Bugarska vojska u Jugoslaviji 1941—1945
B. Mitrovski, V. Glišić, T. Ristovski

II. SARADNJA IZMEĐU NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA JUGOSLAVIJE I ANTIFAŠISTIČKOG POKRETA OTPORA BUGARSKE

 

1. Platforma za saradnju između KPJ i BRP

 

2. Stav BRP prema makedonskom nacionalnom pitanju i oružanom ustanku u Makedoniji

2.1. BRP priključuje partijsku organizaciju Makedonije

2.2. Intervencija CK KPJ Kominterni

2.3. BRP ne menja svoju politiku

 

3. Forme i vidovi saradnje između dva pokreta

3.1. Odnos NOP Jugoslavije prema bugarskoj okupatorskoj vojsci u Jugoslaviji

3.2. Crna trava — područje najplodnije saradnje između NOP Jugoslavije i antifašističkog pokreta otpora Bugarske

3.3. Formiranje bugarskih partizanskih jedinica na teritoriji Jugoslavije

   a) Prvi bugarski partizanski bataljon »Hristo Botev«

   b) Formiranje bugarskih partizanskih brigada 1. sofijske, 2. sofijske i brigade »Georgi Dimitrov«

 

 

1. Platforma za saradnju između KPJ i BRP

 

 

Saradnja i veza između komunističkih partija zemalja Balkana postojala je do početka drugog svetskog rata, uglavnom, preko Kominterne. Progresivne snage na Balkanu, predvođeno komunističkim partijama Jugoslavije, Grčke i Bugarske, inspirisane zajedničkom marksističkom ideologijom, bile su upućene jedna na drugu iako je svaka od njih imala svoje sopstvene puteve i načine za pokretanje masa u borbu za nacionalnu nezavisnost i novi društveni poredak.

 

Porobljavanje i podela Balkana u drugom svetskom ratu nametnuli su pojačanu saradnju komunističkih partija balkanskih zemalja, posebno partija Jugoslavije i Bugarske, koje su za sobom imale bogatu internacionalističku tradiciju.

 

Borbu Sovjetskog Saveza protiv fašističke Nemačke jugoslovenski komunisti su od prvog dana shvatili i prihvatili kao sopstvenu borbu, a borbu protiv fašističkog okupatora na jugoslovenskom tlu kao internacionalistički dug komunista prema prvoj zemlji socijalizma, Sovjetskom Savezu.

 

U duhu te internacionalističke solidarnosti, Komunistička partija Jugoslavije je u 1941. godini pomogla stvaranje, a kasnije i učvršćivanje komunističke partije Albanije i razvijanje oružanog ustanka u Albaniji.

 

Saradnja sa komunističkom partijom Grčke i narodnooslobodilačkom borbom grčkog naroda, mada je postojala i ranije, od leta 1943. naročito se dobro razvijala.

 

131

 

 

Odnosi Komunističke partije Jugoslavije i Bugarske radničke partije, koji su inače imali tradiciju dobre saradnje, u drugom svetskom ratu izgrađivani su u donekle složenim okolnostima, uglavnom zbog različitih uslova u kojima su ove dve partije delovale. Prvo, Bugarska je čvrsto stajala u hitlerovskoj koaliciji i to od 1940. godine do 9. septembra 1944. godine. Drugo, posle komadanja Jugoslavije, 1941, Bugarska je okupirala deo Makedonije i Srbije — integralne delove jugoslovenske teritorije. Treće, bugarske oružane snage na čitavoj okupiranoj teritoriji činile su glavne snage za gušenje narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije. Pored ovih vrlo značajnih okolnosti, teškoće su dolazile i otuda što su KPJ i BRP imale različite pogledu na neka bitna pitanja nacionalnog integriteta i identiteta makedonskog naroda: dok je KPJ u svojoj programskoj platformi priznavala postojanje makedonske nacije i njeno pravo na oružanu borbu za oslobođenje, nacionalno konstituisanje i samoopredeljenje, BRP je odbacivala postojanje makedonskog naroda kao nacije i smatrala da u Makedoniji ne postoje uslovi za oružanu borbu protiv okupatora.

 

U takvim okolnostima, u toku drugog svetskog rata KPJ je izgrađivala i dugoročnu i praktičnu političku saradnju sa progresivnim snagama u Bugarskoj. Dugoročne ciljeve saradnje jugoslovenska strana videla je u zajedničkoj borbi protiv fašizma, u najvećim nastojanjima da svaka partija u svojoj zemlji svenarodnim otporom i oružanom borbom — tim najefikasnijim oblicima antifašističke borbe, i svake narodnooslobodilačke borbe, — pruži svoj praktičan doprinos slomu fašističkih sila. Jugoslovensko partijsko rukovodstvo polazilo je od nekoliko osnovnih principa kao pretpostavki za saradnju: prvo, KPJ i jugoslovenski narodnooslobodilački pokret nisu prihvatili ni bugarsku ni bilo čiju drugu okupaciju i komadanje jugoslovenske teritorije [1]; drugo, bugarske okupatorske vlasti sa svim svojim organima— vojskom, policijom, sudstvom — bili su u Makedoniji i delu Srbije okupatori kao i svi drugi okupatori u Jugoslaviji — nemački, italijanski, mađarski — protiv kojih je trebalo

 

 

1. "Zemlja je rasparčana i podeljena između nekoliko neprijateljskih osvajača, ali to ne može da bude nikakva zapreka za daljnje jedinsteno djelovanje KPJ, to ne može biti nikakva zapreka za zajedničku borbu naroda Jugoslavije za njihovu nezavisnost i slobodu, to ne može biti zapreka za zajedničku borbu naroda i svih pokrajina protiv okupatora i njihovih agenata u zemlji«, zaključeno je na Majskom savetovanju CK KPJ, 1941. godine — (Zbornik, tom II, knj. 2, dok. 1).

 

132

 

 

voditi dugu, bespoštednu i tešku borbu; treće, KPJ i jugoslovenski narodnooslobodilački pokret nisu ni u jednom trenutku identifikovali bugarski narod sa bugarskom okupatorskom vlašću u Jugoslaviji, niti sa bugarskim vojno-fašističkim režimom; naprotiv, uložili su ogromne napore da se, i pored teških zlodela bugarskog okupatora, u narodima Jugoslavije ne rasplamsa antibugarsko raspoloženje.

 

Ovakva platforma KPJ pretpostavljala je borbu protiv bugarske okupacije, ali u isto vreme i saradnju s demokratskim snagama Bugarske, sa BRP i bugarskim pokretom otpora.

 

U ratnim uslovima ta saradnja ostvarivana je ilegalnim putevima i metodama. Nastavljena je veza rukovodstava obeju partija, koja je već postojala preko Kominterne. Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije bio je u stalnom kontaktu sa Zagranični biroom BRP koji se tada, sa Georgi Dimitrovim na čelu, nalazio u Sovjetskom Savezu. [2] Sa izvesnim prekidima, preko PK KPJ za Makedoniju održavana je veza i sa rukovodstvom BRP u Bugarskoj.

 

Kada je sredinom 1942. godine u Skoplje došao na rad u Pokrajinski komitet KPJ instruktor CK KPJ Dobrivoje Radosavljević, koji je ujedno bio i predstavnik KPJ za vezu sa BRP, intenzivirana je razmena iskustava, mišljenja i materijala obeju partija. [3] Radosavljević se povezao sa predstavnikom BRP Bojanom BIgaranovim, koji se tada već nalazio u Skoplju. [4] Pokušaji da se u to vreme preko Niša ostvari i direktna veza između CK KPJ i CK BRP nisu urodili plodom.

 

Početkom 1943. godine u Makedoniju dolazi Svetozar Vukmanović Tempo, ovlašćeni delegat Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije; njegovim dolaskom saradnja

 

 

2. Sekretar CK KPJ Josip Broz Tito u pismu CK BRP od 6. septembra 1941. godine javlja: »Mi stojimo u stalnoj vezi sa Đorđem Cprimedba autora: Georgi Dimitrov) ... Po potrebi bismo vam mogli poslati i nekoliko naoružanih odreda«. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 9).

 

3. D. Radosavljević stigao u Skoplje 25. VIII 1942. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 18; tom II, knj. 3, dok. 10; Izvori za osloboditelnata vojna i revolucija vo Makedonija 1941—1945. (u daljem tekstu Izvori 1941—1945), Skopje, 1968, knj. 1, dok. 45, 46, 51).

 

4. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 13.

 

133

 

 

između dve partije i pokreta dobija nešto širi obim i značaj, mada je i dalje opterećena teškoćama. Značajno je da u južnoj Srbiji, u to vreme, slobodna teritorija Crne Trave postaje baza za stvaranje bugarskih partizanskih jedinica, a započinju i drugi vidovi saradnje. [5]

 

U toku leta 1943. godine preko Makedonije su ojačani kontakti sa albanskom, grčkom i bugarskom komunističkom partijom; čvršće su povezani i narodnooslobodilački pokreti između Jugoslavije, Albanije, Grčke i Bugarske. Cilj ovih nastojanja KPJ bio je da se borba protiv fašizma u ovom delu Balkana čvršće poveže i učini što efikasnijom.

 

Rukovodstvo KPJ vodilo je u toku rata posebnu brigu oko prihvatanja i prebacivanja bugarskih revolucionara iz Sovjetskog Saveza. Jedna grupa, sa Blagojem Ivanovim Kostom i Šterjom Atanasovim Viktorom na čelu, koju je Zagranični biro CK BRP sa važnim zadacima i ovlašćenjima 1943. godine uputio iz Sovjetskog Saveza, prebacila se u Bugarsku preko jugoslovenske teritorije. [6]

 

Posebne napore KPJ je uložila da bi stvorila partijske veze u bugarskoj okupacionoj vojsci, razvila kontakte i saradnju u graničnim rejonima, i na tlu Jugoslavije pomogla stvaranje bugarskih partizanskih jedinica. Jer, ni KPJ ni jugoslovenskim narodima nije moglo biti svejedno koje će snage pobediti u Bugarskoj i kakav će status imati posleratna Bugarska.

 

Što se više bližio kraj rata, saradnja dveju partija bivala je sve intenzivnija i plodnija, iako su neka značajna pitanja i dalje ostajala sporna — makedonsko pitanje, celishodnost oružane borbe, na primer. No, i jugoslovenski i bugarski komunisti u tim teškim vremenima rata davali su prednost trenutno onom najhitnijem: slomiti sile Osovine, poraziti fašizam, a potom rešavati sve ono što bi smetalo daljem zbližavanju i saradnji.

 

 

5. Delegat CK KPJ i VS stigao u Skoplje krajem februara 1943. i ostao na radu u Makedoniji do kraja rata.

 

6. Spušteni su padobranima 18. septembra u rejonu Bugojna, Šterju Atanasov kretao se sa 5. divizijom NOVJ, zatim sa štabom 2. korpusa; avgusta 1944. stigao u GS Srbije, odakle je prebačen u Crnu Travu. Grupa Ivanov (Crvulanov i Pejčev) prešla je sa oružanom pratnjom dugi put preko Sandžaka, Crne Gore, Albanije, zapadne Makedonije do planine Kožuf, zatim ih je Đevdelijski (Plačkovički) partizanski odred prebacio na sektor Osogovskih planina, gde se početkom maja sastala sa bugarskim Trnskim partizanskim odredom.

 

134

 

 

 

2. Stav BRP prema makedonskom nacionalnom pitanju i oružanom ustanku u Makedoniji

 

 

2.1. BRP priključuje partijsku organizaciju Makedonije

 

Velike teškoće kroz koje je prolazio makedonski narod pružajući otpor nemačkom, bugarskom i italijanskom okupatoru, bile su uvećane još jednom okolnošću: odmah po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije, u odnosima između rukovodstava KPJ i BRP došlo je do neslaganja u pogledu organizovanja KPJ u Makedoniji i tretiranja makedonskog nacionalnog pitanja, iz čega je proizlazio i različit odnos ovih dveju partija prema organizovanju oružane borbe makedonskog naroda.

 

Odmah pošto su bugarske fašističke trupe okupirale delove Vardarske Makedonije, Egejske Makedonije i zapadne Trakije, Centralni komitet BRP preduzeo je mere da partijsku organizaciju Makedonije prisajedini Bugarskoj radničkoj partiji. Raspuštena je Makedonska komisija [7] i formirana nova komisija od tri člana [8] sa zadatkom da se poveže sa partijskim organizacijama u okupiranim krajevima radi njihovog lakšeg priključenja BRP. Ovakvu politiku

 

 

7. Centralni komitet BRP formirao je u Bugarskoj u godinama pre drugog svetskog rata Makedonsku komisiju kao svoj pomodni organ koji je trebalo da radi po »makedonskoj liniji». Ciljevi komisije su bili: da kroz prosvetnu delatnost pojedine Makedonce u emigraciji približi BRP i otrgne ih od uticaja buržoaskih partija. Međutim, platforma BRP je ostala ista: Makedonija je bugarska zemlja; Makedonci su Bugari; treba sačekati samo pogodnu priliku da se prisajedine »majci otadžbini« (Lazar Mojsov: Bugarska radnička partija (komunista) i makedonsko nacionalno pitanje, Beograd 1948, str. 50—51).

 

8. U tu komisiju su ušli Todor Pavlov, član CK BRP, zadužen za pripajanje partijske organizacije Egejske Makedonije Bugarskoj radničkoj partiji; Mitko Zafirov, zadužen za pripajanje partijske organizacije Vardarske Makedonije i Risto Kalajdžijev, zadužen za pripajanje partijske organizacije Trakije. (Lazar Mojsov, n. d. str. 75).

 

135

 

 

CK BRP tumačio je postavkom: »Jedna teritorija — jedna partija«. Naime, zbog toga što je deo Makedonije okupacijom postao sastavni deo bugarske države, proizlazila je, navodno, neophodnost da se i partijska organizacija Makedonije priključi Bugarskoj radničkoj partiji, jer »u jednoj državi ne mogu postojati dve partije ni dva partijska rukovodstva«. Da bi opravdao ovaj nedopušten postupak u odnosima komunističkih partija, Centralni komitet BRP pozivao se na Statut Kominterne i na primere iz istorije Boljševičke partije.

 

Ovakav stav bio je neprihvatljiv za KPJ i zato što je CK BRP devizom »Jedna teritorija — jedna partija« de facto priznao bugarsku okupaciju Makedonije. Time je jasno došao do izražaja stav koji je u BRP dominirao uoči drugog svetskog rata: Makedonija je bugarska zemlja, a Makedonci su Bugari. [9] Istina, između dva rata bilo je perioda kada je BRP bila veoma blizu pravilnog gledanja na makedonsko pitanje, ali ni u vrhu BRP ni u širem članstvu nikada nije zauzet odlučan stav o ovom toliko značajnom pitanju za odnose između dveju partija. [10]

 

 

9. Taj stav se objašnjavao istorijskom povezanošću Makedonije i Bugarske, usiovljenom jezičkim i etnografskim svojstvima Južnih Slovena (naseljenih u današnjoj Bugarskoj i Makedoniji), političkim okolnostima stvorenim u toku VIII i iX veka i paralelnim razvitkom kapitalističkih odnosa u Makedoniji i Bugarskoj, što je dovelo do jednovremenog oformljenja »bugarske nacije« na teritoriji današnje Makedonije i Bugarske. Prema statističkim podacima u knjizi Otečestvenata vojna na Blgarija 1944—1945, krajem XIX veka i početkom 1912. godine u Makedoniji nema ni jednog Makedonca! Krajem XIX veka Makedonija je, po tim podacima, imala 2,258.224 stanovnika (Bugara 1,181.366, Turaka 449.204, Albanaca i drugih 228.702); početkom 1912. godine 2,301.767 stanovnika (Bugara 1,095.355, Turaka 541.615, Grka 253.367, Albanaca i drugih 184.335).

 

Stav BRP o makedonskom pitanju otvoreno je izražen u knjizi Otečestvenata vojna na Blgarija: »Borba BKP protiv rata i politike buržoazije u odnosu na Makedoniju i Trakiju nije sasvim označavala odricanje Partije od pravednih nacionalnih interesa bugarskog naroda. Ona je videla da je do balkanskih ratova 1912/1913. i posle njih, izvan granice naše zemlje ostalo porobljeno bugarsko stanovništvo«. U istoj knjizi se govori o stavu KPJ u odnosu na Makedoniju i kaže da je KPJ zauzela otvoren nacionalistički stav, naročito posle oslobođenja Jugoslavije. Tada se od makedonskog stanovništva tražilo »da zaboravi svoju prošlost i da se odrekne svoje istorije koja je zajednička sa istorijom bugarskog naroda«. (Otečestvenata vojna na Blgarija 1944—1945, Ministarstvo na narodnata odbrana, Sofija 1961, tom 1, str. 253—256).

 

10. Kominterna je stav prema makedonskom nacionalnom pitanju iznela u svojoj odluci od aprila 1934. godine: »Buržoazija triju vladajućhi nacija u trima imperijalističkim državama koje su međusobno podelile Makedoniju pokušava da prikrije nacionalno ugnjetavanje, odričući nacionalne posebnosti makedonskog naroda i postojanje makedonske nacije.

 

Zbog toga glavna parola treba da bude: pravo makedonskog naroda na samoopredeljenje, uključujući i pravo da se izdvoji iz porobljivačkih država i izvojuje ujedinjenje«. (Makedonsko delo, Viena 1934, prikaz Dušanke Ristove u JIČ-u br. 3—4/1970. str. 158—164).

 

Kominterna je podvlačila da će balkanske zemlje imati još veću podršku makedonskih masa, ali samo ako one bezrezervno prihvate gledište da je makedonski narod samostalna nacija.

