ГРНЧАРИЈА ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ
- Минијатурне посуде
- Свећњаци
- Техничка керамикаГрупа I. Пећњаци
Група II. Акустични лонци
Група III. Судови за топљење метала
Овом категоријом обухваћене су различите врсте производа. Према намени, међу њима се разликују играчке у виду минијатурних керамичких посуда и керамички свећњаци које cу служиле за осветљавање простора, од којих се међу материјалом из Београда јавља само један облик. Поред поменутих, сразмерно бројну групу чини тзв. техничка керамика, у оквиру које су издвојени пећњаци, затим судови намењени побољшању акустике (акустични лонци), као и судови за топљење метала. Сви керамички производи у оквиру овако издвојених група показују међусобле сличности, на ће стога бити разматрани пре свега као наменска категорија, a у мањој мери кроз типолошку анализу.
Минијатурне посуде
Током раздобља средњег века, поред посуда намењених кухињској употреби и оних луксузних, које су коришћене на трпези, израђивани су и судови врло малих димензија. Неке од њих по свему подражавају своје узоре уобичајених величина, док су друге сасвим посебних форми, које нису виђене у познатом инвентару керамичких посуда. Због малих димензија, а врло често и занимљивог облика и украса, претпоставља се да су минијатурни судови највероватније служили као играчке. На подручју Београда откривено је осам различитих облика малих посуда (сл. 39). На основу стратиграфских услова налаза било је могуће временски определити пет од њих. Две су датоване на основу сличности са судовима уобичајених величина истого блика, док је једна остала временски неопредељена.
Хронолошки најстарији примерци минијатурних судова, из раздобља X-XI века, у постојећој кодификацији означени cу као типови XIV/1, XIV/4 и XIV/5 (сл. 39/8, 4, 6). Први од њих има форму малог лонца, који по свим особинама подражава велике посуде типа II/30 (сл. 12/9-10). Обликован је, као и његови велики узори, на спором грнчарском колу, а израђен је од глине песковите фактуре са додатком лискуна, неуједначене мркосиве боје печења. Такође има и
Сл. 39. Минијатурне посуде разних обљека.
Fig. 39. Miniature vessels of different shapes.
карактеристичан урезани линијски орнамент који тече од рамема до средине трбуха. Примерак је откривен у Доњем граду, а потаче из културног слоја који је издвојен у средњовековни културни хоризонт. Следећа посуда која је временски опредељена у исто раздобље је мала калотаста здела (сл. 39/4). Судић је обликован руком, од глине песковите факгуре, сиве боје печења и има светломрки премаз на спољној површини. За овај примерак не постоје паралеле међу већим посудама из истог раздобља. Међутим, стратиграфски контекст налаза овог примерка допушта да ce он такође датује у X-XI век. Суд је, наиме, откривен на простору средњовековног насеља у Доњем граду, у једном од стамбених објеката, односно кући 22 (Табела I). Из исте целине потиче и судић обликован на витлу, у виду широке, плитке посуде коничног облика, који подсећа на црепуље (сл. 39/6). Израђен је од песковите глине, сиве боје печења, а читава површина суда је украшена - испод обода низовима убода изведених чешљем,
101
a на трбуху плитко урезаним развијеним таласастим линијама. Димензије ове посуде, пре свега пречник дна који је 9 цм, и њен облик уопште, наводе на помисао да је раније припремљево дно за израду посуде уобичајене величине, највероватније лонца, искоришћено да би се направила ова играчка. Код њеног украшавања препознају се мотиви који су већ раније били примењивани на неким примерцима лонаца II/30 или II/55.
Из раздобља непосредно после успостављања византијске управе у Београду, до средине XI века, познат је само један стратиграфски јасно издвојен налаз. To је мали крчаг, који је израђен од глине песковите фактуре црвене боје печења (сл. 39/1). Поред тога што је врло карактеристичног облика, он је и необично украшен урезаним луковима разних величина. Овај по свему занимљив примерак минијатурног суда нађен је у насипном слоју бастаје 1 у склону Североисточног бедема Горњег града (Табела I).
