ЗАКЉУЧАК
На развој Београда у средњем веку пресудно су утицале промене које су се дешавале у његовој околини. Налазећи се на изузетно значајном стратешком положају, на природној граници између два географски издвојена подручја, где су се укрштали важни копнени и речни путеви, значај му је претежно био условљен војним функцијама. Промене стратегијске улоге утврђења утицале су и на развој његових насеља, па се тако током средњег века може пратити њихово просторно ширење, односно стагнација и опадање. Београдска тврђава са својим утврђењима и насељима, чија су посебна обележја настала првенствено на основу функције коју је обављала током дугог раздобља средњег века, пружа широк спектар могућноста за разматрање различитих аспеката живота на њеним просторима. У овом раду учињен је покушај да се кроз анализу керамичког материјала откривеног током дугогодишњих археолошких истраживања овог значајног налазишта, бар делимично осветле поједине сфере свакодневног живота становника средњовековног Београда, које се односе на њихов социјални и економски статус, али и на њихове културне и естетске потребе.
Да би се оствариле могућности за праћење развоја и промена на керамичком материјалу током средњег века, који се на Београдској тврђави може временски определити у раздобље од друге половине IX века до 1521. године, керамика је груписана у пет хронолошких целина чије оквире чине етапе у развоју Београда, засноване на историјским догађајима. Основу за хронолошку детерминацију чинио је керамички материјал из стратиграфски јасно издвојених културних слојева, а посебно затворених целина са њиховим комплетним инвентаром, као и постојеће детаљне анализе развоја фортификација Београдске тврђаве (Табела I).
Најстарија средњовековна грнчарија оквирно је датована у период IX-XI века. што је према резултатима археолошких истраживања време трајања првог словенског насеља на овом простору. Посматрана у оквиру комплетног средњовековног керамичког материјала, она је сразмерно малобројна. Мада се ради о периоду од скоро два века, грнчарија израђивана током овог раздобља показује тек незнатне разлике у облицима и технолошким особинама. Поменуте разлике везане су пре свега за овладавање техником рада на грнчарском колу, па се тако у овом инвентару керамичких облика некада јављају производи различитог квалитета. Из тог разлога, може се говорши о доста уједначеној керамичкој продукцији локалног карактера, коју одликује разноврсност у домену форме и инвентивност украса. Инвентар керамичких посуда чине готово искључиво лонци и сви су обликовани на спором грнчарском витлу (сл. 2, сл. 12-15). Неки судови су изузетно доброг квалитета, као што су нпр. лонци издвојени у типове II/55, II/39, II/54 и II/36 (сл. 13/3, 8, сл. 15/4, 6-8, 11-12), али има и оних грубе израде и изразито дебелих зидова (сл. 15/1, 9). Зделе се у овом раздобљу јављају тек спорадично, и то су посуде коничног облика са заобљеним зидовима трбуха (сл. 2/2-3). Форма лонаца у потпуности је прилагођена кухињској употреби, и они су разних облика и величина, што би претпоставило њихову разноврсну употребу. Осим за кување над отвореним пламеном, већи судови могли су бити коришћени за чување зрнастих намирница, док се из малих лонаца највероватније јело. Главни типови лонаца могу се посматрати у оквиру две велике групе, међусобно различите по основној замисли њиховог обликовања (сл. 12-15). Једну би чинили лонци ширег отвора, овалног трбуха и широког дна, и лонци сличне основне линије суда али издуженијег реципијента (сл. 12-13). Најизразитије разлике међу примерцима из ове групе уочавају се код обликовања обода. Другу, сразмерно велику групу судова чине широки лонци, овално или лоптасто обликованог трбуха (сл. 14/1-3, 9-11), док су остале форме лонаца мање бројне (сл. 14/4-8, сл. 15). Поред посуда уобичајених величина, ово раздобље одликује и појава керамичких судова сасвим малих димензија, који су служили као играчке (сл. 39/4, 6, 8).
Оно што најстарије керамичке посуде из раздобља IX до XI века у највећој мери разликује
111
од производа из других средњовековних епоха јесте њихова орнаменталност. Украс је најчешће распоређен на целој површшш суда, од рамена до непосредно изнад дна. Комбинација различитих урезаних линијских украса међусобно, као и са убодима изведеним чешљем или точкићем, a некада и моделованом пластичном траком, чине да свака од посуда из овог раздобља практично представља једну заокружену целину уметничког израза. Овоме би свакако требало додати и рељсфне ознаке грнчара који су поменуту робу израђивали.
