Средњовековна керамика Београда

Весна Бикић

ТИПОЛОГИЈА КЕРАМИЧКИХ ПОСУДА

 

5. Облици керамичких посуда из раздобља угарске власти (1427-1521)

 

- Кухињска керамика

     ЗДЕЛЕ  (Група I, Група II)
     ЛОНЦИ  (Група I, Група II, Гpупа III, Група IV, Група V)
     ПОКЛОПЦИ  (Група I, Друга група)
     ПИТОСИ
     ВРШНИЦИ
- Трпезна керамика

     ЗДЕЛЕ  (Група I, Група II, Група III, Група IV)
     КРЧАЗИ  (Група I, Група II)
     БОКАЛИ
     ПЕХАРИ  (Група I, Група II, Група III)
- Керамички производи из средњоевропских радионица

     Група I. Будим - Угарска
     Група II. Беч - Аустријске радионице

     Група III. Зигбург - Немачка
     Група IV. Северна Моравска
     Група V. Смедерево - Јужне области

- Особине керамичких производа из периода 1427-1521. године

 

Керамички материјал из овог раздобља својим карактером потпуно се разликује од производа из свих претходних епоха средњег века. Он је генерално бољег квалитета, што је пре свега везано за усавршену технику обликовања на брзом, ножном витлу, као и за другачију, до сада на овим просторима непознату технологију израде. Чињеница да је Београд у раздобљу 1427-1521. године одвојен од свог природног залеђа и прикључен Угарској, огледа се и на керамичком материјалу. Грнчарски производи са целог подручја које је улазило у састав Угарске показују исте карактеристике, што ce осим технологије, односи и на облике посуда.

 

У вези са овим, важан и за сада нерешен проблем представља и питање места израде керамичких производа. Чињеница да је материјал у стилском и технолошком погледу једнородан на великом простору, указивао би са једне стране на могућност да је ова роба углавном доношена и продавана, а не израђивана у Београду. Са друге стране, ипак би била допуштена могућност да су и на овом подручју постојале грнчарске радионице које су израђивале керамичке производе по сасвим јасно одређеном узору диктираном из матичног подручја Угарске. Иако се и међу њима могу разликовати посуде бољег и лошијег квалитега, ова подела није пресудна за одређивање места израде појединих производа, као што је то био случај у ранијим етапама средњег века, па се појам имлортне керамике мора схватити условно, и може се приметити само за оне производе који су израђивали изван територије Угарске. Поменуте технолошке разлике нису од значаја нити код одређивања намене одређених судова, већ су то пре свега форма и донекле третман површине. На тај начин, у групу кухињске керамике сврстане су посуде у којима се искључиво припремала храна, било да се ради о онима у којима се мешало и кувало, као што су ретки облици здела и већина лонаца, као и поклопци, или су у њима припремане и чуване намирнице (нпр. питоси). Код посуда из групе трпезне керамике најјасније су издвојени крчази, бокали и пехари. Поред поменутих форми, највећи број здела, као и поједини лонци, коришћени су као трпезни судови, било да је у њима изношена храна на трпезу или се из њих јело. За велики број посуда можемо претпоставити да су доспеле из одређених радионичких центара у Угарској, а само за неке су прецизно утврђене радионице. Увозна грнчарија заступљена је претежно производима средњоевропских радионица, a у мањој мери јављају се и посуде за које је претпостављено да су биле израђене у областима јужно од Београда.

 

 

    Кухињска керамика

 

Посуде намењене припреми хране заступљене су са неколико основних облика здела и већом количином лонаца и поклопаца, док се питоси и вршници јављају веома ретко.

 

 

ЗДЕЛЕ. Кухињске зделе које су временски опредељене у раздобље 1427-1521. године јављају ce у две, у већој мери различите форме (сл. 26).

 

 

Група I. У културним слојевима овог раздобља чешће од осталих су плитке коничне зделе са равним дном, које су издвојене у два типолошка облика посуда (сл. 26/4-6). У тип I/12 опредељене су зделе искошених зидова трбуха са прстенасто задебљаним ободом (сл. 26/5-6), док су оне благо заобљеног трбуха са стањеним и са спољне стране ужлебљеним ободом сврстане у тип I/13 (сл. 26/4). Скоро сви примерци здела опредељених

 

73

  

 

Сл. 26. Кухињска керамика 1427-1521. Зделе. Група I: сл. 4-6; Група II: сл. 1-3.

Fig. 26. Kitchenware 1427-1521. Bowls. Group I: figs. 4-6; Group II: figs. 1-3.

 

 

у тип I/12 израђени су од глине лошије пречишћене песковите фактуре са крупним зрнима песка, сивомрке или црвснкастомрке боје печења. Зделе овог типа представљају производ локалних радионица, и обликом су најсличније хронолошки старијим посудама за печење хлеба - препуљама, па се може претпоставити да су евентуално биле коришћене и у ову сврху. За разлику од њих, зделе I/13 јављају се у песковитој фактури, ситне зрнасте структуре, и углавном су светлоцрвене боје печења. Овим препознатљивим технолошким особинама оне одражавају угарску грнчарску продукцију која долази заједно са досељеницима. Посуде и фрагменти судова који се могу определити у овај тип налажени су на простору средњовековног Замка, као и у Западном подграђу и цивилном насељу у Доњем граду. Неке од њих нађене су у затвореним слојевима, као што је случај са уломцима здела откривених на простору улазног дворишта у комплекс Замка (Табела I).

 

 

Група II. Засебну групу чине калотасте зделе са дршкама (сл. 26/1-3). Једноставна здела са две наспрамно постављене дршке овалног пресека које прелазе ниво отвора сматра се типичним представником ове врсте (тип I/17 - сл. 26/3), док би ова троугаоно профилисаног обода са широком тракастом дршком (тип I/24) представљала варијанту основне форме (сл. 26/1). Она на унутрашњој страни дна има украс у виду урезаних таласастих линија. У основној линији обликовања, а пре свега по димензијама и конкавном дну, слична поменутим је и здела I/14 (сл. 26/2). Само за један примерак, зделу типа I/14, постоје паралеле међу керамичким материјалом из Будимског града, из раздобља XV века (Holl I. 1963. 359, abb. 52, 382, abb. 80/5). Зделе из Будима су и богато украшене различитим печатним орнаментима, и као такве највероватније су служиле за трпезу.

 

Све зделе ове групе осим типолошких показују и врло сличне технолошке особине. Израђене су од глине карактеристичне песковите фактуре са додатком лискуна, црвене односно црвенкастомрке боје печења. Њихово датовање на Београдској тврђави могуће је доста прецизво утврдити. Здела I/17 нађена је на простору дворишта на улазу у комплекс Замка, док је она I/24 откривена у јами уз југозападни зид палате у Подножју дунавске падине - целинама које су датоване у другу половину XV века (Табела I).

 

 

ЛОНЦИ. Код лонаца, који чине најбројније заспупљене посуде, могу се разликовати три основна облика, у оквиру којих је издвојен већи број различитих типова посуда.

 

74

 

 

Група I. Hajчешће cе појављују лонци широког лоптастог трбуха који се сужава према уском дну (сл. 27). Разлике између посуда издвојених у ову групу изражене су пре свега у разноврсно профилисаним ободима и донекле у ширини посуда. Носиоцима ове групе могу се сматрати најбројнији лонци, који су сврстани у тип II/2, јако профилисаног обода, тзв. архитектонске форме (сл. 27/2, 5, 9, 19-20) и они задебљаног обода типа II/3 (сл. 27/1, 3-4, 8, 10-12). Ови последњи се јављају у различитим варијантама. Некада су са плитким жлебом са унутрашње (сл. 27/6-7, 15-16), или спољне стране обода (сл. 27/17-18), а поједини примерци имају и једну дршку која прелази линију обода (сл. 27/16). У засебан тип II/4 издвојени су судови код којих се испод обода, равног или профилисаног, налази пластична моделована трака (сл. 27/13-14). Сви производи ове групе показују исте технолошке особине - зрнаста песковита фактура и црвена или мрка боја печења. Најчешћи орнамент чини ребраста профилација горњег дела трбуха и само ретки примерци украшени су урезаним хоризонталним и таласастим линијама (сл. 27/19-20). Појава ових украсних мотива на производима који представљају типичну угарску грнчарску продукцију, чини вероватно покушај помирења са локалном грнчарском традицијом из претходних раздобља, односно XIV и почетка XV века, на шта би упућивали лонци издвојени у типове II/2 и II/15 (сл. 27/19-20, сл. 23/7). Већи број ових судова откривен је приликом археолошких истраживања Јужне капије Горњег града, у културном слоју којим је засут простор испред капије (сл. 9/1-2, 4-5), као и у предграђу на Дорћолу (Бјелајац Љ. 1978, 135, Т. II/тип II/2, тип II/3). Такође, они су чести у свим културним слојевима из пуног XV и почетка XVI века, као што је онај истражен у кули V Североисточног бедема Доњег града (Табела I) (Поповић М. 1970, 20, сл. 21/2).

 

Ова форма лонца, од прототипа који се јавља у XIV веку, па све до финалне варијанте из почетка XVI века, широко је распрострањена како на налазиштима у Угарској, тако и на читавом подручју које је под утицајем угарске материјалне културе (Feld I., Gerelyes I. 1985, 167, abb. 4/2, 168, abb. 5/1, 183; Gerevich L. 1971, 141, pl. IX/150; Gyürky K. 1982, 195, abb. 12/6, 197; Hanuliak M. 1989, 204, tab. XI/15, 211; Hosso J. 1983, 223, obr. 3/4, 229-231; Matei M. D. 1963, 139, fig. 22/5; Matei M. D., Chitescu L. 1966, 300, fig. 4/2, 4, 8; Kruppé J. 1961, 19, ryc. 2/10, 15, 18, 53, ryc. 17/7, 28). Изузетно ретко исти лонци присутни су и на територији Аустрије, у Гајзелбергу (Gaiselberg), где су датовани око 1400. године (Felgenhauer - Schmiedt S. 1977, 299, taf. 12/4). Према условима налаза, ове посуде су на подручју Београда временски опредељене у раздобље пуног XV века, до турског освајања града 1521. године.

 

 

Група II. Другу групу лонаца чине посуде широког реципијента, врећасте форме, са широким, тракасто профилисаним ободом - типови II/1, II/8, II/6 (сл. 28/1-5). Типолошке варијанте у оквиру групе сведене су на незнатне разлике у профилацији обода, који је косо разгрнут (сл. 28/1), или некада са жлебом са унутрашње стране (сл. 28/3-5). Овим лонцима су прикључене посуде типа II/26, које у погледу контуре суда слеле основиу идеју, али им је обод разгрнут и јако профилисан (сл. 28/7). Сличан поменутим је и лонац типа II/10 прстенасто задебљаног обода и ширег овалног трбуха који је украшен низовима плитко урезаних хоризонталних линија на целој површини посуде (сл. 28/11). Оно што представља различитост сваког појединачног типолошког облика у овој сразмерно великој групи су технолошке карактеристике примерака. Лонци издвојени у типове II/1 и II/10 претежно су рађени од глине песковите фактуре са крупним зрнима песка, светлосиве боје печења, као што је и један део посуда издвојених у тип II/8, док су остали израђени у истој фактури, или од глине са ситним зрнима песка, светлосиве, мрке и, ретко, окер печене глине. Лонци типа II/6 и II/26 израђени су од песковите глине, мрке боје печења. Међу свим до сада познатим примерцима судова ове форме, за које је карактеристично да су без украса, издваја се једна посуда у оквиру типа II/8. Она је украшена непрекинутом, спирално изведеном урезаном хоризонталном линијом (сл. 28/4). Поред поменутог украса, суд је и различите фактуре и боје печења (крупнозрна песковита фактура и окер боја печења), што би га директно везало за производе израђиване у будимским или неким другим угарским грнчарским радионицама (Gerevich L. 1971, pl. XVII/46, 47; Gyürky К. 1982, 195, abb. 12/3).

