Историја македонског народа
Књига трећа. Период између два светска рата и народна револуција (1918-1945)
Михаило Апостолски (ред.)

Део ЧЕТРНАЕСТИ. НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ PAT И РЕВОЛУЦИЈА У МАКЕДОНИЈИ

 

Аутори:

-  Академик Михаило Апостолски:

глава II (изузев тачке 4); глава III, тачка 4; глава IV, тачка 11, 12 и 13

- Др Велимир Брезоски: глава IV (изузев тачке 7, 11, 12 и 13)

- Академик Димитар Митрев: глава II, тачка 4; глава III, тачка 4; главе V, тачка ??; глава V, тачка 7 и глава VI, тачка 5

- Др Paдислав Терзиоски: глава I (бугарска фашистичка окупација)

- Др Глигор Тодоровски: глава I и глава IV, тачка 7 (италјанска фашистичка окупација)

- Др Миле Тодоровски: глава III (изузев тачке 4)

 

А. 

 

Глава I. — Окупација Македоније  253  (Др Paдислав Терзиоски, Др Глигор Тодоровски)

    1. Подела Македоније 1941. године
    2. Појава и улога Централног Акционог Бугарског Комитета
    3. Војна окупација
    4. Окупаторска административно-полицијска власт
    5. Односи између фашистичке Италије и Бугарске око демаркационе линије
    6. Економска експлоатација Македоније од стране окупатора
    7. Денационализаторска и дискриминаторска политика окупатора
    8. Националистичке, профашистичке и фашистичке организације у Македонији од 1941. до 1944.

Глава II. — Почетак устанка  274  (Академик Михаило Апостолски (изузев тачке 4))

    1. Општа војно-политичка ситуација 1941. године
    2. Отпор против окупатора и припреме за устанак
    3. Почетак оружане борбе
    4. Почетак оружане борбе у Пиринском делу Македоније (Академик Димитар Митрев)
    5. Почетак оружане борбе у Егејској Македонији

Глава III. — Развој устанка 1942. године  288  (Др Миле Тодоровски (изузев тачке 4))

      1. Општа ситуација на фронтовима
      2. Јануарско саветовање организација КПЈ у Македонији
      3. Стварање партизанских одреда у првој половини 1942. године
      4. Оружане борбе 1942. године у пиринском и егејском делу Македоније (Академик Михаило Апостолски)
      5. Распламсавање оружане борбе
      6. Остали облици отпора против окупатора
      7. Јачање органа борбе
      8. Делатност домаћих сарадника окупатора
      9. Организација Драже Михаиловића у Македонији
    10. Окупаторски терор над народом

Глава IV. — Распламсавање устанка  320  (Др Велимир Брезоски: глава IV (изузев тачке 7, 11, 12 и 13))

      1. Победе антихитлеровске коалиције и НОБ-а у југославији
      2. Војно-политичке мере за распламсавање устанка
      3. Формирање комунистичке партије Македоније
      4. Јачање, проширивање и деловање партизанских одреда
         [[ Страница 328 липсва ]]
      6. Стварање народноослодилачке војске Македоније
      7. Капитулацијa Италије  (Др Глигор Тодоровски)
      8. Слободна територија
      9. Одбрана слободне територије
    10. Борбе у рејону козјачког масива
    11. Јачање НОБ-а у пиринском делу Македоније  (Академик Михаило Апостолски)
    12. Распламсавање народноослободилачког покрета у егејском делу Македоније  (Академик Михаило Апостолски)
    13. Формирање СНОФ-а у егејском делу Македоније  (Академик Михаило Апостолски)
    14. Манифест главног штаба
    15. Друго заседање АВНОЈ-а и иницијативни одбор антифашистичког собрања Македоније
    16. Концентрација и реорганизација јединица НОВ и ПОМ у мегленском крају
    17. Фуштанско партијско саветовање и први конгрес НОМСМ-а
    18. Операције у мегленском и тиквешком крају 

 

 

Глава I. Окупација Македоније

 

 

1. ПОДЕЛА МАКЕДОНИЈЕ 1941. ГОДИНЕ

 