Бројност разноврсних керамичких поеуда на просторима Београдске тврђаве могла би да укаже на то да је насеље можда имало већи значај по што се то може закључити на основу резултата досадашњих археолошких истраживања. Чињеница да је у другој половини IX века у Београду било седиште епископа оправдало би ову претпоставку.
Иако се тада налазило на периферији Бугарске државе, насеље на брегу изнад ушћа Саве у Дунав није било изоловано, а ни статично. Оно се развијало у истим условима заједно са осталим бројним словенским насељима на широком подручју од Подунавља до јужноруских степа. Припадност Подунавској, односно Балканско-подунавској културвој групи препознаје се управо преко грнчарије истог типа и сличних технолошких карактеристика на поменутом простору. Праћењем налаза керамике подунавског типа у контексту са осталим грнчарским материјалом могу се са извесном сигурношћу претпоставити различити културни, односно етнички утицаји, који су имали значајну улогу код формирања Подунавске културе. Тако се примећује да у њевом постанку културе постоји известан етнички дуализам, који се испољава кроз синтезу између словенских и бугарско-турских, односно номадских елемената са краја VII-VIII века. Ова појава најјасније је за сада потврђена на налазиштима у области Дњестра, као и Добруџе и североисточне Бугарске. У току интеизивних контаката између две етнички различите групе народа - посилаца различитих култура, Подунавске и Салтово-мајацке, долази до постепеног превладавања словенских елемената, што је довело до јаснијег разграничавања и уобличавања Подунавске културе у другој половини IX века. Ове промене најбоље се могу вратити управо на основу анализе керамичког материјала. На подручју Београда поменути етнички дуализам није утврђен, јер приликом археолошких истраживања на овом простору нису откривени културни слојеви који претходе IX веку. Стога се претпоставља да је на овом подручју током друге половине IX века већ насељено словенско становништво са сасвим јасно издиференцираном културом, која се испољава и кроз грнчарске производе. Осим овога, резултати компаративне анализе са налазима керамичких посуда које су откривене на ширем подручју Подунавља показали су да грнчарија Београда из раздобља IX-XI века има највише сличности са једновременом керамиком из Румуније, односно Добруџе.
Са поновним успостављањем византијске границе на Дунаву 1018. године, почнње нова етапа у развоју Београда. Истовремено са порастом значаја одбрамбене функције утврђења, повећава се и значај његовог цивилног насеља. Такође, промена политичке власти значила је можда и промену у саставу становништва, што се одразило и на предметима из свакодневног живота, који су током овог раздобља под јачим утацајем византијске културе. На керамичком материјалу измене се дешавају споро, али ипак прате све друге.
Иако већ током XI века долази до појаве нове врсте грнчарије, још увек се у великом броју јавља и она која је била особена током претходног века (сл. 3-4). Типична керамика из раздобља византијске управе у Београду почиње да преовлађује у материјалу тек од средине XII века, што се доводи у везу са појачаном активношћу на граници и изградњом првог зиданог средњовековног утврђења - кастела, као и експанзијом цивилног насеља (сл. 16-18). Из истог разлога су и културни слојеви поменутог раздобља дебљи и богатији археолошким налазима, међу којима преобладава керамика. Промене у технологији израде грнчарије имале су за последицу формирање нове моде код обликовања посуда, која се запажа и у грнчарском материјалу откривеном у суседним областима, у Румунији и Бугарској. Исти типови посуда са поменутог подручја немају паралеле у старијој, а ни у једновременој византијској грнчарији, већ су типичпа одлика Подунавља. Из тог разлога, сматра се да је ова грнчарија локална, настала у новим условима уз византијске посаде у пограничним утврђењима и њима одговарајућим цивилним насељима.
