ТИПОЛОГИЈА КЕРАМИЧКИХ ПОСУДА
1. Најстарија средњовековна керамика (од IX до XI века)
Керамичку продукцију из овог најстаријег средњовековног раздобља чине претежно лонци разних облика и величина (сл. 12-15), док се зделе јављају спорадично (сл. 2/2-3). Карактер грнчарије условио је да се међу лонцима јави већи број различитих типолошких облика. Међутим, поменуте посуде такође показују и међусобне сличности, које се односе пре свега на исту идеју која је праћена приликом њиховог обликоваља, као и украшавања, Из тог разлога, мерило које је узето приликом раздвајања лонаца у поједине групе односи се на основну форму суда, у оквиру које се јављају варијанте у профилацији обода, затим мањој или већој ширини трбуха или дна, као и технолошким карактеристикама - фактури, боји печења и орнаменту. Разврставањем грнчарије из раздобља IX-XI века на групе лонаца сличне форме и истах или сличних технолошких карактеристика створене су могућности да се поузданије утврди бројна заступљеност појединих врста лонаца који су најчешће коришћени на подручју Београда у поменутом периоду. Ово је даље омогућило да се утврде међусобне сличности керамичког материјала из Београда и једновременог са других налазишта истог географског подручја, што је помогло да се јасније одреди његова културна припадност.
Група I. У културним слојевима из раздобља IX-XI века најбројинје су заступљени лонци групе I - широке посуде са равним ободом и овално обликованим трбухом (сл. 12). Разлике између лонаца односе се пре свега на ширину трбуха, па су према том критеријуму заступљени судови са јако развијеним трбухом (сл. 12/1-4, 6), као и они издуженог реципијента (сл. 12/5, 7, 8-11). Сви лонци из ове групе имају исте технолошке одлике - израђени су од сиве или мрке глине песковите фактуре, некада са примесом кварца или, ређе, туцане шкољке и кречњака. На некима од њих видљив је и премаз танким слојем мрке или жућкасте глине. Они такође показују и међусобну сличност у домену орнамента, односно у комбиновању истих украсних мотива. Претежно су украшени на читавој површнни реципијента, од раменог дела до непосредно изпад дна. Најчешће су то комбинације урезаних хоризонталних и таласастих линија, затим убода чешљем, ређе и ноктом, а заступљен је и преклопљени орнамент. На неким примерцима на дну се појављује и рељефна ознака - најчешће крст у кругу (сл. 12/1). Димензије посуда опредељених у прву групу су различите, што допушта могућност да се неке од њих одреде и функционално. Најбројније су заступљени лонци средње величине (висине 14-19 цм), који су највероватније били коришћени као посуде за припремање хране (огњишна керамика). Мали лонци, висине 10-14 цм. вероватно су служили за конзумирање хране, док су они већих димензија, висине око 30 цм, могли бити коришћени за складиштење, односно чување намирница у насељу. Један од примерака ових посуда је због малих димензија сврстан у засебну групу минијатурних посуда (тип XIV/1 - сл. 39/8).
Лонци ове форме, а пре свега они издвојени у тип II/28, јављају се као обавезан део инвентара кућа у оквиру оба најстарија хоризонта средњовековног насеља (сл. 2/1, 7). Осим на поменутом простору, често су налажени и на платоу Горњег града, као и на Малом Калемегдану (сл. 4). Значајне резултате за разматрање хронологије овог типа дале су и статистичке анализе насипног слоја испод бастаје 1 (у склопу Североисточног бедема Горњег града).
Ове посуде чест су налаз на бројним налазиштима дуж Дунава, почев од Обреновца (Тоdorović Ј. 1966, Т. Х/18), затим на средњовековним насељима у Рибници и Великом Градцу код Доњег Милановца (Minić D. 1974, 63, pl. II/4; Janković М. 1974, 80, Т. II/5, 9; Јанковић М. 1981, 49, сл. 21 Б, Т. II/47, Т. III/15, 29, Т. IV/7, 21, 24, Т. VII/31, Т. IX/12), Костолу (Pontes) и Ушћу Слатинске реке код Кладова (Топић С. - тип II/12, куће 3, 5, 18, тип II/41, кућа 4; Јанковић Ђ. 1984, сл. 197/2, 6, 8). Осим поменутих, фрагменти лонаца исте форме откривени су и у Прахову код Неготина (Janković М. 1974, 82, Т. III/4, 6, 7, 9). Посуде са поменутих налазишта оквирно су временски опредељене у
31
Сл. 12. Грнчарија IX - XI века. Лонци групе I.
Fig. 12. Pottery from the 9th-11th centuries. Pots of group I.
32
раздобље X-XI века, при чему су најраније датовани налази из насеља у Костолу и Ушћу Слатинске реке - у IX-X век, док су они из насеља у Великом Градцу и Рибници датовани у X, односно XI век (Марјановић - Вујовић Г. 1987, 117-119; Јанковић Ђ. 1984. 197-198; Minić D. 1974, 63. pl. II/4). Велику сличност са лонцима из Београда имају и посуде нађене приликом археолошких истраживања насеља у Мачванској Митровици, где cу датоване у XI век (Minić D. 1980, 30, pl. V/1, 31, pl. VI/3, 4, 33, pl. VIII/2, 25). На подручју северно од Београда лонци поменуте форме не представљају чест налаз, a откривени су за сада само у Мошорину, у Бачкој (Веселиновић Р. 1952, 155, сл. 9, 10, 154). Осим у Подунављу, посуде овог типа чест су налаз и у унутрашњости. У Гамзиграду ове потичу из средњовековног културног хоризонта који је временски опредељен у крај X и XI век (Јанковић Ђ. 1983, 149, сл. 121/1, сл. 122/1). Мањи број примерака потиче и са налазишта Царични град код Лебана, где су оквирно датовани у IX-XI век (Kondić V., Popović V. 1977, 183, sl. 130/1, str. 182). И приликом археолошких истраживања подграђа средњовековног утврђења Рас код Новог Пазара, нађен је известан број уломака посуда по свему сличних нашем типу лонца II/30. Они потичу из једног стамбеног објекта-куће откривене на простору уз Јужни бедем подграђа, где је на нивоу пода куће, поред осталих налаза, откривена и бронзана наушница са три спирално увијене карике, што би грнчарију из поменуте целине датовало у IX-X век (Поповић М. 1988а, 138).
