ТИПОЛОГИЈА КЕРАМИЧКИХ ПОСУДА
2. Грнчарски производи из раздобља византијске управе у Београду (од XI до почетка XIII века)
ЗДЕЛЕ (Група I, Група II, Група III, Група IV)
ЛОНЦИ (Група I)
МАЛИ ЛОНЦИ СА ДРШКОМ (Група I, Група II, Група III)- Одлике локалне грнчарије
- Увозна грнчаријаВизантијска керамика (Група I. Трпезна керамика; Група II. Амфоре (Тип I, Тип ΙΙ))
Грнчарија номадског порекла (Тип I, Група II)
Од времена успостављања византијске границе на Дунаву, 1018. године, на подручју Подунавља долази до промена и у керамичком материјалу. Све промене настале су под утицајем нових политичких околности, у којима су обједињени и културни чиниоци, као и трговачке везе и међусобни контакти стаповништва насељеног са обе стране граничне линије. Тако се у керамичком материјалу Београда из раздобља византијске управе могу разликовати три групе производа. Најбројнија од њих заступљена је грнчаријом локалне производње, која показује измене у технологији израде, што је утицало на појаву нових форми, сасвим различитах од оних из претходног раздобља. Поред домаће керамике, сразмерно су бројне и керамичке посуде које су доспевале у Београд из византијских радионичких центара, пре свега амбалажна карамика, али и она луксузна - трпезна. У засебну групу издвојена је грнчарија специфичног облика и примењених техника рада. Она указује на то да су постојали контакти и са народима различитог етничког порекла, у конкретном случају номадима, насељеним у непосредној близини византајског поседа и државне границе.
Локална грнчарија
Локална керамичка продукција Београда из раздобља од XI до почетка XIII века заступљена је посудама различитих наменских категорија. Почев од овог периода у знатно већем броју јављају се зделе, у неколико различитих облика. Поред њих регистрован је и један примерак плитке зделе, која је вероватно коришћена као тањир. Доминантну групу посуда чине огњишни лонци углавном јединственог облика. Поред поменутах, јавља се и неколико различитих типова малих лонаца са дршком, чија је функција за сада остала нејасна.
ЗДЕЛЕ. Готово сви примерци здела из раздобља XII века у основи су коничне форме, тако да се поједине групе посуда пре могу посматрати као варијанте једног општег типа, где се разлике у већој мери односе на профилацију обода, a у мањој мери је то основна линија суда, технолошке карактеристике или украс.
Група I. Међу коничним зделама прве групе јављају се посуде са равним или заобљеним зидовима трбуха, код којих је обод или повијен на унутрашњу страну (сл. 16/1-3, 6-9), или је раван (сл. 16/4-5). Зделе ове форме, судећи по степену њихове очуваности, имале су или прстенасто наглашево, или равно дно. Величина посуда варира. Чешће су дубље зделе, висине 8-10 цм и пречника отвора 14-16 цм, док се ретко јављају оне мањих димензија и плиће (висине 6-7 цм). Ове зделе израђиване су од глвне песковите фактуре, различитих боја печења - најчешће сиве или мрке, али су откривени и примерци од црвенкасте, светломрке и жућкастобеле глине. Посуде су углавном украшене, и то различитим урезаним линијским орнаментима, некада у комбинацији са вертикалним зарезима изведеним ноктом испод обода, а ретко се јавља и ребраста профилација. На свим истраженим површинама Београдске тврђаве налази уломака ових здела су бројни. Ово се посебно односи на просторе Западног подграђа и Доњег града. Као тип оне преовлађују и међу налазима у Источном подграђу (сл. 5/1, 3-4, 6-8).
Релативно бројне аналогије за овај тип посуде налазамо и на другим насељима дуж Саве в Дунава — у Мачванској Митровици, Рибници, Прахову и Поповици, где потичу из хоризоната који су временски опредељени у раздобље од XI-XII до средене XIII века (Minić D. 1980, 34, 35, pl. IX/4, 9, 10; Minić D. 1974, 66, 68, pl. V/2; Janković М. 1974, 79, Т. I/6; Žeravica Z. 1974, 123, 136, Т. VIII/14). Зделе откривене у Браничеву представљају варијанту облика (зделе са стањеним ободом) и украса, који је изведен точкићем-радлом на целој површини посуде (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 131. сл. 3/12, 146, сл. 17/12). Осим поменутих, фрагменти сличних посуда нађени су и у унутрашњости, у Гамзиграду, где су ове зделе богато украшене комбинацијом хоризонтално и таласасто урезаних линија, а некада и убодима изведеним ноктом. Сличне посуде регистроване су на налазишту Рас код Новог Пазара. Посуде су откривене у културним слојевима унутар утврђења, али и на простору подграђа. На налазшитима у Румунији, осим у Добруџи, где представљају најбројније заступљену форму здела, сличне зделе познате
44
Сл. 16. Локална грнчарија XII века. Зделе. Група I: сл. 1-9; Група II: сл. 10-13, 16-17, 20; Група III: сл. 18-19; Група IV: сл. 14-15.
Fig. 16. Local pottery from the 12th century. Bowls. Group I: figs. 1-9; Group II: figs. 10-13, 16-17, 20; Group III: figs. 18-19; Group IV: figs. 14-15.
45
су и ca локалитета Tirgşor y региону Ploieşti (Comşa M. 1967, 162. fig. 99/2, 5; Harhoiu R. 1972, 80, fig. 28/1, 11, 81, fig. 29/1, 4, 6, 7, 10; Diaconu Gh., Constantinescu N. 1962, 542, fig. 8/2, 5). Ових здела има и у Бугарској где не представљају чест налаз - један примерак нађен је у гробу на некрополи Долни Луковит, док остали потичу из насеља у Шумену и Џадову (sic! - "Дядово, Новозагорско", В.К.), регион Сливен (Въжарова Ж. 1976, 211, обр. 131/3; Антонова В. 1978, таб. VII/44, 45; Borisov В. D. 1989, 178, fig. 207, 179, fig. 208).
Временско опредељење здела ове форме на поменутим налазиштима је различито. Најраније су датоване зделе из камене пећи откривене у Прахову, која је на основу пратећег материјала датована у другу половину IX, односно прве деценије X века (Janković М. 1974, 78). Слично су временски опредељене и посуде са некрополе Долни Луковит, у IX/X до почетка XI века, затим оне из Гамзиграда - крај X и XI и из насеља Pacuiul lui Soare, у средину XI века (Въжарова Ж. 1976, 396; Јанковић Ђ, 1983, 149; Harhoiu R. 1972, 216). Налази из Диногеције и Џадова су оквирно временски опредељени у раздобље XI-XII века (Comşa М. 1967, 396-397; Stefan Gh., 1959, 649; Borisov В. D. 1989, 181). Посуде из Браничева - налазишта које је територијално најближе, али и функционално идентично Београду, потичу из стратума В који је на основу налаза новца датован у XII век (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 142). На основу стратиграфских услова налаза примерака из Београда, као и аналогних посуда из Браничевског града, за наше зделе ове групе предложено је датовање у XII век, посебно у раздобље од средине XII до првих деценија XIII века.
Група II. Зделе коничне форме јављају ce у још неколико видова. Оне које ce по бројној заступљености приближавају претходно разматраним имају наглашено раме и трбух који се јако сужава према профилисаном дну (сл. 16/10-13). Такође су и уједначених димензија - пречник отвора је између 15 и 16 цм, а висина 7-8 цм. Мање зделе, висине око 5 цм и пречника отвора око 11 цм, ретке су. Ова форма позната је и у варијанта минијатурног суда типа XIV/7 (сл. 39/5).
Варијантом форме I/8 из истог раздобља могу се сматрати и зделе биконично наглашеног рамена (сл. 16/16), какве су налажене на појединим локацијама у Горњем граду - зона уз Југоисточни бедем, и у Западном подграђу. Сличне њима су и зделе прстенасто профилисаног обода, које су украшене урезаним линијским орнаментом (сл. 16/17). Примерци здела овог типа сразмерно су чести на свим истраженим површинама Горњег града, као и на Малом Калемегдану (сл. 4/5, 7), док су местимично налажене и на просторима Западног и Источног подарађа (сл. 5/2). Од посебног значаја за ближе временско опредељење ових здела на простору Београдске тврђаве је примерак откривен у културном хоризонту бастаје на Југозападном бедему Горњег града (Табела I).
Бројне аналогије за зделе ове форме постоје у насељима дуж Саве, односно Дунава. У Шапцу и његовој околини, Мачванској Митровици, затим у Сипу, на Караташу, Костолу и у Поповици код Неготина фрагменти здела потичу из слојева који су према налазима новца временски опредељени у раздобље од друге половине, односно краја XI па до средине XIII века (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1985, 147, Т. I/3; Minić D. 1980, 34, 35, pl. IX/3, 5, 6; Janković D. 1974, 104, sl. 8/2, 102, sl. 6/6; Миленковић M. - тип I/1, тип I/3; Žeravica Z. 1974, 123, 140, T. XI/1-4). Велику сличност са нашим налазима показују и они из Добруџе, из насеља у Капидави, Хиршови, Пакујул луј Соаре и у Диногецији (Florescu R., Diaconu P. 1958, 158, fig. 84; Aricescu A. 1971, 359, sl. 7; Diaconu P. 1959, 658, fig. 5; Harhoiu R. 1972, 80, fig. 28/1, 2, 9-11; Comşa M. 1967, 162, fig. 99/5, 178, fig. 111/2, 8, 187, fig. 118/5, 8-10). Ha овом подручју зделе које одговарају нашем типу посуде I/8 датоване су углавном у XI век (Comşa М. 1967, 396-397; Harhoiu R. 1972, 216). Судећи према објављеном материјалу, коничне зделе на стопи јављају се и у Бугарској, али у знатно мањем броју. У Преславу и на простору Шуменске тврђаве, оне су нађене у културним слојевима из X-XI века (Чангова И. 1959, 140, обр. 126/4; Антонова В. 1978, таб. VII/46, 49).
