ТИПОЛОГИЈА КЕРАМИЧКИХ ПОСУДА
4. Грнчарија из раздобља српске власти у Београду (1404-1427)
- Кухињска грнчарија (Група I, Група II)
- Трпезна грнчарија (Група I. Зделе, Група II. Крчази, Група III)
- Особине грнчарских производа (1404-1427)
Керамички материјал овог раздобља сразмерно је малобројан. Он је документован са свега 13 нових типова посуда, подељених према намени у две групе - кухињску и трпезпу грнчарију, при чему већу разноврсност у погледу форме показују трпезне посуде. Кухињска керамика једноставних је облика подређених искључиво функцији припремања јела или држању течности, житарица и других намирница. Тој групи припадају лонци, поклопци и вршници. Овим производима прикључују се и они типови лонаца који су на основу јасно издиференцираних услова налаза опредељени у грнчарску продукцију претходног хронолошког раздобља, односно ХIII-XIV века. To су лонци форме II/15 (сл. 23/7-8), који настављају да се израђују, истина у нешто измењеној технологији, и током овог раздобља, али и све до краја XV века. Трпезна грнчарија коришћена је претежно за изношење хране и држање течности. Ове производе поред функционалности одликовала је и истакнута декоративност, па су истовремено служили и као украс стола. Ова група грнчарије заступљена је зделама, крчазима и пехарима.
Кухињска грнчарија
У кухињској грнчарији из овог раздобља, као и у претходним епохама, најбројинји су лонци.
66
Њихов специфичан облик и украс у великој мери пружају нам слику ове, за сада најслабије документоване керамичке продукције Београда. Према линији профилације разликују се две главне групе лонаца, где свака група истовремено представља и јединствен типолошки облик.
Група I. Доминантну врсту огњишних судова чине лонци косо разгрнутог обода и засечених ивица, које су на неким примерцима нарецкане косим зарезима изведеним ноктом (тип II/46 - сл. 24/3, 5-8). Лоптасто обликован трбух у горњем делу украшен је урезаним хоризонталним и таласастим линијама, а некада и пластичном, прстима моделованом траком. Сви до сада откривени примерци ових лонаца израђени су од сиво или мрко печене, песковите глине.
Фрагменти лонаца поменуте врсте на свим просторима Београдске тврђаве сразмерно су бројни,
Сл. 24. Кухињска грнчарија 1404-1427. Група I: сл. 3, 5-8; Група II: сл. 1-2, 4, 9; Поклопци: сл. 10-12; вршник: сл. 13.
Fig. 24. Kitchenware, 1404-1427. Group I: figs. 3, 5-8; Group II: figs. 1-2, 4, 9; Lids: figs. 10-12; 'vršnik': fig. 13.
67
али потичу из мешаних слојева, што не допушта њихово поуздано временско опредељење на основу података које пружа стратиграфија културних слојева. Међутим, на основу налаза истих лонаца у стратиграфски јасно издвојеним културним хоризонтима Смедеревске тврђаве, где су датовани у период Деспотовине (1430-1459), ови производи су и у Београду опредељени у исто културно раздобље (Popović М. 1978, 108, ill. 3). Уломци лонаца ове форме регистровани су и у Вишесаву код Текије, где су временски опредељени у период од треће четвртине XIV до средине XV века (Janković М. i D. 1978a, 163, fig. 5/11, 167). Исти или слични производи налажени cy и у унутрашњости Србије, у средњовековним градовима-утврђењима у Крушевцу и Сталаћу (Минић Д., Вукадин О., Ђорђевић С. 1975, Т. II/сл. 7, 192-193; Минић Д. 1980а, 45, Т. I/2, 3, 44-45). На поменутим налазиштима они потичу из културних хоризоната који су датовани у последње деценије XIV и почетак XV века. Заступљеност у истраженим културним слојевима унутар градова-утврђења Моравске Србије и стилска особеност издвајају ове лонце у један од најкарактеристичнијих производа грнчарије локалне израде из раздобље Деспотовине XIV-XV века.
