Балкански ратови 1912-1913 имају изузетан значај за историју југоисточне Европе XX века. Њихове дугорочне последице деценијама су се осећале у политичком, социјално-економском и културном развоју, а неке су и данас предмет научних, па и јавних расправа. Историографије земаља учесница у тим ратовима нуде нам противречна тумачења која су различита не само између тих земаља већ и унутар њих самих. У земљама као што су Бугарска и Турска, траума пораза покренула је трагање за „одговорностима", а идентификација „узрока" рата имала је политички циљ. У Србији и Грчкој, ратним „победницама", балкански ратови су из различитих разлога били део једног ширег оквира у који је спадао и Први светски рат за Србију, а за Грчку рат у Малој Дзији.
Корени балканских ратова леже у последицама руско-турског рата 1877-1878 који је обележио крај „источне кризе" 1875-1878, једне од највећих криза у историји такозваног „источног питања". То питање састојало се од три главна елемента: дипломатске борбе између великих сила око утицаја над османским територијама, постепене пропасти султановог царства и националних ослободилачких покрета балканских народа за успостављање националних држава. Кризу између 1875-1878 решиле су велике силе на Берлинском конгресу прогласивши независност Црне Горе, Румуније и Србије које су све, као и Грчка, добиле нове територије и створивши кнежевину Бугарску и аутономну покрајину Источну Румелију. Реформе и аутономија морале су бити спроведене и у другим европским земљама Високе порте: у Албанији, Македонији, Епиру итд. Кипар је био препуштен британској администрацији док је Аустоугарска окупирала Босну и Херцеговину и Нови Пазар.
Међутим Берлински мировни споразум је довео до низа сукоба и напетости међу балканским народима јер се при стварању нових граница није држао етничких принципа. На многим местима где су вековима живели људи различитих националности, тај споразум је био неспроводив. Ниједна балканска земља није постигла национално уједињење унутар своје државе, а оно је постало главни циљ спољне политике сваке од њих. Последице тог настојања биле су следеће кризе: уједињење Источне Румелије и Бугарске и као његова последица српско-бугарски рат 1855, грчко-турски рат 1897, устанак у Македонији 1903, анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и проглашење независности Бугарске 1908, Албански устанак 1910-1912, и још неке мање тензије.
Ипак је главна тенденција у историји балканских земаља била миран развој и модернизација. Улагани су напори у успостављање модерних либералних уставних институција и политичких система, у ширење комуникационих мрежа са нагласком на железницу и изградњу путева, у развој индустрије и активирање унутрашњих и спољашњих трговачких веза. Балканске земље су се у сваком погледу суочавале са интеграцијом у Европу. То је створило дух надметања и прогреса. Национална култура била је једна од главних области модернизације и надметања и ту је држава деловала као кључни градитељ националног идентитета. Како су балканске земље градиле своје националне државе, дошло је време да консолидују своје нације. Средства коришћена у ту сврху била су народно образовање, национални празници и прославе, војна служба, националне цркве. Дух национализма доминирао је сваким догађајем и процесом.
13
Истовремено, све балканске земље су се трудиле да осигурају своју егзистенцију стварајући перспективу за даље ширење својих територија на рачун суседа, а највише на рачун Османског царства. Мотивација за ово варирала је од етнографских, геополитичких и економских реалности до историјских и културних права. Најефикаснији инструменти ове политике државног национализма биле су милетске школе, комуналне структуре у османским покрајинама у Европи и сукоб између Васељенске патријаршије и Бугарске егзархије. Њих су подржавали сви грађански и иредентистички покретачи.
Током прве деценије XX века ситуација у Европи доприносила је оваквом развоју догађаја. Систем два антагонистичка војна блока, Антанта и Централне силе, снажно је утицао на међубалканске везе. Трка у наоружавању и милитаризам постали су главна одлика и друштава југоисточне Европе. Ратни буџети влада земаља југоисточне Европе износили су трећину државног буџета. Удвостручиле су своје војске и набавиле ново наоружање из Европе. Све је било спремно за рат. Под сталним притиском Антанте, а највише Русије, постала је врло популарна идеја о стварању балканског савеза који би решио заједничке проблеме свих балканских земаља. Италијанско-турски рат 1911-1912, који се завршио италијанским заузећем Либије и Додеканеза, и перманентна нестабилност у европским османским територијама још више су пожуривали балканске политичаре.
