МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП
Класификација керамике
Методологија обраде керамичког материјала заснива се на већ утврђеним принципима који су установљени почетком седамдесетих година на ископавањима у Сирмијуму, под руководством др В. Поповића. Код покушаја његовог прилагођавања обради средњовековне керамике поједини научно-истраживачки пројекти примењивали cу више варијанти основног система, што ствара тешкоће када се укаже потреба за упоредним анализама керамике са различитих локалитета. У овом раду, методолошки приступ обради керамичког материјала преузет је из Научно-истраживачког пројекта за Београдску тврђаву, који следи основне поставке првобитног (Бјелајац Љ. 1978, 133, 136).
Принцип примене ове методологије представљен је обрадом материјала по стратиграфским целинама. Керамички садржај једне издвојене целине чине: - целе посуде или фрагменти посуда које се могу типолошки одредити према већ постојећој кодификацији; - фрагменти посуда опредељених према функцији коју врше; - фрагменти код којих није могућа типолошка детерминација па се разврставају према заједничким особинама: фактури. боји печења, обради површине, евентуално орнаменту или начину израде (све одреднице су набројане према важности). Овако разврстан материјал шифровано се региструје на индивидуалним А картонима, где сваки тип, односно група фрагмената са истим карактеристикама има свој картон. Где је то могуће, посебно у случајевима затворених страиграфских целина, А картони се синтетизују на В картони који даје укупан број фрагмената у тој целини. Статистичком анализом на картонима В-1 и В-2 добија се бројно и процентуално стање сваког типа, односно групе фрагмената са истим особинама, а на картину В-3 графикон који одсликава њихов међусобни однос. Посебан картон В-4 служи за регистровање оних фрагмената керамичких посуда који немају довољно елемената за типолошко одређивање, али им се може одредити функција.
Основни пропуст који јсприлично дуго пратио обраду керамичког материјала по овако утврђеном систему је што није посебно регистрован број посуда у оквиру одређеног пша. Ово добија велики значај управо код обраде керамике из затворених целина. Потребно је скренути пажњу и на то да је овако направљен систем обраде и документације керамичког материјала осмишљен за систематизацију античке керамике и да је самим тим у извесној мери неодговарајући за регистровање сних особина које средњовековну грнчарију чине различитом од, у типолошком и технолошком смислу, јасније одређене керамике античког периода. Овом приликом бисмо указали на основне проблеме који прате сисгематизацију средњовековне керамике и израду одговарајуће документације. [9]
Раније смо напоменули да се приликом обраде керамичког материјала из ограничене групе целих посуда и фрагмената издвајају одређени облици посуда који подлежу типолошкој детерминацији. Овде представљен керамички материјал у основи је приказ постојеће типологије средњовековне керамике која је формирана у Документационом центру Пројекта за Београдску тарђаву. У току припреме овог рада и након увида у комплетан инвептар грнчарије који се налази у Документационом центру, извршена је ревизија постојеће типологије, тако што је нова заснована на принципу хронологије, где су у оквиру група посуда из одређеног раздобља у историји града, истих или сличних морфолошких и технолошких особина јасно издвојени типови судова који дају приказ керамичке продукције датог периода. Варијанте у оквиру појединих типова односе се углавном на технолошке карактеристике (фактура, боја печења, украшавање), па стога оне нису посебно нумерисане. На овај начин покушали смо да керамички тип посматрамо као културни тип који у себи истовремено обједињује све димензије
9. Критички осврт на постојеће системе обраде и документације керамичког материјала са понуђеним критеријумима које би требало користити код класификације грнчарије види код: Јанковић Ђ. 1986.
26
које учествују у креирању посуде - географска локација, временско раздобље, форма и технолошке карактеристике.
