега налазе се разорепих 6. црква српских, са огромним старим српским гробљима са натписима, које садањи Арнаути мухамеданци — а до пре 80 година, а нарочито помињатог Јашар паше Џинића бив. Срби — недаду прегледати и натписе снимити,
80. Д. Неродимље има сада само 48. кућа срп: а до преношаја моштију св. Уроша у Аустрију било је преко 1800 кућа. Од то доба број кућа срисвих непрестапо је опадао, докле није у вреие помињатог Јашар иаше Џинића сведен на овај садади. Пошто Јашар паша утамани неколико десетина , ако не и стотина кућа, у овом српском селу, које се нехтедоше потурчити; тада се они кои се насиљем овога потурчише изселише из Д. Неродимља и као потурице населише: 1. у Језерцу 60 к. 2 у Фатићу 20. 3. у Г. Неродимљу 10 и 4 у Засеоку 11.к. Дакле је брои самих изсељеника, а тада већ потурица преко101.кућа, а колики је Јашар прождрьо, то бог једини зна. Сви се овв, данас већ зову Арнаутима, осим горњег Неродимља, кои су тако још и сада православни. Нема лепшег места у целом Косову од овога на коме је Д. Неродимље. Оно је баш при самом уласку у неродимске планине, које се више уздижу и као господаре над Косовом клетим. Са јужне стране протеже се прекрасан огранак неродимске планине скоро за 2. часа хода, сав обрастао још у време царева српских нарочито засејаном прекрасном буковом, кленовом и јасеновом: шумом.
Са сјеверне стране, истог, а и обраслоа таком истом шумом, брдашцу, стои прастара црква св. Аранђела, задужбина Неманића, но у урвинама, а пред њом је огроман бор још св. Симеуном ту пресађен. Борова нигде у околини нема; те једно с тога, а друго и што га је још св. Симеун пресадио, овај се овде поштује, као највећа светиња. Због њега Неродимци и на урвинама св. Аранђела свете водице и остале требе чине. Од ове исте стране, само на другом узвишенијем брдашцу као греда каква, обрастлом редком, некада нарочито сејаном и гајеном растовом шумом, стоје урвине цркве св. Богородице, таво зване ''Источнице''.Само то брдо, или дивна планиница ова, зове се ''Језерце,'' с тога, што је негда на врху његовом било дивно и прекрасно језеро. Са источне стране села, а за пуна 2. часа, простиру се прекрасни најплоднији брежуљци, на коима се виде још троје развалине од бив: св. божијих храмова, међу коима је један св. Николе, задужбина св. Дечанског краља српског.
Од западне стране протиче дивна и чудновата, лековита, река Неродимка, стара Родимка, пуна пастрмки и других царевима српским добављеним, веле. чак из Китаја, рибама, које се још и дан данашњи налазе у њој. Речица се ова разликује од свију косовских с тога, што се никада, немрзне; те с тога од њена извора, па до улива код Качаника у Лепенац има више од 120 воденица, које и лети и зими без престанка мељу. Већином су сада скоро све ове воденице Јашар-пашиних синова и насљедника, међу овима су најзнатније и то: она, која је била српских царева цркве Грачанице, цркве св. Уроша тако звана ''Калуђерка св. Уроша''. Међу напоменутим воденицама једна је и помињатог Живе од Бабуша, коју је још Мурат поклонио његовом тадањем претку.
Више од једног часа од села идући све уз поменуту реку Неродимку, уздиже се за 1.четвороуголни час, такође четвороуголно брдо, највише од свију неродимских брда и планина. На врху његовом био је тавозвани Родимљски град, а од убиства св: краља Дечанског и св: Уроша тако прозван Неродимљски, од којега и данас стоје урвине и развалине. При сјеверном зиду, испод кога вечно жубори Неродимка, или стара Родимка, а у граду био је огроман краљева српских дворац, опкољен јаким и ужасно високим више округлим, но четвороуголним кулама. На јужној страни, и при јужном зиду, такође је опкољен но у неколико слабијим кулама, бив: српсвих краљица, дворац. Од кула и зидова око дворца краљевског и између краљевских и краљичиних двораца, био је огроман сад напуњен разним воћем и дрвима.
Цео овај прекрасни четвороугаони брег, са три стране обливају речице и то: са западне и сјеверне Неродимка, а од источне и нешто југоисточне једна мања без имена речица, која се и Мала-река зове. Она се са источне стране под самим овим брегом и градом — јер је град колики је и брег — улива у Неродимку, па одатле заједно протичу мимо поменуто село Неродимље. Пред ушћем ове Мало-реке у Неродимку види се огроман зид, кои је затварао, у време нужде, воду; те је ова градила огромно језеро за 1. час широко, 3. дуго а неколико десетина хвати дубоко, које је се савијало око целог града и ове планине Неродимља. Планина ова Неродимље, на којој је град, види се да је човечијим рукама овако стесана и дотерана.
Са сјеверне стране од ове планине и града на дивној и прекрасној високоравни дугачкој и широкој од прилике до 40. хвати, стоје и данас урвине монастира св. Богородице, у кои су лежале преко 300 година нетљене мошти последњег императора, Срба, Угро Влаха, Маџара, Бугара, Грка, Руса и Срба. Црква је ова била око 14. х. дугачка и 7. широка, без кубета, а на троје преграђена. Ако се може веровати причи дан: Неродимаца, која је по свему и по свој прилици верна и истинита, њу је сазидала мати посл: срп: императора Уроша царица, и импер: жена Душанова и то на врло брзу руку.