Употреба усавршеног грнчарског кола утицала је на то да инвентар посуда постане у већој мери квалитетно уједначен, али је репертоар посуда разнолик. Поред лонаца, у овом раздобљу се у већем броју јављају и зделе, а сасвим ретко и мали лонци са дршкама. Најбројније заступљене производе, као и у претходном раздобљу, чине лонци, а међу њима они са разгрнутим ободима са жлебом на спољној и унутрашњој страни, ниског
112
врата и наглашеног преласка у раме, овално или лоптасто обликованог трбуха (сл. 5-6, сл. 17). Зделе су углавном коничног облика са заобљеним зидовима трбуха, мада се у извесном броју јављају и примерци наглашеније профилације, као и велике коничне зделе дебелих зидова (сл. 16). И у овом периоду, као и у претходном, такође се јавлјају и минијатурне керамичке посуде - играчке, али оне сада, за разлику од хронолошки старијих, у мањој мери подражавају оригинале уобичајених величина, већ cy сасвим специфичних форми (сл. 39/1-3, 5, 7). Истовремено са променом облика долази и до редуковања украса, односно смањује се површина на којој се налази орнамент, који је уз то и сведен на мали број орнаменталних мотива. Карактеристичан украс на свим производима чине коси зарези утиснути ноктом или прстом на рамену, а испод њега се понављају урезане, најчешће хоризонталне линије које теку до доње половине, односно средине трбуха.
Грнчарија истих карактеристика откривена је на свим до сада истраженим налазиштима у Подунављу, у Србији, као и у Румунији и Бугарској, док се у мањој мери, или изузетно, јавља и у унутрашности Србије, на локалитетима Равно (Ћуприја), Царичин град код Лебана и Рас код Новог Пазара. Појава ове карактеристичне грнчарије на поменутом подручју Подунавља упућивала би на мишљење да је пресудну улогу код њеног стилског уобличавања имала аутохтона грнчарска традиција, док би напредак у технологији израде керамичких посуда требало довести у везу са променом културних чинилаца, односно, шире, новим политичким условима који настају доласком византијских посада у погранична утврђења. У типолошком смислу, али и по бројној заступљености одређених облика посуда, керамика из Београда показује највише сличности са грнчаријом из Браничевског града, који је због близине и идентичне функције у систему одбране северне византијске границе, имао и судбину сличну Београду.
Улазак у оквире великог византијског круга био је, поред осталог, пропраћен и увозом роба које су произвођене у матичним областима Царства. Импортна грнчарија из Београда делом одсликава реалне захтеве људи који живели на њеним просторима, а делом и њихове естетске потребе (сл. 7, сл. 20-22). За разлику од сразмерно бројних налаза амбалажне керамике, луксузна грнчарија ретко се среће, а уз то је и фрагментарно очувана. Од керамичких посуда које су служиле за превоз и складиштење намирница откривене су искључиво амфоре (сл. 7/6-7, сл. 21). Најчешће су оне овалног облика, дебелих ребрасто орнаментисаиих зидова трбуха са масивним, кратким дршкама (сл. 21/3-4). Поред поменутих, заступљене су знатно ређе амфоре вретенасте форме (сл. 21/1-2). Све амфоре припадају црноморском производном кругу. На основу амфора може се претпоставити да се Београд уклапао у економски систем Византијског царства. Снабдевање група и становништва специфичним намирницама, као што су вино и уље, ређе мед и рибљи сос, на целом простору Царства било је организовано из једне области.
Из византијских радионичких центара у Београд је стазала и луксузна трпезна грнчарија - глеђосани крчази, и они са површниама обрађеним златастим и сребрнастим премазом и црвсно сликаним украсом (сл. 7/3, сл. 20). Као и у Београду, ови крчази не представљају чест налаз ни у осталим деловима Византијског царства, па се претпоставља да су можда доспели из неког мањег грнчарског центра, који је имао ограничену производњу. Док је за амфоре са вељеком сигурношћи утврђено да потичу из црноморске области, за осталу керамику радионички центри нису поуздано установљени, већ се само претпоставља да су били у Солуну или Коринту (карта 1). Сва поменута роба до корисника у Београду стизала је највероватније речним путем - Дунавом. Ток Дунава представљао је најкраћи, најјевтинији, а истовремено и најсигурнији транзитни правац, којим је Београд непосредно био везан са византијским центрима на обалама Црног мора. О коришћењу дунавског пута у поменутом раздобљу потврду такође дају и бројне аналогије за керамику и другу робу византијске продукције која је откривена на налазиштима са обе стране Дунава.