Распад Османског царства убрзан је после Младотурске револуције 1908. године. Турски национализам организације „Јединство и напредак" ојачао је хришћанско непријатељство, удаљујући од себе једини народ традиционално лојалан режиму, Албанце. Албански устанак 1911, предсказао је радикалну промену у равнотежи сила на Балкану. Велике силе, нарочито Италија и Аустроугарска, биле су забринуте за судбину Албаније док су суседне балканске земље имале друге амбиције у истој регији. Пре кошмарне поделе међу суседима - што је била могућа перспектива и за Албанију после османског пораза у италијанско-турском рату - албанске вође су се одлучиле на велики устанак ради обезбеђивања свог аутономног положаја. Средином јула 1912, албански устаници су поразили турску војску а 30. јула су захтевали распуштање османског парламента у року од 48 сати.
Фебруара 1912. године потписан је пакт о савезништву између Србије и Бугарске, а маја исте године сличан пакт између Грчке и Бугарске. Августа 1912. постигнут је усмени договор између Бугарске и Црне Горе. Покушаји да се Румунија укључи у Балкански савез остали су безуспешни. Савез је склопљен под строгим надзором Антанте, с идејом да се искористи у предстојећем светском рату. Међутим, интереси балканских савезника осујетили су тај план. Преузели су иницијативу и затражили реформе од османске владе као и аутономију у Албанији и Македонији. Кад је Порта то одбила, почетком октобра 1912, почео је рат упркос напорима великих сила да га одложе.
До почетка новембра, до краја прве фазе рата, балкански савезници су побеђивали. Бугарска војска се приближила Цариграду и Солуну, грчка војска је ушла у Солун и држала под контролом Епир и део Македоније, српска и црногорска војска су заузеле Косово, Нови Пазар, северну Албанију и део Македоније. Грчка ратна морнарица је паралисала османске комуникације у Егејском мору, док је Бугарска ратна морнарица урадила исто у Црном мору. Крајем новембра потписано је примирје, али без Грчке, која је наставила рат заузимајући острва Лемнос, Лезбос, Хиос и Самос у источном Егеју, и даље напредујући према јужној Албанији.
Мировни преговори започети су у децембру 1912. у Лондону, где су амбасадори великих сила заседали разрађујући услове мира. Балкански савезници су покушали да добију све европске османске територије западно од линије Енос - Мидија, као и егејска острва заједно са Критом. Порта је предложила да Македонија и Албанија добију аутономију, али да она
14
сама не изгуби ниједну територију. Споразум који су предложиле велике силе био је сличан предлогу савезника. То је довело до државног удара у Цариграду и влада је средином јануара 1913. прекинула преговоре и обновила непријатељства.
Друга фаза рата трајала је готово три месеца. Османске противнападе у источној Тракији одбила је бугарска војска; црногорска војска је заузела утврђење Скадар, а грчка утврђење Јањину, док је бугарска војска запосела Једрене.
Мировни преговори у Лондону су обновљени и 17. маја 1913. године потписан је мир. Савезници су добили све османске територије у Европи западно од линије Бнос-Мидија и острво Крит. Подела добитка међу државама постала је велики проблем који је довео до распада Балканског савеза. Румунија је захтевала надокнаду у јужној Добруџи. Бугарска је у почетку то одбијала, али је касније, априла 1913, на конференцији у Санкт Петербургу пристала да уступи град Силистрију. А права подела ратног плена тек је предстојала.
Сви балкански државници, наоружани свим могућим аргументима, захтевали су све више територија. „Јабука раздора“ била је Македонија, где се територијално разграничење показало готово нерешивим проблемом. Док је подела између Србије и Грчке била лакша, аспирације Бугарске биле су хоризонталне, пресецајући грчке и српске окупационе зоне. У балканским државама опозиционе партије биле су екстремно радикалне и захтевале су нови рат, овог пута против бивших савезника.
Грчка и Србија су 19. маја 1913. године потписале пакт о савезништву и постигле опсежан територијални споразум. Покушај Русије да се одржи још једна конференција балканских председника влада у Санкт Петербургу у циљу решења територијалних спорова био је закаснео и безуспешан. Бугарски цар Фердинанд је 16. јуна 1913. наредио генералу Савову да изврши напад на српске и грчке линије фронта у Македонији. Почео је Други балкански рат. Грчка, Србија и Црна Гора објавиле су рат Бугарској, а Румунија их је подржала. И Османско царство је подигло војску против Бугарске. После више од месец дана жестоких борби, велике силе су опет интервенисале и зауставиле војна дејства. Мировни уговори потписани у Букурешту и Цариграду донели су нови територијални споразум у југоисточној Европи. Румунија је узела јужну Добруџу, Србија Косово, Нови Пазар и вардарску Македонију. Грчка је добила Епир и егејску Македонију. Црна Гора је припојила себи неке суседне територије. Бугарска је узела пиринску Македонију и западну Тракију. Османско царство је повратило источну Тракију. Албанија је проглашена независном државом.
