3. МЕТОСИ НИШКЕ ЕПАРХИЈЕ
До краја 18. века Нишка епархија налазила се у саставу обновљене српске Пећке патријаршије, а после 1766. године дошла је у јурисдикцију Васељенске. Цариградске патријаршије. Последњи нишки владика, послан из Пећке патријаршије у Ниш, био је Гаврило, после кога је из Цариграда дошао Топал - Макарије 1. Његов наследник Макарије II имао је владичански сто у метоху манастира Рилског у Нишу.
У време Првог и Другог српског устанка нишка епархија простирала се на управним територијама двају санџака - пашалука: Нишког и Лесковачког, и граничила се са београдском, рашко-призренском, скопљанском, нишавском и видинском епархијом (митрополијом). На северу допирала је до Западне Мораве и Параћина, на западу до Копаоника, на југу до Грделичке клисуре, а на истоку до Беле Паланке. Словенско богослужење и проповеди на српском језику одржавали су се по варошима и селима - упркос томе што је владика био фанариот и што је у Нишу постојала јака грчко-цинцарска трговачка варошка колонија. Када је Србија за време кнеза Милоша 1833. године добила своје јужне границе на Јастрепцу, (припајањем тзв. шест нахија Србији) јужно од Алексинца и до Сврљишких планина, делови који су припали Србији доспели су у надлежност Београдске митрополије. Тада је нишка епархија имала 12.348 кућа, али је од њих, по неким подацима, 6.605 припало Србији, и то на територији крушевачке и "параћинске" нахије.
Национално-ослободилачки покрет Грка против Турака, који почиње крајем 18. века, оснивањем тајне револуционарне организације - хетерије - прерастао је почетком 1821. године у револуцију, која је добијала присталице и међу балканским народима, који су у овој солидарности са грчким народом, желели да остваре и своје ослобођење. И Ниш је тада био један од хетеријских пунктова у коме је тајна револуционарна организација постојала још пре 1820. године. То потврђује и "ратни план од септембра 1820. године" сачињен од хетериста у Румунији, по коме су Ниш и Видин назначени као центри из којих ће, уз помоћ и подршку Милоша Обреновића отпочети акције устаника за ослобођење читаве Румелије и Бугарске. [1] Из недавно
1. М. Гавриловић. Милош Обреновић II, Београд 1908, 14.
43
откривеног документа у Одеси, сазнаје се о постојању револуционарне организације у Нишу. Међу Србима највише је било свештеника, трговаца и занатлија, који су преко својих контаката занатлијских и трговачких били добро обавештени о збивањима у хетеријском покрету. [2]
Нема сумње да је револуционарне идеје хетериста међу Нишлијама ширио владика Мелентије, који је, као представник Цариградске патријаршије, дошао у Ниш 1815. године. [3] Милош Обреновић је био очигледно задовољан посредништвом владике Мелентија између Срба и Турака 1815. [4] Владика Мелентије као поглавар Нишке митрополије, захваљујући свом ауторитету не само код хришћанског већ и код муслиманског живља у Нишу, као и великом утицају на нишког Али-пашу, допринео је да се Ниш од 1820. помиње као један од значајних хетеријских пунктова на Балкану. Крајем 1820. године Нишка тајна организација је послала свога представника у Цариград, "кој е био 2 до 3 месеца у патријаршији" као "посланик владике нишкога". [5] Бројност овог покрета не може се утврдити, што је и схватљиво када се зна да је читава организација била строго конспиративна. Конкретан податак - "око 200 Нишлија" - записан је код М. Ђ. Милићевића. [6] Међутим, овај податак је записан шест деценија касније, по причању старих Нишлија, после ослобођења од Турака. Да је Ниш био јак хетеријски центар потврђује и оснивање грчке школе у њему крајем друге деценије 19. века. [7]
Устаничке акције у Молдавији, започете 22. фебруара 1821. године са Александром Ипсилантијем, у којима учествују и Нишлије, које су се месец дана касније одразиле и на територију Грчке са центром у Мореји, учиниле су да је султан Мамуд II (1809-1839), схвативши каква опасност прети царству, наредио 19. марта сурово разрачунавање са највишим предствницима грчког свештенства у Цариграду и на Балкану, као носиоцима овог ослободилачког покрета. Нови велики везир у Цариграду, Бендерли Али-паша, наредио је 10. априла, на Ускрс, да се обесе цариградски патријарх Григорије V и шест других црквених великодостојника. Током априла Турци су се крваво разрачунавали, у другим градовима Турске, са још преко 70 епископа, међу којима је био
2. Н. Тодоров. Нови данни за добоволците от гръцкото въстание 1821-1828. БАН - Институт за балканистика, София 1973, 7-18.
3. Захваљујући одговору кнеза Милоша на писмо нишког митрополита Мелентија, које је датирано са датумом 26. 7. 1815. године, писаном у логору београдске нахије, може се тврдити да је Мелентије већ половином јула 1815. године био у Нишу. - М. Вукићевић. Писма из првог и другог устанка. Споменик САН, XXXVII, 1900, 147.
4. М. Петровић. Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Београд 1898, 67.
5. Вукашин Ј. Петруновић и Ник. Ј. Петровић. Грађа за историју Краљевине Србије, II, Београд 1882, 233.
6. М. Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, 66; Поменик 1888, 443.
7. Године 1820. помиње се у Нишу учитељ Грк Никола Кратовалија Ђорђијевић. - Ј. Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку, Београд 1928, 42.
44
убијен у Једрену и бивши цариградски патријарх Кирило, и кипарски епископ у Солуну.
Порта је послала у Ниш Хусеин Гаваназоглу-пашу са више хиљада војника, са задатком да прати ситуацију и понашање кнеза Милоша и Срба у Београдском пашалуку. Истовремено наређује и погубљење неколико нишких првака Срба и Грка, не само због подозрења да су били у вези са тајном грчком национално-револуционарном организацијом Хетерија већ и због психолошког притиска на становништво да се заплаши и остане по страни од догађаја у грчким областима. Хусеин паша је "обесио, које исекао многе калуђере, свештенике и трговце и да је међу њима и владика Мелентије". [8]
Тако су на Ускрс 1821. године у Нишкој тврђави били погубљени, обешени Нишлије: владика Мелентије, прота Стојан Поповић, поп Ђорђе Цинцарин, Младен Овчаревић, Радослав симекчибаша и Голуб мутавџија. Том приликом било је затворено око 200 Нишлија. Погубљење првих нишких грађана међу нишким хришћанима изазвало је велику забринутост код Срба не само нишког краја већ и суседних предела, готово по свим варошима и селима Нишке епархије. Говорило се и о потајним турским егзекуцијама и нестанку многих људи, нарочито по селима. У условима "џихада", узимање талаца био је обичај Турака, па је отуда у први мах и било затворено две стотине Нишлија. О резултатима те истраге Хусеин [9] Гаваназоглу паша је обавестио Марашли Алипашу у Београду писмом упућеним из Ниша 15/28. јула 1821. [10]
"Његовој племенитости срећном, милостивом
брату ми најцењенијем, најпоштованијем
Господину Везиру и муширу.