Важно питање, посебно за средњовековну грнчарију је где су границе одређеног типа, односно постоји дилема "спајања" или "раздвајања" типова, као и то које и колико особина треба користити у класификацији. Проблем границе типа настаје када се тип формира искључиво на основу обода посуде, где изгледа да се керамика мења веома постепено. Решење овог проблема лежи свакако у посматрању укупног изгледа посуде (основне линије суда) и њених технолошких аспеката. Ha тај начин долазимо до прегледа оних на први поглед различитих облика који се могу подвести под један сасвим одређен тип посуде. Јер, ако се на основу статистичких анализа грнчарије закључи да су, на пример, у раздобљу од IX до XI века у Београду најчешће заступљене посуде типа II/28 и II/30 то, између осталог, значи да су на овом налазишту најбројније две врсте лонаца истих технолошких особина - лонци широко отвореног, лоптастог реципијента и ширег, равног дна, односно они наглашеније профилације издужене, овалне форме, уског дна. Ако би се из ових група посуда опредељених у два типа кренуло у издвајаље примерака различитих по профилацији обода, мањој или већој ширини трбуха или орнаменту од оне која је условно означена као представнвк типа, крајњи резултат би имао сасвим другачији значај, с обзиром на то да технологија израде грнчарије овог раздобља није била развијена, већ је свака посуда представљала личну креацију грнчара који ју је израдио, што се огледа и у разликама у украшавању сваког појединачног примерка. Истовремено, она је у извесном смислу била и серијска, јер су грнчари следили сличну идеју код обликовања посуда. Осим овога, и типологија би била непотребно оптерећена већим бројем сличних типова посуда, што би, можда, у крајњој линији довело и до стварања искривљене слике о укупној грнчарској производњи датог периода. За разлику од производа из ранијих раздобља средњег века, у XV-XVI веку, са променом технологије израде употребом брзог, ножног грнчарског кола, и облици постају знатно одређенији, па су и варијанте у оквиру једног типа посуда претежно сведене на незнатне разлике у обликовању обода или у величини посуда.
Ово је истовремено отворило и питање особина које се користе приликом класификације. На првом месту била би контура посуде (што би искључило типолошко одређивање ситних фрагмената чији облик не можемо сагледати у довољној мери), затим технолошке карактеристике, посебно фактура - квалитет глине и евентуални непластични додаци, као и боја печења, и на крају декорација и обрада површине као не мање важни критеријуми. Употреба различитих орнаменталних мотива и њихова комбинација, као и заступљеност орнамента на посудама у издвојеним епохама средњег века, помажу да се прате промене у технологији израде грнчарије, али и прихватање различитих културних утицаја. Стога је приликом регистровања особина средњовековне керамике обраћена посебна пажња на тo која врста украса је коришћена и на ком делу посуде се одређени украс налази. Уз ово, на посебан начин су регистровани и рељефни знакови на дну посуда - ознаке грнчара или грнчарских радионица, који се сразмерно често јавлљају на судовима из раздобља раног средњег века, али и касније.
Технолошке карактеристике средњовековие грнчарије чине важну ставку у анализама керамичке продукције сваког појединачног раздобља у оквиру средњег века. Иако одлике педолошког слоја који је коришћен у изради керамичких производа чине грнчарију са сваког налазишта у већој или мањој мери различитом од других, међу њима се јављају сличности које се огледају пре свега у припреми глине за обраду (додавањем истих или сличних непластичних додатака), затим у начину обликовања и печења посуда. Праћењем ових особина и њихових промена, уз анализе облика и стила, у могућности смо да целовитије сагледамо развој грнчарског заната током времена, а помоћу овога и развој и промене у социјалној и економској структури одређеног налазшита и његовог географског окружења. Један нови пројекат који је још у фази рада а који се бави регистровањем и документовањем средњовековне грнчарије са подручја југозападне Србије могао би пружити одговарајуће резултате. [10]
Обрадом керамичког материјала и формирањем типологије грнчарије засноване на тип-варијанта систему у којем су обједињени хронолошки, културолошки (издвајање импортованих примерака из различитих епоха средњег века у засебне типове) и технолошки критеријуми, отварају се могућности анализа на свим нивоима, за шта постоји потреба пре свега на вишеслојним налазиштима, какво је и Београдска тврђава. Такође, на основу овако заснованог прегледа грнчарије олакшана је упоредна анализа са керамичким материјалом откривеним на другам локалитетима истог географског подручја, што је од пресудног
10. Пројекат за истраживање комплекса средњовековног Paca који се остварује у оквиру Археолошког института под руководством др Марка Поповића.
27
значаја за сагледавање места и улоге конкретног налазишта у различитим епохама.
У претходном одељку напоменули смо да се приликом систематизације керамички материјал одваја на групе различитих нивоа. Керамички материјал из сних раздобља средњег века, који је презентован у овом раду, груписан је прво на основу функције - намене посуда, а затим се према облаку посуде, заједно са видљивим технолошким карактеристикама, разврстава по тип-варијанта систему. Нумерација типова извршева је тако што су римским бројевима посуде сврстане у одређене функционалне групе, а арапским бројевима означени су типолошки облици у оквиру њих, при чему варијанте у оквиру типова нису посебно обележаване. На овај начин је установљена јединствена типологија комплетне средњовековне грнчарије са Београдске тврђаве, која се са открићем сваког новог облика, односно типа може лако допуњавати.
