6. КУЛТ СВЕТОГА САВЕ
Свети Сава се као богоносац појавио међу Србима у преломном тренутку када се чинило да православни свет нагиње својој пропасти. Византија, са већ трошном идејом универзалног царства, стајала је немоћна пред налетом туркменских номадских племена која су продирала у Малу Азију, а, с друге стране, норманска освајања и крсташки походи оставили су отворене путеве на којима се могао слутити освајач са западних страна. Српске земље биле су разједињене и политички и верски, захваћене коровом манихејске јереси источног порекла, те се стога наметало искушење да се везивањем за католички Рим задобије извесна сигурност у склопу западног света.
Дубоко прожет побожношћу и посвећен Богу, једино је најмлађи Немањин син Растко, у монаштву назван Сава, дочекао све ове невоље, духовно спреман да им се супротстави утемељивши независну српску цркву и најдубље је везао са народом и његовим духовним потребама. [1] Управник једне области, затим калуђер у Светој Гори, а онда архиепископ, дипломата, коме је његов брат краљ Стефан поверавао деликатне задатке, оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота и дисциплине, законодавац у области канонског права, први поглавар српске аутокефалне цркве, путник који је обишао сва света места у источном Средоземљу, први прави писац своје земље, реформатор српског монаштва у духу светогорских традиција, ктитор цркава и манастира - све то ради постизања једног циља: да се српски народ укључи у токове хришћанске цивилизације и истинске духовности. Свети Сава је личност чији се посмртни култ проширио по целом Балканском полуострву тако да га је касније делимично прихватило и турско становништво у том делу света,
"светац заштитник Срба без премца, полулегендарна фигура која се до данас одржала, слављена у народним умотворинама, поезији и песми; његова митопејска моћ без сумње је јединствена у Источној Европи.” [2]
Свети Сава је дао онај садржај хришћанској ренесанси Срба који је најбоље одговарао природи и њиховим потребама. Сав устремљен Богу и занесен као богоносац, али и прибран и вешт у решавању овоземаљских питања, он поштује закон и поноси се самим његовим постојањем, али се ипак претежно влада по својим уредбама и моралним схватањима, која су, иако традиционална, прожета смислом светосавља:
1. Радован Самарџић. Косовско опредељење, Београд 1990, 51.
2. Димитрије Оболенски. Шест византијских портрета, Београд 1991, 126.
79
"као да су се Срби од Светог Саве почели радовати, јер су избили на пут који их води у царство небеско." [3] Народ је прихватио кућу Немањића и ту Богом надахнуту лозу прогласио светом и због тога што му је она обогатила духовни живот многим задужбинама, манастирским и парохијским црквама које су не само литургијским обредом него и својим фрескама и иконама нудиле потпун доживљај царства небеског и његових одблесака на земљи.
У српском облику православља види се, са разлогом, нешто самосвојно и различито од православља других православних народа. Свети Сава, оснивач Српске православне цркве,
"највише је настојао, да се у народу усади право хришћанство са својом дубоком етиком, са својим светлим моралом, са својом несебичном љубављу и са својим вечним истинама." [4]
Од времена Светога Саве, па до почетка пропадања српске средњовековне државе за време од века и по, извршило се још присније приближивање између српског народа и цркве која се "стопила с народом у једну целину и црпла је из његових расних особина стално своју снагу.” [5] За ово време успела је Српска православна црква да се приближи народу, да га унутрашње захвати и открије му дубину свога учења и лепоту својих верских обреда. За ово време српски народ се определио за вечно.
У другој половини 12 века Стефану Немањи је 1182-1183. године пошло за руком да освоји област Ниша и Пирота, када је пиротски крај ушао у састав Србије. [6] Нешто касније Немања је прошао са Фридрихом Барбаросом кроз Пирот испраћајући га у крсташки поход Цариградским друмом. Пироћанци су тада, сматра историчар Коста Костић, одушевљено дочекали Стефана Немању и немачког цара, као што су после 50 година са великим пијететом дочекали и испратили тело Саве Немањића у манастир Милешево. Та свечана поворка прошла је Цариградским друмом од Софије до Ниша, а Пироћанци су указали пуну почаст Савиним моштима. [7]
Пироћанци су дочекали да се на њих сруче немарљива искушења и после слома на бојном пољу 1389. године када су изгубили и оне који су их до тада предводили, у знак жалости заменили су на својој народној ношњи - белетинама - црвене гајтане црним, али нису шапатом подлегли турској сили. Подизали су богомоље држећи се свог традиционалног језгра у коме су били очувани историјско памћење и дух светосавља. Народ је и даље славио лозу Немањића и веровао у себе настојећи сам,
3. Радован Самарџић. Косовско опредељење, 53.
4. Станоје Станојевић, Свети Сава, Београд 1935, 121.
5. Исти, нав. дело, 119.
6. В.Ћоровић. Житије Симеона Немање од Стефана Првовенчанога, Светосавски зборник II, Београд 1939, 30.
7. К. Костић. Трговачки центри и друмови по Српској земљи у средњем веку и Новом брду, Београд, 1899, 207; Ј. Калић. Пиротски крај у средњем веку, Пиротски зборник 8-9, Пирот, 1979, 190.
80
без игде икога, да врати у стварни живот оно ш го је преостало само као идеја, обасјан у души светлошћу коју је некада у Србији ужегао њен духовни родоначелник.