Пређашњи мухафиз Ниша Али-паша,
нехотећи да мирује, начинио је савез,
са нишким митрополитом па је потајно ноћу,
одржавао састанке и кројио планове да,
сачувај боже, истреби народ муслимански
у Нишу и на тај начин да Високој Царској
влади и вечном Царству натури на врат
једну велику бригу. Пошто сам најсавесније
8. М. Гавриловић. Милош Обреновић, II, 69.
9. Хусеин паша води порекло од старе угледне румелијске породице из Татар Пазарџика. "Управу над Нишем, сиротним пашалуком" добио је 1820. године, на чијем је челу остао до децембра 1826. године, када је постављен за београдског пашу. - Б. Куниберт. Српски устанак и први владавиа Милоша Обреновића 184-1850, Београд 1901, 198.
10. Писмо је један од ретких извора о постојању тајног удружења у Нишу, пронашао га је Глиша Елезовић у Народној библиотеци у Београду 1930. године. Снимак оригинала и превод са турског објавио је у Политици од 3. новембра 1930. године.
45
испитао ствар, погубљени су поменути паша,
речени митрополит, двојица свештеника и
два ћафира, који су били утицајни људи
у вароиш.
Пошто су због тога погубљени, њихова
тела, што су у зло била огрезла,
склоњена су са лица земље. Одсечена
глава поменутог паше послата је на врело
правде (у Цариград)...
Хусеин паша, син Муратов, 25. шевала 1236. године.
О активности револуционарне организације у Нишу 1821. године говори још један извор, [11] који посебно указује на одјек овог покрета и ван граница Србије. Аустријски конфидент Николај Стојко, писмом од 28. септембра 1822. године јавља у Вршцу архимандриту и администратору епархије вршачке Радивојевићу, да када је "24-аго в Теплицах нашу црков от молера готовоу примити био", тада је тамо дошао "Преосвешчени Гд. Данил Архиепископ Нишкиј". Владика Данило је побегао из Ниша страхујући да ће му Турци за револуцију главу отсећи и у Стамбол однети. Пре доласка у Теплице, како се у писму наводи, владика Данило је известио Милоша Обреновића о тешким приликама у Нишу после угушења "револуције" од 1821. године, а истовремено је од Милоша добио "конт да у Немцију утекне".
Владика Данило је дошао у Ниш крајем 1821. године, када је цариградски патријарх, на тражење Турске централне власти - због револуционарног покрега у Нишу - издвојио из састава Нишке епархије Нишавску епархију са седиштем у Пироту. После владике Данила, Нишком епархијом су управљали: Венедикт I, Јосиф, Григорије, Ћир Венедикт II, Ћир Нићифор, Јоанићије и Калиник. Последњи нишки владика за време турске власти био је Виктор, родом из Калофера у Бугарској, бивши хиландарски калуђер и каснији егзархијски владика. Са ослобођењем од турске управе, Нишка, као и Нишавска епархија дошле су у састав Кнежевине Србије и Српске православне цркве.
Метоси манастира Хиландара налазили су се по некадашњим српским земљама. Следаћи пример Св. Симеона - Немање и Св. Саве, манастир Хиландар обдарио је Стеван Првовенчани поседима у Србији, затим краљ Драгутин, краљ Милутин, протосеваст Хреља, познат у народним песмама као Реља Крилатица, подигао је цркву Св. Архангела Михаила у предграђу Штипа, коју је са имањима и људством дао у метох
11. Архив у Сремским Карловцима. Фонд митрополитско-патријаршијски А-229, 1822. година.
46
манастиру Хиландару. У местима где није било тих поклона, манастир је о свом трошку куповао имање на коме је подизана црква, капеле или параклиси за монахе. Манастирска управа је изабирала у метоху образоване људе из своје средине, искусне духовнике, чије је присуство у оним тешким временима поробљеном српском народу, поред одржања вере, требало да појача народу снагу и васкрс слободе сахрањене на Косову. Путовања у Хиландар и поклоњењем месту у којем су живели Св. Симеон Мироточиви и Св. Сава и доношење икона са њиховим ликом, дух Светосавља на овим просторима добијао је своју исконску потврду и погребу.
Свети Сава је дао онај садржај хришћанској ренесанси Срба који је најбоље одговарао њиховим потребама. Сав устремљен Богу и занесен као богоносац, али и прибран и вешт у решавању овоземаљских питања, он поштује закон и поноси се самим његовим постојањем, али се ипак претежно влада по својим уредбама и моралним схватањима, која су, иако традиционална, прожета смислом светосавља; "као да су се Срби од Светог Саве почели радовати, јер су избили на пут који их води у царство небеско". [12] Народ је прихватно кућу Немањића и ту Богом надахнуту лозу прогласио светом и због тога што му је она обогатила духовни живот многим задужбинама, манастирским и парохијским црквама које су не само литургијским обредом него и својим фрескама и иконама нудиле потпун доживљај царства небеског и његових одблесака на земљи.
Срби Понишавља су дочекали да се на њих сруче немарљива искушења и после слома на бојном пољу 1389. године када су изгубили и оне који су их до тада предводили, у знак жалости заменили су на својој народној ношњи - белетинама - црвене гајтане црним, али нису шапатом подлегли турској сили. Подизали су богомоље држећи се свог традиционалног језгра у коме су били очувани историјско памћење и дух Светосавља. Народ је и даље славио лозу Немањића и веровао у себе настојећи сам, без игде икога, да врати у стварни живог оно што је преостало само као идеја, обасјан у души светлошћу коју је некада у Србији ужегао њен духовни родоначелник.
И држава и црква неговале су уметност: на унутрашњим зидовима цркава и манастира верни су могли видети целокупну "небеску стварност" како је црква схвата. Ко год је тада улазио у те задужбине није могао остати незадивљен оним што се указивало пред њим. Још и данас, после толико протеклих векова, када се уђе у оближње манастире Поганово и Темску, сва унутрашњост сине у свој својој лепоти. У блескању свећа и кандила све је одуховљено. У калоти куполног простора насликани су у Погановском манастиру Св. Јована Богослова Христос Пантократор и Божанска литургија, у тамбуру пророци јеванђелисти, у пандантифима и Велики празници на највишим
12. Радован Самарџић. Косовско опредељење, Београд 1990, 51.