Поред византијске, регистрована је још једна група увозне керамике, a у оквиру ње две различите врсте производа: амфороидни крчази и котлићи. Обе ове врсте керамичких посуда на одређен начин одражавају исту етничку припадност, односно културно наслеђе номадских народа. Иако се за амфороидне крчаге претпоставља да су рађени по узору на ранију, касноантичку византијску грнчарију, ове посуде својом масивношћу и технологијом израде указују на тзв. протобугарску традицију (сл. 7/1, 5, сл. 22). Сличне технолошке карактеристике амфороидним крчазима имају и ретки примерци лонаца који су, нажалост, врло фрагментарно очувани (сл. 7/2, 4).
Припадност номадском грнчарском наслеђу исказана је и кроз облик котлића (сл. 22/3). Котлиће из Београда, судећи по времену њиховог појављивања у форми судова са хоризонтално
113
заравњеним ободом, искошеним трбухом и заобљеним дном, требало би првенствено везати за сличне из области северно од Саве и Дунава, односно са подручја Угарске из XII-XIII века. Налази котлића са Београдске тврђаве у контексту са досадашњим сазнањима о хронолошки старијим примерцима из Добруџе и североисточне Бугарске, послужили би пре свега као важна карика у праћењу развојне линије котлова, њиховом продору и временском трајању на широком подручју од јужноруских стеиа до налазишта у западној Босни. Поред котлића и спорадични налази других керамичких производа, као што је примерак малог лонца са дршком (сл. 19/2), претпоставили би контакте између становништва насељеног са обе стране византијско-угарске границе у раздобљу од 1018. годпне до почетка XIII века.
После повлачења Византије са границе на Дунаву, Београд и његова околина улазе у састав Угарске, у чијим оквирима углавном остају током XIII и XIV века. Повременим уласком у састав Српске државе, у време краља Милутина (1316-1319), а затим и у првој деценији владе краља Стефана Душана, крајем четврте деценије XIV века, београдско утврђење добило је велики одбрамбени значај, јер је граница државе тада била на Сави и Дунаву. Међутим, после коначног угарског освајања, Београд остаје погранично утврђење али сада у оквиру ширег система одбране јужних граница Угарске државе. Тиме он губи свој примарни војни значај, што се одразило и на опадање насеља. Иако се сви главни копнени путеви укрштају управо на овом месту, економска улога града још увек није истакнута као један од важних праваца развоја, што је затворило Београд у сасвим локалне оквире. Овај својеврстан феномен исказан је и кроз остатке материјалне културе. Резултати археолошких истраживања показују да су културни слојеви из поменутог раздобља танки и сиромашни археолошким налазима. Извесно просторно ширење насеља запажа се на потезу Дунавске падине, на подручју данашњег Дорћола.
Проучавањем грнчарије са свих истражених површина Београдског града, дошло се до закључка да међусобне разлике у керамици из времена угарске и српске власти у Београду нису констатоване, односно она је у читавом раздобљу XIII-XIV века искључиво локалне израде, намењена кухињској употреби (сл. 8, сл. 23). Најбројније заступљену групу производа чине лонци, а међу њима они широког реципијента, врећасте форме (сл. 23/2-6). Уз лонце, јавља се свега неколико фрагмената одговарајућих поклопаца, који припадају једниственом типу коничног облика (сл. 23/1). Поред једноставности у домену форме, на овој грнчарији запажа се даље сужавање простора који заузима орнамент. Једноставни, урезани линијски украс најчешће се налази на раменом делу или на горњој половини трбуха, а сразмерно су честе и посуде без украса. У овој, у великој мери уједначеној грнчарији ипак се издваја неколико примерака који су доброг квалитета, изразито танких зидова и брижљиво изведеног украса (сл. 23/9-11).
Први пут у својој историји Београд постаје средиште Србије у време деспота Стефана Лазаревића (1404-1427). У раздобљу од свега двадесет три године, колико је град био у српским рукама, њему је осим функције значајног одбрамбеног упоришта у борби против турске опасности, била намењена и улога економског, културног и верског средишта. Ово кратко временско раздобље није јасно исказано у остацима материјалне културе. Културни слојеви на простору тврђаве веома су фрагментарно очувани и тешко се стратиграфски издвајају, што је делимично последица и обимних нивелационих радова спроведених у каснијим епохама.