 

Лонци ове групе бројни су у културним хоризонтима и затвореним целинама овог раздобља, a налажени су на простору Горњег града, испред куле X, затим у слоју засипања Јужне капије (сл. 9/3,6), као и у јами 17 испред поменуте капије (Табела I). У Доњем граду, има их у кули V Североисточног бедема, затим у културном слоју којим је засут простор испред Приобалног бедема, као и насипном слоју просторије 7 палате у Подножју дунавске падине (Табела I) (Поповић М. 1970, 20, сл. 21/3; Поповић М. 1986, 189, сл. 6/1, 3). Осим у Београду, лонци истих особина као наши II/1 и II/6, регистровани су као налаз и у оближњем Смедеревском граду, у културним хоризонтима из прве половине XV века.

 

75

 

 

Сл. 27. Кухињска керамика 1427-1521. Лонци групе I.

Fig. 27. Kitchenware 1427-L521. Pots of group I.

 

76

 

 

Сл. 28. Кухињска керамика 1427-1521. Лонци. Група II: сл. 1-7,11; Група V: сл. 8-10.

Fig. 28. Kitchenware 1427-1521. Pots. Group II: figs. 1-7, 11; Group V: figs. 8-10.

 

 

Ова форма лонца представља једну од основних, која се на територији Угарске јавља већ на прелазу из XIII у XIV век, при чему су најраније датовани они налази са подручја око Балатонског језера, у XIII век (Gerevich I., 1971, 140, pl. XVII/46. 47; Gyürky К. 1982, 195, abb. 12/3, 199, abb. 16/3, 197-198; Holl I. 1963, 368, abb. 66/5; Paradi N., Holl I. 1984, 213, 406, taf. 4/2, 14). Ha налазиштима y Трансилванији, исти типови лонаца сразмерно cy чести, a временски cy опредељени у исто раздобље као и они нађени у околини језера Балатон (Constantinescu N. 1962, 70, fig. 10/1, 2, 77; Рора R., Baltag Gh. 1980, 45, 46, fig. 7/b, d). Већи број ових посуда откривен је и на различитим локацијама у Чешкој и, нешто мање, у Пољској (Nekuda V., Reichertovă К. 1968, 110, obr. 37/1-3; Nekuda R. 1980,403, 12, 404,13; Radoměrsky P., Richter M. 1974, 78/28, 87/46; Kruppé J. 1961, 55, ryc. 18/18, 19, 28). Kao и неки од наших примерака, и они нађени у Чешкој показују извесне локалне карактеристике, које се односе на квалитет глине и боју печења, али и на постојање орнамента изведеног комбиновањем урезаних таласастих и хоризонталних линија (Radoměrsky P., Richter М. 1974, 79, 86; Nekuda R. 1980, 403, 12).

 

 

Гpупа III. Главна одлика треће групе лонаца јесте да они својим обликом представљају наставак старије домаће традиције у изради грнчарије (сл. 29/1-4). To cy посуде косо разгрнутог, равног или тракастог обода са плитким жлебом са унутрашње стране, овалног трбуха и ужег равног дна - тип II/16. Израђене су од светлосиве или мрко печене глине, песковите фактуре са ситним зрнима песка. Иако су углавном неукрашене, на појединим примерцима јављају се урезани линијски украси, као и убоди на горњем делу трбуха. Порекло овога типа можда се може

 

77

 

 

Сл. 29. Кухињска керамика 1427-1521. Лонци. Група III: сл. 1-4; Група IV: сл. 6-10; Мање заступљени типови посуда: сл. 5, 12-13.

Fig. 29. Kitchenware 1427-1521. Pots. Group III: figs. 1-4; Group IV: figs. 6-10; less frequent pottery types: figs 5, 12-13.

 

78

 

 

потражити у лонцима који су карактеристични за локалну производњу београдских радионица крајем XIII, односно почетком XIV века, о чему нам сведоче налази са Дорћола, које смо коментарисали у претходном поглављу. Рана pојава ове форме лонаца регистрована је и у Браничеву, где су посуде исте форме и технолошких особина као оне са Дорћола, нађене у једној од кућа из последњег средњовековног хоризонта становања на овом простору, који је датован у прве деценије ХIII века (Поповић М., Иванишевић В. 1988. 152, сл. 22/11). Из истог раздобља су и врло слични лонци нашима откривени у унутрашњости Србије, у тврђави Рас код Новог Пазара. Лонци израђени у технологији и стилу који се у потпуности слаже са посудама из Београда, откривени су у Смедеревском граду и у средњовековном насељу у Мачванској Митровици, где потичу из грнчарске пећи (Minić D. 1980, 61, pl. XIX/4, 77). У XV веку, под утицајем нове технологије ови лонци израђују се на брзом витлу и од боље пречишћене глине, али задржавају особен украс. Наше посуде откривене су у затвореним целинама, као што су оне из културног слоја којим је засут простор испред Јужне капије Горњег града и отпадне јаме уз југозападни зид палате у Подножју дунавске падине (сл. 10/6, 7, сл. 11/2).

 

 

Група IV. Другу врсту домаће грнчарије, која такође представља оживљавање домаћих традиција из претходних раздобља чине лонци малог тракастог обода. наглашеног врата и овалво обликованог трбуха, типа II/61 (сл. 29/6-8). Варијанту ове форме представљају лонци краћег врата и ширег трбуха, какви су поједини од примерака издвојених у тип II/69 (сл. 29/9-10). Чест украсни детаљ на овим посудама чине зарези изведени прстом или ноктом око отвора посуде, a реће и на горњем делу трбуха, док се густо распоређене урезане хоризонталне линије јављају само спорадично. Посуде су најчешће израђене од глине песковите фактуре са ситним зрнима песка, од мрке, а ретко и црвено печене глине. Уломци ових посуда налажени су приликом археолошких истраживања на простору средњовековног Замка, у затвореним слојевима (Табела I), као и у културним хоризонтима из раздобља XV века у делу уз Југозападни бедем Горњег града (Поповић М. 1992, 184). Слична форма лонца јавља се и у Смедеревском граду, где су посуде украшене комбинацијом урезаних украса и косих зареза изведених ноктом. На овом налазишту поменути лонци датовали су у раздобље 1430-1459. године. Ретки фрагменти истих лонаца регистровани cу и у Вишесаву код Текије, у културним слојевима временски опредељеним у период од треће четвртине XIV до средине XV века (Janković М. i D. 1978a, 163, fig. 5/9, 167).

 

 

Група V. Лонци ca дршком, широко отвореног реципијента са троугласто профилисаним ободом и овално обликованим трбухом представљају врло специфичне производе међу керамичким материјалом из Београда (сл. 28/8-10). Ако се, међутим, повуче наралела између ових лонаца и здела типа I/24 (сл. 26/1), примећује се велика сличност у основној идеји која је праћена приликом обликовања ових производа из две функционално различите категорије - ширина посуде, постојање дршке и троугаона профилација обода. Осим овога, обе врсте производа показују и идентичне технолошке особине. И лонци су, као и поменуте зделе, израђени од глине песковите фактуре са ситним зрнима песка, црвене боје печења. На основу свих наведених особина може се претпоставити да су ове посуде доспеле из истог грнчарског центра. Варијанте истог типа са дршком ретко се јављају на Београдској тврђави. За сада су фрагменти ових посуда нађени у затвореним слојевима истраженим на простору средњовековног Замка (Табела I), на основу чега су и опредељени у XV век, ближе средини истог века. И на другим налазиштима из истог раздобља ове посуде не представљају чест налаз. Пар фрагмената откривено је приликом археолошких ископавања Старог града у Варшави, у културним слојевима који су датовани у крај XIV века (Kruppe Ј. 1961, 61, ryc. 22/14, 29). У исто раздобље временски су опредељени и судови нађени у Гајзелбергу (Аустрија), код којих се на ободу посуде често јавља урезан знак у виду крстића (Felgenhauer - Schmiedt S. 1977, 304, taf. 17/1).

 

Поред наведених, y Београду ce спорадично јављају још два облика лонца, који настављају домаћу грнчарску традицију. Један тип чиниле би посуде благо разгрнутог обода и лоптастог трбуха, који је украшен убодима или плитко урезаним хоризонталним линијама (сл. 29/12-13). Оне су израђене од глине песковите фактуре са крупним зрнима песка, неуједначене мркосиве боје печења. Уломци ових лонаца нађени су у затвореном слоју истраженом на простору дворишта на улазу у комплекс Замка (Табела I). Другом типу припадао би за сада једини примерак малог лонца са дршком, косо разгрнутог кратког обода, лоптастог трбуха и широког равног дна, на којем се налази рељефни печат у виду косо укрштених линија у кругу (сл. 29/5). Овај лонац је израђен од песковите глине са додатком туцаног кречњака и лискуна, мрке боје печења. Посуда је нађена приликом заштитних археолошких истраживања у порти Саборне цркве, у културном хоризонту из раздобља XV века (Симић З. 1980, 43).

 

79

 

 

 

ПОКЛОПЦИ. Међу поклопцима овог раздобља јављају се углавном два основна облика, којима је обухваћен већи број различитих тииова. Најбројнији су поклопци групе I, благо заобљеног или равног трбуха са дугметастом дршком, различито профилисаног обода (сл. 30/1-4, 7-13), који може бити ужлебљен са унутрашње стране (сл. 30/1-4, 7-8), или извијен на спољну страну (сл. 30/11-13), док су поклопци са хоризонтално проширеним ивицама обода најређи у оквиру ове групе (сл. 30/9-10). Најбројније заступљени налази поклопаца типа IV/1 у појединим затвореним целинама јављају се заједно са уломцима лонаца II/3, којима највероватније и одговарају. Технолошке особине свих ових производа су углавном исте. Поклопци су израђивани од глине песковите фактуре са ситним зрнима песка, црвене и црвенкастомрке боје печења, а изузетно ретко и сиве.

 

Осим сразмерно бројинх налаза поклопаца ове врсте у културном слоју којим је засут простор испред Јужне капије Горњег града, они су откривени и на простору средњовековног Замка и у кули V Североисточног бедема Доњег града (Табела I), док је већа количина фрагмената ових поклопаца налажена и приликом археолошких ископавања у Доњем граду и Западном подграђу. Аналогни примерци овим поклопцима на другам налазиштима ретки су. За сада су паралелни налази откривени само на налазиштима у Словачкој, где се јављају у широком временском распону почев од XIII на све до почетка XVI века (HossoJ. 1983, 223, obr. 3/7, 229-231).

 

Друга група поклопаца заступљена је са свега неколико примерака. To cу форме заобљевог, некада калотастог трбуха са дугметастом дршком и имају са унутрашње стране ужлебљен обод (сл. 30/5-6). Као и посуде претходно разматране групе, и ове су израђене од песковите глине, црвене или сиве боје печења. Малобројни фрагмента поклопаца ове групе налажени су претежно на истраженим површинама Доњег града, у културним хоризонтима из раздобља XV века.

 

 

ПИТОСИ. Међу до сада откривеним керамичким материјалом из Београда могуће је поуздано издвојити само једну посуду која би се могла сврстати у групу питоса. To је суд издуженог, овалног облика, који испод обода има мало пластично ребро, а на горњем делу трбуха украс изведен урезивањем (сл. 30/14). Примерак је откривен у Западном подграђу, приликом археолошких ископавања испред куле III Северног бедема, у културном хорлзонту из раздобље XV века.

 

Као посуде у којима су држане житарице, мед и друге намирнице, питоси се јављају на свим до сада истраживаним локалитетима средњовековне Србије, пре свега у утврђеним градовима - Новом Брду, Нишу, Крушевцу, Сталаћу, Соко граду, Београду и Смедереву, али и у манастирима, као што cy Милентија, Раваница, Градац, Ариље, св. Петар код Новог Назара и Ђурђеви ступови (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 54). Питоси временски опредељени у XIV-XV век углавном cу имали косо разгрнут обод, овално обликован трбух и уско равно дно, а као особеност на трбуху се јавља ојачање у виду рељефних трака, које су некада и тордиране.