47
површинама олтара и наоса и друге тематске целине, међу којима и неке релативно ретке слике Извора премудрости. алегоријски прикази учења Св. Јована Златоустог и Григорија Богослова, Богородичног рођења и Ваведења. Ту су и други појасеви мученика у попрсјима и фигурама архијереја, апостола ратника и монаха. За иконографију домаћих светитеља од посебног значаја је да су у северној кохти - очигледно по жељи наручилаца - на почасном месту, испред патрона цркве, насликани ликови Светог Саве и Симеона Немање, а у западном травеју у низу анахорета, фигуре балканских испосника Јоакима Сарандапорског и Јована Рилског. [13]
Леонтије Павловић указује да је на северном зиду темачког манастира Св. Ђорђа, Свети Симеон српски приказан као великосхимник, носи мандију са кукуљачом закопчаном под брадом као и аналавом са врпцама и појасом. До њега је Свети Сава, који десном руком благосиља, а обучен је у сакос који има крстове на обе половине груди, без рукава. Између Св. Саве и Симеона Немање смештен је свитак са ћирилским текстом "принете ка бо к ка спасение." У Завојској цркви Вазнесења Христовог из 14 века налазе се слични ликови Светог Саве и Стефана Немање, такође са свитком. [14]
Сусрети са оваквим призорима морали су оставити дубоки траг у души. Поред светитеља наш народ је видео своје владаре који су се сматрали слугама Христа. У своме доживљавању свега што је гледао и ишчитавао народ је доводио у нераскидиву везу своју цркву и своју државу. Оне су за њега биле једна целина. Обе, онакве како их је он доживљавао, биле су дело народног генија, који је у тренутцима најсилнијих узлета умео да нађе плодотворно измирење између овоземаљских вредности и вечних истина. Народ овог краја, чији је кнез и сва властела славно изгинула, подносио је терет туђина нимало равнодушно према својој судбини и зато је из епохе Немањића, највише заслугом Светог Саве, изашао привржен својој вери и традицијама, са сопственим законима, моралним начелима и установама свакодневног живота. Имао је народ овог краја интелектуалних подобности да проникне у порекло и смисао слободе као најскупљег исхода свих људских напора. Када је одобрен рад Пећке патријаршије 1557. године, у склопу обнове читаве српске заоставштине оживео је култ Светог Саве. Уверење да у прошлости ништа није било узалудно постало је подстицајна снага свих нових ослободилачких покрета у Понишављу под окриљем хришћанске цркве и њених монаха школованих у Хиландару. У духу светосавског Богочовека враћали су се у родни крај да судбину народне душе просветле и у времену и у вечности. Народ се прилагодио цркви као вечном идеалу, живећи у еванђеоским врлинама и оваплоћујући у свом немирном и тешком животу под Агарјанима
13. Гојко Суботић. Манастир Поганово, Београд 1975, 6.
14. Леонтије Павловић. Манастир Темска, Смедерево 1966, 59-60.
48
богочовечанске вредности - правду, љубав, светлост, слободу, живећи у свести са својим светитсљима на челу са Св. Савом. [15]
Доносили су Нишлије са својих посета Хиландару иконе са ликом Св. Симеона и Св. Саве на којима су били натписи: "Изображение свашченија царскија Славено-Сербскија лаври Хиландар", или
"Изображение Свјашченнија Царскија Славено-Сербскија Лаври Хиландар именуемија, со свјатој Атонстјоиј Гор сушчија, храна Воведенија Пресвјатија Богородици, е изображенијем (јем) чудотоворнаго ЈЕЈА образа и тјех свјатих, коих Храми в томже Манастирје находјатсја трудом и настојанијем всечеснаго Тојаж обители монаха и собрнаго старца кир Атанасија Обрадовича, Благодарни и Г. Стефан Рожа, Немеш и житељ Егарскии, и Г. Врета Јоаноич и Москополит, своими иждивенијами на Тип издати, и тоеиж свјатјеј обители за свој и своих вјечним помен даровати везусердствовали, лјета 1779." [16]
Побожни Нишлије прихватали су хиландарске духовнике преко којих су помагали српску светињу на Атосу. У недостатку писаних докумената, вредно је истаћи предање о "поклону куће са пет соба, кухињом, подрумом и плацем од осам и по ари" неког младог Нишлије хиландарским монасима у Нишу, пре замонашења у манастиру Хиландару. Друго предање помиње неког члана породице "Кацигиних" и покон куће и земље манастиру Хиландару за прихват монаха, када су обилазили Понишавље и прикупљали добротворне дарове за манастир. Кућа метоха манастира Хиландара налазила се у близини храма Св. Архангела. У тој кући се временом развила и мала монашка колонија на челу са "икононом" као старешином метоха. [17] Иконом је поред себе имао по неколико монаха, који су са благословом месног епископа путовали по народу и прикупљали прилоге за манастир. Расположење људи из Понишавља да проведу живот у монаштву, обрађујући манастирска имања био је евидентан, а то је турским господарима више одговарало него да имања леже запуштена. Насељени као занатлије и трговци у Нишу, Срби су се окупљали у црквену општину која је настојала да организованим управљањем обнови верске култове, школује и васпитава децу.
У мегоху манастира Хиландара у Нишу налазило се једно одељење које је служило за стално место молитве, звано капела. У капелу су залазили и верници из Ниша и околних места. Прозор кроз који је Нишлијама долазио зрак културе и просвете и одржавана веза са слободним и просвећеним светом био је метох манастира Хиландара. У оно време када Ниш није имао ни једну богомољу, или је имао па је била
15. Јустин Поповић. Светосавље као филозофија живота, Ваљево 1993, 88.
16. Петар Гагулић, Метох манастира Хиландара у Нишу са преписком, Ниш, 1968, 3.
17. С. И. Јастребов. Подаци за историју српске цркве, Из путописних бележака, Београд, 1879, 72.