 

Stav Kominterne znatan broj rukovodiloca BRP tumačio je kao direktivu koja prvenstveno sadrži taktički manevar a ne suštinu tretmana makedonske nacije. U akcionom smislu izgledalo je da se radi samo o makedonskim masama, jer se ta direktiva ograničavala samo na delatnost VMRO (Obedineta), a ne i na odnos celog članstva BRP prema tim masama. Neki rukovodioci u BRP su smtarali da ovaj, za njih novi momenat u tretiranju makedonskog pitanja, treba da se razmotri u svim organizacijama BRP. Takva su bila insistiranja i istaknutijih rukovodilaca VMRO (Obedineta), jer bi se time odstranila i izvesna neprevaziđena shvatanja ne malog broja komunista, lako nije bila do kraja i od svih rukovodilaca BRP prihvaćena, direktiva Kominterne o pravilnom postavljanju makedonskog pitanja nije sprečavala sve snažniju delatnost VMRO (Obedineta), usmerenu na njeno prerastanje kao borbenog tumača makedonske nacionalne svesti među Pirinskim Makedoncima i širokim emigrantskim krugovima u Bugarskoj. Tako su makedonski pesnici u Bugarskoj dobili značajnu podršku od BRP. Istorija na makedonskiot narod, knj. 3, str. 229—231, 235, 242).

 

136

 

 

Situaciju je otežavalo i to što partijska organizacija Makedonije nije spremno dočekala događaje koji su usledili. Na čelu Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju nalazio se Metodije Šatorov Šarlo, [11] koji se u nekoliko navrata, još od Pete zemaljske konferencije KPJ, oktobra 1940, pa do aprilskih dana 1941. godine, nije slagao sa nekim ocenama CK KPJ koje su se odnosile na političku situaciju u zemlji, i suprotstavljao se nekim odlukama Centralnog komiteta.

 

U Makedoniji su 1941. godine objektivno postojali povoljni uslovi za vođenje oružane borbe protiv okupatora: težak ekonomski i socijalni položaj radnika i ekonomsko izrabljivanje radničkih i seoskih masa; otvorena denacionalizatorska i asimilatorska politika bugarskog okupatora; uticaj Komunističke partije na široke slojeve i povezanost sa narodom; marksističko-lenjinistički stav KPJ prema makedonskom nacionalnom pitanju i podrška stremljenjima makedonskog naroda za sticanje nacionalne slobode i ravnopravnosti; zajednička i ravnopravna oslobodilačka borba makedonskog naroda sa svim narodima Jugoslavije bila je garantija da će u budućoj zajednici slobodnih i ravnopravnih

 

 

11. Metodije Šatorov Šarlo, rođen u Prilepu. Emigrirao 1921. godine iz Jugoslavije u Bugarsku, a zatim u Sovjetski Savez. U Jugoslaviju se vratio 1939. godine. Februara 1940. izabran za sekretara PK KPJ za Makedoniju. Od početka rada u Makedoniji počeo da se suprotstavlja liniji CK KPJ; smatralo se da to nije svestan pokušaj nepoštovanja usvojenih odluka i stavova, već posledica nepoznavanja stanja u zemlji.

 

Kao član CK KPJ Šatorov je na Petoj zemaljskoj konferenciji zastupao pogrešan stav o pitanju iseljavanja kolonista iz Makedonije, bez obzira da li su oni bili oslonac velikosrpskog režima ili siromašni seljaci iz Srbije i Like, aktivni borci protiv politike ugnjetavanja velikosrpske buržoazije i aktivni pomagači KPJ. Tim stavom Satorov je razgarao mržnju prema srpskom narodu i to u vreme kada je osnovni zadatak bio učvršćenje jedinstva naroda Jugoslavije i borba za odbranu zemlje.

 

Pogrešno gledište imao je i prema stvaranju narodnog fronta u Makedoniji. Nasuprot okupljanju svih antifašističkih i demokratskih snaga u jedinstveni narodni front za borbu protiv režima Cvetković — Maček, šatorov je bio za stvaranje »nacionalnog fronta«, koji bi okupljao sve protivnike velikosrpskog režima, bez obzira da li su oni vančomihajlovisti, prikriveni fašisti i raspirivači mržnje prema srpskom narodu. Takva politika vodila je razbijanju jedinstva antifašističkih snaga Jugoslavije.

 

Iako su ti stavovi osuđeni na Petoj zemaljskoj konferenciji, što je šatorov prihvatio, u praksi ih je i dalje sprovodio. Zbog toga zaključci Pete zemaljske konferencije nisu dali u Makedoniji rezultate kao u ostalim krajevima Jugoslavije (Plenum PK, na primer, održan je tek januara 1941 godine); šatorovu su se suprotstavile neke partijske organizacije i neki članovi Plenuma PK i zbog toga isključe Kuzman Josifovski Pitu.

 

Šatorov se nije slagao sa ocenama Centralnog komiteta KPJ o političkoj situaciji uoči aprilskih događaja, smatrajući da nema nikakve opasnosti od fašističke agresije, i otvoreno se suprotstavljao stavu da se zemlja mora braniti. Povodom potpisivanja Trojnog pakta, u Pokrajinskom komitetu došlo je do oštrog sukoba oko organizovanja demonstracija, šatorov je bio protiv masovnih demonstracija, te nije ni data direktiva za njihovo organizovanje, ali su neke partijske organizacije na svoju Inicijativu organ iz ovale demonstracije. (Prvi kongres KPM, str. 49—53, 151—153; »I storija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 123—124).

 

137

 

 

naroda Jugoslavije, makedonski narod imati slobodan i ravnopravan položaj.

 

Međutim, Šatorov i pokrajinsko rukovodstvo nisu preduzeli ništa da pripreme i organizuju komuniste Makedonije za predstojeće događaje. Široki narodni slojevi bili su prepušteni uticaju defetističke propagande raznih protivnarodnih elemenata — petokolonaša, probugaraša i profašista. U tim danima većina istaknutijih makedonskih komunista nalazila se van Makedonije, u raznim krajevima Jugoslavije, u vojsci, u zatvorima, na radu ili studijama, te nisu u pravom trenutku mogli uticati u duhu smernica i direktiva CK KPJ. Tako su oportunistički stav Šatorova i uticaji BRP paralisali rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju, koji kao rukovodeće partijsko telo nije efikasno delovalo. [12] Umesto da se partijsko rukovodstvo učvrsti i partijsku

 

 

12. »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 123—124, 307; Prvi kongres KPM, str. 52—53.

 

138

 

 

organizaciju osposobi za borbu u uslovima okupacije, ono je razbijeno. Iz Pokrajinskog komiteta odstranjeni su Blažo Orlandić i Dobrivoje Vidić, jer »kao Srbi sada nemaju šta da rade u Makedoniji«. Druga tri člana Pokrajinskog komiteta upućena su u unutrašnjost, u njihova rodna mesta, bez ikakvih partijskih zadataka. Šatorov je krajem aprila, na poziv CK BRP, otišao u Sofiju i, bez odobrenja CK KPJ i konsultovanja makedonskog partijskog rukovodstva i članstva, partijsku organizaciju Makedonije pri ključio Bugarskoj radničkoj partiji. U partijskim dokumentima Makedonije prestaje da se pominje Jugoslavija, a neka dokumenta potpisana su sa »Pokrajinski komitet Radničke partije u Makedoniji«.

 

Tako je Makedonija u tim prvim danima bugarske okupacije — u danima kada je bilo od ogromnog značaja brzo i organizovano dejstvovati, čvrsto zbijati redove Partije i jačati nacionalnu svest makedonskog naroda — skoro mesec dana ostala bez partijskog rukovodstva, a partijske organizacije bile prepuštene same sebi. [13]

 

Neorganizovan i, takoreći, raspušten Pokrajinski komitet nije mogao dati ni ocenu situacije posle okupacije i rasparčavanja Makedonije, ni odrediti zadatke komunista u uslovima okupacije. Šatorov je prekinuo vezu sa CK KPJ, odbio da distribuira partijsku štampu u organizacijama, rasturio tehniku za štampanje materijala Pokrajinskog komiteta, odbio da prisustvuje Majskom savetovanju, odbio dva poziva CK KPJ da dođe u Beograd da bi se zajednički razmotrilo stanje u Makedoniji i primile direktive za dalji rad. Takvim postupcima Šatorov je faktički ocepio partijsku organizaciju Makedonije od Komunističke partije Jugoslavije. [14]

 

Ali, to ipak nije značilo da je CK KPJ ostao bez uticaja na komuniste Makedonije. Odluka CK KPJ da se preduzmu hitne pripreme za dizanje svih naroda Jugoslavije na oružani ustanak preneta je i do partijskih organizacija u Makedoniji, jer je CK KPJ tamo poslao na partijski rad Dragana Pavlovića, kao instruktora, a Lazara Koliševskog i Maru Nacevu, kao članove PK. I partijski aktivisti — Mirče Acev, Blagoj Talevski, Kuzman Josifovski, Stevan Naumov, Strašo

 

 

13. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 2; Prvi kongres KPM, str. 57, 156—157.

 

14. I kongres na KPM, str. 57.

 

139

 

 

Pindžur, Krste Crvenkovski — koji su pre dolaska u okupiranu Makedoniju upoznati sa stavovima i linijom CK KPJ, preneli su te stavove partijskim organizacijama Makedonije. Uputstva su prenošena i preko Srbije — preko Vranja i drugih mesta.

 

Suprotno stavovima CK KPJ i jasnoj odluci o dizanju oružanog ustanka, Pokrajinski komitet sa Šatorovim na čelu, podlegavši uticaju BRP, tvrdio je da u Makedoniji nema uslova za oružanu borbu i »da treba sačekati bolja vremena«, pa je u maju mesecu izdao direktivu da se oružje ne prikuplja, a ono što je prikupljeno preda okupatoru, kako bi se »sačuvali kadrovi od represalija okupatora«. Partijske organizacije su upozorene da se strogo pridržavaju ove direktive, dobrodošle kolebljivcima i oportunistima u Partiji, a iznad svega dobrodošle bugarskom okupatoru. No, i pored snažnog pritiska, znatan broj organizacija i komunista odupreli su se ovoj direktivi, suprotstavili politici pripajanja makedonske partijske organizacije Bugarskoj radničkoj partiji, suprotstavlili oceni da je politička situacija u Makedoniji takva da je besperspektivna oružana borba. Kumanovska partijska organizacija prekinula je vezu sa dotadašnjim Pokrajinskim komitetom a otpor pružaju i prilepska, veleška, tetovska, kavadarska i druge organizacije; samoinicijativno formiraju vojne komisije i štabove, prikupljaju oružje, organizuju akcije za oslobođenje komunista iz zatvora i zarobljeničkih logora, uništavaju policijske i sudske arhive, rasturaju partijsku štampu, pozivaju stanovništvo da bojkotuje doček bugarskih okupatorskih trupa, formiraju diverzantske grupe i organizuju obuku u rukovanju oružjem, prikupljaju i sklanjaju oružje na sigurna mesta, sakupljaju novac, odeću, obuću, sanitetski materijal i drugu opremu. [15] Neke organizacije javno su se izjasnile protiv pasivnog držanja partijskog rukovodstva i protiv direktive da se oružje preda; druge su, opet, izvestile Pokrajinski komitet da su oružje predale bugarskim vlastima, a u stvari su ga sakrile. Ali, i pored ispoljene nacionalne i partijske svesti velikog dela članstva, direktiva Šatorova i PK, odnosno posledice koje je ona izazvala, zadale su udarac partijskoj organizaciji Makedonije i oslobodilačkoj borbi

 

 

15. I kongres KPM, str. 57—62; Istorijski arhiv, KPJ, tom VII, dok. br. 4 i 5, str. 383—385; L. Koliševski, navedeni članak; Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, Beograd 1964, str. 33.

 

140

 

 

makedonskog naroda u trenutku kada su i jedinstvo akcije, i jasni stavovi, i čvrsta organizacija bili najpotrebniji. [16]

 

I još nešto: stavom »Jedna teritorija — jedna partija«, Šatorov i njegovo rukovodstvo ocepilo je partijsku organizaciju u zapadnoj Makedoniji, teritoriji pod italijanskom okupacijom, i uputilo je na povezivanje sa albanskom komunističkom partijom, koja u to vreme faktički još nije ni postojala. Time je ova partijska organizacija, i inače ne tako masovna i jaka, bila prepuštena sama sebi.

 

Svim ovim postupcima Šatorov i njegovo rukovodstvo objektivno su priznali fašističku okupaciju i podelu Makedonije i stavili komuniste u situaciju da vode borbu na dva fronta: na jednom — protiv bugarskog fašističkog okupatora i njegove denacionalizatorske politike, a na drugom — protiv otvorenog mešanja CK BRP u rad partijske organizacije u Makedoniji, posebno izraženog u insistiranju na stavovima o preuranjenosti ustanka i oružane borbe. To je nanelo veliku štetu radu partijske organizacije i izazvalo ozbiljne posledice u početnom periodu razvitka ustanka u Makedoniji.

 

Kao što je rečeno, CK KPJ imao je suprotna gledanja od CK BRP o ovim krupnim pitanjima. CK KPJ je smatrao da nasilno komadanje Jugoslavije predstavlja strateški potez neprijatelja i da je to privremeno stanje koje može trajati samo dotle dokle traje najezda fašističkih sila. Komadanje jugoslovenske teritorije nije predstavljalo prepreku ni za jedinstveno delovanje KPJ ni za zajedničku borbu svih naroda Jugoslavije za nezavisnost i slobodu. U zaključcima Majskog savetovanja, u delu u kome se analizira situacija u Makedoniji i postavljaju zadaci komunistima Makedonije, piše:

 

» ... Makedonija je takođe doživela tu nesreću da je dijele međusobno nekoliko osvajača. Ispod velikosrpskog ugnjetavanja ona je dospijela pod bugarski, a delimično i pod italijanski jaram. . . I bugarski osvajači ne priznaju pravo makedonskog naroda, i oni ga progone i svim silama rade na njegovom odnarodnjavanju. Svugde u Makedoniji se uvodi bugarski jezik. Bugarski osvajači pljačkaju makedonski

 

 

16. Isto, str. 57—62; Lazar Koliševski; Majski i junski dani 1941. u Makedoniji, »Borba«, Beograd, 4, 5, 6. i 7. VI 1961; - Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije«, Beograd, 1963, str. 323.

 

141

 

 

narod isto tako kao što rade nemački i italijanski grabežljivci. Zadatak makedonskih komunista jeste da okupljaju narodne mase u borbu protiv nasilnog pripajanja i dijeljenja Makedonije, a za slobodno nacionalno opredjeljenje makedonskog naroda, i za njegovu nacionalnu nezavisnost i slobodu«. [17]

 

 

CK KPJ nije mogao da dozvoli da jedan deo Komunističke partije Jugoslavije, makedonska partijska organizacija, bude proizvoljno i bespravno pripojen Bugarskoj radničkoj partiji, jer je to predstavljalo osporavanje osnovnih prava radničkoj klasi i makedonskom narodu da se bori za svoju slobodu, nezavisnost i nacionalnu državnost.

 

 

2.2. Intervencija CK KPJ Kominterni

 

U prvim danima okupacije, Centralnom komitetu KPJ nije odmah bilo poznato da je makedonska partijska organizacija priključena BRP. Da bi pružio neposrednu pomoć Pokrajinskom komitetu Makedonije, CK KPJ je — smatrajući da je Pokrajinski komitet oslabljen odlaskom Orlandića i Vidića — uputio kao nove članove Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju Maru Nacevu, aprila, a Lazara Koliševskog, maja meseca 1941. godine. Koliševski i Naceva poneli su najvažnije direktive i partijski materijal, između ostalog i aprilski i majski proglas CK KPJ.

 

Već prilikom prvog susreta, Koliševski je rekao Šatorovu da se pripreme za oružanu borbu sprovode u čitavoj zemlji i upoznao ga sa zaključcima Majskog savetovanja i drugim merama Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Šatorov je izrazio neslaganje sa linijom KPJ, ističući da su za njega merodavne odluke CK BRP. Sa njegovim stavovima složili su se i neki članovi Pokrajinskog komiteta. I pored otpora, sredinom juna održan je sastanak Pokrajinskog komiteta na kome je Koliševski izneo stavove Komunističke partije Jugoslavije o nužnosti pružanja svenarodnog otpora neprijatelju i dizanju oružanog ustanka. Izneo je mišljenje da je makedonski narod spreman da prihvati liniju KPJ i oštro osudio odluku Pokrajinskog komiteta

 

 

17. Citirano iz zaključaka Majskog savetovanja CK KPJ, Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 3.

 

142

 

 

o predaji oružja okupatoru, osudio samovoljno priključenje partijske organizacije Makedonije BRP, pasivnost Pokrajinskog komiteta, šovinistički odnos prema kolonistima i Srbima u Makedoniji i sabotiranje rasturanja aprilskog i majskog proglasa CK KPJ. Šatorov je ostao na svojim pozicijama ističući, pored ostalog, staru tezu da u Makedoniji ne postoje uslovi za oružanu borbu. Međutim, sada je većina članova Pokrajinskog komiteta prihvatila liniju KPJ; formirana je i Pokrajinska vojna komisija. Posle tog sastanka Koliševski, Naceva i Pindžur neposredno su se angažovali na zadatku da se u partijskim organizacijama Makedonije sprovede linija KPJ i da se razjasne oportunistički stavovi Šatorova. Centralni komitet KPJ, upoznat sa stanjem u partijskoj organizaciji Makedonije i samovoljnom priključenju Bugarskoj radničkoj partiji, [18] odlučno se suprotstavio bilo kakvoj promeni statusa partijske organizacije Makedonije i politici koja je zatvarala mogućnost i perspektivu makedonskom narodu da se bori protiv nemačke, italijanske i bugarske okupacije. Preduzete su energične mere: Šatorov je isključen iz Pokarjinskog komiteta i KPJ; 24. jula CK KPJ izveštava pismom Pokrajinski komitet da se Šatorov smenjuje sa dužnosti sekretara Pokrajinskog komiteta i isključuje iz KPJ zbog kontrarevolucionarne i antipartijske delatnosti; Pokrajinskom komitetu i čitavoj partijskoj organizaciji Makedonije postavljeni su zadaci za izvođenje sabotaža i formiranje partizanskih odreda. [19] Na sastanku od 3. avgusta Šatorov i još dva člana PK ponovo su odbili da prime pismo i direktive CK KPJ s obrazloženjem da za njih nisu merodavne odluke KPJ, pošto su pod rukovodstvom CK BRP; Šatorov je odbio da primi i odluku o isključenju iz KPJ i preda partijsku organizaciju povereniku CK KPJ Draganu Pavloviću. Zbog toga je Dragan Pavlović, po ovlašćenju CK KPJ, suspendovao ceo Pokrajinski komitet. [20]

 

Politbiro CK KPJ razmatrajući na sednici od 31. avgusta situaciju u partijskoj organizaciji Makedonije, i okolnosti pod kojima je Pokrajinski komitet delovao, doneo je

 

 

18. I kongres KPM, str. 57—62; Istorijski arhiv, tom VII, str, 385; L. Koliševski, n. članak.

 

19. Pismo J. B. Tita Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju, Istorijski arhiv, tom VII, dok. 12.

 

20. Isto, dok. 12; I kongres KPM, str. 59—63; L. Koliševski, n. članak.

 

143

 

 

odluku da o svemu obavesti Izvršni komitet Kominterne, Centralni komitet BRP i članove partije u Makedoniji. Generalni sekretar KPJ, Josip Broz Tito, uputio je 4. septembra telegram Izvršnom komitetu Kominterne i izneo: da je Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju prekinuo vezu sa CK KPJ i povezao se sa CK BRP; da je Šatorov isključen iz KPJ zbog sabotaže, grubog kršenja discipline i harange na rukovodstvo KPJ; da mu podršku pruža CK BRP; da je partijsku organizaciju Makedonije samovoljno pripojio Bugarskoj radničkoj partiji; traži objašnjenje da li je to učinjeno po odluci Kominterne, napominjući da bi takva odluka imala štetne posledice.