Балкански ратови су створили нову ситуацију на полуострву. Ниједна земља није била потпуно задовољна новим границама, мада је у Османском царству, у Бугарској и у Албанији незадовољство било највеће. Грчка је захтевала острва у Егејском мору, Србија излаз на море и Босну и Херцеговину; Црна Гора је хтела Скадар, а Румунија је била заинтересована за Трансилванију и Бесарабију. Ове аспирације су обликовале политику балканских држава у време избијања Првог светског рата који је почео на Балкану и који су многи савремени историчари сматрали новим балканским ратом у који су се овог пута умешале и велике силе.
Истовремено, балкански ратови су собом донели мржњу, сумњу и страх међу балканске народе. Народне приче су избрисале лична сећања и осећање заједништва међу суседним земљама, стварајући непријатељску слику. Психолошка траума ратова који су у свакој од зараћених земаља трајали дуго, сјединила се са новом траумом коју је изазвао Први светски рат и која је била посебно изражена у Османском царству и у Бугарској. Деценијама су је преносиле избегличке породице и тако утицале на заједничко сећање свих балканских народа. Ратови су на том темељу развијали национално осећање и национални идентитет, јачајући идеју националне солидарности и заједничке судбине.
15
Циљ ове историјске читанке је раскид са традиционалним начином презентовања балканских ратова у школама и на универзитетима као претежно политичких догађаја у којима су главне фигуре краљеви, министри и генерали. Наравно, они су играли значајне улоге, али у војним операцијама су учествовали ниже рангирани људи, људи који су у свакодневном животу били цивили, а ратови су утицали на свакодневни живот целог друштва. Уобичајена представа да рат представљају само бојишта, победе и порази има мало везе са реалношћу, јер су и обични људи у позадини живели тешко и у сталном страху да ће изгубити своје најмилије. У тим тешким временима било је много окрутности и зверстава, али и много хуманости и солидарности. Чак и у рововима под унакрсном ватром људи су у заједничкој патњи успостављали везе преко борбених линија.
Наша идеја је да покажемо разне видове рата и начин на који су их доживљавале различите групе људи широм југоисточне Европе. Тај упоредни приступ ће нам помоћи да разумемо различито гледање на историјске процесе, узимајући у обзир не само другачије позиције држава и народа већ и различите трендове унутар једног друштва које се, по дефиницији, сматра „хомогеним". Упоређивањем различитих савремених и модерних становишта избећи ћемо илузију „монолитне" историје у којој се релативност „истине" види као препрека за разумевање прошлости.
Ову историјску читанку треба читати упоредо и паралелно са осталим трима. Прво, она је додатак Историјској читанци 1 која описује почетак распада Османског царства. Друго, она се преклапа са Историјском читанком 2 која прати процес стварања држава у југоисточној Европи. Балкански ратови су били важна епизода у консолидовању балканских националних држава и у кулминацији супротстављених национализама. И најзад, Историјска читанка 4 која покрива Други светски рат, може се користити као тачка упућивања на остале три ради бољег разумевања феномена рата и ратног искуства у XX веку.