49
претворена у џамију, капела метоха хиландарског служила је за окупљање, место одакле су потекле многе напредне идеје чији су носиоци били свештеници и монаси, као народни представници пред турским властима, али и као једини писмени људи и чувари старе немањићке државе и царства. Материјална помоћ није недостајала од стране "богобојажљивих'' Нишлија и у вароши у селима, нарочито хиландарском метоху, чији су калуђери, купили милостињу и организовали ходочашћа у Хиландар. Када су Нишлије почеле да подижу храм „Свети Архангел" од 1825. године, највећу подршку имали су у монасима метоха у Нишу. "Посредством њиховим, Нишлије су добили из Свете Горе 13 икона велике вредности за иконостас." [18] На иконама са ликовима св. Архангела Михаила и св. Архангела Гаврила, којима је и храм посвећен, налази се овај запис:
"За време архијерејствовања свепреосвећеног светог митрополита нишког господина Макарија живописано је ових 13 светих икона: ВЛАДИКЕ ХРИСТА две; Богородице две; Благовести; Претече; Сабор Архангела; Апостола Петра и Павла; Јеванђелиста Марка и пророка Данила; Светог Николаја; Светих Анастасија и Антонија; Спиридона и Харалампија и Свете Параскеве, а бригом и старањем свепречасних светих проигумана Хиландараца господина Игњатија и господина Јоне... 1815. година". [19]
Живе традиције о некадашњој славној српској историји и оличење "правде Бога истинога" - Милоша Обилића и сликање његовог портрета као светитеља у олтару манастира Св. Тројице у селу Габровцу подигнутом у првој половини 19. века, као и у храму Св. Спаса у Горњем Матејевцу, сведоци су завета створеног у народу који је имао снаге да пораз призна, али да се никад не помири са понуђеном чињеницом да је у томе и његов крај. Овај народ чији кнез и сва властела у боју на Косову славно изгинуше, заувек одневши собом једну велику прошлост, сачувао је успомену на њих, наставио борбу и у њој се надао свом ослобођењу.
Нишка епархија, насилним удаљавањем епископа Калиника 25. 3. 1869. остала је без епископа. Бугарска егзархија у Цариграду, под видом борбе за словенски језик, словенско богослужење, словенски утицај у цркви, развила је помоћу турских власти јаку пропаганду да нишку епископију попуни представником своје народности. У то време чувар хиландарског метоха у Нишу био је хиландарски јеромонах Виктор Чолаковић. [20] Егзархисти су у Цариграду успели да добију за њега царски
18. П. Гагулић. Метох манастира Хиландара, 6.
19. Исти, нав. дело, 6.
20. Он је рођен око 1783. године у Калоферу у Источној Румелији. Син сиромашних родитеља, у младости је изучио абаџијски занат. Доцније се замонашио у Хиландару. У 22 години добио је чин јерођакона, а у 34. години примио је јеромонашки чии. Управа српске лавре Хиландара упутила га је за духовника и чувара метоха Хиландарског у Нишу. На тој дужности остао је 40 година, живећи скромно у манастирском метоху. Народ га је од милости звао "деда" Виктор. За време спидемије куге – „чуме" 1837-38, у Нишу, када су многи свештеници избегли са народом, он је једини остао вршећи исповест и причешћивање оболелих и сахране преминулих. Ову опаку болест Виктор је прележао у Цариграду у младости.
50
берат, а Срби хришћани у Нишу су његов избор за нишког владику прихватили са задовољством.
До ослобођења од Турака 1878. године Викторово старешинство над Нишком епархијом оправдало је поверење Срба хришћана у Нишу, а с друге стране Егзархија му је претила, због неиспуњења њених циљева, одузимањем митрополитског положаја. [21] Ослобођење Ниша од вишевековног турског ропства 1878. године затекло је Виктора на столици Нишке митрополије.
Српска врховна команда установила је "духовну управу” ослобођених крајева, извршила разграничење територије црквених управа и успоставила "три дијецезана" (епархије), независни један од другога, којима су управљали "архиепископи и митрополити" чије су столице биле у Нишу, Пироту и Врању. Како би сарађивали и одржавали везу са грађанством и црквеним властима, сваком од њих је стављен на располагање један од "одличнијих свештеника" који су архијерејима ("митрополитима") помагали у обавештењима и у сагледавању њиховог рада са прописима новог српског црквеног законодавства. Ови свештеници су по завршетку обавезног посла били враћени натраг „на своја места". У Нишу је, као седишту Нишке епархије, био постављен за архијереја "господин Виктор", а као владин изасланик упућен је у Нишку епархију Ив. Јевтић, свештеник, „за одржавање кореспонденције са чланом владе и са митрополитом српским Михаилом." [22] Архијереји нису имали одређену плату, него су уживали извесне доходке од свештенства, а поглавито од венчаница, тзв. "вуле", таксе за венчање, коју је укинула српска управа, у намери да се архијерејима одреди "сразмерна награда ради издржавања". Према првим извештајима о стању ослобођене нишке епархије види се да је обухватала: протојереја 9, свештеника 136, јеромонаха 3, цркава 52, манастира 6, метоха 3, села 424, кућа 18.938.
Нишки "Митрополит" Виктор убрзаоје довршење велике нишке Саборне цркве, која је освећена 13. фебруара 1878. године, помогао је подизање цркве Св. Пантелеја у Нишу 1879. године, као и повраћај нишке цркве Св. Николе у хришћански храм. Као епископ нишке епархије, Виктор је умео да се снађе у новој ситуацији. Тражио је од црквене централе у Београду школоване свештенике који су били способни да изведу реорганизацију и преображај заостале црквене организације нишке епархије. Виктор је даривао са "4000 ћесарских дуката" манастирску лавру у Хиландару, а 8000 дуката његове уштеђевине, после његове смрти, као деда Викторов легат, предат је министарству просвете и црквених послова за манастир Хиландар на Св.
21. П. Гагулић, нав. дело, 14.
22. Архив Србије ПО К-64/418: Видосава Николић-Стојанчевић, Лесковац и ослобођени предели Србије 1877-1878. године, Лесковац, 1975, 65.
51
Гори. [23] Од новца је у манастиру Хиландару подигнуто неколико монашких ћелија "које и данас носе име деда Виктора". [24]
Дечански метох - У старој српској жупи Затрнављу у Метохији налази се манастир Високи Дечани. Ову лавру подигао је српски краљ Стефан Урош III - звани по месту своје задужбине Дечански. Ова величанствена краљевска задужбина, подигнута између 1327. и 1335. године, представља ремек дело архитектуре и фреско сликарства. Ктитор је манастир богато обдарио повластицама, великим поседима по свима српским земљама, а током векова и многи српски владаоци и великаши. Дечански манастир имао је своје метохе у Нишу, Пироту, Новом Пазару, Пећи, Сарајеву, Призрену, Ђаковици, Приштини, Врању, Скопљу, Велесу, Охриду, Шгипу, Кратову, Новој Вароши. Метоси ове српске светиње налазили су се и у Солуну, Софији, Ћустендилу, Видину итд.
У Нишу у такозваном "Ћир Костином сокачету" налазила се кућа у којој су живели представници манастира Дечана. Овај метох био је кула светиља у мрачним временима робовања под Турцима; имао је велики верско-морални, просветни и национални утицај на Србе у Нишу и његовој околини. У свима метосима живели су монаси, изабрани од управе манастира Дечана као чувари и заштитници манастирских интереса и представници царске задужбине. Они су морали бити одабрани и искусни духовници. Вредни, стрпљиви и на тешкоће и терете навикнути - живели су за сво време робовања под Турцима у своме метоху у Нишу. Кад су им прилике биле повољне ишли су у народ по
23. П. Гагулић. нав. дело, 15.
