УВОД
Изучавање средњовековие грнчарије представља велики изазов за савремене истраживаче. Дуго трајање епохе средњег века значило је пре свега смене различитих историјских збивања, које cу у већини случајева биле пропраћене и променама културних чинилаца на одређеном простору. Ове промене у већој мери одражавале су се и на грнчарији, која је чинила неопходан пратећи елемент живота људи у средњем веку. Временом се мењала технологија израде керамичких посуда, што је условљавало измене у облицима, као и начину њиховог украшавања. Праћење сних ових технолошких и стилских карактеристака доприноси не само познавању продукције радионичких центара и препознавању различитих културних утицаја садржаних у појединим керамичким врстама, него и трговачких путева и економских односа између мање или више међусобно удаљених области.
Ипак, средњовековно грнчарство представља једну од мање обрађиваних тема наше средњовековне археологиј. Док је проучавању керамичких посуда из ранијих раздобља средњег века посвећена већа нажња, поготову у новије време (Bajalović - Hadži-Pešić М. 1970; Janković Đ. 1974; Janković M. 1974; Minić D. 1974; Bjelajac Lj. 1989; Popović M. 1989; Бикић B. 1990), касносредњовековно грнчарство XIV-XV века остало је углавном занемарено и ограничено на мањи број радова већином везаних за поједине локалитете или карактеристичне групе производа (Минић Д., Вукадин О., Ђорђевић С. 1975; Janković М. i Đ. 1978a; Ћоровић - Љубинковић М. 1962; Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1979; Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1980; Минић Д. 1980а). Усамљен покушај свеобухватног посматрања проблематике средњовековне грнчарске продукције представља студија М. Бајаловић - Хаџи-Пешић Керамика у средњовековној Србији (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1981). Иако у овом раду постоје извесне слабости везане првенствено за методолошки приступ, он и даље представља солидну основу за почетак проучавања средњовековног керамичког материјала, првенствено захваљујући одговарајућем научном апарату.
Рад на проучавању средњовековног грнчарства доскора је био отежан услед малог броја систематски истражених локалитета овог доба, било да су у питању насеља, некрополе или фортификациони објекти. Велики истраживачки пројекти Ђердап I и Ђердап II дали су, кроз објављени материјал, сумарну информацију о постојању средњовековне грнчарије, при чему су налази само изузетно и документовани, док је интерпретација најчешће изостала (Бабовић Љ. 1984; Ерцеговић - Павловић С., Минић Д. 1984; Ерцеговић - Павловић С., Минић Д. 1984а; Ерцеговић - Павловић С., Минић Д. 1986; Јанковић Ђ. 1984; Krstić D. 1986). Неки од радова новијег датума чине значајан напредак у свеобухватном представљању средњовековне грнчарије, која је посматрана у контексту комплетног археолошког материјала, али и стратиграфских анализа (Minić D. 1980; Поповић М., Иванишевић В. 1988).
Исти недостаци запажају се и код досадашњег публиковања средњовековног керамичког материјала са Београдске тврђаве. Радови су двојаког типа. Најчешће се налази грнчарије јављају као илустрација културних слојева и стратиграфских целина (Марјановић - Вујовић Г. 1974а; Поповић М. 1970; Поповић М. 1986), а ређе су студије о одређеним врстама керамичког материјала (Бајаловић - Хаџи-Пешић М. 1976). Резултати истраживања посматрани кроз анализу откривене грнчарије изузетно су ретки (Бјелајац Љ. 1978; Јанковић М. 1983).
Тема овог рада је керамички материјал из Београда, који је сакупљен током дугогодишњих археолошких ископавања првенствено Београдске тврђаве, као и локација изван њених бедема у непосредној околини. Овај материјал налази се у Документационом центру Научно-истраживачког пројекта за Београдску тврђаву, који се остварује при Археолошком институту. Као што смо напоменули, већи део овог материјала раније није био представљен јавности. Радом је обухваћено дуго раздобље средњег века - од IX века, када је сигурно потврђено постојање првог средњовековног насеља на простору данашњег Београда, па све до првих деценија XVI века, односно 1521.