У варијанту облика лонаца групе I издвојене су посуде благо искошеног обода који је по ивици украшен косим зарезима, издуженог врата и овалног трбуха (сл. 24/2). Осим већих посуда, на Београдској тврђави јављају се и мали лонци исте врсте (сл. 24/4). Без обзира на величину, ови лонци израђени су од сиво печене глине, песковите фактуре. Ретки фрагменти ових судова нађени су углавном на простору Западног подграђа, у културним слојевима у којима је поред грнчарије особене за рани XV век нађена и она из раздобља пуног XV и XVI века и хронолошки млађих епоха. Из тог разлога је временско опредељење поменутих лонаца у керамичку продукцију из почетка XV века извршено према технолошким особинама примерака (фактура, боја печења и посебно орнамент), који показују наставак грнчарске традиције XIV века на овом простору, што ове посуде приближава и онима сврстаним у типове II/12 и II/15 (сл. 23/2, 7-8).
Група II. Такође карактеристичан облик лонца у истом периоду представљају посуде са дршком, косо разгрнутог и на неким примерцима ребрасто профилисаног обода, ширег или ужег заобљеног трбуха и уског равног дна (тип II/21 - сл. 24/1, 9). Тракаста дршка полази од ивице обода и спаја се на горњем делу трбуха, који је некада украшен хоризонталним линијама у комбинацији са косим зарезима изведеним прстом или ноктом. И они су, као и претходпо описани лонци, израђени од мрко печене, пречишћене песковите глине са маслинасто глеђосаном спољном површином.
Сразмерно ретки налази фрагмената ових посуда потичу претежно са истражених површина Горњег града Београдске тврђаве, али углавном из мешаних слојева. Из тог разлога, од значаја су налази делова ових посуда откривених на простору испред куле X унутрашњег Североисточног бедема Горњег града јер погтчу из културног хоризонта који је на основу анализе односа темељних зона бедема из времена владе деспота Стефана Лазаревића према стратиграфији археолошких слојева датован у рани XV век (Поповић М. 1982, 74). У исто културно раздобље временски су опредељени и налази из оближње Смедеревске тврђаве, као и они из унутрашњости Србије, из Сталаћа и манастира Градац (Popović М. 1978, 108, ill. 3; Минић Д., Станић P., Вукадин О., Ђорђевић С. 1979, кат. 99, 100; Јуришић А. 1989, 30, 31, сл. 30). Поред типолошке сличности и истих технолошких карактеристика, скоро сви наведени примерци међусобно се разликују. Они из Смедерева чешће нису споља глеђосани, посуде из Сталаћа су маљих димензија и на дну имају рељефно испупчење у облику круга, док документовани налази из манастира Градац немају дршку. Ове разлике сасвим извесно cy у вези са различитим, мање или више удаљеним грнчарским радионицама у којима су ове посуде биле израђиване.
Претходно разматраним лонцима одговара и мањи број поклопаца, међу којима се разликују два облика. Поклопци равног обода, благо преломљеног трбуха и дугметасте дршке, који имају украс утиснут ноктом на ободу и урезан линијски украс на трбуху (сл. 24/10-11), могли су бити саставни део лонаца главног типолошког облика из овог раздобља, судећи по идентачном украсу на њима. Такође, они су и истих технолошких особина као и поменути лонци. Један од примерака ових поклопаца има на дршци рељефни печат у чијој је основи крст у двоструком кругу (сл. 24/10). Поклопци издвојени у овај тип потичу углавном из насеља у Доњем граду, као и из предграђа на Дорћолу, где су откривени у културним слојевима раног XV века (Бјелајац Л. 1978, 135, Т. II/тип IV/6).
Посебно карактеристични за ово раздобље су поклопци са широким, хоризонтално заравњеним ободом који је дршком везан за средњи део трбуха (сл. 24/12). Поједини од нађених примерака имају украшену ивицу обода (Бајаловић – Хаџи-Пешић М. 1981, 52, Т. XII/6). Сви поклопци овог типа израђени су од црвено печене, песковите глине.
68
Примерак за који постоје услови налаза потиче из Западног подграђа, из мешаног слоја. Међутим, према налазима типолошки сличних примерака у унутрашњости, ови поклопци cу на подручју Београда временски опредељени у почетак XV века (Бабић Б. 1976, кат. 266-267).
Примена истих украсних мотива, односно различити урезани линијски орнаменти, као и пластичне, нарецкане траке, запажа се и на вршницима. У Београду је нађена само једна посуда ове врсте, која би се могла временски определити у раздобље Деспотовине (сл. 24/13). Поред калотастих, какав је вршник откривен у Доњем граду Београдске тврђаве, у културним слојевима из истог раздобља чешћи су они коничног облика. Ове посуде налажене су, осим у Београду и у Крушевцу и Сталаћу (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 50, 51, Т. XI/4-6). Оно што представља заједничку одлику свих наведених посуда је, поред начипн израде, украс у виду нарецкане пластичне траке, чиме је највероватније повећавана отпорност ових посуда. Такође, сви примерци вршника са поменутим украсом оквирно су временски опредељени у раздобље XIV-XV века.