Рат против Југославије за Немачку je представљао нови моменат у њеним плановима за напад на Совјетски Савез, што je неминовно водило одлагању дана тог напада, a истовремено и ангажовању нових снага за разбијање Југославије и Грчке, као и за држање тих територија. To je практично значило смањење ефектива предвиђених за напад на Совјетски Савез. С намером да се остави што мање војних ефектива за држање балканских народа у потчињености, немачка фашистичка влада и врховна команда предузеле су низ мера још пре него што су Југославија и Грчка нападнуте. Свим овим мерама требало je у првом реду обезбедити немачке војно-стратешке и економске интересе на Балкану, a затим, у другом плану, и интересе Хитлерових савезника — Италије, Мађарске и Бугарске. Немачки план о подели Југославије имао je у виду претензије савезника, a истовремено и могућности да се искористи и нерешено национално питање у Краљевини Југославији, подржавањем сепаратистичких тежњи разних буржоаско-реакционарних елемената.

 

У духу ранијих концепција, на састанку од 20. до 29. априла 1941. године, у Бечу je између грофа Ћана, министра спољних послова фашистичке владе Италије, и фон Рибентропа, министра спољних послова Трећег Рајха, закључен споразум о подели Југославије. Ha том састанку одређена je демаркациона линија између бугарских и италијанских окупационих снага у Македонији. Међутим, о коначном одређивању привремене демаркационе линије између окупационих снага фашистичке Италије и Бугарске одлучивала

 

253

 

 

je бугарско-немачка гранична комисија. Према овом споразуму, већи део Македоније окупирале су оружане снаге фашистичке Бугарске, која je, осим територије у Македонији, добила и део Србије (Поморавље и области у долини Нишаве и Тимока), као и један део Косова. Од Грчке фашистичка Бугарска такође добија територије егејског дела Македоније и део Тракије. Западна Македонија, са градовима Тетово, Гостивар, Кичево, Дебар, Струга, затим околина Костура и већи део преспанских села окупирале су италијанске окупационе снаге.

 

Ангажовањем италијанских, бугарских и мађарских оружаних снага за окупацију територија Југославије и Грчке, као и стварањем Независне Државе Хрватске (НДХ), Хитлерова врховна команда била je у стању да највећи део својих дивизија, после слома Југославије и Грчке, ангажује на источном фронту. Слањем, пак, мађарске и бугарске војске на територију Југославије и Грчке, поред Италије и Мађарске, и фашистичка Бугарска постала je фактички војни савезник Хитлерове Немачке.

 

 

2. ПОЈАВА И УЛОГА ЦЕНТРАЛНОГ АКЦИОНОГ БУГАРСКОГ КОМИТЕТА

 

У првој фази окупације Македоније од немачко-бугарских оружаних формација настале су извесне појаве које су наговештавале радикалне промене у државно-правном положају Македоније. Заједно са немачким војним окупационим јединицама које су продирале у Македонију, у Скопље je стигла из Бугарске мала група бивших македонских политичких емиграната, који су заједно са неким мештанима, a под заштитом немачке војне власти, 13. априла 1941. године, формирали Централни акциони бугарски комитет. Убрзо су под његовим руководством формирани слични комитети и у унутрашњости Македоније. Из активности овог комитета, чији су формални иницијатори потицали из редова великобугарске и каријеристичке емиграције у Бугарској, може се утврдити да je он иступао као оруђе експанзионистичке политике бугарске буржоазије. Ту активност помажу органи Гестапоа и немачке војне команде.

 

У периоду такозване међувласти, од доласка немачке војске до успостављања бугарске окупације у Македонији, Централни акциони комитет упућује прогласе македонском народу, настојећи да му да национално обележје и да то прикаже као спонтани захтев македонског народа за присаједињавање Бугарској. Немачким војним властима, пак, оваквом активношћу требало je указати на „некакво историјско право“ Бугарске над Македонијом. Све то требало je да послужи као основ за што брже преузимање административне власти у Македонији од стране званичне

 

254

 

 

Бугарске и као аргумент за њену агресију. Стога je Централни акциони бугарски комитет преко штампе, на јавним скуповима и на друге начине изражавао захвалности Трећем Рајху на његовој „ослободилачкој мисији“.

 

Фашистичка бугарска влада Богдана Филова у спровођењу окупације Вардарске Македоније пред јавношћу се није ослањала на Централни акциони бугарски комитет нити на сличне комитете створене у унутрашњости Македоније. После успостављања власти бугарског административно-полицијског апарата у Македонији, маја 1941. године, обласни управник скопске области обуставио je рад и даље постојање Централног акционог бугарског комитета, изражавајући му захвалност за све што je учинио за неометано увођење бугарске власти у Македонији.