Спрам саме ове цркве, преко речице Неродимке, а уз помињату четвороуголну планину, на којој су развалине града Неродимља, налази се, испод .једне огромне и прастаре букве, огроман кладенац, кои одатле извире и кои се зове ''Царевац''. У овоме је, веле, цар Урош мртав окупан. Овај кладенац ила извор, ''Царевац'' до данашњег дана је, због што је мртво тело последњег цара и импер: српског у њему окупано, лековит, и лечи од свију болести не само православне, него и мухамеданце и римокатолике. С тога је овде сваки дан огромна светина свију вера и народности. Једни од њих захитају воду и умивају се, други се истом мажу, трећи ране перу, четврти купају и т.д. и свима помаже. Ову светињу су српску, пре неколико година Неродимски Срби мало поправили, а и св. цркву св. Уроша, почели да подижу; ама немају довољно срестава да је подигну. Ваљало би им помоћи, као и другим нашим светињама и другој нашој браћи; па и помозимо браћо за времена, јер доцније може бити да се неће имати коме помагати и ако би се хтело!
Са источне стране од села Неродимља за 1 1/2, час добра хода, а поред Неродимке речице, подиже се један брежуљак, сада сав обрастао ситном шумицом, а некада самим цвећем и благородним воћем. Брег се овај зове ''Света Главица'' с тога, што је овде проклети Вукашин, код једног извора испод огромног шупљег дрвета, убио св. Уроша. Цео овај брег, као и околина му, био је сад или вртоград Неманића, сав засејан најразличнијим цвећем и најблагороднијим разним воћем.
На врху његовом и данас се познају трагови развалина од тако званог ''Увеселителног дворца'' Неманића, кои је такође био сав зидовима и кулама опкољен. Дворац је овај разорио још Мурат, кад је дошао на Косово и то пре битке, а по битци опет је Бајазет разорио град Неродимље.
Народ српски, свију вера и сада језика о смрти св. Уроша, као и цркви његовој, а нарочито Неродимци, овако прича: ''Краљ Вукашин, пошто је лукаво и злоковарно, после смрти Душанове, кривоклетнички обвладао земљама српским уступајући ове своим пријатељима и страним државама, само да би се сам утврдио на царском императорском српском престолу, и пошто је у прилепској нахији поправио дворац св. Симеуна у Чепигову, где је непрестано Уроша под притвором држао, а мајка му је седела у Серезу и тамо владала, — намисли већ једном и свога господара и импер; Уроша смаћи са овог света и сам завладати свом српском државом.
С тога некако превари царицу и имп. да из Сереза дође у Призрен и под стражом од своих људи, као тобож пратњом, пошље и цара и ипмер. Уроша у Призрен, да види српских царева дворове. Он је већ пре тога у целом Призрену, које побио, а које разагнао све оне који су волели правог цара и импер. и кои су му као законитом били верни и населио је тако саме своје људе. Ови су морали пазити да ко недође Урошу и царици и импер. матери му, а међу тим око њих су ласкали, као да су рођени за цара и импер. и да ће за њега и умрети. Овако свакидан лагајући Уроша и мајку му они кои су их окружавали, лагали су још и друго: да ће скоро доћи у Призрен и сам Вукашин из Прилепа — т.ј. сада разореног града вукашиновог више монастира Зрзе, у ком је и крунисан за краља, а кои је 5 ч. сјеверозападу од Прилепа,—и да ће ту положити своју власт, а Урош да ће се за цара крунисати. Али је Вукашин, са своима намислио био и већ уговорио да убију светог Уроша. За ово недело одредили су Неродимље и земље око Призрена, а не око Прилепа, зато: да би још боље траг заварали.
Урош никад није био у Неродимљу, на Косову и Паунполу, које је све била сопственост царска и на којем су царске ергеле и разне дивље звериње, становале. Сви су Урошу сладили ова места, а нарочито лов, кои су на њима његови претци чинили и навраћали га да иде тамо пре крунисања. Урош је наваљивао с мајком: да се прво сабере сабор, рад чега је из Чепигова сад. прилеп: нахије, у Призрен и дошао и да се прво крунише, па после да иде у лов. Кад је и ово видео проклети Вукашин са своим друштвом он напише књиге и разашље за сабор, а некако наговори Уроша: да оду у Неродимље до доласка господе на сабор. Урош се превари и пође, а и да није пошао, он би га ма како убио и у самом Призрену. Они дођу у Неродимље и то Урош са свитом пре, а Вукашин после, јер је заостао био, да уреди све што треба за сабор.
Урош је међутим излазио, са оном свитом, у лов и ловио; али га ни један од те свите није могао, или смео, убити. Вукашин дође и онако љутит што Уроша нису убили до његова доласка, позове овога: да иду, у вече св. Првозваног Андреје, једноме Неродимљцу, код којег су и остали цареви српски долазили, а одатде опет да одпочну лов наново. То вече стигну код тог пријатеља, где и предане. Тек први дан, по св. Андреје, а, то је 1. Децембра, пођу, обоица сами самцити заједно у лов, тобож на Пауновопоље. Осталу сву дружину оставе ту да се весели. Вукашин је нарочито, цео тај дан задржавао Уроша у лову и забављао, само да нестигну у Неродимље; те тако доцкан дођу у ове увеселителне или тако зване Летње дворце и ту ноће. Сутра у јутру, а то је било 2.Децембра, пошто се пробуди св. Урош, заиште од Вукашина воде да се умије, а овај му похвали онај извор и кладенац под поменутим дрветом иУрош оде тамо да се умије. Вукашин је полако за њим ишао са буздованом и кад је се св. Урош онако сагнут умивао—удари га Вукашии са траг буздованом у главу и убије, и ту у оно шупље дрво метне, затим узјаше коња и одма оде у Призрен, да разтера са сабора оне, кои су му били противни, а да на овоме задржи своје пријатеље.