Трпезна грнчарија
Трпезна керамика која је на подручју Београда временски опредељена у раздобље Деспотовине, односно у 1404-1427. годину, показује разноврсност у домену облика посуда, као и коришћењу различитих орнаменталних мотива. Она се, међутим, у технолошком погледу уплавном не разликује од производа кухињске грнчарије, односно за њену израду такође је коришћена глина истог квалитета, песковите фактуре, а посуде су углавном мрке боје печења. Поред здела и крчага, који се јављају као бројнији налази, постоји и по један примерак трпезног лонца и пехара.
Група I. Зделе. Основну врсту здела на свим налазиштима на којима је констатовано постојање културних слојева из раздобља Деспотовине чине дубоке посуде на ниској стопи. У Београду се јављају калотасте зделе (сл. 25/1), као и оне коничног облика (сл. 25/2). Сви до сада откривени примерци ових здела имају пастелну, светлозелену глеђ по површини.
Зделе оба поменута облика представљају чест налаз на скоро свим истраженим површинама на Београдској тврђави. Посуде ce у мањем броју јављају у културним слојевима датованим у 1404-1427. годину, док су чешће као налаз из раздобља угарске власти у граду, током XV века, али и у оним хронолошки млађим, односно после 1521. године. Такође, сразмерно су честе и као појединачни налази у мешаним слојевима. Прецизније временско опредељење ових здела на нашем налазишту могуће је извршити на основу анализе ових здела у оквиру културног типа, који има своју традицију у керамичкој производњи Моравске Србије XIV века. У том контексту би се и технолошке карактеристике здела опредељених у ово раздобље битно разликовале од каснијих производа ове врсте. Хронолошки млађи примерци, наиме, израђени су од глине сасвим различитог квалитета (средње пречишћене), која је печењем на знатно вишим температурама добила интензивно црвену боју. Оно што такође представља важну особину ових каснијих производа је и интензивна зелсна боја глеђи, а некада и украс изведен у техници сграфита.
Глеђосане зделе на ниској стопи представљају једну од карактеристичних форми посуда произвођених у Моравској Србији током XIV-XV века, о чему сведоче и бројни налази истих посуда у манастиру Градац (Јуришић А. 1989, 36, сл. 37 , 40). Оне ce као културни тип такође јављају и у Смедереву, у хоризонтима из времена владе деспота Ђурђа Бранковића све до пада овог града под турску власт 1459. године.
Луксузан примерак трпезне посуде откривене на подручју Београда представља мања калотаста здела заобљевог обода са широком пуном, хоризонталпом дршком која је постављена непосредно испод отвора, и равног дна (сл. 25/6). Једина за сада откривена здела ове врсте нађена је у арматури једног од огњишта које је истражено у оквиру насеља у Доњем граду (Маrjanović - Vujović G. 1977, 100). Ова здела израђена је од глине песковите фактуре са додатком туцане шкољке, црвенкастомрке боје печења, и има глеђосану унутрашњу површину. Боја глеђи не може се прецизно одредити јер је посуда горела, али је највероватније била или зелена или маслинаста. На унутрашњој орани посуде, у горњем делу остао је очуван украс у виду глеђу сликаних поља у жутој и мркој боји.
Зделе овог типа сразмерно су малобројне и на локалитетима у унутрашњости Србије, a регистроване су углавном на основу налаза њихових карактеристичних дршки. Према до сада познатим и објављеним налазима, облик реципијента увек је исти, док се све дршке међусобно разликују. Најједноставније су оне овалног облика које полазе из хоризонтално разгрнутог обода, као што је део дршке нађен на некрополи цркве св. Петра код Новог Пазара (Ћоровић-Љубинковић М. 1970, Т. VI/5). Нешто чешће су широке трочлане дршке са урезаним мотивима. На једној од њих, нађеној приликом археолошких
69
Сл. 25. Трпезна керамика 1404-1427.
Fig. 25. Tableware, 1404-1427.