Политачки заокрет према Угарској у циљу заједничке одбране од Турака није био пропраћен и променама у другим аспектима живота. Керамички материјал Београда који је временски опредељен у раздобље 1404-1427 године у културном, технолошком и типолошком смислу паралелише се са производима Моравске Србије XIV-XV века, односно и даље показује традиционалну усмереност ка коришћењу византијских узора. Ова тенденција у већој се мери запажа на трпезним зделама и крчазима, док је кухињска керамика врло карактеристичног локалног стила, исказаног пре свега кроз орнамент. Међу кухињским лонцима преовлађују две врсте посуда, које су заједничке за цело подручје Деспотовине. To cy лонци косо разгрнутог обода и овално обликованог трбуха, односно они са дршком, широког отвора, лоптастог трбуха и уског дна (сл. 24/1, 3-9). Украс на судовима оба поменута типа чине урезане линије које се јављају у комбинацији са убодима ноктом или прстом, док је трака нарецкана отисцима ноктом омиљена пре свега за украшавање отвора, мада се на исти начин некада наглашава и горњи део трбуха. Лонци са дршком, поред овога, често су и зелено глеђосани, делимично или сасвим.
Трпезна грнчарија, за разлику од кухињске, показује другу врсту орнаменталности уз примену посебних техника рада као што су глеђосање и сграфито (сл. 25). Облици здела на ниској стопи
114
директно cy вреузети из старије византијске грнчарске продукције XII-XIII века. Иако су оне најчешће биле богато украшене, као што показују зделе из Крушевца и Сталаћа, у Београду cу откривени мање луксузни примерци, код којих је површина била прекривена само пастелном жућкасточеленом глеђи (сл. 25/1-2). Изузетак представља здела са хоризонталном дршком, која је украшена и глеђи сликаним орнаментом (сл. 25/6). У односу на познате налазе ове врсте здела из Сталаћа, Раванице, Градца и Петрове цркве код Новог Пазара, као и из Трнова, посуда из Београда показује склад између величине и форме, као и једноставну елеганцију украса. Већа разноврсност у домену форме и орнамента примећује се на крчазима. На подручју Београда чешће од осталих јављају се крчази са отвором прилагођеним изливању течности, издуженог, овално обликованог тела са орнаментима урезаним у техници сграфито (сл. 25/3-5). Најрепрезентативнији примерак крчага свакако је онај украшен комбиновањем различитих техника рада – сграфито, глеђосања и аплицирања пластичним бобицама (сл. 25/10). Делимична примена истих украсних мотива запажена је и на трпезном лонцу са дршком (сл. 25/3). Производи ове врсте, пре свега крчази, директно се везују за радионички центар у Новом Брду, који је током XIV-XV века снабдевао домаће тржиште луксузним керамичким судовима.
Производи обе намене, односно и кухнњска и трпезна грнчарија која је откривена на подручју Београда, показује велику сличност са керамичким материјалом из Крушевца, Сталаћа, Нoвог Брда и, касније, Смедерева. Из тог разлога може се говорити о јасно издифереенцираној групи грнчарије израђиване у Србији до турског освајања 1459. године, када је освојена последња деспотова престоница, Смедерево. И порел овога, са већом сигурношћу може се упоређивати керамички материјал само са оних насеља која су се налазила у непосредном суседству и у одређеном временском периоду развијала у истим економским и политичким условима. У том смислу, највећу међусобну сличност у керамичком материјалу у првој половини XV века показују Београд и Смедерево.
Укључивањем у састав Угарске државе 1427. године, Београд је одвојен од свог природног залеђа, што се многоструко одразило на све сфере живота његових становника. Осим тога, од овог раздобља, па све до 1521. године град је представљао један од најважнијих упоришта у систему одбране јужне угарске границе од надируће турске опасности. Његов развој је стога био условљен пре свега војним функцијама, а убрзани економски напредак такође је био подстицан првенствено у циљу одбране. Ови разлози учинили су да се Београд током XV века развија као утврђени град са значајним цивилним насељем. Дуга угарска власт оставила је доста трагова материјалне културе, како у оквирима Београдске трђаве, тако и ван њених бедема. На иснову добро очуваних културних слојева из овог раздобља може се пратити развој градских утврђења и просторно ширење насеља. Њихов садржај, као и у културним слојевима из осталих епоха средњег века, у највећем броју чини керамички материјал (сл. 9-11, сл. 26-38). Из тог разлога су и укупне промене које су се догодиле на предметима материјалне културе на њему и најочигледније.