И држава и црква неговале су уметност: на унутрашњим зидовима цркава и манастира верни су могли видети целокупну "небеску стварност" како је црква схвата. Ко год је тада улазио у те задужбине није могао остати незадивљен оним што се указивало пред њим. Још и данас, после толико протеклих векова, када се уђе у оближње пиротске манастире Св. Јован Богослов и Св. Ђорђе, сва унутрашњост сине у свој својој лепоти. У блескању свећа и кандила све је одуховљено. У калоти куполног простора насликани су у манастиру Св. Јована Богослова, Христос Пантократор и Божанска литургија, у тамбуру пророци јеванђелисти, у пандантифима и Велики празници на највишим површинама олтара и наоса и друге тематске целине, међу којима и неке релативно ретке слике Извора премудрости, алегоријских приказа учења Св. Јована Златоустог и Григорија Богослова, Богородичиног рођења и Ваведења. Ту су и други појасеви мученика у попрсјима и фигурама архијереја, апостола ратника и монаха. За иконографију домаћих светитеља од посебног значаја је да су у северној кохти - очигледно по жељи наручилаца - на почасном месту, испред патрона цркве, насликани ликови Светог Саве и Симеона Немање, а у западном травеју у низу анахорета, фигуре балканских испосника Јоакима Сарандапорског и Јована Рилског. [8]
Леонтије Павловић указује да је на северном зиду Темског манастира Св.Ђорђа, Свети Симеон српски приказан као великосхимник, носи мандију са кукуљачом закопчаном под брадом као и аналавом са врпцама и појасом. До њега је Свети Сава, који десном руком благосиља, а обучен је у сакос који има крстове на обе половине груди, без рукава. Између Св. Саве и Симеона Немање смештен је свитак са ћирилским текстом "принете ка бо ка спасение." У Завојској цркви Вазнесења Христовог из 14 века налазе се слични ликови Светог Саве и Немање, такође са свитком. [9]
Сусрети са оваквим призорима морали су оставити дубоки траг у души. Поред светитеља наш народ је видео своје владаре који су се сматрали слугама Христа. У своме доживљавању свега што је гледао и ишчитавао народ је доводио у нераскидиву везу своју цркву и своју државу. Оне су за њега биле једина целина. Обе, онакве како их је он доживљавао, биле су дело народног генија, који је у тренуцима најсилнијих узлета умео да нађе илодотворно измирење између овоземаљских вредности и вечних истина. Народ овог краја, чији је кнез и сва властела славно изгинула, подносио је герет туђина нимало равнодушно према својој судбини и зато је из епохе Немањића, највише
8. Гојко Суботић, Манастир Поганово, Београд 1975, 6.
9. Исто, нав. дело, 7.
81
заслугом Светог Саве, изашао привржен својој вери и традицијама, са сопственим законима, моралним начелима и установама свакодневног живота. Имао је народ пиротског краја интелектуалних подобности да проникне у порекло и смисао слободе као најскупљег исхода свих људских напора. Када је одобрен рад Пећке патријаршије 1557. године, у склопу обнове читаве српске заоставштине оживео је култ Светог Саве. Уверење да у прошлости ништа није било узалудно постало је подстицајна снага свих нових ослободилачких покрета у Понишављу под окриљем хришћанске цркве и њених монаха школованих у Хиландару, у духу светосавског Богочовека враћали су се у родни крај да судбину народне душе просветле и у времену и у вечности. Народ се прилагодио цркви као вечном идеалу, живећи еванђелским врлинама и оваплоћујући у свом немирном и тешком животу под Агарјанима, богочовечанске вредности - правду, љубав, светлост, слободу, живећи у свести са својим светитељима на челу са Св. Савом. [10]
Иако о животу и организацији православне црквене општине у Пироту има мало података до друге половине 17 века, она је као таква постојала и била призната иако је јавно вршење црквених обреда било забрањено. Многобројни пописи приложника манастирима царских лаври из Пирота указују да је град морао имати цркву за православне хришћане. Путописци из друге половине 16. века помињу три хришћанске богомоље. За сагледавање религиозног живота хришћана у Пироту и околини значајни су подаци о свештеницима који су били трајно настањени по селима и манастирима, а то су уједно и подаци о писменим и образованим људима који су имали неоспоран утицај на народ. [11] Метоси у Пироту и манастири у околини указују на постојање српске културе и писмености. Они су били расадници просвете и седиште окупљања српског народа под Турцима. [12] Подаци о манастирима у пиротском крају су оскудни јер су у турским пописима обухваћени само они манастири који су представљали самосталне дажбинске јединице у оквиру села, тј. они који су имали сопствене земљопоседе, као манастири Св. Јован Богослов и Св. Ђорђе. [13] Расположење људи из Понишавља да проведу живот у монаштву, обрађујући манастирска имања, био је евидентан, а то је турским господарима више одговарало него да имања леже запуштена. [14] Насељени као занатлије и трговци у Пироту, Срби су се окупљали у црквену општину која је настојала да организованим
10. Јустин Поповић. Свешосавље као филозофија живота, Ваљево 1993, 88.
11. Јован Хаџи-Васиљевић. Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19 веку, Београд 1928, 24; М. Живановић, Нишавље, Пирот 1933, 24.
12. Радмила Тричковић. Српска црква средином 17 века. Глас САНУ, ССХХ, Одељење историјских наука, књ. II, Београд 1980, 100.
13. Гојко Суботић. Манастир Поганово, Београд 1981, 3; Леонтије Павловић, Манастир Темска, Смедерево, 1966, 7.
14. С.И. Јастребов. Подаци за историју српске цркве, из путописних бележака, Београд, 1879, 72.