Лонци овог типа налажени су и приликом археолошких истраживања на територији Румуније, на средњовековним насељима истраженим у региону Craiova, а посебно у Добруџи, на локалитетама Sultana, Dinogetia, Histria и другим, где cу различито временски опредељене — од VIII-IX до XI века (Berciu D. 1959, 92, fig. 7/4; Mitrea В. 1988, pl. 18/Т 163, Т 174, 102; Comşa М. 1967, 136, fig. 77/4, 7, 8; Comşa М. 1963, 430, pl. III/ph. IV, 430). За поузданије временско опредељење налаза са овог подручја од значаја су они из Диногеције, из разлога што се на овом налазишту јављају у истом слоју заједно са новцем Михаила IV Пафлагонца (1034-1041) (Comşa М. 1967, 136, fig. 77/4, 7, 8). На налазиштама у Бугарској лонци овалног, некада јајоликог облика, који се и према технолошким особинама могу определити у наш тип II/30, јављају се, како у оквиру слојева у насељима, тако и на некрополама, где су коришћени као урне - Долни Луковит, Пловдив, Гиген (Eskus), Кривина (Iatrus), Разделна, Преслав, Монтана (Въжарова Ж. 1976, 187, обр. 113/7, 9, 190, обр. 115/4; Джамбов X. 1960, 154, обр. 10; Станчева М., Дончева-Петкова Л. 1972, 23, обр. 3, 4, обр. 8; Wendel М. 1980, abb. 7; Димитров Д. 1978, таб. V/9, VI/11, VI1/4-7; Чангова Й. 1957, 286. таб. XIV/4; Мавродинов Н. 1959, обр. 10; Станилов С., Александров Г. 1983, 46, обр. 9/а, 49, обр. 11/а). Налази са некропола приписани су раннјем периоду керамичке продукције - VIII-IX веку, мада неки од аутора допуштају могућност померања горње границе њиховог трајања и до почетка XI века (Димитров Д. 1978, 123; Въжарова Ж. 1976. 396), док су налази који потичу из насеља углавном датовани у X-XI век (Станчева М., Дончева-Петкова Л. 1972, обр. 3, 4; Wendel М. 1980, 179; Чангова Й. 1957, 262-263).
Као што се може видети, наведени налази посуда који у стилском и технолошком смислу одговарају лонцима који су на подручју Београда издвојени у основну форму посуда јављају се углавном у оквиру средњовековних насеља оквирно датованих у раздобље IX-XI века. Исто оквирно временско опредељење предлаже се и за наше посуде. Међутим, на основу с статиграфских услова налаза свих примерака издвојених у један општи облик, поједине варијанте могле би се и ближе временски определити. Широки овални лонци типа II/28 (сл. 12/1-4) бројинје су заступљени у најраније датованим хоризонтима средњовековног насеља на простору Дунавске падине, што би претпоставило њихово датовање у IX-X век. Они се такође јављају и у затвореним целинама из XI века, као што су поменути насипни слој испод бастаје 1 и укоп на Малом Калемегдану, где су сразмерно малобројни, за разлику од лонаца типа II/30 и неких примерака типа II/34 који у њима доминирају. С обзиром да се ради о форми посуде која, према стратиграфским условима налаза у Београду траје скоро два века, може се претпоставити да је у току овог дугог раздобља дошло и до извесних промена на грнчарији. Оне би се, пре свега, односиле на напредак у овладавању технологијом обликовања посуда на витлу, што је довело до издуживања судова, као и на незнатним изменама у профилацији обода.
Група II. У керамичком материјалу из IX-XI века, у већем броју заступљени су и издужени лонци широког отвора, са тракастим ободом и уским дном (сл. 13/1-2, 4-6). Реципијент је углавном овално обликован (сл. 13/1-2), мада се јављају и лонци са лоптасто обликованим трбухом (сл. 13/4, 6), као и судови код којих је трбух благо биконично наглашен (сл. 13/5). Сви примерци лонаца овог облика веома су квалитетне израде, о чему сведочи, између осталог, уједначена дебљина зидова, као и симетричност посуда. Израђени су од сивомрке, песковите глине која некад има примесу туцане шкољке и пужева. Сви лонци издвојени у ову
33
Сл. 13. Грнчарија IX - XI века. Лонци. Група II: сл. 1-2, 4-6: Група V: сл. 3, 7-11.
Fig. 13. Pottery from the 9th-11th centuries. Pots. Group II: figs. 1-2, 4-6; Group V: figs. 3, 7-11.
типолошку форму богато су украшeни читавом ширином трбуха. Најчешће је заступљена комбинација различитих линијских украса са низовима убода, a јавља се, истина ретко, и пластично проширење у виду траке приближно на средини трбуха. Величина посуда варира - висина је од око 14-18 цм до преко 30 цм, а пречник отвора је од 10 (12) цм до 27 цм. Велики лонци широко отвореног реципијента су можда били коришћени у функцији питоса.
И поред бројности налаза ових лонаца на скоро свим истраженим површинама на којима су откривени културни хоризонти из раздобља IX до XI века, тек мањи број потиче из стратиграфски јасно издвојених целина у оквиру најстаријег средњовековног насеља - свега пар примерака је нађено у кући 4, односно огњишту 3 у Доњем граду (сл. 2/8). Ове посуде су, међутим, чешће као налаз у затвореним целинама XI и прве половине XII века, као што су оне уз кулу IV Југоисточног бедема Горњег града, као и целина откривена на простору насеља из истог раздобља у Западном подграђу и Доњем граду (Табела I).
На територији Србије, лонци овог облика нађени су у Мачванској Митровици у првом, најстаријем хоризонту становања на овом простору, који је временски опредељен у раздобље X-XI века, и на налазишту Вајуга-Песак на подручју Ђердапа (Minić D. 1980, 27, pl. 11/6, 9, 25; Премк А., Поповић П., Бјелајац Љ. 1984, сл. 107/3). Из
34
Сл. 14. Грнчарија IX - XI века Лонци. Група III: сл. 4-8; Група IV: сл. 1-3, 9-11.
Fig. 14. Pottery from the 9th-11th centuries. Pots. Group III: figs. 4-8; Group IV: figs, 1-3, 9-11.
истог раздобља су и ретки уломци ових лонаца откривени у унутрашњости, у Гамзиграду. Нешто већи број посуда различитих величина које се могу определити у наш тип нађен је приликом археолошких истраживања тврђаве Рас код Новог Пазара, где су особене за последњи, IV хоризонт живота унутар утврђења, мада се у извесном броју јављају и у претходном, III хоризонту, на основу чега би се датовале у XII век. На територији данашње Румуније ове посуде честе су на локалитетима у Добруџи - Capidava, Hirşova, Dinogetia-Гарван, Pacuiul lui Soare, Histria и други, док ce ређе јављају у унутрашњости (Comşa М. 1968, 378, fig. 8/41; Florescu R., Diaconu P. 1958, 199, fig. 107/27, 28; Aricescu A. 1971, 358, fig. 6; Comşa M. 1967, 141. fig. 81/10,21; Кишваси - Комша M. 1957, T. II/28; Harhoiu R. 1972, 74, fig. 23/6, 10, 13; Comşa M. 1963, 430. pl. III/ph. II; Comşa M. 1978, 79, fig. 69/6; Coman Gh. 1965, 305, fig. 12/3). Према налазима из стратиграфски затворених целина из Капидаве, Диногеције и Пакујул луј Соаре ове посуде су временски опредељене у раздобље од средине X до друге половине XI века (Florescu R., Diaconu P. 1958, 252; Comşa M. 1967, 395; Harhoiu R. 1972, 216). Ha налазиштима y Бугарској, посуде које смо означили као сличне лонцима из Београда потичу са некропола са спаљеним покојницима, као што су оне у Долном Луковиту и Разделни, где су датоване у IX-X век, мада се неке од њих јављају и у гробним целинама из почетка XI века (Въжарова Ж. 1976, 217, обр. 135/5, 396; Димитров Д. 1978. таб. XI/1, 6, 123).