Једна од првих мера која је пратила измену власти у Београду је и измена етничког састава стаоновништва. Насељавање већег броја угарских војника, али и цивила - поданика угарске круне, пре свега трговаца и занатлија на просторима Београдске тврђаве, значило је потискивање домаћег становништва. Поменуте промене пратиле су и измене у материјалној култури. па тако долази и до ишчезавања грнчарије која се на овим просторима сматрала традиционалном и преовладавања нове, угарске грнчарске традиције. Тиме је уједно прекинуга дотадашња окренутост ка југу, односно византијском и српском културном кругу.
Угарска керамика сасвим је посебних форми и технолошких карактеристика, што је последица различите технологије израде. Она је, наиме, израђивана на брзом, ножном грнчарском витлу, и стога је продукција већа и махом уједначена. Такође, под утицајем готичког стила у уметности тог времена, основна линија суда је издуженија и оштрије профилације, док је орнаменталност скоро у потпуности занемарена. Најбројније производе и даље чине лонци, на основу којих се најбоље и могу сагледати одлике укупне грнчарске производње. Сви они се према начину обликовања, односно општем изгледу могу поделити у две различите групе посуда. Првој, већој групи припадали би лонци танких зидова, разгрнутог, заобљевог или оштро профилисаног обода са развијеним трбухом који се јако сужава ка равном дву, тако да судови у општим изгледу делују доста нестабилно (сл. 27). Код ових лонаца најчешће је ребрасто орнаментисан горњи део трбуха, док се украсом у правом смислу речи може сматрати само пластичва трака моделована прстима непосредно испод отвора. Поменути украс ипак се сразмерно ретко јавља. Другу, мање бројно заступљену врсту
115
чине лонци већих димензија, широко отвореног реципијента, врећасте форме која ]е у потнуности прилагођеиа љнховој кухињској намени (сл. 28/1-7, 11). Они су најчешће неукрашени, али се на њима некада јавља непрекинута урезана хоризонтална линија која спирално тече читавом ширином трбуха. Ако се за претходну форму сматра да је настала и развијала се под утицајем готике крајем XIV-XV века, врећасти лонци сасвим извесно представљају настанак трајања старије угарске грнчарске традиције из раздобља XII-XIII века, када су они као форма доминирали у керамичком материјалу. Оно што се намеће као општи утисак везан за концепцију производње кухнњских судова из овог раздобља је масовност и уједначеност у смислу квалитета, а донекле и облика. Керамичке посуде израђују се од песковите глине, карактеристичне зрнасте структуре, тако да је површина судова храпава на додир. Различитих су боја печења - најчешће црвене, али и светлосиве, сиве и мрке. Мање бројни су производи израђени од беле или жућкасте каолинске глине. Осим овога, из разлога што је сада обраћана већа пажња облику судова, пре свега у зони обода, додатао украшавање другим техникама потпуно губи смисао, јер је у форми садржана и естетска димензија.
Као што је раније напоменуто, прекид производње традиционалне локалне грнчарије извршен је нагло, али није био потпун. Домаћа керамика и даље се израђује, истина у далеко мањој мери, a њено присуство потврђено је налазима пре свега једноставних кухињских лонаца, овалне форме (сл. 10/6-7, сл. 11/4, сл. 29). Производима локалних грнчара сматрају се и плитке зделе коничног облика, које су, између осталог, могле бити коршићене и као посуде за печење хлеба - црепуље (сл. 26/5-6).
Украшавању трпезие грнчарије приступало се донекле различито (сл. 31-33). Иако је она углавном истог квалитета као и кухињска керамика, на зделама и крчазима јавља се украс изведен сликањем црвеном или мрком бојом, док се орнамент изведен урезивањем јавља веома ретко. У каснијем раздобљу, почев од друге половиие XV века, трпезне зделе и лонци, као и крчази, бокали и оехари чешће су зелено и мрко глеђосани.
