4. ПИСМО ИЗ ХИЛАНДАРА ПРОИГУМАНА ЕВТИМИЈА ИЗ 1842. ГОДИНЕ ЗНАЧАЈНО ЗА ПОЛИТИЧКЕ И ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ ПИРОЋАНАЦА [*]
У архиву Митрополије старе цркве "Рождество Христово" на Пазару [1] сачувано је писмо упућено Пироћанцима из Хиландара 25.
*. Писмо проигумана Евтимија из Хиландара 1842. године Српској црквеној општини Пирота, објављено V: Глас СССLХХХI V. Одељење Историјских наука, бр. 10, САНУ, Београд 1998, 23-33.
1. Један од значајних момената у историји пиротске Црквене општине свакако је зидање данашње старе Цркве 1824. године, око које се одвијао црквени живот хришћана у Пироту. Црква се почела зидати 29. јула 1834. године, недалеко од места на коме је постојала стара Црква грађена у XIV веку. Испод амвона у садашњој старој Цркви нађена је мермерна плоча, која вероватно потиче из старе црквице, са двоглавим орлом и круном више главе и са једним крилом на прсима. На плочи је, несумњиво, представљен грб владичански, односно митрополитиски, грб неког Немањића. М. Живановиђ сматра да је грб Немањиђа "с тога јер се на плочи изнад и испод грба налазе у шест реда старословенска слова, излизана, да се готово и не познају". Црква је довршена 21. децембра исте године, освећена од владике Јеронима, а пиротске чорбаџије изабрали су и црквене епитропе: кир Видена Јовановиђа, Гогу Ценовића, Панајота Поповића, Димитрија Петровића, Хаџи Ћиру Нешовића, Цветка Ћурчибашу и предали им на чување 24 сребрна кандила, 5 пари сребрних пафти и 36 ока воска. Имена првих епитропа уклесана су на каменој плочи изнад црквених врата. Пазарска црква грађена је у време када је у Пироту, поред Срба највише било Турака, нешто мање Јевреја и Цигана. У граду је било већ осам џамија. То је вероватно и условило одлуку Порте да димензије Православне цркве буду: 9, 6, 28, 14 аршина простора, висине, ширике и дужине. Ово је једини храм у који се улази након силажења низ неколико стененица, да би се, наиме, испоштовала одлука о висини од 6 аршина (3,60м) неопходно је било уклопити темеље цркве дубоко у земљу. Храм је тако добио неопходну висину, а с друге стране оближњој џамији није реметио доминацију што је била очигледна намера султана. Материјално подизање цркве било је ускоро ометено великом буном у Пироту која је била уперена против грубих поступака владике Јеронима и пиротског ајана Махмуд Капиџибаше, који је смењен, а на место владике Јеронима доведен је лемноски владика Нектарије, родом са острва Митилене. У сећању старих људи остао је као "деда Нектарије". Поклонио је цркви 1832. године "милостиво 29.000 гроша". Умро је у Пироту 1853. године и сахрањен у гробници иза олтара цркве у седећем положају. После зидања цркве, око 1837. године, остало је још неколико записа: "1837. године лето знати се овај икона от село Проваленик да се споменем Станоје Крстин, син... Поклони у цркву мца ноембри 22 ден". На једној црквеној литији стоји натпис да је зидање нове цркве помогнуто са 6.000 гроша од стране терзијског еснафа који је тада био добро организован. Црква је посвећена Христовом рођењу, са изузетно лепим дрворезом на иконостасу, око цркве је било неколико метоха, међу којима Светогорски. Средином новембра 1855. године по молби пиротског грађанства и одобрењу грчког патријарха, султан Абдул Меџид је својим ферманом дозволио да се на истом месту старе цркве (која је услед раније паљевине и поплаве била склона паду) подигне нови храм. Следеће, 1856. године, храм је био готов, а ранија плоча из 1834. године узидана је изнад главних улазних врата где се и данас налази.
Црква има и свој ферман који је урамљен с десне стране улаза из 1855. године, а преведен 1911. године.