 

Odgovoreno je da je Izvršni komitet Kominterne još krajem avgusta doneo odluku [21] da partijska organizacija Makedonije ostane i dalje u sastavu Komunističke partije Jugoslavije »iz razloga praktičnih i celishodnih«, [22] ali nije osuđen postupak BRP prema partijskoj organizaciji Makedonije; istaknuta je samo potreba za saradnjom između jugoslovenske i bugarske partije u Makedoniji. Takav stav Kominterne praktično je omogućavao mešanje BRP u rad partijske organizacije Makedonije, što je neminovno moralo imati negativne posledice na jedinstvo, partijnost, organizovanost i celokupno delovanje komunista Makedonije u složenim uslovima bugarske okupacije. [23]

 

U pismu koje je 6. septembra Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije tim povodom uputio Centarlnom komitetu BRP, između ostalog piše:

 

»Dragi drugovi, slučaj sa makedonskom organizacijom ponukao nas je da vam se obratimo ovim pismom, jer smatramo da ste do izvesnog stepena i vi odgovorni za ono što se dogodilo u makedonskoj organizaciji... «

 

U pismu se, dalje, osuđuje priključenje partijske organizacije Makedonije BRP:

 

 

21. CK KPJ nije bio na vreme obavešten o ovoj odluci jer je ona upućena preko CK BRP. Isti slučaj je bio i sa pismom CK BRP od kraja avgusta 1941. u kome se ovaj bez rezerve slaže sa pomenutom odlukom Kominterne. (Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 17, 18, 20 i 21).

 

22. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 17.

 

23. Pero Morača »Odnosi između Komunističke partije Jugoslavije i Kominterne od 1941. do 1943. godine«, JIČ, br. 1—2/1969; Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 20.

 

144

 

 

»Mi smatramo takav postupak sasvim nepravilnim, jer je o tom pitanju trebalo sa nama razgovarati i zajednički tu stvar urediti...

 

Po čitavoj Jugoslaviji — Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Vojvodini i Dalmaciji — vode se masovne akcije i sabotaže, vodi se žestoka borba naših partizana protiv okupatora i njihovih domaćih agenata, a samo u Makedoniji nema akcija, nema partizanskih odreda, uprkos kolosalnim objektivnim i subjektivnim uslovima, uprkos našim zahtevima i direktivama i materijalnoj pomoći koju smo pružili. Nikakvi izgovori ne mogu opravdati tu sabotažu...

 

Zar fašistička osvajanja mogu biti povod za proširenje jedne bratske komunističke partije, a ne potreba stvarne, uspešne organizacije narodne borbe, dobre veze i kontinuiteta u radu?« [24]

 

Zajedno sa odlukom Kominterne, prema kojoj partijska organizacija Makedonije i dalje ostaje u sastavu KPJ, dostavljene Centralnom komitetu KPJ preko Centralnog komiteta BRP u prvoj polovini septembra 1941. godine, došlo je i pismo Centralnog komiteta BRP [25] u kome, pored ostalog, piše:

 

»Mi se bez rezerve slažemo sa rešenjem Kominterne. Predlažemo makedonskim drugovima bezuslovno pridržavanje i neodložno uspostavljanje veze sa Jugoslavijom i aktivno sprovođenje rešenja pod rukovodstvom Jugoslavije.

 

Slažemo se sa linijom Jugoslavije izloženom u pismu poslatom nama . . . « [26]

 

Stavovi BRP u pogledu organizovanja oružane borbe u Makedoniji i dalje su se svodili na procene da u Makedoniji za to ne postoje uslovi. [27] Pošto je izneo stanje u Bugarskoj, Centralni komitet BRP u pismu naširoko izlaže situaciju u Makedoniji nastojeći da dokaže da je ona specifična i da se ne može identifikovati sa situacijom u Srbiji i Hrvatskoj; ocenjuje da je makedonski narod spreman da

 

 

24. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 18.

 

25. Isto, dok. 21.

 

26. Misli se na pismo od 24. jula 1941. godine poslato Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju, čiju je kopiju dostavio Centralnom komitetu BRP Lazar Koliševski.

 

27. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 36.

 

145

 

 

se bori, ali samo protiv nemačkih i italijanskih vojnika — za sada ne i protiv bugarskih vojnika, izuzev u skopskom i kumanovskom području (ova područja je CK BRP smatrao »srbomanskim« — pirmedba autora). Svodeći sve ove procene, CK BRP izvukao je zaključak da u Makedoniji, u ovom trenutku, ne postoje uslovi za oružani ustanak, kao što ne postoje ni u Bugarskoj; zato predlaže da se u Makedoniji, kao i u Bugarskoj, nastave političke i organizacione pripreme. [28]

 

Centarlni komitet BRP u proglasu makedonskom narodu u decembru 1941. godine poziva u borbu protiv nemačkih i italijanskih okupatora na Balkanu, u borbu za obaranje bugarskih fašista sa vlasti, u borbu za narodno-demokratsku vladu u Bugarskoj, ali ne i u borbu protiv bugarskih okupacionih trupa u Makedoniji! [29]

 

*  *  *

 

Sredinom septembra 1941. u Skoplju je formiran novi Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju sa Lazarom Koliševskim na čelu. Prvi i najvažniji zadatak novog PK bio je organizaciono i političko učvršćenje partijske organizacije, čišćenje partijskih redova od kolebljivih i oportunističkih članova, osposobljavanje partijskih kadrova za rukovođenje oružanom borbom. Nekako u isto vreme formiran je i Pokrajinski vojni štab.

 

Novi Pokrajinski komitet uputio je direktivno pismo mesnim komitetima, članovima KPJ i SKOJ-a i vanpartijcima pozivajući makedonske komuniste da organizuju partizanske odrede i nadoknade izgubljeno vreme:

 

»Drugovi, u Makedoniji je bilo dosta čekanja! Zar jedan komunista može danas da sedi skrštenih ruku! . . . Drugovi, glavni uslov za naš uspeh — pored hrabrosti i rešenosti, jeste da sa nama bude i naš narod. Moramo našem

 

 

28. U pomenutom pismu pored ostalog stoji:

 

». . . Ali u ostalom delu Makedonije stanovništvo još nije spremno za jednu takvu odlučnu borbu i prethodno se postavlja da se pripremi za nju masovnim političko-propagandnim radom i borbom za zaštitu neposrednih političkih i ekonomskih interesa makedonskog stanovništva protiv bugarskih vlasti, a tako isto postepenim uvlačenjem makedonskog naroda u odlučnu borbu putem sabotaže i diverzionih akata protiv okupatora, pa će u procesu te borbe sazreti uslovi za jednu širu oružanu akciju«. (Isto, str. 60).

 

29. Isto, dok. 34.

 

146

 

 

 narodu naširoko i stalno objašnjavati u kakvu ga borbu zovemo, i zašto baš danas. Narod mora da shvati da od ishoda borbe koja se vodi u svetu zavisi i njegova sudbina. . . Napred, drugovi, hrabro i odlučno u borbu da napišemo nove i svete stranice u makedonskoj istoriji, da povedemo ceo narod s nama! Zemlja koja je dala jedan Minden daće i drugi«. [30]

 

Pokrajinski komitet uspostavio je vezu i sa partijskim organizacijama na teritoriji pod italijanskom okupacijom; organizacije su učvršćene, ojačane i osposobljene da otpočnu neposredne pripreme za dizanje oružanog ustanka. . .

 

I skojevska organizacija razvila je živu aktivnost protiv pokušaja fašizacije omladine preko fašističkih i profašističkih organizacija koje je okupator osnivao u školama širom Makedonije. Štrajkovi u gimnazijama u Skoplju, Kumanovu, Prilepu, Velesu, Bitolju protiv zabrane upotrebe makedonskog jezika, protiv upisa u fašističke organizacije, protiv uvođenja školskih taksa i drugih nameta, činili su samo deo otpora skojevske organizacije; njena glavna aktivnost usmerena je bila na prikupljanje oružja i opreme, na propagiranje narodnooslobodilačkog pokreta i na odlazak omiadinaca u partizane.

 

Partijske organizacije jednodušno su prihvatile poziv Partije na oružanu borbu. Još pre poziva i direktiva novog PK, krajem avgusta, na Skopskoj crnoj gori formiran je Skopski narodnooslobodilački partizanski odred, sredinom septembra na prilepskom području Prilepski narodnooslobodilački partizanski odred, a 12. oktobra Kumanovski narodnooslobodilački partizanski odred. [31] Veleška, bitoljska, resenska, kruševska, strumička i druge partijske organizacije privodile su kraju pripreme za formiranje partizanskih odreda.

 

Odlučeno je da partizanski odredi počnu akciju 11. oktobra. Tog dana Prilepski narodnooslobodilački partizanski odred, podeljen u tri grupe, porušio je telegrafsko-telefonska postrojenja i napao policijsku stanicu i zatvor u Prilepu u kome su bili politički zatvorenici.

 

 

30. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 23.

 

31. »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 310.

 

147

 

 

Tim akcijama počeo je oružani ustanak makedonskog naroda. [*] Bugarski okupator više nije bio u nedoumici: i narod Makedonije kreće u oružanu borbu!

 

Formiranje prvih partizanskih odreda, i njihova oružana dejstva, imali su ogroman značaj za dalji razvoj narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji. Makedonski narod je dokazao da u njemu postoje čvrsto organizovane snage spremne da zajedno sa ostalim narodima Jugoslavije povedu borbu protiv okupatora za nacionalno i socijalno oslobođenje, borbu do pobede.

 

 

2.3. BRP ne menja svoju politiku

 

lako je partijska organizacija Makedonije, po odluci Kominterne, ostala u sastavu Komunističke partije Jugoslavije, Bugarska radnička partija, i pored izjave da se »bezrezervno« slaže sa odlukom Kominterne, nije prestala da se meša i utiče na rad partijske organizacije Makedonije.

 

Početkom oktobra 1941. u Skoplje je upućen delegat BRP, Bojan Blgaranov, koji je trebalo da preko partijske organizacije Makedonije uspostavi vezu sa CK KPJ i koordinira rad u Makedoniji. No, Blgaranov se ne povezuje sa novoizabranim Pokrajinskim komitetom, koji je rukovodio oružanom borbom, nego živi u Skoplju ilegalno sve do hapšenja sekretara Pokrajinskog komiteta, Lazara Koliševskog. Neki članovi Pokrajinskog komiteta sve do februara 1942. godine nisu ni znali da je Blgaranov u Skoplju.

 

U oktobru mesecu partijskoj organizaciji Makedonije stiglo je pismo J. B. Tita [32] u kome se ponovo ističe potreba za formiranjem partizanskih odreda čija dejstva treba usmeriti na komunikaciju Niš—Skoplje—Solun. Na osnovu tog pisma, i obejktivne situacije u Makedoniji, Pokrajinski komitet na sastanku od 5. novembra procenjuje situaciju posle formiranja prvih partizanskih odreda i odlučuje da u prvoj polovini novembra partizanske odrede formiraju još veleška, bitoljska, resenska i kruševska partijska organizacija;

 

 

*. Pre početka oružanog ustanka u Makedoniji, oktobra 1941, Metodije Šatarov otišao je u Sofiju i postao sekretar Oblasnog komiteta RRP za Sofiju.

 

32. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 12, str. 41—42.

 

148

 

 

takođe odlučuje da se u zapadnoj Makedoniji, italijanskom okupacionom području, stvore uslovi za dizanje ustanka i pojača rad na terenu. Međutim, ova odluka Pokrajinskog komiteta nije sprovedena, jer su bugarske vlasti već sutradan uhapsile sekretara PK, Koliševskog, i uspele da provale u mnoge partijske organizacije i mesne komitete Makedonije.

 

Posle pada Koliševskog u ruke bugarske policije, 6. novembra 1941. sekretar Pokrajinskog komiteta postao je Bane Andreev. I Andreev i jedan broj članova Pokrajinskog komiteta potpadaju ponovo pod jak uticaj bugarskog delegata Bigaranova, izgrađenog i elokventnog političkog radnika. Počinju stara kolebanja oko dva osnovna pitanja: određivanje jasnih ciljeva i metoda narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji i odnos prema narodnooslobodilačkoj borbi u ostalim krajevima Jugoslavije. Ova kolebanja bila su naročito ispoljena posle razbijanja Kumanovskog i rasformiranja Skopskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda.

 

Jedan broj članova PK još jednom je pogrešno procenio političku situaciju i raspoloženje masa za borbu i nije se pridržavao poslednjih odluka Pokrajinskog komiteta od 5. novembra. U tek sređenim redovima komunista Makedonije rađaju se nove nedoumice, nastaju nove nesuglasice i rasprave o ispravnosti ili neispravnosti politike Pokrajinskog komiteta. Počele su se razvijati razne oportunističke teorije oko toga da li postoje ili ne uslovi za oružanu borbu u Makedoniji. Pod uticajem Bigaranova počinju iscrpljujuće teoretske rasprave čak i o tome da li se Makedonci, s obzirom na nekadašnju zajedničku borbu makedonskog i bugarskog naroda protiv turskog ropstva, uopšte mogu pokrenuti u borbu protiv bugarske vojske, pa bila ona i okupatorska. . .

 

Taktičke neuspehe prvih partizanskih odreda jedan broj članova makedonskog političkog rukovodstva shvatio je kao vojnički i politički poraz narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji, zanemarujući ono najznačajnije a to je da je sama činjenica što su odredi formirani bio ogroman politički uspeh. No, ipak je ocena većeg broja članova bila da su prvi partizanski odredi, još nevični borbi protiv dobro naoružane bugarske fašističke vojske i policije, pretrpeli samo taktički neuspeh, ali da su postigli veliki politički

 

149

 

 

uspeh, jer je narod partizanske borce prihvatio kao oslobodioce. Posle duge diskusije i oprečnih mišljenja o mestu i ulozi partizanskih odreda, ipak su, pod uticajem bugarskog delegata, donete dve teške odluke: prva, da se rasformira Prilepski narodnooslobodilački partizanski odred, [*] jedini odred koji se održao u 1941. godini; i druga, da se raspusti Pokrajinski vojni štab. [33]

 

U januaru 1942, posle partijskog savetovanja, Pokrajinski komitet, odnosno sekretar, izdao je direktivno pismo [34] u kome se iznosi sledeče: »Partizanski pokret ne treba da se shvati kao nekakav akt koji se donosi dekretom. On treba da se razvija po jednom prirodnom procesu u samoj borbi, u sazrevanju objektivnih uslova . . . Preporučuje se da nekompromitovani drugovi ne odlaze u partizane nego da rade po gradovima i selima, a u partizane neka odlaze ilegalci; formirani u grupe na terenu treba da razvijaju agitaciono-organizacioni rad i izvode diverzantske akcije«. Ovi stavovi bili su unešeni sa strane i sa njima se nisu slagali članovi Pokrajinskog komiteta koji su bili za jasan i čvrst kurs KPJ — oružanu borbu protiv okupatora!

 

I pismo koje je Centralni komitet BRP 15. januara 1942. godine uputio Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju oko odazivanja makedonskih komunista za odlazak u bugarsku okupatorsku vojsku, razbijao je otpor naroda. Naime, bugarsko partijsko rukovodstvo savetuje makedonskom partijskom rukovodstvu da agituje protiv mobilizacije Makedonaca u bugarsku fašističku vojsku: međutim, ako se i pored toga odazovu mobilizaciji, onda treba i članove Partije upućivati u vojsku u kojoj će raditi na »pridobijanju« vojnika i njenom »razjedanju«. Tako »razjedena« vojska, kaže se dalje u pismu, pretvoriće se u organizovanu revolucionarnu snagu koja će, pri ostvarenju krajnjih ciljeva, biti od odlučujućeg značaja; sa tako »preporođenom« vojskom treba ». . . mi da ostanemo u gradovima i selima, a našim neprijateljima pružimo to zadovoljstvo da beže u planine«. [35] Ovakav stav bugarskog partijskog rukovodstva

 

 

*. Borci Prilepskog odreda prešli su u ilegalnost, kao što su to učinili i preživeli borci Kumanovskog i Skopskog odreda.

 

33. »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 310—311, 319; I kongres KPM, str. 65—66.

 

34. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 38.

 

35. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 36.