На основу стратиграфских услова налаза примерака из Београда и упоредних налаза из Подунавља, који такође потичу из затворених и прецизно датованих целина, сматра се да би се они поред оквирног временског опредељења у IX-XI век, могли означити као карактеристични пре свега за X, односно почетак XI века.
Група III. Поред лонаца уобичајених величина, какви су примерци разматрани у оквиру претходне две групе, на Београдској тврђави ce у прилично великом броју јављају и мали лонци, са ниско постављеним трбухом, дебелих зидова (сл. 14/4-8). Међу њима су у скоро подједнаком односу заступљени судови са уским отвором (сл. 14/4-6), као и они широко отвореног реципијента (сл. 14/7-8). Сви лонци ове треће морфолошке групе израђени су од мрко или сиво печене глине, песковите фактуре, некад са додатком
35
кварца, а некада и лискуна Осим овога, и украс заступљен на њима углавиом је уједначеи и јавља се, као и код осталих до сада обрађених, на већем делу површине суда. Трбух посуда најчешће је украшен је урезаним вишеструким таласастим и хоризонталним линијама, некада у комбинацији са низом убода или кратким сноповима вертикалних уреза чешљем на вратном делу.
Примерци посуда опредељених у овај тип налажени су у већем броју на скоро свим истраженим површинама у Доњем граду, али мали број њих потиче из затворених целава у оквиру кућа и пећи у насељу - само један примерак је откривен у кући 1 (сл. 12/6).
Аналогни примерци нашима познати су на великом броју налазишта уз Дунав низводно од Београда - Велики Градац, Костол, Вајуга-Песак, Грабовица, Ушће Слатинске реке, Прахово и други, где су на основу осталог покретног археолошког материјала временски опредељени у IX-X век (Janković М. 1974, 80, Т. II/1, 2; Топић С. - тип II/13, кућа 3; Марјановић - Вујовић Г. 1987, 117-119; Премк А., Поповић П., Бјелајац Љ. 1984. сл. 107/2; Ерцеговић - Павловић С., Минић Д. 1984, сл. 137/1, 2, 146; Јанковић Ђ. 1984, сл. 197/4; Janković М. 1974, 79, Т. I/10, 81). Узводно од Београда на Сави, известан број уломака лонаца овог типа нађен је приликом археолошких истраживања средњовековног насеља у Мачванској Митровици (Minić D. 1980, 28, pl. III/7-9, 29. pl. V/1,25). Примерци потичу из објеката издвојених у други хоризонт становања на овом простору, који је на основу пратећег материјала, првевствено новца, датован у XI и почетак XII века, мада је задржана и могућност спуштања доње границе датовања, управо због налаза керамике, у другу половину X и почетак XI века. На подручју данашње Војводине лонци овог облика су ретки - свега пар фрагмената је откривено на налазишту Ботра код Бечеја, а датовани су у XI век (Станојевић Н. 1980, 111, Т. VIII/3, 99). Нa територији Румуније ова форма лонца јавља се ређе него у средњем Подунављу. Известан број примерака нађен је на подручју Добруџе, као и у унутрашњости, а временски cу опредељени у раздобље од друге половине X до прве половине XI века (Barnea I. 1962, 356, fig. 5/1, 367-368; Harhoiu R. 1972, 72, fig. 22/7, 216). И на налазиштима у Бугарској, као и у Румунији, ове посуде се ретко срећу. За сада смо облике сличне нашима нашли само на налазишту Стирмен на Јантри (Бугарска) и овде су као део инвентара насеља датовани у другу половину IX и X век (Kurnatowska Z. 1980, 192, tab. XIII, 242, tab. LXIV, 111).
C обзиром на то да изузетно мали број примерака ових лонаца на Београдској тврђави потиче из затворених целина, од којих је веома значајан налаз из куће 1, на основу компаративног материјала са других налазишта предложено је ближе датовање у крај X и у XI век.
Група IV. Врло карактеристичну групу производа чине широки лонци са скоро вертикално извученим ободом и овалним, некада лоптастим трбухом (сл. 14/1, 3). Варијанту овог облика чинили би лонци косо разгрнутог, кратког обода (сл. 14/2, 9-11). Посуде су израђене од глине песковите фактуре са ситним зрнима песка и примесом кварца и туцане шкољке, неуједначене боје печења, од мрке до сиве. Код ових лонаца читавом ширином трбуха тече урезани линијски украс, некада комбиновам са низовима убода изведених ноктом, што се ретко јавља и на отвору посуде. Јединипознати примерак нађен на простору средњовековног насеља у Доњем граду потиче из куће 4, а нешто већи број ових чосуда откривен је приликом археолошких истраживаља Горњег града (Табела I).
Аналогне посуде нашима јављају се и на налазиштима дуж Дунава, где су регистроване у културним хоризонтима из раздобља од IX до XI века. У српском Подунављу то су Велики Градац, Вајуга-Корбово и Прахово, где су датоване у раздобље IX-X до XI века (Јанковић М. 1981, Т. IX/1, 3; Krstić D. 1986, 165, сл. 14; Јанковић М. и Б. 1978, 51, сл. VIII/5, 52). Ha насељу у Мачванској Митровици, које нам због значајмих налаза мовца даје знатно поузданије и одређеније временско опредељење за издвојне културне хоризонте и њихове садржаје, ова форма посуда је особена за хоризонт насеља XI века (Minić D. 1980, 29, pl. IV/7, 9, 25). У области Добруџе, у Румунији, посуде ове форме често се јављају. Из средњовековног насеља у Диногецији познато је више примерака ових посуда које показују и варијетете у начину израде и украшавању површине суда. Неке су изразито дебелих зидова, док је површина судова украшена преклопљеним орнаментом урезаних линија (Comşa М. 1967, 138, fig. 78/1, 157, fig. 94/1; Stefan Gh... 1959, 644, fig. 16/9). Ови налази углавном потичу из хоризонта насеља са полуземуницама који је временски опредељен у средину и другу половину X века (Кишваси-Комша М. 1957, 318, Т. II/41). Осим у Диногецији, на подручју Добруџе лонаца овог типа има и у Хистрији, где су оквирно датовани у IX-X век (Zirra V. 1963, 405, рис. 35/1с, 408). Посуде из насеља Bucov-Ploieşti у региону Букурешта временски су опредељене у исто раздобље, а на њима се најчешће јавља украс у виду урезаних хоризонталних линија изведених чешљем са густим зупцима (Comşa М. 1978, 68. fig. 51/8, 77, fig. 64/12, fig. 65/11).