24. Хиландарски метох у Нишу делио је судбину Хиландара и српског народа. Круг хиландарских монаха чувара Хиландарског метоха у Нишу затворио се одласком јеромонаха Вићентија у Хиландар. Он је доживео пад бомбе која је срушила кућу метоха приликом бомбардовања Ниша од стране савезника петог априла 1944 године. Већ наредне године, од материјала порушене куће, уз помоћ Црквене општине, јеромонах Вићентије подиже два одељења у дворишту метоха и тиме га поново оживљава.
Гашењем светле традиције хиландарских духовника у Нишу, гаси се метох. На делу плаца поред Хиландарске улице никла је вишеспратница. Други део плаца са два одељења иза стамбене зграде откупио је Милан Обрадовић и на њему подигао породичну кућу. По одобрењу управе Хиландара продају је извршила Црквена општина у Нишу и новац послала Манастиру.
Средином осамдесетих година, ради очувања културне баштине Србије и статуса Хиландара, удовољено је захтеву његове братије да се метох у Нишу поново оживи. О Светом Сави 1991. године на Делијском вису свечано је освећен и отворен нови Хиландарски метох у Нишу. У име Хиландара, бригу о обнови метоха непосредно је водио владика нишки господни Иринеј. О значају метоха господин Иринеј каже:
- Хиландар у Нишу не жели само физички да обнови метох, већ и живот и дух метоха на начин хиландарских метоха. Хиландар, кроз нишки метох, хоће да учествује у култури и животу Србије, као што ћр и Србија уз помоћ метоха успоставити присније везе са Хиландаром.
Према речима г. Иринеја, метох у Нишу је од значаја за српски народ и Србију и осим Ниша такву "амбасаду" Хиландар другде нема. - Народне новине, 2-3 фебруар 1991. године.
52
"писанију". Са собом су носили стародревне крстове, свете мошти и узгред проповедали Христову науку, поучавали народ, исповедали, мирили завађене, читали молитве болесницима, тешили ожалошћене, храбрили малодушне да издрже тешке дане ропства, учили крсном знаку и молитви, а често пута потајно покретали народ на буне и устанке ради националног ослобођења. У мирна времена, кад би се указале повољне прилике, обично с јесени, после сређених пољских радова, или с пролећа, око Васкрса, организовали су веће групе хришћана и са пратњом гаваза и дозволом турских власти одлазили су на поклоњење манастиру Дечану и светињама у њему. Ови поклонички походи имали су велики верско-просветни и национални карактер. Нишлије су сматрале за велику част и националну дужност да се бар једном поклоне овој светињи; с поносом су говорили пре поласка да "иду у Свети Краљ". Поклоници су се отуда враћали својим домовима као полухаџије. Пре поласка, лица која су се спремала за Дечане, окупљала су се у Дечански метох у Нишу на заједничку молитву, примајући притом поклоне за манастир од оних који су остајали. Из манастира су доносили националне реликвије, крстове, иконе, књиге и друга знамења, које су чуване као кућне амајлије.
По ослобођењу Ниша 1877/78. године Милорад Шапчанин оставио је запис о Дечанском метоху у Нишу. [25] Црквена архива страдала
25. "Хајдемо дакле у дечански метох, рекох капетану, па скретосмо у сокачић... Уђосмо у двориште, које доста попритесно, али чисто и лепо засађено. Дом са улице нема ни једнога прозорчића, али из авлије виђаху се многи омањи, чисти стаклени прозори, а пред њими отворен велики ходник на ступчићима, цигљем патосан. Троја врата воде у кућу: лево седи калуђер, десно капела, средња врата воде у остале ћелнјице, а над њима је Богородица и натпис о ктитору и добу кад је метох постао.
Дечанац изиће пред нас у ходник. позове нас у своју скромну ћелију, која је застрвена простим ћилимом, а на ниском миндерлуку асурице од рогоза и чисти покровци од кострети. Зидови просто, али лепо обложени липовином или дрветом од мечје леске. У једном крају пећ - мало ластрено кубе.
Напољу опет почео провејавати снег. беше студено, и Дечанац турну две три обличице у готово охлаћену пећ.
Гледам калуђера у његовом простом црном руху, у прогрушалој бради, с бројаницама у руци и камилавком на глави, камилавком, која је права као у наших монаха, а не она грчка, која је горе заошинута и на темену испупчена као кинески летњиковац.
- Па како живите, оче? Почех ја, да се само што говори. Имате ли довољно прихода?
- Хвала Богу, рече калуђер, иа опет гледа у мене да штогод проговорим. А ја шта ћу, кад сам се најмио да увек говорим кад се други, без невоље, умудре.
- Јесте ли одавно овде?
- 20 година, рече Дечанац.
- Идете ли често у постриг?
- Има три године како нисам био.
- Како то?
- Немирно време, господине, па се збир свет. Нико се данас не отискава радо од своје породице.
- Па зар не можете ићи сами?
- Оно се може, али није адет. Овде је тако: ја скупим из вароши и ове околине по неколико стотина душа, узмемо од паше дозволу и којега гаваза, па их онда водим у Дечане. Тамо се моле Богу. виде краљеву чадужбину. пишу манастиру богатс прнлоге, а лепо му накнаде и све трошкове око дочека. Многи, ако сам није могао за живота а он на самрти завешта повећи прилог и нареди који ће из породице отићи место њега и даривати манастир.
- А од чега ви живите? - упитам га мало поверљивије.
- Од исповедања и молитава. Народ је овуда побожан, па тражи наше помоћи. О јесени зађем по селима, па накупим од добрих хришћана помало жита и по коју бачвицу вина. Ту нека стара Нишлика унесе на служавнику неколико чаша вина. Послужисмо се.
- Постоји ли одавна овај ваш метох?
- Од кад и Дечани. Овај је плац узео још Свети краљ. Има наших старих метоха и по другим великим местима: у Софији, у Солуну.
- А имају ли и други већи манастири из ових крајева?
- Дакако да имају. Овде, па нример, има метох хиландарски, па метох Св. оца Рилског.
- Би ли сте нам могли показати вашу капелицу?
- Извол'те!