Према изпетим стратиграфским условима примерака откривених на подручју Београда, може се закључити да зделе опредељене у тип I/8 представљају један од хронолошки најстаријих облика међу керамичким материјалом из овог раздобља. Међутим, његово дуго трајање не допушта прецизно временско опредељење. Ове зделе су бројније заступљене у затвореним целинама из раног периода византијске управе у Београду, током XI и почетком XII века, али се такође јављају и у оним хронолошки млађим из друге половине XII века, на основу чега се могу само оквирно датовати у XI-XII век.
Група III. Засебну врсту здела чине веће посуде, једноставног коничног облика (сл. 16/18-19). Оне су могле бити коришћене и као посуде за мешање и припремање намирница. За разлику од претходно описаних, ове зделе су лошијег квалитета, израђене од глине песковите фактуре, некада са примесом туцане шкољке, светломрке до црвенкастомрке боје печења. Трбух посуда најчешће је украшен комбинацијом урезаних таласастих и хоризонталних линија.
46
Исте зделе честе су и на осталим средњовековним насељима у нашој земљи. У Подунављу су то локалитети: Браничево, Рибница, Костол, Поповица, као и Мачванска Митровица (Поповић М., Иванишевић В. 1988. 146, сл. 17/1, 2; Minić D. 1974, 65, pl. III/5; Миленковић М. - тип 1/2; Žeravica Z. 1974, 144, Т. XIV/10, 13; Minić D. 1980, 36, pl. Х/1, 2, 5). За временско опредељење ових здела у Београду од значаја су, пре свега, налази из Браничева и Поповице, јер су на овим налазшитима зделе аналогне нашима откривене у културним слојевима заједно са новцем XII века (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 142; Žeravica Z. 1974, 123). Осим у Подунављу, једноставне коничне зделе већих димензија јављају се и као налаз на локалитетима у унутрашњости. Посуде откривене на простору тврђаве Рас код Новог Пазара датоване су према налазу новца у културном слоју у XII век, као и оне из Царичиног града код Лебана и Равно (антички Horreum Margi) у Ћуприји (Manojlović V., Đorić М. 1989, 47, Т. IX/tipovi I/1, I/5, I/7, I/9, I/10, 40). Нешто раније датовање, у раздобље X-XI века, предложено је за зделе ове форме откривене на налазиштима у Румунији, на средњовековним насељима у Добруџи - Пакујул луј Соаре и Диногецији (Harhoiu R. 1972, 83, fig. 30/1, 2, 216; Comşa М. 1967, 145, fig. 84/7, 8, 11, 148, fig. 87/1, 5, 7, 178, fig. 111/1, 395-397).
Примерци откривени на Београдској тврђави, на просторима у Горњем и Доњем граду потичу из мешаних слојева, док су они из Источног подграђа нађени у истом слоју заједно са амфорама означеним као тип V/2 и осталим облицима посуда особеним за пуни XII век.
Група IV. У културним слојевима из раздобља византијске управе у Београду регистроване cу и зделе косо засеченог обода, наглашеног рамена и косих, благо увучених зидова трбуха, са равним дном (сл. 16/14-15). Ова наглашено профилисана варијанта коничних здела издвојена је у засебну категорију не само због форме, већ и због карактеристичног орнамента, који је исти за све примерке. Испод обода, односно на раменом делу посуда налазе се зарези изведени ноктом, док се на већем делу трбуха понавља густи низ хоризонтално урезаних линија. Ове зделе не представљају чест налаз на Београдској тврђави. Известан, мањи број уломака нађен је приликом археолошких истраживања Југоисточног бедема Горњег града, као и на платоу испред Јужне капије. Пар фрагмената истих здела је откривено и на простору Западног подграђа.
Посуде исте форме постоје на читавом низу налазишта у српском Подунављу, од Браничева и Рибнице до Брзе Паланке и Поповице код Неготина, а известан број је нађен и у унутрашњости - у Ћуприји (Равно) (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 146, сл. 17/6, 7, 159, сл. 29/19-23; Minić D. 1974, 68, pl. V/1, 4; Žeravica Z. 1974, 140, Т. XI/1, 144, Т. XIV/1, 2; Manojlović V., Đorić М. 1989, 47, Т. IX/tip I/3). Сразмерно бројни налази ових здела потичу са локалитета у области Добруџе (Harhoiu R. 1972, 81, fig. 29/13-15, 17, 18). Посуде са поменутих налазишта временски су опредељене у раздобље XI-XII века, углавном према примерцима новца у културним хоризонтима (Minić D. 1974, 66; Žeravica Z. 1974, 123; Harhoiu R. 1972, 216). Ha подручју средњовековног Браничевског града ове посуде се срећу и у слојевима у којима је нађен новац из почетка XIII века (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 142). Према условима налаза, као и наведеним аналогијама, примерци са Београдске тврђаве посредно би се могли датовата у исто раздобље, односно у XII век.
Међу зделама из овог раздобља издваја се једна посуда која је због свог облика највероватније коришћена у функцији тањира. Она је плитка, са равно засеченим ободом (сл. 16/20). Израђена је од глине песковите фактуре, црвенкастомрке боје печења. Трбух посуде украшен је урезаним орнаментом у виду развучене таласасте линије. Као и претходни, и овај тип зделе на Београдској тврђави јавља се изузетно ретко. Ипак, уломак једне од њих, нађен на простору Великог Калемегдана (античког каструма) значајан је због налаза новца Манојла II Комнина (1143/80) у истом културном слоју (Табела I).
ЛОНЦИ. За грнчарску продукцију из раздобља византијске управе у Београду, од XI до почетка XIII века, посебно су карактеристични лонци. Иако се међу њима јавља више различитих типолошких облика, сви они следе исту основну идеју обликовања.
Група I. Најкарактеристичнији, али и најбројнији лонци су они лоптастог облика, са тракасто профилисаним и ужлебљеним ободом са спољне, некада и са унутрашње стране (сл. 17). Поред лоптастих, јављају се и посуде издуженог облика, сличне али мање наглашене профилације (сл. 18/1-4, 6-7). Обе врсте лонаца, и лоптасти и издужени, израђиване су и у варијанти са дршком, која полази од отвора и спаја се на горњем делу трбуха (сл. 17/12-13). Дно судова је равно и некада се на њему налазе рељефне ознаке крста у кругу, “пешчаника” и др. Слични поменутим, пре свега вздуженим лонцима, јесу и широки, плитки судови, са ободом косо разгрнутим и благо ужлебљеним са унутрашње стране (сл. 18/5), као и ови већих димензија, са овално обликованим, у горњем делу благо преломљеним трбухом (сл. 18/11).
47
Сл. 17. Локална грнчарија XII века. Лонци групе I.
Fig. 17. Local pottery from the 12th century. Pots of group I.
Величина посуда варира. Постоје врло мали лонци, висине 12-14 цм, који су вероватно служили за конзумирање хране, али и они већи, широког отвора (пречник 26 цм), у којима су могле бити чуване намирнице. Ипак, највећи број ових посуда вероватно је коришћен у функцији кухињске керамике, тј. посуда за припрему - кување хране. Ова група је уобичајених димензија, висине између 18 и 25 цм и пречника отвора 12-16 цм. Без обзира на разлике у профилацији и величини, сви примерци лонаца израђени су од песковите глине, некада са додатком лискуна. Боја ових посуда је различита - од жућкастобеле и светломрке до разних нијанси црвене, тамномрке и сиве боје печења. Значајно обележје ових лонаца представља и орнамент, заступљен на две горње трећине судова или, ређе, на горњој половини посуда. Најчешће су то коси зарези изведени ноктом на раменом делу, а испод њих дубље или плиће уречане хоризонталне линије. Зарези утиснути ноктом могу бити замењени урезаном таласастом линијом. Сразмерно су честа и они примерци који су украшени само хоризонтално урезаним линијама, док се изузетно ретко јавља украс точкићем-радлом на већој површини посуде.
Према стратиграфским условима налаза, извесно је да се овај облик лонца јавља од времена успостављања византијске управе у Београду у XI
48
Сл. 18. Локална грнчарија XII века. Лонци. Група II: Сл. 1-7, 11: Група III: сл. 8-10.
Fig. 18. Local pottery from the 12th century. Pots. Group II: figs. 17, 11; Group III: figs. 8-10.
веку, што показују пре свега налази из насипа бастаје 1 на Североисточном бедему Горњег града (сл. 3/3-7), као и укопа на Малом Калемегдану (сл. 4/4, 8, 11). Највећа количина ових производа ипак потиче из културних слојева из раздобља пуног XII века, истражених на просторима Горњег града, Великог Калемегдана, Западног и Источног подграђа и Доњег града, што би подразумевало њихову бројно највећу засгупљеност током целог раздобља византијске управе, од XI па до почетка XIII века.