Све промене на керамичком материјалу до којих долази током времена у потпуности су одраз модних токова које је диктирао Будим као велики центар средњоевропске уметности и културе тог времена. Најзначајније од њих запажају се већ од времена владе Матије Корвина (1458-1490), када услед бројних и разноврсних контаката са суседним областима у Угарској, између осталог, почиње да се израђује и грнчарија која се ослања на традиције медитеранског културног круга – истока, односно Впзантије, као и Италије. На керамичком материјалу из Београда, као и на оном из Будима, ове промене изражене су у неколико видова. Једним делом то је примена нових техника рада на препознатљивим производима угарске грнчарије, односно трпезне зделе и лонци, али и кухињски судови угарских форми и технолошких карактеристика, добијају глазуру најчешће зелене или мрке боје. Друга врсга производа из овог раздобља, исказана пре свега кроз облике здела на ниској стопи и крчага, директно преузима део културног наслеђа византијске цивилизације, у форми која је донекле измењена према укусу турских освајача. Истовремено са поменутим, догодиле су се и промене у технологији израде керамичких посуда. Оне почињу да се израђују од средње пречишћене глине, црвене боје печења, и често имају зелено или мрко глеђосану површину. Почев од XVI века, ова врста производа ће потпуно преовладати у керамичком материјалу како Београда, тако и из Будима, мада ће у мањој мери остати заступљени извесни типично угарски облици здела, лонаца и крчага, израђени од беле каолинске глине.
По свему судећи, највероватније је да су керамички производи овог раздобља израђивани у већим грнчарским центрима на територији Угарске, и да су као готов производ доношени у Београд, где су их становници града куповали или мењали за неку другу робу. На то би указивала пре свега масовност производа истог стила и уједначених технолошких карактеристика. Иако током досадашњих археолошких истраживања на подручју Београда није откривен радионички центар, не би требало сасвим искључити могућност постојања неке грнчарске радионице, која је израђивала посуде по угарским узорима, а можда и по прописаним рецентурама које су се односиле на технолошки део посла (прерада глине, степен печења и обрада површине). Оно што бисмо са већим степеном сигурности могли определити као локални рад биле би плитке коничне зделе које формом подсећају на црепуље, или вршници, као и поједини лонци, јер је реч о производима који су по облику и начину украшавања слични хронолошки старијим са овог простора (сл. 26/5-6, сл. 29, сл. 30/14-16).
Током XV века поједини радионички центри у средњој Европи израђивали су карактеристичну, махом луксузну керамичку робу. Један део ове понуде присутан је и у материјалу из Београда (сл. 34-37).
116
Мали крчаг израђен од беле каолинске глине са сликаним гсометријским украсом свакако је произведен у Будиму (сл. 34/9). Највероватнаје да су из исте радионице доспели и већи крчаза украшени на исти начин (сл. 34/1, 6). Судећи према сразмерво бројним примерцима разновремих трпезних судова, највероватније да cу и у близини других, већих градских средишта постојале радионице специјализоване за одређене врсте луксузне грнчарије (сл. 34/2-5, 7-8, 10-12). Из радионичких центара која cy у XV веку постојали на подручју северне Моравске, у Београд су стизали пехари са низом малих дршки, чија је површина огрубљена мехурићима - тзв. лоштицки пехари (сл. 37). За жуто и зелено глеђосане пехаре са аплицираним гроздовима и бодљама претпоставља се да су израђивани у областа Рајне, где је за сада поуздано регистрован само радионички центар у Зигбургу (сл 36/2). Вероватно је са истог подручја доспео и већи крчаг специфичног облика са писком (сл. 36/1).
Осим луксузних судова, страну робу чине и поједини кухињски лонци, какви су они већих димензија са посувраћеним ободом израђени од глине са додатком графита, као и лонци слични у основној идеји обликовања, али уобичајене песковите фактуре, црвене, мрке или сиве боје печења (сл. 35). За посуде ове врсте сматра се да потичу из аустријских грнчарских радионица, а за већину је радионичко порекло са доста сигурности и утврђено. Ово се односи на графитне лонце који најчешће на ободу имају печатне знаке. На основу поменутих ознака, којима је потврђиван квалитет производа сваког од радионичких центара који су ову робу производили, утврђено је да су графитни лонци доспевали из Беча. Поред кухињских, из радионица са подручја Аустрије, стизали су највероватније и судови за топљење метала. Само један од њих има печат, на основу чега се зна да је израђен у Пасау-у или можда Тулну. Инвентар керамичких производа, пре свега оних луксузне израде, свакако доста говори о естетским потребама, али и економским могућностима становника Београда током XV и почетком XVI века.