36
Примерци лонаца сличних нашима откривени су и у Бугарској. У Стирмену на Јантри они потичу, између осталих, и из једног објекта у којем је нађен новац X века, док су они са налазишта Кривина временски опредељени у X-XI век (Kurnalowska Z. 1980, 193, tab. XIV, 207, tab. XXVIII, 121; Wendel M. 1980, 180, abb. 7). Лонци поменуте форме откривени су и у околини Плиске где су оквирно датовани у раздобље од IX до XI века (Михаилов С., Милчев А. 1959, 280, обр. 19/5, 287; Тотев Т. 1981, обр. 5а/1).
После приказа поменутих података, чини се да су лонци ове форме на ширем подручју Подунавља приближно исто временски опредељени. Према резултатима стратиграфских анализа културних слојева у којима се ове посуде јављају на подручју Београда, као и у Мачванској Митровици и Диногецији, сматра се да би широке овалне лонце највероватније требало посматрати кроз форму која траје у читавом раздобљу IX-XI века, с тим што су бројније заступљени у X и почетком XI века.
Група V. Изузетан квалитет израде одликује и лонце лоптасте форме са разгрнутим и вертикално засеченим ободом, наглашеним, некада и издуженим вратом (сл. 13/3, 7-11). Примерци ових лонаца израђени су од песковите глине, често са примесом туцане шкољке и мрке су боје печења. Они у већој мери показују особеност у начину украшавања. Основну новину представља комбиновање низова убода изведених чешљем у виду рибље кости, који се налазе на раменом делу, док се на трбуху јављају урезани линијски украси (сл. 13/7, 11). Поред овога, јашмју се и остале комбинације различитих таласастих и хоризонтално урезаних линија.
Уломци посуда овог типа углавном су налажени приликом археолошких истраживања простора унутар бедема Западног подграђа, затим на површинама у Доњем граду, а мањи број налаза потиће из културних слојева истражених на простору некадашњег античког логора на Великом Калемегдану. Сви поменути налази откривени су у мешаним слојевима, тако да на основу стратиграфских података није постојала могућност да ближе временски определимо њихово трајање. Резултати типолошке и компаративне анализе са налазима посуда овог облика са других локалитета, дали су углавном уједначене податке. На подручју Подунавља, осим у Београду, лоптасти лонци овог стила нађени су и приликом археолошких истраживања средњовековног насеља које је настало у оквиру рушевина античког утврђења Pontes. Ha поменутом налазишту они потичу из кућа које су издвојене у стамбени хоризонт из IX-X века, што ове налазе чини хронолошки најстаријим примерцима поменуте врсте грнчарије (Марјановић - Вујовић Г. 1987, 117-119; Топић, С. - тип II/4, куће 3, 4, 6). На насељу у Мачванској Митровици ове посуде се јављају у насељу другог хоризонта становања, односно током XI и почетком XII века. Међутим, највећи број њих потиче из насеља трећег ниша становања на овом простору који је времевски опредељен у XII и XIII век (Minić D. 1980, 30, pl. V/2, 3, 7, 32, pl. VII/11, 12, 24-25, 34). У исто раздобље, односно у XII век, датовани су и примерци откривени у трвђави Рас код Новог Пазара. У Гамзиграду код Зајечара лонци овог типа одликују се такође веома добрим квалитетом израде, а нађени су у културним слојевима датованим у XI век. У Добруџи, на налазишту Pacuiul lui Soare, налази посуда овог типа су ретки и потичу из културних слојева датованих у XI век (Harhoiu R. 1972, 74, fig. 23/6, 10). Судова који одговарају нашима има и у јужној Молдавији, где су као један од типова "дриду" керамике временски опредељени у X-XI век (Coman Gh. 1969, 305, fig. 12/1, 2, 7,11, 313). Карактеристично украшени лонци овалне форме регистровани су и на подручју југоисточне Трансилваније, где су оквирно временски опредељени у раздобље IX-XI века (Preda С. 1959, 849, fig. 23/6, 865).
Иако изнесени подаци не дају прецизније решење по питању датовања, сматра се да су посуде овог типа карактеристичне за керамичку продукцију Београда у XI веку, евентуално крајем X, као и оне откривене у Гамзиграду и на просторима данашње Румуније.
(Поједини облици лонаца)
Осим претходно разматраних, у већој или мањој мери бројно заступљених примерака лонаца одређених форми, регистровани су и поједини облици лонаца који не представљају чест налаз на овом простору. Ипак, и међу њима могу се издвојити две форме лонаца који ce у нешто већем броју јављају пре свега у културним хоризонтима најстаријег средњовековног насеља у Београду. To су лонци више или мање разгрнутог и са спољне стране прстенасто задебљаног обода, лоптасто обликованог трбуха који је украшен урезаним хоризонталним и таласастим линијама изведеним чешљем или гребеном (сл. 15/2-3). Они су углавном израђени од мрко печене песковите глине. Резултати анализа су показали да се посуде опредељене у овај тип лонца јављају на површинама Западног подграђа и Доњег града, a неки од фрагмената потичу из куће 2 (Табела I). Посуде овог типа, карактеристичне пре свега због прстенасто профилисаног обода, сличне су међусобно на ширем подручју Подунавља, где се јављају као налази из насеља и, мање, некропола.
37
Сл. 15. Грнчарија IX - XI века. Лонци ређе заступљених типова.
Fig. 15. Pottery from the 9th-11th centuries. Pots of less frequent types.
На насељима у Великом Градцу, Костолу и Вајуги, лок. Корбово, потичу из културних слојева који су временски опредељени у IX-X век (Janković М. 1974.80, Т. II/3, Јанковић М. 1981, 49, сл. 22 V, Т. Х/7, 13; Топић С. - тип II/24, кућа 5; Марјановић - Вујовић Г. 1987, 117-119; Krstić D. 1986, 165, сл. 14, 151). На подручју данашње Румуније, на налазиштима уз Дунав - у Капидави, Гарван-Диногецији, Пакујул луј Соаре и Хистрији, ове посуде су налажене у хоризонтима насеља датованим у крај X и XI век (Comşa М. 1968, 378, fig. 8/48, 49; Кишваси - Комша М. 1957, 318, Т. II/20, 44, 320, Т. III/11; Comşa М. 1967, 77, fig. 26/2; Diaconu P. 1961, 495. рис. 7/3; Comşa М. 1963, 430, pl. III/ph. IV, 216). Иако cy сви до сада откривени примерци ових посуда оквирно временски опредељени у блиско раздобље, сматра се да би, на основу услова налаза примерака из Београда, њихово прецизније датовање било у прву половину, евентуално средину X века.