истраживања у манастиру Градац, између кругова изведених шестаром урезана је риба - хришћански симбол, који се иначе ретко јавља на српској средњовековној керамици, док је на хоризонталној дршци откривеној у Сталаћу урезан круг са пентаграмом (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 82, Т. XXXV/1; Јуришић А. 1989, 41, сл. 43, 40; Минић Д., Станић P., Вукадин О., Ђорђевић С. 1979, кат. 123). По изузетном квалитету израде и по облику, међу свим примерцима посебно се истиче уломак зделе овог типа нађен у манастиру Раваница (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 82, Т. XXXVI; Мадас Д. 1974, 83, сл. 6). Хронолошки најстарији примерак здела са карактеристичним хоризонталним дршкама је оиај из манастира Градац, с краја XIII века, док су остали датовани у XIV век (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 81). Здела нађена у Београду, с обзиром на познате историјске околности и услове налаза, не би се могла датовати у раздобље које претхоли почетку XV века.
Зделе овог типа са разноврсним, богатим украсима у техници сграфита су као налаз ретке, a за сада су регистроване само приликом археолошких истраживања престонице Другог бугарског царства - Трнова, где су оквирно временски опредељене у раздобље XIII-XIV века (Георгиева С. 1974, 122, обр. XXVII, 114. обр. 92/2, 3). Здела из Трнова по квалитету је најсличнија примерку из Раванице. У вези са налазима из Бугарске, износимо и мишљење С. Георгиеве да дршке на керамичким зделама овог типа подражавају оне на металним чашама из истог раздобља (Георгиева С. 1974, 141-142).
Група II. Крчази. И за малобројне, али и врло фрагментарно очуване примерке крчага из Београда
70
може се рећи да указују на трајање културне традиције установљене у Моравској Србији средином XIV века. Ово се пре свега односи на крчаге са отвором прилагођеним за изливање течности, издуженог, вретенастог облика са прстенасто проширеним дном (сл. 25/4-5, 8-9). Они најчешће имају украс изведен урезивањем у техници сграфита и превучени су пастелном. светлозеленом глеђи углавном до средине трбуха.
Крчази сличног облика и декорације регистровани су прво у Сталаћу, затим Крушевцу као и другим налазиштима у Србији у XIV веку (Минић Д., Вукадин О., Ђорђевић С. 1975, 169. Т. Ш; Минић Д. 1980а, 45-46; Ћоровић - Љубинковић М. 1962). Они остају препознатљив и карактеристичан производ српских грнчара и касније, током XV века, када се, са померањем граница Деспотовине, у већем броју јављају у утврђеним градовима у северној Србији. Осим у Београду, сразмерно велики број ових крчага богато украшених у техници сграфита, нађен је у Малом граду Смедеревске тврђаве, у културним слојевима из времена владе деспота Ђурђа Бранковића (1430-1459), што је омогућило прецизније временско опредељење примерака из Београда такође у раздобље Деспотовине, односно у период 1404-1427. године (Popović М. 1978, 109, ill. 4).
Група III. Најрепрезентатнвнији примерак трпезне грнчарије овог раздобља свакако представља крчаг уског отвора, тракастог обода и ребрасто проширеног грла од кога полази дршка кружног пресека и спаја се на горњем делу трбуха (сл. 25/10). Крчаг је глеђосан, трбух је у три хоризонтална појаса украшен у сграфито техници, a дршка низом пластичних бобица. Израђен је од глине песковите фактуре, сивоцрвене боје печења. Исте стилске и технолошке особине показује и јединствен примерак трпезног лонца са дршком, који је нађен у Западном подграђу Београдске тврђаве (сл. 25/3).
Ова врста грнчарије у Београду је временски опредељена у почетак XV века, односно 1404-1427. годину. Њени узори, међутим, постоје у раннјој домаћој керамичкој продукцији из друге половине XIV века, када је у Новом Брду постојао велики производни центар ових луксузних и по свему особених керамичких посуда (Ћоровић - Љубинковић М. 1962, 176, Т. VII/2). Крчази и лонци истих карактеристика и из истог раздобља, који се директно везују за овај радионички центар откривени су приликом археолошких истраживања манастирских комплекса Милентија (на огранцима Копаоника) и Градац (Томић Г. 1979, 436, Т. 8/а-в; Јуришић А. 1989, 41, сл. 43). Пошто до сада није откривен неки други грнчарски центар за израду ове врсте керамичких посуда осим Новог Брда, могуће је да су и налази из Београда такође доспели из поменутог цеатра путем трговине. На исти начин била би објашњена и појава истих производа у првој половини XV века у Смедереву и Вишесаву код Текије.