Када се разматра појава грнчарске робе која у Београд доспева из других, маље или више удаљених средњоевропских радионичких цептара, као незаобилазно намеће се питање одређивања праваца којима је ова роба доспевала до корисника у Београду (карта 2). Познато је да је Угарска у XV веку имала врло значајну улогу посредника у међународпој трговини између Београда и културних центара средње Европе, па тако њеним посредовањем и поменута роба стиже у Београд. Чини се, међутим, да је у овом раздобљу значај положаја града дошао до изражаја у већој мери него што је то било у ранијим станама средњег века. Самим тим, истовремено је повећан и значај дунавског пута, којим је Београд на најнепосреднији начин био повезан са ондашњим водећим културним центрима. За разлику од претходних раздобља, када је услед политичких околности за трговину са Београдом коришћен искључиво ток доњег Дунава, сада са променом историјских чинилаца на актуелности добија горњи Дунав са његовим притокама. Бродовима из Регенсбурга, Беча и Будима, односно Чешке и Ердеља, у Београд су стизали различити производи коришћени у свакодвевном животу његових становника. Керамичке посуде свакако су чиниле знатан део ове размене током дугог раздобља 1427-1521. године, а посебно од друге половние XV века. Такође, значајна трговина одвијала се и у самом угарско-турском граничном подручју, тако да је Београд највероватније играо значајну улогу у даљем преносу културних утицаја на унутрашност Балканског полуострва. Постојање трговачке активности у овој области, потврђено подацима из историјсках извора, може се утврдити и на освову керамичких налаза - крчага израђеног у Смедереву (сл. 38/4), као и других, који у финалном изгледу обједињују старију српску грнчарску традицију из XIV-XV века и утицај нове моде која долази заједно са Турцима (сл. 38/1-3).
У овој последњој етапи грнчарске продукције заступљена је и керамика посебне намеве, где су сврстани свећњаци (сл. 40), као и техничка керамика - пећњаци (сл. 41-44), затим посуде за топљење метала (сл. 45/1-5), и акустични лонци (сл. 45/6-7). Посматрана у односу на кухињску и трпезну, ова је сразмерно малобројна, али инак важна за стицање целовите слике о керамици једне од најзначајнијих епоха у усторији Београда.
У средњем веку различит значај Београда са својим утврђењима и насељима, одражавао се на све аспекте живота. Предмети материјалие културе откривени током дугогодишњих археолошких истраживања на подручју Београда пружају слику о социјалном и економском статусу становништва. Они помажу да се потврде, а делом и осветле промене изазване следом историјских збивања. На керамичком материјалу као најбројнијој групи производа материјалне културе поменуте промене лакше се уочавају.
Грнчарија из Београда посматрана кроз дуго раздобље од шест векова његове средњовековне историје, од IX века до 1521. године, реално одсликава везе града са његовим географском, политичким и културним залеђем. Током најранијег
117
раздобља, од IX до XI века, то су пре свега културне, односно етничке везе, које су добрим делом условљене и географским положајем. У време византијске управе, од 1018. године па до почетка XIII века, сва три елемента била су обједињена уклавањем града у византијски свет, чију је северну границу представљао Дунав. Током XIII-XIV века, у периоду угарске, односно српске власти, Београд је био сведен на град без значаја у војно-стратешком погледу, у којем се живот одвија у уским, локалним оквирима, што је у потпуности потврђено и на керамичком материјалу. Након овога, од почетка XV века долази до наглог развоја града. Иако је и надаље у политичком смислу окренут Угарској, Београд је у раздобљу 1404-1427. године као политичко, економско, културно и верско средиште Деспотовине везан за културно наслеђе Моравске Србије XIII-XIV века, а самим тим и даље за византијске узоре. Уласком у састав Угарске, у раздобљу 1427-1521. године, јединство политичке и културне сфере поново је успостављено, али су прекинуте везе Београда са својим природним залеђем, што је истовремепо значило и прекид традиционалних веза које су учествовале у стварању особене и препознатљиве културе.