82
управљањем обнови верске култове, школује и васпитава децу. Ретки записи из тог времена изражавају само вапаје и плач над тешком судбином народа, манастира и монаха. Али већ и између тих вапаја наилазимо на понеки податак о учењу и писмености, о учитељима и ученицима. У манастиру Темској, недалеко од Пирота, учитељевао је јеромонах Кирил Живковић, хиландарски ђак (касније пакрачки владика), између 1760 - 1765. године. Тада је настала књига "Слова избрана" (написана 1764. г.) о чему сведочи запис на 232 листа ове књиге:
"списах аз грешни и недостоини јеромонах Кирил Игуман, темскаго манастира, храма светога Георгија в томче мнигир вапредела Пиротски 1764. г. мца јули 13, на богоумилно прошение гдара Неши Чилића сина его Младен у Пироту". [15]
Овај запис, као и целу књигу, писала је једна рука, рука монаха Кирила. Књига је позната научној јавности, а њена садржина је заправо зборник моралних поука које је јеромонах Кирил прикупио из разних руских текстова и које је према свом нахођењу унео у своју књигу. Књига је писама за Младена, сина господара Неше Чилића, коме је требало да буде васпитно - образовна лектира. Свој Зборник јеромонах Кирил је писао добрим делом народним језиком, иако су у знатној мери присутне руско - словенске црте, а такође и српско словенске. Као епископ пакрачке епархије од 1786. године Кирило Живковић је утемељио књижицу у капели епископије, отворио велики број српских школа, бринуо се о образовању свештеника издајући 1787. године нарочита дисциплинска правила која се односе на начин облачења свештеника и попадија. [16] Поред многобројних Божићних и Ускршњих послаица српском народу Пакрачке епархије чува се и његово "Слово о празновним днех неделних и прочи празников". Кирило Живковић, рођени Пироћанац, спремио је од 1754. до 1794. године, према подацима из Доментијана, три верзије Савина житија, које је издао у Бечу 1794. године са оргиналним насловом
"Житије светих серпских просветителеи Симеона и Саве списаное Доментианом, иеромонахом Хиландарским, во Светое Гора учеником свјатого, православним епископом пакрачким и Славонии, печатно в Виени в Славено серпскои типографији благородна Госпр. Стефана Новаковича 1794." [17]
Светислав Петровић у својој Историји Града Пирота наводи почетак овог вредног дела:
"Сава, светли и перви архиепископ сербски, просветитељ и велики чудотворац, син великаго кнез Стефана Немани, самодержавного владатела Диоклитии, Далмации, Травунии, Боснии, Славонии, Расии и всех сербских и во Илирија обрета их с народов иже первие светом
15. Пуни наслов ове књиге (лист 1. гласи: Из душевног обједа в неделни, днех слова избрана. Књига има 464 стране, које су у оргиналу пагиниране по листовима, тј. укупно 232 листова, а чува се у библиотеци Матице српске у Новом Саду под 33 сигн. ПП 169.
16. Светислав Петровић. Историја Града Пирота, приредила др. Борислава Лилић. Пирот 1996, 16.
17. Исти, нав. дело, 11: В. Ћоровић. Култ Светога Саве, Браство, 28, Београд 1934, 120.
83
апостолом Павлом проповед Евангели, пријаша и крестишаја." [18]
Ово дело је 1858. године изашло у Паризу под насловом "Словенске легенде средњег века од 1169, до 1237. године (Legendes Slaves du moyen age 1169-1237) са преводом на француски језик пољског филолога Александра Хоћка, тадашњег заменика професора словенских језика и књижевности у чувеном колеџу Француске (College de France). [19] За живота Кирило Живковић је у Будиму 1803. године објавио "Свјашчано мученика Петра нареченога епископа Дамаскога две книги о человјеческом 1. Истином јестественом разумје, 2. О духовном разумје сокрашчане и јасне приписани и на печат дани." [20] Умро је у Пакрацу јуна 1807. године и сахрањен у катедралној цркви св. Тројице у Пакрацу. [21]
У плановима Илије Гарашанина играле су Јужна и Стара Србија, веома велику улогу: његова идеја васпостављања старе српске државе није се могла остварити без ослобођења и присаједињења оних наших крајева, између осталог и пиротског, који су улазили у састав средњовековне Србије. Период Уставобранитељске владавине у Србији (1839 - 1958) значио је проширење политичке и културне акције која се огледала у примени национално - политичког програма Кнежевине Србије на прилике у Бугарској као и у помагању почетка бугарског црквеног и школског покрета против злоупотребе фанариотских архијереја. Уставобранитељи, полазећи од своје политике окупљања балканских народа, а пре свега Бугара, за будућу војно - политичку акцију у Турској, помажу новчаним средствима бугарском свештенству које се делом школује у Богословији у Београду, а по свршетку школовања враћа се у Бугарску у борби по бугарским народно - црквеним општинама за замењивање владика Грка бугарским владикама. [22] Немајући своје штампарије, Бугари су богослужбене књиге штампали у Државној штампарији Србије, уз учешће српске владе, која је у многим случајевима сносила финансијске трошкове. [23] Више Европљанин по схватањима и модеран политичар и државник по концепцијама и методима, Гарашанин је увидео корисг од синхроне и политичке и културне и црквене организованости народа, и у том смислу је помагао Бугаре, пошто је тако могао брже и боље да изврши унутрашње слабљење моћи Турске на Балканском полуострву. Његове
18. Светислав Петровић, нав. дело, 11.
19. Исти, 11. Књига се појавила поводом 200-годишњнце спаљивања моштију св. Саве на Врачару и први је средњевековни објављени историјски извор код нас у целини. Станоје Станојевић. Историја Српског народа у средњем веку, извори и историографија, књига I, Београд, 1937, 310.
22. Ђорђе Игњатовић. Школовање Бугара у Србији. Историјски гласник, 2, Београд, 1972, 43 - 87.
23. Илија Николић. Бугарски просветитељ Хаџи Најден Јованович у Србији, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 21, 1-2, Београд 1955, 74 - 84.