Свита бив: у Неродимљу, такође се врати у Призрен други дан, пошто дођу послужитељи из увеселителног двора и кажу како је нестало цара и краља. Вукашииа и Уроша није нико видео кад су и куд су отишли до једног старца, кои је преко у брду чувао овце. Он је видео, кад су обоица изашли из дворца, а видео је и кад је Вукашин сам на коњу отишао. Тај одлазак учини му се подозривим; те одма јави своим пријатељима у селу, оставивши, за неко време, своје стадо. Пријатељи се сгледе, али нико није смео ништа да говори. Вукашин како дође у Призрен, јави царици, мајци Урошевој: да је се вратио тако брзо због сабора и да је оставио Уроша здрава и читава, а ишао је у Неродимље само зато: да престави цара добрим људима, те да га чувају.
Сабор се започне и на њему погину сви они кои нису хтели Вукашина, па и сами патриарси. Вукашин је сабору говорио, да је Урош побегао из земље зато, што неће да је владаоц, а другога до Вукашина нема. Осим овог њему је то дао и сам цар Душан. А ко неверује да Урош неће никако да је цар, јер хоће онако слободно да живи, тај нека га нађе да пита. Његови су људи ово исто говорили које и Вукашин и она свита из Неродимља потврди: да је Урош од њих само зато побегао, што је чуо: да хоће сабор да га зацари. Млоги су говорили, да свему томе неверују и да ваља сам Урош да дође, па, ако одиста неће, онда да дођу његов стриц или браћа му од стрица и т.д, Ове је Вукашии, које побио, а које потровао; те тиме почну подозревати на њега.
Сабор пошље једне, на све стране да траже Уроша а друге да из Грчке доведу његова стрица; али је ове последње које све побио, а које подмитио Вукашин, те су донели лажне књиге: да се неће ни стричеви ни браћа од стрица Урошева да приме царске круне. Они који су тражили Уроша врате се и кажу једни, да је побегао, а други да им је дао и само неко писмено, како неће да је цар. Млоги су ово држали за истину, а млоги опет знајући лажу Вукашинову нису ни једно ни друго, како за Уроша, тако и за стрица му и браћу од стричева, веровали. Међутим, од оног старца и пријатеља, све се даље и даље и више и више прочује: како је сам Вукашин са Урошем отишао у лов; како су сами ноћили; како су сутра дан изашли, па је се сам Вукашин без Уроша вратио у Призрен. И они, кои су били са стране Вукашинове, кои су му све лажи веровали сад се згрозе и почпу сумњати, а непрестана убиства и умирања главаша још више се разпросте.
Поштени људи оду царици матери и кажу јој да како сама оде у Неродимље и онако преобучена испипа ондашње људе; еда ли се неће што дознати? Вукашин је и њу не само лагао, него под именом свите држао готово у затвору. Сад се она није могла никако избавити од свите и изаћи из двора. Напослетку дође глас: да је Вукашин убио Уроша, а овај је неко од покајане оне неродимске свите казао, ког је Вукашин одма убио. Сад цео сабор почне још више сумњати. Царица мати пресвуче се у цросто одело и побегне из дворца бив: у призренском Душановом граду ''Вишеграду'', а Вукашин нареди потеру за њом. Она пешке и у простом оделу целим путом од 7. часова хода кукајући дође у Неродимље и почне разпитивати, а да је не би познали није улазила у град. Њојзи, држећи да је нека проста жена, кажу све што су знали и она кад разабере: да су Урош и Вукашин сами ноћили у оном дворцу , изјутра устали заједно и изашли, па Вукашин сам отишао у Призрен и т.д. закука тако, даје се сва гора у плач обрнула. Она потрчи право тамо већ непрестано овако кукајући: ''О Родимље до сад мене славно, а од сада тужно и жалостно! До сада си ти Родимље било; а од сада црно Неродимље; јер у теби јединца изгуби, кога више никад родит нећу. Ти ми уби мојега јединца, мог јединца, а српскога цара''.
Тако кукајући цео је дан неједући и непијући ништа, тражила и лутала по пољу. Она омркне код оног извора и ту ноћи на голој ледини. Сутрадан тако лутајући и тражећи Уроша наиђе на оног истог старца чобанина, кои је једини видео Уроша и Вукашина и стане га преклињати и молити, а он јој све каже што је знао и видео. Пошто он изприча све што је знао, царица врисне и рекне: ''Ту је мој син од проклетог Вукашина погинуо.''
Тако је она и тај цео дан тражила Уроша око тога извора; али га немогоше наћи. На последку на њена кукања; ''Уроше дико моја, Уроше круно Србије, Уроше украсе Неманића, Уроше јарко сунце српско, Уроше узданицо земље и царевине и т:д: где си сине и царе мој? јави се мајки својој, ако си овде гдегод ?'' и т:д: у једанпут зачује глас: ''Ево ме, овде сам мајко царице ! Овде је цар српски и једино чедо твоје!'' На тај глас царица полети дрвету узпење се узањ и видев Уроша, извади га и рањаву а крваву главу, почне љубити, кукати и нарицати: ,''Авај мене, слатка главице моја!'' и т. д: те се то место с тога прозове ''Главица''. а кад се св: Урош посвети: ''Света Главица''.
Док је тако царица мати кукала над св. Урошем, а није му главу од крви умивала, прође један сељак са празним колима и царица га замоли да је и на тим простим воловским колима са Урошем одвезе у Призрен мислећи: да га тако мртва покаже сабору и погребе у цркви св. Аранђела, код оца му Душана. Сељак потера кола, али кад дође до спрам града Неродимља и оног кладенца у брду његовом, кола стану, волова нису могли ни маћи, запрегну више рада, али све бадава. Царица видевши то досети се шта је, скине тело и окупа у том кладенцу, кои се од то доба прозове ''Царевац'' и ту одма близу на брзу руку на поменутом брду сазида ону споменуту цркву, код које насели калуђере и да млого земље и испусте.