 

За београдски примерак питоса немамо аналогије међу објављеним материјалом са других налазишта. Међутим, посматрањем керамичких посуда које су насликане на фрескама у црквама средњовековне Србије, дошло се до занимљивих података. Тако на пример, питоси насликани на представама свадбе у Кани у манасгару Дечани (XIV век) и Каленићу (почетак XV века), показују велике сличности у форми и начину украшавања са посудом откривеном на Београдској тврђави (Бајаловић - Хаџи-Пешић 1981, сл. 20; Ђурић В. 1975, 103, сл. И). Разлике које се примећују између насликаних питоса и оних који су коришћени у свакодневном животу требало би узе ги условно, с обзиром на то да је у извесним сценама на фрескама долазило до копирања шаблона и механичког понављања иконографских композиција, па се тако често јављају и архаични облици судова. Иако се претпоставља да наш примерак питоса својим обликом упућује на хронолошки старије посуде, он би према стратиграфским условима налаза, као и на основу начина обликовања на брзом витлу, временски могао бити опредељен у пуни XV век.

 

 

ВРШНИЦИ. Међу керамичким посудама из овог раздобља заступљени су и вршници. У ову врсту издвојене су веће посуде коничног облика, код којих се на горњем делу трбуха налазе отвори за проток ваздуха (сл. 30/15-16). Вришнци су обично украшени хоризонтално урезаним линијама или пластичним, косо нарецканим факама. Израђивани су, као и већина производа из овог раздобља од песковите, мрко или сиво печене глине. Углавном сви до сада нађени примерци, којих је сразмерно мало, потичу из Западног подграђа, из културних слојева у којима преовлађује карактеристична грнчарија XV века.

 

 

    Трпезна керамика

 

Трпезне посуде XV века доста је лако разликовати од оних намењених кухињској употреби. Из разлога што је у питању развијена производња керамичких посуда, трпезна

 

80

 

 

Сл. 30. Кухињска керамика 1427-1521. Поклопци: сл. 1-13: Питос сл. 14; Вршници: сл. 15-16.

Fig. 30. Kitchenware 1427-1521. Lids: figs. 1-13; Pithos: fig. 14; 'vršnici': figs. 15-16.

 

81

 

 

керамика је пре свега карактеристичних облика. Осим овога, важан чинилац код издвајања посуда у ову наменску категорију је и њихово украшавање. Оно што се не може јасно разграничити увидом у инвентар трпезне керамике тиче се порекла ових производа, односмо да ли је донета у Београд из појединих радионичких центара у Угарској, или је можда делом израђивана у локалним радионицама. Са тим у вези, поставља се питање која је врста керамичких посуда могла бити локални производ? Према особинама може се са извесном сигурношћу претпоставити да је већина ових посуда израђена у угарским радионичким центрима. Пре свега то су зделе од каолинске глине, као и неки облици здела, крчага, бокала и пехара, који у технолошком смислу показују исте карактеристике као и посуде из групе кухињске керамике (зрнаста, песковита фактура и црвена боја печења). Оваквим издвајањем преостаје врло мали број посуда, и то најпре из друге етапе угарске власти, за које се може претпоставита да су израђене у Београду.

 

 

ЗДЕЛЕ. Међу трпезним зделама из овог раздобља јављају се четири прсте, различите међусобно услед коришћења другог културног узора приљеком њиховог обликовања.

 

 

Група I. Овом групом обухваћена су два основна облика, који ce у културном погледу не могу посматрати одвојено један од другога, јер имају заједнички узор (сл. 31/1-2, 7-8). Дубље зделе на ниској стопи, косо разгрнутог (сл. 31/2), некада скоро хоризонталног обода (сл. 31/1), биле су израђиване од песковите глине, црвене боје печења. Унутрашња а делимично и спољна површина ових посуда биле су превучене зеленом, односно мрком глеђу, која се наносила или директно на посуду или преко танког слоја белог премаза - енгобе. Другу варијанту чине плитке калотасте зделе, такође на ниској стопи (сл 31/7-8), које ce у технолошким особинама не разликују од здела претходно описане форме. Према стратиграфским условима налаза, трпезне зделе ове групе временски су доста предизно опредељене. На основу примерака откривених у затвореним целинама истраженим на простору Замка и Североисточног бедема Доњег града, генерално су датоване у раздобље угарске власти у Београду, односно 1427-1521. годину (Табела I). Међутим, на основу технолошких карактеристака нађених примерака, првенствено по квалитету и боји глазуре, оне би се пре могле определити у каснију керамичку продукцију из

 

 

Сл. 31. Трпезна керамика 1427-1521. Зделе. Група I: сл. 1-2, 7-8; Група II: сл. 4,6; Група III: сл. 3; Група IV: сл. 5.

Fig. 31. Tableware 1427-1521. Bowls. Group I: figs. 1-2, 7-8; Group II: figs. 4, 6; Group III: fig. 3; Group IV: fig. 5.

 

82

 

 

првих деценија XVI века, што потврђују и налази фрагмената ових здела у затвореној целини заједно са новцем краља Фердинанда I из 1530. године.

 

Ове зделе имају веома дугу традицију у грнчарској производњи и током времена претрпеле су тек незнатне измене у форми, које cу углавном ограничене на разлике у профилацпји обода и, у нешто мањој мери, стопе. Као један од карактеристичних облика византијске грнчарије, која у централним областима Царства почнње да се производи од IX, односно раног X века, оне ce најпре појављују као налази у јужним областима Балканског полуострва у XII-XIII веку, када су најчешће и богато украшене у техници сликања и сграфита (Harrison R.M., Firatli N. 1966, 225-227, 231, fig. D/8, 8, 12; Babić B. 1971, 49, fig. 2/1-4, 6, 9; Бајаловић - Хаџи-Пешић M. 1981, 56, 57, T. XVII/1-4, 11, 12). Занимљиво је да их у Београду у старнјим хоризонтима нема и да се први пут јављају у периоду Деспотовине (сл. 25/1-2), што је и логично, јер у то време Београд прати културне традиције Моравске Србије. У периоду угарске власти зделе ове форме не представљају чест налаз, да би тек од укључивања Београда у састав Турског царства 1521. године и касније, током XVII-XVIII века, дошло до њихове широке употребе, када се јавља и мноштво варијанти, како у облику реципијента, тако и у висини и профилации стопе. Бројне су аналогије за ове зделе на локалитету Saraçhane у Цариграду, где су откриване претежно у отпадним јамама датованим у XV па све до почетка XVII века (Harrison R. М., Firatli N. 1966, 230, 232, fig. Е/4, 8, 9, 12). Такође, у истом раздобљу јављају се и међу керамичким материјалом из Будима (Gerelyes I. 1990, 273, abb. 2/8, 10).

 

 

Група II. Другу врсту чине мање луксузне зделе калотастог облика (сл. 31/4, 6). И међу њима ce, као и међу зделама претходне групе, јављају различите варијанте, које се односе на профилацију и на технолошке особености. Ове зделе јављају се сразмерно ретко у Београду. Типични представници су посуде благо разгрнутог обода и ребрасто профилисаног трбуха, које су сврстане у тип I/21 (сл. 31/4). Њима сличне су посуде типа I/10, које имају прстенасто задебљан обод испод којег је плићи жлеб, па из тог разлога изгледа као да имају наглашено раме (сл. 31/6). Различите форме и особине глине условили су и различито украшавање. Посуде типа I/21 израђене су од песковите глине, претежно мрке боје печења, док су зделе I/10 углавном биле од жућкастобеле каолинске глине. Украшавање појединих врста здела такође је различито. Тако се на каолинским зделама јавља једноставан сликани линијски орнамент, док се на осталим примерцима јавља урезани украс, односно зарези утиснути ноктом.

 

Иако ни за једну од приказаних здела нема аналогија на другим налазиштима, могуће је претпоставити да примерак опредељен у тип I/21 представља производ локалних грнчара по узору на форме из позноготичког занатства, уз примену нове технологије, док је каолниска здела, због својих карактеристка можда могла бити израђена у неком од угарских грнчарских центара. Профилација ових здела и њихове технолошке карактеристике, пре свега зрнаста песковита фактура и боја печења, чинили би ове судове делом угарске керамичке продукције XV века.

 

 

Група III. Зделе типа 1/15 показују знатно другачије особине, које се односе на профилацију и технолошке особености. Оне имају хоризонтално разгрнут обод, овални трбух и равно, прстенасто проширено дно (сл. 31/3). Израђене су од мрко печене глине, песковите фактуре са примесом гуцане шкољке. Због општег изгледа, карактеристичне фактуре и орнамента ова здела највероватније представља један од сразмерно ретких облика домаће грнчарије који наставља да се производи у новим условима.

 

 

Група IV. Мала калотаста здела издигнута на ножице, типа I/23, такође је фрагменгарно сачувана, али је судећи према аналогним налазима из Будима могла имати и шупљу хоризонталну дршку/ручку (сл. 31/5) (Gerelyes I. 1990, 353, abb. 39-40, 380, abb. 78/5, 389-390). Она је направљена од песковите глине са додатком туцаног кречњака и има зелено глеђосану унутрашњу, a делимично и спољну површину. Ова здела нађена је у просторији палате у Подножју дунавске падине, у слоју пожара, на основу чега би била датована у другу половину, односно крај XV века (Табела I), што је подударно датовању истих здела из Будима. Порекло овог типа, међугам, требало би тражити у керамичком материјалу суседних, јужних области, које су у овом раздобљу насељене турским становништвом, односно у њиховој постојбини на Истоку, из времена које претходи доласку на Балканско полуострво.

 

 

КРЧАЗИ. Међу крчазима који су регастровани у Београду јасно се издвајају три главна облика, који својим особинама упућују на различите културне утицаје. С једне стране, то би био утицај угарске грнчарије, док би на другој страни извесни облици указивали на продор оријенталне моде у керамичку продукцију током XV века.

 

 

Група I. Најбројније заступљени су крчази прстенасто проширеног обода и овално обликованог трбуха (сл. 32/1-8). Отвор посуда је кружни (сл. 32/1-5), или је овални са наглашеним изливником и тада има плитак жлеб са унутрашње стране (сл. 32/6, 8).

 

83

 

 

Сл. 32. Трпезна керамика 1427-1521. Крчази. Група I: сл. 1-8; Група II: сл. 11; Бокали. Група I: сл. 9-10; Група II: сл. 12.

Fig. 32. Tableware 1427-1521. Jugs. Group I: figs. 1-8; Group II: fig. 11; Pitchers. Group I: figs. 9-10; Group II: fig. 12.

 

84

 

 

Као варијанте у оквиру ове форме издвојени су примерци са вертикално извученим вратом (сл. 32/7). На овим посудама често се јавља плитка ребраста профилација на врату, а некада и на горњем делу трбуха. Сви до сада откривени крчази показују сличности у квалитету. Иако је један део производа израђен од средње пречишћене глине, већи број посуда је песковите фактуре и све их одликује брижљива израда и уједначена црвена или сива боја печења. Свега један примерак од ових крчага има површину превучену танким али уједначено нанетим златастим премазом. Крчази овог облика сразмерно се често јављају у затвореним целимама истраженим на просторима Београдског града. Највећи број примерака откривен је у слоју засипања Приобалног бедема, као и на истраженим површинама Горњег града (Поповић М. 1986, 189, сл. 6/6). Једна од посуда типа III/12 (сл. 32/7) откривена је и приликом истраживања средњовековног предграђа на Дорћолу (Бјелајац Љ. 1978, 135, Т. II/тип III/12, 136).

