ДЕО ТРИНАЕСТИ. ЕГЕЈСКА МАКЕДОНИЈА ОД 1919-1941. ГОДИНЕ
Аутори:
- Тодор Симовски и Христо Андоновски: глава I—II
Глава I. — Промене етничког састава становништва у Егејској Македонији 223
1. Егејска Македонија непосредно после Првог светског рата
2. Међународни уговори о заштити мањина и положај Македонаца у Грчкој
3. Политички живот у Грчкој од Лозанске конвенције 1923. Године до светске економске кризе (од 1929. до 1932. године)
4. Односи југославије и Бугарске према Грчкој у вези са македонским становништвом
Глава II. — Положај Македонаца у Грчкој до фашистичке окупације 2361. Егејска Македонија за време и после велике светске кризе
2. Стварање и делатност ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији
3. Промене у ставовима КПГ у вези са македонским питањем
4. Појачано угњетавање Македонаца за време метаксасове диктатуре
5. Македонци у грчко-италијанском рату од 1940. до 1941. године
Глава I. Промене етничког састава становништва у Егејској Македонији
1. ЕГЕЈСКА МАКЕДОНИЈА НЕПОСРЕДНО ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Део Македоније који je присаједињен грчкој држави после првог светског рата обухватао je површину од 34 356 km2. Ha том пространству живело je укупно 1 042 029 становника (према подацима Карнеџијеве анкетне комисије из 1913. године), од којих Македонаца 329 371, Турака 314 354, Грка 236 775, Албанаца 15 108, Влаха 44 414, Цигана 25 302, Јевреја 68 206 и других 8 019. Међутим, према попису грчких власти из 1920. године, Егејска Македонија je имала 1 090 432 становника.
Грчки властодршци, држећи се донекле административне поделе Македоније из времена када je она била у оквиру Турске, укључили су Македонију у државну организацију Грчке. Они су Егејску Македонију претворили у посебну губернију са специјалним обласним гувернером, односно министром за северну Грчку, коме су потчињене западнотракијска и јужноепирска област. Да би се обезбедила ефикаснија контрола над становништвом Егејске Македоније, атински управљачи су je поделили на три генералне дирекције, и то: генерална дирекција за централну Егејску Македонију са седиштем у Солуну, која je обухватила округе солунски, халкидички, кукушки, воденски, берски; генерална дирекција за источну Егејску Македонију са седиштем у Кавали, у чији су састав ушли окрузи серески, драмски и кавалски, и генерална дирекција за западну Егејску Македонију са седиштем у Кожанима, у чији су састав ушли окрузи кожански, лерински и костурски.
223
Због дуготрајних ратова привреда Егејске Македоније била je потпуно разорена. Огромне површине земље остале су необрађене због тога што су их напустили сопственици или због недостатка потребног инвентара и запрежне стоке. Џе мању штету претрпели су и индустрија и занатство у градовима, на првом месту у Кавали, Драми и Солуну, где je била концентрисана углавном дуванска индустрија.
Грчка се после рата није суочила само са проблемом обнављања разорене привреде већ и са политичком ситуацијом на територији Егејске Македоније, где су, и поред масовних исељавања, Македонци и даље остали бројни национални, негрчки елемент. Планови грчких влада о истеривању, исељавању и о евентуалној асимилацији Македонаца нису могли да буду реализовани. Протеривање Македонаца, које су грчки владајући кругови приморали да напусте родну земљу, ублажавано je доласком пресељеника из Пиринске и Вардарске Македоније, од којих се већина ни по језику, ни по обичајима и пореклу није могла сматрати Грцима.
Колонизација, коју je грчка влада имала намеру да спроведе и коју je спровела у Македонији насељавањем Грка са Кавказа и из других делова Мале Азије, није дала очекиване резултате у промени етничког састава становништва. Једина алтернатива за званичну Грчку била je да даље врши притисак и да малтретира Македонце како би били принуђени да напусте Грчку, a они који би остали да се подвргну безобзирној асимилацији. Ha тај начин хтело се и радило на томе да се измени етнички лик Егејске Македоније у корист грчког елемента.
У остварењу намере за промену етничког састава и грцизирања становништва у Егејској Македонији, грчкој влади je ишла на руку и посебна конвенција о „добровољној" размени становништва између Бугарске и Грчке. Поменута конвенција потписана je 27. XI 1919. године, као додатак члану 56. Мировног уговора између Бугарске и Грчке. Ова конвенција послужила je к,ао „законски“ основ да се на најбруталнији начин отерају из Егејске Македоније нове хиљаде Македонаца.
Конвенција између Грчке и Бугарске из 1919. године о „добровољној“ размени становништва и каснија Лозанска конвенција од 17. I 1923. године између Турске и Грчке о обавезној размени хришћанског становништва из Турске и муслиманског становништва из Грчке биле су срачунате на то да се коренито измени национални састав становништва у Егејској Македонији у корист Грчке. Десетине села и градова потпуно je или делимично опустошено и напуштено. Десетине хиљада Македонаца протерано je у Бугарску, као и велики број муслимана у Турску. Према попису из 1920. године, у Егејској Македонији je живело 81 900 лица рођених у иностранству, која су у ствари била припадници разних
224
народности досељених у Егејску Македонију у време ратова и одмах после њих. Може се сматрати да број емиграната из Егејске Македоније тада није био мањи од 50 000 Македонаца и нешто више муслимана.
Према одредбама Нејске конвенције о „добровољној“ размени становништва између Грчке и Бугарске, у Бугарску се легално иселило укупно 32 232 лица, a неколико стотина пребегло je преко границе без уредних докумената. Број исељених у Вардарску Македонију и у друге земље био je много мањи. Већина Македонаца у Грчкој издржала je притисак и није се иселила. Међутим, неки делови Егејске Македоније овим „добровољним“, a фактички принудним исељавањем претрпели су озбиљне промене, као, на пример, јениџевардарски, гуменџијски и солунски срез, који су у току балканских и првог светског рата били поштеђени војних разарања. Срезови источне Егејске Македоније, заједно са кукушким, који су у току поменутих ратова претрпели највеће материјалне штете и људске жртве и из којих су потекли бројни емигранти, и овог пута су много погођени, јер су у овим крајевима терор и оружане провокације били неиздржљиви.
Иако се емигрирало у Бугарску, етнички састав становништва у Егејској Македонији не би претрпео веће измене на штету Македонаца да није истовремено уследила и размена муслиманског становништва из овог дела Македоније. По сили Лозанске конвенције, у току 1924. године целокупно муслиманско становништво (у чији je састав улазило и око 40 000 муслимана македонске народности, углавном из мегленског краја) иселило се у Турску. Ha њихово место и на место исељеника Македонаца колонизовано je око 640 000 досељеника грчког порекла и осталог православног хришћанског становништва неодређене или прогрчке националне свести. Велики број ових емиграната уопште није знао грчки језик, a матерњи језик био им je турски.
Очигледно je да je последица ових емиграција, нарочито у току 1923. и 1924. године, било бројно повећање грчког становништва, као и становништва са прогрчким осећањима.
Стога се укупни број становника у Егејској Македонији, који je 1920. године износио 1 090 342, у коме je доминирало македонско и муслиманско становништво, 1928. године повећао на 1 418 477 становника. Сада више није фигурирао ниједан муслиман, a узето je у обзир неколико стотина хиљада новонасељених емиграната. Управо због ових крупних миграција, етничка карта Егејске Македоније у току неколико година претрпела je озбиљне промене на штету македонске, a у корист грчке народности, изузимајући костурски, лерински и воденски крај, где je и даље доминирао македонски национални елемент.
225
2. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОРИ О ЗАШТИТИ МАЊИНА И ПОЛОЖАЈ МАКЕДОНАЦА У ГРЧКОЈ
Творци версајског система из империјалистичког табора Антанте, преправљајући карту Европе и Балкана, оставили су бројне припаднике разних националности ван граница њихових матичних земаља. Да би се унеколико олакшао положај ових маса, да би се смањило њихово незадовољство — да и оне буду бар мало заштићене од национално-угњетачких метода буржоаских владајућих класа, силе победнице су покушале, уношењем одговарајућих клаузула у мировне уговоре, да обезбеде бар елементарна национална и демократска права мањинама. У том смислу Грчка je, на основу Нејског уговора (члан 46), била обавезана да се брине о „интересима становника који се разликују од већине становништва по нацији, језику или вери“.