У нешто касније раздобље, односно у крај XI или почетак XII века, временски су опредељене три мале посуде. Једна од њих по свему подражава зделе форме 1/8, а откривена је на простору парка Калемегдан, у насипном слоју (сл. 39/5). Преостале две потичу из укопа истраженог на простору Малог Калемегдана (Јанковић М. 1983, 14, сл. 6/5, 9). Једна је облика малог лонца и опонаша познате посуде типа II/54 (сл. сл. 39/2), док за судић облика широког лончића са дршком (сл. 39/7) не постоје слични у типологији Београдске тврђаве. Минијатурни суд обликован у виду крчага са две дршке (сл. 39/3) нађен је на простору Доњег града, у мешавом слоју. Овај примерак израђен је од глине песковите фактуре са додатком кречњака, мрке боје печења, а трбух посуде украшен је плитко урезаним таласастим линијама. На дву судића налази се печат у виду крста са проширеним крајевима.
Као што се може видети, сви минијатурни судови показују најважније карактеристике старије грнчарске продукције на овом простору, из раздобља X-XI и прве половине XII века. Начин њиховог обликовања и израде, као и украсни мотиви скоро се у потпуности поклапају са производима кухињске керамике из поменутог раздобља. Изузетак једино представља суд са дршком, особен по свом облику и орнаменту. Судећи према налазима из Београда, чини се да је највећа производња предмета за игру у облику керамичких посуда била управо у X-XI веку. Из хронолошки млађих етапа ова врста производа није регистрована. Из тог разлога, може се претпоставити да је промена, односно напредак технологије у изради керамичких посуда учинио да се код израде играчака највероватније користе неки други материјали, можда дрво или камен.
Свећњаци
Свећњаци су настали од античких светиљки, код којих је уље горело преко фитиља. Када је почела употреба воштаних свећа, некадашњи реципијент је претрпео промене, тако што је претворен у чврсто постоље, чију је ширину одређивала дебљина свеће. Свећњаци почињу да се користе у утврђеним градовима Србије од XV века. Иако припадају групи ретких налаза, сви до сада познати примерци се по типу међусобно не разликују. Примерци из овог раздобља имају калотасту окапницу, дугу ногу са проширеном стопом, која је по ивици таласасто моделована (сл. 40). Део нашег свећњака откривен је у кули V Северовсточног бедема Доњег града, у културном хоризонту који је датован у крај XV века. Иако је нађена само стопа, на основу њеног облика претпостављено је да је у целости свећњак припадао истом типу као и комплетно очувани примерци из Смедеревског града (Popović М. 1978, 109, ill. 4). Идентични свећњаци из раздобља Српске деспотовине нађеви су, осим у Малом граду Смедеревске тврђаве и крај Петрове цркве код Новог Пазара (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 73). Поједини свећњаци из Смедерева имају украсно профилисану дршку и стопу која је такође профилисана и по ивици таласасто моделована. Они cy у већини случајева делимично или сасвим глеђосани, жућкастозеленом или пастелно зеленом глазуром. Судећи по израженој декоративности, они су вероватно коришћени на трпези. Исту намену највероватније су имали и свећњаци откривени на Новом
Сл. 40. Керамички свећњак са Београдске тврђаве.
Fig. 40. Ceramic candlestick from Belgrade fortress.
102
Брду, који су украшени сликаним спиралама и пругама (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 73-74, Т. XXIII/3). Већа употреба свећњака на високој нози запажа се тек у раздобљу XVI-XVIII века, када се јављају и бројне варијанте у обликовању окапнице.
Техничка керамика
Производи од керамике употребљавани су у свакодневном жнвоту и у друге, техничке сврхе. Приликом археолошких истраживања на подручју Београда откривен је сразмерно велики број ових производа, који су према намени сврстани у три групе. Најбројнију од ових група чине пећњаци, који су у стамбеним просторијама служили за загревање, али и за украшавање простора. Поред пећњака, спорадично су налажени и керамички судови специфичног облика, намењени побољшању акустичности у црквеним грађевинама (тзв. акустични лонци). Посуде од керамике употребљаване су и у занатској делатности, пре свега приликом израде металних предмета, када је у одређеним врстама судова топљен метал и справљане различите легуре.