84
погледе усвојио је потом, разрадио и проширио Кнез Михаило, пошто је ступио у непосредне контакте са већим бројем политичких представника бугарског препорода, залажући се код црквених власти у Цариграду да Бугари добију своје архијереје, словенско богослужење, народне цркве и народно свештенство. [24] Незадовољство против фанариотских владика карактерисало је црквени живот у многим нашим градовима: Скопљу, Нишу, Пироту. Почетком Кримског рата 1853. године као представници бугарске организације "Взражданије" дошли су у Пирот калуђер Неофит и Иванча Филибелија као учитељи пиротске основне школе, "да би ширили бугаризам" [25]. Добивши у "расцепу" православне цркве широке територије на Балкану, по свршетку Кримског рата, бугарска организација је почела своју пропаганду и деловање у Нишу, Пироту, Врању и Скопљу. [26] Крајем Михаилове владавине егзархија је добила своје прве организацибне и правне контуре, да би се 1870. године успоставила као национална црква бугарског народа. Султановим бератом 1870. године под јурисдикцију егзархије дошле су готово све старе средњовековне бугарске епархије Трновске патријаршије, а 1872. године југоисточне епархије српске Пећке (обновљене) патријаршије и неке епархије аутокефалне Охридске архиепископије. У тим епархијама егзархије, па и у Пиротској, фанариотски митрополити и епископи имали су да напусте своје положаје и буду замењени Бугарима, односно владикама које би именовала новоуспостављена егзархија. Интересантно је Јиричеково гледање, као бившег министра просвете у Бугарској на црквени и политички утицај егзархије у Пироту. Он сматра да су Бугари имали упоришта у вишим, организованијим слојевима у Пироту, док је сељаштво у својој маси на целом овом простору, [27] показивало политичких симпатија за Србију, односно српску православну цркву. Егзархија је имала нешто јачи утицај у Пироту међу неколико крупнијих трговаца и извозника на пијаце бугарских градова у Софији и источној Румелији. Карактеристично је, међугим, да бугарски револуционарни комитет није успео да нађе присталице међу Пироћанцима упркос покушајима В. Левског. Насупрот томе, ослањајући се на традиције 1849-1850. године, у пиротској кази је тајна загранична устаничка организација Пироћанаца одиграла велику улогу у одбијању бугаризацијских тежњи егзархије. [28] Присталице егзархије у Пироту после ослобођења од Турака вратиле су се Патријаршији, односно Српској цркви. Што се тиче расположења сељачког становништва, оно је
24. Нил Попов. Друга влада Милоша Обреновића 1859 - 1860, Београд 1881, 112-113; Васа Чубриловић. Историја политичке мисли у Србији 19 веки, Београд 1968, 235.
25. Св. Петровић. Историја града Пирота, 47.
26. Јован Хаџи-Васиљсвић. Просветне и политичке прилике у јужним српским областима, 310.
27. Владимир Стојанчевић. Односи између Србије и Бугарске од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Зборник за историју Матице српске, 18, Нови Сад, 1978, 38.
28. Исти, нав. дело, 40.
85
већ по свом традиционализму и конзерватизму, масовно остајало изван егзархије, иако је формално било обухваћено њеном ерхијерејском јурисдикцијом. Оно је живело у традицијама бивше Пећке патријаршије која је укинута још 1766. године. Метоси српских средњовековних манастира у Пироту одиграли су ту своју заштитничку улогу у одржавању српске црквене и народне свести.
Живот Срба под туђинском влашћу протекао је у знаку подржавања преузете баштине. У градитељству, сликарству и разним изразима писмености, творци нових дела на овом иростору, настојали су да дух свога народа сачувају од сваког отуђења. Имитација им је лако ишла од руке зато што су били под извесном опсесијом величине, лепоте и недокучиве духовности виђеног или прочитаног, што је њихово интегрисање са средњим веком ишло посредством српског православља. У сликарству, нарочито градитељству, ова имитација је постала очевидна кад је, посебно од краја 16 века, оживео култ Св. Саве, па су се мајстори који су живописали пиротске манастире угледали на старију рашку школу. Појава нових уметника и књигописаца у манастирима Св. Јована Богослова и Св. Ђорђа , који су настављали деловање у истом смислу, подстакла је народ да се и он покуша приближити некадашњим узорима. Тако су у Пироту сачувани, а за тим живо обновљени ктиторски обичаји - да се за себе и за своје спасење, као и за душе најближих, према могућностима, поручи живопис или икона, плати писање или повез књига, набаве код занатлија свете сасуде и одежде. Све се то требало означити записом, јер сујета није дозвољавала да се учини поклон а да то сви не знају, а и само бележење свога имена, уз одређену намеру, била је трајна препорука Богу и људима. Ктиторски обичаји су били знак тежњи истакнутијих родова или појединаца да прикажу своје племените особине и да постепено образују аристократски слој у своме народу. Аристократско издвајање, коме су тежили родовски и племенски прваци, посебно обогаћени трговци, свакако је била последица извесног напретка као и напора једног отпорног народа на овом простору да одржи свој историјски континуитет.
Свети Сава се у Горњем Понишављу прослављао као домаћа сеоска, еснафска и школска слава у Нишу, Белој Паланци, Пироту као и у селима пиротске казе - Ореовцу, Гњилану, Жељуши, Раков Долу, Црвеној Јабуци, Радосину и другим местима за време Турака с краја 18 века, [29] а табачки (кожарски) занатлије у Пироту прослављали су Св. Саву као своју еснафску славу. Народни обичаји све се више мешају са чисто црквеним обредима а национални романтизам све више удаљује од чисто словенске идеје и прославе, црквеног лица, а све више јој даје црту прославе просветилачке идеје, славне словенске прошлости и отпора туђинској култури и туђинском насиљу. У школама у пиротском крају се реже славски колач, говори се о славној националној прошлости, сакунљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за
29. Св. Петровић. Историја града Пирота, 80.