Да су посуде овог облика типичан производ подунавског културног круга у истом периоду, потврђују и изузетно бројни налази уломака ових лонаца управо на насељима дуж Саве и Дунава. Срећемо их у Мачванској Митровици, Сремској Митровици, у Шапцу и његовој околини (Minić D. 1980, 29, pl. IV/3, 30, pl. V/6, 32, pl. VII/6, 9, 11, 12, 25, 34; Милошевић А., Милутиновић О. 1958, 35, сл. 37/2; Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1985, 147, Т. 1/2, 4, 7, 148). Као налаз они преовлађују и у културним слојевима средњовековних насеља у Бољевцима, Ковину, Дубравици, Браничеву, Великом Градцу, Сипу, Костолу (Трајанов мост), Вајуги (лок. Песак) и Поповици и Брзој Паланци код Неготина (Mrkobrad D. 1982, 30-31, Т. XIII/4, 6, 7; Вуксан М. 1989, 119-120, 121, Т. II/1-2, 4-5, 7; Јанковић М. и Ђ. 1978, 42, 45, сл. II/З, 6; Поповић М., Иванишевић В. 1988, 142, 144, сл. 15/1, 4, 5, 7, 12, 157, сл. 27, 158, сл. 28/1,3; Јанковић М. 1981, 20. Т. VI/7; Janković D. 1974, 101, 104, sl. 8/5 , 103, sl. 7/11; Јанковић М. и Ђ. 1978. 50, сл. VII/8, 99-101; Премк А., Поповић П., Бјелајац Л. 1984, сл. 107/6, 7; Žeravica Z. 1974, 123, 126, Т. I/3, 7, 128, Т. III/10, 130, Т. IV/5, 20, 132, Т. V/1, 13, 133, Т. VI/10, 135. T.VII/IB 164; Ерцеговић - Павловић С., Минић Д. 1984, 168-169, сл. 174/2).
49
Осим у српском Подунављу, ове посуде се јављају и на налазиштима у унутраошњости, пре свега онима која леже уз токове Мораве и Ибра - Ћуприја (Равно) и Рас, као и на Царичином граду (Manojlović V., Đorić М. 1989, 45. Т. TV/tipovi II/19, II/19a, II/20, II/21; Kondić V., Popović V. 1977, 183, sl. 130/2). Ретких фрагменага ових посуда има и у Добруџи, на локалитетима Capidava и Pacuiul lui Soare, где су датоване у хронолошки старије раздобље него налази из Београда - од X до друге половине XI века (Florescu R., Diaconu P. 1958, 198, fig. 108/42; Diaconu P. 1961, рис. 6/1; Florescu R., Diaconu P. 1958, 252). Појава посуда овог типа документована је и северно од Дунава, на територији Угарске. На подручју старог Петроварадина налази ових лонаца потичу из једне од истражених полуземуница која је на основу осталог покретаог археолошког материјала оквирно датована у XI-XII век (Stanojević N. 1982a, 129-130, Т. LXIII/3, 4). Они се такође јављају и у областима као што су Караш-Северин, као и у мађарској области Шомођи (Uzum I. 1977, 220c, fig. 4, 222; Paradi N. 1967, 28, fig. 8/8, 30, fig. 10/1, 31, fig. 11/10, 12, 37-38). Временско опредељење посуда откривених на овим подручјима подудара се са оиим које је предложено за налазе из Београда, односно из Подунавља. Слични лонци нађени су и у Бугарској, у културним слојевима истраженим на насељу Џадово (Шуменски округ), а датовани cу такође у XI-XII век (Borisov В. D. 1989, 141, fig. 168).
Стратиграфски услови и велика бројност налаза лонаца овог типа у Београду, као и на другим налазиштима у Подунављу, недвосмислево указују на то да они представљају доминантну форму међу керамичким материјалом за сво време византијске власти. Претпоставља се да је током овог дугог периода морало доћи до извесних промена у форми, однсно профилацији судова. Ha тај начин могла би се претпоставити развојна линија овог типолошког облика лонца, на шта би пре свега указивали примерци посуда откривених у затвореним целинама из XI века на Београдској тврђави, али и на налазиштима у области Добруџе. У поменутим целинама, наиме, преовлађују лонци издужене форме, блаже профилације, који се у Добруџи појављују већ од краја X-XI века (Diaconu P. 1960, 602, fig. 4/1; Diaconu P. 1961, 494, рис. 6/2, 495, рис. 7/5; Florescu R., Diaconu P. 1958, 198, fig. 108/44, 252). За разлику од поменутих, лоптасти лонци са различито профилисаним ободима, пре свега ови издвојени у типове посуда II/9, II/31, III23 (сл. 17), у Београду потпуно доминирају у затвореним целинама и културним хоризонтима из друге етапе византијске управе, односно од средине XII века (Табела I). На основу изнесених података сматра се да до промене у форми ових лонаца долази среддином XII века, што је највероватније у вези са развојем и усавршавањем грнчарског заната.
Поред лонаца доминантне групе у овој етапи јављају се још две, изразито малобројие врете огњишних посуда. Једна од њих заступљена је широким посудама са кратким, косо разгрнутим ободом, некада наглашеним вратом и овалним трбухом (сл. 18/9). Поједини примерци имају и дршку (сл. 18/8). Ови лонци израђени су углавном од мрке или црвене глине, песковите фактуре са примесом туцаве шкољке, а на неким примерцима видлјив је и премаз танким слојем црвенкасто-мрке глине. На истраженим површинама Београдске тврђаве ове посуде не представљају чест налаз, али се ипак могу приближно временски определити. Према налазима фрагмената ових посуда у културним слојевима насеља на платоу Горњег града и у Западном подграђу, где се јављају у хоризонтма заједно са осталим керамичким материјалом из времена успостављања визанъијске управе, сврстани су међу примерке локалне грнчарске продукције из овог раздобља и за њих је предложено датовање у XI-XII век. Из истих културних хоризоната потаче и лонац карактеристичне форме, са прстенасто профилисаним ободом, дужим вертикално извученим вратом и овално обликованим трбухом (сл. 18/10). Израђен је од мрко печене глине, песковите фактуре са крупним зрнима песка. Врат посуде је украшен урезаном таласастом линијом, а прелаз рамена у трбух вишеструким хоризонталним линијама. Лонци овог типа због ширине отвора реципијента, али и због величине, могли су служити и као посуде за чување намирница.
МАЛИ ЛОНЦИ СА ДРШКОМ. Врло специфичну групу посуда из овог раздобља чине мали лонци са једном дршком (сл. 19). Величина ових посуда, као и облик, потпуно би искључили њихову употребу приликом припреме и кувања намирница, већ би претпоставили коришћење на трпези, као посуда за конзумираље хране, односно испијање течности. Мали лонци са дршком јављају се у три групе, истовремено различите и по пореклу грнчарског узора по којем су израђени.
Група I. Типично локалним производом сматрају се лончићи са непрофилисаним, косо разгрнутим ободом, овално обликованог трбуха и равног дна (сл. 19/3-4). Код њих дршка овалног пресека полази или од отвора, или од рамена суда и спаја се па доњем делу трбуха. Ова врста лончића украшена је урезаним линијским орнаментом који се јавља на највећем делу површине
50
Сл. 19. Локална грнчарија XII века. Мали лонци са дршком. Група I: сл. 3-4; Група II: сл. 2: Група III: сл. 1.
Fig. 19. Local pottery from the 12th century. Small one-handled pots. Group I: figs. 3-4; Group II: fig. 2; Group III: fig. 1.
трбуха. Примерци ових посуда углавном су дебелих зидова, а израђени су од глине песковите фактуре са додатком кварца, односно лискуна, различитих боја печења - од светлоцрвене до мркосиве. Мали лонци ове форме откривени су за сада само на простору Источног подграђа, што би претпостављало њихово временско опредељење у XII век. Међутим, сматра се да они на основу пре свега стилске сличности са огњишнин лонцима означеним као тип II/30 (сл. 12/5, 8-10), као и по технолошким особинама, представљају један од ретких производа са одликама хронолошки старије грнчарске производње из раздобља X-XI века, који се и током XII века израђују на подручју Београда.
Група II. Врло карактеристичног облика је и мали лонац широко отвореног рецинијента, вертикално извученог и прстенасто задебљаног обода, овалног трбуха, код којег дршка полази од обода и спаја се непосредно изнад широког равног дна (сл. 19/2). Трбух посуде украшен је ребрастим орнаментом. Поменути лонац израђен је од глине песковите фактуре са додатком туцаног кречњака, црвене боје печења. Једини за сада познати налаз малог лонца са дршком овог типа откривен је у Источном подграђу и на основу осталог керамичког материјала временски је опредељен у XII век.
Посуде облика у основи сличних овом лонцу потичу углавном са налазишта северно од Дунава, на подручју које је у овом раздобљу улазило у састав Угарске - Земун, Сремски Карловци, област Золнои на Тиси (Paradi N. 1963, 206, fig. 1/1-3, 229, fig. 14/1-4а, 250). Иако се сви наведени судови у извесним, мањим детаљима разликују како међусобно, тако и од посуде из Београда, сматра се да све наведене у типолошком смислу припадају истом културном типу, карактеристичном за угарску грнчарију овог раздобља.
Група III. Према специфичном облику и украсу међу малим лонцима посебно се издваја посуда кратког, косо разгрнутог обода, вертикално извученог врата са пластичним ребром на средини и лоптасто обликованог трбуха који је украшен са два паралелна низа аплицираних "бодљи" (сл. 19/1). Од свих до сада откривених малих ловаца овај је пре свих по профилацији могао бити опредељен у пехаре. Суд је израђен од глине песковите фактуре са додатком лискуна, светлоцрвене боје печења. Овај јединствен налаз потиче из културног слоја из раздобља XII века, истраженог на простору Источног подграђа.
Посуде сличног типа нису за сада регистроване на суседним, али ни на осталим налазшитима из истог временског раздобља. Међутим, глеђосани судови на којима се јавља овај карактеристичан украс познати су из касније средњовековне грнчарске продукције, из XIV-XV века, као што се може видети на основу налаза сличних посуда из Новог Брда (Ћоровић - Љубинковић М. 1962, 176, Т. VII/2). Употреба пластичних украса на овој грнчарији последица је утицаја старије византијске керамике из XII века. Ако се овај податак прихвати као поуздан, онда би наш примерак малог лонца представљао хронолошки најстарији налаз ове врсте керамике на територији пре свега Подунавља, a услови њеног налаза би указивали на локалну израду по узору на сличне производе из византијских грнчарских центара. [17]
Одлике локалне грнчарије
Локална грнчарија из раздобља византијске управе у Београду, показује уједначеност у погледу форми, што је у вези са значајним напретком у технологији израде. За разлику од грнчарије претходног раздобља (од IX до XI века) код које су разлике у форми биле претежно последица примитивне технологије израде, али са наглашеном инвентивношћу грнчара у домену орнамента, сада посуде у већој или мањој мери следе једну општу идеју у обликовању, док је орнаменталност углавном занемарена.