7
године, када је са турским освајањем практично завршена епоха средњег века. Анализа овог, веома бројног керамичког материјала заснована је на већ постојећој типологији облика средњовековие грнчарије, која је овом приликом донуњена и дорађена. По први пут је учињен покушај да се успостави типологија облика карактеристичних за поједина раздобља средњег века. Да би ово могло бити остварено, коришћени су резултати стратиграфских анализа културних слојева, а посебно затворених целина са њиховим комплетним инвентаром, као и постојеће детаљне анализе развоја фортификација Београдске тврђаве (Поповић М. 1982). Исходи раннјих, необјављених и најновнјих истраживања преузети су из постојеће теренске документације, а њихова интерпретација је заснована на подацима добијеним од руководилаца радова. Такође, коришћењем објављевог, а делом и непубликованог материјала са других налазишта уз анализу упоређену са нашим налазима, створене су могућности да и кроз поменути керамички материјал посматрамо место и улогу Београда у једном ширем - географском и културном контексту. [1] У том смислу, користили смо и типологије облика посуда средњовековне в градске керамике XVI-XVIII века из Београда и Смедерева, што је у већој мери олакшало сагледавање карактера грнчарске продукције из последње етапе средњовековне историје Београда.
Овако постављен проблем анализе керамике омогућио нам је преглед сних оних облика посуда које у одређеним раздобљима одликују грнчарску продукцију Београда. To је условило поделу рада на поглавља чије оквире чине историјски догађаји и њима опредељене етапе развоја Београдског града. To отвара могућност да се керамички материјал посматра и кроз призму политичких и економских промена.
Проучавање репертоара керамичког материјала уз анализе заступљености одређених врста и њихових технолошких карактеристика отвара могућности да се прати продукција и дистрибуција керамичких посуда, односно да се са хронолошких разматрања пређе на економске и социјалне проблеме, као што су технолошки развој, социјална и економска подлога производње и размене, путеви трговине. Надамо се да ће наш рад представљати скроман допринос овим настојањима.
Терминологија заступљена у овом раду уcловљена је самим карактером материјала који се обрађује. Топографски појмови, који се односе на Београдски град као и његове просторне целине – Замак, [2] Горњи град, Доњи град, Западно и Источно подграђе, затам Подножје дунавске падине и Предграђе - преузети су из документације Пројекта (сл. 1). To се односи и на називе бедема и капија, који су најчешће означеин према странама света, док су куле обележене римским бројевима.
Хронолошки оквир овог рада време је од IX века до почетка XVI века - у Београду од времена сигурно потврђеног средњовековног насеља у другој половини IX века, па до 1521. године, када је са турским освајањем Београда дошло до вишеструких значајних промена које су уједно означиле и крај средњег века. Подела керамичког материјала на групе производа коришћених у различитим епохама средњег века извршена је према најважнијим историјским догађајима везаним за Београд, али и на основу развоја Београдске тврђаве током овог дугог раздобља. Из тог разлога, у тексту који следи даћемо кратак преглед најзначајнијих момената у развоју Београдскогћ града.
Преглед развоја Београдске тврђаве у средњем веку [3]
Средњовековна историја Београда почиње од доласка Словена на ушће Саве у Дунав. Међутим, о времену њиховог насељавања на рушевинама касноантичког Сингидунума веома се мало зна. Од краја VI па све до осме деценије IX века у историјским изворима се ово насеље не помиље. Тек 878. године, из писма папе Јована VIII бугарском
1. За грнчарију откривену током археолошких истраживања средњевековног Раса, Смедерсвског града и Царичиног града користили смо документацију која се налази у Центру за Београдску тврђаву, а стављена нам је на располагање љубазношћу руководилаца и сарадника поменутих пројеката - др Марка Поповића, др Љиљане Бјелајац и мр Вујадина Иванишевића, на чему им се овом приликом захваљујем. Велику захвалност дугујем и академику Драгославу Срејовићу, као и Анки Лаловић, вишем кустосу Народног музеја у Зајечару, који су ми омогућили комплетан увид у керамички и други покретан археолошки материјал са Гамзиграда.