 

Осим непосредних припрема за успостављање бугарске окупационе власти у Вардарској Македонији, Централни акциони бугарски комитет настојао je да се македонски народ у Егејској Македонији, као и у делу под италијанском окупационом влашћу, анкетира у захтевима за присаједињење и ових области Бугарској.

 

У складу са овом политиком и тежњама ко ће више да присвоји од територије Македоније јесте и формирање разних комитета и братстава и у западној Македонији, коју су окупирале италијанске окупационе снаге. Циљ ових комитета у западној Македонији био je да распале шовинистичку мржњу и нетрпељивост између Македонаца, Албанаца и Турака и да подстакну активност малобројних издајника из редова домаће буржоазије Македонаца, Албанаца и Турака. Неки су наређивали да сваки муслиман носи бело кече као доказ албанске већине (албански комитети у Тетову и Струги), други су слали делегације влади и двору у Софију са захтевом да фашистичке трупе Бугарске окупирају и крајеве у западној Македонији.

 

У току интеррегнума до окупације од стране италијанских војних окупационих снага, то јест до ноћи између 9. и 10. маја 1941. године, у западној Македонији je формирано више комитета под покровитељством Централног акционог бугарског комитета. У овом периоду формиран je и Албански комитет у Тетову, који je захтевао да Тетово буде „ослобођено“ од Италије и да се прикључи Албанији. Стога je Албански комитет у Тетову послао и захтев у Рим, припремао je демонстрације и др. У то време су из Скопља у Тетово долазили интелектуалци Албанци и заједно са Албанским комитетом у Тетову организовали демонстрације за присаједињење Скопља Албанији.

 

По угледу на Албански комитет у Тетову, овакви комитети формирани су и у осталим градовима западне Македоније.

 

255

 

 

3. ВОЈНА ОКУПАЦИЈА

 

Бугарска фашистичка влада ангажовала je скоро сву своју армију у служби Хитлерове Немачке. Један њен део био je ангажован окупирањем добијених територија у Југославији и Грчкој, a други део обезбеђењем границе према Турској и чувањем црноморске обале, која je била немачка војна база. Бугарска влада je стога мобилисала и послала следеће своје војне снаге: у Србију — I окупаторски корпус, састављен од четири дивизије (22, 24, 25. и 27. дивизија и друге јединице); у Македонију и Поморавље упућена je V окупаторска армија, састављена од три дивизије (1. брза, 6. и 7. дивизија). Ова армија je у првобитном саставу остала од 22. априла до августа 1941. године, када je извршена замена дивизија. Тако су у састав V армије доведене 14. 15. и 29. дивизија и друге јединице за спровођење војне окупације. Касније je V бугарска армија појачана новим пуковима у дивизијама и у осталим јединицама, a 1943. године још једном (17) дивизијом.

 

Поред ових јединица, доведене су још две пограничне бригаде, распоређене дуж тадашње бугарско-албанске границе, односно италијанске и раније југословенско-грчке границе. Затим je бугарски окупатор довео и посебне јединице за чување путева, као и за обезбеђење разних других објеката. Све ове јединице, распоређене у већим градовима Македоније и Јужне Србије, биле су тако припремљене да су у сваком моменту могле бити употребљене за борбу против ослободилачког покрета македонског и српског народа; али, оне су истовремено представљале и резерву немачке армије која je бранила обалу и острва у Егејском мору. У источни део Егејске Македоније бугарска влада шаље II окупациони корпус од две дивизије и друге јединице, као и одговарајући административни апарат.

 

Бугарска влада je у окупацији Македоније повремено ангажовала и остале оружане формације (војску, полицију, жандармерију и друге са територије Бугарске). Војска и полиција су истовремено и извршиоци разноврсног терора над македонским народом, што je било једна од карактеристика бугарског окупаторског система у Македонији.