Локална грнчарска продукција овог раздобља заступљена је лонцима и, у нешто мањој мери,
17. Лончић је нађен у карактеристичном слоју жућкастобеле глине са доста пепела, заједно са грнчаријом карактеристичном за ово раздобље, пре свега лонцима типа II/9, II/23 и II/65 и амфорама V/2. Сва грнчарија локалне израде откривена у овом слоју показује исте технолошке особине, уједначених је боја печења, жућкастобеле, беличастоцрвене или светломрке, па је искључена евентуалана претпоставка о могућем упаду хронолошки млађих примерака посуда у овај слој. Уп.: Бикић В. 1994.
51
зделама, док се малн лонци са дршкама јављају врло ретко (сл. 16-19). Оно што се јасно уочава прегледом првенствсво лонаца, али и неких типова здела, јесу сразмерно бројне варијанте у оквиру једног истог типа. Ова појава је посебно очигледна на лонцима групе I (типови II/9, II/23 и II/31) и зделама групе I (типови I/3 и I/6), односно на посудама које су и најбројније заступљене на подручју Београда. Разлике се углавном односе на профилацију обода и (мање) основну линију суда. Доминанатну врсту представљају лонци са профилисаним разгрнутим ободима, са или без жлеба на спољној или на унутрашњој страни (сл. 17). Усна је заобљена и често задебљана, што је одлика свих примерака, док је врат низак, а прелазак у раме често јако наглашен. Поред поменутих лонаца, који су углавном лоптасте форме, бројне су и издужене посуде мање наглашене профилације (сл. 18/1-7, 11).
После лонаца најчешће заступљене производе чине зделе. Иако су све у основи коничне форме, постоји неколико главних група издвојених у одговарајући, већи број типова (сл. 16). Најбројније су посуде заобљених зидова са равним или на унутрашњу страну повијеним ободом, равног или прстенасто наглашеног дна. Ове зделе су сврстане у типове I/3, I/6 и I/8 (сл. 16/113). Поред њих, постоје и зделе са ободом благо повијеним на спољну страну - тип I/7 (сл. 16/14-15), као и оне са равно засеченим ободом и дебелим равним зидовима, већих димензија - тип I/19 (сл. 16/18-19). Заступљеност осталих керамичких облика је занемарљива (сл. 16/16-17, 20).
Приликом издвајања облика карактеристичних за грнчарију овог раздобља, не би требало занемарити ни оне типове посуда које својим облицима и технолошким карактеристикама представљају наставак старије локалне грнчарске традиције, као што су лонци II/30, II/34 и II/78, a у мањој мери и они II/25 и II/28. Ове посуде су ипак бројније у целинама из раног раздобља византијске управе, односно XI и прве половине XII века.
За израду грнчарије и у овом раздобљу коришћене су све врсте речних глина, којих је вероватно било у изобиљу у околини Тврђаве (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 103). Процес производње керамике је усавршен, али не и битно измењен. Посуде су и даље обликоване на спором грнчарском колу, поготову у овом раном периоду. Тек су на грнчарским производима из пуног XII и почетка XIII века приметни знаци који указују на развијенију технологију. Ови производи показују симетричност и устаљену дебљину зидова посуда, развијенију профилацију, као и уједначеност линијског украса. Такође, за технологију израде су и у овом раздобљу везани рељефни знаци на дну судова. Поред знакова који су познати из претходног периода, као што су крстаћи разних величина и свастике, сада се јавља и мотив точка (вероватно соларни симбол), пешчаника и других. Поменути знаци углавном се јављају на лонцима типа II/9, II/23, II/71 и II/65.
Генерално гледајући, облике керамичких посуда овог раздобља одликује изражена профилација, док је орнаменг редукован. Осим смањења простора намењеног украшавању, на лонцима и зделама су коришћени углавном исти орнаментални мотиви. Украс је углавном сведен на горњу половину, ређе на две горње трећине суда. Најчешће се користе урезане хоризонталне линије различите густине, а посебну одлику чине коси зарези изведени ноктом или прстом на рамену посуде изнад линијског украса. Некада се уместо зареза јавља једнострука, ређе вишеструка урезана таласаста линија. На извесном, мањем броју примерака присутан је ребрасти орнамент, као на неким примерцима здела I/6 и лонцима II/72 (сл. 16/7, сл. 19/2). Наизменични низови урезаних хоризонталних и таласастих линија изузетно су ретки, као и јамице изведене точкићем-радлом, као на једној посуди типа II/9 (сл. 17/7). Према изгледу орнамената на нашим посудама и аналогијама из Добруџе - локалитет Гарван, алат којим је извођен украс вероватно је био од кости, рога или дрвета, као и у старијем периоду (Barnea I. 1955, 110, fig. 5/1-2, 118-119).
Промене у технологији израде видљиве су донекле и у процесу печења посуда. Иако је већина производа и даље неуједначених, мрких и сивих тонова, има и оних добро печених, у нијансама црвене боје. Бољи квалитет печења указује на излагање вишим температурама, мада су пећи и даље истог типа, као што нам показују аналогије са налазишта Гомолава код Хртковаца у Срему (Веселиновић Р. 1957, 32, сл. 7, 8, 33). Као што смо већ поменули, на подручју Београда нису откривене радионице за израду грнчарије, и вероватно ту нису ни биле смештене.
На основу изнетих карактеристика грнчарије и након њеног упоређења са налазима из суседних области, могу се издвојити неки основни закључци. Локална грнчарска продукција из раздобља византијске управе у Београду, од XI до почетка XIII века припада кругу подунавске керамике, која се развила на традицијама старије домаће грнчарије из раздобља IX-XI века. С обзиром на то да је Београд од 1018. године поново у византијском систему одбрале северне дунавске границе, разумљиво је што бројне аналогије керамичком материјалу из Београда налазимо
52
управо y утврђењима и насељима дуж Саве и Дунава - у Мачванској Митровици, Браничеву, Рибници, Поповици и другим налазиштима у српском Подунављу. У том смислу, највшие сличности са нашим налазима има грнчарија откривена у Браничевском граду, који је и сплетом историјских догађаја у овом раздобљу имао сличну судбину Београду (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 125-127). Нова мода у грнчарском материјалу примећује се и на посудама откривеним на налазиштима у унутрашњости Србије, као што су Равно (Ћуприја), Царичин град код Лебана и Рас код Новог Пазара, што их доводи у везу са керамиком из Подунавља, а самим тим и са поменутим налазима из Београда. Извесна, мања сличност запажа се и међу керамиком нађеном на локалитетима северно од Дунава, на подручју данашње Војводине, а делом и Мађарске и Румуније, односно областима које су у ово време улазиле у састав Угарске. Повратни утицај, односно појава грнчарије особене за угарски културни круг, за сада се може само претпоставити. Мали лонац са дршком (тип II/72 - сл. 19/2) показује велику типолошку сличност са посудама нађеним на територији Угарске, па се сматра да је он могао настати под утицајем керамичке продукције са тог подручја. Паралеле се могу повући и између наше грнчарије и оне откривене па налазиштима у области Добруџе. За разлику од претходног раздобља, када је комплетан керамички материјал показивао велику узајамну сличност, сада је то сведено на основне типове посуда. Исте карактеристике показују зделе I/6, I/8, I/3 и у мањој мери I/19, док су међу лонцима то само посуде типа II/9 и II/31. Ово су управо производи на основу којих и разматрамо карактеристике грнчарске продукције од времена поновног успостављања византијске власти на балканским просторима.
Већина од овде презентованих типова посуда траје за све време византијске управе у Београду. Покушај да се за неке од њих понуди ближе временско опредељење био је заснован на упоредним анализама затворених целина из две јасно издвојене етапе у оквиру овог сразмерни дугог раздобља. Од XI до прве половине, односно средине XII века међу керамичким материјалом Београда уочавају се две културно и типолошки различите групе производа. Једну, бројнију групу чине посуде са израженом цртом старијег локалног грнчарства из X-XI века, које су и откривене У затвореним целинама и културним слојевима из прве етапе византијске управе, док се у млађој етапи овог раздобља јављају само спорадично. Друга група производа заступљена је посудама условно назване "подунавскеʺ грнчарије, која је откривена, истина у мањој мери, и у културним слојевима из времена успостављаља византијске управе на овом простору. Ова нова грнчарија одликује се бољим квалитетом израде и специфичним формама, као и украсом. Промена технологије израде довела је до формирања нове моде, која је јаче изражена у керамици почев од средине XII века. За њу не постоје паралеле у византијском грнчарству, па се претпоставља да је и поред нових политичких услова који настају доласком византијских посада у погранична утврђења, пресудиу улогу имала аутохтона грнчарска традиција. Појава исте грнчарије у овом раздобљу регистрована је на читавом простору Подунавља, у Србији, као и у Румунији и Бугарској. Поред овога, популарност репертоара керамичких облика, као и бројна заступљеност одређених типова посуда примећује се пре свега код грнчарије откривене на налазиштима која су у непосредном суседству, као што је то случај са Београдом и Браничевом.
Увозна грнчарија
Увозна грнчарија из раздобља византијске управе у Београду сразмерно је малобројна. Иако детаљне статистичке анализе керамичког материјала нису вршене, сматра се да импорт вероватно не прелази 2-3 % од укупног броја откривене грнчарије. У производе страног порекла на овом простору издвојене су оне керамичке посуде које су рађене у техникама за које не постоје потврде да су примењиване у локалним грнчарским радионицама овог раздобља. Управо према технолошким особинама, као и по облицима судова, међу увозном грнчаријом издвајају се две врсте производа, који истовремено показују различите културне утицаје, односно две сасвим различите грнчарске традиције. Једна од њих је византијска, док је друга условно означена као номадска, јер вије било могућности да се ближе одреде њени етнички носиоци.