 

Поменути крчази представљају један од најчешће коришћених производа трпезне грнчарије на подручју Београда у овом раздобљу, што се генерално не би могло рећп и за њихову заступљеност на другим налазиштима. Тек за неке од облика крчага сврстаних у овај општи тип налазимо аналогије, и то пре свега међу керамичким материјалом из Будима, где се прилично често јављају крчази у нашој кодификацији означени као III/12 (сл. 32/7), али само као слична форма (Gerevich L. 1966, abb. 296/11; Holl I. 1963, 380, abb. 78/7, 381, abb. 79/12). У Будиму cy ови крчази израђени y бољој фактури и украшени cy сликавим линеарним орнаментима. За разлику од њих, наш примерак представљао би донекле модификован производ, који се ослања на угарску традицију, али је у стилу прилагођен керамичкој моди из друге половине XV века. Крчази овог типа у Будиму се у луксузној варијанти појављују од друге половине XV века и трају у измењеној технологији доста дуго, све до средине XVII века, што потврђују налази из јаме откривене у близини палате краља Жигмунда (Gerevich L. 1966, 31, 33, abb. 35/4, 203). Исте посуде нађене су и приликом археолошких истраживањња Старог града у Варшави, где су временски опредељене у раздобље на прелазу из XIV у XV век (Kruppé J. 1961, 22, ryc. 5/2, 23). Судећи према налазима из Аустрије, слични крчази су произвођени и у радионицама на овом подручју, где cy прилагођаване укусу локалног становништва (Cech В. 1987, 261, taf. 57/С 18-19, 262, taf. 58/С 19). Они су, наиме, током XV века израђивани од песковите, сиво печене глине а често имају и украс у виду низова троуглова у трњем делу суда. што их чини блиским традиционалној грнчарији израђиваној у грнчарским центрима у овој области (Cech В. 1987, 190-191).

 

Посуде аналогае онима које cу издвојене у тип III/4 (сл. 32/5), регистроване су за сада само у Будиму, а налажене cy у културним слојевима који су оквирно датовани у XV и прву половину XVI века (Gyürky К. 1982, 200, abb. 17/6, 201). Интересантно је напоменути да иако су израђени у истој технологији као и примерци из Београда, на једном од крчага овог типа из Будима јавља се на дршци печат бечке радионице, који се скоро искључиво налази само на производима израђеним од глине са примесом графита.

 

 

Група II. Крчази сврстани у ову групу као налази су изузетно ретки на подручју Београда (сл. 32/11). Оријентална грнчарска традиинја врло је јасно изражена кроз форму ових посуда, па би њихово порекло највероватније требало везати за хронолошки старије, али и истовремене са Истока. Како је овај крчаг откривен у јами која је на основу керамичког материјала оквирно датована у XV и прву половину XVI века, он би само посредно могао бити ближе временски опредељен у крај XV века, тј. у време када се у грнчарији из Београда запажа већи прилив робе оријенталног стила.

 

 

БОКАЛИ. У скромном репертоару ових посуда јављају се свега два типа, који су различито бројно заступљени (сл. 32/9-10, 12). Чешћи су бокали дужег цилиндричног врата, лоптастог трбуха и равног дна (сл. 32/9-10). Они су били израђивани или од црвено печене, средње пречишћене глине, или од мрко печене глине песковите фактуре, док је спољна површина на неким примерцима превучена црвенкастомрком глеђу. Већина налаза ових бокала откривена је приликом истраживања цивилног насеља у Доњем граду, а спорадични налази потичу и са истражених површина Западног подграђа (Табела I).

 

Посуде исте форме и технологије први пут се јављају на налазиштима у Бугарској у XIII-XIV веку, а настају под утацајем радионица Византије и Османског царства (Георгиева С. 1974, 25, обр. 12/24, 53, 56). Као рефлексија тих утицаја они се у истом раздобљу јављеју и на територији данашње јужне Румуније, као и на Кримском полуострву, пре свега у Херсону. У Београду се ови бокали појављују знатао касније, тек од периода 1427-1521. године, a време њихове интензивне производње је током XVI-XVII века, када их нови становници Београда користе као најомиљенији облик ове врсте посуда.

 

85

 

 

Сл. 33. Трпезна керамика 1427-1521. Пехари. Група I: сл. 1-6; Група II: сл. 7-9; Група III: сл. 10-11.

Fig. 33. Tableware 1427-1521. Goblets. Group I: figs. 1-6; Group II: figs. 7-9; Group III: figs. 10-11.

 

 

И друга врста бокала, косо разгрнутог обода и овалног трбуха показује исти, добар квалитет израде (сл. 32/12), као и неки од примерака претходно описане врсте, с тим што су ови најчешће зелено глеђосани. Иако налаз једног бокала у затвореној целини из куле V Североисточног бедема Доњег града указује да се они јављају већ током XV века, њихова највећа продукција се везује за раздобље после 1521. године.

 

 

ПЕХАРИ. Поред луксузних примерака пехара за које се према квалитету израде, а делом и формама претпоставља да су израђивани у грнчарским радионицама изван подручја Београда, међу откривеним керамичким материјалом јављају се и они рађени у техникама за које се претпоставља да су могле бити примењиване и у домаћим радионицама.

 

 

Група I. Најмасовнијим производом из ове функционалне групе сматрају се пехари разгрнутог и са унутрашње стране ужлебљевог обода и лоптастог трбуха који се сужава према стопи (сл. 33/1-5). Трбух посуде ребрасто је профилисан или, ређе, украшен урезаним хоризонталним линијама. Истој групи прикључен је пехар који се обликом донекле разликује, утолико што има тракасто профилисан обод, док је трбух украшен хоризонталним низовима убода изведених точкићем-радлом (сл. 33/6). Поменути пехари јављају се у две различите фактуре. Велика већина их је израђена од глине карактеристичне песковите фактуре, црвене боје печења, а спорадично су налажени и уломци ових пехара од беле каолинске глине. Пехар типа XII/9 (сл. 33/6) поред тога што је израђен од каолинске глине има и жуто глеђосану унутрашњу а делимично и спољну површину. Пехари овог типа, различитих величина и мање или више издуженог облика, налажени су на готово свим истраженим површинама Београдске тврђаве. У сразмерно великом броју јављају се у затвореним целинама из раздобља XV века откривеним на простору средњовековног Замка, на платоу Горњег града, затим у Западном подграђу и у Доњем граду (Табела I). Поред поменутих, фрагменти ових посуда потичу из предграђа на подручју Дорћола, као и из културних слојева XV века истражених у порти Саборне цркве (Бјелајац Љ. 1978, 135, T. II/тип XII/4; Симић З. 1980, 39, сл. 4).

 

Исти пехари често се срећу и на територији северно од Дунава - на подручју Угарске, као и у областима које су биле под њеним јаким културним утицајем. Приликом археолошких истраживања средњовековног Перлека (дан. Бечеј) известан број фрагмената ових посуда откривен је у лончарској пећи датованој у XIV-XV век (Stanojević N. 1982. Т. LXII/5, 127-128). Пехари израђени у карактеристичној песковитој фактури налажени су и у Моравској и већем делу Словачке (Nekuda V., Reichertovă К. 1968, 371, Т. LXVI/3; Hanuliak М. 1989, 205, tab. XII/7, 22; Janovčikova М., Füryova К. 1990, 116, obr. 7). Ha извесном броју налазишта у Словачкој, која су у граничној области према Аустрији, поред пехара који показују технолошке особине угарске грнчарске продукције, забележени cу и примерци израђени од средње пречишћене глине, сиве боје печења. Ови пехари су, због велике сличности са целокупним керамичким материјалом поменуте области,

 

87

 

 

приписани грнчарским радионицама лоцираним на подручју аустријског Подунавља, и датовани су у фругу половину XV века (Hoššo Ј. 1983, 220, obr. 1, 222, obr. 2/10).

 

Иако се пехари истог типа током XV века јављају на широком простору средње Европе, директним аналогијама са посудама откривеним на подручју Београда могу се сматрати пре свега пехари произвођени па територији Угарске, односно у Будиму, где се на основу налаза ових посуда у затвореним целинама може пратити и развојна линија ове особене форме. Утврђено је, наиме, да у Будиму пехари овог типа почињу спорадично да се јављају већ међу грнчаријом из XIV века, и тада су они на ниској стопи, односно здепастијег облика (Holl I. 1963, 345, abb. 26, 351, abb. 35, 354, abb. 43, 376, abb. 74/1-6, 379, abb. 77/11, 12). Своју најфункционалнију форму, масовну производњу и распрострањеност широм средње Европе, доживљавају током XV века. У другој половини, односно крајем XV века пехари истог типа произвођени су у мањем броју и у измењеној технологији коју је захтевао и нов третман површине - глеђосање и другачије, печатно украшавање (Holl I. 1963, 364, abb. 64-65, 393-394). На тај начин, они су у зениту производње постали луксузна роба намељена малом броју корисника, након чега врло брзо излазе из моде.

 

Пехари из Београда према стратиграфским условима налаза, али и по свом облику и великој бројној заступљености у односу на све остале познате производе ове функционалне групе, временски су опредељени у раздобље пуног XV века, док би се једини глеђосани примерак у оквиру ове групе посуде могао посматрати и као производ који је донет у Београд током друге половине XV века.

 

 

Група II. Другу специфичну групу чине масивнији пехари на ниској стопи, са или без дршке (сл. .33/7-9). Они имају кратак косо разгрнут обод, какви су пехари типа XII/7 и XII/8 (сл. 33/7-8), или су са једноставним, равним ободом (сл. 33/9). Мада показују извесне разлике у профилацији, сви су израђени у истој технологији, од средње пречишћене глине, црвене боје печења и имају зелено или мрко глеђосану, а некада и глеђу сликану површину. Међу керамиком са Београдске тврђаве, која се временски опредељује у раздобље 1427-1521. године, ови пехари јављају се сразмерно ретко и то тек од средине XV века, на шта упућују налази из затворених целина са простора Замка и испред Јужне капије Горњег града (Табела I).

 

 

Група III. У засебну врсту издвојени су и пехари коничног облика са тракасто профилисаним ободом. код којих је трбух украшен урезаним линијским украсом (сл. 33/10-11). Сви до сада нађени примерци, који су на нашем налазишту сразмерно ретки, израђени су од црвено печене глине. Иако би технолошке карактеристике примерака ових пехара, пре свега зрнаста песковита фактура и боја печења, указивале на то да је у питању један од производа насталих под утицајем угарске грнчарије овог раздобља, аналогних посуда са овог подручја у до сада објављеном материјалу нема. Већи број једноставних коничних пехара по форми сличних примерцима откривеним на подручју Београда јавља се, међутим, на налазиштима уз Дунав у данашњој Аустрији (Cech В. 1987, 189, 256, tat 52/В1-В 4). Ове посуде су различитог квалитета и боје печења од наших, што највероватније указује и на производњу у неком од грнчарских центара на поменутом подручју током XV века.

 

 

    Керамички производи из средњоевропских радионица

 

Из велике количине керамичког материјала временски опредељеног у раздобље угарске власти у Београду (1427-1521), за известан број производа, утврђено је радионичко порекло. Претежно је то луксузна грнчарија из средњоевропских центара, која је посредством Угарске доспевала и у Београд. Тек за мањи број ових производа прецизно су, путем аналогија, утврћене и издвојене радионице, док је за већину посуда указано на могућу област у којој је одређена врста грнчарије могла бити израђивана. Тако се, са доста сигурности, у керамичком материјалу Београда могу препознати производи из грнчарских радионица у Будиму, Зигбургу (Siegburg) и Бечу, док се за преостале претпоставило да су доспели из радионичких центара који су постојали на подручју Угарске, северне Моравске и Аустрије. Засебну групу чине керамичке посуде за које је на основу карактеристичног облика и начина украшавања претпостављено да су биле израђене у јужном залеђу Београда. Од радионица које су деловале у овим областима, за сада је поуздано издвојена само она у Смедереву.

 

 

Група I. Будим - Угарска. Тесне политичке и економске везе Београда и Будима датирају, као што смо раније напоменули, још од времена владе деспота Стефана Лачаревића. Међутимм културни импулси које ова велика средњоевропска престоница шаље и мода коју диктира кроз производе материјалне културе, у већој мери уочавају се тек од уласка Београда у састав Угарске. Ово се јасно види и кроз сразмерно бројну заступљеност појединих керамичких врста у културним хоризонтима који су стратиграфски издвојени у раздобље 1427-1521. године.

 

87

 

 

Сл. 34. Трпезна керамика из средњоевропских радионица 1427-1521. Будим - Угарска

Fig. 34. Tableware from middle European workshops 1427-1521. Buda - Hungary.

