Оданост Срба Нишављана вери и традицији

Борислава Лилић

 

5. ОДАНОСТ СРБА НИШАВЉАНА ВЕРИ И ТРАДИЦИЈИ

 

БЕСЕДА У ТЕМСКОМ МАНАСТИРУ СВЕТОГ ЂОРЂА  [1]

 

 

Ваше Преосвештенство Господине Владико и господо свештеници, цењени гости и поклоници манастира Св. Ђорђа.

 

У тренутку, једном од најсрећнијих у моме животу, када из руку Његовог Преосвепиенства епископа Нишке епархије господина Иринеја примам Високо одликовање подареног ми од Светог Синода Српске православне цркве, осећајући се веома поносном, благодарим из свег срца на великој почасти и дару којим ме је наша Светосавска црква удостојила и као личност и као свога верника, али и као скромног научног радника на пољу изучавања народне и црквене прошлости Пирота и Понишавља, мога много вољеног завичаја.

 

Ако сам заслужила ово високо одликовање орденом Светога Саве -највишег црквеног одликовања- имам да захвалим и својој породици која ме је од малих ногу васпигавала у духу светосавске традиције Српске православне цркве, и националних идеала и животне истине хришћанске вере и добрих примера из историје Српске православне цркве које сам у детињству прихватила као високе људске и етичке вредности -као путоказ у свом животуа касније, у својим зрелијим годинама и као историчар, спознала сам колико је значаја за српски народ имала управо Српска православна црква и за одржање националне ослободилачке мисли и обнову српске државе 1804 године, чији је један од великих, највећих, резултата био и Други српско-турски рат 1877/78 године и ослобођење крајева данашње Југоисточне Србије. Баш овим поводом, због ове велике историјске улоге Српске православне цркве у одржавању народног духа и верско-културног препорода нашег народа, слободна сам да као историчар изнесем неколико својих мисли.

 

У историји српског народа, Српска православна црква имала је изузетну улогу у одржавању верског живота, идеје духовности и националне културе кроз векове, а посебно за време дуготрајне власти турске царевине. Светосавље, култ Немањићке државе, тзв. српска рецензија (редакција) црквено-словенског језика у богословској књижевности чинили су основицу за одржање хришћанства и националног идентитета на целом етничком пространству Срба, чему

 

 

1. Беседа Проф. др Бориславе Лилић поводом уручења ОРДЕНА СВЕТОГА САВЕ ДРУГОГ СТЕПЕНА којим је Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао у знак признања за велики труд уложен на проучавању значајних догађаја у историји Српске православне цркве и српског народа, поводом 120. година ослобођења од Турака, 28 децембра 1997.

 

75

 

 

треба додати и пуно поштовање историјске традиције и народних обичаја са типично српским обележјима. У Пиротском Понишављу, да подсетим, сви ови чиниоци исказивали су на један видан начин самосвесг народног живота у прошлости. Од времена турског освајања Пирота верско-црквена организација, са краћим прекидима надлежности (фанариотске) Цариградске натријаршије, била је под јурисдикцијом Пећке, односно обновљене српске Пећке патријаршије. О томе речито говоре, у првом реду, црквени метоси из епохе српске државне управе као и црквене организације у надлежности српских пећких патријарха. Ових метоха само у вароши Пироту (колико се до сада зна) било је од четири најзнаменитијих српско-православних манастира: Хиландара, Студенице, Дечана и Рилског манастира. чији су дародавци, ктитори и задужбинари били српски владари и првосвештеници: Стеван Немања, Стеван Дечански, Цар Душан, Св. Сава. Затим, ту је присутно српско фрескосликарство, са животописима: оснивача независне српске државе посвећеног Стевана Немање и Светог Саве у манастирима села Завој, Темска и Поганово.