Исте особине као и све до сада разматране трпезне посуде има и пехар тракастог обода украшеног косим зарезима, и овалног трбуха који на средњем делу има урезан линијски украс (сл. 25/7). Пехар је нађен у Западном подграђу, у мешаном слоју. Ипак, карактеристична фактура, урезан орнамент и третман површине, сврставају овај примерак у групу грнчарије израћену у традицији производа Моравске Србије из XIV-XV века.
Особине грнчарских производа (1404-1427)
Грнчарија из Београда која је према особинама опредељена у раздобље српске власти у граду (1404-1427) искључиво због каракгера самог налазишта, односно познатог следа историјских догађаја, у културном, типолошком и технолошком смислу не може се посматрати одвојено од керамичке продукције Моравске Србије из XIV века. Ретки су они производи београдских радионица који су своју најфункционалиију форму достигли крајем XIV века, и као такви наставили да се израђују у облику прилагођеном новој моди (нпр. неки примерци лонаца типа II/15 - сл. 25/7). Њиховим укључивањем у керамичку продукцију овог раздобља, може се говорити о својеврсној двојакој културној традицији која је једним, малим делом, заснована на традиционалним грнчарским производима локалних радионица, док генерално узевши показује карактеристике српске грнчарије XIV-XV века. [24] Овај закључак заснован је на чињеници да обе групе посуда, и кухињска и трпезна грнчарија, показују велику сличност са оном из Крушевца, Сталаћа, Новог Брда и касније Смедерева.
24. Приликом извођења оваквог закључка потребно је ставити извесне ограде из разлога што су на Београдској тврђави културни слојеви из овог раздобља практично уништени великим нивелационим радовима током XVII века, пре свега на платоу Горњег града и на простору Замка. Такође, мора се рачунати и са чињницом да изузетно кратко раздобље, свега двадесет и три године, колико је град био у српским рукама, и није могло оставити већих трагова у материјалној култури, који би били исказани и кроз покретни археолошки материјал. Осим овога, слика која се стиче увидом у публиковани материјал са других налазишта из истог раздобља није реална, јер је акценат ставен на луксузну грнчарију, док је кухињска грнчарија једноставних форми у већини случајева запостављена.
71
чинећи на тај начин јасно одређену групу керамике произвођене у Српској деспотовини до турског освајања 1459. године, када је освојена последња деспотова престоница Смедерево.
Разлике између посуда условљене су наменом, мада се не може говорити о битним разликама у технологији израде. Све посуде су израђене од исте песковите глине, мрке до сиве боје печења. Судови за припрему и кување хране углавном су једноставних форми и украса (сл. 24). Лонци типа II/46, који су најбројније заступљени, представљају изузетак у оквиру ове групе, али само у домену орнамента који је мање или више исти за све примерке - комбинација урезаних линијских украса и убода изведених ноктом или прстом (сл. 24/3, 5-7). Понављање истог орнаменталног мотива јавља се и на вршницима, док је трака нарецкана отисцима нокта омиљена пре свега за украшавање отвора, односно обода посуде, као на примерцима лонаца II/46 и II/45 и поклопаца IV/4. У овом раздобљу јавља се и мали број посуда са дршкама (лонци II/21, поклопац IV/8 - сл. 24/1, 9, 12). Дешава се, али не често, да су судови намењени припреми хране делимично глеђосани, и то само њихова горња половина, као што су неки од лонаца II/21 (сл. 24/1).
За разлику од кухињских, посудама намењеним трпези обраћана је посебна пажња (сл. 25). Иако је за њихову израду коршићена глина истог квалитета као и за производе из групе кухињске керамике, она је брижљивије припремана, јер су и технике третмана њихових површина, сграфито и глеђосање, захтевале нешто другачије смесе глине и различите температуре печења. Иако малобројне, ове посуде показују разноврсност у формама и већи број варијанти у оквиру једног типа, тако да чак и међу зделама I/1 и I/2 нису нађена два идентична примерка (сл. 25/1-2).