86
васпитање сиромашних ученика, затим се пева, игра и весели. О Св. Сави се очувао прилнчан број локалних предања. Приказују се његове воде на више места: пећина испосница помиње се гоком Градашничке реке, означавају се места народних сабора - Савин крст у Гњилану. Добар део тих предања није аутентичан, него је легендарног карактера, али јасно говори о великој популарности свечевој. Нарочито су честа предања о томе како је долазио на извесна места, па нека благословио, а нека проклео. Тако је, на пример, благословио Сићево и његово вино, а проклео Куршумлију, благословио Височки крај да увек у њему буде добра сира, он је заустављао реке, ућуткивао вирове, отварао врела... Култ Светог Саве у Високу несумњиво је био изузетно поштован. После уједињења, Височанин Душан Ј. Илић, из села Брлога,
"израдио је 30. децембра 1933. године за председника Министарског савета гусле са двоглавим орлом и ликом краља Александра, а на полеђини гусала изрезани су ликови Стефана Немање и Светог Саве, а следеће 1934. г. послат је на поклон његовој светости патријарху Варнави диван Светосавски храм, израђен од два комадића старопланинског јавора. Та уметничка израђевина је тешка свега 38 гр. висока 16 цм, са постољем 17 х 17 цм. Храм има три главна улаза, 30 стубова, 4 полукубета, једно велико позлаћено кубе, 16 малих кубета са стране, 5 крстова и 142 прозора и прозорчића. Све је израђено у нашем средњовековном стилу и невероватно тачно и лепо“. [30]
Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1734. године и налази се у Аустријској народној библиотеци у Бечу. То је уџбеник за трећи и четврти разред српско - латинске школе у Сремским Карловцима, у коме је записано да на дан Св. Саве, 14. јануара (по старом календару), није било наставе већ се ученици позивају да се за празник моле великом српском светитељу и просвегигељу.
"Томже в ден памјати великаго свјатитеља и просветитеља сербскаго Сави, возми сије лекое бремја и помолисја јему усердно јако да всемилостиви Бог јего свјатими молитвами помрачени на учениу просветит разум твој". [31]
Образовани хиландарски ђак Кирил Живковић Пироћанац, као настојник Гргетешког манастира имао је могућност да се обавести о свим културним збивањима Срба у Угарској, отварајући своју школу у манастиру у Темској крај Пирота и пишући житије Светих српских просветитеља Симеона и Саве, свакако је код својих ученика између 1760 - 1764. године на достојан начин обележавао 14/27. јануар.
Први писани трагови о прослави Св. Саве у Пироту датирају из друге половине 19 века када је,
"због табачког заната, чија је слава био Св. Сава, цео Пирот 14. јануар празновао и изгледало је као какав црквени савор. Године 1873. славила је школа у Пироту, а ученици су појали у цркви тога дана после причеса, и кад је служба завршена, одмах су ученици појали, ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, а учитељ је
30. Исти, нав. дело, 121.
31. Хаџи Драган Антић. Школска слава, Политика 27. 1.1993, 11.
87
повео ученике кроз врата у двориште а одатле у школу која је била смештена у Митрополији цркве, Рождество Христово на Пазару. За учесницима су ишли свештеници а за овим народ из цркве. У школи је освећена водица, пререзан колач, ученици и народ пошкропљени светом водицом, па су затим ученици декламовали песме и појали химну Светог Саве, Ускликнимо. Народ је био весео а на старим људима показивало се неко особито осећање и сузе су им капале од радости". [32]
Драгоцене податке о животу и раду ђака и наставника основне школе на Пазару оставио је Милутин Велимировић у свом рукопису "Успомене". [33] Велимировић се сећа школских слава које је сваке године водио други домаћин ђачки родитељ, и куваног жита у фишеку од хартије и симита које су тада добијали. Сећа се и певања за певницом и читања апостола у Старој цркви, за шта је од проте Недића редовно добијао по 1 грош као награду, што је у оно време била велика пара. Аутор "Успомена" завршио је IV разред основне школе на Пазару 1904/1905, када је у школи и у граду прослављена 100-та јубиларна годишњица Карађорђевог устанка свечаним приредбама и ђачким представама. Др Владимир Станојевић, санитетски генерал у пензији, унук славног Аранђела Станојевића Трнског ученик Наталије Ракетићеве, изабранице Радоја Домановића, професора Пиротске гимназије пише:
"На светосавској вечерњој приредби у кафани, "Национал" ђачки хор је извео једном најуспешнију гачку "Хајдук Вељко и Мула паша". Наставник Софроније Симић започињао је песму тенором, "Књигу пише Мула паша", а ја сам настављао сопраном "Хај, хај", док је цео хор завршавао са "хај, хај". По завршетку певања пришао је присутни начелник округа Дробњак и честитао на лепом певању Мећејки, Симићу, хору и мени". [34]
Дан школе Пиротске гимназије био је један од најсвечанијих школских празника - пише Драгиња Аранђеловић, професор Пиротске гимназије у пензији.
"Готово увек био је састављен од преподневног, поподневног и вечерњег дела: пре подне би се на свечан начин одржавало водоосвећење, резање славског колача, затим би наставник Гимназије одржао своју претходно добро припремљену беседу; ученици школе извели би своје рецитаторске, хорске, солистичке, вокалне или инструменталне нумере и присутни гости позивани су на послужење и разгледање збирке ботаничког зоолошког или другог којег кабинета. У поподневним часовима ученици су се на школској игранци забављали,
32. Тоша Петровић, Записи, рукопис у поседу породичне архиве потпуковника Видена Тошића; Тоша Петровић је био један од добротвора Саборне цркве „Успеније Св. Богородице" у Тија Бари, абаџија, живео је у Пироту од 1841, када је побегао из оближњег села Рагодежа испред турских зулума после угушења буне 1841. године. Умро је 1934. године у Пироту у 106. години живота.
33. Архив САНУ. Историјска збирка бр. 14, 325, 18 -31.
34. Проф.-др. Владимир Станојевић. Место моје драго, сећања. У: Основна школа Вук Караџић 1815 - 1975. Пирот, 1975, 133 - 137.