16
Хронологија
1911
лето - Оживљавање албанског националног покрета
средина јула - Напад Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) у Штипу, Македонија. Османске противмере подстичу почетне разговоре између Бугарске и Србије
16. септембар - Италија објављује рат Османском царству због припајања Либије
1912
16. мај - Тајни бугарско-грчки мировни споразум о одбрамбеном савезу
21-27. мај - Италија преузима острва Додеканез
19. јул - Напад ВМРО-а у Козани, Македонија. Османске противмере разјарују балканске хришћанске државе
30. јул - Албански побуњеници захтевају распуштање Османског парламента у року од 48 сати и уручују захтев за аутономију (да вилајети Скадар, Косово, Јањина и Битољ буду уједињени у једну покрајину; да албански војници служе само у тој покрајини; да албански буде језик администрације и образовања; да сви Албанци имају право да носе оружје)
15. август (око) - Усмени споразум између Бугарске, Србије и Црне Горе: Бугарска даје војни зајам Црној Гори и плаћа црногорску војску у време рата. Црна Гора пристаје да зарати против Порте без провокације
15. септембар - Српска влада издаје тајно упутство број 5669 својим амбасадама да делују у циљу припајања Охрида и Прилепа Србији
17. септембар - Ултиматум Балканског савеза (Бугарска, Грчка, Црна Гора, Србија) Порти: неодложна аутономија Македоније према Берлинском мировном споразуму. Ванредно стање и општа мобилизација објављена у Турској и у балканским земљама (18. септембар)
18. септембар - Оснивање 70 малих група активиста ВМРО-а у Софији за извиђање и саботаже у Македонији и Тракији
22. септембар - Тајни војни пакт између Бугарске и Грчке
23. септембар Оснивање Македонско-једренског ВАД-а (добровољачког одреда) од избеглица генерала Петра Дарвингова - око 14.600 учесника
26. септембар - Црногорска војска започиње ратна дејства против Порте
2. октобар - Мировни споразум између Италије и Османског царства потписан у Ушију
3. октобар - Порта одбацује ултиматум и прекида дипломатске односе са Бугарском, Црном Гором и Србијом, али покушава да поправи односе са Грчком
17
1912
4. октобар - Османско царство објављује рат савезницима. Следећег дана Бугарска, Грчка, Црна Гора и Србија (7. октобра) објављују рат Порти. Почетак војних дејстава. Румунија објављује неутралност
7-15. октобар - Бугарска војска заузима Источне Родопе и зауставља османску контраофанзиву (15-25. октобар)
8-13. октобар - Прва и Трећа бугарска армија пробијају први османски одбрамбени фронт Бскиполос - Петра, заузимају Лозенград а Друга бугарска армија опкољава Једрене. 13. октобра српска војска заузима Скопље, Куманово, Велес и Штип у Македонији.
9-10. октобар - Грчка војска добија битку код Сарантапороса
15. октобар - Увођење српског административног система на новим територијама у Македонији и на Косову
16. октобар - Прво бомбардовање из авиона у историји ратовања - бугарска авијација бомбардује једренско утврђење
17-20. октобар - Прва и Трећа бугарска армија пробијају други османски одбрамбени фронт код Лиле Бургас – Бунархисара
19-20. октобар - Грчка војска добија битку код Јанице
27. октобар - У Румунији формирана нова влада на челу са Титу Мајорескуом
28. октобар - Грчка војска улази у Солун (предат 27. октобра) ујутро, а бугарска Рилска дивизија по подне. Почетак спора око Солуна
29. октобар - Порта тражи примирје у Софији, али краљ Фердинанд I приморава бугарску владу да занемари тај предлог и прикрије га од савезника
1. новембар - Почетак покрштавања Помака у Родопима. Мисија званичне бугарске цркве послата у децембру.
4-5. новембар - Прва и Трећа бугарска армија врше неуспешан напад на османски одбрамбени фронт код Чаталџе
4-9. новембар - Декларације Централног комитета ВМРО-а против српских и грчких активности у Македонији
9. новембар - Увођење бугарске администрације на новим територијама
14. новембар - Македонско-једренски добровољачки одреди поразили османске снаге у западној Тракији
18. новембар - Македонско-румунско друштво врши притисак на владу да нешто предузме
20. новембар - Примирје између савезника и Порте. Грчка одбацује примирје и наставља војна дејства у северном Епиру
18
1912
20-21. новембар - Први сукоби између бугарске и грчке војске недалеко од Солуна, изглађени крајем месеца
28. новембар - Национални конгрес у Валони проглашава независност Албаније
3. децембар - Грчко-турска поморска битка код острва Ели
3-24. децембар - Лондонска мировна конференција. Савезници траже османске покрајине у Европи западно од линије Енос - Мидија и острво Крит. Порта предлаже да се да аутономија Македонији и одбија да преда територије. На дан Божића Порта се повлачи из преговора, велике силе врше притисак (нота од 4. јануара 1913) и предлог савезника бива прихваћен. Лондонска конференција амбасадора најављује да Албанија треба да постане независна држава (20. децембар)