 

150

 

 

još jednom je pokolebao deo članova Pokrajinskog komiteta Makedonije i uticao da izmeni prvobitnu pravilnu odluku prema mobilizaciji, to jest, odluku da se na mobilizaciju odgovori kontramobilizacijom svih narodnih snaga, sabotiranjem i odlaskom u partizanske odrede. [36] Pokrajinski komitet daje novu defetističku direktivu partijskim organizacijama: ukoliko bugarska mobilizacija masovno zahvati Makedonce, komunisti treba da idu u bugarsku vojsku da bi neposrednim uticajem nastavili političko-propagandni rad. [37]

 

S druge strane, pošto je odlukom Kominterne od avgusta 1941. partijska organizacija Makedonije ostala i dalje u sastavu Komunističke partije Jugoslavije, Centralni komitet BRP početkom 1942. godine u Kominterni ponovo pokreće pitanje makedonske partijske organizacije. Sada. traži da se stvori »samostalna partijska organizacija Makedonije«, navodno zbog teškog položaja komunista u Makedoniji i teškoća oko održavanja veze sa Centralnim komitetom KPJ, od koga je »makedonska partijska organizacija odsečena već puna tri meseca«. O ovom zahtevu bugarske partije, Kominterna je 27. i 28. februara telegramom tražila mišljenje Josipa Broza Tita. U svom odgovoru Josip Broz Tito je, u ime Centralnog komiteta KPJ, obavestio Kominternu da će uputiti u Makedoniju predstavnika CK KPJ koji će pružiti pomoć makedonskom rukovodstvu i, ujedno, biti stalna veza sa BRP. [38] Tako je i ovaj pokušaj Centralnog komiteta BRP da ocepi partijsku organizaciju Makedonije od Komunističke partije Jugoslavije ostao bez uspeha.

 

*  *  *

 

Svi ovi uticaji sa strane, i kolebljivo ponašanje Pokrajinskog komiteta Makedonije, neminovno su unosili dezorijentaciju u partijske redove. I u Pokrajinskom komitetu došlo je do oštrog sukoba: članovi koji su bili za stavove Centralnog komiteta KPJ ustali su ponovo protiv kolebljive i konfuzne politike i neaktivnosti sadašnjeg PK sa Andreevim na čelu zahtevajući da se sprovedu direktive PK od

 

 

36. Izvori, knj. 1, dok. 16.

 

37. Direktivno pismo PK KPJ za Makedoniju od januara 1942. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 16.

 

38. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 26, 27.

 

151

 

 

5. novembra 1941, godine [39] i poštuju stavovi u pismu Centralnog komiteta KPJ od 15. marta 1942. u kome se kritikuje pasivan stav Pokrajinskog komiteta, a makedonski narod ponovo poziva u oružanu borbu. [40] Zahtevali su i smenjivanje Baneta Andreeva sa dužnosti sekretara. Anreev je reagovao na kritiku i iz Biroa Pokrajinskog komiteta odstranio Veru Acevu i Borka Talevskog, okarakterisavši ih kao frakcionaše. [41]

 

No, većina članova Pokrajinskog komiteta, mesnih komiteta i partijskih organizacija na terenu, i pored tih konfuznih odnosa u rukovodstvu, počeli su da formiraju partizanske odrede. Suočen sa tom činjenicom, Blgaranov se zalaže da, kada se već stvaraju partizanski odredi, to budu mali odredi od 10 do 15 politički kompromitovanih drugova, »komitske družine«, organizovane poput nekadašnjih komita iz llindenskog ustanka i ranijih ratova, sa širokom mrežom jataka i saradnika koji bi ih snabdevali hranom i drugim potrebama. Osnovni cilj » komitskih družina«, prema gledanju Bigaranova, ne treba da bude oružana borba protiv okupatora, već politički i organizacioni rad u masama, naročito na selu, i postepeno pripremanje naroda da preuzme vlast kad se za to stvore uslovi. Osnovno, prema stavovima i preporukama Bigaranova, bilo je: izbegavati sukobe sa okupatorom; čim zapreti opasnost jednoj grupi da bude otkrivena treba da se rasformira, a članovi grupe sakriju po rupama, bunkerima, tavanima, i čekaju povoljno vreme za ponovno sakupljanje. Preporučivao je da »komitskim družinama« rukovode štabovi iz gradova.

 

Ovakva taktika praktično je značila onemogućavanje svenarodne oružane borbe i svođenje partizanskih odreda na ilegalce izolovane od naroda. U stvari, Blgaranov se u Makedoniji zalagao za takvu koncepciju antifašističke borbe kakva je sprovođena u Bugarskoj, iako njegovi stavovi nisu bili u celini prihvaćeni, imali su svog odraza i posledica na organizovanje narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji u prvoj polovini 1942. godine. [42]

 

 

39. Tada se na čelu Pokrajinskog komiteta nalazio Lazar Koliševski.

 

40. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 41.

 

41. Pismo Mirče Aceva, člana PK KPJ za Makedoniju, upućeno Plenumu PK 8. V 1942. (Izvori, knj. 1, dok. 28, str. 163 i dok. 33).

 

42. »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije«, knj. 1, str. 230; Referat Svetozara Vukmanovića Tempa, V kongres KPJ, str. 272—273; Istorijski arhiv KPJ, tom VII, str. 229—245; Lazar Mojsov, n. knjiga, str. 14—143.

 

152

 

 

U maju 1942. godine veći broj članova Pokrajinskog komiteta, mesnih komiteta i partijskih organizacija uputili su pismo Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju i oštro kritikovali njegovu neaktivnost, pogrešnu ocenu stanja i uslova za oružanu borbu i neodržavanje veze sa Centralnim komitetom KPJ; komunisti su zahtevali i sazivanje partijskog savetovanja na kome će se razmotriti greške i neaktivnost Pokrajinskog komiteta, zauzeti stav saglasan stvarnom stanju i doneti konkretne odluke za akciju. Komunisti su takođe tražili da krivci za ovakvo stanje u partijskoj organizaciji Makedonije budu kažnjeni. Pod ovim odlučnim pritiskom, početkom juna 1942. smenjen je Pokrajinski komitet sa Banetom Andreevim na čelu i obrazovan Privremeni pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju. [43]

 

Privremeni pokrajinski komitet odlučio je da se odmah poveže sa Centralnim komitetom KPJ, da učvrsti partijske organizacije i partizanske odrede, da obnovi Pokrajinski vojni štab, da formira operativne štabove za pojedine oblasti i da aktivnije pristupi stvaranju jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Privremeni pokrajinski komitet je, prema direktivi Centralnog komiteta KPJ, uspostavio vezu sa Centralnim komitetom KP Albanije i partijskim rukovodstvom Kosova i Metohije. [44] Pismom od 5. juna partijske organizacije Makedonije obaveštene su o ovim promenama u rukovodstvu, novom čvrstom političkom kursu i pozvane da odlučnije povedu narod u borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. [45] Tada je obnovljen i Pokrajinski vojni štab; koji je krajem juna 1942. godine dobio naziv Glavni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Makedonije. [46] Već u drugoj polovini 1942. godine sve ove mere daie su pozitivne rezultate. To je bila velika pobeda makedonskih komunista koja se, pored ostalog, odražavala i u tome što je od sredine 1942. godine onemogućen svaki direktni uticaj BRP na delovanje partijske organizacije Makedonije.

 

 

43. Pismo Mirče Aceva Plenumu PK KPJ za Makedoniju; pismo MK Skoplja, Kumanova, Prilepa i Bitolja Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju od maja 1942, Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 47, 48, 49, 50.

 

44. Pismo PK KPJ za Makedoniju Centralnom komitetu KPJ, Arhiv VII, k-XXI.

 

45. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 50.

 

46. Sastav Glavnog štaba NOP odreda Makedonije bio je: Mihajlo Apostolski, Cvetan Uzunovski, Mirče Acev, Strašo Pindžur i Ljupčo Arsov (»Oslobodilački rat naroda Jugoslavije«, knj. 1, str. 230—231; »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 325—326).

 

153

 

 

U toku čitavog rata, u bugarskim partijskim i otečestvenofrontovskim dokumentima, proglasima, člancima, diskusijama, govorima, Centralni komitet BRP nijednom nije otvoreno i jasno rekao da makedonska nacija postoji. A kada je bio u situaciji da to mora učiniti, svoj stav o makedonskom pitanju iznosio je okolišno i dvosmisleno. To potvrđuje polemika vođena o ovom pitanju između Todora Pavlova [*] i Centralnog komiteta BRP. Todor Pavlov je u maju 1941. godine uputio pismo rukovodstvu BRP [47] u kome je dokazivao da je Makedonija bugarska zemlja, a Makedonci Bugari, da ne postoji makedonska nacija, da su se Makedonci kroz čitavu svoju istoriju osećali Bugarima; to, navod no, potvrđuju borba crkve, preporod, itd. Centralni komitet BRP kritikovao je isključivost Todora Pavlova, znajući da se takvom kategoričnošću, osim bure nezadovoljstva makedonskog naroda, neće ništa postići. Zato je, formalno kritikujući velikobugarska shvatanja Todora Pavlova, Grigorov [48], odgovarajući u ime rukovodstva BRP, u stvari, opravdavao i obrazlagao ove teze »teoretskom analizom« političke situacije u Makedoniji. Odgovor Grigorova je nedosledan, nejasan i kontradiktoran. Na jednom mestu kaže: »Spor oko toga da li su Makedonci Bugari ili su makedonski Sloveni bilo bi, zaista, u sadašnjim uslovima, doktrinersko i sektaško češkanje jezika«. Dalje kaže da treba imati u vidu činjenicu da jedan veliki deo makedonskog stanovništva već ima makedonsku, a ne makedonsko-bugarsku nacionalnu svest; makedonska nacionalna svest naročito je duboko usađena mlađoj generaciji. Govoreći dalje, Grigorov kaže: »Parola o vraćanju Makedonije bivšoj Jugoslaviji i o davanju autonomije makedonskom narodu unutar nove jugoslovenske države. . . ne odgovara stvarnom stanju stvari na Balkanu; ona nije aktuelna za postradale oslobođene narodne mase; ona je politički nepravilna i štetna u faktički stvorenoj situaciji. . . Prvu polovinu ove parole danas postavljaju anglo-američki imperijalisti . . .« Zatim govori da makedonsko pitanje danas (1941.) nije aktuelno:

 

»To se zna, mi ne možemo, i ne treba, da pokrećemo kao

 

 

*. Todor Pavlov, član CK BRP

 

47. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, str. 383.

 

48. Pseudonim Trajče Kostova, člana CK BRP. Odgovor na pismo CK BRP k je od kraja maja 1941. godine. (Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 5).

 

154

 

 

aktuelno pitanje, kao zadatak koji treba neposredno rešavati, zahtev da Makedonija bude ocepljena od Bugarske i da bude oformljena kao nezavisna makedonska država. To ne bi odgovaralo današnjoj situaciji«. Razmatrajući pitanje administracije u Makedoniji, kaže: »Narod u Makedoniji uopšte nije ushićen bugarskom administracijom, on traži svoju makedonsku administraciju u kojoj će biti ljudi izabrani od strane makedonskog stanovništva, a ne ljudi postavljeni od Gabrovskog, [*] Filova i drugih bugarskih trgovaca i direktora nemačkih firmi. . . Treba da podržimo borbu makedonskih masa protiv njima nametnutih mera od bandita, i njihovo pravo da sami nađu i izaberu svoje činovnike na najdemokratskiji način, treba podržati njihovu borbu protiv pljačkanja, nepravde i terora«. Odgovor koji je Grigorov u ime Centralnog komiteta BRP dao Todoru Pavlovu, cirkulisao je po odobrenju Šatorova i Pokrajinskog komiteta (to je bilo pre njihovog smenjivanja), kroz sve partijske organizacije Makedonije. Svojim dvosmislenim i neodređenim stavovima dokument je imao cilj da dezorijentišu partijsko članstvo i ostavi ga u iluziji o »demokratskom rešenju mirnodopskim sredstvima« makedonskog nacionalnog pitanja. Makedonskom narodu se preporučuje borba za izbor činovnika na »najdemokratskiji način« ali dokument nigde ni ne pominje bugarsku okupaciju Makedonije, niti se, pak, ona osuđuje.

 

O stavu BRP prema »nacionalnim idealima« i »nacionalnom ujedinjenju«, i stavu prema fašističkoj okupaciji Makedonije, najrečitije govori činjenica što CK BRP nigde i nikad nije otvoreno rekao da je Bugarska radnička partija protiv ulaska bugarske fašističke vojske u Makedoniju. Isticana je samo činjenica da je ta vojska ušla pod upravom jedne fašističke vlade i uz pomoć Hitlera, [49] ali se

 

 

*. Ministar unutrašnjih poslova fašističke Bugarske.

 

49. U vezi s tim Kolarov kaže:

 

»Garantija Hitlera za Makedoniju i Trakiju jeste garantija jednog propalog razbojnika. Bugarski narod ima samo jedan put za ostvarenje svojih nacionalnih stremljenja, naime da raskine sramni savez sa hitlerovskom Nemačkom«.

I dalje:

»Mi ćemo moći da postignemo nacionalno ujedinjenje, kao i da osiguramo našu državnu nezavisnost, samo ako potražimo podršku i pomoć slobodoljubive Evrope, samo ako steknemo njene simpatije kroz svoju borbu protiv Hitlera« . . .

»Ako mi dejstvujemo odlučno i smelo, time ćemo uneti i svoj deo u opštu pobedu slobodoljubivih naroda nad hitlerovskom Nemačkom. U takvom slučaju mi ćemo ne samo izbeći ubitačne posledice ratnog poraza, nego ćemo i dobiti mogućnost da izdržimo na našim nacionalnim zahtevima i interesima«.

 

(Vasil Kolarov, Protiv hitlerizma i njegovih bugarskih slugu (izdanje BRP(k), Sofija 1947, str. 773, 10 , 636).

 

155

 

 

nigde ne postavlja zahtev da se bugarsko-fašističke okupacione snage povuku iz Makedonije. Takav zahtev postavljen je samo za Srbiju.

 

Ni u zvaničnom programu Otečestvenog fronta Bugarske, odnosno BRP, koji je 16. jula 1942. pročitan preko ilegalne radio-stanice »Hristo Botev« nema ni jedne reči o Makedoniji i borbi makedonskog naroda, ne pominje se da je bugarska okupaciona vojska poslata u Makedoniju već samo u Srbiju, ne traži se povlačenje bugarskih trupa iz Makedonije već samo iz Srbije; ne pominje se da treba pomoći borbu makedonskog naroda protiv nemačkog, italijanskog i bugarskog fašističkog ropstva, niti ima reči o pravu makedonskog naroda na nacionalnu slobodu, nezavisnost i samoopredeljenje. [50]

 

Norodnooslobodilačka borba Makedonije se, prema tumačenju Bugarske radničke partije, i pisanju bugarskih istoričara, razvijala kao deo zajedničke borbe bugarskog naroda:

 

»... U 1941. godini, — kaže se u knjizi »Otečestvenata vojna na Blgarija« — neposredno po razbijanju Jugoslavije, a naročito kada je hitlerovska Nemačka objavila rat Sovjetskom Savezu, u Makedoniji je počela oružana antifašistička borba, koja je bila deo zajedničke borbe bugarskog naroda protiv hitlerizma i monarhofašizma. . . BRP je u njemu (tj. narodnooslobodilačkom pokretu u Makedoniji — primedba autora) imala svoje predstavnike i ispoljavala veliki uticaj na njegov razvitak. . .« [51]

 

Kao odgovor na istorijske odluke Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, kojim je makedonski narod prvi put u svojoj istoriji dobio pravo da na osnovu revolucionarnih i bratskih odnosa u novoj federativnoj zajednici jugoslovenskih naroda, izgrađuje svoju državnost i razvija svoj nacionalni život, Otečestveni front Bugarske je decembra 1943. izdao deklaraciju o makedonskom pitanju u kojoj negira pravo makedonskog naroda da po svojoj suverenoj volji, izraženoj kroz njegovo učešće u narodnooslobodilačkoj borbi i preko

 

 

50. Dimo Kazasov — n. d. str. 697—698 — Program Otečestvenog fronta od 16. jula 1942; L. Mojsov, citirano delo, str, 69.

 

51. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 257.

 

156

 

 

njegovih najboljih predstavnika, stupi u federativnu državu sa ostalim jugoslovenskim narodima. U deklaraciji, Otečestveni front makedonskom narodu preporučuje drugi, »spasonosni«, put:

 

». . . Da bi se izbegle bilo kakve nove istorijske greške i da bi se Makedoniji dale čvrste garantije, Otečestveni front izbacuje parolu »Makedoniju Makedoncima!«. Tom parolom učiniće se kraj suparništvu između balkanskih država. Nikakva izmena sadašnje raskomadanosti Makedonije od njenih neprijatelja, niti pak njeno celokupno prisajedinjavanje bilo kojoj balkanskoj državi. Jedinstveno spasonosno rešenje je celokupna slobodna i nezavisna Makedonija. Samo tako će ona prestati da bude jabuka razdora i pretvoriće se u zdravu kariku ujedinjenja među balkanskim narodima. Sovjetski Savez i snage demokratije biće garanti jedne slobodne i nezavisne Makedonije.. .« [52]

 

 

U deklaraciji su data i ovakva obrazloženja:

 

» . . . Makedoniji se smireno i sa poštovanjem klanja svaki Bugarin. Ona je kolevka bugarskog preporoda i njena stara i najnovija istorija ispunjena je delima apostola Ćirila i Metodija. . . Posle stvaranja slobodne bugarske države, sudbina porobljene Makedonije bila je uvek bliska srcu bugarskog naroda koji je dao dragocen prilog za njeno oslobođenje... «

 

Ocenjujući suštinu deklaracije Otečestvenog fronta i pretenzije izražene u njoj, Josip Broz Tito je 24. januara 1944. godine uputio Georgi Dimitrovu sledeči telegram: [53]

 

 »Otečestveni fron Bugarske izdao je letak o makedonskom pitanju. Linija letka je suprotna odluci AVNOJ-a za federaciju i zahtijeva se ujedinjena Makedonija koja ne treba da se prisajedini nikome, već da bude potpuno samostalna. To je u današnje vrijeme njemačka politika, koja je neprijateljska narodnooslobodilačkoj borbi.