Касније, Уговором о заштити негрчких народности у Грчкој, закљученим у Севру 10. августа 1920. године, Грчка je примила више обавеза које je требало да омогуће истинску трпељивост и правилан однос према мањинским масама. У члану 7. Севрског уговора стајало je: „Нарочито се Грчка задужује да у року од три године после ступања на снагу овог уговора уведе изборни систем који ће водити рачуна о националним мањинама... Неће бити озакоњено никакво ограничавање слободне употребе било ког језика од стране сваког грчког грађанина, било у приватним или трговачким односима, било у области религије, штампе или издања сваке врсте, или на јавним скуповима.“
Уговор je предвиђао једнаке могућности за све националне, верске и језичке мањине да оснивају и имају своје културно-просветне, религиозне и друштвене институције, као и школе са слободном употребом свог матерњег језика. „У односу на просвету, гласио je члан 9. истог уговора, грчка влада ће у градовима и срезовима где живи већи број грађана који не говоре грчки, дати одговарајућа олакшања да би се на тај начин обезбедило да деца тих грчких грађана уче у основним школама на сопственом језику.“ Грчкој влади стављено je у дужност да за такве циљеве и потребе мањина обезбеди потребна средства из државног и општинских буџета.
To je значило извесну гаранцију да ће грчка влада поштовати права, културу и језик и Македонаца и да je била дужна да отвара школе на њиховом језику и цркве у којима би се богослужење такође обављало на њиховом језику. Мада су биле јасне обавезе које су потписивањем уговора примили грчки управљачи, они уопште нису имали намеру да их изврше. Због тога je грчка влада у Друштву народа често нападана и позивана да се придржава међународних уговора и обавеза за заштиту мањина.
226
Бугарска, која je имала аспирације на Егејску Македонију и због тога je Македонце називала Бугарима, упорно je настојала да извуче корист из Севрског уговора о правима „бугарске" мањине у Грчкој, због чега je вршила снажан притисак на Грчку и на Друштво народа да тај уговор ступи на снагу. Под утицајем Друштва народа, a и због тога што je Грчка имала своје сународнике у Бугарској, обе владе су, преко својих министара спољних послова и представника Друштва народа, 29. септембра 1924. године потписале у Женеви посебан протокол на реципрочној основи, познат у дипломатским аналима као протокол „Калфов — Политис".
Овим Протоколом грчка влада je Македонце из Егејске Македоније званично признавала бугарском националном мањином у Грчкој. Осим тога, она je задужена, према одредбама Севрског уговора, да призна права мањинама у Грчкој, да им гарантује заштиту као мањинама, да на њихов захтев отвара школе и цркве. У духу Протокола и уз сагласност званичне Грчке, Друштво народа je одредило пуковника A. Крофа и мајора Марде де Ровера за чланове Мешовите грчко-бугарске комисије и као своје специјалне представнике. Њихов задатак био je да помогну грчкој влади саветима и предлозима о мерама за спровођење одредаба Уговора.
Међутим, Протокол „Калфов — Политис" остао je мртво слово на папиру и претрпео je неуспех из неколико разлога. Један од главнијих било je оштро, одлучно реаговање југословенске владе у вези са применом Протокола. Она je изјављивала да се тиме поткопавају њене позиције и интереси у Вардарској Македонији. Даље, признавање Македонаца из Егејске Македоније бугарском мањином могло je да буде повод за захтев да се и Македонци из Вардарске Македоније признају као бугарска мањина, чему се југословенска влада најенергичније супротставила. Због тога je југословенска влада у изражавању свога незадовољства против „попуштања“ Грчкој отишла тако далеко да je једноставно раскинула уговор о пријатељству са Грчком из 1913. године. С друге стране, Протокол „Калфов — Политис“ није одговарао интересима грчке владе, јер се њиме званично признавало постојање бугарске националне мањине у Грчкој, a самим тим, индиректно, и право Бугарске на претензије над Македонијом. Овај Протокол једино je одговарао интересима великобугарских управљача, који су и пожурили да га ратификују. Услед супротности између Југославије и Бугарске, и тај Протокол je пропао.
Иако je грчки парламент 3. II 1925. године одбацио Протокол „Калфов — Политис“, грчка влада je била свесна да неће бити у стању да сасвим игнорише и Севрски уговор ради обезбеђења
227
права мањинама у Грчкој. Она je знала да je дужна да нешто учини у том правцу, јер се у Друштву народа указивало на потребу да се одредбе Севрског уговора спроведу у дело. У Друштву народа се од Грчке захтевало „да се придржава већ примљених обавеза". Због тога je, на јавној седници Друштва народа, јуна 1925. године, одговарајући на питање које je упутио Савет Друштва народа грчкој влади, грчки делегат Какламанос изјавио да „Грчка још једном потврђује своју намеру да испуни обавезе које произлазе из уговора о мањинама од 10. августа 1920. године“. Он je такође изјавио да ће се почетком наредне школске године, односно октобра 1925. године, обезбедити испуњење обавеза отварањем словенских школа у Македонији.
И заиста, да би се показала да жели да изврши обавезе, грчка влада, односно Министарство просвете, задужило je једну комисију у коју су ушли Папазахарије, Сајакчис и Лазару, да изради буквар намењен македонској деци. Овај буквар, назван Абецедар, завршен je почетком септембра 1925. године и изишао je из штампе на време, пре него што je почела школска година. Он je одштампан латинском азбуком на македонском језику (леринско-битољски дијалект).
Осим тога, још почетком септембра 1925. године, грчко Министарство просвете израдило je и законску уредбу, према којој je решавано питање наставе за националне мањине. Према изјави овог Министарства, уредба je била у сагласности са задужењима Грчке према одредбама међународних уговора, на основу којих je предвиђано оснивање специјалних секција за мањине при Министарству просвете.
У складу са поменутом уредбом, грчки грађани који су припадали мањинама по вери, језику и раси уживали су иста права као и остали грчки грађани и могли су да отварају, управљају и контролишу школе, у којима би се слободно употребљавао њихов матерњи језик. Према овој уредби, школе за мањине требало je да буду отворене у градовима и селима у којима би родитељи изјавили да се код њих говори другим језиком, a не грчким, и да њихова деца желе да уче на матерњем језику. Ове школе требало je да издржава грчка влада, a наставни план требало je да изради Министарство просвете.
Међутим, и поред свега тога, и поред свечаних изјава грчке владе, чак и пред Друштвом народа, да ће поштовати и задовољавати права мањина, и поред израђеног и одштампаног Абецедара, буквара специјално намењеног македонској деци, као и одговарајуће уредбе Министарства просвете, школе за Македонце у Егејској Македонији у којима je деца требало да уче на матерњем језику никада нису отворене. Буквар није пуштен у продају и одмах je заплењен, a нису ни отворене школе за македонску
228
децу на матерњем језику. Терор, малтретирање и политика денационализације и асимилације Македонаца у Грчкој настављени су несмањеном жестином.
И сада су неке околности омогућиле Грчкој да не поштује и не спроводи у дело Севрски уговор о заштити мањина. Један од основних разлога за то била je и чињеница што je међу балканским земљама и даље постојао снажан антагонизам и свака од њих борила се да македонско питање реши у своју корист и на штету македонског народа. Том међубалканском антагонизму и распаљивању страсти помагале су и велике силе, полазећи од себичних империјалистичких интереса и рачуна.
3. ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ У ГРЧКОЈ ОД ЛОЗАНСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ 1923. ГОДИНЕ ДО СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ (ОД 1929. ДО 1932. ГОДИНЕ)
После малоазијског пораза Грчке и после потписивања Лозанског уговора 1923. године, Грчка се нашла у крајње неповољном економском и политичком положају. Пред тадашње грчке владе постављана су многа спољна и унутрашња политичка питања. Спровођење Нејске конвенције о размени становништва између Бугарске и Грчке још више je компликовало нека од тих питања. Лозанска конвенција о размени муслиманског и хришћанског становништва између Грчке и Турске, као и обавезе према Севрском уговору о признавању права мањицама у Грчкој, затим натезања око утврђивања грчко-албанске границе (због захтева 14 села из леринског и костурског краја да буду укључена у састав албанске државе), a на крају и избегличко питање и мере за ублажавање последица економске кризе у земљи, све су то биле околности које су продубљавале национално-политичке и привредне супротности у Грчкој.
У прилично напетој политичкој атмосфери и у обрачунавању између две велике грађанске партије Грчке — Либералне и Ројалистичке — 16. децембра 1923. године спроведени су парламентарни избори у Грчкој. Избори су били пресудни због тога што се овог пута решавала судбина монархије у Грчкој. После ових избора, нова грчка влада пожурила се да спроведе плебисцит, 13. априла 1924. године, када je Грчка проглашена републиком. Под великим притиском краљ Ђорђе II принуђен je да 19. децембра 1923. године напусти Грчку. Међутим, привремена републиканска управа Грчке није значила никакво битно мењање или побољшање буржоаске владавине. Грчки режим наставио je да се сурово
229
обрачунава са обесправљеним масама и није закаснио да ту суровост покаже на делу. Тако су 1. маја 1924. године настали крвави сукоби војске са радницима и припадницима Комунистичке партије Грчке на тргу Националног позоришта у Атини. Таквих сукоба за угушивање радничког покрета било je скоро у свим већим градовима Егејске Македоније. Не могавши да сломи штрајк радника у Водену, који je организовао Трифун Хаџијанев, познати синдикални и комунистички функционер у том крају, власт je била принуђена да позове војску у помоћ.
У Егејској Македонији комунистички утицај je захватио македонске масе, што je нарочито узнемирило нови режим. У то време основане су месне партијске организације у више градова Егејске Македоније, као у Солуну, Беру, Његушу, Водену, Кавали, Драми, Серезу итд. Избијају штрајкови који се брзо шире у свим градовима; радници захтевају побољшање животних услова, повећање надница итд. Не могавши да на задовољавајући начин реши захтеве радничке класе, влада je прибегавала суровим мерама.
Због дубоке економске и политичке кризе ниједна грчка влада није била у стању да остане дуже на власти. Нестабилна и заоштрена политичка ситуација дошла je до изражаја у војном удару и у наметању диктатуре генерала Пангалоса. Двадесет петог јуна 1925. године распуштен je грчки парламент и ухапшено je више политичких личности које су се супротставиле удару. Међутим, ни генерал Пангалос није успео да се одржи на власти више од 14 месеци. Двадесет првог августа 1926. године срушила га je војска и политички кругови који се нису слагали са његовим начином управљања. Диктатор Пангалос не само што није успео да реши ниједно од крупних питања која су потресала Грчку већ je још више погоршао економско-политичку и социјалну кризу у земљи. Режим Пангалоса, посебно према комунистима, показао се веома суровим. Првог јуна 1925. године преки војни суд одржао je прво суђење комунистима, a 8. августа исте године одржан je процес против друге групе комунистичких лидера под оптужбом да су вршили пропаганду за отцепљење Македоније од Грчке и за аутономију Македоније. И поред сурових мера према комунистима и поред разних насиља, прогресивне идеје и циљеви за које су се борили комунисти све више су привлачили широке слојеве народа, посебно у Македонији и Тракији. Веома je илустративан пример општинских избора у Солуну од 18. априла 1926. године, када je уз помоћ комуниста за градоначелника изабран грађански политичар Минас Патрикос.
За владавину диктатора Пангалоса везана je и неславна авантура у Петричу, када je, користећи један погранични инцидент са Бугарском, Пангалос наредио грчкој војсци да умаршира у
230
Бугарску. Услед интервенције Друштва народа, после неколико дана грчка војска je била принуђена да се повуче, a грчка влада да плати Бугарској на име обештећења 50 000 златних лира. Пангалос je са Југославијом закључио познату конвенцију од 17. августа 1926. године, којом су сређена нека питања у вези са слободном зоном у Солуну, железничком линијом Ђевђелија — Солун, питање манастира Хилендара итд. Том конвенцијом грчка влада je признала Македонце у Егејској Македонији као српску мањину. Ову конвенцију вешто je искористила Венизелосова партија у борби против режима Пангалоса. Конвенција je изазвала велику узбуну међу ултранационалистима у Грчкој и постала један од главних разлога за обарање Пангалосовог режима и диктатуре.
После пада Пангалоса, владе су се мењале једна за другом и ниједна од њих није била у стању да реши крупна економска и политичка питања Грчке. Било je срачунато да je Грчкој потребно девет милиона златних стерлинга да би могао да се покрије дефицит, да се стабилизује драхма и да се донекле реши емигрантско питање. С друге стране, због ниских надница и незапослености, штрајкови радника постали су честа појава и они су се често завршавали крвопролићем. У Егејској Македонији у штрајкачком покрету посебно су предњачили дувански радници из Кавале, Солуна и Драме. Један од највећих штрајкова дуванских радника, који je избио 11. јуна 1928. године у источној Егејској Македонији, угушен je интервенцијом војске и жандармерије. Биланс те интервенције био je крвав; у граду Кавала убијено je 6 радника, a 20 je рањено. Утицај КПГ и синдиката забележио je велики успех. У томе je посебно место заузимала Егејска Македонија, која je приликом гласања увек давала процентуално највише гласова за Комунистичку партију и за њене кандидате. Захваљујући томе. на изборима од 7. новембра 1926. године левичарске партије добиле су 16 мандата, од којих су 10 посланичких мандата добили комунисти, јер je за њих гласало 41 982 бирача.
Комунистичка партија Грчке, на трећем ванредном конгресу, одржаном у Атини од 16. новембра до 3. децембра 1924. године, прихватила je одлуке Балканске комунистичке федерације и Четвртог конгреса Треће интернационале о независности Македоније у оквиру балканске федерације. У усвојеној резолуцији изричито се подвлачило, поред осталог, да подела Македоније између Југославије, Грчке и Бугарске још више појачава тежњу Македонаца да уједине три дела распарчане отаџбине и да слободно живе у јединственој и независној Македонији као равноправан
231
члан балканске федерације. У резолуцији се такође захтевало да се Македонцима обезбеди право на националне школе, национална локална самоуправа, верска слобода, поштовање народних и верских обичаја, итд.
Нема сумње да je овакав став КПГ о македонском питању био врло привлачан за македонски народ и било je природно да придобије његове симпатије и поверење. Међутим, с друге стране, грчка буржоазија била je узнемирена због таквог става Комунистичке партије Грчке, који се пропагирао и преко званичног органа КПГ Ризоспастис. Због оваквог стања диктатор Пангалос je наредио да се ухапсе лидери КПГ, који су предати суду под оптужбом да желе да отуђују суверене грчке територије. Процес je почео 25. августа 1925. године и дат му je велики публицитет. Грчка националистичка десница имала je намеру да овим судским процесом компромитује КПГ као антигрчку, издајничку партију, a њене лидере да осуди на смрт. Ови последњи бранили су се изговорима да став и парола о аутономији Македоније представљају само идеолошку оријентацију, a не и конкретни програм за непосредно остварење. Од тада се грчка буржоазија стално служила истим „аргументима“ против КПГ, оптужујући je за равнодушност према грчким националним интересима. Стотине комуниста Македонаца и Грка биће затворено, интернирано и убијено под оптужбом да желе да отцепе Македонију од Грчке.
4. ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И БУГАРСКЕ ПРЕМА ГРЧКОЈ У ВЕЗИ СА МАКЕДОНСКИМ СТАНОВНИШТВОМ
Непосредно после првог светског рата настало je више спорова између Грчке и Југославије око Слободне солунске зоне, око неких територија, a нарочито у вези са Македонијом. Ипак, међусобни односи извесно време могли су се сматрати доста добрим.