Изванредан квалитет запажен је на фрагментарно очуваним лонцима косо разгрнугог, некада са спољне стране ребрасто профилисаног обода и благо заобљеног ширег трбуха (сл. 15/6-8). Као и већина произвола из овог раздобља, и ови лонци су израђени од мрке и црвенкастомрке глине, песковите фактуре са примесом кварца. Посуде су најчешће украшене различитим урезаним, једноставним линијским украсом. Међутим, неки од примерака су богато орнаментисани комбиновањем низова убода изведених чешљем, који се јављају на горњем делу трбуха, и густих таласастих линија, урезаних на доњој половини суда (сл. 15/7).
38
Ha простору средњовековног насеља у Београду налази ових судова су ретки, a аналогне посуде нашима нисмо пронашли ни на налазиштима у Подунављу. Самим тим, од значаја је налаз уломка лонца овог типа у пепелишту у кући 4 у Доњем граду (сл. 2/9), што дозвољава могућност њиховог датовања у X век.
Изузетно значајне налазе представљају примерци лонаца прстенасто профилисаног обода, кратког врата, наглашеног раменог дела и овалног трбуха, који су украшени урезаним преклопљеним хоризонталним и таласастим линијама (сл. 15/11-12). Ови лонци израђени су од мрко или сиво печене песковите глине, а на некима од њих видљив је премаз танким слојем мрке глине. Уломци ових посуда налажени су приликом археолошких истраживања Западног подграђа и Доњег града, а један од њих припада инвентару куће 4. Лонци истог типа јављају се пре свега на локалитетима у доњем Подунављу - у Румунији и Бугарској, док су на налазиштима у нашој земљи спорадично регистровани, и то само на Гамзиграду код Зајечара. На локалитетима на подручју Добруџе - на насељима Capidava, Dinogetia и Histria, датовани су у IX-X, односно X век (Florescu R., Diaconu F. 1958, 199, fig. 107/16, 21, 252; Кишваси - Комша М. 1957, 318. Т. 11/45; Zirra V. 1963, 395, 31/1, 2, 3). Ових посуда има и на насељу Bucov-Ploieşti, у близини Букурешта, и на некима од њих се јавља украс и на ободу посуда - убоди у виду рибље кости (Comşa М. 1978. 70, fig. 54/4, 12, 77, fig. 65/3). Ha налазиштима у Бугарској ове посуде су чешће као налаз, а потичу из насеља Стирмен на Јантри и Плиске (Kurnatowska Z. 1980, 193, tab. XIV, 204, tab. XXV; Станчев С. 1955, 196, обр. 14/2-5, 194-195). Примерци из Плиске јављау ce у културним слојевима који су на основу налаза новца опредељени у време од друге половиие X до средине XI века. С обзиром на то да су лонци ове форме и украса, који је углавном иста за све до сада откривене примерке, карактеристични пре свега за подручје око доњег Дунава, претпоставља се да су углавном тамо и израђивани. У том случају, они су могли бити у Београду понуђени у замену за неку другу робу. У контексту услова налаза примерака са Београдске тврђаве, као и осталих наведених, за ове посуде предлаже се датовање у X век.
Веома је необичне форме и мањи лонац косо разгрнутог обода, кратког врата, наглашеног раменог дела и ужег заобљеног трбуха, који је украшен урезаним таласастим и хоризонталним линијама (сл. 15/4). Израђен је од глине песковите фактуре са ситним зрнима песка, сиве боје печења. Исти облик суда се јавља и у сасвим малим димензијама и истих је технолошких карактеристика, а на дну има и рељефни знак крста у кругу (сл. 39/2). Ретки примерци ових лонаца нађени су на просторима Западног подграђа и Доњег града, док је минијатурни суд откривен у укопу истраженом на Малом Калемегдану (сл. 4/2). Сличне посуде нашима нашли смо, за сада, само на ретким налазиштима на територији данашње Србије. На средњовековном насељу у Мачванској Митровици, посуде овог типа имају нешто другачије профилисан обод и јављају ce у већем броју у културним слојевима издвојеним у други ниво становања из XI и почетка XII века (Minić D. 1980, pl. ХШ/4). Лонци нађени у Прахову изразито су дебелих зидова (Janković М. 1974, 84, Т. IV/6). На овом налазишту, према налазу новца у културном слоју, али и на основу компаративних анализа са налазима из Румуније и Бугарске, они су временски опредељени у раздобље од краја X до средине XI века (Janković М. 1974, 78, 81). Према условима налаза ових лонаца на подручју Београда, укључујући и минијатурни суд ове форме, као и компаративног материјала, они би могли бити датовани у X, евентуално крај X и почетак XI века.
Међу осталим керамичким посудама које су нађене приликом истраживања куће 4 у Доњем граду, регистрован је и фрагмент лонца изразито дебелих зидова, кратког, слабо разгрнутог обода и лоптасто обликованог трбуха, који је украшен урезаним таласастим и хоризонталним линијама (сл. 15/9). Посуда је израђена од лоше пречишћене глине песковите фактуре са крупним зрнима песка, неуједначене сивомрке боје печења. И на налазиштима уз Дунав низводно од Београда налази посуда овог типа сразмерно су ретки и различито временски опредељени. У Прахову су уломци посуда сличних нашима нађени у једној од камених пећи из друге половине IX и почетка X века (Janković М. 1974, 79. Т. 1/9, 78), док они из Гамзиграда потичу из културних слојева датованих у крај X и у XI век. На средњовековним насељима на подручју данашње Румуније - Bucov-Ploieşti и Гарван-Dinogetia ове посуде се јављају у нешто већем броју и приписане су продукцији IX-X века, док су оне из јужне Молдавије сврстане међу производе тзв. дриду керамике и датоване у X-XI век (Comşa M. 1978, 76, fig. 62/3, 70, fig. 55/2; Comşa М. 1968, 37,. fig. 8/2, 4, 377; Coman Gh. 1969, 302, fig. 9/10, 303, fig. 10/6, 313). Примерак нађен y насељу y Београду определилi бисмо у X век, као и све остале из исте затворене целине.
С обзиром на форму и технолошке карактеристике хронолошки најстаријим примерком
39
керамичке посуде на нашем налазишту сматра се лонац скоро вертiкално извученог, кратког обода, јајоликог трбуха и ужeг равног дна (сл. 15/1). Трбух посуде је готово целом ширином украшен урезаним линијским украсом. Израђен је од песковите глине са примесом кварца, неуједначене сивомрке боје печења. Једини за сада познати примерак овог типа лонца нађен је приликом археолошких ископавања простора Великог Калемегдана - римског каструма, у једном укопу који је само делимично истражен.