 

Одмах после војне окупације Македоније стигао je комплетни и посебно припремљени полицијски апарат. У Вардарској Македонији овај полицијски апарат je организован у две обласне полицијске управе, у Скопљу и Битољу; затим три градске полицијске команде — у Скопљу, Битољу и Прилепу, и 21 среску полицијску управу, са укупно око 2 750 полицајаца у почетку. Поред поменутог стално дислоцираног полицијског апарата, који je покривао читаву територију коју je окупирала бугарска војска, бугарска полиција je располагала и посебно организованим мобилним јединицама. To су: пет такозваних војних полицијских

 

256

 

 

чета, затим моторизована полиција и коњички полицијски ескадрон, као и полицијска школа у Скопљу. Постојала je и посебна полиција за заштиту експлоатације македонских рудника и другог богатства. У саставу сваког пешадијског пука формиране су такозване ловачке дружине, специјализовани батаљони за борбу против партизана. Крајем 1943. и на почетку 1944. године формирани су и жандармеријски батаљони, по један у свакој области.

 

Постепеним развојем и јачањем народноослободилачког покрета у Македонији бугарске полицијске и војноокупационе власти покушале су да изазову братоубилачке сукобе. Стога они за све време окупације настоје да формирају посебне јединице, такозване контрачете. Осим тога, бугарски окупаторски апарат je по насељима стварао разне обавештајне групе које би пратиле расположење маса.

 

Против све интензивнијег развоја народноослободилачког покрета у Македонији фашистичке власти су се повезале са оружаним формацијама Драже Михаиловића које су дејствовале у Македонији, и поред познатих противречности и нетрпељивости између великосрпске и великобугарске буржоазије због аспирација према Македонији.

 

Једна од посебних карактеристика бугарске окупације у Македонији je што, поред бугарских оружаних снага, има и немачких јединица, команди и полиције, к.ао и посебних немачких институција за експлоатацију рудних богатстава и др. Цео немачки војни и полицијски апарат у Македонији мешао се у ствари бугарских војних окупационих власти; он je имао делегиране официре у штабовима крупнијих војних бугарских јединица. Осим тога, било je и посебних официра који су одржавали редовни контакт са бугарским полицијским властима и директно са неким бугарским полицијским личностима.

 

Територију западне Македоније окупирале су италијанске војноокупационе снаге у јачини од једне дивизије (дивизија „Фиренце") и друге жандармеријске полицијске пограничне и сличне јединице. Седиште дивизије „Фиренце“ налазило се у Дебру, a њене јединице биле су дислоциране у Дебру, Струги, Кичеву, Гостивару, Тетову, као и ка другим саобраћајним и војностратегијским местима.

 

 

4. ОКУПАТОРСКА АДМИНИСТРАТИВНО-ПОЛИЦИЈСКА ВЛАСТ

 

Окупација Вардарске Македоније од фашистичке Бугарске започела je у другој половини априла 1941. године. Административно-полицијски органи брзо су преузели власт на територији Македоније. Убрзо после доласка бугарских војних јединица и

 

257

 

 

полицијских органа у Македонију, уследило je и постављање највиших функционера у организованим обласним дирекцијама, кoje су представљале највишу извршну власт државног система у Бугарској.

 

У територијалном погледу, бугарске власти су окупирани део Македоније најпре поделиле на две области: скопску и битољску, задржавајући у њиховом саставу срезове и општине из старе Југославије. Касније, 1943. године, новооснованој горњеџумајској области придодати су струмички, беровски и царевоселски срез из тадашње скопске области.

 

После организације административне власти, почело je увођење и организовање и осталих институција: грађанских судова, обласних финансијских дирекција („Сметна палата“), централног комесаријата за снабдевање, инспекцијске службе и др. У административно-политичком систему окупационе власти, у спровођењу и одржавању окупације, значајну улогу имале су и институције „кметство“ и „кметско намесништво“ (старешина села кога je одредила власт), као органи централне власти.

 

Структура полицијских власти у Македонији била je једнака са структуром полицијске власти у Бугарској. Међутим, бројност полицијских органа и овлашћења која су они имали у Македонији, као и односи са управним властима, показивали су да се у Македонији ради о свемоћи полиције и њеној доминантној улози у учвршћивању окупаторске државне власти. Полиција у свом деловању није признавала никакву власт осим власти полицијске дирекције. Нигде се полицијски начелник није потчињавао среском начелнику, нити пак обласни полицијски инспектор обласном директору.