Кад пођосмо преко ходника на противну страну куће, отвори једна омања врата и уђосмо у капелу. Лево и десно чисти, бели, дрвени столови, а пред нама мали иконостас, окићен понајвише оним светогорским сликама на платну, које на малом простору представљају читаве галерије "збитија" и светих људи старога и новога завета. На застртом столу неколико црквених књига, мало овковано Јеванђеоце, повећи крст од срме и мерџанчића и неколико шарених воштаних свећа, што се даје у руку верноме кад му се молитва чита. Тамњан, измирна и босиљак просинали су своје свете мирисе по овој малој богомољици... Из ормана, уједноме углу, извади и показа нам велики сребрни крст из времена Немањића. Доиста је занимљив био и са своје величине, и са свога стила и са своје старине. Било је на њему и нових додатака, доправака, али је већина истинита старина, у потпуном смислу - древност." - М. П. Шапчанин, С Дрине на Нишаву. Београд 1888, 259-263.
53
је у Првом светском рату. О њој се старао архимандрит Хаџи Григорије, Нишлија, старешина манастира Дечани. Он је као представник манастира у дечанском метоху у Нишу, преко Саве Дечанца, упозорио Србе у Приштини о правим намерама визитације "великог везира Мехмед Кибризли-паше - привидно да уреди питање господарлука", и народне жалбе и тужбе на господаре, што му је служило као повод да види и изразе политичког незадовољства становника са турском управом; да пронађе и казни сва она лица која хушкају хришћане да се жале на бесправно узурпирану земљу Порти у Цариграду.
Сава Дечанац био је од 1856. до 1860. године чувар Дечанског метоха у Пироту и предводио је поклонике из Пирота, Ћипровца и Трна у Дечане. Са јеромонахом Теофаном, чуваром Хиландарског метоха у Пироту, 1860. године извео је из српске школе највећи број ђака и сачекао долазак Великог везира. [26]
По запису у читуљи манастира Дечана, архимандрат Хаџи Григорије умро је 1864. године. У метоху Дечанском у Нишу 1860. године одсео је призренски митрополит Мелентије. Одавде је отишао у Пирот да се састане са Великим везиром Мехмедом, с којим се лично упознао у
26. Јован Хаџи Васиљевић. Српски народ и турске реформе 1852-1862, Браство XV, 1921, 183.
54
Цариграду. Из непознатих разлога „до сусрета није дошло ни у Пироту нити у Нишу, већ у Приштини”. [27] Чувар овог метоха био је неко време Сава Барић - Дечанац. Он је за време свог боравка у Нишу потписао код градске банке меницу на 1200 динара неком Јовану Анђелковићу, бозаџији на лесковачкој капији, коме је у Призрену сво имање разграбљено од Турака, а неколико смртних случајева у породици потпуно су га материјално упропастили. Но меница је морала да се регулише. Као епископ жичке епархије 1895. године Сава пише нишком свештенику Петру Икономовићу и каже да му се Јован Анђелковић обратио да му позајми новац, па како није имао тражену суму он му је потписао меницу. Моли Петра да узме из градске штедионице у Нишу новац метоха манастира Дечана и да банци исплати 1200 динара, а он се обавезује да ће на тај новац плаћати већи интерес но што чини штедионица. [28]
На основу предања сазнајемо да је 1860. године чувар Дечанског метоха у Нишу архимандрит Рафаило, родом из Вучја код Лесковца. У време формирања Нишког комитета 1874. године чувар и старатељ Дечанског метоха у Нишу био је Петар Икономовић све до своје смрти 1914. године. После његове смрти, његов син Радомир је кирију од метоха слао управи манастира Дечана. Године 1961. сасвим се утире траг овог српског верско-просветног и националног жаришта, продајом остатка Дечанског метоха Живојину Новаковићу који је на њему подигао кућу.
Рилски метох. - Поред метоха манастира Хиландара и Дечана у Нишу је постојао и метох Св. Јована Рилског, као трећи расадник духовног живога и Светосавља на српским просторима. О значају Св. Јована Рилског за бугарски и српски народ остао је запис преписивача књига Владислава Граматика, родом „от Новог Брда”. У молитви, између осталог каже:
„Моли се милостивому Владицје спасти своје сроднике, јединородни ти језик, Б'лгаре же и Србље, и помози д'ржавним, господом нашим, и покори им в'се противне враги под нозје.” [29]
Све што је било узвишено и свето, све што је служило развоју вере и добре воље - поштовало се и кроз цркву развијало. Монаси Рилског метоха у Нишу користили су мирна времена за групне посете Рилском манастиру. [30] Манастир је пострадао од пожара 1833, када је три
27. Исти, нав. дело, 186-187.
28. Писмо Саве Дечанца нишком проти Петру Икономовићу објављено у: Петар Гагулић, протојереј. Манастирски метоси у Нишу. Просветна мисао V. 1-2, 1962, 96-107.
29. Гласник Српског Ученог Друштва, ХХII, 1867, 301.
30. Један од значајнијих војвода цара Душана (има помена да је био у служби краља Милутина у области око Новог Пазара, као и да је играо значајну улогу у доба краља Стевана Дечанеког) јесте војвода Хреља, који 1335. године зида манастир на Рили планини у виду тврђаве. О војводи Хрељи нешто података су нам оставили грчки писци оног доба: Нићифор Григора и Јован Кантакузен, доцније грчки цар. Они наводе да је Хреља био јунак и вешт војсковођа и да је био врло богат властелин. То своје богатство он је показао и у зидању овога манастира. Манастир је посветио Св. Јовану „Рилском” и Св. Богородици. Бугарски народ је имао велико поштовање према Св. Јовану Рилском, о чему је војвода Хреља водио рачуна, те је уместо малог, старог манастира подигао нови манастир. Област државе војводе Хреље била је између Душанове територије и бугарске државе. Манастир на Рили планини по изгледу је представљао утврђење, али је имао и ћелије за калуђере и собе за припремање гостију, када о празнику дођу - слично манастирима у Св. Гори на Атонском полуострву.
Војвода Хреља је касније пристао уз цара Јована Кантакузена и од њега добио титулу ћесара. Недуго затим, дознавши да се Јован Кантакузен договорио са српским краљем Душаном о подели његове територије, Хреља се добровољно потчинио Душану, предавши му притом утврђени град Мелник. Потом се закалуђерио у својој задужбини на Рили планини. Као калуђер добио је име Харитон. Умро је 1343. године, како бугарски летописац бележи, насилном смрћу. Његова жена га је сахранила у његовој задужбини, Св. Јовану Рилском. Ова задужбина српског војводе Хреље је пострадала од пожара 1833. године. Тада је на истом месту подигнут нови, пространи манастир, али је једна кула војводе Хреље остала и до данас. На њој се могу прочитати следећи натписи:
- Опширније: Јован Ђорђевић, Српски војвода Хреља, оснивалац манастира св. Јована Рилског, Браство XXXI, Београд 1940, 103-111.