Посуде овог типа чест су налаз на подручју данашње Бугарске - у мањем броју се јављају као налази са некропола, где су коришћени у функцији урне, док су честе као инвентар у словенским насељима јужно од Дунава (Въжарова Ж. 1976, 58, обр. 33/2, 4, 383, обр. 227/1, 4, 384, обр. 228/2а, 26, 4, 386, обр. 229/1-3, 396; Дончева-Петкова Л. 1977, 48, обр. 11/109). Као и лонац са Београдске тврђаве, и поменуте посуде су обликоване на примитивном грнчарском колу, од песковите глине са додатком кварца, а величина посуда варира - од 10-14 до 28 цм. Према мишљењу бугарских аутора, посуде овог типа указују на ранословенску традицију у изради грнчарије, али су на њима видљиве новине које се односе на технологију израде, посебно у облику и начину украшавања. На основу налаза новца и осталог покретног археолошког материјала, трајање ових посуда на налазиштима у Бугарској опредељено је у време од VIII до, најкасније, X века (Въжарова Ж. 1976, 396). Мада су за посуду из Београда нејасни стратиграфски услови налаза, због њиховог облика и технолошких карактеристика он је опредељен у групу најраније грнчарије нађене на нашем налазишту, из краја IX и X века, мада се овиме не искључује могућност спуштања доње границе наведеног датовања.
Следећи лонац представља изузетно редак налаз на овом подручју. To је посуда високог, косо разгрнутог и прстенасто задебљаног обода, ужег врата, лоптасто обликованог трбуха, чија је површина украшена неправилним, плитко урезаним хоризонталним линијама, и равног дна (сл. 15/10). Суд је израђен од глине песковите фактуре, неуједначене сивомрке боје печења. Фрагменти лонаца који се могу определити у овај тип претежно су налажени приликом истраживања простора Западног подграђа, у мешаним слојевима, па је њихово ближе временско опредељење извршено према резултатима типолошке и компаративне анализе са налазима са нашег подручја, али и територије Румуније и Бугарске. Посуде нађене током археолошких истраживања средњовековног насеља у Великом Градцу датовани су на основу пратећег материјала у X век, а оне из Костола потачу из објеката који су издвојени у други хоризонт средњовековног насеља, односно у раздобље IX-X века (Јанковић М. 1981, Т. VIII/16; Топић С. - тип II/2, куће 3, 4, 6; Марјановић - Вујовић Г. 1987, 117-119). На терпторији данашње Румуније ове посуде познате су са налазишта у Добруџи - Dinogetia, Pacuiul lui Soare, Histria и други, где потичу из слојева који cу временски опредељени у крај X и XI век (Harhoiu R. 1972, 157, fig. 94/4, 396-397; Comşa М. 1967 , 72, fig. 22/4, 79, fig. 27/11, 216; Comşa М. 1963, 430, pl. III/ph. IV). На територији данашње Бугарске, посуде сличне нашима откривене су у Плиски (Антонова В., Дамјанова Ст. 1969,31, обр. 2/4, 34, обр. 4/2). На основу изнетих података може се закључити да су посуде које у типолошком смислу одговарају лонцима типа II/52 на налазиштима у Подунављу углавном датоване у X-XI век. Исто оквирно временско опредељење предлаже се и за примерке из Београда.
Засебну форму представља лонац благо разгрнутог и на спољну страну профилисаног обода, кратког врата и ширег лоптастог трбуха, који је украшен урезаним вишеструким неправилно изведеним линијама (сл. 15/5). Он је израђен од мрко печене глине, грубе, песковите фактуре са примесом туцане шкољке. Лонац овог облика, посебан пре свега због профилације обода, нађен је у мешаном слоју у току археолошких истраживања Кастела, познијег Замка у Горњем граду. Услови налаза ове посуде не дозвољавају могућност ближег временског опредељења, а компративне анализе са керамичким материјалом са других налазишта нису дале резултате, из разлога што нису нађени примерци који би и у тиположком и у технолошком погледу били слични нашој посуди. Зато је предложено оквирно временско опредељење у раздобље IX-XI века.
Особине грнчарије из раздобља од IX до XI века
Керамички материјал из настаријих средњовековних културних слојева на подручју Београда, представљен кроз приказ типолошких облика и њихових технолошких особина, показује да грнчарска продукција током дугог раздобља од скоро два века није претрпела измене које би се исказале у промени технологије израде - обликовању и стилу (сл. 2, сл. 12-15). Сразмерно мали број различитих форми уједначених технолошких карактеристика свакако указује на стабилност продукције локалног карактера, која је формирана према могућностима и укусу првих становника средњовековног Београда.
40
Најстарије словенско насеље у Београду налазило се у непосредној близини двеју река, па су за израду грнчарије највероватније коришћене све врсте нечистих речних глина. [11] Целокупна грнчарија обликована је на спором, ручном грнчарском колу тзв. техником плетења - спајањем и издуживањем обруча глине. [12] Код ове технике рада на унутрашњој страни посуда често су остајали отисци прстију, најчешће у доњој половини посуде, што је видљиво и на великом броју наших примерака. Осим овога, унутрашња површина судова често је била неравна, а јављају се и задебљања настала услед немогућести да се изравна и ова страна посуде. Као још једну од карактеристика производа израђених на ручном витлу поменули бисмо и спуштене и задебљане рубове дна, који су остајали од причвршћивања ивице дна за диск витла да се судови не би померали приликом окретања. С обзиром на то да cу посуде из Београда углавном фрагментарно очуване, ову карактеристику показују само приказани лонци типа II/28, II/30, II/34 и II/73 (сл. 12/5, 8, сл. 15/1).
Једна од најзначајнијих појава на грнчарским производима израђеним на ручном грнчарском колу су бројни рељефни знаци на дну судова. Негатив ових знакова био је усечен на површини круга витла и приликом израде отиснут на посуду (Комша М. 1961, 451, рис. 1; Дончева-Петкова Л. 1980, 18). Једноставне знаке, што су најчешће мања кружна удубљења приближно у центру површине дна (као нпр. на некима од лонаца типа II/34 - сл. 13/4), неки аутори сматрају најранијом појавом печата грнчара, са чиме се не бисмо сложили (Бирташевић М. 1956, 159). Међу рељефним знацима за које се претпоставља да представљају ознаке грнчара, на посудама из Београда најбројнији су они са знаком крста, заступљеним у неколико варијанти (сл. 12/1, сл. 39/2-3). Овај мотив чест је на посудама откривеним на налазиштима Балканско-подунавске културе у Србији, као и у Румунији и Bугарској (Minić D. 1980, pl. XIV/16-19; Јанковић М. 1981, 53, сл. 26; Comşa М 1961, 303; Дончева-Петкова Л. 1977, 134-136). Осим на поменутим подручјима, мотив крста у кругу карактеристична је ознака и на грнчарији словенских племена насељених на источним и централноевропским просторима (Eisner Ј. 1966, 187-194). У нешто мањем броју има га и на посудама карактеристичним за Салтово-мајацку културу, у областима око Дона и северног Кавказа (Плетнева С. А. 1967, 124, 126, рис. 32). Сви аутори који су се до сада бавили проблемом рељефних знакова сложни су у мишлењу да мотиви крста и крста у кругу имају магијско порекло и значење - симболизују силу ватре која има посебну улогу у грнчарском раду, [13] док је усамљено остало мишљење Ј. Ајзнера да cу поменути знаци везани за продор хришћанства (Eisner Ј. 1966, 187). По питању појаве употребе рељефних ознака на дну словенских посуда, мишлења су углавном подељена. Већина аутора сматра да се не појављују пре VIII-IX века (Бирташевић М. 1956,159; Comşa М 1961. 457; Дончева-Петкова Л. 1977,144; Eisner Ј. 1966, 176). На нашим посудама рељефни знаци у већем броју јављају се тек на посудама временски опредељеним у раздобље X-XI век (лонци типа II/30, II/34, II/56, односно XIV/6), иако не би требало занемарити чињеницу да је већи број судова нађених у најстаријим средњовековним културним слојевима на подручју Београда фрагментарно очуван. Исто датовање предложено је и за налазе са насеља у Мачванској Митровици и Великом Градцу (Minić D. 1980, 43; Јанковић М. 1981, 54).