 

 

Међу овим јасно културно издиференцираним производима, значајне налазе представљају примерци трпезне керамике. Током друге половине XV века у будумским грнчарским радионицама израђивани су, поред осталог, и луксузни крчази различитог облика. Један од њих, који се на основу општег изгледа и изванредног квалитета израде може сматрати репрезентативним примерком посуде из ове епохе, нађен је и у Београду (сл. 34/9). To је мали крчаг израђен од пречишћене, беле каолинске глине, украшен мрко сликаним мрежастим орнаментом. Примерак потиче из отпадне јаме откривене уз спољно лице југозападног зида иалаге у Подножју дунавске падине, а појединачни фрагменти који се на

 

88

 

 

основу препознатљиве фактуре и сликано: украса могу прикључити овој врсти посуда нађени су и у културном слоју којим је засуг простор испред Јужне капије Горњег града (Табсла I). Иако стратиграфска анализа културних слојева у којима су поменути крчази откривени недвосмислено указује на њихову појаву и коришћење у Београду током друге половине XV века, ближе временско опредељење и препознавање одређеног радионичког центра из којег су доспели у Београд извршено је према резултатима археолошких истраживања Будима. Током вишегодишњих археолошких радова на подручју средњовековног Будима откривен је већи број ових луксузних сликаних крчага, за које је утврђено да су их израђивали домаћи грнчари у радионицама лоцираним у непосредној близини града (Moll I. 1963, 381, abb. 79/8, 9, 12).

 

Настали у XV веку, ови крчази имају своје порекло у ранијој угарској керамичкој продукцији из краја XIII века, када су судови сличне форме били израђивани од црвено печене глине, са спољном површином обрађеном белом енгобом преко које је и црвено слукани, линеарни украс. Оживљавање сличних производа касније, током друге половине XV века, представља највероватније одговор локалних грнчара на све већу употребу производа италијанске мајолике, па се тако крчази сличне форме, сада прилагођене новој моди, израђују у технологији, која се у финалном резултату приближава оригиналним производима од мајолике овог раздобља - жућкаста или бела површина суда са сликаним украсом (Holl I. 1963, 371, abb. 69/4, 385, 390-392). Највећа производна активност будимских радионица које су израђивале ове крчаге ограничена је на пар деценија, односно на раздобље 1460-1480. године (Holl I. 1963, 351).

 

У истом периоду, поред поменутих репрезентативвих посуда израђују се мање луксузни примерци већих крчага са искошеним, високим и ребрасто профилисаним вратом и ширим овалним трбухом, који је украшен мрко сликаним мрежасто испреплетаним линијама (сл. 34/1, 6). Ове посуде израђиване су од жутонаранџасте глине, песковите фактуре или, ређе, од црвено печене, средње пречишћене глине. И оне се такође на Београдској тврђави јављају у затвореним слојевима из раздобља пуног XV века, као што су они откривени испред Јужне капије Горњег града и у кули V Североисточног бедема Доњег града (Табела I) (Поповић М. 1970, 20, сл. 21/1). Иако се у погледу форме и квалитета израде ови крчази разликују од посуда које су поуздано означене као производи будимских радионица, пре свега због разлика у технолошким особинама, они показују велику међусобну сличност у стилу, односно идентичном украсу, па се претпоставља да су и они могли настата у некој од будимских радионица.

 

Поред луксузних крчага произвођених у грнчарским радионицама лоцираним у околини Будима, међу керамичким производима откривеним на подручју Београда издваја се већи број посуда које су, судећи према технолошким карактеристикама највероватније биле израђене у појединим од радионичких центара на територији Угарске (сл. 34/2-5, 7-8, 10-12). To cy такође трпезне посуде, међу којима има здела, лонаца и пехара. Све оне се одликују квалитетном израдом од жућкасте или беле каолинске глине, песковите или средње пречишћене фактуре. Поред раније поменутих здела I/10 (сл. 31/6) и веких од посуда типа I/14 (сл. 26/2), приликом археолошких истраживања простора средњовековног Замка откривена је мала здела на ниској стопи, од одлично пречишћене, беле глине, са зелено глеђосаном унуреашњом, а делимично и спољном површином (сл. 34/3). Истих је карактеристика и лонац са дршком, који у типолошком смислу показује сличности са кухињским лонцима издвојеним у тип II/1 и II/8 (сл. 28/1, 6), али је, судeћи према добром квалитету, највeроватније био коришћен на трпези (сл. 34/11). Већi број сличних трпезних лонаца јавља се у краљевској палати у Будиму, где потичу из затворених слојева датованих у 1460-1480. годину (Holl I. 1963, 352, abb. 37, 389-390). У исто раздобље, односно другу половину XV века они су временски опредељени и на Београдској тврђави, на простору Замка (Табела I).

 

Са Тврђаве потиче и већи лонац разгрнутог обода са тзв. крагном, уског овалног трбуха (сл. 34/12). Иако је израђен од карактеристичне песковите, жућкасте каолинске глине, унутрашња страна му је превучена дебљим слојем компактне мрке глазуре, док је преко спољне површине суда нанет црвени премаз, обрађен у виду косих глачаних трака. Ови лонци у погледу облика показују велику сличност са производима аустријских грнчарских радионица из XIV и почетка XV века, али би њихове технолошке особине указивале на то да су они били израђивани и на простору Угарске. свакако по узору на аустријске оригинале (Felgenhauer - Schmiedt S. 1977, 298, taf. 11/1, 5, 299, taf. 12/1, 300, taf. 13/1, 2, 4, 6. 301, taf. 14/8, 9). Ови лонци cy, y сразмерно бројним варијантама, које се односе на косину обода и ширину трбуха, налажени приликом археолошких истраживања Будима, у културним хоризонтима почев од XV века (Holl I. 1963, 375, abb. 73/4-8, 10-15).

 

89

 

 

Чини ce да су будимски и аустријски примерци сасвим ретко изнутра глеђосани, a скоро увек имају ребрасто профилисан горњи део трбуха. Београдски примерак је сличан будимским по фактури и боји печења, али има неуобичајену обраду површине - изведену глачањем, каква није уочена на аналогним примерцима. Према поменутим подацима извесно је да се лонци са ободом у облику "крагне" производе доста дуго и у великом броју различитих варијанти у погледу форме и факгуре. Међутим, као и остали облици посуда који имају дуг век трајања и ове су подложне променама које диктирају различити културни утицаји и модни токови. Тако се претпоставља да је са све широм употребом глеђи током друге половине XV века, дошло до тога да се и ове посуде прилагоде тренутној моди. На поменуто временско опредељење указивали би и услови налаза примерка из Београда. Овај по свему особен лонац откривен је у културном слоју којим је засут простор испред Јужне капије Горњег града, што би овај слој и његов садржај ближе датовало у раздобље 1456-1521. године (Табела I).

 

Групи производа који су у Београд доспели из за сада непознатих грнчарских радионица са подручја Угарске припадају и врло луксузни примерци пехара (сл. 34/2, 4-5). Најједноставнији од њих је коничног облика са тракасто профилисаним ободом и издуженим трбухом, који је украшен са два појаса плитко урезаниах таласастих линија (сл. 34/5). Посуда је израђена од фино пречишћене глине, црвене боје печења и има углачану спољну површину. Осим поменутог пехара, на подручју Београда су налажени и сразмерно ретки фрагменти који се могу приписати истим судовима. Они некада имају спољну површину обрађену танко нанетим златастим премазом. Најлепши примерци коничних пехара овог типа откривени су на простору средњовековног Замка, у затвореним целинама из средине, односно друге половине XV века (Бајаловић -Хаџи-Пешић М. 1981, 129, Т. L). За ове посуде најближе аналогије имамо међу керамичким материјалом из краљевске палате у Будиму, где се током друге половине XV века они јављају у луксузнијој варијанти, са маслинасто глеђосаном површином и печатним украсом (Holl I. 1963, 356, abb. 46-47, 382, abb. 80/1, 2, 6, 8, 391). Поред ових, са истог налазишта и из истог раздобља познати су и пехари идентичног облика израђени у техници мајолике, који су вероватно настали по узору на производе италијанских радионица (Holl I. 1963, 361, abb. 56-57, 390-392).

 

Преостала два примерка пехара нађена су приликом археолошких истраживања палате у Подножју дунавске падине (сл. 34/2, 4). Један од њих, откривен у јами уз југозападни зид палате, у основи је такође коничне форме, с тим што је горњи део трбуха сужен и наглашен малим пластичним ребром, а показује и исте технолошке особине као и претходно описани (сл. 34/4). На дну суда налази се урезани знак, вероватно ознака власника пехара. Друга посуда нађена je у простору атријума палате, у слоју пожара. To је пехар на стопи, овално обликованог трбуха, који има седам малих дршки-ушица распоређених испод отвора (сл. 34/2). За разлику од претходних, овај је био израђен од средње пречишћене глине, светлоцрвене боје печења и имао је зелено или мрко глеђосану и шљунком огрубљену површину. Иако се ради о сасвим посебном производу, поједине од његових особина могле би указати на евентуално порекло узора по којем је овај пехар израђен. Неки од детаља коришћених приликом обликовања ове посуде, пре свега његових дршки, као и огрубљивање површине суда, упућују на директио коришћење узора из северноморавске грнчарске продукције (тзв. лоштицки пехари). Услед непознавања изворне технологије, што је сасвим сигурно било добро чувана тајна, овај пехар вероватно је израђен према тадашњим могућностима сналажљивих угарских грнчара. Ни за један од ових луксузних производа не постоје у потпуности паралелни налази међу до сада објављеним керамичким материјалом из радоиничих центара чија је активност временски опредељена у раздобље 1427-1521. године. Ипак, с обзиром на изванредан квалитет сваког од пехара откривених на просторима Београдске тврђаве, претпоставља се да су ови производи могли настати у некој од већих грнчарских радионица на подручју средњовековне Угарске, можда у околини Будимског града, Шопрона, Печуја или другде.

 

Засебну групу међу керамичким посудама које су биле израђене у угарским радионицама чине крчази уског прстенастог отвора, ребрасто профилисаног грла од којег полази дршка и спаја се на горњем делу овалног или лоптасто обликованог трбуха (сл. 34/7-8, 10). Сви примерци ових крчага су исти, и осим незнатних разлика у форми имају и заједничке технолошке карактеристике. Они су изузетно таиких зидова, а израђени cу од средње пречишћене, црвено или мрко печене глине, некада са тракасто глачаном (сл. 34/10) или приглачаном површином (сл. 34/7-8). Оно што представља изузетност ове врсте судова је то да су дршке, за разлику од реципијента, израђене од песковите глине. С обзиром на то да су сви крчази ове форме међусобно слични, претпоставља се да су били израђени у истом радионичком центру на подручју Угарске. Фрагменти ових посуда су

 

90

 

 

углавном налажени на истраженим површинама Горњег града, у затвореним слојевима и културним хоризонтима који cу датовани у раздобље 1427-1521. године, као што су они испред Јужне капије и Североисточног бедема (Табела I).

 

На подручју северно од Београда, у градским насељима, крчази овог типа срећу се сразмерно често. Нађени су у Перлеку (дан. Бечеј), у лончарској пећи која је датована у XIV-XV век (Stanojević N. 1982. Т. LXII/1, 127-128). Сви остали за сада познати налази потичу из Будима, из културних слојева временски опредељених у XV век (Gyürky К. 1982, 200, abb. 17/4, 5, 201; Holl I. 1963, 380, abb. 78/3, 391).

 

Крчази истог типа јављају се и у Београду и у Будиму и касније, током XVI-XVII века. У Београду осим производа који су по технолошким особинама слични овима из раздобља XV века, већи је број оних са израженим одликама градске керамике оријенталног стила - добро пречишћена глина сиве боје печења са површином која је равномерно углачана, некада до металног сјаја, док крчази из Будимског града искључиво показују одлике ове друге групе (Gerelyes I. 1990, 269, 275, abb. 3/3). Иако је стилски развој ових крчага донекле јасан, оно што остаје нерешено је питање порекла овог облика. Њихова рана израда у радионичким центрима Угарске током XV века, указивала би на тамошње порскло облика, мада не би требало искључити евентуални импулс из неке друге области, односно из друге културе. Чињеница да овај тип крчага постаје омиљев и широко коришћен тек од XVI века, од стране новог, турског становништва, могао би указивати на то да је узор преузет из оријенталне културе. На тај начин је већ позната, блиска форма посуде почела да се израђује у другачијој технологији, која је током XVI-XVII I века диктирана променама у моди оријенталног стила.