55
звона подарио манастиру кнез Милош Обреновић. Њему се калуђери овог манастира обраћају 8. новембра 1819. године и моле да развија братство између Срба и Бугара као доказ сродства између њих... Које је помагао и силни цар Стефан о чему има и „достоверних записа” у самој манастирској цркви у Рилу". [31]
Старања нашег народа за манастир св. Јована Рилског потичу од војводе српског Хреље, познатог у народним песмама као Реље Крилатице, па кроз сву нашу историју до најскоријих дана... Кад су мошти св. Јована Рилског биле пренете у Софију, потом у Мађарску, а затим донете у Трново, на молбу рилских монаха, а посредством султаније Маре, Српкиње, жене султана Мурата II, враћене су 30. јуна 1469. године у Рилски манастир - где се и данас налазе. [32] У Рилском манастиру чува се плаштаница коју је 1555. године поклонио манастиру призренски митроиолит Симеон. [33] После обнове Пећке патријаршије 1557. године крајеви око Рилског манастира гравитирали су у црквеном погледу према Пећи. Под јурисдикцијом Пећког патријарха налазиле су се епископије самоковска и ћустендилска све до укинућа Пећке
31. М. Гавриловић. Милош Обреновић, књ. II, Београд 1909, 661.
32. Мих. Поповић. Манастир Рило. Преглед - службени орган епархије Нишке бр. 9-10 за 1940, 390.
33. Рад. Грујић. Култ Св. Саве у манастиру Рилу у XIX веку, Гласник скопског научног друштва XV-XVI, 1935/6, 362.
56
патријаршије 1766. године. Везу између Ниша и манастира Рила олакшала је турска административна подела ових предела. У саставу нишког пашалука једно извесно време налазили су се Видин, Ћустендил, Џумаја и Призрен. По једној другој подели нишки санџак сачињавали су срезови, прокупачки и косанички.
Култ према српским светитељима развијали су монаси у самоме Рилском манастиру. У манастирској цркви, с десне стране од улазних врата, са запада у природној величини, насликани су портрети св. Симеона Мироточивог и Св. Саве. У источном делу манастирског конака налази се параклис посвећен Св. Симеону и Св. Сави. Параклисе је о свом трошку подигао и ликовима Срба светитеља украсио јеромонах Јевстатије 1844. године, родом из Самокова. [34]
Да би се донекле добила слика односа управе Рилског манастира са својим метохом у Нишу, у недостатку писаних докумената, која су пропала за време Првог светског рата, доносимо у оригиналу два писма Неофита Рилског, великог духовника, знаменитог писца - који је нека своја дела штампао у Крагујевцу и Београду. [35] Овај реформатор бугарског правописа и педагог, дочекао је у Габрову 1835. године кнеза Милоша и поздравио га "... као избавитеља и украситеља Србије" чије је име "... целом Словено-Србско-Бугарском народу мило и сладко". [36] По повратку из Цариграда њему је кнез Милош понудио да дође за шабачког владику. [37] Прво писмо овог великог просветног трудбеника написано је црним мастилом на пунијој белој хартији и затворено црвеним воском, упућено је: „Всеблаговјејнјешему Отцу Иконому Господину Попа Јоану, дражајшему нам о Христје Брату в Ниш." Писмо је написано краснописним словима и гласи:
„Всеблаговјеинјнјеишии Отец Икономе! Братољубезнје Вас о Христје привјетствујем. - Прежде проводени в Ниш наш таксидиотин, дух. Теофилакт, по негде си дојде пак в Манастир по неизвјесна нам причина, за това није обшчебратсвеним совјетом предизбрафме тогова во Христје брата нашего духовника Синесија Архимандрита, когото и испровождаме сега в богоспасаемо Ваше Отечество за духовник и таксидиотин от стране свјашченего монастира нашего. За това умолавамо Вашу дражајшују нам о Христје љубав да имате реченаго нашего брата в љубав си, и като доброжалетељ и благодјетељ Монастирски да му предстојавате за всјако нјешчо шче е потребно и полезно и нему и свјашченому Монастиру нашему. За исто ми остаемо на братската Ви љубав одо... попремногу и молим да га порекумендувате и пред Деспотја и пред Христијаните, кадјето познавате за потребно и нужно. Това ви умолавјаме с братска љубав и като Ви пожалаем от Господа Бога всјако благодјејстније
34. Мих. Поповић. Манастир Рило, 390-1.
35. Исти, нав. дело, 98.
36. Драг. Страњаковић. Милош Обреновић, алманах Просвета, 1939, 99.
37. Исти, нав. дело, 98.
57
остаем с взаимнато си к Вам почтеније Вашего Всеблаговјеинства о Христје братија и взајамно доброжелателије - Игуман свјаченија обители рилскија Неофиг и Епитроп Доротеј со всеју о Христје Бгатијеју. 1861. јулија 7, и Монастир Рилски."
У врху писма, лево је округли печат са овим речима: „Печат свјашетнија обитељи преподоб. отца Јована Рилского 1833." У средини печата је у попрсју изрезан лик св. Јована Рилског и са стране лика пише: „Сти Јоан Рилск". Друго писмо, са истим печатом у врху, написано црним мастилом - краснописно, на плавој хартији. упућено: „Нјеговоме Бсеблаговјејнству, Отцу Иконому, Господину Попа Јоанну, драгољубезному нам во Христје Брату с цјелованијем у Нишу." Отисак црвеног воска налази се на писму и оно гласи:
„Ваше Всеблаговјејинство, Отец Попа Икономе, братолјубезнеје во Христје воспривјетсвујем I Благодарно пријахме братското Ви поздравително к нам писмо и предварително се радваме за драгоцјено нам Ваше добро здравије. когто од души желајемо, всеблаги Бог да Ви Радвајемсја и приносиме Ви обшчобратсвено искренитје своји благодарности, зашчо го обичате брата нешего Дух. Синесија и предстојавате за ползја тја свјешченому нашему Манастирју. И за следјушчем прочеје пак Ви умолјаваме да престојавате за Манастир колкото Ви возможно, за којето свјати наш Отец и Предстатељ Јоани с благопријатните своји пред Бога молитве шче Ви вознагради пребогато, а нас шчете задлжите во всегдашније к Вам признатељности и благодарности. Като Ви поздравиме прочеје так всички обшчебратственос духовним во Христје цјелованијем остајеме во взајмна к Вам братска љубав и доброжелатељство. Вашего братскаго и Всеблагоговјејства во Христје братија и вседсердни Игуман, свјашченија обитељски рилскија Неофит и Епитроп Арсении со всем о Христје братством, 1864. јунија 30 и, Манастир Рилски."