88
обично од 14 до 17 часова, а за то време наставници су примали госте". [35]
У почетку није било вечерњих забава с игранком или концертних вечери, које су почеле да се изводе тек почетком овог века. Директор школе читао је извештај о финансијском стању Фонда сиромашних ученика и позивао грађане да га новчаним прилозима помогну, што су они јавно чинили. Доцније са ученицима наставници су приређивали у вечерњим часовима забаве с игранком или концертне вечери на којима се изводио забавно - уметнички програм. Велику улогу у припремању свеукупног програма, посебно онога на забавама, имао је учитељ музике и певања, који је налазио музичка дела, одабирао извођаче, стварао гимназијски хор, вршио пробе и бдео над самим извођењем. Ту одговорну дужност најдуже је обављао педантни и дружељубиви учитељ Карло Маћејка, који је временом, набављајући музичке инструменте, посебно клавир, створио камерни музички ансамбл од 20 ученика (укључивши себе и своју кћер) и музицирао с њима у току школске године, да би њихова најбоља остварења представио јавности на прослави Дана Школе. Чист приход, не тако мали, улазио је у благајну фонда за потпомагање сиромашних ученика Пиротске гимназије. Школске прославе имале су забавни, просветни и васпитни карактер, а биле су спона између школа, родитеља и друштва.
Први пут Пиротска гимназија свечано је прославила Дан Школе 14/27. јануар 1880. године. У присуству грађанства Светозар Лазаревић, рачуноводитељ Општинског суда, поклонио је ученицима 17 књига а присутни су дали 40.40 динара, на чему је изражена јавна захвалност штампана у "Српским новинама.“ [36] Континуитет прослава можемо пратити тек од појаве првих штампаних извештаја годишњих, почев од 1896/1897. године, у којима је вођено поглавље "Школски летопис", из ког се јасно види да је 14/27. јануара 1897. године школска слава свечано прослављена. После обредног церемонијала, под управом учитеља музике и певања Младена Бошњаковића, пред грађанством је у школској дворани изведен сплет народних песама. Предавач Паун Спасић говорио је "О судбини Срба у руско - турским ратовима од почетка до данас", а затим су гости били послужени. Поподне од 14 до 17 часова била је изведена игранка, а увече су наставници приредили забаву у корист Фонда сиромашних ученика. [37] Са сличним програмом прослављена је и школска слава 14/27. јануара 1898. године. Тада је професор Светислав Обрадовић одржао предавање "О сунцу", а на забави у корист Фонда сиромашних ученика предавач Владимир Петковић говорио је на тему "О душевним слабостима". [38]
35. Драгиња Аранђеловић. Моја сећања, рукопис у поседу породичне архиве у Пироту.
36. АС, МПс, ф 13, п 154/1880, п. бр. 2889: Илија Николић: Пиротска Гимназија 1879-1919. Споменица Пиротске гимназије 1879-1979, Пирот, 1979, 100.
37. Годишњи извештај о Пиротској гимназији у шк. 1896/97, 15.
38. Годишњи извештај о Пиротској гимназији у шк. 1897/98, 16.
89
Године 1900. славило се у декорисаној школској згради пред представницима свих надлештава и виђеним грађанима. Наставник Јован Николић беседио је "О развитку српских народних песама", а директор говорио о важности прошлогодишњег указа 1899. г, којим се школи даје назив "Гимназија Св. Саве". Гости су послужени по старом српском обичају и показивана им је богата школска зоолошка збирка испуњена препарираним животињама и птицама. Увече су ученици извели игранку под управом наставника Карла Маћејке, који их је пратио на тек купљеном пианину. На књижицу Фонда сиромашних ученика уложено је 158 динара прихода од те забаве. [39]
И следеће 1901. године школа је опет свечано славила; обредом је чинодејствовао вероучитељ Милош Велимировић, а приправник Коста Н. Костић беседио "О Цару Душану и граду Дубровнику", а поподне су наставници дочекивали госте. [40] Школска слава свечано је прослављена и 14/27. јануара 1902. године, када је, по уобичајеном церемонијалу, професор немачког језика Софроније Симић одржао говор "О љубави родитеља и њиховим обавезама према деци - ученицима", а директор и латинац Мита Живковић упознао је присутне са стањем Фонда (било је у готовом 1215 динара и 25 пара). Увече су у корист Фонда ученици са Карлом Маћејком извели пред грађанством концерт од три песме и две пијесе у четири руке на школском клавиру, и две пијесе за клавир и виолину. Чистог прихода с концерта било је 174.20 динара. [41] Године 1903. Школа је Савин Дан славила у нарочито декорисаној згради, са церемонијом по утврђеном реду. Професор Милан Сретеновић говорио је "О води за пијење". Вечерњи програм са игранком састојао се од следећих тачака: "Краљева химна", увертира из опере "Песник и сељак", "Богови силни", "Словенске игре II", "Из домовине", "Ускликнимо с љубављу". Концертом је дириговао Карло Маћејка, а чист приход од 143.75 динара дат је Фонду сиромашних ученика. [42] Следеће 1904. године на свечаности о прослави Дана школе говорио је суплент Јован Попадић „О нашем сунчаном систему", а увече је приређен други концерт с игранком, опет у корист Фонда сиромашних ученика са следећим програмом: "Химна Св. Сави", "Увертира чаробни стрелац", "Жалопојка”. "Св. Сава и Хасан паша", "Из словенских лугова и гајева", "Пер Гинт" од Едварда Грига, "Ноћни стражари". Мешовитим хором дириговао је Карло Маћејка, а чист приход од забаве износио је 109.25 динара. [43] И 1905. године Дан школе је свечано прослављен. Пошто је прота Михаило Недић са вероучитељем Д. Поповићем обавио обредни церемонијал, професор Владимир Радић одржао је предавање " Како се
39. Извештај Краљ. срб. Гимназије Св. Сава за школску 1899 - 1990, 10 - 11.
40. Извештај Гимназије Св. Сава за шк. 1900/1901, 3 - 12.
41. Извештај Краљ. срб. Гимн. Св. Сава за шк.1901/1902, 14.
42. Извештај Гимназије Св. Сава у Пироту за шк. 1902 - 1903, 18 - 19.