 

Po našem mišljenju, Otečestveni front bi pametnije uradio kada bi se obratio bugarskim vojnicima u Jugoslaviji da prekinu sa ratom protivu nas«.

 

Dimitrov se u svom odgovoru od 8. februara 1944. ogradio od stava Otečestvenog fronta o makedonskom pitanju,

 

 

52. Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 95.

 

53. Isto, dok. 96, str. 287.

 

157

 

 

napomenuvši da takav stav ne bi trebalo da bude platforma Otečestvenog fronta.

 

Tek kada se Georgi Dimitrov vratio u Bugarsku, krajem 1945, Centralni komitet BRP (k) delimično ispravlja svoje stavove i gledišta o makedonskom nacionalnom pitanju. Ali, posle rezolucije Informbiroa, 1948. godine, ponovo ističe iste stare ciljeve.

 

158

 

 

 

3. Forme i vidovi saradnje između dva pokreta

 

 

3.1. Odnos narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije prema bugarskoj okupatorskoj vojsci u Jugoslaviji

 

Komunistička partija Jugoslavije od samog početka rata zauzela je stav da treba delovati na vojnike bugarske okupatorske vojske, tumačiti im besperspektivnost i neopravdanost rata u kome učestvuju na strani fašističkih porobljivača, tumačiti im razloge i ciljeve narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora, pridobijati ih za zajedničku borbu protiv agresora. Pretpostavljalo se da će dezertera iz bugarske okupatorske vojske biti znatno više i da će oni stvarati oružane partizanske odrede, koji će se prebacivati u Bugarsku i uključivati u oslobodilački pokret bugarskog naroda. [54]

 

Svaki bugarski vojnik, spreman da se bori protiv fašizma, prihvatan je u redove narodnooslobodilačke vojske. Komunistička partija Jugoslavije morala je da ulaže ogromne napore da bi se taj internacionalistički odnos prema bugarskom narodu uistinu prihvatio, da bi borci narodnooslobodilačke vojske i srpski i makedonski narod uistinu shvatili razliku između bugarske okupacione vojske i bugarskog naroda. »Treba pozivati bugarske vojnike da pomažu partizane i da im se priključuju, — piše u pismu Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju od 27. januara 1942. upućenom Pokrajinskom povereništvu KPJ za Niš. — To je jedna strana našeg političkog rada, a druga strana je stav da je bugarska vojska okupatorska vojska, da ona sprečava oslobođenje

 

 

54. Pismo CK KPJ od 17. januara 1942. upućeno PK KPJ za Srbiju povodom okupacije jugoistočne Srbije od bugarskih fašističkih trupa. (Zbornik, tom II, knj. 2, dok. 130).

 

159

 

 

našeg naroda, a time i bugarskog. Zato se prema njoj treba odnositi kao prema okupatoru. . .« [55]

 

U garnizonima u Srbiji i Makedoniji, među bugarskim vojnicima rasturani su leci, proglasi i drugi propagandni materijali, u kojima se pozivaju da se ne bore protiv partizana, da ne prolivaju krv jugoslovenskih boraca za slobodu, da odlaze u partizanske odrede. Poznat je poziv partizana niškog okruga u februara 1942. godine bugarskim vojnicima okupacionih jedinica u Srbiji:

 

»Doveli su vas da u ropstvu držite srpski narod koji se junački odupire fašističkoj tiraniji. Doveli su vas da pomognete Hitleru da pošalje što više vojnika na istočni front... Doveli su vas da gušite antifašističku revoluciju koja se razgara na Balkanu. Doveli su vas zato da bi vas omrznuo srpski narod, da bi vas proklinjao za zločine i nedela koja vi treba da izvršite protiv naših naroda za račun naših zajedničkih vekovnih neprijatelja. . . Mi, srpski borci za slobodu, partizani, ne mrzimo Bugare kao narod. Mi mrzimo prodane i verne sluge Hitlera, pa bili oni Bugari ili Srbi. Mi ćemo se dosledno boriti protiv njih do njihovog uništenja. Onaj ko verno služi fašiste i njihove sluge, taj je naš neprijatelj i sa njim nema pomirenja.« [56]

 

Rad među bugarskim vojnicima uziman je do te mere ozbiljno da je u nekim partijskim organizacijama i rukovodstvima imao status važnog sektora vojno-revolucionarne delatnosti. [57] I sve do početka 1942. godine provejavala je nada da će se bugarski vojnici uzdržavati od nasilja prema narodu okupiranih područja i da će BRP svojim uticajem uplivisati na držanje bugarskih okupacionih jedinica. Spremni da razumeju položaj mobilisanog bugarskog vojnika, partizani su u borbama zarobljene bugarske vojnike puštali na slobodu. [58] Iako je to imalo izvesnog efekta, vrlo brzo se pokazalo da se bugarski vojnici po brutalnom postupku prema zarobljenim partizanima i narodu ni u čemu ne razlikuju od Nemaca. [59]

 

 

55. Isto, tom X, knj. 3, dok. 11.

 

56. Isto, tom I, knj. 3, dok. 36.

 

57. Pismo CK KPJ od 15. marta 1942. upućeno PK KPJ za Makedoniju (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 19).

 

58. Zbornik, tom I, knj. 3, dok. 16 i 45.

 

59. Isto dok. 48.

 

160

 

 

Na osnovu izveštaja Glavnog štaba Srbije iz kojih se videlo da partizanske jedinice u Srbiji vode žestoke borbe protiv bugarskih okupacionih snaga, Centralni komitet KPJ interveniše u martu 1942. godine kod Kominterne »...da se skrene pažnja bugarskim drugovima da pojačaju rad među bugarskim okupacionim jedinicama da se ne bi borili protiv srpskih partizana«. [60]

 

Uprkos teškom iskustvu, i dalje je pridavan veliki značaj radu među bugarskim vojnicima. Ivo Lola Ribar, član Centralnog komiteta i član Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, u drugoj polovini marta 1942. godine preneo je rukovodstvu ustanka u Srbiji Titovu poruku da i dalje čine sve što je moguće u pogledu agitacije među bugarskim vojnicima i da u tom smislu Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju izda proglas. [61] Zato se Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju 22. juna 1942. godine, u jeku bugarske junske ofanzive protiv partizana, obraća proglasom vojnicima, podoficirima i oficirima bugarske okupatorske vojske i poziva ih da prestanu sa pljačkom i nasiljem nad srpskim narodom i da se priključe narodnooslobodilačkim partizanskim odredima: »Ubili ste nam heroje i junake Mišu Mamića, »Starog« Kostu Stamenkovića. »Selju« Zeleta Veljkovića, »Miku« Štefana Mladenovića, »Srećka« Tomu Krstića i druge junake koji su beskrajno voleli slobodu i borili se za nju kao i vaši Botev, Levski, Dimitrov. .. Vaša je dužnost da ne služite fašizmu i reakciji, da ne prolivate nedužnu krv srpskog naroda...« [62] Nekoliko dana pre toga, 15. juna, Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju dao je i uputstvo Okružnom komitetu KPJ za Niš o držanju prema bugarskoj okupacionoj vojsci. [63]

 

I u Makedoniji su učinjeni veliki napori da bi se čestiti Bugari iz okupatorskog aparata i bugarske vojske, koji su želeli da pristupe narodnooslobodilačkoj borbi, prihvatili i uključili u antifašistički narodnooslobodilački pokret. U 1941, a pogotovu u 1942. godini, sa razvojem narodno-

 

 

60. Odgovor CK KPJ od 11. marta 1942. na telegram Kominterne. (Isto, tom VII, knj. 1, dok. 18).

 

61. Isto, tom IV, knj. 3, dok. 66.

 

62. Isto, tom I, knj. 3, dok. 90.

 

63. Isto, dok. 86.

 

161

 

 

oslobodilačkog pokreta i narastanjem partizanskih odreda koji se često sukobljavaju sa bugarskom okupacionom vojskom i policijom, KPJ, preko Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju, preduzima ozbiljne mere za politički rad u bugarskoj vojsci. U takve akcije spadaju i okružnica Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju od 25. septembra 1942, i direktiva Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Makedonije od 27. oktobra 1942. godine, u kojima PK ponovo ukazuje na oblike i sredstva rada sa bugarskim vojnicima i na to da ». . . nemamo ništa protiv bugarskog naroda, već se borimo protiv Nemaca, a ukoliko bugarski fašisti napadaju na nas, znači da su direktne sluge fašizma i mi ćemo udarati na njih kao na fašizam«. [64] U oktobru 1942. godine Glavni štab Makedonije upućuje proglas, namenjen isključivo bugarskoj okupatorskoj vojsci, u kome predočava da je bugarska vojska postala oružje za porobljavanje susednih naroda pa i svoga, a posredno je »...u ratu i protiv bratskog slovenskog ruskog naroda«. Proglas završava sa: »Ne pucajte u makedonske partizane, prelazite na njihovu stranu, zahtevajte povratak bugarske vojske u Bugarsku«. [65]

 

Propagandni rad u bugarskoj okupacionoj vojsci, pojedinačno povezivanje sa bugarskim vojnicima i stvaranje kontakata sa progresivnim vojnicima i oficirima, bio je stalni zadatak članova KPJ. Januara 1942. godine Okružni komitet KPJ za Leskovac uspeo je da se poveže sa grupom bugarskih vojnika, da im doturi nešto propagandnog materijala a od njih primi malo oružja. [66] Takve veze ostvarivane su i u Nišu, Kruševcu, Resnu. [67]

 

Rad među bugarskim vojnicima bio je veoma težak i vrlo opasan, tim više što je i bugarskim vojnicima u Srbiji bilo najstrožije zabranjeno da imaju bilo kakve kontakte sa stanovništvom.

 

Iako je KPJ u toku rata pridavala značaj političkom radu sa bugarskim vojnicima, nije živela u iluzijama da su to put i metod za raspadanje bugarske okupatorske vojske.

 

 

64. Isto, tom VII, knj. 1, dok. 37, 43.

 

65. Isto, dok. 44.

 

66. Isto, tom I, knj. 1, dok. 12, 13.

 

67. Isto, knj. 3, dok. 48; dr Milivoje Perović »Južna Srbija«, Nolit — »Prosveta«, Beograd, 1961, str. 192.

 

162

 

 

Bugarska okupatorska vlast i vojska, a to znači i bugarska fašistička država, mogli su biti srušeni samo organizovanom oružanom i političkom borbom.

 

I BRP je preduzimala mere da bi uticala na bugarsku okupatorsku vojsku u Jugoslaviji. U proglasima i pozivima koji su pretežno emitovani preko bugarske radio-stanice »Hristo Botev« u Sovjetskom Savezu, BRP je preporučivala bratimljenje sa srpskim partizanima i zahtevala povlačenje bugarske vojske sa okupirane jugoslovenske teritorije. [68] No, u tim pozivima nije pominjano bratimljenje sa makedonskim partizanima, nisu pominjani paljevine, pljačkanja, ubistva, zločini bugarskih vojnika u Makedoniji, nije pominjana oružana borba makedonskog naroda U prvoj programskoj deklaraciji Otečestvenog fronta, koju je Georgi Dimitrov pročitao 16. jula 1942. godine preko radio-stanice »Hristo Botev«, kao drugi po važnosti hitan zadatak Otečestvenog fronta bio je da ». .. neodložno povuče bugarsku vojsku upućenu da guši borbu srpskog naroda protiv nemačkog i italijanskog ropstva«. [69] Ni u ovom značajnom dokumentu nije bilo ni reči o povlačenju bugarske vojske iz Makedonije. Inače, taj stav programske deklaracije o povlačenju bugarske vojske iz Srbije dugo je i često ponavljan, ali sve do kapitulacije Bugarske, do 9. septembra 1944. godine, nije ostvaren. Mnogi od tih programa, deklaracija i poziva koje je BRP uputila bugarskim vojnicima, zbog teškoća raznih vrsta — udaljenosti, jakog obaveštajnog aparata u bugarskoj vojsci, stroge cenzure i slično — nisu ni doprli do vojničkih masa. Rad BRP u vojsci imao je i drugu dobro poznatu koncepciju: među bugarskim vojnicima voditi organizovanu agitacionu delatnost čiji je cilj unutrašnje »razjedanje« vojske, odnosno pripremanje vojske za predstojeće revolucionarne zadatke, to jest za izvođenje narodnog ustanka u Bugarskoj.

 

No svi ti metodi agitacionog i propagandnog rada u bugarskoj vojsci, nisu dali očekivane rezultate. Rezultate su dali snažno razvijena organizovana borba naroda Jugoslavije i odlučnost srpskog i makedonskog naroda da se bori za slobodu i nacionalni integritet. Ta odlučnost i ta

 

 

68. Rabotata na BKP v armijata — dokumenti i materijali 1941—1944, Sofija, 1959, dok. 5, 13, 16, 53 itd.

 

69. Dimo Kazasov, n. d. str. 697.

 

163

 

 

spremnost na najveće žrtve, razbijali su bugarsku okupatorsku vlast i njene okupacione snage i moralno delovale na bugarske okupatorske vojnike.

 

Krajem 1942. godine jedinice narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije [70] brojale su 150.000 naoružanih boraca i svojim dejstvima vezivale 6 nemačkih, 18 italijanskih, 5 bugarskih i 3 mađarske divizije i veliki broj kvislinških jedinica. A samo nakon godinu dana, u jesen 1943, narodnooslobodilačka vojska već je bila izrasla u takvu oružanu snagu koja je u okviru antihitlerovske koalicije, iako još direktno nepovezana sa njenim snagama, vodila teške borbe na odvojenom frontu, u samoj hitlerovskoj evropskoj tvrđavi. U to vreme se narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije sa 300.000 boraca svrstanih u osam korpusa (26 divizija), nekoliko samostalnih brigada i 108 partizanskih odreda, bori protiv 650.000 okupatorskih i kvislinških vojnika (19 nemačkih divizija, 8 bugarskih i 3 mađarske). Oslobođeno je bilo više od polovine celokupne jugoslovenske teritorije (oko 130.000 km²), na kojoj su funkcionisali narodnooslobodilački odbori — organi nove narodne vlasti — od najnižih mesnih, preko sreskih, okružnih, oblasnih i pokrajinskih odbora pa do najvećeg organa zakonodavne i izvršne vlasti — Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije.

 

U vreme kada su saveznički frontovi bili udaljeni od Jugoslavije stotinama i hiljadama kilometara, u porobljenoj Evropi pojavila se nova država, nova državna zajednica jugoslovenskih naroda i narodnosti kojoj su temelji izgrađeni odlukama II zasedanja AVNOJ-a (29. XI 1943). Ta nova Jugoslavija, sa svojom razbuktalom oružanom borbom, imala je uticaja na pokrete otpora u Evropi i na Balkanu, a posebno na pokrete otpora u susednoj Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji. Ne samo u moralnom pogledu, što jeste bilo veoma značajno, već i u vojničkom slamanju okupatora. [71] Istina o ustanku naroda Jugoslavije konačno je doprla do svetske demokratske javnosti, a krčila je svoje puteve i u Bugarskoj. U ne malom broju dokumenata viših i nižih rukovodstava BRP, na Jugoslaviju je ukazivano kao na primer koji treba odlučno slediti u borbi protiv fašizma.

 

 

70. Sastav: 2 korpusa, 9 divizija, 38 brigada, 36 partizanskih odreda i veliki broj manjih jedinica.

 

71. »Beogradska operacija«, Beograd, 1964, str. 42, 49.

164

 

 

Proces »razjedanja« bugarske vojske iznutra, ta osnovna koncepcija BRP u radu među vojnicima, nije imao nikakvog uticaja na ponašanje bugarskih trupa u Jugoslaviji. Bugarska fašistička vojska, uprkos pretpljenim vojnim udarcima na okupacionim područjima, i uprkos propagandnim uticajima kojima je za sve vreme bila izložena, održala je svoju organizacijsko-formacijsku celinu do same kapitulacije Bugarske. To je bilo moguće zbog toga što su do kraja rata, iako oslabljeni, ostali nenarušeni stabilnost i celina bugarske državne organizacije, kompaktnost njene vlasti i društveno-ekonomskog sistema pa, dosledno tome, i kompaktnost bugarske vojne sile.

 

Fašistička vlast u Bugarskoj, iako je bila potresana i oslabljena nezadovoljstvom naroda u zemlji zbog oštre ekonomske eksploatacije koju je rat nametnuo, oslabljena borbom porobljenih naroda, Srba i Makedonaca, oslabljena narastanjem pokreta otpora u Bugarskoj, uspela je da sve do kapitulacije, izuzev na okupiranim delovima Jugoslavije, očuva svoju kompaktnost. Razloga za to ima više. Jedna od jačih komponenata snage fašističke vlasti u Bugarskoj, sastojala se u tome što je uspela da identifikuje ostvarenje Sanstefanske Bugarske [*] sa težnjama naroda kao nacionalnim idealima. Megalomanska nacionalistička fikcija o Sanstefanskoj Bugarskoj, koja je u jednom dužem periodu predstavljala cilj ekspanzionističke politike bugarske buržoazije i koburškog dvora, nametnuta je bila bugarskom narodu kao »nacionalni ideal«, kao »veliki nacionalni zadatak«. Takvi »nacionalni ideali« Bugarske i bugarske vojske, poslužili su u drugom svetskom ratu kao opravdanje za ostvarenje zavojevačkih ciljeva tuđih bugarskom narodu. Na žalost, u tom nacionalističkom zanosu

 

 

*. Sanstefanska Bugarska stvorena je mirom u Sanstefanu, 3. marta 1878. godine, posle rusko-turskog rata 1877. do 1878. koji se završio turskim porazom. Nova država »Velika Bugarska«, preko koje je ruski carizam težio da uspostavi svoju dominaciju na Balkanu, trebalo je da se prostire od obala Crnog mora i donjeg Dunava (izuzev Dobrudže), prema zapadu i jugozapadu do Drima i Soluna, zahvatajući od jugoslovenskih krajeva: celu Makedoniju, deo Kosova i gotovo celokupnu teritoriju u slivu Južne Morave. Njeno prostranstvo je iznosilo 180.000 km², a imala je oko 4,000.000 stanovnika. Tadašnje velike sile Austro-Ugarska, Nemafika, Francuska, i Engleska, radi zaštite svojih interesa na Balkanu i Mediteranu, suprotstavile su se takvoj »Velikoj Bugarskoj«, te su na Berlinskom kongresu, održanom juna-jula 1878. potpuno revidirane sve odluke Sanstefanskog ugovora. Sanstefanska »Velika Bugarska« nije nikad realizovana: ona je postojala 132 dana, i to samo na papiru.