2. Ова просторна целина се у документацији Пројекта води под називима Унутрашње утврђење и Унутрашњи град. Међутим, у новије време ови термини су замењени другима, који је прецизније дефинишу. Тако је за период од успостављања византијске управе па до 1404. године, односно до раздобља Деспотовине усвојен назив Византијски кастел. (Уп.: Поповић М. 1982). Чињеница да је на овом простору у раздобљу 1404-1427 године био изграђен утврђени замак са двором деспота Стефана Лазаревића, и да је овај део утврђења у истој функцији био коришћен и у време угарске власти у граду (1427-1521), условила је да се он означава као Замак, што смо у овом раду прихватили.
3. Преглед најважнијих историјских догађаја, који cу непосредно утицали на развој Београдске тврђаве током средњег века, ослања се на следећа дела: Калић - Мијушковић Ј. 1967; Осгрогорски Г. 1969; Поповић М. 1982: Поповић В. 1978.
8
Сл. I. Београд у XV веку, утврђење са насељем (према Поповић М. 1982)
I. Замак; 2. Западно подграђе: 3. Горњи град; 4. Доњи град; 5. Источно подграђе; 6. Палата у Подножју дунавске падине.
Fig. 1. Belgrade in the 15th century, fortification and settlement (after Popović M. 1982) 1. Castle; 2. West Outer Ward; 3. Upper Town; 4. Lower Town; 5. East Outer Ward; 6. Palace al the foot of the Danube slope.
9
кнезу Борису-Михаилу сазнајемо да се у Београду, који се први пут спомиње под својим словенским именом, налази седиште епископа. У то време епископ је био Сергије, пореклом Словен. Нa основу овог изворног податка јасно је да је на месту касноантичког Сингидунума у другој половини IX века постојало значајно словенско насеље које је било у саставу Бугарске државе. Процес образовања насеља и његово прерастање у епископски центар представља сложен проблем, с обзиром на то да недостају писани документи који би осветлили прилике у граду и његовој околини у VII и VIII веку.
Такође остаје непознато под којим се уcловима Београд развијао у време бугарске управе која је, по свему судећи, трајала и током X века. Можемо само претпоставити да је у овом раздобљу развој града био условљен геополитичким положајем, који ће бити од пресудног значаја тек у епохама које следе.
После покоравања Самуилове државе, Византија је почетком XI века поново завладала целим Балканским полуострвом, а северна граница Царства је први пут после словенске сеобе била на Дунаву. За даљу судбину Београда то је било од далекосежног значаја. Чести ратови са суседном Угарском учинили су да у овом периоду он постане једно од најзначајнијих византајских упоришта на севернодунавској граници, што је представљало основни предуслов за његов развој. Међутам, на судбину Београда, као и свих пограничних утврђења, битно су утицале и унутрашње промене у Византији, као и тренутна политика Царства. Тако, до половине XII века Византија није била у могућности да посвети већу пажњу утврђењима на Дунаву. Иако ново утврђење тада није изграђено, већ су за потребе одбране највероватније коришћени антички и касноантички бедеми, дошло је до наглог успона и ширења цивилног насеља. Изградња новог утврђења - кастела и даљи напредак насеља последица су активне офанзивне политике на северној граници коју су водили цареви из династије Комнина - Јован II и Манојло I. Током друге половине XII века Београд је, због изузетно важног стратешког положаја био полазна тачка сних византијских операција против Угарске, a у граду и његовој околини је у више наврата боравио и цар лично.
За историју Београда почетак XIII века значио је промену политичких субјеката - за власт над градом боре се Угарска и Бугарска. Честе смене власти трајале су све до 1232. године, када је он ушао у састав Угарске државе. С обзиром на то да је тадашња угарска граница према Србији била знатно јужније од Београда, утврђење није имало већи стратешки значај јер се налазило у позадини.