У женској цркви налази се такође иконостас који по лепоти може да се мери са оним у главној цркви. Ова црква има три кубета који су живописани апостолима и јеванђелистима. У овом храму нађене су две србуље (једна писана на пергамену а друга на хартији "које су дате музеју на чување у замену за један требник"). Према опису из 1899. године Н. Недељковића,
"стара пиротска црква има велику порту, у истој се налазе четири зграде од слабог материјала. Једна од њих, југоисточно од цркве уступљена је тамошњој општини за основну школу. Од осталих једна је југоисточно поред саме цркве, употребљена за исповедионицу, друга југозападно, употребљава се за крстионицу, а трећа - јужно од друге употребљава се за свештеничку канцеларију и библиотеку. Књижиица је лепо уређена, све књиге су нумерисане и у орман смештене, има их свега 87 и оне су већином богословне. Црква располаже капиталом од 2.181 динар, који намерава да уложи за зидање звонаре, која се налази за 15 м. од цркве, на којој су уздигнута два звона. Једно од ових звона скинуто је са турскога сахата, који је по ослобођењу разрушен, а друго је купљено. Звонара је на дрвеним дирецима..”
До старе цркве била је зграда Митрополије, која је изгорела по ослобођњу од Турака. -Глас. Црквени календар са шематизмом Нишавске епархије, први у православној српској цркви у Краљевини Србији за 1900. годину. Ниш 1899, 110-122.
63
новембра 1842. године [2], значајно за политичко-просветне прилике а везано за догађаје и односе у Пироту за време турске власти.
За историју Срба под турском влашћу значајно је објављивање Гилханског хатишерифа или Закона о Танзимату новембра 1839. године, рађеног у духу либералних начела европске мисли тога времена којим се проглашавала законитост и равноправност за све поданике у турској држави. Он је садржавао три основна начела: 1. Неприкосновеност живота, части и имања; 2. Равноправност у начину разрезивања и
2. Писмо проигумана Хиландара, Евтимија, упућено Пироћанцима 1842. године пронашао је у подруму Саборне цркве "Успеније Пресвете Богородице", Гојко Ранчић, богословучитељ у пензији 1943. године када је као писар радио код секретара намесништва проте Евстатија Икономова, који је архив Митроиолије преселио из Пазарске у Тијабарску цркву. Аутор прилога добио је писмо са преводом љубазношћу госнодина др. Ивка Јовановића, уредника Пиротског зборника на чему му срдачно захваљује.
64
сакупљања порезе; 3. Нови систем сакупљања регрута и рока служења у војсци.
Сврха овога закона била је да се уклоне узроци који су слабили моћ турске државе и да се усаврши правни, материјални и морални положај царства и свих султанових поданика. Законитост, која је први пут у историји Османског царства прокламовала правну једнакост раје са муслиманима, признала јој је право, статус, поданика, тј. пуноправних грађана кроз уставно гарантоване слободе личности, части и имања. Да би добила и своју материјалну основу, захтевала је и другојачији економски однос дотадашње раје према Османском царству и његовим органима власти. Стога је Гилхански хатишериф предвиђао потребу плаћања "сразмерног данка", тј. према економској способности грађана. С друге стране, у начину прикупљања пореских прихода, постојала је једна велика неправилност која се огледала у установама монопола и илтизама, закупништва. Монополи су били због својих разорних последица за државне финансије и економски развој становништва, укинути кратко време пре објављивања Гилханског хатишерифа, али је остао илтизам, као систем прикупљања државних пореза. Његовим постојањем целокупна грађанска и финансијска управа једног краја предавала се самовољи једног лица, илтизамину, који је добивши у закуп прибирање државних пореза у једном рејону, радио свим силама и средствима да од закупа обезбеди себи већу зараду.
Против Хатишерифа устали су феудални ред бегова и спахија којима су одузети дотадашњи тимари и зијамети, и улема - у одбрану шеријата и старих установа турске државе. Муслиманске масе схватале су увођење танзимата као погубни за њихов опстанак. [3] Антиреформска пропаганда у Босни и Румелији била је тако јака да су се за ново стање окривљавали хришћани, тј. раја ради које је, како се говорило, и потекао и читав реформни рад султана Махмуда II и султана Абдул-Меџида. Стара верска мржња добила је нови подстицај а прогони хришћана узели су драстичне облике. [4] У немогућности да контролише поступке својих провинцијских чиновника, паша и њихових потчињених органа, муселима и кадија, централна властје била немоћна према анархији која је све више узимала маха.