8-17. децембар - Бугарска тајна мисија у Цариграду ради сепаратног мира са Османским царством
1913
5. јануар - Грчко-турска поморска битка код Лемноса
16. јануар - Бугарско-румунски протокол у Лондону за кориговање територија у Добруџи. Под притиском Русије, Софија је спремна да коригује границу
21. јануар - Порта осуђује примирје и креће у непријатељства са покличем „Софија или смрт!“
26-28. јануар - Османске контранападе у Галипољу и Чаталџи и искрцавање у Шаркеју одбија бугарска војска
30. јан-2. феб. - Безуспешни бугарско-румунски преговори о Добруџи у Софији
5. фебруар - Обнавља се тајни мировни споразум између Румуније и Аустроугарске
21. фебруар - Грчка војска заузима Јањину. Бугарско-грчки инциденти код Нигрите
5. март - Убиство грчког краља Ђорђа I у Солуну
2. и 11-13. март - Бугарска војска заузима Једрене
18. март-26. април - Конференција великих сила у Санкт Петербургу о спору око Добруџе. Бугарска предаје Силистрију Румунији и гарантује права Влаха у Македонији, али тензије не престају
10. април - Црногорска војска заузима утврђење Скадар
13. април - Примирје између Порте и Балканског савеза
22. април - Потписан грчко-српски протокол, а за њим и војни пакт (1. мај 1913)
19-21. мај - На састанцима бугарско-грчке комисије о разграничењу у Солуну постигнут споразум. До краја месеца разграничења су, са неколико изузетака, довршена
19
1913
17. мај - Лондонски мировни споразум
19. мај - Грчко-српски споразум у Солуну
30. мај - Србија прекида железничке везе са Бугарском
1. јун - Бугарски председник владе Иван Гешов даје оставку а смењује га Стојан Данев. Н. Пашић подноси оставку у Београду. Обема оставкама врши се притисак на Русију у вези са нагодбом о арбитражи
5-13. јун - Бугарско-српски војни сукоби око Злетова
15. јун - Тиквешки устанак ВМРО-а у позадини српске војске уз пристанак бугарске команде
16. јун - По усменој команди цара Фердинанда I, бугарска војска напада српску како би помогла побуњеницима. Други део бугарске војске заузима луку Лефтера и гранатира грчке крстарице. Почетак Другог балканског рата
18. јун - Бугарска влада одлаже сва војна дејства, смењује главнокомандујућег бугарске војске и поставља на то место проруски оријентисаног генерала Радка Димитриева. Руска влада предлаже конференцију
19-21. јун - Бугарско-грчка битка код Килкиса
21. јун-11. јул - Грчка офанзива у источној Македонији стиже до Симитлија (13. јул), где је зауставља бугарска војска. 15. јула грчка војска заузима западну Тракију
22-28. јун - Бугарска војска заузима Пирот у Србији
28. јун - Румунија објављује рат Бугарској и до 5. јула без отпора заузима северну Бугарску. 11. јула Дустроугарска зауставља напредовање Румуније
30. јун - Порта почиње напредовање у источној Тракији и заузима Једрене (10. јул)
3. јул - Румунска војска окупира Варну у Бугарској 6. јула. Румунски коњички одред стиже у Софију
4. јул - Основана нова проаустријска бугарска влада на челу са Василом Радославовим
13. јул - Муслимански устанак у западној Тракији против повлачења бугарске војске - „република Ђумурђина /Комотини"
15-17. јул - Бугарска контраофанзива против грчке војске код Кресне
29. јул - Конференција амбасадора одлучује да Албанија треба да буде „независна, суверена кнежевина". Велике силе бирају принца Вилхелма фон Вида, 35-годишњег немачког капетана у војсци, за владара Албаније. 3. септембра 1914. принц Вилхелм бежи из земље
20
1913
17. јул-16. август - Конференција мира у Букурешту; 18. јула примирје
25. јул-15. август - Евакуација румунске војске из Бугарске
16.септембар - Цариградски мировни споразум између Бугарске и Порте. Ова друга поново узима источну Тракију са кориговањем границе у корист Бугарске која узима западну Тракију
1. новембар - Мировни споразум између Грчке и Порте потписан у Атини
19. децембар - Фирентински протокол. Гранична комисија коју је поставила Лондонска конференција амбасадора одређује албанску јужну границу и Албанији додељује Корчу и Ђирокастру које је окупирала Грчка
1914
13. фебруар - Грчка добија сва острва у источном Егеју осим Ивроса, Тенедоса и Кастелориза и повлачи војску са територија додељених Албанији
28. фебруар - Грци из јужне Албаније (коју они зову северни Епир) проглашавају независност под вођством Г. Ц. Зографоса, бившег министра иностраних послова Грчке
28. јул - Атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Босна. Почетак „јулске кризе“
1. август - Аустроугарска објављује рат Србији - избија Први светски рат. Све друге балканске земље остају неутралне.