Група I. Пећњаци. Пећњаци се, као конструктивни елементи зиданих пећи јављају у стамбеним просторијама појединих утврђених градова и манастира средњовековне Србије. На основу њихове типолошке и стилске анализе могуће је пратити развој пећи од старијих облика XIV века до рашчлањених форми готике. Сазнања о изгледу зиданих пећи од керамичких пећњака из раздобља XIV-XV, као и каснијих, из XVI века, обогаћена су резултатима археолошких истраживања пре свега палата, односно репрезентативних грађевина на подручју средњевековног Будима. Тако је утврђено да у Будиму, поред једноставних, функционалних пећи, постоје и оне луксузне, које су под утицајем готичког стила у уметности тог времепа схваћене као грађевина (Holl I. 1958, 222, abb. 20, 233, abb. 36, 276, abb. 109). Главни део пећи, који је прстежно квадратног облика, налази се најчешће на каменом постаменту, где је смештено и ложиште. На њему се налази други конструктивни елемент, квадратног или цилиндричног облика, састављен од пећњака ширег отвора, да би на врху били шиљати украсни, изражено профилисани пећњаци који образују неку врсту круне. Иако је у до сада објављеном материјалу из Будима пре свега обраћена пажња на конструктивне елементе луксузних пећи и појаву разновремих рељефних пећњака, ови резултати значајни су првенствено због податка да је свака од ових пећи зидана од пећњака различитих облика, при чему је одређена врста имала своје место у конструкцији (Holl I. 1958, 293).
На основу поменутих података у великој мери олакшано је разматрање и пећњака откривених на подручју Београда. Према општем изгледу они су сврстани у пет различитих група, чиме је обухваћено постојећих 11 типолошких облика (сл. 42). Већина од њих чинила је конструкцију пећи која је откривена у једној од просторија палате у Подножју дунавске падине (Табела I). Ова пећ била је изграђена од пет различитих врста пећњака (сл. 41). Због знатно урушеног стања у којем је откривена, није било могуће прецизно утврдити место појединих облика у конструкцији. Као основни облик коришћени су конични пећњаци са ободом yжлебљеним са унутрашње стране, који се јављају у неколико варијант: уски и високи, као и мањи исте профилације (сл. 41/6-7), затим дубљи широког отвора (сл. 41/4), као и плитки, широко отворени (сл. 41/5). У нешто мањем броју заступљени су пећњаци звонастог облика са шиљатим завршетком (сл. 41/3), док су најмање бројни они плитки са четвртастим отвором, косим зидовима трбуха и кружним дном (сл. 41/2).
Као што је раније напоменуто, свака пећ имала је на врху пећњаке специфичног облика, најчешће зашиљеног, за које је у мађарској литератури усвојен назив giebelkacheln ("забатни пећњаци") (Holl I. 1971, 163, abb. 116, 168, abb. 124, 178, abb. 152). Забат пећи y просторији 1 палате y Подножју дунавске падине представља реципијент широког, кружног отвора, полукружног облика на којем се један насупрот другом налазе два мања кружна отвора, док је врх такође извучен у виду профилисаног шиљка (сл. 41/1). Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим забатним пећњаком је украс у виду розете урезане шестаром, која се налази на телу посуде. Овај детаљ у потпуности је преузет из репертоара украсних мотива српске средњовековне сграфито керамике. Појава овог орнамента на керамичком производу типичном за угарску грнчаpију XV века за сада остаје недовољно јасна. Може се само претпоставити да је он преузет заједно са осталим елементима из српске керамике XIV-XV века, као што је нпр. облик крчага типа III/17 (сл. 38/3-4), на којима се између осталих украса јављају и ове розете, или карактеристична пастелна жућкастозелена глеђ за украшавање трпезних судова.
На основу стратиграфије културних слојева у просторији поменуте грађевине, ова пећ временски је опредељена у другу половину XV века (Табела I). Исте врсте пећњака су и на другам налазиштима слично датоване. Тако су конични пећњаци чести и на локалитетима за које се претпоставља
103
Сл. 41. Облици пећњака из пећи палате y Подножју дунавске падине (1456-1521).
Fig. 41. Stove tiles from stove in the palace al the foot of Danube slope (1456-1521).