Да је одиста а сама црква на брзу руку прављена познаје се: што је најмања од свију целих и разорених св. храмова српских Неманићских што је слабо зидана, што је без кубета и што је била покривена са неуглађеним црним каменим плочама, коима и данас оближњи Срби покривају своје јадне и чемерне садање нове црквице. Види се, да су се сви храмови у старо доба зидали од тесаног камена, међу кои су по где где уметали ради разних шара опеке; тако је и овде, и сав тај камен Јашар-паша однеоје и од њега зидао своје воденице''.
О селењу св. Уроша у Аустрију такође исти причају ово: ''Пошто ће настати љута турчења и гоњења од стране турске, по српском народу, од којега и патриарх Арсеније III. са првим и главним људима, из све Србије побеже у Аустрије, а то је кад су Турци завладали градом старине Новака Качаника, градом Дели Новака Тетовом, градом Татомировим Островицом на Руднику код Неманић планине више Велеса, градом Грујице Малога, Кратовом и другим млогим градовима; тада се јави у сну светог Урош једноме ваљаном, здравом, храбром и поштеном момчету тако званом ''Галапу'' — Голубу - рекавши му: ''Галапе ! носи ме одавде у Француску гору''. Овај кад се пробуди, помисли у себи: како да га носим, кад је тежак, а и незнам на ком је крају света та Француска гора, несам је никад ни чуо ?'' Другу ноћ, опет му се јаве свети, рекав му: ''Галабе! ја ћу ти бити ласан, и пут ћу ти показивати, само ме одавде носи''. Галап кад се пробуди оде настојатељу и све по реду изкаже. Овај се заплаче и рекне: ''Мора бити, да се наш народ виш још није опростио греха, да је наново грешио Богу и да ће настати тешка и зла времена; кад хоће одавде наш свети да иде''. С тога повери све Галабу, једног празника увије мошти, св: у чисто бело платно и преда Галабу, кои их упрти и као перце однесе по показујућем му се светлошћу путом, преко самих планина, преко кои нога људска није још газила.
Народ кад се сабере и виде да нема св. моштију, разјари се на настојатеља, а овај га умири докле се сабере цео народ и тада им каже, али не како је било, бојећи се да овај нестигне Галаба, него: да су саме мошти некуда отишле. Кад то чује бедан и жалостан народ, почне сав запевати, кукати и говорити: ''Ми смо нешто млого пред Богом сгрешили, кад нас је и св: Урош оставио! Народ изађе из цркве кукајући, а од жадости које за Косовом, а које св. Урошом, обрне плаве обтоке на доламама и осталом оделу у црне, које још једном од Косова оврани, преврне капе и одело и тако до данас чини у овој, скопској, тетовској, делу кумановске и велешке нахије. Овај Галаб Проић живио је после тога, пошто је се опет из Фружке горе вратио у Неродимље, још млого година, а после њега његов син 100 година, кои је пре 17.год. умрьо, и до смрти Неродимцима и осталлм околним Србима ово све и овако причао''.
Овдашњи и околни, а нарочито пећски Арнаути иТурци о бегству патриарха нашег у Аустрију Арсенија III. ово и овако причају: ''Патриарх грчки једном оде цару на посету, цара је лепо разговорио; те га овај задржи на ручку. Кад је патриарх видео, да је цар добре воље одпочне: ''Честити, једини и најмоћнији на земљи царе! послушај ме роба твога, а за твоју корист и срећу, па ако је добро учиви, а ако је лудо немој ме казнити.'' Цар му се обећа, да му неће ни влакно с главе фалити. Патриарх настави: ''Твоје је царство једино на земљи највеће и најсилније; јер си покорио царевину српску, која је једина и најмоћнија на земљи била; али је неси сасвим утукао. Ти си убио змију; ама је неси сасвим утукао. Та змија има главу у Пећи у сред срца те Србије, и док је год она и народа српског неће твоја царевина бити мирна; него ме послушај шта ћу ти рећи: Патриарха са свима првим људима у земљи, или уби, или протерај, или и изтурчи. Ако остане што од бегства главних људи, све изтурчи или поби, само остави од ових главних и простог народа нејач нека се моле богу по свом закону и мени их предај; па се никада и ничега не бој. Земља ће ти бити увек мирна, а ако баш небуде ја сам ту и моја је глава ту; ту су владике које ћу тамо слати у место српских па их увек можеш погубити. Небој се да ће оне са Србима ићи на те и ове противу тебе дизати. Ми се одавна мрзимо и никада се неможемо волети. Моје су све владике Грци и Бугари а од Бугара и Грка, а нарочито првих нема већији непријатеља Србима. И ми би се могли кадгод са Србима само помирити, али не волети, а Бугари никад ни довека. Кад изтераш, или исечеш, патриарха и прве људе, ти тај сав народ прозови Бугарима; па се ништа на свету небој.
Цар је се дуго мислио и премишљао, док му није дошао велики хоџа и везир Ђуприлић паша. Он каже све овоме, а то Ђуприлићу небуде мило; јер је и сам био од српске краљевске крви, па да би одвратио султана, рекне му да узме закуп од Грка, а султан зовне грчког патриарха и заиште му 40.000 ћеса годишњег закупа, а патриарх му да за сву српску патриаршију 100.000 ћеса годишњег закупа. И ово небуде мило Ђуприлићу, али шта ће, цару буде драго. Тако 'Буприлић, да би одвратио цара и патриарха, рекне цару да иште плату и за српског Митрополита у Ориду и за митрополита бугарског у Трнову. Цар и то једва дочека, дозове патриара и заиште и за ове ревав му: ''ако ми недаш паре за ове; онда ти недам ни пећског!''