На истом табаку мало укосо дописано:
„П. П. Пренесите љубезните ни во Христ поздравленија Господ. Екзарху Отцу попа Петру. Пријахме от дух. Синесија аманетати му благодариме. Молимо го пак да се постара за поклоници. Тојже Игумен Неофит и прочии Соборни Старци." [38]
Знају се само два имена представника Рилског манастира у метоху у Нишу. Први је Теофилакт, који се помиње у првом писму, а други је Синесије. Његов потпис је остао на једној жалби упућеној 18. марта 1864. године градском ефендији у Нишу против неког Симе ханџије који није хтео да призна и измири посмртни дуг цркви и свештеним лицима за сахрану свога брата Христе од кога је наследио имање. Дуг је износио: за цркву 277 гроша. владици што му је „учинио закон” 150 гроша, попу што му је за четири године „чинио закон”: 160 гроша. Поред рилског архимандрита Синесија, жалбу су потписали архимандрит деда Виктор Хиландарац, чувар метоха манастира Хиландара у Нишу, доцније митрополит нишки, затим иконом нишки
38. Два писма архимандрита Неофита Рилског - објављена у: П. Гагулић. Метох манастира Св. Јована Рилског у Нишу с преписком. Ниш 1969, 15-16.
58
Јован Поповић, као и тутори цркве Јованча Јанковић и Михалаћ Мостић. [39] Докле је архимандрит Синесије остао у Нишу и шта је даље с њим било, нема података. Оба ова писма, дакле, упућена су Јовану Поповићу проти нишком. Ово свештено лице одиграло је значајну улогу у црквено-верском животу Ниша. Он је био „син нишког свештеника Марјана, који је умро 22. маја 1826. године и мајке Ангелине, која је умрла 9. септембра 1850. године”, како је забележио у својим летописним белешкама прота Јован. Њега је нишки митрополит Григорије рукоположио за ђакона 15, а за свештеника 16. фебруара 1842. године. Нишки митрополит Јанићије произвео га је за протопрезвитера 29. јуна 1848. године, за сакеларија 6. јануара 1850, и 6. јануара 1856. године „за Иконома светонишке цркве”. [40] 22. новембра 1858. године нишки митрополит Јанићије [41] био је принуђен од турских власти да напусти Ниш, због тога што је сам лично писао сељацима жалбе против насиља турских ага и бегова и давао свој новац да иду у Цариград да се жале турским вишим властима, ради чега су се често подизале буне. Митрополит Јанићије оставио је за свога заменика и епитропа мигрополије иконома Јована. [42] Он је био присутан освећењу темеља велике нишке Саборне цркве и за време вршења митрополитске дужности, пред долазак за нишког митрополита Калиника 1859/60. године, упутио је народу писмени апел за помоћ око довршења Саборне цркве. Иконом Јован био је врло популаран а радио је на ослобођењу овог српског предела од турске власти - одржавајући потајно везу са властима у Београду. Њему се 16. јуна 1849. године родио син Петар Икономовић, кога је нишки владика Виктор 18. фебруара 1874. године рукоположио за ђакона, а сутрадан за свештеника. Прота Петар познат је као велики национални борац и револуционар, а његов син Тодор, бивши учитељ и свештеник, последњи је изданак дуге свештеничке лозе. Иконом Јован живео је 95 година и умро у Нишу 16. октобра 1903. године. [43]
Друга личност којој се у другом писму обраћа архимандрит рилски Неофит, је Хаџи Петар Д. Поповић, парох нишки, велики противник егзархистичке пропаганде, кога су турске власти биле осудиле на 101 годину робије. [44] И он је био врло популарна личност у Нишу. Отуда се баш њима обраћа управа манастира у Рилу и моли да они њиховог представника помогну у прикупљању прилога и организовању поклоничких похода. Изгледа да су егзархисти ускоро развили своју пропаганду, те је свештенство српско одустало од помагања представника овог манастира у Нишу, а народ је схватио њихове намере.
39. Исти, нав. место.
40. Нав. место. 41. Нав. место.
42. Ј. Хаџи Васиљевић. Српски народ... 175.
43. П. Гагулић. нав. дело, 15.
44. Бруно Ловрић, Историја Ниша, Ниш 1928, 73.
59
Тако се постепено сасвим угасио живот у овом метоху. По ослобођењу Ниша од Турака 1877. године у овом напуштеном метоху налазио се црквени суд. У њему су издржавала казну она лица која су напуштала брачну заједницу.
Негде око 1879. године поново се вратио за пароха нишког из Прокупља прота Младен Поповић, познати противник непријатељске пропаганде и велики национални радник, кога су турске власти биле прогнале у Малу Азију на заточење. [45] Он је између 1880-1882. године посетио управу Рилског манастира, од које је добио дозволу да купи кућу Рилског метоха у Нишу за 25.000 гроша. Отуда је у народу овај метох био познат под именом „Поп Младенова кућа”, а име рилског метоха потпуно је ишчезло. Ова кућа са плацем налазила се у улици Хиландарској. Кућа је имала приземље и чардак. У приземљу су биле три собе и подрум, а делио их је широк ходник патосан четвртастим циглама. Из ходника се древеним степеницама излазило на чардак. Он је био виши за 1 м. истурен над приземљем. На чардаку су била четири одељења, која је раздвајао простран ходник поплочан камењем. Ходник се свом ширином протезао за неколико метара на источну страну куће према улици, чиме се добијала врло лепа застакљена тераса. Кућа је била од слабог материјала, али је имала сав конфор и „господствен изглед”. У собама је таван био од дрвета у резбарији. Врата су била врло масивна и на њима су се налазиле јаке резе. Једно одељење у овој кући служило је за капелу. Вероватно су се и у њој обављала многа богослужења оних дана када у Нишу није постојала ниједна црква. Ову кућу са плацем, на коме је био османлук, продали су 1940. године наследници пок. проте Младена инжењеру Јовану Ценићу. Он је кућу срушио и на њено место подигао палату. [46]
45. Тих. С. Танасијевић. Историјске знаменитости и прошлост града Прокупља са летописом цркве прокупачке, Прокупље 1961, 47.
46. П. Гагулић, нав. дело 29: - Лик Св. Јована Рилског не налази се насликан ни у једној нишкој цркви. Живописан је у манастиру Св. Јована у сеоској цркви у Горњем Матејевцу и Малчи. У селу Сињцу код Пирота подигнут је храм св. Јовану Рилском.
60
Део источне стране хиландарског дворишта са црквом Сабора Арханђела, тргом Св. Саве, конаком и новом библиотеком
Кућа метоха Хиландара у Нишу срушена приликом бомбардовања града 5. априла 1944.
61
Хиландарски метох у Нишу