104
да cy били резиденције феудалаца, нпр. Земун, Стари Сланкамен, Купиново (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 70, Т. XXVI/1, 2). Има их и у Перлеку код данашњег Бечеја, као и у манастару Манасија (Stanojević N. 1982, Т. LXII/6; Бајаловић - Хаџи-Пешћ М. 1981, 70, Т. XXVI/10-11). Такође, сразмерно велики број истих производа откривен је на налазиштима у Угарској, Словачкој и Аустрији (Feld J., Gerelyes I., Gere L., Gyürky K., Tamasi B. 1989, 194, fig. 17/2, 3, 8; Holl I. 1963, 376, abb. 74/12; Hanuliak M. 1989, 205, tab. XII/14; Cech B. 1987, 294, taf. 90/T 1). Иако cy налази четвртастих пећњака широко територијално распрострањени, они су, као и у Београду, ипак сразмерно ретко заступљени у односу на друге врсте ових производа. Има их у Будиму, где су оквирно временски опредељени у XIV-XV век (Gyürky К. 1982, 197, abb. 14; Holl I. 1963, 377, abb. 75/11). Ha налазиштима y Аустрији, ови пећњаци датовани cy у касни XV век, као и на различитим локалитетима у Немачкој (Kovacsovics W.K. 1991, 169-170, kat. 60-61; Pittioni R. 1974, 38, 49, abb. 5/24).
Осим поменутих, регистроване cy још две врсте пећњака (сл. 42/13-16). Иако изузетао малобројни, они употпуњују слику о репертоару облика ових посуда у раздобљу 1427-1521. године. У засебну групу сврстани су пећњаци троугаоног отвора, косих зидова трбуха и кружног дна (сл. 42/13-14). Они се јављају у две варијанте, односно постоје плићи са оштрим угловима (сл. 42/14) и дубљи са заобљеним угловима отвора (сл. 42/13). Пећњаци претходно описане групе као налаз заступљени су претежно на простору Западног подграђа Београдске тврђаве. И на налазиштима северно од Дунава пећњаци ове форме ретко се срећу. У Угарској су особени у позном XV веку (Feld J., Gerelyes I., Gere L., Gyürky K., Tamasi, B. 1989. 195, fig. 18/5, 207). У Аустрији скоро ce некључиво јављају дубљи пећњаци овог облика, и они су, као и примерци из Угарске, датовани у другу половину XV века (Kovacsovics W. К. 1991, 170, kat. 63).
У јединствен и по свему карактеристичан типолошки облик VI/5, издвојени су четвртасти плитки пећњаци са рељефним представама (сл. 43-44). [29] Сви до сада откривени примерци, углавном фрагментарно очувани, луксузне су израде - од средње пречишћепе, жућкастобеле каолинске глине и имају зелено глеђосану површину. Ови украсни, уметнички обликовани пећњаци увожени су из угарских радионица за потребе београдског двора, па је тако и највећи број њих откривен приликом археолошких истраживања на поменутом простору (Табела I). [30] Међу рељефним пећњацима најбројније су заступљени примерци са амблемом Змајевог реда и грбом краља Жигмунда (сл. 43/4, 2), док се спорадично јављају и делови пећњаака са представом крунисане Најаде (сл. 43/1), затим круне (сл. 43/3), као и они са грбом грофова Цељских (сл. 44/3) и мотивом четког лава (сл. 44/1-2).
Изузетно бројни примерци пећњака са обиљем различитих рељефних мотива откривени су пре свега на налазиштима у Угарској, при чему најрепрезентативније чине они из Будима и Ниека (Nyek). [31] Они представљају такође чест налаз и на осталим подручјима средње Европе. Тако ce у Чешкој и Моравској на пећњацима најчешће приказују сцене борби, као и пасторалне сцене, док су на налазиштима у Молдавији најбројнији пећњаци са представама краља Ладислава у различитим борбеним сценама (Nekuda V., Reichenovă К. 1968, 344, Т. XL, 345, Т. XLI, 346, Т. XLII, 393, Т. LXXXVIII; Bătrina L., Bătrina A. 1990). Ha локалитетима уз Дунав у Аустрији на пећњацима се претежно јављају фигуре витезова, као и представа св. Ђорђа (Cech В. 1987, 295-300, taf. 91-96). Иако су поменути пећњаци, као и на свим другим налазиштама, најбројније заступљени у раздобљу од XIV до XVI века, има и оних хронолошки старијих, из друге половине XIII века, са представом ритера на коњу.