Византијска керамика. Из византијских грнчарских радионица у Београд је стизала луксузна трпезна грнчарија - глеђосани крчази, и они са површинама обрађеним златастим и гребрнастим премазом, као и црвено сликаним украсом. Осим ове, заступљена је и амбалажна керамика, односно посуде у којима су превожене намирнице. Од поменутих производа у Београду су поуздано издвојене само амфоре.
Група I. Трпезна керамика. Керамичке посуде намењене трпезној употреби јављају се изузетно
53
Сл. 20. Византијска трпезна керамика XII века. Група I - крчази са златастим премазом: сл. 1-2; Група II - глеђосани крчази: сл. 3-4.
Fig. 20. Byzantine tableware from the 12th century. Group I - jugs with golden slip; figs. 1-2; Group II - glazed jugs: figs. 3-4.
ретко. Осим малог броја до сада познатих налаза, посуде ове врстр су и изузетно фрагментарно очуване, тако да најчешће не постоји могућност да се форма ових судова поуздано означи. Из тог разлога, када је реч о византијској трпезној грнчарији XI-XII века, разматрање је ограничено пре свега на појаву одређене врсте робе, док је у мањој мери то стилска и типолошка анализа.
Једини облик који је било могуће са доста сигурности реконструисати је крчаг са изливником, дужег вишеструко канелованог врата са пластично проширеним средњим делом из кога полази тракаста дршка и спаја се са горњим делом благо заобљеног трбуха, а дно је широко и равно (сл. 20/1-2). Ови крчази израђени су од мркосиво печене глине, пречишћене, песковите фактуре, а спољна површина посуда им је превучена неравномерно нанетим златастим премазом. Услед фрагментарне очуваносги примерака прецизне димензије овог типа посуде нису могле бити утврђене. Инак, судећи према налазима ових посуда на другим локалитетима, претпостављамо да се примерци крчага међусобно битно не разликују, односно висина им је око 30 цм.
Крчази са златним и сребрним премазом на подручју Београда представљају импорт, највероватније из Византије, мада је питање производних центара још увек отворено. [18] Такође, мало је публикованих података и о технологији производње ових посуда, односно на који начин је постизан златни и сребрни ефекат. Ова врста анализа вршена је у Бугарској, и резултати су показали две врсте премаза у чијој је основи кварц, којем су се додавали каолинит и флогопит, односно цинвалдит - елементи који имају светлуцави сјај (Щерева И. 1977, 13). Мешањем финих честица глине са овим елементима постизао се ефекат злата и сребра.
Сразмерно ретки налази ове врсте крчага, како у Белграду, тако и у другим деловима Византијског царства, указују на то да су били луксузна роба приступачна малом броју корисника. Наши примерци потичу са истражених површина Горњег града, из слојева XII века, заједно са новцем Јована II Комнина (Табела I). Ове посуде јављају се релативно често на налазиштима уз Дунав, посебно у Добруџи, где су углавном и украшене црвено сликаним линеарним орнаментима (Baraschi S. 1989, 189, 191, fig. 5; Barnea I. 1967, 272, fig. 166; Vilceanu D. 1972, 113, 114, fig. 49, fig. XXVII/8). Осим y Подунављу има их и у унутрашњости,
18. Комплетно обрађени импортни крчази са Београдске тврђаве у: Бикић В 1990.
54
на локалитету Рас код Новог Пазара, где се донекле разликују од горе наведених, утолико што им је спољна површина прво прсвучена црвеним премазом, а затим је преко тога нанет танак слој лискунског праха, тако да посуда има златасти сјај (Поповић М. 1987, 28, 29, Т. IV). На подручју данашње Бугарске, поред локалне грнчарије са златним премазом, нађени су и ретки уломци византијских крчага овог типа, на пример из Џадова, где се поменути судови јављају у културним слојевима из раздобља од XI, па до прве половине XIII века, када их потискује друга врста луксузне керамике - сграфито (Borisov В. D. 1989, 217, fig. 249, 219-220). Крчази који по типу одговарају поменутим из Београда нађени су и у Грчкој, у Коринту и у Солуну, али нити на једном од њих нема премаза, већ су само украшени црвено сликаним линеарним орнаментом (Stillwell МасКау Т. 1967, pl. 68/85, 88, 89, 285-288). Временско опредељење ових производа на наведеним налазиштима углавном одговара времену када се они јављају и у Београду. У Румунији. на локалитетима Pacuiul lui Soare и Dinogetia датовани су у XI-XII век (Vilceanu D. 1972, 113; Barnea 1. 1967, 398). Крчази са Раса најчешће су налажени у слојевима који одговарају трећој четвртини XII века, док су они из Коринта временски опредељени у XII век према налазима новца Манојла I Комнина (Поповић М. 1987а, 29; Stillwell МасКау Т. 1967, 286).
Поред уломака посуда нашег типа III/10, откривени су и фрагменти других византијских крчага са златним и сребрним премазом и црвено сликаним орнаментама (Бикић В. 1990, 63-67). Посматрани у целини они пружају преглед свих основних облика ове врете луксузне византијске грнчарије из раздобља XI-XII века.
Осим крчага са златастим и сребрнастим премазом, у културним хоризонтима из истог раздобља јављају ce и фрагменти зеленоглеђосаних посуда, претежно крчага. У односу на остале врсте византијских керамичких посуда, зеленоглеђосани крчази изузетно су малобројни и врло фрагментарно очувани. Углавном су то посуде благо разгрнутог обода, искошеног врата на чијем средњем делу је пластична, косо нарецкана трака од које полази дршка и спаја се на лоптастом трбуху (сл. 20/34). Трбух посуде на неким примерцима украшен је плитким хоризонталним жлебовима. Сви до сада познати примерци ових судова израђени су од средње пречишћене или песковите, сиво печене глине, док су ређи они црвено печени.
Раније је напоменуто да су у Београду углавном налажени уломци глеђосаних посуда, претежно крчага, чији се облици на основу фрагментарне очуваности најчешће не могу типолошки определити. Исти је случај и са већином сличних налаза из Подунавља. Аналогне посуде нашима откривене су, за сада, само у Диногецији, где су такође означене као византијски производ из раздобља XI-XII века (Barnea I. 1967, 233, fig. 143/3, 236, 238). Зеленоглеђосана керамика, посматрана у целини, честа је на подручју Византије, а заступљепа је, осим у средњем Подунављу, и на Црноморској обали и у Украјини, али упркос томе још увек је недовољно проучена и позната (Поповић М., Иванишевић В. 1988,149, сл. 19, 147; Žeravica Z. 1974, 134, 138, 152, Т. XX; Barnea I. 1967, 230-238; Vilceanu D. 1972, 89-107; Макарова Т. 1967).
Најстарији византијски хлеђосани производи из VII-IX века израђивани су од беле и светлоцрвене глине. У овом раном периоду продукције најчешће су то биле трпезне зделе различито украшене геометријским и флоралним мотивима, што је и у каснијем раздобљу, током XI-XII века, остало особеност ове врсте грнчарије, уз примену нових орнаменталних мотива (Rice D. Т. 1966, 207-219). Дистрибуција зеленоглеђосане керамике до IX века остаје ограничена на матичне области византијског света, да би тек од друге половине истог века, услед оживљавања веза са Европом, почела спорадично да пристиже, али и тада пре свега у подручја која су била ближе центрима византијске културе, као што је то, на пример, Крим (Макарова Т. 1967, 59). О контииуираном увозу глеђосане керамике у област Подунавља може се говорити тек у раздобљу од краја X до XII века, када се мења и карактер понуде. Осим здела, које су остале најпрепознатљивији производ, у поменутом периоду у већем броју увозе се и крчази. Истовремено са повећањем продукције мења се и технологија израде глеђосаних посуда. Оне ce, наиме, израђују од црвено или сиво печене глине, a јављају се полихромни и богато украшени судови.
У области Средњег Подунавља продор византијске глеђосане керамике је у вези са поновним успостављањем северне граничие линије 1018. године. Иако највећи број налаза са овог подручја потиче из културних слојева који временски одговарају најинтензивнијој византијској активности на северној граници, односно другој половини XII века, општи је утисак да је луксузна трпезна керамика изузетно малобројна. Такође, за разлику од других области, у Подунављу су пре свега налажени делови глеђосаних крчага, док су зделе знатно мање заступљене. Осим у Београду, различити облици крчага, као и бокала, откривени су у Браничеву и Поповици, док су луксузне глеђосане зделе украшене у техникама
55
сграфито и champléve (техника скидања глине у широким потезима ради наглашавања централног мотива) регистровале за сада само у Браничевском граду (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 148, сл. 18, 149, сл. 19; Žeravica Z. 1974, 149, Т. XVIIIa, 152, Т. XX). Са постепеним губљењем византијских позиција у Подунављу, крајем XII века, осећа се слабији прилив не само глеђосане, већ и остале византијске керамике, да би почетком XIII века она практичво нестала.
Византијска глеђосана керамика у каснијим етапама средњег века, током XIII-XIV века, послужила је, између осталих, као узор српским грнчарима, који познате орнаменталне мотиве користе као основу на којој граде сопствени стил и прилагођавају га формама преузетим такође из ове старије византијске керамике. Широка упофеба глеђосане керамике запажа се поново од друге половине XV века, као и касније, током XVI-XVIII века, када она постаје једна од главних одлика градске керамике, коју заједно са продором на северу доносе нови освајачи земаља раннјег византијског света - Турци.