 

165

 

 

čak je i deo progresivnih snaga u Bugarskoj okupaciju i porobljavanje makedonskog i srpskog naroda shvatio kao ostvarenje bugarskih nacionalnih ideala, ne videči u kakvu zabludu upada. Bugarski vojnici poneseni takvim »idealima« smatrali su čašću što služe vojsku u »novooslobođenim« krajevima, verujući da time ispunjavaju svoj veliki patriotski dug. [72]

 

Spori razvoj oružane borbe u Bugarskoj, i sporo menjanje odnosa snaga bez dubljih kvalitetnih promena u samoj bazi društva, nisu podsticali ni raspadanje bugarske buržoaske države, ni slabljenje njenih organa, ni razjedanje njene fašističke vojske.

 

Prva etapa antifašističke borbe u Bugarskoj, koja je trajala do polovine 1943. godine, karakterisala se stvaranjem prvih borbenih grupa, partizanskih četa i malih odreda, koji su dejstvovali još nepovezano jedni s drugim pod neposrednim rukovodstvom mesnih partijskih komiteta. Početkom 1944. u Bugarskoj ima 39 partizanskih odreda i nekoliko četa skromnog brojnog stanja, a prva bugarska partizanska brigada »Čavdar« formira se aprila 1944. godine. Aktivnost bugarskih partizanskih jedinica bila je ograničenih razmera. Sastojala se iz manjih akcija i dejstava i imala karakter pasivnog otpora, koji je trebalo da razvija borbenost masa. Zbog tako ograničenih okvira sve te aktivnosti nisu bitno uticale na uhodano funkcionisanje društvenog poretka, nisu ga ozbiljno ugrožavale niti ga revolucionarno menjale. [73]

 

Ni delovanje BRP u bugarskoj armiji nije dalo velike rezultate, mada se ambiciozno očekivalo da će se vojska »preobratiti« u snagu ustanka, lako je na ovom zadatku u

 

 

72. Georgi Dimitrov često je upozoravao na apsurdnost postojanja posebnih »nacionalnih ideala« Bugarske i bugarske vojske. Obraćajući se grupi oficira i pitomaca vojne akademije, 17. februara 1946. godine, rekao je:

 

»Takozvani nacionalni ideali Bugarske i bugarske vojske do 9. septembra bili su paravan za ostvarivanje zavojevačkih ciljeva, tuđih našem narodu. Pre svega je Nemačka, kojoj je naša dinastija bila oruđe, agentura, raspirivala te »nacionalne ideale«, gurajući Bugarsku u neprijateljstva sa ostalim balkanskim narodima, da bi Nemci prokrčili sebi zavojevački put na Istok. Pod njenim uticajem podržavana je velikobugarska ideja da bugarsko pleme treba da bude vladajuće pleme na Balkanu. Naša vojska je postala oruđe tuđih ciljeva i interesa. Naša vojska i zemlja preživeli su tri velike katastrofe i jedva se spasila potpunog poraza i propasti 9. septembra«.

 

(Georgi Dimitrov, Govori, članci i izjave, »Kultura«, 1947, str. 191).

 

73. »Kratka istorija na otečestvenata vojna«, Sofija, 1958, str. 31—47.

 

166

 

 

bugarskoj armiji otkriven veliki broj ilegalnih grupa (oko 110), uloga armije kao čuvara buržoaskog poretka u Bugarskoj, i kao okupatora i sile za gušenje ustanka u okupiranim područjima Jugoslavije i Grčke, nije se promenila sve do kapitulacije fašističke Bugarske. Faktički, i u samoj Bugarskoj vojska je bila sila za gušenje antifašističke borbe bugarskog naroda. Pa i pored te činjenice, progresivne snage u Bugarskoj isuviše dugo su gajile iluzije da ta i takva vojska treba da bude jedna od osnovnih snaga za izvođenje revolucije u Bugarskoj. BRP je na osnovu vlastitih ocena razvoja svetske situacije i spoljnjeg i unutrašnjeg položaja Bugarske, na osnovu ocena odnosa snaga progresa i reakcije u svetskim i unutrašnjim razmerama, procenjivala da dugo u toku drugog svetskog rata u Bugarskoj nisu postojali svi uslovi za oružani ustanak. [74] Smatralo se da bi ustanak, ukoliko bi se digao, bio preuranjen i da bi ga lako ugrozile jake vojne i policijske snage bugarske fašističke države. [75] Zbog toga je stalno institirala na pripremama za oružani ustanak, na pripremama za revoluciju u kojoj treba jednim oružanim naletom, jednim prevratom, svrgnuti buržoasku vladu i preuzeti vlast. Borba protiv fašizma po toj koncepciji bila je shvaćena samo kao jedna etapa u pripremama svih snaga za »odsudni« trenutak, koji će nastupiti onda kada se pre vashodno spoljni a potom i unutrašnji uslovi klasne protivurečnosti u zemlji zaoštre do revolucionarne situacije. [76] Do tog trenutka treba pripremati i revolucionisati

 

 

74. Koncepcija BRP o vođenju antifašističke borbe detaljno je izneta u knjizi »Otečestvenata vojna na Blgarija 1944. do 1945«, tom I, Sofija, 1961, str. 53—81, 124.

 

75. »Jedan oružani ustanak sada i u najbližem periodu, — kaže se u odgovoru BRP od oktobra 1941. na pismo CK KPJ od septembra 1941, — ne bi mogao da bude masovan, bio bi lako ugušen od organizovanih snaga još netaknutog policijskog i vojnog aparata bugarske države . . . prema tome, ne bi bio u stanju da ukaže nikakvu efikasnu pomoć borbi Crvene armije«. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 13).

 

76. Prema navedenom delu »Otečestvenata vojna 1944—1945« ovako se opisuje revolucionarna situacija u Bugarskoj nastala krajem leta 1944: »Klasna borba bila je dovedena do svog najvišeg stadijuma. Bugarska je preživljavala opštenacionalnu krizu i bila je ušla u revolucionarnu situaciju. Na licu su bili svi uslovi za dizanje narodnog ustanka«. Na osnovu takve procene, CK BRP je 26. avgusta 1944. izdao Okružnicu br. 4 i pozvao sve snage Partije, RMS, OF, radničku klasu, patriote u vojsci, partizane da organizuju sastanke, mitinge, demonstracije, koji će dovesti do sveopšteg političkog štrajka. Istog dana GŠ NOVA naredio je partizanskim jedinicama da pređu u napad u sadejstvu sa pridobijenim vojnim jedinicama i narodom za isterivanje hitlerovskih jedinica i ustanovljavanje vlasti OF. (Isto, str. 146, 150—153). Sutradan, posle objave rata SSSR-a Bugarskoj (6. septembra 1944), Glavni štab ustaničke vojske, obraćajući se bugarskoj vojsci, ukazuje da su narod i bugarska vojska došli u situaciju da učestvuju u ratu protiv bratskog ruskog naroda i nada se da će smoći snage da se tome odupru. (Rabotata na BRP v armijata, dok. 225).

 

167

 

 

narodne mase. [*] Bugarska vojska je, prema toj koncepciji, tretirana kao jedna od osnovnih snaga — (ostale snage bile su narodne mase i partizanski pokret) — na koju se trebalo osloniti i u pripremanju i u izvođenju ustanka u zemlji, i u preuzimanju vlasti od bugarske buržoazije i monarhofašističke klike. [**] Bugarska vojska smatrana je narodnom i često joj se tako i obraćalo. Geslo je bilo: Ne zaoštravati odnose sa vojskom, jer će biti potrebna kao snaga za izvođenje revolucije. [77]

 

A vojska, kao što je rečeno, niti je »razjedana« iznutra, niti je promenila svoj karakter i svoju ulogu. Samo su retki pojedinci ispadali iz njenih redova, dezertirali ili se posle zarobljavanja priključivali partizanima.

 

Beznačajan je broj vojnika koji je iz bugarskih okupacionih jedinica na teritoriji Jugoslavije u toku 1941, 1942. i do kraja 1943, godine prešao na stranu partizana: u Srbiji u toku 1941. godine partizanima su prebegla tri bugarska vojnika. Nije poznato da je u to vreme u Makedoniji partizanima prišao i jedan bugarski vojnik. [78] U 1942. godini taj broj nije povećan, iako su razvojem ustanka uslovi postali mnogo povoljniji. Na čitavoj teritoriji Jugoslavije jedinicama narodnooslobodilačke vojske prišlo je šest bugarskih

 

 

*. Osnovne forme borbe bugarskih aktivista protiv nemačkih fašista bile su Jievrzantske i sabotažne akcije u gradovima, diverzije u fabrikama, na železničkim prugama, sakrivanje hrane; kroz takve akcije BRP je revolucionisala narodne mase i pripremala ih za ustanak.

 

**. U vojnim jedinicama bugarske fašističke armije progresivni vojnici stvarali su vojne komitete, koji su imali zadatak da propagandno i organizacijski iznutra »razjedaju« armiju i dovedu je na kolosek ustanka.

 

77. Vidi direktivu CK BRP od februara 1943, u kojoj je obrađena uloga bugarske armije u ustanku. (Rabotata na BKP v armijata 1941—1944, dok. 53, 83; Zbornik, tom VII, knj. 2, dok. 31).

 

78. U 1941, godini prišli su partizanima: Kirim Mitrov Levski, poginuo u borbi sa četnicima u Okruglici; Kiril Velkov Botev, prema nekim podacima poginuo 1944. godine u ćustendilskom kraju, i Kiril Dimitrov. (Stojan Račev: »Učastije na blgarski voeno služašti antifašisti ot okupacionija korpus v partizanskoto dviženije na Srbija«, Voeno istoričeski Sbornik (VIS), br. 3/1969, Sofija; M. Perović, n. d. str. 113; list »Narodna armija«, 17. II 1948).

 

Kod Kuršumlije su, uoči bugarske junske ofanzive, prebegii srpskim partizanima tri vojnika (njihovi pseudonimi su Balkanski, Šumski i Benkovski). U Niskom partizanskom odredu nalazio se bugarski partizan Lomski koji je pri razbijanju ovog odreda, uhvaćen kod sela Ribara i otada se o njegovoj sudbini ništa pouzdano ne zna. Kod Prokuplja je prišao partizanima podoficir Kiril Markov Zlatan. U Makedoniji, Veleškom NOP odredu prišao je bugarski vojnik Petkov, za koga se kasnije utvrdilo da je bio ubačeni provokator.

 

Po Tempovom naređenju Balkanski (T. Trifunov) i Šumski (G. Geolišev) početkom 1943, prebačeni su na teritoriju Makedonije, u 3. operativnu zonu. (Tikveš). Šumski je poginuo 26. decembra 1943. u napadu na bugarsku posadu u selu Konjsko (blizu Đevđelije), a Benkovski (Bojan Milušev) 13. januara 1943. u napadu Crnotravskog odreda na Momin kamen.

 

168

 

 

vojnika. [79] Ni prelomna situacija nastala posle staljingradske bitke, početkom 1943. godine, nije uticala da veći broj bugarskih vojnika priđe narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Zabeleženi su samo retki slučajevi: to su pretežno bili zarobljeni vojnici koji su dobrovoljno stupali u redove narodnooslobodilačke vojske, mada su i oni najčešće odbijali da pristupe partizanima, pa su razoružavani i puštani na slobodu. Februara 1943. godine, 2. južnomoravskom odredu priključio se bugarski Megalac Denče Znepoljski, a krajem godine iz bugarskog garnizona u Užicu dezertirala su tri bugarska vojnika. [80] Decembra 1943. sa Lužničkim bataljonom 2. južnomoravskog odreda kretala se i grupa od 40 bugarskih partizana, koja je uz jugoslovenske partizane sticala borbena iskustva. [81]

 

U Makedoniji je do decembra 1943. godine narodnooslobodilačkoj vojsci pristupilo šest bugarskih vojnika, a ukupno u svim jedinicama narodnooslobodilačke vojske bilo ih je svega osam — svi u jedinicama 3. operativne zone (Tikveš). Od 12 zarobljenih bugarskih vojnika u napadu na karaulu »Porta« i »Šarenka«, 19. i 20. maja, partizanima su prešli samo jedan vojnik i jedan podoficir. A od 30 zarobljenih bugarskih vojnika pri napadu na graničnu karaulu »Lukar«, 22. oktobra, partizanima su se priključila samo četvorica. Ostali su razoružani i pušteni. [82]

 

Tek krajem 1943. godine i u toku 1944, pod uticajem snažnog razvoja narodnooslobodilačke borbe u Srbiji i Makedoniji, otpočelo je formiranje bugarskih partizanskih jedinica; činili su ih uglavnom zarobljenici i onaj mali broj

 

 

79. Lj. Đurić je u Ratni dnevnik (VIZ, Beograd, 1966) zapisao da su 15. aprila posle dugog lutanja stigla u selo Kušicu tri Bugarina. Grupa bugarskih partizana pripadala je Trnskom partizanskom odredu. (M. Perović, n. d. str. 290, 308).

 

80. To su bili borci bugarskog Trnskog partizanskog odreda.

 

81. Od maja 1943. na ovoj su se teritoriji nalazili Balkanski i Šumski. (B. Mitrovski i T. Ristovski, »Tikveš u NOV 1943«, VIG, br. 1, 1970, str. 99, 105, 106).

 

169

 

 

bugarskih vojnika koji su dobrovoljno prišli jedinicama narodnooslobodlačke vojske. Ali, masovnijeg prilaženja narodnooslobodilačkim snagama i vidnijeg raspadanja bugarskih okupatorskih jedinica nije bilo ni do početka septembra 1944, do proglašavanja Otečestvenofrontovske Bugarske. Naprotiv, činjenica je da su bugarske okupatorske jedinice još sredinom avgusta 1944. godine vodile teške borbe protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslaviji na Palisadu, Kopaoniku, u Toplici, na Plačkovici, u vranjsko-kumanovskom području. . .

 

I prema zvaničnim podacima iz bugarskih izvora u toku rata, prelazak bugarskih vojnika narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije ili bugarskim i grčkim partizanima, nije brojan. Iz svih bugarskih jedinica, lociranih u Bugarskoj i na okupiranim područjima u Jugoslaviji i Grčkoj, od 1941. godine do septembra 1944. godine partizanima je prešlo ukupno oko 3.000 vojnika. [82] Najveći broj prešao je posle kapitulacije fašističke Bugarske, septembra 1944. godine.

 

A kada se zna da je bugarska vojska u te četiri godine rata u svom sastavu imala 17 do 22 divizije kroz koje je prošao veliki broj regruta i obveznika, lako je zaključiti koliko je mali broj onih koji su prišli partizanima. [83] Taj je broj još manji kada je reč o vojnicima iz bugarskih jedinica na teritoriji Srbije i Makedonije.

 

Svaki bugarski vojnik koji je prišao jugoslovenskim partizanima prihvatan je svesrdno i imao je potpuno isti položaj kao i svi ostali borci — odanost narodnooslobodilačkoj borbi, sposobnost i hrabrost, isključivo su odlučivali kakve će zadatke dobijati i koju će funkciju vršiti. Bugarski partizani koji su na tlu Jugoslavije poginuli u borbi protiv bugarskog okupatora, kao Šumski, Benkovski, Levski, ostaće u trajnoj uspomeni jugoslovenskih naroda.

 

 

3.2. Crna trava — područje najplodnije saradnje između narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i antifašističkog pokreta otpora Bugarske

 

Širi rejon južne Srbije na desnoj obali Južne Morave (od Babičke gore i Suve planine na severu do planine Bujan

 

 

82. KBE, knj. 1, Sofija, 1963, str. 370.

 

83. VIS, godina XVIII, br. 58/1946, str. 30, 31.

 

170

 

 

i reke Pčinje na jugu), a unutar njega crnotravsko područje — to je teritorija na kojoj je saradnja između narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i pokreta otpora u Bugarskoj bila najplodnija. Pored prirodnih uslova (to je pogranična oblast) najznačajnije je to što se narodnooslobodilačka borba na ovom području stalno uzlazno razvijala. Početkom 1943. godine u južnoj Srbiji delovalo je šest jačih partizanskih odreda, što je imalo velikog uticaja i na jačanje narodnooslobodilačkog pokreta, u Crnoj travi. [84] U susednom trnskom kraju, u Bugarskoj, pokret otpora je u to vreme bio još u dubokoj ilegalnosti.

 

Prvi kontakti rukovodstva KPJ za vranjski srez sa bugarskim komunistima iz trnskog kraja uspostavljeni su novembra 1942. godine. U početku su to bile pojedinačne veze i razmena ilegalnog materijala, a kasnije se ova saradnja šire i brže razvijala. Bugarski komunisti i antifašisti prelazili su u Crnu travu i u jugoslovenskim partizanskim jedinicama sticali prva iskustva u organizovanju i dejstvovanju partizanskih odreda, u vođenju oružane borbe, u stvaranju organa narodne vlasti. Bugarske aktiviste posebno su oduševljavali privrženost naroda narodnooslobodilačkoj borbi i aktivnost omladine u popaljenoj Crnoj travi. [85]

 

Početkom 1943. godine, na putu za Makedoniju, u Crnoj travi je boravio delegat Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Svetozar Vukmanović Tempo. Na partijskim i vojnim skupovima u Jablanici i Ravnoj gori Tempo je govorio o bogatim iskustvima narodnooslobodilačke bor be iz drugih krajeva Jugoslavije. Zaključeno je da se i na ovom području formiraju krupne vojne jedinice — bataljoni, brigade — i stvaraju slobodne teritorije. Po nalogu vrhovnog komandanta narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita, koji je insistirao na tešnoj saradnji sa narodnooslobodilačkim pokretom Bugarske, dogovoreno je da se na ovom području počnu formirati bugarske partizanske jedinice, jer su uslovi za to

 

 

84. »Oslobodilački rat», knj. 1, drugo izdanje, str. 411.