Рељефни пећњаци на подручју Београдског града јављају се током XV-XVI века, али је време њихове појаве до сада било само претпостављено, и то на основу пре свега стилских анализа примерака откривених у Будиму. Према резултатима ових анализа, појава рељефњих пећњака у Београду доведена је у везу са владом деспота Стефана Лазаревића, односно они су били датовани у раздобље 1404-1427. године (Бајаловић - Хаци-Пешић М. 1976, 23-25). [32]
29. Ови пећњаци детаљно cу објављени у: Бајаловић -Хаџи-Пешић М. 1976; Бикић В. 1994а.
30. Фрагменти пећњака налажени су током археолошких ископавања 1971-1973 године у дворишту Замка, затим на простору испред некадашњег двор, у шуту рова око Замка и испред бедема на јужној страни овог утврђеног простора. Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1976, 23-24 и нап 10.
31. Исцрпне студије о овим пећњацима, који су откривени на рачним налазиштима у Угарској, објављиване cу у литератури у неколико наврата Holl I. 1958; Holl I. 1971; Holl I. 1983.
32. Закључак o постојању зиданих пећи ca поменутим пећњацима на београдском двору деспота Стефана Лазаревића изведен је на основу познатих блиских веза Београда са Угарском, као и чињенице да је српски деспот био један од првих феудалаца који је примио одликовање Змајевог реда. Осим ових историјских података, код датовања пећњака у почетак XV века коришћени су и резултати археолошких ископавања Будима, где су зидане пећи датоване у раздобље 1408-1415 године. (Ноll I. 1971, 163, abb. 115.)
105
Сл. 42. Техничка керамика. Пећњаци. Група I: сл. 1-10; Група II: сл. 13-14; Ређе заступљени типови: сл. 11-12, 15-16.
Fig. 42. Technical pottery. Stove tiles. Group I: figs. 1-10; Group II: figs. 1314; Some infrequent types: figs. 11-12, 15-16.
С обзиром на то да за већину откривених пећњака не постоје прецизни стратиграфски подаци, јер су готово сви примерци нађени у шузу рова око Замка, заједно са налазима који су претежно датовани у XVII век, разматрања у вези са њиховим временским опредељењем заснована су на резултатима упоредних анализа са истим примерцима откриврним на подручју Угарскр. Једино је фрагмент пећњака са представом Матије Корвина (сл. 44/4) откривен у дворишту Замка, у нивоу калдрме, па на основу услова налаза ову врсту можемо датоваги у период после 1430. године, као и остале налазе из исте целине. Такође, према резултатима новијих археолошких истраживања мађарских аутора донекле је кориговано раније предложено датовање зиданих пећи са рељефним пећњацима, јер је за анализе коришћен керамички материјал из затворених и новцем датованих слојева.
106
Сл. 43. Пећњаци са рељефним представама из Nyek-a (1430-1521).
Fig. 43. Stove tiles with relief decoration from Nyck (1430-1521).
Тако је утврђено да се пећњаци са мотивом Змајевог реда и грбом краља Жигмунда у Будиму јављају у културним слојевима заједно са новцем из раздобља 1430-1471/81. године, док су они са представом крунисане Најаде према новцу датовани у 1390-1444. годину (Holl I. 1987-88, 194, abb. 9, 188-189). Пећњаци на којима се јављају различите готичке грађевине најбројнији cy у слојевима заједно са новцем кованим у периоду 1494-1545. године (Holl I. 1987-88, 188). Узимајући у обзир резултате анализа пећњака откривених у Будиму, као и стратиграфске услове налаза нашег материјала, изградња првих зиданих пећи од рељефних пећњака на подручју Београдског града доводи се у везу са успостављаљем угарске власти, при чему се за ближе временско опредељење предлаже период између 1430. године и средине XV века.
Пећи формиране од неглеђосаних пећњака различитог облика, јављају се и у културним слојевима који непосредно претходе турском освајању Београда 1521. године. Такође, пећи од пећњака истог типа постоје и у објектима
107
Сл. 44. Пећњаци са рељефним представама из Nyek-a (1430-1521).
Fig. 43. Stove tiles with relief decoration from Nyck (1430-1521).
изграђеним после овог датума, о чему сведоче и остаци једне од њих која је откривена у оквиру палате у подножју дунавске падине, у слоју пожара, што би их датовало у средину XVI века.