 

Крчази са Београдске тврђаве откривени су углавном у затвореним целинама из почетка XVI века, односно у хоризонту деструкције који се везује за турско освајање Београда 1521. године. To би значило да је време њиховог коришћења највероватније било у раздобљу 1456-1521. године, односно између две велике опсаде Београда, у којима је град и највише сградао. Из разлога што су промене на керамичком материјалу Београда у директној вези са онима које диктира културни центар у Будиму, и на овом материјалу се примећују исте особине. Наиме, од средине XV века у керамици из Будима већ долази до значајнијег продора утицаја оријенталне грнчарије (форми и техника рада), што је у вези са променама на граници, односно значајнијим присуством Турака у граничном подручју и развијеном трговином са обе стране државне границе (Gerevich L. 1971, 132-133). Такође, највећа продукција крчага, пре свега оних са изливником у виду писка, код нас се запажа тек од XVI-XVII века, што се доводи у везу са преовладавањем нових елемената у производима материјалне културе, како у Београду, тако и у материјалу из Будима, који са нашим има највише сличности (Gerelyes I. 1990, 279, abb. 4/3, 284).

 

 

Група II. Беч - Аустријске радионице. Аустријске грнчарске радионице током средњег века снабдевају средњоевропско тржиште карактеристичним производима намењеним кухињској употреби. Од не толико разноврсног, колико сразмерно бројног материјала, на подручју Београда јавлјају се две различите групе посуда. За једну од ових врста установљени су, са великом сигурношћу, радионички центри из којих су производи доспевали у Београд. To су лонци већих димензија, који су израђени од сиво печене глине, песковите фактуре и са примесом графита. Сви примерци истог су облика - широко отвореног, овалног реципијента, са разгрнутим и на спољну страну савијеним ободом од кога некада полази мала дршка и спаја се на горњем делу трбуха (сл. 35/1-6). На ободу ових судова често је утиснут печат радионице, што допушта могућност врло прецизног препознавања њиховог радионичког порекла.

 

Иако масивни, а некада и изразито дебелих зидова, ови лонци су били коришћени искључиво за кување над отвореним пламеном (Cech В. 1987, 175-176). Поједини аутори, бавећи се овом врстом материјала, изнели су мишљење да су графитни лонци употребљаваип и за топљење метала, односно за прављење ливене муниције (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 134-135). Ово мишљење засновано је, с једне слране, на условима налаза примерака откривених на Београдској тврђави и Вишесаву код Текије, док су, са друге стране, коришћени резултати добијени путем хемијско-минералошких анализа. Неко од комада графитних лонаца откривених у рову двојних бедема Замка и Западног подграђа Београдског града навели су на помисао да су графитни лонци коришћени да би се у њима топио метал за муницију, док је у Вишесаву у близини ових лонаца нађен калуп за ливење зрна (Бајаловић – Хаџи-Пешић 1981, 134-135 и нап. 69, 72, 73). He доводећи у питање закључке изведене на основу резултата хемијских анализа, указујемо на чињеницу да ни на једној од посуда из Београда нису откривени остаци топљеног метала, што би морало постојати да су посуде служиле у претпостављену сврху. Такође, на већини откривених

 

91

 

 

Сл. 35. Кухињска керамика из средњоевропских радионица 1427-1521. Беч - Аустрија.

Fig. 35. Kitchenware from middle European workshops 1327-1521. Vienna - Austria.

 

 

судова јасно се виде трагови горења на спољној површини, што би ове лонце сврстало у групу производа коришћених у функцији кухињске керамике. Осим овога, приликом археолошких истраживања на подручју Београда откривене су и графитне посуде других форми, које су према аналогним налазима са других локалитета опредељене у судове за топљење метала. О овим посудама биће више речи у одељку овог рада о техничкој керамици. На подручју Београда тзв. "графитни лонци" представљају сразмерно чест налаз, a у значајном броју потичу и из затворених целина. Највећи до сада откривен број посуда потиче из културног слоја којим је засут простор испред Јужне капије Горњег града, као и у отпадној јами истраженој уз спољно лице југозападног зида палате у Подножју дунавске падине (сл. 9/11-12, сл. 10/5, сл. 11/5). Осим поменутих, фрагменти истих лонаца налажени су и приликом археолошких истраживања на простору средњовековног Замка, затам у Западном подграђу и Доњем граду (Поповић М. 1986, 189, сл. 6/7).

 

Сазнања о постојању ове специфичне врсте керамике пружила су археолошка истраживања на подручјима Аустрије, Словачке и Мађарске. За њено ближе одређење од значаја је био проналазак Статута еснафа бечких грнчара из 1412. године (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 133 и нап. 58; Cech В. 1987, 176). У његовом додатку из 1431. године унете су одредбе, међу којима је најзначајнија она о обележавању посуда жигосањем. На тај начин објатњени су и грнчарски печати бечке, и уопште аустријске керамичке робе у средњем веку. У поменутом додатку

 

92

 

 

одређује ce да грнчар може да жигоше графитне посуде и са два жига, при чему један означава гаранцију квалитета, а други ознаку радионице. Најранији печати били cу или у виду решетке или розете, и јављају се на овим лонцима већ од XIII-XIV века (Cech В. 1987, 176). Иначе, ова форма лонца среће се и у другим фактурама и бојама печења (од жуте и окер, преко црвене и црвенкастомрке до свих нијанси сиве), али жигови су морали бити стављани само на оне производе који су у структури имали графита.

 

Велика количина ових лонаца откривена је на налазиштима у Аустрији, где су они са печатима махом датовани у XV-XVI век (Cech В. 1987, 221, taf. 17/А 101, 234, taf. 30/А 207, A 208, A 210, 235, taf. 31/А 211, A 212, 243, taf. 39/A 268, 247, taf. 43/A 294-A 296, A 298-A 300, 248, taf. 44/A 301-A 303, A 306, 252, taf. 48/A322, A 323, 180-188; Kovacsovics W. K. 1991, 150-151, kat. 21, 151-158, kat. 22-36). Из истог раздобља cy и посуде откривене y околини Бадена (Pittioni R. 1974, 46, abb. 2/1-4, 47, abb. 3/1-6, 48, abb. 4/1-2). Графитни лонци ca жиговима аустријских радионица регистровани су и на територији Словачке. На овом подручју заступљени су, судeћи према типовима печата, како они рани производи из XIII-XIV века, тако и они познији, из раздобља XV-XVI века (Habovštiak A. 1959, 473, tab. I, 474, tab. II/8, 9, 476, tab. IV/12-13). Бројна грнчарија овог типа јавља ce на налазиштима у Угарској (Holl I. 1955, 187, abb. 60). Ha овом подручју графитни лонци из различитих аустријских радионица користе ce у дугом раздобљу, почев од XIП па све до XVI века, мада је највећих број примерака датован у XV век (Holl I. 1955, 194).

 

Из претходног текста види се да је одређивање радионичках центара који су производили ову врсту грнчарије могуће извршити само према печатима. На основу резултата археолошких и архивских истраживања разликују се печати из грнчарских радионица у Бечу (Wien), Тулну (Tuln), Пасау-у (Passau) и Риду (Ried) (Holl I. 1955, 180-186, abb. 53-59, 193). Према поменутој класификацији, сви до сада откривени печата на овој врсти графитних посуда из Београда припадају мајсторима из бечких радионица, а један од њих (сл. 35/6), према И. Холу, представља редак пример породичне ознаке (Holl I. 1955, 180, abb. 53/11, 182, abb. 55/55, 55/38/1, 55/39/1, 55/39/2, 55/39/3).

 

Осим у Београду, печатни лонци аустријских радионица спорадично се срећу и на другим налазиштима у Подунављу, које је у XV и почетком XVI века представљало јужну гранниу угарског поседа. Тако су познати налази из Сапаје, Бача, Сланкамена, Земуна, Голупца и Вишесава (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 134 и нап. 63; Нађ Ш. 1961, 95, 111, Т. XV/1-3; Бајаловић –Хаџи-Пешић М. 1981, 134 и нап. 65, 66, 68; Janković М. i Đ. 1978a, 164, fig. 6/9). Објављивањем налаза из Подунавља знатно су проширена сазнања о границама распрострањености ових, због доброг квалигета широко прихваћених производа аустријских грнчарских радионица.

 

У Београд су током XV века из аустријских радионичких центара, поред карактеристичних графитних лонаца, стизали и други производи кухињске керамике. Међу нашим налазима издвојена су три примерка лонаца чија форма указује на порекло управо у поменутим областима. Реч је о судовима широко отвореног реципијента, са посувраћеним ободом и благо заобљеним трбухом (сл. 35/7-9). Иако се сва три представљена примерка лонаца међусобно разликују, они у ствари представљају варијанте истог типолошког облика. Ова врста керамике сматра се типичним продуктом грнчарских радионица које су биле лоциране на подручју данашње Аустрије. Тамо су лонци ове форме почели да се израђују од друге половине XII века, у песковитој фактури и од глине врло карактеристичне сиве боје печења (Felgenhauer - Schmiedt S. 1977, 290, taf. 3/3-6, 292, taf. 5). Међутим, масовна продукција ових лонаца различитих величина и са мањим или већим разликама у профилацији, запажа се око 1400. године, када се израђују у свим врстама песковите глине и различитах су боја печења, при чему се код неких од њих у структури јавља и графит (Felgenhauer - Schmiedt S. 1977, 298, taf. 11/1-5, 300, taf. 13/1-2; Cech B. 1987, 210, taf. 6/A 28, 232, taf. 28/A 199, 245, taf. 41/A 287). Ипак, најбројнији cy они од песковите глине ca ситним и крупним зрнима песка и светлоцрвене боје печења, какве су и посуде откривене у Београду.

 

Ови квалитетни и вероватно јевтини грнчарски производи, током XV века коришћени су на великом простору. Тако се јављају на подручју Словачке већ од краја XIV и у XV веку (Hanuliak М. 1989, 205, tab. XII/5, 9, 26, 211). Ha налазиштима у Угарској они су сразмерно чести, пре свега у Будиму, где углавном потичу из културних слојева који су временски опредељени у раздобље XIV века, док cy у XV века ређи (Gyürky К. 1982, 195, abb. 12/14; Holl I. 1963, 375, abb. 73/4-8, 10-15).

 

Претпоставља ce да cy ови керамички производи са подручја Аустрије, као и сви остали из других поменутих области, доспевали у Београд као део већ устаљене трговачке активноста, коју је Угарска остваривала са осталим средњоевропским производним центрима од раздобља које претходи XV веку. Међутам, у трговини и размени са Аустријом, а делом и са Немачком,

 

93

 

 

одакле потиче изузетан примерак луксузног пехара, не би требало потпуно искључити могућност директног контакта између ових удаљених области, поготову када се има на уму колики је био значај Дунава, али и самог Београда у међународној трговини између средње Европе и Балканског полуострва.

 

 

Група III. Зигбург - Немачка. Посредством Угарске један врло редак и луксузан производ средњоевропског грнчарства доспео је у Београд. To је пехар на ниској стопи, двоструко обликованом - на средини је јако сужен тако да изгледа као да је састављен из две посуде (сл. 36/2). [25] Пехар је израђен од фино пречишћене, беле каолинске глине, а трбух посуде је у горњем делу жуто глеђосан и украшен аплицираним бодљама, док је доња половина суда зелено глеђосана и на њој се налазе јагоде. Овај значајан примерак украсне керамике откривен је на простору Доњег града, у једној јами која је само делимично истражена.