 

Али присуство српског националног духа у Пиротском крају исказивало се и у неким другим народним поступцима. Тако напр., иако је епска поезија у Пиротском крају била мање заступљена него у осталим деловима српског народа, народна традиција задржала је сећање на Немањиће, Кнеза Лазара и Косовску битку, на деспота Ђурђа Бранковића и неке властелине цара Душана са нашега подручја, на Старину Новака и друге. У овом смислу везаности Пироћанаца као честице (дело) српске националне заједнице -за српску народну цркву, историју, културу и традицију, наводим и то да се у Пиротским селима - осим великих Отаца- Светитеља Православне цркве, у нашем завичају славио и Свети Сава, Немањин син, Крсно име Слава Свет'ц. У прилог овог народног, свакако свесног поимања, у Понишављу и Пироту, говорила је и чињеница о ходочашћима -верско-црквеним походима, како варошана тако и угледних сеоских породица најважнијим храмовима -црквама Српске православне цркве: Хиландару, Студеници, Дечанима. Девичу, Грачаници и другим, што је -по знаменитом историчару Старе Србије Јовану Хаџи Васиљевићу и нишком проти, угледном црквеном писцу Петру Гагулићу, сматрано као велика црквено-верска и национално-политичка манифестација, све до Берлинског конгреса 1878 године.

 

Ваше Преосвештенство и остали угледни гости, дозволите ми нескромност да додам још и то, да сам недавно (у октобру ове године) за Научни Скуп у Призрену, спремила свој прилог о школовању ђака - питомаца у Призренској Богословији са територије (Пиротског округа: Захарије Ристић, Живојин Костић, Ђорђе Манчић, Сретен Анђелковић, Новица Паповић, Љубомир Д. Момчиловић, Душан Поповић, Костадин Милошевић, Живко Костић, Александар Милић, Војислав Поиовић, Велимир Здравковић, Димитрије Панић, Светислав Митић и Вукашин Пејић)

 

76

 

 

коју је пожртвована и храбра српска војска ослободила у рату 1877/78, и у времену после Берлинског конгреса: показала сам да нова српско-турска граница код Преполца, Врања и Ристовца није била препрека да се Понишављани и даље тамо школују, па се то огледало и у томе што се као питомци Призренске Богословије помињу младићи будући свештеници и учитељи из Темске -у којој ми данас држимо овај свечани меморијални скуп -парастос изгинулим народним устаницима овога краја, као и српским војницима из дотадашње слободне Кнежевине Србије који су пали за ослобођење Пирота, Понишавља и осталих предела данашње Југоисточне Србије. Такође и на учешће Пироћанаца у свим великим војно-политичким догађајима- почев од учешћа у Великој сеоби под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем па до првог српског устанка и добровољачких чета у рату 1876.године -који су чинили саставни део српске политичке, војне и националне историје. У овом погледу посебно је значајно то да је Пиротски крај дао једног од најважнијих архијереја Српске православне цркве, Славонског (Пакрачког) епископа (владику) Кирила Живковића (1730-1807 године). А после ослобођења од Турака и елиминације свих туђинских утицаја и притисака у становништву нашега краја, са обновом националне државе, обновљена је јурисдикција Српске православне цркве у виду установљења Нишке епархије на целом простору ослобођених крајева у рату 1877/78. године. Државна управа Кнежевине, од 1882. године Краљевине Србије добила је у делатности Нишке епархије велику помоћ за уклањање свих негативних појава које је турска окупација донела целом српском народу а посебно нашем завичају. Сарадња државних власти са црквеним властима показала се корисном, што је у духу саборносги и слоге међу српским иародом, увек истицала, показивала и залагала се Српска православна црква као чувар вере, традиција, идеје о државности и независности Србије и националних вредности целог српског народа.

 

На крају захваљујем се још једном на подареном високом одликовању од стране Светог Синода и молим његово Преосвештенство Господина владику Иринеја да изручи моју велику благодарност Српској православној цркви и моје топле жеље за успех њене верске и националне мисије у српском народу и нашој заједничкој држави.

 

Поздрављам Његово Преосвештенство и све присутне и желим од Бога свима све најбоље и најлепше, како је записано у учењима и порукама Српске православне цркве.

 

77

 

 

Мермерна плоча пронађена испод олтара цркве "Рождество Христово" у Пироту 1926, са двоглавим белим орлом, симболом династије Немањића. Остаци плоче налазе се у Музеју у Пироту.

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]