Група II. Амфоре. Најпознатије посуде за транспорт вина и уља у антици биле су амфоре. Ови грнчарски производи коришћени су такође у ранохришћанском периоду и одржали су се до средњег века, када се у Византијском царству јављају под општим именом μεγαρικον или μαγαρικον, што би указивало на то да воде порекло из Мегаре (Bakirtzis Ch. 1989, 73). Слично античким, и средњовековне амфоре обликом су биле прилагођене за транспорт бродовима.
Међу амфорама откривеним на подручју Београда могу се определити два главна типа посуда, сферичне и издужене. Оба поменута облика карактеристична су за црноморски производни круг и веома су распрострањени на средњовековним локалитетима једног широког подручја.
Тип I. У културним хоризонтима из раздобља византијске управе у Београду, од XI до почетка XIII века, најбројније су амфоре кратког врата и крушколиког реципијента (сл. 21/3-4). Масивне дршке овалног пресека полазе им од обода или непосредно испод њега. Заобљени трбух је дебелих зидова и целом површином има ребра, која су према овалном дну у све ширем размаку и блажој профилацији. На раменом делу често је урезан неки знак, као власничко облележје или украс, a на неким примерцима налажен је курзивни текст - tituli picti, који обично говори о садржају амфоре. Посуде су израђене од пречишћене глине, светлоцрвене или црвенкастожуте боје печења (Munsell - 2.5YR 6/8, 5YR 6/6) и имају жућкастобеличасту енгобу по површини (Munsell - 10YR 8/3) (Munsell soil color charts, ed. 1975). Димензије свих до сада откривених примерака, код којих је било могуће извршити реконструкцију, јесу уједначене: висина варира између 36,5 и 40 цм a ширина трбуха је од 27 до 35 цм. Сличне мере се запажају и на осталим примерцима овог типа амфора на другим налазиштима. Према Л. Дончевој-Петковој величина ових амфора нађених у Бугарској је између 33,5 и 42 цм, док је висина истих посуда из Румуније од 30 до 45 цм (Дончева-Петкова Л. 1977, 100, обр. 30/355; Barnea I. 1959, 905, fig. 2/1). Величине амфора које је дао А. Л. Якобсон су 35-45 цм, а оне откривене на Криму су, према В. Л. Мицу, нешто веће - висина им варира од 45-55 цм, док су највеће висине око 60 цм (Якобсон А. Л. 1951, 335; Якобсон А. Л. 1979, 31, рис. 13/1-3; Мыц В. Л. 1991,97). Ове приближне мере амфора истог облика вероватно указују на то да је постојала стандардизација величина, која је делимично у вези и са врстом намирница која се транспортовала у овим амфорама.
Амфоре овог тила честе су на бројним налазиштима у данашњој Бугарској, Румунији, затим на обалама Црног мора, као и у јужној Русији - у области Азовског мора и басену Доњеца (Дончева-Петкова Л. 1977, 100, обр. 30/355; Чангова И. 1959, 248, fig. 40/2, 250, fig. 5; Barnεa I. 1959, 905, fig. 2/1; Якобсон A. Л. 1951, 333, рис. 6/27-28; Мыц B. Л. 1990, 83, рис. 32/8, 9, 85. рис. 34/1-4, 6-8; Плетнева C. A. 1964, 3, обр. 2; Плетнева C.A. 1967, 130, рис. 33/1; Krasilnikov K. I. 1990, 234, taf. 16/2). Бројне амфоре откривене су у цркви св. Софије у Охриду где су секундарно биле узидане у централни свод цркве, вероватно ради олакшања или боље акустичности (Алексова Б. 1960, 213, Т. Ι/1). Ове посуде налажене су такође на разним локацијама на централном Јадрану (Brusić Z. 1976,41, P. IV/1). Масивне амфоре овалног облика бројно су заступљене и на налазиштима у Цариграду (Demangel R., Mamboury Е. 1939, 148, 198/4, 149, fig. 199).
Ha већини налазишта горе поменутих области, као и у Београду, амфоре крушколиког облика чешће су у односу на остале типове амфора. Широка распрострањеност и прилично велики број ових амфора може се делимично објаснити и сразмерно дугим временским раздобљем у којем се оне јављају на различитим локацијама. У градовима на црноморској обали, првенствено у Херсону, који се помиње као један од већих центара производње ових амфора, поред градова на Азовском мору, датоване су у IX-X век, као и у Цариграду, где су биле узидане у палату и куполу цркве у Мангани, из времена владе Василија I (867-886) (Якобсон А. Л. 1951, 355; Плетнева С. А. 1967, 129; Demangel R., Mamboury Ε. 1939, 39, 46).
56
Сл. 21. Византијске амфоре ΧΙΙ века. Тип Ι: сл. 3-4; Тип ΙΙ: сл. 1-2.
Fig. 21. Byzantine amphoras from the 12th century. Type I: figs. 34; Type II: figs. 1-2.
57
У исто раздобље cy временски опредељени налази из Охрида и из Бугарске, мада поједини од бугарских аутора сматрају да се највећи број ових амфора јавља нешто касније - у X-XI веку (Алексова Б. 1960, 210-211; Чангова И. 1959, 250; Дончева-Петкова Л. 1977, 102), У Румунији, на налазишту Мангалија и Диногеција, амфоре овог типа су датоване у X-XI век (Barnea Ι. 1967, 249-250).
На нашим локалитетима у средњем и доњем Подунављу, судећи према публикованој грађи, ове амфоре не представљају чест налаз (Bjelajac Lj. 1989). Овим закључком не искључује се могућност да је ретка појава амфора на налазиштима овог подручја делом условљена и недовољном истраженошћу. Примерци нађени у Костолу потичу из слојева датованих у XI век (Марјановић - Вујовић Г. 1984, 46). На Београдској тврђави уломци ових амфора налажени cy у мањем броју у слојевима XI века, као што је онај из бастаје на Североисточном бедему, али су често заступљене у слојевима XII века заједно са новцем Јована II Комнина (1118/43) (Табела I). До сада највећа количина уломака амфора овог типа откривена је на простору Источног подграђа, где је на основу нађених фрагмената било могуће поуздано издвојити 22 посуде (сл. 7/6-7).
Тип ΙΙ. Поред описаних масивних амфора крушколике форме, остатак инвентара амфора чине малобројни фрагменти према којима се може типолошки издвојити још једна група. To cy посуде витког вретенастог трбуха, који је ребрасго профилисан и сужава се према заобљеном дну (сл. 21/1-2). [19] Ове амфоре одликују дршке које прелазе линију отвора, овалног или коленастог облика. Израђене су од пречишћене, црвено печене глине (Munsell - 2.5 YR 5/6) и имају жућкасту енгобу no површини (Munsell - 10YR 8/3). Уобичајена висина ових амфора је, са висином дршки, између 30 и 40 цм, али се јављају и примерци већих димензија, висине и до 90 цм (Barnea I. 1967, 267; Demangel R., Mamboury E. 1939, 148, fig. 198/2; Brusić Z. 1976, 42).
Бројне аналогије за овај тип амфоре могу се наћи у Бугарској, Румунији, затим на налазиштима дуж обала Црног мора, као и у Цариграду (Чангова И. 1959. 258, fig. 13; Barnea I. 1967, 260, fig. 159/2; Якобсон A. Л. 1951, 339, рис. 10/35, 36; Demangel R., Mamboury E. 1939, 148, fig. 198/2). Такође, оне cy бројне и на разним локацијама дуж обала централног Јадрана и у средњовековном граду Свачу код Улциња (Brusić Z. 1976, 41, p. IV/5, 47, p. Х/3, 42; Зечевић Е. 1989, 115, Т. II/14). За вретенасте амфоре са високим овалним дршкама у литератури је широко прихваћено временско опредељење у раздобље XI-XII века (Barnea I. 1967, 267; Чангова И. 1959, 258; Якобсон А. Л. 1951, рис. 10/35, 36). Једино cy оне из Цариграда датоване у IX век према налазима новца цара Василија I (867-886) (Demangel R., Mamboury Е. 1939, 39, 46). Примерци из Београда потичу углавном са простора Горњег града, из културних слојева који су према налазима новца временски опредељени у XII-XIII век (Bjelajac Lj. 1989, 113, 115).
Као што је раније напоменуто, амфоре се пре могу посматрати као амбалажне посуде у којима су допремане намирнице, него као посуде у којима cy оне чуване (Arthur P. 1986, 659). Овом чињеницом би се могао и објаснити релативно мали број налаза амфора на истраженим локалитетима. Облик амфоре у вези је са местом складиштења у унутрашњости брода, ако се превозе амфоре различитих облика, а зависио је највероватније и од садржаја који cy у њима били транспортовани. Према резултатима новијих истраживања грчких аутора, амфоре овалног облика (као што су наше типа V/2) смештане cy у средини брода, док су оне издуженог тела (вероватно сличне нашем типу V/1) заузимале узан простор на прамцу и крми брода у потпалубљу (Bakirtzis Ch. 1989, 74). Судећи према овим подацима, сасвим је извесно да је постојао одређен стандард у производњи византијских амфора, што се огледа и у чињеници да су производни центри углавном били у близини места где су бродови товарени. Осим течности, у амфорама су били транспортовани, истина знатно ређе, и други производи као што cy мед, рибља паштета (сос), али и војни материјали, на пример запаљива маса која је употребљавана за "грчку ватру" (Bakirtzis Ch. 1989, 77).
Грнчарија номадског порекла. У току археолошких истраживања на подручју Београда поред византијске откривене су још две врсте увозних керамичких производа - амфороидни крчази и котлићи. Свака од њих на одређен начин одражава исту етничку припадност, односно културно наслеђе номадских народа. Највећа концентрација њиховог утицаја, изражена кроз предмете Салтово-мајацке културе, била је у областима северног Кавказа и између средње Волге и Дњепра (Димитров Д. 1987, 130-132, 263-264; Kozlov V. I. 1990). У до сада објављеној литератури усвојено је мишљење да се коглићи у незнатно измењеним формама јављају на широком простору
19. Изглед амфоре преузет је од: Brusić Z. 1976, 41, pl. IV/5.