 

Керамика ове врсте, којој припада и пехар из Београда, израђивана је у радионичким цетрима у области око Рајне, од којих је за сада поуздано

 

 

Сл. 36. Трпезна керамика из средњоевропских радионица 1427-1521. Зигбург - Немачка.

Fig. 36. Tableware from middle European workshops 1427-1521. Siegburg - Germany.

 

 

потврђен само онај у Зигбургу, где је током средњег века постојао велики грнчарски центар ширег рајнског подручја (Holl I. 1990, 216 и нап. 30). У њему cy, поред осталог, мајстори грнчари обликовали пехаре и крчаге међусобно блиске по форми и са карактеристичним аплицираним украсом. Први производи из ове радионице јављају се већ средином XIII века, али се производња устаљује тек око 1300. године, да би током XIV-XV века ове радионице снабдевале потрошаче широм средње Евросе. Сви до сада познати пехари унеколико се разликују од примерка са Београдске тврђаве, али и међусобно. Исти тип пехара регистрован на појединим налазиштима показује варијетете у односу на величину посуда, односно ширину отвора реципијента, затим профилацију обода, распоред орнамената и слично. Тако је један од пехара из Будима плитак и широко отворен а има и широку тракасту дршку, док је други, коничног облика, украшен комбиновањем удубљевог украса и рељефних јагода (Holl I. 1963, 382, abb. 80/3; Gerevich L. 1971, 133, pl. СХХХIII/ 350). Осим y Будиму, фрагменти ових посуда нађени cу и у Вишеграду, Шопрону, Солимару (Holl I. 1990, 217-220). Ha подручју Угарске производи ове врсте били су врло модерни на почетку владе Матије Корвина (1458-1490), али се спорадично јављају све до почетка XVI века. Осим у Угарској, рајнски пехари су познати и са територије Чешке, где представљају изузетно редак налаз. На налазиштима овог подручја они се јављају у културним хоризонтима који су према налазима новца датовани у почетак XV века (Radoměrsky П., Richter М. 1974, 99/72, 98). Слична форма пехара откривена је и на локалитетима у данашњој Аустрији. Тамо су, наиме, налажени углавном пехари који истовремено показују одлике северноморавских (тзв. лоштицких) и рајнских посуда, односно пехари моравског типа, са низом малих дршки-ушица, украшени су рељефним апликацијама у различитој боји глеђи од оне којом је прекривена површина суда (Cech В. 1978, 257, taf. 53/В 20). Ови пехари су, према мишљењу неких аутора, израђивани у грнчарским радионицама у јужној Чешкој током XV века (Cech В. 1978, 189-190).

 

Иако је шира употреба рајнских пехара на подручју средње Европе претежно везана за другу половину XV века, за њихову појаву у Београду не постоје прецизни подаци на основу којих би се наш примерак могао ближе временски определити. Прецизније датовање за сада је могуће само претпоставити, и то коришћењем резултата упоредних анализа керамичког материјала из отпадне јаме у којој је нађен пехар и затворених, новцем датованих културних слојева у којима су

 

 

25. Пехар је изложен у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду Објављено у: Археолошко благо Србије, 143-144, кат. 117.

 

94

 

 

откривени примерци из Будима. Материјал из делимично истражене јаме у Доњем граду је измешан, односно уз фрагменте керамичких посуда особених за XV и почетак XVI века, откривени су и делови посуда који улазе у употребу тек после турског и освајања Београда 1521. године, што би укачивало на то да је грнчарија доспела у јаму највероватније после овог дачума. Међутим, с обзиром на то да је највећи број ових пехара и фрагмената других посуда које имају карактеристике производа рајнских радионица у краљевској палати у Будиму према налазима новца датован у раздобље 1460-1480. године, или не много касније (Holl I. 1990, 217), сматра се да је овај луксузни пехар могао доспети у Београд највероватније између две последње опсаде Београда, односно у раздобљу између 1456. и 1521. године, или најкасније крајем XV века.

 

Већи крчаг са писком (сл. 36/1) представља јединствен примерак керамичке посуде не само у Београду, и за њега нисмо нашли аналогије ни на ширем подручју. Иако се на основу технолошких особина он не издваја битно од осталих керамичких производа из овог раздобља, оно што га чини сасвим различитим јесте његов облик. Ширина отвора, као и читавог реципијента и положај ниска донекле би указивали на западноевропску грнчарску традицију, можда из Немачке или Француске.

 

 

Група IV. Северна Моравска. Током средњег века, грнчарски центри на подручју севсрне Моравске производили су одређену, по свему карактеристичну робу. Најпознатији производ из ове понуде свакако је био пехар са низом малих, правилно распоређених дршки на раменом делу (сл. 37). Особеност ових производа представља њихов начин израде, од тамносиве, пречишћене и

 

 

Сл. 37. Трпезна керамика из средњоевропских радионица 1427-1456. Северна Моравска.

Fig. 37. Tableware from middle European workshops 1427-1456. North Moravia.

 

 

компактне глине, са површином обрађеном мрким премазом и огрубљеном мехурићима. На подручју Београда, а посебно у затвореним целинама на просторима Тврђаве, ови пехари не представљају чест налаз. Њихови фрагменти налажени су претежно приликом археолошких ископавања Горњег града, односно средњовековног Замка и Јужне капије, што би их на овом подручју временски определило у средину и другу половину XV века (Табела I).

 

Пехари са венцем дршки специфичне фактуре, која се постизала израдом од глине са доста гвожђа, али и температуром печења, почели су да се израђују у северноморавским радионицама на прелазу XIV у XV век (Goš V. 1983, 208; Nekuda V., Reichertovă K. 1968, 151-153). Један од већих радионичких центара био је у Лоштицама, али лоштицке радионице нису имале монопол у производњи пехара и ове врсте керамике уопште (Goš V. 1983, 208). [26] Својим обликом они су представљали типичне производе готичког стила, a компликована технологија која је примењивана приликом њихове израде, вероватно је утицала на то да цена ових пехара буде доста висока и доступна тек малом броју имућних корисника. Према резултатима истраживања чешких аутора, хронолошки старији примерци, с почетка производње, издуженог су облика и без дршки (Goš V. 1983, 205, obr. 7/1, 4, 5, 208). Пехари са дршкама, којих може бити од три до седамнаест, почињу да се израђују од почетка XV века, а пуни развој достигли су средином истог века (Goš V. 1983, 205, obr. 7/6, 208).

 

Највећи број налаза ових пехара потиче из области у којој су и произвођени - из Моравске, a изузетно су чести и на локалитетима на подручју Чешке и Угарске (Nekuda V., Reichertovă К. 1968, 152, obr. 48, 376, Т. LXXI/4-5, 377, Т. LXXII, 378, Т. LXXIII/1-6). У Чешкој највећи број пехара са дршкама откривен је у културним слојевима који су према налазима новца датовани у раздобље око 1490. године (Nekuda М. 1980, 420, 57 b, 421, 57 с). На локалитетима у Угарској највећа концентрација ових налаза регистрована је у утврђеним градовима уз десну обалу Дунава, док се ван тог подручја срећу само спорадично (Holl I. 1990, 265; Holl I. 1955, 193). Такође, на подручју Угарске поменути пехари јављају се од времена владе краља Матије Корвина, а највећи број их је забележен у културним хоризонтима из раздобља

 

 

26. Под именом "лоштицки пехари" ове посуде су познате тек од 1874 године, када је на поменутом налазишту откривена већа количина ових судова. Уп.: Бајаловић - Хаџи-Пешић М 1981, 136 и нап. 81.

 

95

 

 

Сл. 38. Трпезна керамика смедеревске радионице и Јужног залеђа Београда (1427-1521).

Fig. 38. Tableware from workshops in Smederevo and regions to the south of Belgrade (1427-1521).

 

 

после 1469. године, када је Матија Корвин изабран за моравског краља (Holl I. 1990, 266). Најрепрезентативнији примерци моравских пехара нађени cy у Будиму, где су заступљене посуде различитих величина - од сасвим малих, висине око 9 цм, до великих, високих и преко 20 цм. са већим бројем дршки. [27] Неке од њих имају и висок поклопац у облику горња (Gerevich L. 191, pl. СХХXIII/353; Holl I. 229, abb. 21, 213, abb. 24). Известам број ових пехара забележен је и на налазиштима у Аустрији, где су датовани у XV, односно прву половину XVI века (Cech В. 1987, 189-190, 258, taf. 54/В 21; Kovacsovics W.K. 1991, 354-355, kat. 446). Касније, током XVI и XVII века, долази до декаденције стила, и тада се пехари моравског типа јављају са златом и сребром опточеним ободом и дном и са одговарајућим поклопцем (Holl I. 1990, 236, abb. 27, 237, abb. 28).

 

 

Група V. Смедерево - Јужне области. Поред керамичких производа који су доспевали из мање или више удаљених средњоевропских радионичких центара, у Београду се јављају још неки, за које је утврђено да су били израђивани у јужним областима у непосредном суседству Београда и угарске границе. Иако малобројни, они наговештавају постојање трговачке активности у угарско-турском граничном подручју. У том смислу, од изузетне је важности налаз фрагментарно очуваног крчага са сграфито украсом (сл. 38/4). Ова посуда је откривена у кули VI Горњег града, у хоризонту XV века, заједно са материјалом који у типолошком смислу припада времену угарске власти. Крчази овог облика, са разноврсним орнаментима изведеним у техници сграфито, у великом броју налажени су приликом археолошких истраживања Малог града Смедеревске тврђаве, у културним слојевима из времена владе деспота Ђурђа Бранковића (1430-1459) (Popović М. 1978, 109, ill. 4). С обзиром на ванредно велики број откривених посуда, сматра се да је ова врста крчага била израђивана у близини Смедеревског града, и да је путем трговине овај изузетан примерак касне деспотовинске грнчарије доспео у Београд. И крчаг типа III/17 (сл. 38/3) у основној замислн обликоваља у потпуности следи идеју која је установљена у керамичкој продукцији из раздобља Српске деспотовине, током XIV-XV века. Код ове посуде је, међутим, за разлику од оригиналних смедеревских, горња половина суда наглашена само једноставним глеђосањем, уместо маштовитим сграфито украсом. И стратиграфски контекст овог налаза указивао би на нешто позније раздобља. Овај крчаг је, наиме, откривен приликом археолошких истраживања палате у Подножју дунавске падине, у слоју деструкције, на основу чега би био временски опредељен у раздобље 1456-1521. године.

 

Иако је на крчагу издвојеном у тип III/15 (сл. 38/1) врло јасно изражена оријентална традиција у домену форме,

 

 

27. Поменуте разлике у величини судова, према истраживањима чешких аутора, указују на то да је постојао прецизно одређен стандард у вези са величином ових судова. Наиме, пошто су они служилн пре свега за испијање течности, за сваку од посуда одређене величине тачно се знало колико је течности у њој садржано. Уп. Nekuda V., Reichertovă К. 1968, 154.

 

96

 

 

неке од његових особина показују стал заснован на сасвим другачијем узору. Овај крчаг превучен је посном, пастелном светлозеленом глеђи, каква је коришћена током XIV-XV века за украшавање производа из раздобља Српске деспотовине, да би затим преко ње само горња половииа крчага била додатно покривена стакластом глеђи мрке боје. На тај начин, овај крчаг би се могао довести у везу са хронолошки старијим примерцима здела типа I/1 и I/2 (сл. 25/1-2), као и крчага III/9 и |II/11 (сл. 25/5, 8-9) из почетка XV века, али и са производима из друге половине XV века до 1521. године.

 

Поред наведених облика и типова крчага, у материјалу из Београда јавља се и мања посуда профилисаног грла, лоптастог трбуха и малог, на стопи уздигнутог дна (сл. 38/2). Иако опредељена у функционалну групу крчага, ова посуда обликом највише подсећа на боцу. Израђена је од црвено печене, средње пречишћене глине, са жуто, зелено и мрко глеђосаном површином. Карактеристична зелена боја глеђи, као и начин украшавања ову посуду би приближили производима Деспотовине. За сада једини примерак овог типа крчага нађен је приликом археолошких истраживања на подручју предграђа на Дорћолу, у културном хоризонту који је на основу керамичког и осталог покретног археолошког материјала оквирно датован у XV век (Бјелајац Љ. 1978, 135, Т. II/тип III/15, 137).