Одређивање функције приликом регистровања уломака али и целих посуда није увек једноставно, јер није ретко да су исти облици коришћени за различите потребе. Ми смо се определили за одређивање претпостављене намене посуда (приликом припреме хране, њеног сервирања и чувања) аналогно данашњој употреби и на основу података које нуди етнологија. У случајевима где није било могуће на овај начин одредити намену посуде посматран је њен основни облик в однос између висине, ширине и отвора реципијента, a утврђивање функције вршено је према савременим критеријумима. Дилеме нису постојале код производа из групе техничке керамике, јер су њихови облици јасно дефинисани.
Подела грнчарије према функцији указује на то да се у целокупном керамичком материјалу из Београда могу разликовати посуде намењене припремању хране, односно различитим пословима у кухињи - кухињска керамика, затим сервирању и конзумирању - трпезна керамика, као и чувању у самом насељу или приликом транспорта - амбалажна керамика. У прву групу посуда определили смо зделе, лонце, поклопце, котлиће и вршнике, другој припадају неки облици здела луксузне израде, затим крчази, бокали и пехари, а трећу чине амфоре и питоси. Функционално опредељење амфороидних крчага у групу амбалажне керамике због раније претпоставке да су имали функцију амфора, напуштено је. Они cу прикључени групи трпезне грнчарије, како због својих сразмерно малих димензија и тежине посуда, која је знатно већа од тежине садржаја који би се у њима евентуално транспортовао, тако и због карактеристичног третмана површине и украса који их чини ближим посудама памењеним трпези.
Осим поменутих, међу керамичким материјалом са Београдске тврђаве јављају ое и производи сасвим посебне функције, који су издвојени у три групе и у оквиру њих засебно разматрани. У једну групу издвојене су све посуде врло малих димензија различитог облика (минијатурни судови), чија нам функција није до краја јасна, али претпостављамо да су коришћене као играчке. Друга група заступљена је предметима од керамике који су намењени осветљавању простора - свећњаци. Трећу, велику групу чини техничка керамика. У оквиру ње су издвојени керамички производи намењени загревању простора - пећњаци, затим они који су служили за побољшање акустике у црквеним грађевинама - акустични лонци, као и судови коришћени у занатској делатности - судови за топљење метала.
Раније смо напоменули да су групе посуда одређене намене обележене римским, а типови у оквиру њих арапским бројевима. Тако разликујемо: I/1-24 (зделе), II/1-78 (лонце), III/1-18 (крчаге), IV/1-11 (поклопце), V/1-3 (амфоре), VI/1-11 (пећњаке), VII/1 (свећњаке), VIII/1 (котлиће), IX/1-3 (бокале), Х/1-4 (судове за топљење метала), XI/1 (питосе), ХIII/1-13 (пехаре), XIII/1-2 (вршнике), XIV/1-8 (минијатурне съдове) и XV/1 (акустичне лонце). Да би се стекао бољи увид у међусобне односе величина, како у оквиру посуда из различитих функционалних группа, тако и судова у оквиру њих, као и међу посудама опредељеним у исти тип, целокупан грнчарски материјал је илустрован у размери 1:4.
У овом раду, керамички материјал разматран је у оквиру пет хронолошких целина, које углавном одговарају најважнијим стапама у историји Београдског града (Табела I). Најстарија средњовековна грнчарија, према исходима археолошких истраживања, оквирно је датована у раздобље од IX до XI века. Покушај да се одређени облици посуда ближе временски определе у хронолошки старију керамичку продукцију IX-X века и, условно речено, млађу, из краја X и XI века, суочен је са бројним тешкоћама. Уз опште проблеме који прате изучавање већине налаза материјалне културе са овог подручја и из овог раздобља, а не само керамике, о чему је опширне било речи у претходним одељцима овог рада, поменули бисмо и неке који су специфични за анализе наше грнчарије. Поред познате чињенице да грнчарија у току овог раздобља показује незнатне разлике које се испољавају
28
претежно кроз технолошке особине, материјал који нам је био на располагању тек мањим делом потиче из стратиграфски јасно издвојених целина, а уз то је и малобројан. Ипак, највећи проблем представља чињеница да се тек сада први пут чини покушај уобличавања типологије керамичких облика засноване на хронолошким принципима, па је самим тим и провера раније обрађеног материјала дала слабије резултате.
На основу сних расположивих података определили смо се за разматрање грнчарије у оквиру овог раздобља према следећим критеријумима: основу за проучавање ове грнчарије чине посуде које су налажене у затвореним целинама у оквиру насеља откривеног на простору Савске, односно Дунавске падине; њима су прикључене и оне истих морфолошких и технолошких карактеристика, за које је према резултатима статистичких анализа утврђено да се истовремеио јављају у поменутим целинама, али и у оним хронолошки млађим, из раздобља успостављања византијске власти у Београду, током XI и почетком XII века. Овако презентованим материјалом направљена је јасна граница између најстарије локалне грнчарије из првог словенског насеља и оне која ће се током XII па до првих деценија XIII века сматрати типичном подунавском грнчаријом насталом у новим условима, уз византијске посаде у пограничним утврђењима и њима одговарајућим насељима.