Читлучење села, зулуми и злоупотребе власти појединих органа локалне турске управе представљали су главне недаће пиротског становништва уопште, а посебно сељаштва у периоду после неуспелог устанка 1841. године. У аграрно богатој Пиротској нахији Порта је покушала да положај раје поправи стварањем нахијских (и градских) савета – меџлиса, увођењем хришћанских и јеврејских представника у меџлисе и давањем права извесном броју утицајних и богатијих хришћана
3. Васиљ Поповић. Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839-1861), Београд, 1949, 41.
4. Исти, нав. дело. 51.
65
на закупе пореских обавеза сељака према бившим спахијама, односно према држави. [5] Знајући за велики углед Хаџи Нешин међу Пироћанцима, нарочито после буне 1836. године, Турци су га 1840-их година поставили за главног коџабашу. Његовим заузимањем 1840. године
“у Пироту су почеле да се састају виђеније чорбаџије, најпре у Хајдукоглиној кафани, где је почео да ради народни суд - одбор, већином тајно расправљајући о питањима народног интереса. Касније је савет чорбаџија држан у Тија Бари, у кући неког Ђорђа, а радили су и у Митрополији старе цркве. [6]
Хаџи Неша као најутицајнија личност и главни коџабаша - кмет био је и главни благајник "за арач и вергију”. [7] Савременик догађаја Панајот Кочић каже: “Све што смо давали и вергију и арач све се звало мирија. Хаџи Неша је сам сакупљао мирију за цео Пирот и носио те давао у господара. Кад је Хаџи Неша престао бити коџабаша (вероватно после одласка у Софију 1850. године), био је други све до доласка тзв. мале-башија. [8] То су били кметови за сваку улицу са истим задатком као и њихови претходници. У парничним споровима Хаџи Неша, у почетку сам, а касније с чорбаџијама, био је судија који је хришћане мирио, али и кажњавао. Из причања Панајота Кочића, која је прибележио Владимир Николић 1912. године, види се да су поред Хаџи Неше коџабашије и “благајници за варош Пирот били: Пенча Копилаш, Панајот Граматик, Гога Царибродски, а касније Алекса Даскаловић и Коца Глигоријевић, последња двојица пред крај турске власти”. [9] Из једног записа датираног 15. новембра 1846. године код деобе неких “кућевних” ствари и новца може се делимично видети занимање и имена чланова установе Синода; “у митрополију 15. новембра 1846 године при сведоци доставених Ђора X. Стојановић, бојаџи Стефан Велков коџабаша, Цветко Игњатовић. учитељ Петар Ђорђевић. Виден Јованов”. [10] Рад Синода Турци нису ометали сматрајући да је црквена општина, али се иза тога крило и политичко и друго деловање. [11]
У црквено-народној општини, Синоду, чорбаџије су имале права да суде за поједине мање спорове и кривице у случају неке свађе на улици када су мирили или кажњавали једну од противних страна. Кривца су обично кажњавали да цркви купи “оку воска, свеће колико одреди", [12] а некада су досуђивали 10, 15 или 25 батина. Батинање је вршио легатор, а и поједине жене рђавог понашања затваране су у једној соби старе цркве. Касније, када су установљене мале башије, чорбаџије су од њих тражили
5. Васиљ Поповић. Источно питање, Београд, 1928, 120.
6. В. Николић, Стари Пирот, Пирот, 1974, 63.
7. Исти, нав. дело, 63.
8. Нав. место.
9. Исти, нав. дело, 65.
10. Д. Ћирић. Белешке о Пироту, 92.
11. С. Петровић. Историја Града Пирота, 65.
12. В. Николић, Стари Пирот, 65.
66
обавештења о пресуђивању појединих спорова. Мада су радили самостално, на многим документима чорбаџија налазимо име и потпис владике Нектарија, као номиналног, законског представника црквено-народне општине, одн. Синода.