Патриар је се дуго увијао и превијао говорећи: да је бугарски у Трнову под њим, а оридски митрополит под пећским, па како два пута да плаћа за се и за пећског? Цар није хтео да слуша, и патриар мораде или дати још за ову двоицу паре или би остао и пећски. Немаде куд и додаде још 60.000 ћеса годишњег закупа. Кад цар узме паре, он одма пише паши у Пећ, да на превари погуби и патриарха и прве људе свуда у земљи, од Солуна па, до Београда и од Једрене па до Драча, Дубровника и Авлоне. Ћуприлићу то буде жао, па пише патриарху у Пећ, да бега без обзира; али је писмо царкао пре његовог дошло паши пећском! И пећском паши није ово мило било; али није имао куд, јер је цар послао 300.000 из преко мора некаквих Татара, кои незнају ни Србе ни Турке, и запов. му: да кад погине патриар, сав народ српски, а не само главне, или изтурчи или изсече.
Паша прочита то писмено пред својом једном булом, коју је најбоље волео, а она је била тајна христијанка, и пошто је дознала: да ће паша одма сутра дан да обеси патриарха, опије слуге и ноћу пресвучена оде у патриаршију и све каже патриарху, па се тако исто те ноћн тајно врати натраг у пашин харем. Кад се врати паши, ова бојећи са да патриарх није могао побећи и јавити своим главарима, одврати сутра у јутру рано пашу од намере рекав му: ''Није лепо ни по Србе ни по Турке, да патриарха рано данас обесиш, док несврши своју молитву; него после ове.'' Паша је послуша; али кад пошље војску по патриара, а овај је био тек тада измакао на мали Колашин у Вучитрнску нахију и то у планине очекујући тамо главаре своје.
Баш је у то доба Немац краљ хтео да војује на цара, а чује све шта је закључено и у Цариграду и шта је се учинило с патриархом, па му пише у Мали Калашин и позове га: да што може више прикупи први људи у народу и њему оде рекав му: ''да ми помогнете противу силе царске сада, а ја ћу вама свагда и до века!'' Док је ту патриарх чекао да се паша умилостиви, па да се опет врати у Пећ, — дође му писмо од Ћуприлића хоџе, у ком му каже да иде 300.000 Татара некаквих, да сав народ или изесече или изтурчи: ''зато бегај куд те очи воде, а ноге носе!'' Патриарх кад то чује и пошто му дођу поглавари из свију срп. земаља: Шевић од Авлоне и Бакић од Солуна, Милорадовић од Ерцеговине, а Кутузов од Далмације; Станишић од Једреве, а Марковић од Прилипа-и други, крену се, кроз земљу, прођу и оду Немцима; ама их и они слажу.
После патриарха и првих 40.000. људи остане сама самохрана сиротиња, коју Татари, поробе, изсеку и изтурче, највише у Гиланској, Скопљанској, Тетовској, Призренској, Дибарској и Ђаковичкој нахији; али када, дођу до Дечана и почну га палити и турчити, св. Краљ и св. Јелена сакруше га. Татари, кои су туда пролазили, прегазе и Неродимце, а од ових почну их све више мучити спахије и друге потурице; те се тако и сами раздробе и разделе у разне породице, а тиме још више послабе. Ове породице, доцније се, због нужде скупе у племена и свако племе, или сродство, избере себи старешину, кои ће са њима управљати и тако се ове старешине једни с другим сближе и увате веру. Неродимци, као прости и без великаша, а тако исто и сви у старој Србији прости људи, остану где су и пре били. По бегству патриаровом паша сутра дан после службе божије потражи патриара а он је већ био побегао. Тако преварен паша одма се сети да је само жени казао и да га је она преварила; па је на сред Пећи спали живу''.
Причају Неродимци: да су се са Турцима, Татарима, доцније Арнаутима и своим потурицама спахијама, дуго и дуго борили, после бегства оба патриара и првих људи и кад су ови хтели да поруше. цркву св. Уроша, скоро сви изгинули, а Турци цркву срушили. Нејач оставша још неизтурчена незнајући ни за какво сродство одели се и оснује Г. Неродимље, а оставша у Долњем до данашњег дана неузима се. Дуго су и без свештеника били; те су се и с тога млого њих, осим већине насиљем, изтурчили, а и сада ниједан свештеник неможе остати међу њима, кои незна обичаја њихових. Осим урвина св. Уроша имају још троје и четврта је готово цела св. Аранђела у којој служе.
Други дан ускрса и Троица од најмањег, па до највећег и мушког и женског, па ма какво време било, излазе и носе крста. Крста почну носити од урвина св. Уроша па све редом код сваке урвине свете водицу, момчад носе црквене а и онако барјаке, а девојке јело. Код сваке развалине мора се ма колико јести и вино у славу божију пити. Кад се из једне цркве св. Николе пође за у други такође св. Николе, онда се мора проћи кроз воденицу пређе бившу манастира св. Уроша тако звану ''Калуђерску'', а сада Јашар-пашиних синова. Изпочетка и за дуго време овде је падало по 100. срп. глава, јер Турци нису допуштали, да се кроз њихову, отету насилно од Срба земљу и воденицу, проносе крста и да раја пролази; али су доцније, немогућн одолети сили, попустили мало и сад дотле дотерали да још и врата од воденице сами отварају и проводе светину.
За ову воденицу Неродимљанци давали су скоро сва своја убошства Турцима, али је Турци за инат неће да продају. Садањи Јашар-пашинићи хоће да продаду; али сиромаси Неродимци немају ни паре, па је зло. Требало би. богатија браћа да је одкупе и поклоне монастиру св. Уроша кои се лепим прилогом два три брата из далека подижу. Код урвина св. Уроша сече колач породици Даића, која је то одпочела одма по убиству светога, а код осталих урвина сви редом. Сва земља бив. српска сад је у рукама турским, и Неродимци су, као и сви у Правој Србији кметови — т.ј. чифчије — које газде Турци увек могу са земље отерати кад год хоће. Једино их овде задржавају урвине св. Уроша. Неродимци су махом сви сачували права српска и прастара имена као: Драгуш, Драгор, Деан, Тројан, Владета, Борашин, Бојан и т.д. која ћемо у сборнику имена напоменути.