43. Извештај Краљ. срб. Гимн. Св. Сава за шк. 1903 - 1904, 25 - 26.
90
ваља хранити , а четворогласни мешовити хор ученика отпевао је "Химну Св. Сава.“ Љ. Момчиловић, уч. V разреда, рецитовао је "Отаџбину" Ђуре Јакшића, а од концерата увече чист приход био је 144.30 динара. Ускоро иза тога краљ Петар Карађорђевић посетио је Пирот. На великој свечаности и народном весељу, ученици Пиротске гимназије су на славолуку испред моста на Градашничкој реци написали: "У државу Немањину стару добро дошао светли господару". [44]
Следеће 1906. године школска слава прослављена је са уобичајеном свечаношћу: после обредног церемонијала учитељ латинског језика Стеван Николајевић одржао је говор: "О карактеру и утицају васпитних прилика на карактер", а Панта Митић. уч. II р., декламовао је песму "Светоме Сави" од М. П. Шапчанина. Ђачки хор је отпевао песму "Из моје домовине", а Јанићије Спасић. уч. II р., декламовао "Нашу земљу" од П. Прерадовића. Поподне је била ђачка игранка, хором је руководио К. Мачејка, а чист приход од забаве (173.9. динара) уложен је у Фонд сиромашних ученика школе. [45] По утврђеном церемонијалу одвијала се прослава Дана Школе и 1907. године када је у корист Фонда сиромашних ученика сакупљено 229.2. динара. [46]
У току 1907. године довршена је нова зграда Пиротске гимназије, а 14.10. извршено је свечано отварање и водоосвећење нове школе. Чинодејствовао је протојереј Михаило Недић, а на јектенија је одговарао ђачки хор. После поздравних говора директора, господина Николе Ракића и изасланика Министарства просвете г. Миливоја Ј. Поповића, Ђачки хор, под управом вишег учитеља музике г. Карла Маћејке, отпевао је следећу химну при отварању зграде Гимназије "Светог Саве":
Нови храме, дико наша!
Отвор двери. ми смо жедни.
Жедни знања и вештина,
Јер без тога сви смо бедни!
Моле деца Светог Саве.
Да просвете своје главе!
Петсто лета ови краји.
Тамом беху покривени –
Треба радит, треба учит,
Да нам образ не црвени,
Јер смо деца Светог Саве,
просветимо своје главе!
Још аманет, омладино.
Нек нам буде српско име –
а већ језик имаш такав,
да с поносиш увек њиме.
Та деца смо Светог Саве,
Просветимо своје главе. [47]
44. Извештај Краљ. срб. Гимн. Св. Сава за шк. 1904 - 1905, 22 - 23.
45. Извештај Краљ. срб. Гимн. Св. Сава за шк. 1905 - 1906, 5 - 6.
46. Вапа Јулије. Путовање по Источној Србији, Извештај за 1906 - 1907, 31 - 37.
47. Св. Петровић. Историја Града Пирота, 70.
91
После ове химне, коју је саставио учитељ језика Александар Кузмановић, ђачки хорје отпевао "Ђачки венчић", композицију Исидора Бајића. После декламације Драгољуба Јевтовића, уч. II р., и Јулија Вапа, уч. VI р., многобројни гости су разгледали кабинете и учионице нове Гимназије. Године 1908. први пут је прослављен Савин Дан у новој згради врло свечано. Св. Петровић је тим поводом забележио:
"Светосавска забава у корист Фонда сиромашних ученика била је прекрасна. На самој прослави водицу је осветио прота Милош Велимировић. Он је са директором и два ученика пресекао колач. Говор професора Косте Н. Костића ("Историја града Пирота") прочитао је директор. После "Химне Светом Сави”, коју је отпевао мешовити ђачки хор, Драгољуб Јовановић, уч. II р., деклемовао је песму "Крунисање Душаново" од Милорада Петровића. После подне је била ђачка игранка нарочито богат зоолошки кабинет". [48]
Затим је уз пратњу војне музике била игранка. Чист приход са забаве у износу од 202.10 динара уложен је у Фонд сиромашних ученика.
Следеће 1909. године директор Гимназије Никола Ракић известио је Министра просвете и црквених послова дописом о програму светосавске прославе:
"Овогодишња прослава првог српског просветиоца Св. Саве својим сјајем и многобројним посетом овдашњих грађана и чиновништва одвојила се од свију прошлих. Прослава је извршена по програму који је управа овдашње Гимназије одштампаним позивницама, упућеним свему чиновништву и грађанима објавила. У гимназијској дворани, у присуству многобројног грађанства и свију ученика ове Гимназије и ученица овдашње Приватне женске гимназије, извршено је водоосвећење и резање колача; чинодејствовао је овдашњи и окружни протојереј г. Михаило Недић, а на јектенија је одговарао мешовити ученички хор. По извршеном водоосвећењу г. Недић је изнео значај прослава Св. Саве не само као српског просветитеља већ и као великог родољуба и великог српског државника. Замеривши грађанима што нису присуствовали литургији посвећеној Св. Сави, обратио се ученицима да они као одрасли никад не забораве ту своју дужност. После говора г. Недића беседио је Петар Нешић, суплент. "О уметности". Затим су ученици отпевали "Химну Св. Саве", а Реља Гавриловић, уч. V р., декламовао је "Немцима од Саве до Рајне", од Вој. Илића, што је све присутне дирнуло до суза, а затим је мешовити хор ученика отпевао "Српског рода ми смо синци", бурно поздрављен од присутних. По завршетку програма ученице пиротске Женске гимназије послужиле су госте, а разредне старешине свога разреда послужиле су житом. Поподне од 2 до 6 била је одређена игранка за ученике. Пре доласка свих гостију директор Гимназије Никола Ракић је дириговао ђачким хором, те је отпевана "Химна Св. Саве" и "Српског рода ми смо синци", затим је поново декламовао Реља Гавриловић, а једна ученица Женске гимназије декламовала је "Српкиња сам". Игранку је посетио велики број гостију.