Чињеница je да je Југославија, у време када je Грчкој било најтеже у грчко-турском рату, скоро отворено стала на страну Грчке, a и трговински односи развијали су се на узајамну корист. Kao резултат свега тога потписана je конвенција 10. маја 1923. године, којом je регулисано више спорова и постављени су основи за југословенску слободну зону у једном делу солунског пристаништа.
Међутим, последица потписивања Протокола „Калфов — Политис", 24. септембра 1924. године, било je изазивање озбиљне затегнутости између две државе. Југословенска влада je осетила да су овим Протоколом погођени њени интереси чак и у Вардарској Македонији и без колебања je одлучила да предузме одлучне
232
Димо Хаџи Димов
Димитар Влахов
Кочо Рацин
Никола Јанков Јонков Вапцаров
----------------------
мере. Југословенска влада je коначно стигла дотле да je 17. новембра 1924. године раскинула уговор о савезу и пријатељству са Грчком, закључен 1913. године. Осим тога, југословенска влада јасно je ставила до знања грчкој влади да се „не може сложити да славофоне из грчке Македоније призна за Бугаре, када она славофоне који живе северно од грчке линије, према југословенској Македонији, сматра Србима“. Тадашња влада краљевине СХС претила je да ће се зближити са Бугарском да би постигла споразум на основу поделе сфера утицаја у Егејској Македонији.
У ноти урученој грчкој влади, као разлози раскида ранијег уговора о пријатељству са Грчком наглашавани су и други моменти, осим Протокола, као што je избегавање Грчке да испуни обавезе које произлазе из конвенције из 1923. године и пролонгирање спора око држављанства извесног броја становника у Солуну и другим местима Грчке, које je југословенска влада третирала као своје држављане. Југословенска влада такође je реаговала против намере грчких властодржаца да национализују имовину манастира Хилендара. Ha захтев Македонаца из Егејске Македоније југословенска влада посебно je инсистирала да они буду признати за Србе, односно као српска национална мањина у Грчкој.
Напад и оштри протести југословенске владе против Грчке приморали су грчку владу да брже обнови преговоре са Југославијом, али услед претераних претензија југословенске владе и крутости и непопуштања грчке владе, преговори су се неколико пута нашли у безизлазној ситуацији и на крају су прекинути. Последица притиска са југословенске или бугарске стране на Грчку обично je било спровођење разних насиља и непријатељских кампања против Македонаца у Грчкој. У том погледу нарочито je карактеристичан случај са градом Соровичем, где су 1. фебруара 1926. године, наводно због „антигрчких“ митинга у Србији, великогрчки националисти напали школу у којој je настава извођена на македонском језижу и уништили књиге штампане на словенском језику, односно македонски бухвар Абецедар. Због таквих и сличних терористичких акција, више македонских породица из Егејске Македоније било je принуђено да емигрира у југословенски део Македоније, и то углавном у битољски и ђевђелијски крај.
Ипак, због тога што je Грчка била изолована и имала слабе везе са западним земљама, a налазила се у врло тешкој економској ситуацији, која je настала као последица грчко-турског рата, затим услед емиграције која je буквално преплавила Грчку, посебно Егејску Македонију, као и због оружаног инцидента са Бугарском октобра 1925. године, влада Пангалоса je на крају била
233
принуђена на попуштање и, 17. августа 1926. године, потписала je неколико уговора са Југославијом.
Овим уговорима уређивана су нека спорна питања између две земље. Југословенска слободна зона у Солуну се проширила, док je железничка линија Ђевђелија — Солун уступљена Југославији. Македонци у Егејској Македонији званично су признавани као српска национална мањина. У то време такође су решена и нека друга, до тада спорна питања. Међутим, финансијски магнати у Грчкој и њихове грађанске партије оштро су реаговали против грчко-југословенског уговора и, 26. августа 1926. године, односно девет дана после његовог потписивања, пошто уговор није ратификовао грчки парламент, влада генерала Пангалоса била je принуђена да поднесе оставку. После овог догађаја односи између две земље поново су заоштрени, a путем штампе и осталих облика пропаганде грчка влада je нападнута због неиспуљавања обавеза, малтретирања и терора над македонским словенским становништвом у јужном делу Македоније. Међутим, било je очигледно да обе стране нису хтеле да ситуација достигне крајње границе. Пошто су се умирили духови, постепено je настало поновно зближавање; тако je 27. новембра 1927. године између Југославије и Грчке потписан трговачки уговор, док je две године касније, односно 27. марта 1929. године, у Женеви потписан и посебан споразум којим су регулисана главна спорна питања, међу којима и питање о југословенској Слободној зони у Солуну. О македонској националној мањини у Егејској Македонији и сада није било речи, то јест и даље уговорне стране нису признавале постојање македонске националне машине у Грчкој.
Ha основу грчко-бугарске конвенције о размени становништва, у Бугарску се до 1928. године иселило 32 000 Македонаца из Егејске Македоније. У складу са Нејском конвенцијом, исељеним породицама обе државе су гарантовале откуп односно исплату непокретне имовине коју су напустиле приликом исељавања. Међутим, било je природно да ће настати тешкоће услед великог броја избеглица из обе земље око доказивања права власништва на имовину, као и њиховог оцењивања. Тешкоће су постајале још сложеније због чињенице да су право на обештећење, односно исплату имовине имали не само емигранти који су се исељавали по сили Нејске конвенције већ и они који су напустили ове две државе раније, чак и пре балканских ратова.
За решавање овог тако сложеног и тешког проблема формирана je грчко-бугарска мешовита комисија, којом je руководио високи службеник постављен од стране Друштва народа. Комисија je формирала више поткомисија на терену у Егејској Македонији, Тракији и у Бугарској и оне су радиле интензивно и доста савесно.
234
Међутим, због низа објективних тешкоћа, a често и због намерно створених тешкоћа од обе државе, поткомисије нису биле у стању да заврше рад у одређеном року.
Да би регулисале међусобне економске обавезе, да би обештетиле имовину емиграната, обе државе потписале су посебни уговор 8. децембра 1927. године, који je требало да среди све спорове и да одреди начин исплате имовине. Такав уговор био je неопходан како због великог броја заинтересованих емиграната тако и с обзиром на број имања која je требало да буду ликвидирана. Тешкоће настале услед нових момената и разлога захтевале су закључивање новог уговора.
Обе државе су, уосталом, 9. децембра 1927. године закључиле нови уговор, познат под именима потписника, министара финансија обеју држава. Овај уговор назван je Уговор „Молов — Кафандарис11, a био je под покровитељством Друштва народа и њиме су у извесној мери регулисана спорна имовинска питања избеглица. Уговор je представљао и извесну гаранцију да ће напуштена имања бити исплаћена избеглицама. Он je ратификован, уз извесно колебање Бугарске, тек 3. априла 1928. године, a грчка влада га je ратификовала још касније, годину дана после потписивања, 9. децембра 1928. године.
235
Глава II. Положај Македонца у Грчкој до фашистичке окупације
1. ЕГЕЈСКА МАКЕДОНИЈА ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ВЕЛИКЕ CBETCKE КРИЗЕ
Крупни миграциони покрети у Егејској Македонији после првог светског рата морали су да оставе негативне последице и на њену привреду.
Пред грчке власти постављао се проблем не само обнављања привреде већ и смештаја више од једног милиона избеглица, од којих je број само оних у Егејској Македонији износио око 640 000 људи. Од овог броја 427 297 људи смештено je по селима и кућама исељених Турака и Македонаца или су за њих подигнута нова насеља. Избегличким породицама стављено je на располагање 50 272 муслиманске и 3 204 македонске напуштене куће, a подигнуто je и 42 826 нових кућа. Осим тога, избеглице су добиле на обраду и обрадиве површине, одузете од исељеника, као сопствену земљу. Показало се да je земља одузета од исељеника и додељена избеглицама недовољна да задовољи потребе многобројног избегличког становништва. Због тога су мелиорацијом блата и мочвара створене нове површине плодне земље, која je такође додељена избеглицама. Стога су предузети крупни мелиорациони радови, којима je у периоду од 1924. до 1929. године оспособљено више стотина хиљада декара земље, од којих je 462 000 декара добијено исушивањем пет блата и језера у Егејској Македонији: Арџанског, Аматовског, Јениџевардарског, Техинског и Берекетлијског.