 

 

    Особине керамичких производа из периода 1427-1521. године

 

Укључивањем Београда у састав Угарске 1427. године, догодиле су се многоструке промеие, које су свој одраз имале и на производе материјалне културе. На керамичком материјалу, као најбројније заступљеним налазима, ове промене су и најочигледније. Долазак већег броја угарских војника, који cy насељени на стратешки важним просторима Београдске тврђаве - у Замку, Горњем граду и Западном подграђу, значио је и потискивање домаћег становништва. Заједно са посадом, на овим просторима се од тог времена јавља и потпуно нова грнчарија која одражава културне обичаје досељеника. Грнчарска производња коју можемо сматрати традициоцалном, вероватно је и даље имала своје кориснике у мање значајним деловима града.

 

Угарска грнчарија врло је карактеристичних форми (сл. 26-33). Под утицајем готичког стила у уметности тог времена облици постају издуженији и у извесном смислу наглашеније профилације, док је орнаменталност скоро у потпуности занемарена. Ове карактеристике cy у исто време и последица усавршене производње керамике, која се у овом раздобљу скоро искључиво обликује на брзом, ножном витлу. Поменути начин израде учинио је да се јави сразмерно мали број рачличитих облика. Типични представници ове грнчарије свакако су лонци као најмасовнији производ.

 

Све важне одлике керамичке продукције из раздобља 1427-1521. године могу се сагледати управо на основу анализа оних група судова које су и најбројније заступљене на подручју Београда. У једну групу били би издвојени лонци танких зидова, заобљеног или оштро профилисаног обода (тзв. архитектонске форме) са развијеним трбухом који се јако сужава према равном дну тако да посуде у општем изгледу делују доста нестабилно (сл. 27). Једини, условно узевши, украс који се јавља на посудама ове групе је ребраста профилација горњег дела трбуха. Сасвим ретко се, и само на неким од примерака издвојеним у тип лонца II/2, налази орнамент комбинован урезивањем и утискивањем прстом, односно ноктом (сл. 27/19-20). Поменути судови налажени су скоро искључиво на подручју насеља на Дорћолу, па се стога сматра да они, на известан начин, представљају спој староседелачких и страних, односно српских и угарских обичаја у обликовању и украшавању грнчарпје. Такође, може се само претпоставити да они у оквиру овако издвојене групе чине хронолошки старије примерке судова, јер се у овом моменту не располаже довољним бројем стратиграфски јасно издиференцираних налаза који би ову претпоставку и потврдили. Једини елемент који се може сматрати украсом посуде у правом смислу речи је пластична трака моделована прстима, која се налази непосредно испод отвора посуде, као на лонцима II/4 и некима од оних у оквиру типа II/2 (сл. 27/9, 13-14). Стиче се утисак да разноврсним обликовањем судова, пре свега у зони обода, додатно украшавање осталих делова посуде (урезивањем, разним врстама убода и сл.) потпуно губи смисао, јер сада је у форми суда садржана и естетска димензија.

 

Засебну врсту судова чине лонци широко отвореног реципијента, врећасте форме која је потпуно прилагођена њиховој функцији кухињске грнчарије (сл. 28). Они су или без украса или имају непрекидну урезану хоризонталну линију која спирално тече читавом ширином трбуха. Керамички производи овог типа, у различитим величинама, врло су бројни на свим истраженим налазиштима у Угарској, где се израђује почев од XIII века. Неки од примерака лонаца, који cу издвојени у тип II/8 (сл. 28/4),

 

97

 

 

показују и цсте технолошке карактеристике као посуде из Будима - израђени су од жућкастобеле глине, песковите фактуре.

 

Сви судови откривени на подручју Тврђаве истих су особина као и паралелни налази из Будима. Израђени су на брзом витлу, од песковите глине са ситним, ређе крупним зрнима песка, карактеристичне зрнасте структуре тако да им је површина храпава на додир. Различитих су боја печења, црвене, мркс или сиве. Најређе се јављају судови од беле и жућкасте каолинске глине.

 

Међу керамичким материјалом из раздобља угарске власти у Београду јављају се и кухињски судови који својим облицима представљају наставак грнчарске традиције домаћих радионица. Реч је о једноставним лонцима овалне форме (сл. 29). Они су почели да се производе током XIV века, али своју најфункционалнију форму достижу тек у XV веку, када се израђују у новој технологији чиме добијају на квалитету. Иако махом неукрашени, на њима се понекад јавља урезани украс или зарези изведени утискивањем прстом или ноктом.

 

Међу производима намењеним трпези, пре свега зделама и крчазима, запажају се две врсте судова који указују на различите културне традиције. Једна од њих свакако је угарска, препозната на крчазима, а често и на зделама (сл. 32/1-8, сл. 31/4, 6). Друга група производа показује утицај оријенталне моде, што се директно везује за промене које су уочене код керамике Будима у другој половини XV века. Ове промене почињу да се наслућују већ од времена владе Матије Корвина (1458-1490), када под утицајем суседних области и у Угарској почиње, између осталих, да се израђује и грнчарија која се ослања на старије византијске, односно источне узоре (Gerevich L. 1971, 132-133). Овде се пре свега мисли на ширу употребу глеђи, али и извесних форми судова које представљају део културног наслеђа византијске цивилизације прилагођених укусу турских освајача. Поменута појава запажа се најчешће на трпезним зделама на ниској стопи, које cу у византијском свету готово увек биле украшени урезаним орнаментима у техници сграфито (сл. 31/1-2, 7-8). Типично оријенталне форме представљају и крчази изливником (сл. 32/11). Почев од краја XV века у већем броју јављају се и различити типови бокала (сл. 32/9-10, 12). Најбројније заступљене форме пехара ослањају се на угарску грнчарску традицију (сл. 33/1-6, 10-11), док само ретки примерци ове врсте грнчарије показују утицај оријенталне моде, и то пре свега у начину израде, односно третману површине суда (сл. 33/7-9).

 

Средином XV века долази до промене у керамичком материјалу. Већина посуда и даље показује технолошке карактеристике грнчарије с почетка овог раздобља, али сразмерно је бројна и она која ће своју највећу продукцију имати тек у раздобљу које следи, одноено у периоду XVI-XVIII века. Пример за то су већ поменуте глеђосане посуде византијског, односно оријенталног узора. Продор ове нове моде једнаким интензитетом запажа се, како на керамичком материјалу Будима. тако и на поменутом из Београда.

 

Након прегледа главвих особина керамичких посуда откривених на подручју Београда из раздобља 1427-1521. године, оно што се може издвојити као један од закључака је да је целокупна ова грнчарија врло високог квалитета. И посуде намењене различитим пословима у кухињи, као и трпезна грнчарија су истих технолошких карактеристика, зависно од тога којој етапи продукције припадају. Ипак, из ове масе једнородних производа издваја се известан број судова који се својом формом и брижљивом израдом могу сматрати ексклузивним примерцима средњоевропског грнчарства. Иако потичу из маље или више удаљених радионичких центара, они се у тадашним политичким околностима само условно могу сматрати увозом (карта 2). Поред крчага из будимских радионица (сл. 34/1, 6, 9) и пехара из Зигбурга (сл. 36/2), издвојени су и луксузни производи, као што су зделе, лонци и пехари из других грнчарских радионица са територије Угарске (сл. 34), као и из северне Моравске (тзв. лоштицки пехари - сл. 37). Осим поменутих трпезних судова у Београд је доспевала и кухињска роба - графитни лонци, за које је према карактеристачним печатима установљено да потичу из радионичких центара у Бечу (сл. 35/1-6), као и широки лонци са посувраћеним ободом, који су могли бити такође произвођени у Бечу, али и у некој од радионица у аустријском Подунављу (сл. 35/7-9). Највероватније да је у неком од грнчарских центара на подручју Немачке био израђен већи крчаг са писком (сл. 36/1). Поред поменутих керамичких производа који недвосмислено указују на то да је трговачка активност у раздобљу угарске власти била готово у потпуности усмерена ка северу и западу, односно средњој Европи, у Београду има и налаза који наговештавају постојање трговинске размене и у пограничној области према Турцима. Ово је потврђено налазима луксузних крчага смедеррвске радионице, као и оних који у појединим

 

98

  

 

Карта 2. Средња Европа. Радионички центри за израду керамике - XV век.

Map 2. Middle Europe. Pottery workshop centres - 15th century.

 

 

од својих особина (облик, третман површине суда) следе идеју која је установљена у керамичкој продукцији Моравске Србије и касније Деспотовине, током XIV-XV века (сл. 38).

 

Упоредном анализом керамике из Београда са оном која је откривена на налазиштима у Угарској, може се закључити да је појава нових облика и технологије израде наишх посуда везана за продукцију грнчарских радионица на подручју Угарске, односно да нова керамика долази заједно са досељеницима. Пошто је питање постојања београдских грнчарских радионица у овом раздобљу још увек отворено, претпоставља се да је највећа количина керамичких посуда континуирано доспевала у Београд из Угарске, а да је тек мали број, пре свега кухињских здела и ретких типова лонаца, могао бити израђиван и у домаћој радиности. На тај начин створена је специфична група локалне грнчарије која својом понудом представља спој традиционалне керамичке производње средњовековне Угарске и производа београдских радионица. [28]

 

Раније је указано на чињеницу да је Угарска током XV-XVI века играла врло важну улогу посредника у међународној трговини између Београда и културних центара средње Европе. Међутим, никако не би требало занемарити

 

 

28. У ранијој литератури, грнчарија из XV и почетка XVI века посматрана је као увозна, па се тако говорило и о њеном континуираном увозу током поменутог раздобља. Уп : Бајаловић – Хаџи-Пешић М. 1981, 127-133. Код поменутог посматрања проблема ове грнчарије потпуно је занемарена историјска чињеница да је Београд у периоду 1427-1521 године у политичком и економском погледу саставни део угарске територије и да се самим тим не може говорити о међународној трговини између подручја која cy у саставу исте државе. Руководећи се поменутим подацима, у овом раду је у више наврата наглашено да ce у случају тзв. угарске керамике ради о преовладавању културних обичаја досељеног угарског сгановништва. На тај начин, и ова керамика се устаљује на подручју на које се проширила власт угарског краља, а то је у XV и почетком XVI века био и Београдски град.

 

99

 

 

значај самог града, који се налазио на врло осетљивом граничном подручју и био од велике важности за одбрану Угарске. Такође, добар геополитички положај града погодовао је и развоју трговине. Тако се Београд још од времена деспота Стефана Лазаревића истовремено развијао и као значајно трговачко средиште. Затим је краљ Жигмунд предузео потребне мере да се започети развој града настави. Изгледа да су дотадашње привилегије грађана биле проширене у тежњи да се подстакне трговина и створе економски услови за даље насељавање града. Краљ позива дубровачке трговце да долазе у Београд, a занатлије из Шопрона да се ту населе. Касније, од времена владе Матије Корвина устаљује се гранична линија према областима које су држали Турци, што је подстакло и трговину између ових подручја, која се одвијала у пограничним градовима.

 

Главни пут који је повезивао Бесчрад са осталим значајним културним центрима средње Европе био је ток Дунава. Бродовима из Регенсбурга, Беча и Будима током XV века стизала је роба намењена корисницима у Београду. Сигурно да су и притоке Дунава играле важну улогу у систему размене роба, повезујући Београд са Ердељом, Чешком и другим областима.

 

Будим је, као престоница велике Угарске државе, играо улогу значајног центра где су се сажимали модни токови читаве средње Европе. Одатле су, обогаћени печатом сопственог стила, вршили повратни утицај на друге метрополе тога времена. Реално је претпоставити да су трговци настањени у Београду покушавали да прошире тржиште и ван подручја града и на тај начин је и Београд постао један од значајних чинилаца у даљем преношењу средњоевропских културних утицаја на унутрашњост Балканског полуострва.

[Previous] [Next]

[Back to Index]