Поред чисто црквених дужности, чорбаџије су временом узели и световну власт над хришћанима, зато су и Турци често упућивали хришћане на чорбаџије речима: “Иди бре код вашите чорбаџије, они че ви боље пресуде, а може и да ви измире.” [13]
Насељени као трговци и занатлије у Пироту, Срби су се окупљали у црквену општину. Она је настојала да организованим управљањем одбрани интересе хришћана који су у Пирот долазили на пазар или о већим празницима у цркву. [14] Манастири у околини Пирота су под турском влашћу постали главни расадници писмености и просвете. Први записи и ретки подаци из тог времена изражавају само вапаје и плач над тешком судбином народа, манастира и монаха. [15] Али, већ између тих вапаја наилазимо и на понеки податак о учењу писмености, о учитељима и ученицима. Светислав Петровић [16] указује на податак да је у периоду 1760-1765. године учитељевао у манастиру Темској код Пирота јеромонах Кирил Живковић, каснији славено-серпски писац и пакрачки владика, када је настала књига "Слова избрана”, написана 1764. године, о чему сведочи запис на 232. листу ове књиге:
“списах аз грешни и недостоини јеромонах Кирил игуман темскаго манастира, храма светаго великомучника Георгиа, в томже мнигир ва предела Пиротски 1764. мца јули 13. На Богоумилно прошение Гдара Неши Чилича сина его Младен у Пирот. [17]
Овај запис, као и целу књигу, писала је брзином једна рука, рука поменутог монаха Кирила.
Школе у Пироту и околини нису се много разликовале од српских манастирских школа у осталим крајевима под Турцима; давале су најнеопходније основе писмености, а као уџбеници служили су Буквар (најпре руски, затим српски) и црквене књиге Часловац и Псалтир.
После учитеља Аћима (1815-1825) у Пироту је дуги низ година учитељевао Петар Ђорђевић, који је био познат под именом “Даскал Пејча”. Породица Даскал Пејче доселила се из Рудиња у Пирот крајем
13. В. Николић. Стари Пирот. Етнолошке белешке из прошлости града, Пирот 1974, 65.
14. С. Петровић. Историја града Пирота, 62.
15. М. Панић Суреп. Кад су живи завидели мртвима. Београд, 1960, 40-68.
16. С. Петровић. Историја Града Пирота, 20.
17. Пуни наслов ове књиге (лист 1.) гласи:
Из душевного обједа в неделних днех слова избрана. На прости јазик болгарски.
Књига има 464 стране, које су у оригиналу пагиниране по листовима, тј. има укупно 232 листа, а чува се у библиотеци Матице српске у Новом Саду, под сигн. ПП 169.
67
XVIII века, када је његов отац купио кућу од неког Саиг-хоџе. Пејча је од хоџиних синова научио добро турски језик, а писменост у неком манастиру у Србији. Између 1825-1830. године отворио је школу у својој кући у Тија Бари, а иза тога неко време учитељевао у Хиландарском метоху на Пазару. Око 1835. године преселио је школу у митрополијску кућу до Старе цркве на Пазару, а затим се опет враtио у Тија Бару, где је остао све до 1850. године. [18] Школа Даскал Пејче била је старинског типа, имала је лети 150, а зими 300 ученика.
"Учионица је захватала цео простор, као једна соба испод целог крова. То је соба близу 20м у ширину и исто толико у дужину. У њој су клупе за ученике сасвим просте, наређане преко целе ширине и то врло густо. Клупе су носиле име “чинови”. Кад је ученицима наређивано да иду на место, говорено је “сваки у свој чин ајде: клупе су свакад пуне ученика од 7 до 15 година па и младића од 18 до 19 година." [19]
Ученици су бринули о чистоћи учионице, доносили метле, воду, дрва зими, и сами их цепали. Школа је око 1845. године „имала послужитеља Јованче Брзоконче, али је и он школу учио”. [20] Ђаци су били подељени по разредима: у првим клупама седели су најмлађи и они су учили Часловац, млађи су седели у другим клупама и учили Псалтир, а у трећем старији који су учили Апостол, и у четвртом разреду учио се Октоих. [21] Ко није хтео да учи Апостол и Октоих ишао је на занате. Све предмете предавао је сам даскал Пејча.