81. Гребно 20. с. 20 п. 82. Гаћно 30 1/2, с. п. 83.Пестово 30 1/2 п. а. до Јаш: 200 1/2 с. п. 84. Д. Брњица 20 с. до Јаш. 46. 85. Шашковац 6. с. до Јаш. 86. 86. Алаш 7. с. 8. п. до Јаш 30 с. 87. Јенце 20 1/2 с; п. 88. Медведце 20 1/2, п. а. 89. Черкеско село са преко 80. к. 90.Ћићево 15 1/2 п. а.
91. Вранидол 15. а. до Јаш. ср. 40. 92. Белопоље 15. а до Јаш 36. с. 93. Штрбце 130. с. 94. Готовуша 75. с. 10. п, 95. Беревцс 65. с. 93. Врбештица 50. с. 97. Вича 35. с. 98. Битиње 40. с. 99. Грковце 20 с. 100. Грајковце 26 с 2 п. 101. Сушица. 20. с. 102. Фираја 60 1/2 п. а. 103. Брод 200 1/2, п. а. 104. Коштањево 75 1/2, а. п.
Ова су сва села приштинске нахије на Косову, а има их на окраинама овога још 29. дакле свега око 132. села у приштинској у коима Срби живе у 2450. к.; у 10. села ар. по 30. к == 300. к.; у 16. села п. по 20. 320. к. и у 7. села Черкеза по 100. к. 700. к. Овоме броју кад се дода у Приштини 350. к.: Срба онда је свега у овој нахаји и паланци му 2800 к. српских. Потурица у Приштини 2600 и 320 по селима то је: 2920. к.; Арнаута у Приштини 70 и 300 у селима свега: 370. к. Черкеза 740. к. Османлија у Приштини 260 и војске са џандарима 2180. момака.
Али Косово осим 132. села приштинске нахије има вучитрнске ових 76. села: 1. Крајмировце 26 1/2 п. а. 2. Лапушник 18 1/2, п. а. 3. Градинце 15. а. п. 4. Љубча 10. а. 5. Пропаштица 15. а. 6. Лужане 30 1/2,, п. а. 7. Ковачица 30. с. 8. Јањенце 10. с. 9. Прелез 10. с. 11. Угљаре 15. с. 12. Читлук 10. с. 13. Велибрег 20. с. 14. Лучкарека 15. с. 15. Медвеђипоток 10. с. 16. Бурлате 10. с. 17. Клечка 12. с. 18. Витковићи 15. с. 19. Бања 10. с. 20. Табалија 8. с. 21. Струмце 15. с. 22. Драгачево 15. с. 23. Варјаге 10. с. 24. Зубин поток 8. с. 25. Јасеновик 8, с. 20. Газиводе 15. с. 27. Ковачи 11. с. 28. Резала 10. с, 29. Тушићи 15. с. 30. Лајчићи 12. с. 31 Вуковићи 10. с. 32. Драгалићи 33. Брњаке 12. с. 34. Окладци 6. с. 35. Бабићи 10. с. 36, Пресека 18. с. 37. Чечево 25. с. са развалинама града Чечана. 38. Орнице 8. с. 39. Каљуга 15. с. 40. Малоје 15. с. 41. Јабука 20. с. 42. Црепуље 20. 43. Стрмац 10. с. 44. Сухогрло 25. с. 45. Новосело 19 1/2 с. п. 46. Слатине 17. с. 3. и. 47. Букош 15. с. 48. Пестово 12. с. 49. Белаћевац 16 1/2, п. а. 50. Кузмин 12. с. 51. Враголија 5. с. 9. п. 52 Добридуб 15, с.
Лежи западу од Приштине за 1 3/4, часа преко Ситнице. Сво је село у самим траговима од разорених кућа и зграда. Прича се да је у овом селу било 2000 кућа све зиданих, кад је Мурат дошао на Косово 1389 год. Кад је српска војска од Грачанице бегала испред турске и сво је ово село разбегло се у планине, а док су Турци били на Косову није бегало с тога што их Мурат није као и остале дирао. После косовског разбоишта на неколико дана прође кроз ово село један Приштевац и нађе га свршено опустелим и пустим; куће су све стајале читаве, само што су Турци све и сва оплаћкали и однели. Ваљада је од тог доба у овд: народним песмама ово неколико изрека: ''А кад дођо Добромдубу, куће су му од камена, ал' у кућам' ни камена.''
Одавде идући западу за 1. час долази се на брежуљак тако звани ''Милошева — Обилића — врата'' на планини Грабовцу, која је опкољена источно, западно и сјеверно реком Дреницом. Она, као и Чичавица и Голеш, гради границу међу Приштином и Дреницом. Осим Голака и Голеша, све планине око Косова обрастле су прекрасном и разном шумом. На највишем врху Грабовца, а спрам села Помазетина, стоје и данас развалине од града тако званог Госпођина, жене Милоша Обилића, а свуд около и на целој овој планини стоје тако рећи једне до других урвине и развалине од цркви и монастира наших.
53. Црвенаводица 19. с. 1. п. 54. Аде 8. а. 55. Грабовац 15 1/2, п. а. 56. Лесковчић 15. с. 57. Сибовац 8. с. 58. Стреоце 10. а. 59. Бивољак 1 п. а. 60. Предлужје 25. с. 61. Главотина 15. с. 62. Бенчуг 11. п. а. 03. Бариљево 12 а. 5. с. 64. Бабиннос 30. с. 65. Грац 5. с. 8. и, 66. и 67. Д. и Г. Станци 15. а. 12 с. 4. п. 68. Новосело 15. п. а. 69 Самодржа 8. с. 6. п. 70. Судимља 12 с. 4. п. 71. Растик 6. с. 72. Невољане 18. с. 2. п. 73. Кичићи 28. п. а. 74. Врбица 8. с. 75. Бања 2. с. 24. п. 76. Добралука 12. с. 8. п. 77. Вучитрн 250. с. 600. потурица.