48. Исти, нав. дело 91.
92
По свршеном концерту директор је присутним гостима, као јединим приложницима Фонда, изнео стање за 1908. годину и захвалио на прилогу и пажњи коју указују својој омладини. На каси је пало прилога 375.00 дин... Што се тиче ученичких радова, пиротска Гимназија има, благодарећи самој згради, ту срећну околност да у своме вестибилу има сталну изложбу ученика, цртежа - ћилимова израђених у бојама и прекопираних са ћилимова са старим пиротским шарама, који чини особито леп утисак на многобројне посетиоце ове Гимназије". [49]
Следеће 1910. године свечаности за Дан Школе 14/27, јануара ирисуствовао је престолонаследник Александар које је ученицима по завршеном програму даривао по један наполеон. [50]
Све до првог светског рата светосавске прославе имале су сличан садржај програма, а немирна времена и ратови који су уследили онемогућили су нормално одвијање образовно - васпитног рада школе, тако да се у штампаним извештајима не помињу више школске славе ни њихови програми. [51]
Појаву Друштва "Св. Саве" 1886. године поздравило је цело српство с великим одушевљењем и с великим надама у његов рад. Оснивачи су хтели да створе организацију која би заштитила српски народ од терора бугарског егзархата у Јужној Србији аустријских власти у Босни и Херцеговини. Задатак Друштва био је: ширити просвету и неговати национално осећање у целокупном народу са аманетом: "Брат је мио, које вере био". Свој задатак ДСС постизало је и издавањем добрих књига и слика, подизањем и потпомагањем школе и цркава. Своја издања слао је средњим школама на поклон, културно - просветним установама, народним читаоцима и својим члановима. Чланови су били редовни утемељивачи и добротвори (улог 1.000 дин.). За утемељиваче и добротворе постојала је диплома, за добротворе и сребрна светосавска медаља. [52] Од 1887, до 1912. Друштво је имало у Београду основну и продужну школу кроз коју је прошао велики број младића из јужних крајева, међу којима је било и доста пиротске омладине. Само неколико месеци по свом постанку, установило је Друштво издање свог годишњака - "Браство" (штампано првих година у 8 000 примерака и раздавано народу бесплатно). Следеће године Друштво је основало своју Вечерњу светосавску школу, која је касније спремала кандидате за учитеље и просветне ранике. За 24 године постојања кроз њу је прошло око 20 000 српске деце и многи из Пирота по препоруци проте Милоша Велимировића. [53] По ослобођењу и
49. АС.МПС. ф. 39, п. 8/1909; И. Николић. Пирот и срез Нишавски, књ. 3, Пирот, 3, 1982, 855-857.
50. Св. Петровић, нав. дело, 81.
51. Мадић М. Извештаи Пиротске Гимназије 1911 - 1912, 4 - 43.
52. Св. Петровић, нав. дело, 88.
53. Исти, нав. дело, 83.
93
уједињењу број добротвора и утемељивача се увећавао, како је констатовано на III Друштвеној ванредној скупштини. "Одзив је био најбољи само из крајева у којима се слави и празнује Св. Сава (...) из Ср. Карловаца било је 84, из Бањалуке 53, из Сплита 41, Пирота 54, Велеса 35 итд." [54]
Задатак управе Друштва "Светог Саве" био је оснивање пододбора ДСС у унутрашњости ради чега је слала своје поверенике у Ниш, Врање, Пирот, Лесковац. У Пироту је основан пододбор ДСС 24. 9. 1889. године. "Пододбор је свим силама настојао да постигне оно што је за протекле две године пропустио због одласка првог председника пододбора и болести и смрти другога. На збору држаном септембра изабрани су у пододбор: Ђока Анђелковић, директор Гимназије, Гргур Станаревић, судија Окружног суда, Никола Ј. Соколовић, учитељ, Лаза Николић, окружни благајник, Гаја Илић, предавач, Милош Велимировић, свештеник, Војин Ћирковић, председник Општине пиротске, Алекса Ђорђевић - Баја, трговац. На састанку пододбора изабран је за председника Ђока Анђелковић, директор Гимназије, за потпредседника Гргур Станаревић, судија". [55]
Три године касније председник пододбора постаје прота Милош Велимировић, и повереник Српске књижевне задруге, власник листа "Момчиловац" и председник Народне одбране. [56] Нешто касније, између 1904, и 1907. године прота Велимировић и професор Коста Костић помињу се као повереници Управе ДСС. [57] Ратне године прекидају активност пододбора ДСС у Пироту, а многи од чланова и утемелшвача дали су своје животе у ослободилачким ратовима 1912 - 1918.
Култ Светог Саве на овим просторима слио се у једно убеђење, чији је врховни принцип - сила наше душе, наше историје, нашег човека, срце живота српског народа, народне просвете, народне културе, једном речју, српске народне историје. И све истинске вредности српског народа велике су и вечне само зато што су оваплоћење светосавског духа. Потомци Светог Саве у пиротском крају умели су да испуне светосавским животним духом све области живота у којима су делали, стварали и живели. Отуда су њихова имена записана неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље, летописима који су преживели све погроме, мрак и таму, а наш познати теолог и проф. Богословског факултета у Београду отац Јустин Поповић назвао је светосавље српском филозофијом живота која није друго до Јеванђеље доживљено у српском телу и души на нашем тлу и поднебљу.
54. Јован Хаџи Васиљевић. Прилике под којима је постало Друштво Св. Саве и његов рад од постанка до сада. Браство 18, Београд 1924, 12.
55. АС. ДСС, 87/1889; Илија Николић, Пирот и Срез Нишавски, књ.2, 392.
56. Св. Петровић, нав. дело, 83.
57. Друштво Св. Саве. Извештаји о раду у 1904 - 1907. Браство 12-13, Београд, 1908, 2.