 

85. Prva veza je uspostavljena početkom novembra 1942. između člana Okružnog povereništva KPJ za vranjski srez Vase Smajevića i predstavnika Trnske partijske organizacije Slavča Trnskog. (Zbornik, tom I, knj. 5, dok. 56; S. Trnski: n. d. str. 69—87; O novoj Bugarskoj — Zbornik članaka i dokumenata, VIZ, 1947, str. 45—49).

 

171

 

 

u Bugarskoj bili veoma teški. Trebalo je da Crna trava postane značajna operativna baza odakle bi bugarske partizanske jedinice prodirale i aejstvovale na bugarskoj teritoriji. [86]

 

Posle ovih dogovora, 2. južnomoravski odred razvio je u martu i aprilu 1943. godine vrlo uspešna borbena dejstva — razrušio rudnik Rakitu, srušio železnički most na pruzi Niš—Skoplje, vodio borbu kod sela Crna Trava, naterao neprijatelja na povlačenje i stvorio slobodnu teritoriju u Crnoj travi. Na toj slobodnoj teritoriji razbijena je bugarska okupatorska vlast i uspostavljeni su organi nove narodne vlasti. Tako je Crna trava, iako popaljena i opljačkana, postala žarište i baza ustanka za čitavo područje između Južne Morave i Nišave. [87]

 

Podstaknuti ovako uspešnim razvojem borbe u Crnoj travi i uspostavljenim vezama sa bugarskim drugovima u okolini Trna, jedna grupa bugarskih komunista, uz pomoć 2. južnomoravskog odreda, obrazovala je u proleće 1943. Trnski partizanski odred, prvi odred u ovom kraju Bugarske. Istina, u trenutku kada se formirao odred je imao samo tri partizana, ali već avgusta meseca taj broj je upetostručen — broji 16 bugarskih partizana. Jugoslovenski partizani naoružali su odred sa dva puškomitraljeza i desetak pušaka, a nekoliko bugarskih partizana boravili su u jugoslovenskim jedinicama da bi stekli svoja prva borbena iskustva. [88]

 

Kada je Trnski odred u borbi protiv bugarskih jedinica bio razbijen na Juničovoj čuki, 4. i 5. septembra, (4 borca ubijena, 3 zarobljena i 1 nestao), preživeli borci prebacili su se na jugoslovensku teritoriju. Bugarski partizani prihvaćeni

 

 

86. »Oslobodilački rat«, knj. 1, str. 491, 495; Zbornik, tom V, knj. 5, dok. 25; IA KPJ, tom VII, dok. 77; vidi šire: Svetozar Vukmanović »Sjećanja iz narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji, Kosovu i Metohiji«, VIG, br. 2/1959, str. 26.

 

87. U toku aprila i maja bugarski okupator zapalio je 1.200 kuća i ubio 2.000 ljudi. (Zbornik, tom I, knj. 5, dok. 221).

 

88. Jedna desetina iz 2. južnomoravskog odreda, sa pet bugarskih partizana, 16. juna napala je policijsku stanicu u selu Glavanovci (Bugarska), šestog jula 3. četa istog odreda, sa grupom bugarskih partizana, zapalila je bačiju u s. Strezimirovci. Četiri dana kasnije, 10. jula, zajedničkom akcijom spaljene su opština i bačija u s. Smrdanu. Sredinom septembra (15. IX) jedna četa jugoslovenskih partizana, sa bugarskim partizanima, ponovo su napali policijsku četu u Glavanovcu. (Zbornik, tom I, knj. 5, dok. 75, 81, 102; S. Trnski, n. d. str. 142, 188, 239, 295—302).

 

172

 

 

su u selu Kalni a tu je odred i reorganizovan. Boraveći pretežno na jugoslovenskoj teritoriji, Trnski odred je početkom decembra 1943. godine izrastao u bugarsku partizansku jedinicu koja je tada brojala 44 borca. [89]

 

Bugarski okupator skoncentrisao je snage na Crnu travu da bi ugušio ovo žarište ustanka u južnoj Srbiji čiji se uticaj počeo ozbiljno osećati i u Bugarskoj. Ni interniranjem stanovništva u toku 1943/1944. godine, ni tzv. otanzlvom Radan, neprijatelj nije pokorio Crnu travu. Ustanak se sve više razbuktavao. Do aprila 1944. ovde dejstvuju jake jedinice narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije: 5. i 6. južnomoravska brigada, 3. makedonska brigada, Kosovski, Kumanovski i Vranjski narodnooslobodilački partizanski odred i bugarski Trnski partizanski odred. Slobodna teritorija ne samo što je očuvana, već je i proširena. [90]

 

Crnotravsko područje postalo je značajna baza i za razvitak pokreta otpora u Bugarskoj koji se u to vreme, kao što je rečeno, još kretao u okvirima manjih diverzantskih akcija koje su izvodili partizanski odredi i naoružane grupe.

 

Početkom 1944. godine u Crnu travu su došli članovi Glavnog štaba bugarskog pokreta otpora sa Vladom Tričkovim na čelu, zatim neki članovi Centralnog komiteta BRP, RMS [*] i neki rukovodioci iz bugarskih partijskih organizacija, koji su u Bugarskoj radili u teškim ilegalnim uslovima. Bugarski rukovodioci nosili su se mišlju da se iz Crne trave rukovodi celokupnom borbom partizanskih jedinica u Bugarskoj i da se tu, u Crnoj travi, oformi vlada Otečestvenog fronta. Sarađujući sa jugoslovenskim rukovodstvom, bugarsko rukovodstvo neometano je sprovodilo pripreme za razvoj oružane borbe u susednim bugarskim područjima. [91]

 

 

89. Isto, str. 370.

 

90. »Oslobodilački rat«, knj. 2, drugo izdanje, str. 190—192, 234.

 

*. Rabotnički mladinski sojuz (Radnički omladinski savez).

 

91. U Crnoj travi tada su se nalazili visoki bugarski partijski i vojni rukovodioci: Georgi Cankov, Jordanka čankova, Naćo Ivanov, Vlado Tričkov, Veselin Georgijev, Svilen Rusev, Dobri Aleksijev, Ninko Štefanov i dr. Svetozar Vukmanović je depešom od 30. aprila 1944, obavestio Vrhovni štab: .»Ovde se nalazi deo Gš Bugarske po rešenju Politbiroa, sa zadaćom da naslanjajući se na oslobođenu jugoslovensku teritoriju koja se nalazi neposredno kod bugarske granice — organizira omasovijavanje i aktiviziranje partizanskih odreda u celoj sofijskoj oblasti, uključujući i Rilsko-Pirinski masiv«. (IA KPJ, tom VII, str. 315).

 

173

 

 

Na teritoriji Crne trave prikupljali su se i bugarski vojnici koje su zarobljavali jugoslovenski partizani. Crna Trava prihvatila je i preko 300 ilegalaca iz Sofije i susednih bugarskih srezova (pernički, radomirski i dr.) koji su. posle vojne i političke obuke, ulazili u sastav bugarskih partizanskih jedinica.

 

Krajem februara 1944. stigli su u Crnu travu delegat Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ Svetozar Vukmanović, nekoliko članova Centralnog komiteta KPM i Glavnog štaba Makedonije, i grupa bataljona (bugarski »Hristo Botev« i makedonski »Stevan Naumov«); tako je bila uspostavljena saradnja i između visokih političkih i vojnih rukovodilaca Jugoslavije i Bugarske.

 

Predstavnici KPJ i BRP, i predstavnici glavnih štabova imali su više sastanaka na kojima je povoljno ocenjena dotadašnja saradnja i dogovoreno kako če se i ubuduće koordinirati operativno-taktička dejstva duž jugoslovensko-bugarske granice. Zaključeno je da se odmah, u Crnoj travi, formiraju i krupnije bugarske partizanske jedinice — brigade — što je početkom maja 1944. i učinjeno. [92] Jugoslovenska strana obezbeđivala je bugarskim partizanima ishranu i naoružanje zaplenjeno u teškim i krvavim borbama jugoslovenskih partizana protiv bugarskih i nemačkih vojnika, pošto je to bio jedini izvor naoružavanja jugoslovenskih narodnooslobodilačkih jedinica. [93] Čak su i oružje, koje su saveznici krajem 1943. godine makar i u ograničenim količinama, počeli da bacaju na ovu teritoriju, jugoslovenski partizani delili sa bugarskim drugovima. Kasnije, kada je došla engleska vojna misija za

 

 

92. S. Trnski, n. d. str. 528.

 

93. Po naređenju S. Vukmanovića jedna srpska brigada dala je bugarskim drugovima naoružanje čitavog svog bataljona; 8. srpska brigada dala je bugarskim partizanima 11 puškomitraljeza, 110 pušaka i 21 automat; jedna četa iz bugarske brigade »Cavdar« dobila je naoružanje od Glavnog štaba Makedonije. »Politika., 12. i 13. 1917. (Iz memoara S. Vukmanovića); AIRPS — pKS — 518; Mihajlo Apostolski, »Jugoslovensko-bugarska saradnja tokom drugog svetskog rata u borbi protiv fašizma«, JIČ, br. 4/1969, str. 209.

 

174

 

 

vezu sa bugarskim pokretom, oružje i opremu bugarski partizani dobijali su direktno od saveznika [94].

 

*  *  *

 

Tako su se stekli svi uslovi da područje Crne Trave dobije poseban značaj za razvoj pokreta otpora u Bugarskoj.

 

Na dobrom je putu bilo i ostvarivanje poruke vrhovnog komandanta narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita. Naime, u jesen 1943. godine, iscrpno analizirajući i svetsku situaciju i situaciju na Balkanu, Tito je ozbiljno upozorio da se moraju stvoriti čvršće veze sa pokretima u Bugarskoj i Grčkoj, a naročito u Bugarskoj, » ... da nas tamo događaji ne bi pretekli i neko drugi preuzeo inicijativu u svoje ruke, što ne bi bilo u interesu ni bugarskog naroda ni nas. . .« [95]

 

Krajem aprila i u maju 1944. iz Crne trave se izvode krupna koordinirana dejstva srpskih, makedonskih, kosovskih i bugarskih jedinica protiv još žilavih nemačkih i bugarskih okupatora.

 

U maju, posle odlaska dve bugarske brigade, 1. i 2. sofijske, i članova Glavnog štaba pokreta otpora za Bugarsku, veza i saradnja između dva pokreta nisu prekidane. U leto 1944. godine bugarski partizanski odredi (Ćustendilski, Radomirski, Dupnički) sklanjajući se pred jakim pritiskom bugarskih fašističkih trupa, dolaze na slobodnu teritoriju Makedonije i južne Srbije, odmaraju se i snabdevaju

 

 

94. Lužnička četa 2. južnomoravskop odreda, koja je obezbeđivala englesku vojnu misiju, iz transporta od 14. do 16. januara 1944. godine na čobanovcu, sve naoružanje ustupila je bugarskim partizanima (A VII, k. 1982, reg. br. 2—5/2); Pirotski okružni komitet KPJ u pismu PK KPJ za Srbiju od 8. maja 1944. javlja: »Do sada je došlo 10 aviona, ali od oružja mi daje no jedan znatan deo naoružanja bugarskim partizanima, jer i dalje moramo to činiti dok i njihova misija, koja je došla, ne poruči oružje« (AIRPS PKS — 555).

 

95. Direktivno pismo Vrhovnog komandanta NOV i POJ od 9. oktobra 1943. delegatu CK KPJ S. Vukmanoviću. (Zbornik, tom II, knj. 10, dok. 172). Vukmanović je 5. februara, u toku februarskog pohoda, negde iz rejona Dojrana uputio depešu da se bugarski vojnici, koji su prišli južnomoravskim jedinicama, prikupe u makedonski partizanski bataljon »Jordan Nikolov« i sačekaju batalion »Hristo Botev« da bi ušli u njegov sastav. Namera je bila da se pristupi formiraniu krupnih bugarskih partizanskih jedinica (bataljona, brigada) od zarobljenih i prebegih bugarskih vojnika. (Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 11).

 

175

 

 

oružjem, municijom i drugom vojnom opremom. U julu i avgustu veza između Glavnog štaba Makedonije i bugarskog pokreta otpora održavana je preko 1. sofijske operativne zone. Uoči septembarskog ustanka u Bugarskoj, Glavni štab Bugarske posebno se obratio Glavnom štabu Makedonije i tražio da srpske i makedonske jedinice jače usmere dejstva prema rejonima jugoslovensko-bugarske granice i pruže pomoć u obaranju fašitičke vlade u Bugarskoj. [96]

 

Veliki broj jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije dejstvovao je u rejonima jugoslovensko-bugarske granice protiv bugarskih fašističkih trupa i protiv nemačkih jedinica Grupe armija E koje su se izvlačile iz Grčke. Početkom septembra 1944. jedinice narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije razoružale su deo bugarskih okupacionih trupa na teritoriji Jugoslavije i tako onemogućile da se eventualno bore protiv ustanka u Bugarskoj.

 

Brzo napredovanje Crvene armije prema Bugarskoj i borbena dejstva jugoslovenskih jedinica narodnooslobodilačke vojske, posebno duž moravsko-vardarske doline što je znatno otežavalo povlačenje nemačkih jedinica na sever, svakako su uticali da Nemci odustanu od nekih planiranih dejstava u Bugarskoj uoči njene kapitulacije, čiji je cilj bio lakše izvlačenje nemačkih snaga i važnog strategijskog materijala. Sve te okolnosti pogodovale su dobrom toku septembarskih događaja u Bugarskoj.

 

Narod Crne trave i šireg vranjsko-kumanovskog područja, srpski i makedonski narod koji je u toku četvorogodišnje borbe trpeo najcrnji teror od bugarskog okupatora, kome je bugarski okupator palio, razarao, pljačkao domove i zemlju, taj narod koji je dao velike ljudske žrtve i podneo užasne ratne strahote, taj je narod sledio i pomagao spori ali stalni porast bugarskog pokreta otpora, verujući u njegovu konačnu pobedu u Bugarskoj, verujući u lepšu budućnost

 

 

96. U pismu upućenom tim povodom Glavnom štabu Makedonije, pored ostalog stoji:

 

». . . Izveštavamo vas da se pripremamo da u najskorije veme preduzmemo dejstva nacionalnih razmera. S tim u vezi dajemo posebne zadatke našim odredima koji su u vašoj blizini, pa vas zbog toga molimo da nam pomognete vašim dejstvima tako što ćete vezati uza se i angažovati izvesne neprijateljske snage . . . Prenesite našu molbu drugu Titu i srpskim vojnim jedinicama kako bi nam i one pomogle svojim dejstvima na našoj zapadnoj granici«.

 

(M. Apostolski, n. č. str. 209, 210).

 

176

 

 

dva susedna naroda. Takav odnos sprskog i makedonskog naroda, i takvu internacionalističku svest jugoslovenskih komunista, izgrađivala je teško ali uspešno Komunistička partija Jugoslavije.

 

Teritorija od Crne trave do Osogova, i sve ono što se na njoj zbilo u toku rata, pored toga što je odigrala veliku ulogu u razvijanju oružane borbe u Bugarskoj, činila je most prijateljstva i novih odnosa između socijalističke Jugoslavije, čiji su temelji udareni 1943. godine odlukama II zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, i Otečestveno frontovske Bugarske koja će biti stvorena septembarskim ustankom 1944. godine. [97]

 

Tako je Crna trava u toku drugog svetskog rata postala pravi simbol dobrosusedskih odnosa između Jugoslavije i Bugarske.

 

 

3.3. Formiranje bugarskih partizanskih jedinica na teritoriji Jugoslavije

 

U toku narodnooslobodilačke borbe, u Jugoslaviji je rukovođenje oružanim snagama bilo zasnovano na postojanju nacionalnih glavnih štabova i vojnih jedinica povezanih u jedinstvenu narodnooslobodiiačku vojsku Jugoslavije. U njenom sastavu bile su i jedinice pojedinih narodnosti — albanske, slovačke, mađarske — a formirane su i jedinice stranih nacionalnosti od prebeglih vojnika iz neprijateljskih armija. [98]

 

 

97. »Baš tu, na teritoriji Srbije i Makedonije, u žestokoj i krvavoj borbi protiv velikobugarskih i velikosrpskih šovinista nestali su i poslednji ostaci nepo verenja između naših naroda . . . Baš tu je izgrađeno konačno bratstvo između našln naroda i zato je ono tako iskreno i srdačno, zato nam je ono tako dragoceno«, napisao je Sterju Atanasov u članku o jugoslovensko-bugarskoj saradnji, »Borba« oc 12. juna 1945. godine.

 

98. Avgusta 1943. formiran je mađarski bataljon »Šandor Petefi«, kasnije prt rastao u brigadu. Sredinom maja 1943. Cesi i Slovaci formirali su 1. čehoslovački oataljon, a već oktobra i brigadu »Jan žiška«. Avgusta 1943. formirana je nemačka partizanska četa »Ernest Telman«. U Južnobanatskom odredu, u proleće 1944. bilo je 77 partizana Rumuna; novembra 1944, formirana je 1. austrijski bataljon. Novembra 1943. godine formirana je i poznata italijanska partizanska divizija »Garibaldi, a postojali su i bataljoni i čete nazivane »Garibaldi« (u Hrvatskoj i Makedoniji). Vidi šire D. Plenča »Nacionalne manjine i jedinice stranih narodnosti u NOB-u«, VIG, br. 6/1950.