Даскал Пејча је био познат као добар беседник у цркви, а бавио се и књижарском трговином и књиговезачким занатом. Позната је родољубива делатност овог учитеља. Није волео Турке и није крио своју велику жељу за присаједињење овог краја Србији. Јован Хаџи Васиљевић сматра да су представке које су Пироћанци у време велике пиротске буне 1836. године упућивали кнезу Милошу писане даскал-Пејчином руком, зато што су писане више ондашњим српским књижевним језиком, него црквено-словенским и на месном говору. [22] Мишљења смо да је даскал Пејча писао и ово писмо које је “наш свечасни брат у Христу господин Исаије јеромонах, који срећно стиже у манастир уз помоћ Божју и штићен покровом пресвете Богородице Тројеручице с часним поклоницима новембра 17. 1842. године” писао даскал Пејча, јер је тада важио за човека од највећег поверења пиротских чорбаџија. Својим беседама, које је сам писао, овај учитељ је будио националну свест пиротског живља. Своје рукописне беседе под називом “Слова”, њих 14 на броју, после његове
18. Илија Николић. Основна школа "Вук Караџић” у Пироту (1815-1975), Пирот 1975, 11.
19. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском до ослобођења 1877., Сремски Карловци 1924, 9.
20. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском, 9.
21. Исти, нав. дело, 10.
22. Једном, за време благодарења за Царево здравље, у цркви, када је даскал Пејча држао "Слово за Цара" на крају је узвикнуо: "Да не поживи Бог турског цара" уместо "Да ни поживи Бог турског цара" - В. Николић, Народне школе, 13. Јован Хаци Васиљевић, Просветне и политичке прилике, 52.
68
смрти припале су његовом унуку Петру Даскаловићу, трговцу, а затим Старој цркви у Пироту. Велики заљубљеник у књигу, даскал Пејча је био претплатник на следеће књиге: Осмогласник (Цариград 1843), Две советователни слова Плутарха и Херонеа (Београд 1845), Цветообрание (Букурешт 1847), Света гора од Димитрија Аврамовића (Београд 1848), Евангелие поучително (Нови Сад 1856). Из претплате на књигу Землоделие од Николаја Икономовича (Београд 1855), на пет примерака, сазнајемо да је био ожењен и да је имао шесторо деце: синове - Емануила (на њега се највише претплаћивао), Константина, Алексу, Васила, и кћери Евдокију и Анастасију. Око 1857. године даскал Пејча је престао да буде учитељ и отворио књижарску и књиговезачку радњу. Умро је 1862. године. [23]
Изгледа да су чорбаџије окупљене у Синоду одлучиле да школу даскал Пејче, због повећаног броја ученика, поново врате у хиландарски метох, за који су купили -како пишу у писму "обители Хиландара -другу кућу бољу од метоха у близини пијаце”, зашто су од проигумана Хиландара, Ефтимија оштро опоменути да је то "срамно и неприлично”, да су "преиначили дар својих покојних родитеља и сродника који је одавно дат”, а они су, очигледно моћни, "којима се све може”, одлучили да тај дар "покваре, и купе кућу усред пијаце за метох.” Љути на овакав поступак у вези са хиландарским метохом у Пироту, духовници манастира Хиландара их обавештавају како "нигде немамо метох далеко од цркве”, а знајући за оданост Пироћанаца вери и традицији, желе да се писмо прочита јавно "племенитој и христољубивој господи, хаџијама, чорбаџијама, поштованим трговцима и осталим православним хришћанима који живе у богочуваном граду Пироту.”
Из пописа цркава и манастира некадашње Нишавске (Пиротске) епархије који је обављен 1899. године, може се закључити да је писмо имало утицаја на Пироћанце и њихове предводнике окупљене у Синоду који су одлучили да зграда метоха остане у близини Митрополије (која је после ослобођења од Турака 1877. године уступљена општини за школу), а даскал Пејча је своју школу вратио из црквене митрополијске куће, уместо у Хиландарски метох, поново у Тијабару где је учитељевао "све до 1850. године када је и тим свршио свој учитељски позив”. [24]
Метоси су били и организатори црквених сабора који су представљали велике народне светковине које су, осим црквеног, имале и велики друштвени и национално-политички значај. Одржавани су, углавном. без присуства Турака, што је народу пружало могућности за спонтано изражавање својих жеља, радости и весеља, али и разговоре о општенародним потребама, намерама и подухватима. Поред ропства, вера и црквена организација, једина организација раје у то време, држали су чврсто народни организам, служила је и као изговор за политичке
23. Илија Николић. Основна школа “Вук Караџић", 12.
24. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском, 9.
69
састанке, али и као прилика за испољавање културних и стваралачких манифестација духа, умећа и израза народног стваралаштва. Црква је била скоро једина веза за духовно поимање јединства српског народа из разних крајева Османског царства. И сабори Пироћанаца имали су онај значај који је још Вук Караџић записао о саборима у овим крајевима Србије уочи избијања Првог српског устанка. [25] Зато Д. Трајковић с правом каже да “у оно доба сабори су били једина већа разонода, једини већи прекид у монотоном ропском животу, прекид за чијег трајања су чињена разна чашћења, у корист чула и духа”. [26]
О црквама, манастирима, метосима и њиховим имањима водили су рачуна још и тутори и Синод, стара установа која се по причању старијих људи звала и Тајни суд, установљен у Пироту, од виђенијих чорбаџија и која се задржала све до ослобођења од турске власти. У најстарије време у Синоду су били: Пенча Копилаш, Гога Царибродски, Гога Ненин, а с њима је тајно сарађивао Ристо Павлов и Ига Каракаш. На заседању Синода било је по 25 чорбаџија, али је при суђењу морало бити најмање 12 присутних. Према В. Николићу, изгледа да су у том суду чорбаџија суделовали од свих
25. Вук Караџић. Географическо-статистическо описание Србије, Даница, Забавник за 1827, Беч, 1827, 109. -Вук пише о манастирима (намастирима) да су
"они до данас били прави и једини стубови и чувари закона ришћанскога и имена српскога. Не само што људи иду тамо, те се исповедају и причешћују и слушају часну литургију, него се ту о млогим празницима (н. п. о Благовијести. о Цвијетима, о Васкрсенију, о Госпођи малој и великој, о Ваведенију и о Богојављеннју) купи народ као на панађур. Код ђекоји намастира, кад је лијепо вријеме, скуни се по неколико иљада душа. Ту трговци продају различну робу; крчмари точе вино и ракију; месари пеку јагањце, овце, козе и свиње, те продају месо; слијепци ударају у гусле и пјевају пјесме јуначке, старе и нове; ту момци гледају ђевојака (ђевојке иду највише о Цвијетима, а младе о Васкрсенију); ту се састају кумови и пријатељи и познаници и договарају се о свачему; ту се кашто и народне старешине (кнезови и кметови) договарају које о чему. Такови се сабори купе и код цркви, али не свагде као код намастира. Кад се иде цркви или намастиру. свако се обуче и накити што ко љепше може. Коме је близу, он пође ујутру, а млоги, особито из даљнији села, дођу уочи празника на конак. Истина да се иде у намастире ђе је коме најближе: али се иде и у даљније, кашто и по неколико дана н.п. о Тројицама иду богатији људи у Студеницу из цијеле Србије и из Босне и Херцеговине."
Белешке о манастирима на подручју Пиротског кадилука потичу из последњег турског катастарског пописа Софије с краја XVI века и ввзују се за име султана Мехмеда III 1595-1603. У дефтеру су поменути следеђи манастири који су тада припадали Пиротском кадилуку:
- Вуча Река са црквом Свете Тројице у близини села Драјинца и Понора;
- Свети Архангел близу Ломнице и манастир Пресвета Иверица на реци Масловштици у близини Трна;
- манастир Св. Јован у близини села Звоница;
- манастир Св. Јован Богослов код села Поганова;
- манастир Мжај близу села Доње Невље посвећен Св. Петру;
- манастир Света Иверица, близу села Островица;
- манастир Свете Петке у близини села Штрбовце;
- манастир Пречиста у близини Беле Паланке;
- манастир Свети Димитрије под Ракошем, код Беле Паланке;
- манастир Свети Онуфрије у близини села Базовика;
- манастир Св. Ђорђе, код Темске;
- манастир Св. Петке код села Црвенчева;
- манастир Св. Никола код села Церовика.
-Опширније код: Радмила Тричковић, Манастири у околини Пирота крајем XVI века, Зограф 15, Институт за историју уметности, Београд 1984, 80-87.
26. Д. Трајковић. У чему је тајна постанка лесковачке индустрије, историја једне праобитне акумулације. Ужице, 1940, 37.