Током XIII и XIV века Београдски град се поново нашао у непосредној близини ратних сукоба. Настајањем нових држава Срба и Бугара на некадашњим византијским територијама, осујећене су угарске тежње за даљим ширењем јужно од Дунава. Иако је по одлуци угарског краља град предат краљу Стефану Драгутину 1284. године, он је и даље сматран делом угарског државног поседа. Под влашћу краља Драгутина Београд и даље остаје ван тока ратних збивања, те је његов значај био сведен на локалне оквире. Мада је у овом раздобљу Београд први пут дошао под српску власт, он бива, истина кратко, укључен у састав Српске државе тек након краљеве смрти 1316. године, када ову област осваја краљ Милутин. Нешто касније, током четврте деценије XIV века, Београд осваја и краљ Душан.
После угарског освајања 1319. године, Београдски град остаје погранично утврђење, али сада у оквиру ширег система одбране јужних граница Угарске државе. Током честих сукоба, који су трајали све до краја XIV века, Београд је опет имао онај значај који је одговарао његовом важном стратешком положају. У овом периоду, током XIII-XIV века, запажа се оиадаљс насеља. Разлози су свакако знатна разарања крајем XII века и чести ратни сукоби у прве три деценије XIII, као и током XIV века. Оно што представља интересантан феномен у развоју Београда је да економска улога града није дошла до изражаја ни током мирног раздобља, када војностратешке функције нису биле примарне за развој насеља.
Промене које су се догодиле на балканским просторима у другој половини XIV века битно су утицале на даљи развој Београда. Учвршћивање Турака на Балкану довело је до померања тежишта Српске државе, која је под владом кнеза Лазара обновљена у северним областима некадашњег Царства, у непосредном суседству угарских поседа и државне границе. Успостављање чвршћих веза са Угарском у време његовог наследника кнеза, касније деспота Стефана Лазаревића, било је од обостраног интереса - Србија је стекла моћног савезника а Угарској је опстанак Српске државе био важан пошто су на тај начин њене јужне границе биле заштићене од Турака. Према одредбама споразума који је склопљен крајем 1403. или почетком 1404. године, деспот Стефан је прихватио вазалске односе према угарском краљу Жигмунду, а заузврат је од њега добио Београд и поседе у Угарској. У кратком раздобљу, свега двадесет три године, колико је град био у српским рукама, деспот Стефан га је
10
претворио у престоницу државе. Поред функције важног одбрамбеног упоришта, Београд постаје и привредно и културно средиште земље. Тада је по први пут у историји средњовековног Београда у потпуности дошла до изражаја економска улога града. Све су ово били важни предуслови за прерастање Београда у средњовековни град са значајним цивилним насељем.
Према уговору који је закључен у Тати 1426. године, било је предвиђено да након смрти деспота Стефана Лазаревића Мачва са Београдом буде враћена Угарској, а угарски краљ је прихватио као наследника српског деспота Ђурђа Бранковића. После изненадне смрти деспота Стефана јула наредне године град је, и поред великог незчадовољства и отпора његових становника, морао бити предат Мађарима. У организационом смислу Београд је био припојен Мачванској бановини, као што је то био и пре 1402. године. Међутим, с обзиром на његов значај као једног од последњих већих упоришта на Балкану, већ у другој половини XV века долази до промене у управи града. Он, наиме, постаје центар посебне Београдске бановине, која је крајем XV и у XVI веку обухватала и градове Земун и Сланкамен.
Под угарском влашћу Београд постаје кључно утврђење у систему одбране јужне границе, али наставља да се развија и као економско средиште. Подстицање развоја и насељавања града, као и пограничних области уоште, доприносило је бољој одбрани државне границе јер је становништво било лично заинтересовано за пружање отпора Турцима. У случају Београда, ово је било и потврђено у време директних турских напада на град 1440, 1456. и 1521. године. Почетком XVI века Угарска се налазила у несређеним приликама, разједињена страначким борбама, без јаке централне власти, што се одразило и на најосетљивије место одбране - јужну границу. Београд је, као и остали градови на граници био 1521. године веома запуштен и потпуно неприпремљен за дужу опсаду, па је и поред велике борбености његових бранилаца морао бити предат Турцима.
Султан Сулејман II је одмах по заузимању Београда приступио обнови и унапређењу градских утврђења. Добро утврђен и снабдевен оружјем и људством, почињао је Београд свој нови, знатно измењени живот турског града на периферији Царства.