У исто време за градско избегличко становништво, које je бројала око 210 000, до краја 1930. године подигнуто je 10 000 нових
236
станова о државном трошку, a такође je искоришћено и 11 282 муслиманске и известан број македонских кућа. Само у Солуну искоришћено je 4 027 станова исељених породица.
Према једној званичној грчкој статистици, избегличко становништво у Егејској Македонији je 1928. године бројало 638 253 лица, од којих су 99 658 дошла из Грчке до 1922. године, a 538 595 лица после 1922. године, односно после пораза Грчке у Малој Азији и после закључивања Лозанске конвенције. Више од једне трећине, односно 232 812 биле су избеглице из Мале Азије, из источне Тракије 165 543, из Понта и Кавказа 183 693, a осталих 56 698 избеглица дошло je из Бугарске, Цариграда, Вардарске Македоније, СССР-а, Албаније и Румуније. Од свих ових избеглица 427 297 било je смештено по селима, a остали по градовима.
Смештај толиког броја избегличког становништва, и то само у Егејској Македонији, и његово активно укључење у производњу економски ослабљене грчке државе представљао je огромни терет и крупне финансијске издатке. Средства за покривање тих трошкова грчка влада покушала je да нађе закључивањем великих, такозваних избегличких зајмова код међународних банака, уз релативно високе камате. Kao резултат свих ових промена и допунских улагања, у првом реду у земљорадњу и прерађивачку индустрију, привреда у Егејској Македонији постепено je почела да јача. У првом реду повећане су обрадиве површине, a интензивнијом применом агротехничких мера повећани су приноси. Велике површине засађиване су памуком и дуваном, повећан je фонд крупне и ситне стоке. Очигледан je био и релативни напредак индустрије, пре свега прерађивачке, текстилне и дуванске. Текстилна индустрија успешно je напредовала у градовима Водену, Његушу, Солуну и Беру, a дуванска у Солуну, Кавали и Драми. Ове индустријске гране у поменутим градовима постојале су и пре укључивања Егејске Македоније у грчку државу, a затим су наставиле да се проширују. Известан просперитет забележен je и у занатству, рударству, риболову и у трговини. Солунско пристаниште, иако je изгубило ранију крупну улогу због одсеченог залеђа, поново оживљава транзитном трговином. Такође се запажао напредак и кавалског пристаништа.
Иако je грчка влада донекле успела да стабилизује економску ситуацију у земљи и да само делимично реши проблем смештаја избеглица, она ипак није била у стању да потпуно реши социјалне проблеме који су се све више заоштравали.
Светска економска криза 1929 —1932. године негативно се одразила и на привреду Грчке. Незадовољство широких народних маса, избеглица и Македонаца староседелаца расло je све више паралелно с тим, a македонско питање није скинуто са дневног реда грчке унутрашње политике и Друштва народа. Повод грчком режиму за нове репресивне мере против Македонаца
237
давали су и врховистички упади у Егејску Македонију. Михаиловистичке чете и даље су упадале на територију Егејске Македоније и својим терористичким акцијама још више су погоршавале и онако тешку и несносну ситуацију Македонаца који су остали да живе у Егејској Македонији.
Немоћна да изиђе на крај са незадовољним радним масама, које су се све више оријентисале улево, грчка буржоазија je предузимала оштре мере, нарочито против комуниста и Македонаца.
Утицај и ауторитет Комунистичке партије Грчке, посебно међу Македонцима и грчком емиграцијом у Македонији, били су веома јаки, иако се и сама Партија није показала зрелом и идејно политички наоружаном да би са успехом могла да руководи радничким покретом. Колико je био снажан утицај КПГ и колико су широке радне масе и интелигенција биле оријентисане према њој види се и из чињенице да je од 14 325 гласова, које je КПГ добила на парламентарним изборима 1928. године (али ниједан мандат), на наредним изборима, 25. септембра 1932. године, њихов број je повећан за више од четири пута. КПГ je на овим изборима добила 58 233 гласа и девет посланичких места у грчком парламенту. Заслужује да се помене и чињеница да je већина од тих гласова добијена у Македонији. Осим тога, Земљорадничка левичарска партија на истим изборима добила je 72 311 гласова и једанаест народних посланика, од којих највећи процент у Егејској Македонији. Ови избори су показали да демократске снаге у Грчкој, посебно у Егејској Македонији, све више расту. Ha наредним парламентарним изборима, одржаним 5. јула 1935. године, КПГ je двоструко повећала број гласова, добијајући 98 699 гласова, односно 9,59% од укупног броја гласова у целој Грчкој. To je био доказ да je КПГ заиста израсла у озбиљну политичку снагу Грчке, и то са безрезервном подршком Македонаца и грчке емиграције у Егејској Македонији. С друге стране, штрајкови и захтеви за решавање многих социјалних проблема и за демократизацију земље учестали су и претили да из темеља пољуљају њено буржоаско уређење.
2. СТВАРАЊЕ И ДЕЛАТНОСТ ВМРО (УЈЕДИЊЕНЕ) У ЕГЕЈСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
Рађање и распрострањење ВМРО (Уједињене) и у Егејској Македонији између два светска рата било je резултат специфичних услова у којима се нашао македонски народ после првог светског рата и неопходна и погодна форма за акцију Комунистичке партије Грчке да у своје редове мобилише што већи број Македонаца.
238
Стагнација у пољопривредној производњи, као што je већ наглашено, осетни пад производње дувана за око 40%, хиперпродукција у неким индустријским гранама, веома јефтина радна снага, углавном од преко једног милиона придошлих избеглица из Мале Азије у Грчку, стално задуживање код иностраног капитала била су главна обележја економског положаја Грчке у годинама после првог светског рата, нарочито после катастрофе коју je у Малој Азији претрпела грчка војска у рату против Турске 1922. године. Чести војни удари у земљи по сугестијама две главне грађанске партије — крупнокапиталистичке Либералне партије, којом je руководио Елефтериос Венизелос, и монархо-феудалне, у исто време допуњују привредно и политичко банкротство земље и још више повећавају незадовољство народа. С друге стране, ни ситуација на Балкану уопште није била боља због аспирација и империјалистичких тенденција националистичке буржоазије балканских земаља према Македонији, док се македонски народ налазио под директним ударом тенденција присвајања што већег дела Македоније.
При таквом стању територијалне распарчаности Македоније и насилне поделе македонског народа између три и четири различите земље (ако се узме у озбир да се и један мали део југозападне Македоније нашао у државним границама Албаније), у условима терора и систематске асимилације, македонски народ у овом делу Македоније, да би сачувао своју егзистенцију и своју националну индивидуалност у периоду после првог светског рата, морао je да се прилагоди новоствореним условима и да се определи на страну оне политичке партије у Грчкој која би му обећала националну равноправност и гарантовала право на самоопредељење.
Тачно je да je један део Македонаца у Егејској Македонији стао на страну Популистичке партије, с једне стране, због опозиције према Либералној партији Венизелоса, који je био инспиратор да се у Грчку, a нарочито у Македонију доведу стотине хиљада малоазијских избеглица према одредбама поменутог грчко-турског уговора из 1923. године и да се населе на имањима исељених македонских муслимана и на имањима Македонаца исељених у Бугарску, a, с друге стране због демагошког иступања популистичких политичара, који су обилно користили незадовољство домородачког становништва због тога што их je долазак избеглица лишавао имања. Међутим, македонско најамно радништво и напредније македонско сеоско и градско становништво масовно je стало на страну грчке Комунистичке партије, која je од 1924. године па даље, на 6. и 7. конференцији Балканске комунистичке федерације, усвојила став о стварању уједињене и независне Македоније.
239
Иступајући са лењинистичким и револуционарним паролама, грчка Комунистичка партија je привукла симпатије напредног дела македонског народа, пре свега пролетаријата у Солуну, Водену, Његушу, Беру, Серезу, Драми и Кавали, као и у печалбарским крајевима (костурски и лерински крај). Партија je међу Македонцима имала најдоследније борце и савезнике у класној борби, и, да би привукла још већи број Македонаца, КПГ je дозволила формирање ВМРО (Уједињене) на територији Егејске Македоније, која je формирана у Бечу после Мајског манифеста 1924. године.