Све је ово на Косову. А у осталих— са овим наведеним — 220. села вуч., нах: живи Срби у 6600 к.и у Вучитрну 250. свега 6850 Срба: у 30. села потурица 900 са наведеним у Вучитрну 600 к: свега 1500 к. пот. у 30. села Арнаута са наведеним 900 к. и џандара 80. момака.
Сва су ова села на Косову назначена, до Јашар паше имала од 50—100 сред: број кућа српских, по где где мешана са потурицама; но Арнаута није нигде било. Али је Јашар савршено утаманио у Приштинској нахији, међу побројаним селима 32., а у вучитрнској 22. свега; у обе нахије 54. села и у осталим нахијама који захватају Косово 25. свега дакле 79 села. Осим овога више је од стотине у 3/4 сатарио.
Још је на Косову 12. села и варошица Митровица новопазарске нахије и то: 1. Рибари 19 1/2 п. а и 20 с. 2. Старчевићи 10. п. 3. Пресло 20. п. 4. Зубче 10 с. 5. Чабар 12 п. 6. Кошутово 12. п. 7. Винарце 15 п, 8. Рударе 5 с. 10. п. 9. Кориља 10. с. 10. Свињаре 10. с. 25. п. 11. Черкеско село са преко 50. к. и 12. Рибире 8. с. 30. п. 13. Митровица 80. с. 340 п.
Са побројаним селима српским у која улазе још до 210. села са 7030. к, у Новом-Пазару 150 и Митровица 80 к има свега Срба у овој нахији 7860 кућа срп. Потурица 900 и у Ново-Паз: 600 свега: 1500 к. Арнаута 900 к. и 2. 3. седа Черкеза са по 50 к. свега 200: војника и џандара у Новом: Пазару и Митровици веле, 2000 и 12. топова.
На Косову има 9 села гиланске нахије: 1. Мрамор 15. п. а. 2. Сливово 8 с. и 11. а. 3 Кукавица 18. п. а. 4. Лабљан 10. а, 5. Андравац 20. п. 6. а. 6. Оклоп 15. п. а. и 3. с. р. 7. 15. Жеговац 22. п. а. 8. Јањево вар: 200. Срба-римокатолика и 60 потурица 9.Бадовац 10.с.
Скопске нахије: 1. Качаник 130 а. 2. Стари Качаник 25 а. 3. Каменоглава 25. а и 4 Провалија 16 и
Призренске нах. 1 Јажинце 65. с. 2. Севца 50 с. Свега дакле села и паланчица 206.
На Косову налази се млого и млого остатака од наших старина и онога што нам разсветљава нашу прошлост. Пре доласка Османлија у Неродимљу су били летни и увеселителни дворци Неманића; на реци Неродимки неколико њихних воденица; мало даље поља где су им ергеле коња становале; а између старог Качаника и Жеговца планине поље се и данас зове Пауново с тога: што су ту Неманића фазани и паунови држани.Оно је дуго 8 а широко око 4 1/2 часа и на средини му је село тако звани ''Варош'' са огромним развалинама веле коњушара старих српских царева и т д.
Косово поље није свуда једнако и равно, као што се о њему пева и приповеда; јер има по себи брдашца, а и околне планинине, са своим огранцима понегде су се увукле у Косово чак до дивне Ситнице. Најравније је код Вучитрна поред Лаба и спрам Грачанице, где је и најшире, Лапљегсела, Преходца па све до Липљана. Тако је исто равно и Пауновопоље све до Новогхана.
За садањи начин војевања оно невреди ни по паре: јер би топови са свију огранака поменутих планина, као и олучасте пушке, сву војску, која би на Косову била, тако рећи засули и упропастили. Косово сада, за војене ствари, као и Качаник, невреде скоро ништа и то су све врло добро. Турци су врло добро све то спазили; па су по окрајцима косовских планина населили потурице и Арнауте, а на самом Косову јадне и жалостне Србе. У стара времена, Косово је било душа коњаничким војнама, а тако исто и пешачким; јер су ови обои, а нарочито последњи, по и између вијугастих косовских огранака планина, увек могли заићи са сваке стране непријатељу , само ако су добро знали место.
Осим овог и околне речице могле су се загатити и вода, из њих, на непријатеља и војску му пустити. Што се заилазења и прекрасног разположаја војске тиче; то се све види у Муратовој косовској војсци. Што се загаћења речица тиче; то се види у маџарској војсци Сибињанин Јанка, кад је она страшно изгинула и пропала; те остаде пословица: пропао као Јанко на Косову. А како погибоше Маџари на Косову, ево изписа прибедешке учињене тада на крају једне грачаничке црквене књиге:
† z Õ Õö. Õè. Õs. ìhñåöà wêòîìüâð¿à äüíü ê Õ. s Õ. q ïåòàêü äíüìü ìíîæüñòâî åzûêü âüñòîYûõü zàïàäíûõü ñòðàíü ñêqïèøå ñå íàYåëíèöè qãðüñêîìu åzûêu áûñòü "íêî, àãàðàíñêîìu Ìuðàòü è áûñòü áîè ïîäü Ïðèmèíîìü è zhëî ìíîæüñòâî òðuïîâü YëîâhYüñêèõü ïàäå
— Јанко је се био, са својом војском, станио са западне стране Косова и Ситнице, а турски цар Мурат са источне код Грачанице, спрам које су Турци, увек бојеве добијали. Јанко се није надао, да ће турску војску застати на Косову, а још мање, да ће ова одма нањ ударати. Да би се колико толико обезбедио, он загати речицу Грачаницу и Ситивцу код враголиског моста, и то по науку месних Срба; те сутра дан скоро сво поље грачаничко вода поплави. Јанко охрабрен овим прође враголска мост и Ситницу, те се настани, са војском, код села Добријева.