58
Сл. 22. Грнчарија номадског порекла. Амфороидни крчази: сл. 1-2; Котлић: сл. 3.
Fig. 22. Pottery of nomadic provenance. Amphoroide jugs: figs. 1-2; Cauldron: fig. 3.
и у дугом временском раздобљу, пратећи на тај начин миграције номада. За разлику од њих, за облик амфороидних крчага не постоје паралеле међу керамичким материјалом Салтово-мајацке културе, па се претпоставља да је ова форма преузета из рановизантијске грнчарије (Дончева-Петкова Л. 1977, 148). Затим је поменути облик у техници израде, а пре свега третману површине и орнаменту од стране номадских нлемена, која су населила подручје северне Бугарске током IX-X века, прилагођена њима познатим и блиским керамичким производима. Управо из разлога што се и у случају котлића и амфороидних крчага може говорити о трајању, односно преузимању узора из исте културе, поменуте керамичке посуде разматране су у оквиру једне категорије грнчарије која одсликава њихово, у основи заједничко номадско порекло.
Тип I. Амфороидним крчазима називају се посуде које, с једне стране, имају облик крчага, док две дршке које полазе испод обода или од врата и спајају се са раменом упућују на форму амфора. Ова јединствена керамичка врста била је широко распрострањена на подручју обухваћеном границама Прве бугарске државе, током IX-X века.
До сада је у Београду нађено око 20 ових посуда, као и већи број фрагмената (сл. 22/1-2). Оне се јављају у целинама на готово свим истраженим површинама Тврђаве - на простору Замка и платоа Горњег града, као и у подграђима. Примерци су најчешће фрагментарно очувани, а једина за сада нађена боље очувана посуда потиче из целине откривене у Источном подграђу (сл. 7/1). Према димензијама, она припада уобичајеној групи крчага ове врсте, висине 30 цм.
Међу амфороидним крчазима може се издвојити неколико блиских варијанти, чије се разлике односе како на профилацију посуде, тако и на орнамент и обраду површине. Посуде имају више или мање разгрнут, левкаст отвор и уско грло од кога полазе дршке. Често је на завршетку грла,
59
или у нивоу дршки, ребрасто наглашен прстен. Тело им је јајолико, издужено, а дно равно и стабилно. Неки примерци cу на грлу и трбуху украшени жлебовима и таласасто урезаним линијама, а често се јавља и орнамент изведен глачањем.
Амфоровдни крчази најчешће су израђени од песковите глине са већом примесом кварца, тамносиве (Munsell - 2.5YR 4/0) или црвене (Munsell - 2.5YR 5/6, 2.5YR 5/8) боје печења. По спољној површнни је дебљи премаз црвенкастобраон глине (Munsell - 5YR 5/3, 5YR 5/4), фине фактуре и приглачане површине са јасним, тракастим траговима глачања. Ретки су примерци са глачаном површином прављени од црвено печене глине (Munsell - 2.5YR 5/8), а само једна посуда из Београда има црно бојену и глачану енгобу.
У до сада објављеним студијама у којима су разматрани амфороидни крчази, један број пре свега бугарских аутора заступа мишљење да су ове посуде коришћене за чување или пренос течности (Чангова И, 1959, 137; Въжарова Ж. 1976, 391). Међутим, сматра се такође и да они припадају групи трпезне керамике заједно са крчазима, чајницима, бокалима, чашама и др. (Дончева-Петкова Л. 1977, 68). У овом раду прихваћено је да су амфороидни крчази коришћени првенствено на трпези као луксузне и по свему карактеристичне посуде за држање течности. Један од разлога за ово мишљење је што им је облик ипак ближи крчазима него амфорама, као и брижљив начин на који су украшаване - глачаним и урезаним орнаментима, затим "уштинутим" тракама, што би пре претпоставило држање на столу, као истовремено и функционалне и украсне посуде. Са друге стране, важан критеријум код одређивања намене ових посуда имала је чињеница да су оне ипак знатно теже саме по себи, него што би тежила течност која би у њима евентуално била транспортована.
Амфороидни крчази са глачаном површином чести су пре свега на налазиштима дуж Дунава. [20] У Србији уломци ових посуда откривени су у Браничеву, Великом Градцу и Рибници код Доњег Милановца, као и Брзој Паланци и Поповици код Неготина, где су и украшени геометријским орнаментом сликаним тамноцрвеном бојом (Поповић М., Иванишевић В. 1988, 147; Јанковић М. 1981, 48, 49, сл. 21, 22; Minić D. 1974, 64; Žeravica Z. 1974, 138, 152, Т. X, abb. 1, 3-6). Осим у Подунављу, ове посуде су налажене и на локалитетима у унутрашњости - у средњовековним хоризонтима на Гамзиграду, Расу код Новог Пазара, насељу Исар (Штип), као и приликом конзерваторских радова у цркви св. Софије у Охриду (Јанковић Ђ. 1983,149, сл. 122, 152, кат. 249, 153, кат. 248; Поповић М. 1987, 157, сл. 8/7-9; Поповић М. 1987а, 28; Белдедовски З. 1977, 202, сл. 5, 204; Алексова Б. 1960, 213, Т. I/2-8). У данашњој Румунији амфороидни крчази овог типа такође се јављају као најчешћи налаз на локалитетима уз Дунав, и у области Добруџа (Comşa М. 1960, 399, abb. 1/4; Comşa М. 1969, 422. abb. 5/5, 426, abb. 7/12; Mitrea B. 1988, 124, pl. 1/T 5, 125, pl. 2/T 14, 132a, pl. 10/T 81, T82, 136, pl. 15/T 127, 139, pl. 18/T 158; Barnea I. 1960, 75. pl. I/4). И поред велике количине до сада познатих налаза, амфороидни крчази су ипак најбројније заступљени на територији данашње Бугарске, пре свега у њеном северном делу, где се они јављају у бројним варијантама облика и начина украшавања. [21] Највећа концентрација налаза ових посуда је у Врачанском округу и у области Плиске и Преслава, где се и претпоставља да су били производни центри ове врсте грнчарије (карта 1) (Nikolov В. 1962, 35, обр. 4а, 4о, 37. обр. 8а; Въжарова Ж. 1976, 191, обр. 116/6, 330, обр. 233/5; Антонова В., Дамјанов Ст. 1969, 35, обр. 4/7; Дончева-Петкова Л. 1977, 83, обр. 22/273, 277, 109). Време највеће продукције ових посуда било је у периоду успона и експанзије Прве бугарске државе у IX-X веку, мада налази амфороидних крчага изван територије Бугарске, пре свега у средњем Подунављу, али и на неким локацијама у унутрашњости, указују на наставак њихове производње и током раздобља XI-XII века (Bjelajac Lj. 1989, 117: Поповић М. 1987а, 28). На Београдској тврђави уломци ових посуда углавном потачу из затворених целина и културних хоризоната XII века.
Група II. Котлићи представљају карактеристичну врсту посуда међу керамичким материјалом из Београда (сл. 22/3). Њихов карактеристичан облик, а пре свега ушице за качење, које се налазе на унутрашњој страни посуде, као и заобљено дно, већ на први поглед показују да су коришћени за кување над отвореним пламеном. Међутим, пошто се они по први пут јављају у областима насељеним номадским племенима - носиоцима Салтово-мајацке културе, претпоставља се да су истовремено могли бити коришћени и за пренос мањих количина залиха намирница.
20. Амфороидни крчази који су откривени на налазиштима у српском Подунављу детаљно су обрађени у Bielaiac, Lj. 1989, 115-117, fig. 4.
21. Аутор разликује амфороидне крчаге са сферичним, овоидним и цилиндрично обликованим телом, које сврстава у осам мање или више различитих типова Дончева-Петкова Л. 77-85.
60
Иако је у питању препознатљива врста посуда, и међу њима се јавља неколико основних варијанти које се односе пре свега на облик. Тако се разликују лоптасти котлићи, затим конични са равним или заобљеним дном, као и они облика једноставног кухињског лонца. Код свих поменутих облика ушице за качење претежно се налазе на унутрашњој страни отвора, мада се ретко срећу и они код којих су ушице смештене са спољне стране, као и оне вертикално постављене на обод посуде (Takacs М. 1986, taf. 1-6). Сви примерци котлића, који су до сада откривени на подручју Београда, прнпадају јединственом типу. To cу посуде са хоризонтално заравњеним ободом, код којих се на унутрашњој страни налазе наспрамно постављени, језичасти испусти са отворима за вешање (сл. 22/3). Искошен трбух, украшен хоризонтално урезаним линијама, прелама се у заобљељенодно. Котлићи су израђени од црвено, мрко или сиво печене глине, песковите фактуре често са додатком лискуна, а некада са спољне стране имају и премаз танким слојем мрке глине. Налази уломака ових посуда тврђаве потичу углавном из средњовековног насеља у Подножју дунавске падине мада је известан, мањи број ових посуда откривен и у хоризонтима XII века на простору Горњег града, посебно у делу уз Југозападни бедем Горњег града (Поповић М. 1992, 187, сл. 11/9; Takacs М. 1986, taf. 78/2 - kat. 173).