Неусавршевост израде грнчарије из овог раздобља условила је појаву већег броја различитих типова посуда, који су опредељени у неколико основних група. Оне истовремено пружају и потпуно дефинисану слику о особинама керамичког материјала. Грнчарија из Београда заступљена је готово некључиво лонцима који су, судећи према различитим димензијама, коришћени у различите намене. Најбројнија група лонаца средње величине служила је највероватније за припрему и кување намирница над отвореним пламеном (огњишна керамика). Из малих лонаца, који су укључени у типове посуда II/25 и II/30, вероватно је била конзумврана храна, док су ови великих димензија, као што су неки лонци у
11. На узорцима грнчарије која потиче из најстаријих средњовековних културних слојева са Београдске тврђаве минералошко-оптичке и хемијске анализе нису вршене. Међутим, резултати поменутих анализа керамике из раздобља XI-XII века и хронолошки млађих епоха показали су да је за израду ове грнчарије коришћен педолошки слој из околине града, па стога нема разлога да се ова чињеница не прихвати и за порекло глина за израду грнчарије из раздобља од IX до XI века. Резултати поменутих анализа грнчарије са Београдске тврђаве објављени cу код: Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 103.
12. У бројним радовима наших и страних аутора детаљно је објашњен процес
производње средњовековне керамике, који је реконструисан упоређивањем сгарих
техника рада и резултата савремених технолошких и етнографских истраживања. Нека
од општих дела су Бирташевић М. 1970; Дончева-Петкова Л. 1969,
Holl I.
1956; Милосављевић М. 1976; Поповић Ц. 1959; Томић П. 1960. У овом раду
коришћени су само они подаци који су од значаја за приказ технолошких
карактеристика ксрамике са Београдске тврђаве.
13. У ову категорију спада и ознака пентаграма. Уп.: Плетнева С. A. 1967, 126; Comşa М. 1961, 303; Дончева-Петкова Л. 1977, 139-143, са коментаром старије литературе.
41
оквиру типова II/34 и I/50, могли служити за чување и складиштење намирница.
Главни типови лонаца могу се посматрати у оквиру две велике группе, међусобно различите по основној замисли њиховог обликовања (сл. 12-15). Једну би чинили лонци ширег отвора, овалног трбуха и ширег равног дна, представљени посудама опредељеним у тип II/28, и они који се према основној линији суда не разликују од наведених, али су издуженији, типа II/30 и II/34, чиме су добили на складности (сл. 12, сл. 13/1-2, 4). Овој групи прикључили би и мање лонце сличне форме типа II/25, изразито дебелих зидова (сл. 14/4-8). У оквиру друге групе јавиле би се посуде широко отвореног реципијента, скоро вертикално извученог обода и широког трбуха (типични представници ове групе су лонци опредељени у тип II/32) и оне код којих је ширина обода приближно једнака највећој ширини трбуха, типа II/33 (сл. 14/1-3, 9-11).
Технолошке карактеристике ове грнчарије углавном су уједначене. Производи су израђени од глине песковите фактуре са ситним, pehe крупним зрнима песка, са додатком кварца/лискуна или кречњака, а поједине посуде имају по површини танак премаз жућкастом или црвенкастом глином (нпр. лонци II/50 и неки од судова типа II/30 и II/33). Сви примерци у оквиру поменутих група и типова посуда једнако су украшени. Украшавање је вршено механички, алаткама у виду назубљених гребена, које су најчешће биле од кости и рога, како показују налази са локалитета Гарван у Добруџи, откривени у културним слојевима из X-XI века (Barnea I. 1955, 107, fig. 5/1-2, 118-119). Да су коштани гребени истог типа били познати и коришћени и пре овог раздобља, податке нам пружају налази из Таганрога (Русија), где су они нађени у истим целинама заједно са уломцима посуда карактеристичним за Салтово-мајацку културу из раздобља VIII-IX века (Флеров B.C. 1972, 351, рис. 1, 352). Вероватно су за исту сврху употребљавани и дрвени штапићи, појединачно или у сноповима. Већина лонаца из Београда украшена је урезаним линијским орнаментом, који је заступљен на целој површини трбуха, од рамена до непосредно изнад дна. [14] Сразмерно су бројни и они са украсом распоређеним на две горње трећине посуде. Украшавање само горње половине суда и посуде без орнамента јављају се само спорадично. Последње две наведене категорије постоје само на лонцима опредељеним у тип II/32, мада се ви ово не може изричито тврдити с обзиром на њихову делимичну очуваност. На керамичком материјалу овог раздобља украсом се најчешће истиче горња половина лонца. Углавном су заступљене различите урезане линије или низови убода чешљем, односно гребеном, и у том случају се на доњој половини суда понављају густе хоризонталне линије. Некада је цела површина посуде украшена наизменичним зонама таласастих и хоризонталних линија. Ретко, али не и у занемарљивом броју, налажене су посуде са преклонљеним хоризонталним и таласастим линијама, као и убоди чешљем преко густог низа хоризонталних линија. Јамице изведене ноктом или прстом честе су у комбинацији са свим горе наведеним варијантама урезаних линијских украса, и у том случају изводе се или непосредно испод обода или на врату посуде. Изузетно је ретка појава да се овај ораамент јавља на целој површини суда или њеном већем делу, као што је случај са неким примерцима лонаца типа II/32 и II/55 (сл. 14/1). Орнамент изведен гребеном са точкићем - радлом на нашој грнчарији из овог раздобља јавља се изузетно. а на презентованом материјалу само једна посуда у оквиру типа II/33 је украшена на овај начин (сл. 14/10).