Стварањем ВМРО (Уједињене) Манифестом се најављивао широки македонски демократски покрет, који je и у Пиринској и у Вардарској, a касније и у Егејској Македонији, народ прихватио и подржао. Касније, око 1930. године, у периоду када je руководство КПГ подржавало став о самоопредељењу македонског народа до отцепљења, улагани су појачани напори за повезивање активиста ВМРО (Уједињене) у сва три дела Македоније. О једној таквој узбурканости сведочи и неколико извештаја званичних грчких органа.
Поверљивим актом од 27. I 1930. године, штаба IX дивизије, са седиштем у граду Кожани, команданту Деветог пограничног сектора у Лерину препоручује се да војска са овог сектора и полицијски органи у леринском срезу појачају будност према сумњивим лицима због „њихових бугарско-македонских осећања“, да се прати њихово кретање из села у село, да се детаљно испитује циљ њиховог кретања и живот у срезу, да се врше изненадни претреси по становима, итд.
Веома интересантан докуменат о томе je и поверљиво писмо команданта X грчке армије, од 22. априла 1931. године, према коме je 15. фебруара 1931. године у Лерину сазван састанак представника ВМРО (Уједињене).
Министарство војске Грчке, наредбом II и III корпусу, од 26. јула 1931. године, обавештава команданте да je почетком јула исте године у Софију стигло 18 омладинаца из јениџевардарског и воденског краја, који су се ставили на располагање ВМРО (Уједињеној).
Виша полицијска команда за Егејску Македонију обавештена je да југословенске власти располажу подацима према којима je ВМРО (Уједињена) поделила вардарски део Македоније на осам, a егејски део Македоније на три организацијска сектора.
Веза са федералистима око Димитра Влахова у Бечу, односно са централом ВМРО (Уједињене), успостављена je преко Солуна, a њу je одржавао стари македонски револуционар Неделко Поп-неделков, родом из Кукуша. Ту je, тајним каналима, долазила пошта са листовима Балканска федерација и Македонско дело, које су македонски комунисти растурали у унутрашњости Егејске Македоније.
240
При обављању таквог задатка дао je живот и воденичар Ђорђи Кронцелчев, кога je убила грчка полиција у једном хотелу у Солуну, 1934. године. Такође je и Христо Цветков, представник федералиста, преко Албаније одржавао везе са функционерима ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији.
Послови око формирања ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији обављени су касније него у осталим деловима Македоније.
Јуна месеца 1933. године, по директиви ЦК КПГ у Солуну je одржана конференција под називом „Конференција мањина“, на којој су учествовала четири делегата из леринског, два из костурског краја, један из Солуна, један из Дагадине, један из Његуша и по један из драмског и воденског краја, сви пореклом Македонци. Kao представници осталих мањина присуствовали су један муслиман из западне Тракије, два Јеврејина из Солуна и један Влах из града Бера. Конференцијом je руководио обласни секретар КПГ за централну и западну Македонију. Kao инструктор ЦК КПГ конференцији je присуствовао Стелиос Склавенас, који je уживао глас човека добро упућеног у балканска питања.
Ha солунској конференцији донета je одлука да се при свим рејонским и среским комитетима КПГ формирају одељења за мањине док сазре услови да она касније прерасту у посебне opraнизације мањина. Септембра исте 1933. године сазвана je друга конференција у Беру, на којој су учествовали само Македонци, a после три месеца, децембра исте године — у Солуну, са делегатима из свих срезова. Марта 1934. године, одмах после одржавања V конгреса КПГ, у Водену je сазвана конференција ради оснивања ВМРО (Уједињене).
Овој оснивачкој конференцији присуствовала су четири делегата из леринског краја, два из костурског, два из Водена и један из јениџевардарског краја. Конференција je разматрала општу ситуацију у Грчкој и донела резолуцију о формирању и бржем активирању ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији. Конференција je изабрала и руководство ВМРО (Уједињене), чије седиште je требало да буде у Солуну. У руководство су ушли Андреја Чипов као секретар, Христо Галабов као заменик секретара, a за чланове су изабрани још Михаил Кљонев за лерински, a Алеко Тенекеџијев за воденски крај. Такође je донета одлука о формирању и среских организација ВМРО (Уједињене) са трочланим бироима и сеоским организацијама којима би требало да руководи секретар.
Избором Андреја Чипова за секретара, организација ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији дошла je у руке прекаљеног револуционара и комунистичког првоборца. Чипова je прогањала, хапсила и интернирала грчка полиција због активног учешћа у комунистичком покрету. Године 1932. КПГ je њега кандидовала
241
за посланика леринског краја у грчком парламенту. Андреја Чипов je средином 1933. године морао де пређе у илегалност, a на V конгресу КПГ, марта 1934. године, изабран je за кандидата — члана ЦК КПГ.
Организација ВМРО (Уједињене) одмах je предузела мере за успостављање канала са иностранством и за снабдевање илегалном литературом. Она je у Солуну успела да пронађе и да смести у антикварници једног старог јеврејског трговца малу покретну штампарију са старословенским словима, набављену још пре балканских ратова, као и једну машину за умножавање. У тој штампарији, која je држана у строгој илегалности, штампани су леци и остали пропагандни материјал на македонском језику. Ha иницијативу леринске организације, много раније, на индигу je издаван на македонском језику лист Земљоделско знаме (Земљорадничка застава) који je излазио до седмог броја. Често je лрактиковано да се и у органу КПГ Ризоспастис објављују дописи грчким алфабетом, али на македонском језику. У то исто време појавили су се и локални листови, као лист Несториоп (Нестрам) који je излазио у градићу Нестраму, у редакцији Атанаса Карвајвенотиса, и био намењен углавном исељеницима у САД, Канади и Аустралији. У листу су стално објављиване македонске песме, приче, бајалице и друге народне умотворине из костурског краја. Ha иницијативу ЦК КПГ један од функционера ВМРО (Уједињене) отишао je у Атину, где je искључиво радио на сакупљању македонских народних песама и прича, од којих je припремљено два тома.
Сва делатност КПГ и ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији била je подстакнута и у складу са одлуком Коминтерне од априла 1934. године о македонском националном питању, када je тадашњи најауторитативнији форум међународног радничког покрета признао индивидуалност македонске нације и право македонског народа на самоопредељење. У то време ВМРО (Уједињена) захтева слободну употребу матерњег језика, отварање македонских школа и друга права на културну аутономију. Организација je у леринском крају, на пример, успела на неки начин и да се полулегализује и да за време предизборне кампање 1935. године јавно протестује против терора власти над македонским становништвом.
У прилог захтева Македонаца из Егејске Македоније за националну равноправност, са трибине грчког парламента јавно je иступио шеф парламентарне групе КПГ Склавенас, који je на седници од 25. априла 1936. године рекао:
„Још једно питање које влада игнорише у својим декларацијама je питање давања пуне равноправности како локалном становништву тако и националним мањинама које живе у Грчкој. To се углавном односи на македонску нацију. Онај ко je прошао
242
кроз Македонију, нарочито у оним срезовима које насељавају компактне масе Македонаца, сигурно je осетио нарочити притисак који се врши над њима. Право да имају школе, да употребљавају македонски језик и своје обичаје строго им je забрањено. Оваква ситуација приморавала je македонско становништво да се организује и да води борбу за извојевање тих права која ми морамо да подржимо. Победници у великом рату и Друштво народа прокламовали су право потлачених националности на самоопредељење. Ово право потпуно признајемо и македонској нацији.“
Међутим, Метаксасова диктатура, која je наметнута августа 1936. године, нанела je страшне ударце КПГ и ВМРО (Уједињеној) у Егејској Македонији. Партија je била стављена ван закона, комунистички кадрови похапшени и интернирани, a међу њима и многи руководиоци ВМРО (Уједињене), као: Андреја Чипев, Лазо Трповски, Фоти Урумов, Ристо Галабов, Коста Думов, Алеко Тенекеџијев, Трифон Хаџијанов и многи други.