Кад, су сутра дан Турци видели скоро сво поље у води, на ком су мислили да реше битку као и у време цара Лазара и Мурата I. — страшно се преплаше и нису смели нападати на Угре. Мурат је већ био заповедио, да се његова војска крадом, по огранцима Косовским, креће Качанику, а од овог сиринићском страном и огранцима планина међу Косовом и Метохијом па да зађе за леђа Јанку и војсци му. Велики део војске већ је пошао Качанику, а мањи изнад Приштине Вељетјеном и приштинсвом долином лабској. Није дуго прошло од одласка ове две војске, кад уједан мах, крава водећи за собом бика, од турске војске нагази на воду и право оде војсци Сибињанин Јанка. Турци опазе, да је вода плитка, захалакају и ударе на Јанка, побију га до ноге, а оно мало бегајући с њим на Лабу пресретне изаслата турска војска, побије скоро све, ван неколицине са Јанком који се потуцајући се и пресвучени спасу у земљи Деспота Ђурђа Бранковића, која је и сво Косово па чак до иза, Кичева захватила. Погрешно се каже као: ''Јанко на Косову'' јер је он са своим славним Угрима измакао, а пропала је до ноге војска оставша да брани његово срамно бегство, која је се састајала: из Чеха, Словака, нарочито Срба и других аустр: Словена.
Од тог је доба остао обичај код свију косовских народа, а нарочито мухамеданаца: да крава, водећи за собом бика, ако учиии ма какву и колику ма коме, па ма и самом Султану, штету ова се ненакнађује никоме. У свима другим случајевима и ма какво живинче да учини штету и најмању Турчину , Арнаутину и Потурици, оно одплаћује собом, а ако је још и србско; онда осим што се то живинче одузима, газда му даје и глобен прима бојеве и каквих ти ту још нема јада и покора. У уопште је Косово несретно за сваку и свачију војску, која долази са сјевера; јер је јужањима и исто онима оваква војска увек под ногу.
Прича се, а и познаје се, да је у старо доба сво Косово, ван Пауновогпоља, било насељено, а по огранцима косовских планина да су марву и стоку пасли. Богаштиња је његова, тада таква била, да је се одговарало, на питања пријатеља: хвала Богу! хране за сву кућу, чељад па и за све пријатеље и познанике имам исувише преко продајне; али сам оскудан са травом за стоку те и незнам, како ћу је овог лета изхранити. Сбог овога је стари пут ишао од Скопља, преко старог Качаника, садањег села, враголиског Моста и Чичавице за у Босну; а пошто Косово осиромаши и опусте тако рећи, под владом турском, сада иде по сред Косова, кроз Приштипу преко Бабиногноса, или моста, на Лабу, Вучитрна, Митровице и т.д. кои је пут и млого дужији и лошији од поменутог старог. Узрок је запустелости Косова осим, бојева, ратова и т.д. још и тај: што је оно цело сопственост, митровичких, вучитрнских и приштинских потурица, кои се за њега и изтурчише; што Срби немају сопствености, и што се увек морају селити, са ових потурица земаља, само кад се овим издаицама српства прохте.
Ево ћемо ставити кратак преглед урађеног и неурађеног Косова. Сада је од Митровице, са обе стране Ситнице све до спрам Самодрже, урађено и одавде за 2 часа дужине и толико ширине све до реке Лаба зарастло у само трње, чечер и андрак. Од Лаба до Муратова тулбета и села Крушевца скоро пун час ширине и дужине, стои скоро савршено гола пољана. Од Бабиногноса, или моста, па све уз Лаб, а са обе његове стране, преко 2 час. лежи необрађено, ко је у трњу и андраку, а које онако голо и пусто. Од Крушевца па до Брњице 1/2 часа дужине и ширине зарастло је такође у само трње. Кад се сваког пролећа Лаб по овој пустињи и пољани излије, израсте, по опалој и тргнутој води, нека прекрасна трава виша од појаса човечијег. Трава је особито укусна, слатка и гојазна, али је нема ко ни да коси, ни марве да пасе; те тако пропада.
Од Муратова тублета, села Крушевца, па све до села Угљара, Бреста, и око Приштине, изузев само село Ливађе, а тај је простор 2 час. дужине и толико ширине, лежи пусто и неурађено Косово, са својом најбогатијом земљом. Одавде такође толико ширине и дужине па све до спрам Грачанице, Лапљегсела и Преходца, такође је пусто и неоре се. Ово се поље зове ''Ветериик.'' На 300 хвати од Грачанице и помецута друга два села, па све до Ливађе, Коњуха и Липљана, а то је до 3 1/2 часа дужине и преко 5 1/4 ширине, такође је пусто и неоре се. Од Липљана за 1 ч. до села Робовца и робовачког блата, с једне и друге стране Ситнице, оре се и урађује, а тако исто, но врло слабо, и међу селима: Бабушом, Бабљаком и Косином; но од Сазлије и ових села за 6 часова дужине и 3 ширине такође је савршено пусто и неурађује се. Ово је поље тако звано Паунпоље. Ширина му је од Сазлије идући у село Варош па до Гребна и планина, а од Гребна покрај Пљешне, Г. и Д. Неродимља, Шљивове, Трна, Воиловице, Фатића и Некудима. Оно је сво зарастло у трње, чечер и андрак; али се опет познаје да је се по њему некада радило и орало.
Окрајци косовских планина од саме су природе створени за сва блага и богатства; али се и они нигде, ван код Приштине и Митровице, по два часа неурађују. Земља је у ових црноцрвенкаста у којој роди прекрасна: пшеница, јечам, крупник, зоб, кукуруз, проја и грожђе, а на Косову, по равницама, земља је црна и мастна. На целом Косову и његовим окраинама, Турци су утаманили сва благородна воћа. Тек од пре 30 год. почела је се лоза око Приштине садити, на упарложеним и пропалим прекосов: срп: виноградима.
[Previous]