 

177

 

 

Bugarske partizanske jedinice počinju se na teritoriji Jugoslavije formirati krajem 1943. godine. Najviše ih je formirano u 1944. godini i to pretežno od zarobljenih bugarskih vojnika, od vojnika koji su dobrovoljno prišli narodnooslobodilačkom pokretu i od ilegalaca koji su iz Bugarske prebegli na teritoriju Jugoslavije.

 

 

a) Prvi bugarski partizanski bataljon »Hristo Botev«

 

Bugarski partizanski bataljon »Hristo Botev« obrazovan je u drugoj polovini decembra 1943. godine u rejonu Kožufa (blizu Đevđelije) u Makedoniji, na području na kome je postojao jak narodnooslobodilački pokret sa čvrstim osloncem u narodu. Tu su uspešno dejstvovala dva makedonska partizanska bataljona, »Strašo Pindžur« i 2. bataljon 3. operativne zone; na ovom području deluju i organi tek uspostavljene narodne vlasti — 3 gradska narodnooslobodilačka odbora, 3 opštinska i 22 seoska narodnooslobodilačka odbora.

 

U zimu 1943. godine između 15. i 16. decembra, bataljon »Strašo Pindžur«, po dogovoru sa bugarskim potporučnikom Dičom Petrovim, napao je bugarsku graničnu jedinicu u selu Konjsko i dve granične karaule na Kožufu. [99]

 

Partizani su izvršili juriš, a bugarski vojnici, iznenađeni napadom, nisu ni pružili otpor. Iste noći partizani su napali i razoružali karaule »Konjski grob« i »Brce« i zarobili 61 vojnika i jednog podoficira sa celokupnim naoružanjem i opremom. [100] Petnaest zarobljenika odbilo je da stupi u partizane pa su razoružani i pušteni, trojica su uspela da pobegnu, a ostali su se dobrovoljno pridružili partizanima.

 

Odlukom komesara Glavnog štaba Makedonije, zarobljeni bugarski vojnici formirali su 18. decembra 1943. godine

 

 

99. Izveštaj sreskog policijskog načelnika iz Đevđelije o napadu na 1/15. granični pododsek. (A VII, Mikrofilm, Skoplje, F.2/547); Izjava majora Štefana Stojčeva komandanta 15. graničnog odseka. (Isto, F.8/777—780).

 

100. Obaveštajni izveštaj štaba 17. pešadijske divizije o napadu na 1/15. granični pododsek. (Rabotata na BKP v armiiata, dok 184); Optužnica i sudska presuda broj 179/22. V 1944. D. Petrovu i njegovim vojnicima. (A VII, Mikrofilm, Skopje, F.8/709—71 1, F.7/574—579; Tikveš vo NOB, 1943, VGI br. 1/1970, str. 107).

 

178

 

 

u selu Fuštani, u Egejskoj Makedoniji, bugarski partizanski bataljon »Hristo Botev«. Za komandanta i komesara postavljeni su Bugari, Dičo Petrov i Trifun Trifunov Balkanski. Bataljon je kratko vreme bio u sastavu 2. makedonske brigade, a zatim sa makedonskim bataljonom »Stevan Naumov« ušao u sastav Grupe bataljona Glavnog štaba Makedonije. [101]

 

Predaja ovih bugarskih graničnih jedinica u selu Konjsko bio je značajan uspeh koji je nadaleko odjeknuo, jer je za narodnooslobodilački pokret prvi put pridobijena cela

 

Na planini Kožuf, zima 1943/1944. S leva u prvom redu: Dobrivoje Radosavljević, Svetozar Vukmanović, Veselinka Malinska. U drugom redu s desna: Dičo Petrov, komandant bugarskog bataljona »Hristo Botev«, do njega (dole) Bojan Blgaranov, delegat CK BRP, i Ljiljana Ćalovska.

 

 

makar i manja bugarska okupatorska jedinica. Bio je to, zaista, jedinstven primer: od regularne bugarske okupatorske jedinice formirana je bugarska partizanska jedinica.

 

Bataljon »Hristo Botev« u toku februara, sa bataljonom »Stevan Naumov« učestvovao je u poznatom februarskom

 

 

101. Zbornik, tom VII, knj. 2, dok. 104.

 

179

 

 

pohodu kroz istočnu Makedoniju; tada je prebačen na teritoriju Crne trave, i ulazi u sastav Trnskog odreda, a kasnije u sastav 2. sofijske narodnooslobodilačke brigade.

 

Naredbom Glavnog štaba ustaničkog pokreta Bugarske, od 1. maja 1944. godine, bataljon »Hristo Botev« proglašen je za prvi udarni bataljon bugarske Narodnooslobodilačke vostaničke armije (NOVA), a njegov komandant Diče Petrov unapređen je u čin majora. [102]

 

 

b) Formiranje bugarskih partizanskih brigada 1. sofijske, 2. sofijske i brigade »Georgi Dimitrov«

 

Dolaskom bataljona »Hristo Botev« u Crnu travu stvoreno je jezgro za brže formiranje i drugih bugarskih partizanskih jedinica na teritoriji Jugoslavije.

 

Početkom marta 1944. godine ilegalci, koji su ovamo prebegli iz Bugarske, formirali su bugarski partizanski bataljon »Vasil Levski«. Nekoliko dana kasnije, u rejonu sela Dobro Polje (Jugoslavija), partizanski bataljoni »Hristo Botev« i »Vasil Levski« ulaze u sastav bugarskog Trnskog partizanskog odreda. [103] Ovaj odred je sa 3. makedonskom udarnom brigadom i Kosovskim narodnooslobodilačkim partizanskim odredom u toku apriia i maja učestvovao u borbama u prvoj fazi neprijateljske bugarske prolećne ofanzive.

 

Početkom maja u selu Kalna (Jugoslavija) formirana je 1. sofijska partizanska brigada, pretežno od mladih i neiskusnih ilegalaca prebeglih iz Bugarske na slobodnu teritoriju Crne trave. Prema organizacionom sastavu, jedinica je formirana po uzoru na brigade narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Ovom činu prisustvovali su članovi rukovodstva bugarskog pokreta otpora koji su se tada nalazili na jugoslovenskoj teritoriji, komandant Glavnog štaba Makedonije Mihailo Apostolski i delegat Komunističke partije Jugoslavije i Vrhovnog štaba Svetozar Vukmanović Tempo. Bilo je dogovoreno da se brigada spusti u dolinu

 

 

102. Rabotata na BKP v armijata, dok. 108.

 

103. »Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije 1941—1945«, Beograd, 1964, str. 714; Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 82.

 

180

 

 

reke Strume i pokuša da od nekoliko hiljada silom mobilisanih ljudi koji su radili na pruzi Sofija—Kule (Grčka) mobiliše nove borce. Iz brigade su odvojene dve grupe od po 20 boraca i upućene preko granice u Bugarsku da bi u radomirskom i trnskom kraju formirale nove partizanske odrede. [104]

 

U prvoj polovini maja 1944. formirana je, opet u selu Kalna, bugarska 2. sofijska narodnooslobodilačka brigada; činili su je borci Trnskog partizanskog odreda i zarobljeni bugarski vojnici u borbi za Kratovo — ukupno oko 180 boraca. [105] Ova brigada, formirana u jeku prolećne ofanzive, zajedno sa srpskom 6. i 7. južnomoravskom brigadom odmah je stupila u borbu protiv bugarske fašističke vojske i policije.

 

Nešto kasnije, uz pomoć Pirotskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda, 2. sofijska narodnooslobodilačka brigada prebacila se grebenom Stare planine u Bugarsku da bi se u Srednjoj gori povezala sa partizanskim snagama i bugarskim rukovodstvom pokreta otpora. Sa njom su iz Crne trave pošli članovi bugarskog rukovodstva i engleske vojne misije, određene za vezu pri Glavnom štabu NOVA. Ali, u toku marša kroz bugarsku teritoriju, brigada se 23. maja u okolini sela Batulija sukobila sa nadmoćnim snagama bugarske fašističke vojske i policije i posle ogorčene borbe razbijena. Gubici su bili vrlo teški. Poginulo je nekoliko poznatih bugarskih rukovodilaca, komandant bataljona »Hristo Botev« major Dičo Petrov [106] i članovi engleske vojne misije.

 

Početkom juna na teritoriji južne Srbije, u Jablanici, formirana je 3. bugarska narodnooslobodilačka brigada »Georgi Dimitrov«.

 

Formiranju ove brigade prethodile su dugotrajne pripreme:

 

Decembra meseca 1943. godine 1. bataljon 123. puka 27. bugarske pešadijske divizije 1. okupacionog korpusa smešten je u Lebane. U toku prvih meseci 1944. godine,

 

 

104. S. Trnski, n. d. str. 563, 567, Hronologija 1941—1945, str. 770.

 

105. S. Trnski, n. d. str. 591. Hronologija 1941—1945.

 

106. Izveštaj Balkanskog o razbijanju 2. sofijske brigade. U ovoj borbi su poginuli: Vlado Tričkov, Jordanka Čankova, Nećo Ivanov, Dičo Petrov i drugi bugarski rukovodioci. (Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 82).

 

181

 

 

vojnici 1. bataljona izveli su nekoliko akcija protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske u selima Belanovcu, Bogojevcu, Geili i Bošnjacima, popalili kuće, pobili seljake, a one koji su preživeli, oterali u logore, u Bugarsku.

 

Grupa od šestoro progresivnih oficira i vojnika u ovom bataljonu, koju je organizovao bataljonski lekar Kiril Ignjatov, uspela je da se u toku meseca marta poveže sa rukovodiocima narodnooslobodilačke borbe ovog kraja, a kasnije susretne i sa nekim članovima Glavnog štaba Srbije. Dogovoreno je da pored dr Ignjatova partizanima priđe i grupa bugarskih vojnika. U toku noći 17. maja 1944. bataljon je kod mesta Prekopčelice, nedaleko od Lebana, »upao« u zasedu 11. srpske brigade 24. divizije narodnooslobodilačke vojske. Partizanima su se bez borbe predale 2. i 3. četa — ukupno 230 vojnika. Komandir 1. čete, koji je bio u zaštitnici a nije ništa znao o dogovorenoj zasedi, uspeo je da se povuče. Bugarski vojnici koji su se predali dobrovoljno su odlučili da li ostaju u partizanskim jedinicama ili ne. Svi su se priključili partizanima, iako je kasnije njih desetorica pobeglo nazad u Lebane. Od bugarskih vojnika 2. i 3. čete 1. bataljona 123. bugarskog okupatorskog puka formiran je najpre partizanski bataljon, a nešto kasnije, u junu mesecu, brigada »Georgi Dimitrov«. Prvi komandant brigade postao ie dotadašnji oficir u bataljonu, Atanas Rusev, a komesar bataljonski lekar Kiril Ignjatov. Posle predaje granične jedinice u selu Konjsko ovo je bio drugi slučaj da se čitava bugarska jedinica predala jedinicama narodnooslobodilačke vojske. [107]

 

Čitav mesec dana, sve do prvih borbenih dejstava, brigada »Georgi Dimitrov« organizaciono se sređivala i politički učvršćivala. Sa vojnicima se strpljivo radilo i strpljivo objašnjavao njihov novi položaj i zadaci. Dobro obezbeđena, redovno snabdevana, relativno dobro smeštena, brigada se kroz svakodnevnu vojnu i političku obuku pripremala za borbene zadatke.

 

 

107. Dr Kiril Ignjatov, n. č. VIS br. 8/1957, str. 51—59; General-major Atanas Rusev: Treta blgarska NO brigada »Georgi Dimitrov«, VIS, br. 3/1969, str. 39; dr Milivoje Perović, n. d. str. 351; A VII, Mikroteka, NAV-N-T-311, F. 187/722—725; komandant za Srbiju Felber tražio je izjašnjenje od komandanta bugarskog korpusa Nikolova zašto su se predale dve čete 123. bugarskog puka. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-511, F. 256/770).

 

182

 

 

Dr Ignjatov, prvi politički komesar brigade »Georgi Dimitrov«, u jednom svom zapisu piše o tome kako je srpsko stanovništvo prihvatilo bugarsku partizansku brigadu: »Žene, muškarci i deca susretali su nas sa cvećem. . . Do juče su ti isti ljudi drhtali od užasa i straha kada bi čuii da doiaze okupatorske jedinice, a danas su nas prihvatili kao najbliže, sa osećanjem koje teško mogu da opišem.« [108] Bugarska narodnooslobodilačka brigada »Georgi Dimitrov« dejstvovala je do sredine avgusta u sastavu 22. i 24. divizije narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, a zatim došla pod komandu Glavnog štaba Makedonije; 11. septembra 1944. godine prebacila se u Bugarsku i učestvovala u septembarskom ustanku. [109]

 

Na teritoriji Jugoslavije formirano je još nekoliko manjih bugarskih partizanskih jedinica, koje su uoči 9. septembra prebačene u Bugarsku.

 

U drugoj polovini aprila 1944. godine, u okviru Udarne grupe divizija narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije" koja je u prvoj polovini 1944. godine, od 20. marta do 20. maja, u dolini Ibra, Studenice, Zapadne Morave, do Užica, dejstvovala protiv bugarskih okupatorskih jedinica, — formirana je takozvana Internacionalna četa [110] od zarobljenih bugarskih vojnika i vojnika drugih nacionalnosti koji su služili u nemačkim jedinicama. Internacionalna četa dejstvovala je u okviru 3. brigade 2. proleterske divizije narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, a priključeni su joj i zarobljeni bugarski vojnici. Sredinom avgusta ova grupa od oko 150 Bugara, sa Šterjom Atanasovim, stigla je u Glavni štab Srbije. [111] Krajem avgusta prebačena je u Crnu travu.

 

Od jedne veće grupe zarobljenih bugarskih vojnika u prolećnoj ofanzivi u Makedoniji, formiran je 19. juna na Petrovoj gori bugarski partizanski bataljon »Rakovski«; vrlo brzo, zbog nespremnosti bugarskih vojnika da se bore za ostvarivanje ciljeva narodnooslobodilačkog pokreta, ovaj bataljon se raspao. [112]

 

 

108. Dr K. Ignjatov, n. č. str. 64.

Zbornik, tom I, knj. 9, dok. 1, 30, 98, 178.

 

109. Sastav: Peta narodnooslobodilačka udarna divizija i Druga proleterska brigada.

 

110. A VII, k. 733, F. 2, dok. 20; Zbornik, tom I, knj. 7, dok. 151.

 

111. A VII, k. 234, F. 1, dok. 2/31.

 

112. M. Apostolski, n. č. str. 207.

 

183

 

 

Sredinom avgusta, 2. proleterska i 5. krajiška narodnooslobodilačka divizija narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u teškim borbama na Kopaoniku na sektoru Kuršumlija—Blace—Merčez razbile su dva bataljona 122. pešadijskog puka 27. bugarske okupatorske divizije. Zarobljeno je oko 130 bugarskih vojnika, koji su sa još sedamdesetak svojih drugova oformili bataljon i, po naređenju Glavnog štaba Srbije, dobili 50 pušaka, 10 puškomitraljeza, 150 ručnih bombi i 11.000 metaka. [113] Posle nekoliko dana jedna jedinica 24. divizije narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sprovela je ovaj bugarski bataljon na slobodnu teritoriju, na desnu obalu Južne Morave. [114]

 

Kada su se krajem avgusta 1944. godine bugarska okupatorska vlast i bugarska okupaciona vojska i policija povlačile u rasulu, na teritoriji Jugoslavije formirane su još neke bugarske partizanske jedinice. Septembra 1944, u rejonu Soko Banje, 45. divizija narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije formirala je od razoružanih Bugara jedan dobrovoljački bataljon [115] i radni bataljon za opravku puteva. Nekako u isto vreme, početkom septembra, u okolini Preševa formiran je bugarski partizanski bataljon »Vasil Kolarov«. Činili su ga bugarski politički zatvorenici koje su iz zatvora Idrizovo oslobodili borci 3. makedonske udarne brigade. [116]

 

Uoči 9. septembra na jugoslovenskoj teritoriji u selu Dobro Polje (Crna trava) formirana je i 1. sofijska narodnooslobodilačka divizija, kao prva divizija NOVA; u njen sastav ušli su Trnski, Radomirski i Breznički partizanski odred i grupa koja je na ovu teritoriju došla sa Šterju Atanasovim. Sledečih dana, na putu za Sofiju, njeno brojno stanje se povećalo. Posle 9. septembra dobila je naziv 1. pešadijska gardijska divizija. [117]

 

 

113. Zbornik, tom I, knj. 9, dok. 135, 136, 145.

 

114. Isto, dok. 173, 178; knj. 11, dok. 17.

 

115. Isto, dok. 175. (izgleda se u bugarskoj istoriogratiji ovaj bataljon naziva »Petko Napetov«).

 

116. U bugarskoj istoriogratiji stoji da je ovaj bataljon formiran 27. avgusta, što je netačno, pošto je 3. brigada napad na zatvor izvršila 29/30. avgusta. (A VII, k. 233, reg. 28/4; Hronologija 1941—1945, str. 858, 914).

 

117. KBE, tom IV, str. 303.

 

184

 

 

Sve bugarske narodnooslobodilačke jedinice formirane na teritoriji Jugoslavije, našle su se uoči septembarskih događaja u Bugarskoj i odigrale značajnu ulogu.

 

Formiranje i naoružavanje bugarskih partizanskih jedinica na jugoslovenskoj teritoriji bio je značajan doprinos jugoslovenskog narodnooslobodilačkog pokreta, i jugoslovenskih naroda, bugarskom oslobodilačkom pokretu i bugarskom narodu. Bio je to dokaz internacionalističke solidarnosti jugoslovenskih komunista, dokaz spremnosti za prevazilaženje teških opterećenja gomilanih u prošlosti, dokaz spremnosti Komunističke partije Jugoslavije da uspostavi i razvija odnose sa Bugarskom radničkom partijom zasnovane na obostranom razumevanju i saradnji.

[Previous] [Next]

[Back to Index]