Секретар ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији Андреја Чипов, заједно са Неделком Попнеделковим, Псаросом и Михалисом, био je оптужен, осуђен и интерниран у злогласни затвор Акронавплија. A. Чипов je наставио да се бори и у затвору, због чега je изабран за секретара партијске организације у затвору.
Иако je организациони живот ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији кратко трајао, она je имала позитивну улогу у уједињавању Македонаца у Грчкој и учвршћењу њихове македонске националне свести. Она je прерасла у озбиљног мобилизатора македонских маса и за време парламентарних избора 1935. и 1936. године успела je да Комунистичкој партији Грчке донесе велики број гласова.
3. ПРОМЕНЕ У СТАВОВИМА КПГ У ВЕЗИ СА МАКЕДОНСКИМ ПИТАЊЕМ
Иако je постигла одређене успехе око мобилисања пролетаријата и угњетених маса у борби за извојевање социјалних и политичких права, КПГ се није увек показала на висини својих задатака. Она je у току дугог периода била разједињена услед унутрашњих противречности, расправа или фракција и страдала je услед недовољне идејно-политичке наобразбе.
Став КПГ у вези са македонским питањем све до 1935. године остао je исти, односно КПГ се изјашњавала за уједињену и независну Македонију у оквиру совјетске балканске републике или балканске федерације, чиме je признавала да Македонци представљају посебан народ. Међутим, у практичном животу КПГ се није доследно борила за политичка и национална права Македонаца.
243
Ове слабости руководства КПГ разматрао je Извршни комитет Коминтерне 1930. године, a после разматрања случаја о стању КПГ, послат je и отворени апел свим њеним члановима, у коме се, поред осталог, подвлачило да je „КПГ остала далеко од револуционарне национално-ослободилачке борбе народа који су угњетавани у Грчкој У апелу се такође констатовало да КПГ није учинила све да искористи и учврсти огромне симпатије које ужива комунистички покрет међу угњетеним националностима: Македонцима, Турцима, Албанцима и Јеврејима.
После апела Коминтерне и држећи се строго слова њене резолуције, ЦК КПГ je на четвртом пленуму још једном посветила посебну пажњу македонском националном питању, a сличан став je заузела и на Петом конгресу, одржаном марта 1934. године. Међутим, годину дана касније, односно марта 1935. године, паролу о уједињеној и независној Македонији КПГ замењује паролом о „потпуној равноправности мањина“, потврђеном званично на Шестом конгресу КПГ, одржаном децембра 1935. године. У објашњењу промена става КПГ у вези са македонским питањем речено je да се та промена наметнула због објективних околности, конкретно због чињенице да je у „грчкој Македонији извршена промена у националном саставу становништва због опште балканске и међународне ситуације и са основним циљем и задатком за учвршћење антифашистичке и антиратне борбе која захтева јединство". Последњи став показивао je да руководство КПГ не схвата правилно суштину македонског питања, пре свега као националног питања.
4. ПОЈАЧАНО УГЊЕТАВАЊЕ МАКЕДОНАЦА ЗА ВРЕМЕ МЕТАКСАСОВЕ ДИКТАТУРЕ
Грчка десница, свесна да не може да угуши ојачане прогресивне снаге у земљи и користећи се општом европском климом којој je свој печат стављао нацифашизам, једини излаз je налазила у оријентисању све више удесно. Тако су ројалистички грчки политички кругови, уз помоћ деснице, 3. новембра 1935. године спровели плебисцит за враћање монархије у Грчкој, у чему су и успели путем фалсификованих избора.
Овакво стање, као и последњи потези ултрадесничарских и ројалистичких кругова још више су заоштрили и онако погоршану ситуацију у земљи. Тешки економски услови, привредна експлоатација и притисак на масе и радничку класу изазивају масовне штрајкове и протесте. У Солуну 8. маја 1936. године штрајкују дувански радници, a наредног дана, 9. маја, њихова свенародна демонстрација угушена je у крви бруталном интервенцијом полиције и жандармеријских одреда. Биланс: 12 убијених и више
244
десетина рањених радника, демонстраната. Ha погребу погинулих учествовало je око 15 000 радника и погребна церемонија се претворила у демонстрацију против сурових мера режима.
У току три дана власт у Солуну била je паралисана, a један део војске са симпатијама je гледао на ову народну ерупцију, док je руководство КПГ одсуствовало у тим судбоносним догађајима, изгубило се, остало неодлучно и показало се недораслим да преузме историјску руководећу улогу да са пуном одговорношћу руководи демонстрацијама. Напротив, откако je радничку класу натерало да изиђе на тротоаре, у критичном моменту догађаја, руководство je било сасвим изгубљено и тиме je режиму омогућено да се прикупи и да изврши противудар са тешким последицама за демонстранте.
Међутим, и поред негативног завршетка солунских догађаја од 8. и 9. маја 1936. године, штрајк у Солуну, као и штрајкови у неким другим градовима у целој Грчкој ставили су до знања буржоазији и владајућем режиму да се раднички покрет све више револуционише, да прогресивне снаге у земљи узимају маха. Реакција, коју су предводили монархистички политички кругови, пожурила je да прогласи и наметне профашистичку диктатуру Глизбулга — Метаксаса у Грчкој.
Четвртог августа 1936. године увече, генерал у пензији Метаксас, који je до тада вршио дужност премијера са привременим мандатом, сазвао je седницу министарског савета. Свим министрима саопштио je „тајну“ да се „комунисти генералним штрајком који су најавили спремају за удар против грађанског режима“ и захтевао je и издејствовао да се одмах издају две главне наредбе: једна за проглашење ванредног стања у земљи, a друга за распуштање парламента.
Први корак који je предузео диктатор Метаксас после суспендовања Устава била je принудна мобилизација радника и забрана оних листова који нису одобравали диктатуру. Уследила су масовна хапшења комуниста и других истакнутих политичара демократских убеђења. Свака формална демократија у Грчкој je ишчезла и отпочело je прогањање свега онога што je било прогресивно. Комунистичка партија Грчке одмах je стављена ван закона и похапшен je већи део кадрова. Министар јавне безбедности Манијадакис активирао je неке средњовековне тврђаве на Пелопонезу и на егејским и јонским острвима, и оспособио их као концентрационе логоре за комунисте. Такви логори — затвори у Акронавплиону, на Пилосу и Крфу постали су злогласни због тортуре над комунистима, Грцима и Македонцима. У Акронавплиону постао je жртва фашистичке диктатуре Македонац Ставров, учитељ из села Лагена код Лерина, који je убијен приликом једне провокације полицијаца чувара затвора 1939. године.
245
Други светски рат, као и грађански рат у Грчкој који je одмах уследио, нису дозволили да се испитају сви злочини Метаксасове диктатуре против комуниста. Сматра се да je у логорима и интернацији до уочи рата умрло 64 комуниста, 11 полудело у затвору Акронавплион и 5 на острву Ајстратису, 200 се разболело од туберкулозе, 500 од других озбиљних болести и да je мучено на зверски начин око 80 000 лица.
Диктатура се посебно бацила на Македонце у Грчкој, сматрајући их за „опасне људе по безбедност Грчке“. Македонско становништво из пограничних области било je интернирано, неколико хиљада (преко 5 000) стараца малтретирано у полицијским станицама због тога што су ухваћени да говоре својим матерњим језиком, не водећи рачуна да они не знају грчки језик. Нарочито после забране да се на македонском језику говори чак и у приватном животу Македонаца, клевете, прислушкивање, кажњавање рицинусом, новчана казна и интернација на пуста острва достигле су кулминацију.
Сурови однос према Македонцима изазвао je индигнацију чак и код лица македонског порекла наклоњених грцизму, као што je био политичар Сотириос Коџаманис, лидер Реформистичке партије (Искра македонска) пре диктатуре, који je у својој књизи Национална и језичка питања писао да од сурових жандарма нису били поштеђени ни старци од осамдесет година.