Група II. Акустични лонци. Међу керамичким материјалом из Београда веома су ретке посуде, које се на основу специфичне форме могу сврстати у ову групу производа. To су судови лоптасто обликованог трбуха са благом ребрастом профилацијом и уским, равним дном, код којих се на горњем делу налази мали кружни отвор (сл. 45/6-7). У току археолошких истраживања на просторима Београдске тврђаве откривене су свега две посуде ове форме,од којих једна потиче из затвореног слоја у кули II Североисточног бедема подграђа (Табела I).
Функција ове врсте посуда сасвим је јасна - служиле су у сакралним објектима ради побољшања акустике тако што су били узидани у зидове на разним местима, најчешће у кубету и у поткуполном простору. Њихова употреба регистрована је на већем броју споменика и на територији Србије (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 71-72). Керамичке посуде у улози резонатора коришћене су још од античког доба, при грађењу позоришта, a традиција њихове употребе у грађевинарству настављена
108
Сл. 45. Техничка керамика. Судови за топљење метала. Група I: сл. 1-2; Група II: сл. 3; Група III: сл. 4-5; Акустични лонци: сл. 6-7.
Fig. 45. Technical pottery. Vessels for metal melting. Group 1: figs. 1-2; Group II: fig. 3; Group III; figs. 4-5; Acoustic resonators: figs. 6-7.
је и у Византији, па се овај обичај на споменицима у нашој земљи током средњег века може сматрати једним од бројних утицаја византијске културе. Осим посуда чија је специфична форма била условљена поменутом функцијом, као резонатори коришћене су и друге керамичке посуде, нпр. лонци, крчази, бокали и амфоре, као што показују примери из Милешеве, Раванице и св. Софије (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981, 73 и нап. 134; Алексова Б. 1960, 210-211).
Група III. Судови за топљење метала. Керамичке посуде намењене топљењу метала међу грнчарским материјалом из Београда заступљене су сразмерно малим бројем налаза. И поред тога, њихова међусобна различитост у величини и форми допушта да се са извесном сигурношћу претпостави у коју су сврху одређене посуде биле коришћене, односно који профил занатлија их је могао користити. Све ливачке посуде тврђави имају исте технолошке особине - израђене су од сиве, песковите глине са примесом графита, односно у фактури карактеристичној за производе аустријских грнчарских радионица из XV века. Иако су код већине примерака облик суда и дебљина зидова указивали на евентуалну намену ових производа, оно што је било пресудно код њиховог одређивања у групу техничке керамике јесу остаци топљеног метала, гвожђа и бронзе, на унутрашњој страни сваког цримерка.
Судови за топљењe метала јављају се у три величине, па се тако разликују велики, средњи и мали судови. Међу великим посудама постоје два различита типолошка облика. Један би чинили једноставни судови коничног облика (сл. 45/1), док би засебан типолошки облик представљале посуде широко отвореног реципијента са две наспрамно постављене, масивне дршке (сл. 45/2). С обзиром на њихову величину, највероватније су биле коришћене у ковачким радионицама, где је било израђивано разноврсно оружје и оруђе за потребе Београдског града. Ливачке посуде коничног облика, осим у Београду јављају се и у Будиму, у културним слојевима из прве половине XV века (Gyürky К. 1982, 201, 202, abb. 18/7 ,8).
У засебну групу и типолошки облик X/3 издвојен је суд средње величнне, коничне форме, са скоро вертикално извученим зидовима трбуха и дебелим, благо профилисаним дном, па којем се налази утиснут печат радионице (сл. 45/3). Упоређивањем са до сада објављеним печатима аустријских грнчарских радионица, утврђено је да је ова врста посуда могла бити израђена у Пасау-у или Тулну (Holl I. 1955, 183, abb. 56/44). Примерак нашег суда откривен је у Западном подграђу,
109
на простору уз Северни бедем овог утврђења. Са исте локације потичу и налази малих ливачких посуда (сл. 45/4-5), од којих је једна са троугаоним отвором, док је друга фрагментарно очувана, тако да се облик не може сагледати у потребној мери. На унутрашњој страни ових судова остали су сачувани остаци бронзане легуре, па се на основу њихове величине и остатака метала претпоставља се да су служиле код израде ситних бронзаних предмета, накита, апликација и слично.
Иако малобројни, налази керамичких судова у којима је топљен метал указују на то да је међу становништвом Београда у XV веку постојао и одређен број занатлија, који су израђивали различите употребне, а највероватније и украсне предмете.