Особине грнчарије из раздобља од IX до XI века, као што се може видети из до сада представљеног материјала, везане су углавном за процес израде. Важну ставку у овом процесу чини печење керамичких посуда. На подручју Београда до сада нису откривене ни јаме а ни пећи за печење грнчарнје. У овом периоду, као и током каснијих епоха средњег века, грнчарске радионице биле су смештене на периферији насеља, што нам потврђује и откриће једне пећи у Мошорину, у Бачкој (Веселиновић Р. 1952, 153-154, 155, сл. 9-10). Из истог раздобља (IX-X век) су и грнчарске пећи откривене у Бугарској, у околини Преслава. [15]
Температура у овим раним грнчарским пећима вероватно није била већа од 800-900 степени, што није било довољно да из глине испари сва вода и да се маса учврсти (Бајаловић - Хаџи-Пешић, М. 1981, 103; Дончева-Петкова Л. 1969, 22). Ово се одражавало на квалитет провзвода, а и посуде су због тога биле углавном мрких и сивих тонова. Већина наших примерака показује управо особине настале услед недовољног
15. На овом налазишту пећи су биле лоциране на око 200 м од насеља. За наведене податке и за изгледе грнчарских пећи Уп.: Тотев, Т. 1973.
42
печења - неуједначених су боја, љуспа им се спољна површина, а на прелому се види сиви, односно црни слој.
У претходном тексту учињен је покушај да се на основу стратиграфских података и резултата статистичких анализа, пре свега затворених целина. представе облици посуда које припадају најстаријој до сада утврђеној средњовековној керамичкој продукцији Београда. У том смислу указано је на облике карактеристичне за ранију фазу ове продукције из IX-X века, односно хронолошки млађе производе из X-XI века. У већини случајева није постојала могућност да се типови посуда ближе временски определе само на основу података које су пружила разматрања стратиграфски издвојених хоризоната ових раздобља, већ су коришћени и резултати типолошких и упоредних анализа са налазима који потичу са истражених локалитета једног ширег подручја које нам се наметнуло и самим геофафским положајем Београда. To је простор Подунавља, који у ширем смислу обухвата и подручја југоисточне Румуније (Молдавија) и северне Бугарске. Грнчарија из раздобља од IX до XI века из Београда својим облицима и технолошким особинама показује велику сличност са налазима који потичу са истражених средњовековних насеља на поменутом простору, тако да би и најстарије средњовековно насеље у Београду зребало посматрати као саставни део тзв. Подунавске (Дриду) културне групе, познате у литератури и као Карпатско-подунавска или Балканско-подунавска култура. [16] Ова култура у раздобљу од друге половине VIII па до XI века, према налазима покретног археолошког материјала, у првом реду грнчарије, праги се на широком простору од Крима, преко области око Дњестра и Прута (Мољеавија и Влашка) до средњег и дољег Дунава (Baranov I.A. 1990, 24, 36; Kozlov V.I. 1990, 171-172; Димитров, Д. 1987, 262-265, 270-276). Сличност у керамичком материјалу између ових територијално удаљених подручја и наше грнчарије потврђују нам и налази посуда по форми и технолошким карактеристикама врло блиским онима издвојеним у нашу групу I, који у неигш мањем броју потичу са налазишта на Криму, док их је обиље нађено у области између Дњестра и Дунава (Baranov I. A. 1990, 37, taf. 5/1, 9, 10, 12; Kozlov V. I. 1990, 174, taf. 2/1, 3, 5, 179, tafl. 5/8,182, taf. 6/10, 11, 12, 186, taf. 8/8).
Наведене паралеле значајне cy због тога што се на основу поменутих, као и осталих не тако малобројних али још увек недовољно јасно диференцпраних налаза, може донекле осветлити проблем насељавања словенских племена на просторе доњег Подунавља, као и оне етничке елементе који су учествовали у формирању специфичне Подунавске културе. У том смислу, извесне смернице у решавању овог проблема пружају налази из јужне Русије. Локална керамика јужноруских области, наиме, показује да у постанку Балканско-подунавске културе постоји известан етнички дуализам, који се манифестује синтезом словенских и бугарско-турских, односно номадских елемената са краја VII-VIII века, што је потврђено управо на налазшитима поменутих подручја, на којима се истовремено јављају производи Подунавске и Салтово-мајацке културе (Димитров Д. 1987, 262; Kozlov V. I. 1990, 185-188). Према неким ауторима, чије је мишљење прихваћено у овом раду, контакти имеђу ових етничких група и њихових култура постају интензивнији од друге половине IX века, што показују и налази овог типа грнчарије из области Дњестра, као в Добруџе и североисточне Бугарске (Baranov I. A. 1990, 26, abb. 1; Димитров Д. 1987, 263-265; Kozlov V. I. 1990, 188-190). Међугим, од истог времена управо на простору Добруџе форме керамичких посуда и њихова декорација постају богатији и сасвим различити од Салтово-мајацке културе - судови су издуженији a украс је некључиво изведен урезивањем, насупрот лоптастих форми и глачаног орнамента, што представља главну одлику керамичких производа Салтово-мајацке културе (Димитров Д. 1987, 264-265). Одлике развијене Подунавске културе у потпупости се уочавају и на грнчарији из истог раздобља из Београда. Процес постепеног гашења Салтово-мајацке културе и превладавање елемената карактеристичних за Балканско-подунавску културу најбоље се уочава на налазиштима у североисточној Бугарској, пре свега на некрополама, где се на основу начина сахрањивања и грнчарије, као и осталог материјала који прати одређен тип сахране, могу одредити етнички носиоци Подунавске културе - Словени.
С обзиром на напред изнесене податке може се закључити да најстарије средњовековно насеље (из раздобља IX до XI века) откривено на подручју Београда, са својим инвентаром који чини претежло грнчарија, принада широком кругу Балканско-подунавске културе чији су етнички носиоци била словенска племена. Гледано у целини, ова грнчарија показује највећу сличност са једновременим налазима из Румуније,
16. Опширније o настанку, етничким носиоцима ове културе, као и о прегледу покретног археолошког материјала види код: Diaconu P. 1972a, 121-129; Nestor I., Zaharia E. 1959a, 593-603; Nestor I., Zaharia E. 1960, 561-569; Nestor I., Zaharia E. 1962, 661-666; Spinei V. 1990, 328.
43
из области Добруџе. Од изузетно великог значаја је и податак да се током VIII-IX века на појединим налазиштима истовремено јављају две традиционално различите врсте грнчарије, што указује на блиске контакте, а претпоставља и међусобне утицаје између две различите етничке групе народа - Словене и бугарско-турска, односно номадска племена. У Београду, као и на осталим налазиштима у Србији, а пре свега у Подунављу, судећи по публикованом материјалу, овај етнички и културни дуализам, на нивоу досадашњих истраживања, није утврђен.