Дискриминација према Македонцима у време Метаксасове диктатуре достигла je кулминацију многим поступцима према Македонцима који су третирани као грађани другог реда. Тако, на пример, ниједан Македонац радник није могао да буде запослен на одбрамбеној линији „Метаксас", јер се у Македонце није имало поверења, a на овом објекту наднице и плате биле су много веће у поређењу са другим објектима. Парцеле плодне земље са мелиорисаних подручја даване су само онима који су уживали поверење режима, какви су били стари македономахи (грчки андарти из времена 1904—1908), као и њиховим потомцима.
Кад би се неки млади Македонац пријавио за службу или за било какав посао, увек му je постављано питање да ли je члан организације ЕОН (Национална организација омладине), створене у Грчкој према хитлерофашистичком примеру.
Диктаторска влада донела je низ фашистичких закона, као Закон број 8, којим je гоњено не само лице које би проповедало „комунистичке теорије“ већ и свако друго лице које би подстицало раднике на штрајкове, или које je учествовало у таквим манифестацијама. Другим законом забрањивано je формирање унија, друштава окарактерисаних као комунистичка, док се Законом број 10 наређивало свим књижарима да у року од десет
246
дана пријаве полицијским органима књиге које су означене као комунистичке.
Највећу пажњу у том погледу диктаторски режим je показивао према Македонији, где су мере о насилној асимилацији македонског народа прешле све дотадашње границе. Мобилисане су све старе организације, као што су македономахи, ЕЕЕ (Национална грчка унија) и формиране су нове да би вршиле притисак и терор над Македонцима који су се супротстављали асимилацији. За то су такође обилно ангажоване и полиција и војска.
Када je 1938. године донет специјални закон којим je забрањиван македонски језик, тада су мере против македонског становништва постале још оштрије. Старци су често позивани на саслушање и кажњавани новчаним казнама и депортацијама.
Од мера за насилну асимилацију нису били поштеђени и старији људи, за које су по селима отворене ноћне школе да би учили грчки језик. Диктатура према Македонцима показала се још суровијом после избијања грчко-италијанског рата, 29. октобра 1940. године, када je стотине Македонаца интернирано на пуста места у Грчкој, јер нису уливали поверење властима. Тако су многи сељаци из околине Сереза, Доњег Пороја, Зрновца (драмски крај) и леринског краја интернирани као „сумњиви“, иако су се синови већине од њих налазили у првој линији фронта у борби против италијанске фашистичке војске.
5. МАКЕДОНЦИ У ГРЧКО-ИТАЛИЈАНСКОМ РАТУ ОД 1940. ДО 1941. ГОДИНЕ
Нападом Мусолинијеве фашистичке Италије на Албанију и њеном окупацијом априла 1939. године било je јасно да се агресор неће зауставити на границама Грчке, већ да je његова тежња да се што више приближи Суецком каналу и нафтоносним изворима на Блиском истоку. После рата обелодањени су важни документи који говоре о томе да диктаторска влада Метаксаса чак ни тада није предузела ефикасне мере за одбрану земље. Такав став je, с једне стране, произлазио из чињенице да су симпатије Метаксаса биле на страни вођа тоталитарних режима, Хитлера и Мусолинија, од којих се очекивао напад a, с друге стране, грчки двор je традиционално следио проенглеску политику, a енглеска политика у односу на Медитеран у то време такође није била јасна.
Доста неодређени и промењиви били су ставови Форин офиса, иако je изјављивао да би Велика Британија „гарантовала независност Грчкој у случају напада Италије“. Међутим, каква je била та гаранција сведочи писмо тадашњег премијера Винстона Черчила Мусолинију у вези са италијанским операцијама на Балкану,
247
које je после рата објавио италијански историчар Пасквале Вилари, a у коме стоји:
„Ако Италија одлучи да учествује у једној будућој фази рата, она би требало да дејствује на Балкану да би спречила Немачку да прва стигне тамо, и један италијански напад против Грчке, ако би био неопходан ради горњег циља, неће наићи на реакцију Велике Британије."
Балкански пакт, закључен још 1934. године између Грчке, Југославије, Турске и Румуније, за Грчку такође није представљао битну гаранцију јер je грчка влада неутрализовала ефикасност пакта својим ставом да „у случају балканског сукоба и ако би се Италија умешала против Балканског пакта, Грчка сматра да неће моћи аутоматски да буде увучена у рат“.
У сваком случају, да je Балкански пакт био у пуној снази 1940. године, питање je да ли би Мусолини одлучио да нападне Грчку. Да je грчки врховни штаб унапред одређивао судбину грчке одбране, видело се из изјаве генерал-мајора Петруцопулоса, који je писао да „руководство није веровало у победу, већ je хтело да избацимо неколико плотуна у част оружја“.
Овакав дефетистички став изразио je и генерал Александрос Папагос, тадашњи шеф Врховног штаба грчке армије, који je изјавио да грчка влада уопште није допуштала и није разматрала могућност евентуалне ратне агресије од стране Италије.
Због тога, када je 28. октобра 1940. године Грчку напала фашистичка Италија, онај ко je агресору пружио истински отпор био je грчки и македонски народ. Ови народи, иако су живели под несносним диктаторским режимом, ипак су сматрали да су дужни да одбране земљу од фаланги фашизма, јер ако би Грчка била окупирана, ропство би постало много теже.
Грчка комунистичка партија у то време била je потпуно разбијена диктатуром Метаксаса. Међутим, комунисти из затвора и интернације, затражили су писмом од министра унутрашњих послова Менијадакиса да буду ослобођени и послати на фронт, да би испунили свој дуг према отаџбини. Влада je у овом моменту, критичном за земљу, оставила комунисте у затворима, захтевајући од њих да потпишу понижавајућу декларацију да се одричу своје идеологије.
Ha позив за мобилизацију после италијанског напада на Грчку био je масован одзив резервиста из западне Македоније.
Главни терет рата и одбране земље понели су Македонци и мухаџири из Мале Азије колонизирани у Егејској Македонији. У Македонији и западној Тракији извршена je мобилизација од 1917. до 1940. мобилизацијског годишта, тако да су скоро сви резервисти били послати на фронт. Сматра се да je од укупно око 300 000 војника, 80 000 било из Егејске Македоније који су се борили у првој линији фронта код Мораве, Иван-планине, Подградеца,
248
Клисуре итд. Потпуно одговара истини ако се каже да од 12 000 погинулих на фронту, две трећине палих жртава припада Македонији и западној Тракији.
Осим мобилисаних Македонаца, у грчко-италијанском рату масовно je помогло у одбрани земље и македонско и грчко становништво из пограничних области у костурском крају и Преспи. Добровољним радом дуж граница ископани су ровови, бункери и други одбрамбени објекти. Међутим, та жртва македонског народа није спречила диктаторски режим, чак и у току рата, да буде немилосрдан према македонском народу. Десетине и стотине породица бораца који су били на фронту силом je отерано из њихових села и интернирано на пуста острва у Грчкој. До тада je било интернирано око 4 500 Македонаца због тога што су прекршили Закон о забрани македонског језика; новим хапшењима и интернацијама у току рата под оптужбом да нису уливали поверење режиму, додато je још 1 200 цивила и 380 војника Македонаца који су осумњичени као комунисти и послати на острва Тасос и Кефалонију.
У току грчко-италијанског рата и касније, националистички елементи су покушали да отпор против италијанског агресора припишу Метаксасу и његовој влади. Међутим, само грчки и македонски народ, њихови мобилисани синови пружили су истински отпор италијанском фашизму и у току шест месеци држали су агресора далеко од граница Грчке, наносећи му тешке губитке. С друге стране, грчка буржоазија je покушала да овај антифашистички и ослободилачки рат искористи за своје циљеве, истичући паролу о „Великој Грчкој“, о прикључењу Албаније Грчкој итд. Напад Хитлерове Немачке на Југославију и Грчку, 6 априла 1941. године, сасвим je изменио услове и ситуацију и на грчко-италијанском фронту. Грчка армија морала je да се повуче и 20. априла Грчка je капитулирала, што je представљало и крај грчко-италијанског и грчко-немачког рата.