70
заната устабаше или по један занатлија, јер је тада у Пироту било отприлике 25 еснафа. [27] Као велико богоугодно дело сматрало се поклањање, даривање царских лаври деловима имања које су даривали имућнији појединци или, нарочи го, еснафи, што се детаљно може видети у Тефтеру црквене општине у Пироту. [28] Нажалост, у књигама пиротских цркава, које су као и цркве у Нишу, имале старе василичке моделе с гинекејом - одељењем за жене на горњем спрату, [29] нема никаквих важнијих старијих књига; уколико их је и било, страдале су у рату 1885. године, а штоје остало објавили су Љ. Стојановић и К. Костић. [30]
Велики углед у народу имали су градитељи цркава, људи који су долазили из Старе Србије и Македоније. Такоје средином XIX века познат у пиротском крају мајстор Андреја из Велеса који је градио цркве у Пироту, Нишу, Врању, Скопљу, Смедереву, Мостару и Сарајеву. [31] Велико поштовање уживали су и иконописци и фрескописци који су били махом из јужних крајева. Животопис у Суковском манастиру "Св. Богородице" рад је браће Василија и Ристе Поп-Ристића из Самокова, [32] а у пиротској цркви животописје радио Зограф Самоковлија. [33]
За потребе цркве и метоха поникла је и установа Синод; За Пирот најбољу дефиницију ове установе дали су Јован Хаџи Васиљевић [34] и Владимир Николић. [35] Синод је црквено-школска општина управе на челу које је стајао митрополит или иконом. Чланови Синода (у Пироту се звао Митрополијом), били су одабрани грађани међу којима се у Пироту помињу Неша Филиповић, Виден Јовановић, Димитрије Петровић, Гога Геновић. Хаџи Павел, Ћел-Петар. Чланови су бирани на збору виђенијих грађана и еснафа. Синод је био нека врста аутономне друштвене институције српског народа у Турској, уопште, па и у Пироту, са вишеструким надлежностима. Решавао је мање сељачке спорове, имао надлежности у области брачног и наследног права, затим при поравнању и пресуђивању спорова у парницама, да би се избегао турски суд (шеријат, низам). Иако се Синод сматрао првенствено црквеном установом, у оквиру привилегија, које су православна црква и митрополити имали на основу берата и фермана султанових, половином XIX века све више подлеже
27. В. Николић. Стари Пирот, 65.
28. Илија Николић. Тефтер Нишавске Митрополије, Пирот, 1963, 17.
29. Р. Грујић. Православна српска црква, 60. (Из података које је оставио В. Николић, види се да су у тим просторијама кажњаване жене рђавог понашања или жене које су хтеле да се потурче.) - Д. Ћирић. Записи о Пироту. Музеј Понишавља у Пироту.
30. Д. Ћирић. Белешке о Пироту, 296.
31. Д. Ђорђевић. Црква Турековачка. Прилог за историју Српске цркве, Ниш, 1940, 16.
32. Љ. Антић. Манастир Суково, календар за 1938, Ниш, 1938, 44.
33. Илија Николић. Тефтер, II.
34. Ј. Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике..., 57.
35. В. Николић. Стари Пирот, 66.
71
утицају крупнијих градских првака Живка Антића, Петра Банковића и Ставре Антића. [36] За Синод су били уско везани и еснафи и солидарност у финансирању свих потреба од ширег и општенародног значаја, на пример; опремање на пут депутација или појединаца, повереника за какве жалбе, молбе, представке Порти у Цариграду, или код српских власти у Србију. Рад пиротског Синода (Митрополије) уживао је подршку пиротског грађанства, нарочито када су биле у питању одбрана српске школе од егзархијских агитатора и њихове злоупотребе у корист политичких циљева егзархије, [37] а одиграо је велику улогу у тзв. Тајном комитету који је у Пироту формиран 1874. године и који је био у конспиративној вези са нишким комитетом у припремању ослобођења југоисточних крајева. [38]
36. Д. Ћирић. Белешке о Пироту, 299. Музеј Понишавља у Пироту.
37. С. Петровић. Историја Града Пирота, 89.
38. Фотије Станојевић. Пирот и пиротске прилике, приредила др Борислава Лилић, Пирот 1996.
72
Факсимил писма проигумана Евтимија Пироћанцима из 1842. године
73
Факсимил друге стране писма