Раздобље византијске управе у Београду представљено је керамичким материјалом који га по стилским и технолошким особинама у потпуности и одсликава. Осим производа који су дело локалних грнчара, у овом раздобљу јављају се и они који сасвим сигурно представљају импорт. У оквиру увозне грнчарије разлучили смо две, у културном погледу различите групе посуда – византијску, која је на нашем налазишту заступљена примерцима луксузних крчага и амфорама, док смо другу условно назвали производима номадског порекла, јер нисмо били у могућности да са сигурношћу дефинишемо њихове етничке носиоце. У оквиру ове групе разматрали смо појаву амфороидних крчага и котлића.
Грнчарија из раздобља XIII-XIV века једна је од најслабије документованих, али се сасвим јасно издваја од оне из осталих епоха. Њен у потпуности локални карактер јасно указује и на мали значај Београдског града у овом периоду.
Краткотрајно раздобље српске власти у Београду у време деспота Стефана Лазаревића - 1404-1427. године - издвојено је у засебно поглавље због специфичности самог материјала који се у потпуности упоређује са налазима из других области Моравске Србије у време Деспотовине. Оно је, као и претходно, слабо документовано керамичким материјалом.
Последњу хронолошку целину овог рада чипе бројни налази грнчарије из времена када се Београд налазио у саставу Угарске - 1427-1521. година. Поред локалне, керамички материјал овог раздобља карактерише и појава увозне грнчарије, која доспева из радионичких целтара средње Европе, али и из области јужно од Београда.
Карактер керамичке продукције и заступљеност одређених форми посуда условили cу да се у оквиру сваког појединачног хронолошког раздобља разматрају посуде једне или више различитих функционалних група. Најстарија грнчарија заступљена је готово искључиво лонцима разних величина. У керамичкој продукцији из раздобља византијске управе у Београду, од XI до почетка XIII века, разликују се зделе и две наменски различите групе лонаца. У једној групи су лонци уобичајених средњих величина намењени кухињској употреби, за припремање и кување хране, док су у оквиру друге групе разматрани мали лонци са дршкама који су можда били употребљавани као посуде за испијање течности - шоље. Поред поменутих, у овом раздобљу се јављају и котлићи, затим амфоре и луксузни типови крчага. Ови судови су због своје специфичности посматрани у оквиру засебне групе увозне грнчарије. Раздобље XIII-XIV века слабо је документовано керамичким материјалом, а заступљено је углавном лонцима, као и једним типом поклонца. Грнчарија из раздобља српске власти у Београду (1404-1427) издвојена је у две категорије - кухињску и трпезну керамику, а представљена је зделама, лонцима, крчазима, поклопцима, као и по једним типом вршника и пехара. Најразновренијим и најбројнијим посудама документован је период угарске власти у Београду (1427-1521). Оно је представљено посудама намењеним различитим пословима у кухињи (зделе, лонци, поклопци и вршници), затим трпезном грнчаријом (зделе, крчази, бокали и пехари). У засебну категорију издвојени су производи средњоевропских радионица, претежно луксузни судови, крчази и пехари, али и кухињски лонци карактеристичне форме и украса. Издвајањем ових производа у засебну групу учињен је покушај да се укаже на све оне трговачке везе и путеве транспорта роба, који су у овом раздобљу остваривани, a у којима је Београд имао запажену улогу.
Код редоследа у приказу производа из сваког појединачног периода коришћени су углавном исти критеријуми, а разлике између њих су условљене карактером самог материјала. Тако су
29
типови посуда организовани у групе производа истих или сличних морфолошких и технолошких особина које су представљане према значају, односно бројној заступљености одређених посуда у оквиру сваке функционалне групе. Оне истовремено показују и најважније особине дате продукиије.
Осим прегледа типова посуда у оквиру група сличних производа и њихових особина, као и навођења аналогних налаза са других локалитета за производе за које су се такви налази могли установити, на крају сваког од хронолошких одељака дате су опште одлике грнчарске продукције, а разматрана је са тим у вези улога и значај Београда током дугог раздобља средњег века. На овај начин је учињен скроман покушај да се и на основу керамичког материјала укаже на све оне историјске, културне, социјалне и економске чиниоце који су пратили развој Београда у средњем веку.