Аналогије за овај тип котлића изузетно су бројне и широко територијално распрострањене. Осим у Београду, они су откривени и у Браничеву (Поповић М., Иванишевић В. 1988. 146, сл. 17/1314). Највећи број котлића који cy по облику идентични нашима из истог раздобља, потиче са налазишта уз десну обалу Дунава и северно од овог подручја - на територији данашње Војводине и Мађарске (Ковин: Brukner О., Medović P. 1968. Т. LXV/7, 187; Вуксан М. 1989. 121, Т. 1/3, 119-120; Панчево: Батистић - Попадић Д. 1985, 206, Т. 1/3; Takacs М. 1986, taf. 78/1 (kat. 172), taf. 79/1-3 (kat. 174-176), taf. 80/1-3 (kat. 177-179); Ковачица: Јуришић A. 1953, 145; Чортановци: Нађ Ш. 1950, 165, T. I/1 -11, 169; Бостаниште код Мошорина: Веселиновић Р. 1953, 25, Т. ΙΙ/1-11, 38; Вршац: Takacs М. 1986, taf. 82/1 (kat. 182); Долово: Barački S. 1965, 262, Т. VI/ 2,5-7,9; Хинга код Суботице: Шафарик О., Шулман М. 1954, Т. Х/2; Сремска Митровица: Милошевић А., Милутиновић О. 1958, 35, сл. 37/810; Мачванска Митровица: Minić D. 1980, 38, pl. XIII, 37; област Бач - Кискун: Paradi N. 1971, 129, fig. 9/17, 18, 23, 131, fig. 10/11-13, 141; Cep: Valyi K. 1986, 229, abb. 7/4, 5, 7, 235; област Тисе: Laszlovszky J. 1986, 242, abb. 11-15). Ha поменутом подручју котлићи ca заобљеним дном и украсом у виду хоризонталних, некада и таласастих линија јављају се од средине XI века, при чему је њихова најбројнија појава везана за раздобље од почетка XII до средине XIII века, што је подударно и временском опредељењу налаза из Београда (Takacs М. 1986, 96-98). Котлићи истог облика чести су и на територији Румуније и Североисточне Бугарске. Најбројнији до сада познати примерци потичу из Добруџе и Јужне Молдавије, а спорадично се јављају и у неким областима у средњем румунском Подунављу (Capidava: Florescu R., Diaconu P. 1958, 211, fig. 112, 113, 210, pl. XXVIII; Pacuiul lui Soare: Baraschi S. 1974, 466, fig. 6/3; Dinogεtia: Diaconu P. 1956, 423, fig. I, 2; Кишваси - Комша M. 1957, 318, T. II/2, 3, 25, 320, T. III/16; Stefan Gh... 1959, 635, fig. 8; Histria: Cornel M. 1963, 418, pl. I/ph. IV; Coman Gh. 1969, 304, fig. 11/6, 9, 11, 13, 15; Spinei V. 1970, 604, fig. 5; област Караш - Северин: Boroneant V. 1975, 128, fig. VIII). У Бугарској највећи број налаза ове врсте котлића уочен је на подручју које обухватају области Плиске и Преслава, затим Толбухинског округа и Варне (Димитров Д. 1975, таб. IV/1-3; Дончева-Петкова Л. 1971, 33, обр. 3, 34, обр. 4, 35, обр. 5, 36, обр. 6, 7; Станчев С. 1955, 197, обр. 15/1; Бобчева Л. 1976, таб. XII/2, 6; Дончева-Петкова Л. 1981. таб. VI/5; Kurnatowska Z., Szamalek К. 1990, 252, taf. 4/1-4; Джингов Г. 1981, таб. VIII/1, 2). Осим у поменутим, већи број налаза котлића откривен је у области Карпата и Дњестра (Spinei V. 1990, 337, taf. 1/9, 13-15, 339, taf. 3/1-2, 340, taf. 4/8, 11, 16, 341, taf. 5/15).
Пратећи налазе котлића искошеног трбуха и заобљеног дна на подручју од Панонске низије до Карпата и Дњестра, намећу се важна питања која cy у вези са појавом ових посуда у Подунављу и са тим у вези и проблем етничких носилаца ове јединствене групе грнчарије. Из разлога што је највећи број значајних налаза откривен на подручјима Мађарске, Румуније и Бугарске, као и чињеница ла су ови у великом броју и објављени, сматра се да би решење поменутих проблема требало тражита кроз анализу управо ових студија. У литератури је прихваћено мишљење да се на налазиштима поменутог подручја, односно на ширем простору доњег Дунава, котлићи у облику посуде са искошеним трбухом и заобљеним дном јављају прво у Добруџи у X веку, што се доводи у везу са доласком Печенега у ове крајеве (Diaconu P. 1956, 438; Димитров Д. 1987, 244). На истом простору они као облик трају до средине XIII века, после чега нестају због продора Татара (1241. године), када Печенези почињу полако да се асимилују са локалним становништвом (Diaconu P. 1956, 438; Димитров Д. 1975, 57).
61
За разлику од становишта пре свега румунских аутора, у новнјој мађарској литератури одбачено је искључиво везивање за Печенеге као етничку групацију којој је форма котлића приписана, већ се сматра да су они уобичајени и код Угара. [22]
Појава керамичких котлова свакако је у вези са ранијим металним котлићима - казанима номадских племена са северног Кавказа. [23] Облик котлића сличних типолошком облику са Београдске тврђаве развијен је од лоптастих, прво металних а онда и керамичких, који су особени за форме салтово-мајацке керамике познате највећим делом из области јужне Русије, из раздобља VIII-IX века (Чремошник И. 1975, 280; Димитров Д. 1975, 42, 57; Димитров Д. 1987, 273-274). Утицај Салтовске културе преношен је тако миграцијама номадских племена из поменуте области према Карпатском басеиу, као и Добруџи и северној Бугарској. Као посредници у преношењу утицаја салтово-мајацке керамике кроз облик котлића, за сада су поуздано издвојени Печенези и Угри, који се насељавају у поменутим областима у X веку (Fodor I. 1975, 264). Сматра се да је насељавање Печенрга директно утицало на појаву котлића у Добруџи и северној Бугарској, одакле се утицај преноси и на подручје Молдавије. За појаву котлића у Карпатском басену сматра се да је у вези са насељавањем номадских племена Угара у X веку (Fodor I. 1975, 264). За њих се везује и појава ових посуда у јужној Словачкој, Трансилванији и Војводини, односно у оним областима у којима преовлађује угарско становништво (Fodor I. 264, fig. 2, fig. 3). Ha тај начин, различити облици котлића постају карактеристичан производ угарских грнчара, који се у раздобљу X-XIII века јављају на бројним насељима на поменутој територији, пре свега у Угарској.
Према условима налаза на Београдској тврђави, широки котлићи са искошеним зидовима и заобљеним дном оквирно се датују у раздобље XII-XIII века. Међутим, на основу ретких фрагмената откривених у насипном слоју бастаје 1 на Североисточном бедему Горњег града, која је према налазу новца датована у XI век, постоје индиције да се ове посуде јављају и у културним слојевима из раздобља које претходи XII веку. Ово мишљење заступа Г. Марјановић-Вујовић, која појаву котлића на просторима Београдске тврђаве доводи у везу са присуством Печенега у околини Београда крајем XI века, в њиховим учешћем у византајско-угарским борбама 1071. године (Марјановић - Вујовић Г. 1974а, 187 и нап. 5-7). Међутим, пошто се само у случају котлића нађених у насипу бастаје на Североисточном бедему може говорити о стратиграфски јасно издвојеним примерцима, што налази са осталих истражених површина Београдске тврђаве нису (нпр. оне у оквиру Замка и Западног подграђа), сматра се да се временско опредељење котлића нашег типа у старији културни хоризонт не може прихватити као коначпа чињеница. Тек би већи број налаза ових посуда у затвореним целинама XI века, или евентуално старијим, могао дати основу за извођење поузданијег закључка.
Котлиће из Београда, судећи по времеву њиховог појављивања у форми типолошког облика VIII/1, требало би првенствено везати за сличне из области северно од Саве и Дунава, односно територије средњовековне Угарске. Налази из Добруџе и североисточне Бугарске, у контексту наших налаза и досадашњих сазнања, послужили би у првом реду као важна карика у праћењу развојне линије ових посуда, њиховом продору и временском трајању на широком простору од јужноруских степа до српског Подунавља. Овако заокружена територија на којој се јављају котлићи ове форме била би проширена налазима из западне Босне, што би представљало и крајњу западну границу њихове појаве (Чремошник И. 1975, 277-280, 285).
Посматрајући у целини увозну грнчарију из раздобља византијске управе у Београду, намеће нам се и питање путева којима је ова роба стизала до њених корисника у средњовековном Београду (карта 1). Најкраћи, најјевтинији, a и најсигурнији правац био је, сасвим извесно, речни пут - ток Дунава, којим је Београд најнепосредније био везан за византијске центре на црноморској обали, што потврђују и бројне аналогије за посуде византијске продукције на поменутом правцу. Највероватније је да су истим путем из подунавске Бугарске стизали и амфороидни крчази са црвеном глачаном површином. Изузетак у том погледу чине свакако котлићи. Бројни налази ових посуда северно од Дунава и Београда указују на контакте са популацијом која је живела у овим областима, за шта постоји потврда у поменутим историјским догађајима из раздобља од XI до почетка XIII века. Нажалост, проблем трговине и међусобних културних утицаја из поменутих области један је од најмање проучаваних у савременој науци.
22. Ову тезу први је аргументовано изнео И. Фодор, Уп.: Fodor I. 1975. Исто мишљење широко је прихваћено и у новијој мађарској литератури. Уп.: Takacs М. 1986, 127-142 – аутор даје врло исцрпну расправу о етничким носиоцима ове врсте керамичких посуда, разматрајући при том и сву до тада (1986) објављену литературу везану за овај проблем.
23. Димитров Д. 1987, 244. Аутор заступа тезу да котлови овог типа имитирају дрвене, што је за сада у литератури остало неприхваћено.
63
Карта 1. Балканско полуострво. Радионички центри за израду трпезне и амбалажне керамике - XII век.
Map 1. Balkan peninsula. Workshop centres for tableware and storage pottery - 12th century.