Са посебном пажњом украшавани су крчази (сл. 25/4-5, 8-10). Судећи према броју налаза, омиљени cу били они са изливмиком, издужемог тела и богато украшени урезаним орнаментима у техници сграфита. Нажалост, све наше посуде изузетно су фрагментарно очуване. Реконструкција облика извршена је према аналогним облицима из оближњег Смедеревског града. Иако су сви примерци крчага нађених у Смедереву различито украшени, тако да не постоји могућност да се само на основу њих утврди какве су биле посуде из Београда, на њима се ипак јавља исти орнаментални систем, у чијој је основи комбинација разноврсних розета са урезаним хоризонталним, вертикалним и косим линијама. Осим поменутих посуда које је било могуће поуздано типолошки одредити, фрагменти судова украшених у техници сграфито из овог раздобља изузетно су ретки (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 76, Т. ХХХ/1, 77, Т. XXXI/2, 78, Т. XXXII/9, 84, Т. XXXVIII/1, 86, T. XLI/3, 4).
Најрепрезентативнији примерак грнчарије овог раздобља свакако је крчаг украшен комбинацијом различитих техника рада - сграфито, глеђосање, аплицирање пластичних бобица (сл. 25/10). Сличних је особина и за сада једини примерак трпезног лонца (сл. 25/3). Ови по свему карактеристични крчази највероватније су били произвођени најпре у грнчарском центру Новог Брда током XIV века, да би затим били опште прихваћени на целом простору који је обухватала Српска деспотовина. Постојање неке друге грнчарске радионице која је израђивала ову врсту производа за сада није утврђено.
Поред овога, од великог је значаја и налаз зделе са пуном хоризонталном дршком, јер је ово један од ретких примерака који је очуван у довољној мери да му се облик могао поуздано реконструисати (сл. 25/6).
Занимљиво је истаћи чињеницу да ови луксузни керамички производи нису били откривеин искључиво на простору Замка и Горњег града, где се налазила деспотова резиденција (као што је го случај у Смедереву), већ претежно у насељу у Доњем граду. И поред тога што остаци двора деспота Стефана Лазаревића у Београду нису у довољној мери остали очувани, као и културни слојеви из тог времена, поменути бројни налази из цивилног насеља указују на знатне економске могућности тадашњих становника Београда, који су могли себи да приуште врхунске керамичке производе тог времена. Ово не би требало да чуди ако се има на уму да је деспот Стефан одмах по преузимању града разноврсним економским олакшицама привукао велики број имућних људи да се населе у новој српској престоници (Калић - Мијушковић Ј. 1967, 84-89).
Српска средњовековна грнчарија XIV-XV века још увек је под снажним византијским утицајем. Ово се посебно опажа на производима трпезне грнчарије. Тако је нпр. облик калотасте, зелено глеђосане зделе на ниској стопи (сл. 25/1) директно преузет из византијске грнчарије из времена ране Комнинске династије (Stevenson R.B.K. 1947, 52, pl. 18/1, 9,1). Узори примљени из византијске културе у XII и XIII веку, прво у јужним крајевима који су били ближе изворишту те културе, задржани су до краја постојања Српске деспотовине у XV веку, уз примесу уметности Блиског истока при крају овог периода. Услед коршићења мотива истог порекла, декорисана керамика у Србији оног времена показује извесне сличности
72
са керамиком осталог дела Балканског полуострва - Бугарске и Румуније (Антонова В. 1977, 38-64; Георгиева С. 1966, 6-13; Георгиева С. 1980, 47-54; Стефанова К. 1988, 152-155; Busuioc Н., Vilceanu D. 1976, 495-516; Cantacuzino Gh. I., Radulescu A. 1974, 527-544).
У овом раздобљу, међутим, у Србији је грнчарски занат већ толико развијен да скоро у сваком већем месту постоји грнчарска радионица која својим производима снабдева становништво из своје околине. Сваки грнчар, заправо свака радионица израђује основне облике керамичких посуда на свој начин, пратећи при том општу моду и тренутне правце у производњи, што је подложло повременим јачим и слабијим утицајима са стране. Додавањем посебних детаља - смањивањем или повећањем димензија посуда, радећи од боље или лошије прерађене глине, украшавајући судове на мањој или већој површини, или различито комбинујући уобичајене орнаменталне мотиве - на сваком средњовековном налазишту наилазимо на извесне карактеристике керамичког материјала, изражене у мањој или већој мери. Оваква стуација је допринела да се са већом сигурношћу може упоређивати материјал само са оних налазишта која су се налазила у међусобном суседству и која су ce у одређеном временском периоду развијала у истим друштвеним, економским и политичким условима. Ово мишљење потврђује и чињеница да највећу међусобну сличност показују у XIV веку Крушевац и Сталаћ, a у првој половини XV века Београд и Смедерево.