 

Карактер политичког система окупације види се и из чињенице да су руководећи кадар и највећи део службеника у државно-правном уређењу регрутовани из Бугарске. Велики je био број службеника који je дошао заједно са војно-полицијским апаратом из Бугарске и који je представљао главни ослонац окупаторских власти у Македонији. Македонци су слати на рад у Бугарску. Све то показује неповерење према македонском народу, које je произлазило из сазнања да се бугарска окупаторска власт у Македонији сусрела са јасно израженом македонском националном свешћу. Kao резултат тога, поједини посланици у Бугарској народној скупштини, суочени са стварношћу, то јест са отпором македонског народа од првог дана окупације, захтевали су да бугарска фашистичка влада предузме мере против манифестовања македонске националне припадности. Бугарска скупштина je захтевала да се за Македонце употребљава термин Бугари из Македоније, a не Македонци.

 

Иако je Македонију анексирало царство Бугарске, бугарска влада спроводила je организацију власти на начин који не би

 

258

 

 

означавао стварање посебног окупаторског режима у Македонији и који би водио ка јачем повезивању Македоније са Бугарском. Ово становиште фашистичке владе Филова у целини je подржавано и спровођено за све време окупације, и поред тога што су бугарске фашистичке владе Филова, Божилова и других биле свесне да се таквим актом супротстављају свим принципима међународног права. Свесна тога, бугарска фашистичка влада настојала je да пред јавношћу то оправда некаквим политичко-правним аргументима и позивањем на некакве принципе међународног јавног права.

 

Ипак, бугарске фашистичке власти донеле су и посебне законе на основу којих je спровођен окупациони систем. Такав je закон о Заштити државе, од 26. јануара 1941. године, као и Закон о брзом сређивању неодложних питања у „ослобођеним земљама“, од 30. марта 1942. године.

 

Ha основу првог закона, бугарска фашистичка влада ствара посебан режим за окупирани део Македоније, док другим законом подвргава становништво у окупираном делу Македоније под посебан кривично-правни ред. Мере и систем истражног поступка, према овом закону, одступају од тадашњих прописа у Бугарској. Тако, у Македонији постоје и делују војни судови, са проширеним компетенцијама за суђење кривичних дела и грађанских лица са окупираног дела Македоније.

 

Иако je бугарска влада ставила под своју власт окупирано подручје, ту власт je у Македонији до извесног степена ограничавала фашистичка Немачка. Наиме, неке немачке институције, коje су постојале у окупираном делу Македоније (за експлоатацију рудника, дувана и др.), биле су у привилегованом положају, a тиме су се фактички смањивала и ограничавала суверена права Бугарске. Ова несамосталност у погледу суверенитета Бугарске над окупираним подручјем у Македонији посебно je дошла до изражаја при одређивању статуса Јевреја у Македонији, који су, за разлику од Јевреја који су живели у Бугарској, предати Немцима и депортовани из Македоније (11. III 1943.) да би доживели судбину њихових сународника са територија које je окупирала фашистичка Немачка.

 

Територија западне Македоније, после упада италијанске војске, маја 1941. године све до јула исте године, представљала je окупационо подручје италијанске окупационе војске.

 

Прво правно регулисање административних окупаторских власти у западној Македонији извршено je декретом Мусолинија од 17. маја 1941. године, којим се, поред осталог, регулишу у општим линијама организација и устројство окупаторске цивилне и судске власти, a наиме наређује се да на територији предратне Југославије, коју су окупирале италијанске војне снаге, цивилну власт, у складу са Војним законом, врше цивилни комесари

 

259

 

 

које именује Врховна команда, чиме се истовремено одређују територијална подручја власти. У ствари, сву власт на окупираној територији у западној Македонији вршио je цивилни комесар. Седиште цивилног комесара за ову територију налазило се у Призрену, на Косову и Метохији, чији су највећи део такође окупирале италијанске окупаторске снаге. Функција високог цивилног комесара постојала je све до 3. XII. 1941. године. Даље руковођење административним пословима у овом делу Македоније преузима Министарство „новоослобођених земаља“ Албаније, које je постојало све до 12. II 1943. године, када je укинуто. После тога, функције тог министарства прелазе на одговарајућа министарства у квислиншкој влади Албаније.

 

Први акти који у општим линијама регулишу устројство цивилне судске власти у деловима Југославије под окупацијом италијанских окупаторских сдага омогућили су да функционишу административне и судске власти старе Југославије, које су у име италијанске војне команде обављале текуће послове, употребљавајући још увек српскохрватски језик у својим актима.

 

Јула 1941. године територија западне Македоније декретом Франческа Јакомонија, краљевског намесника Албаније, анексирана je од стране Албаније, коју je 1940. године такође поробила Италија. Ha тај начин и формално су се оствариле великоалбанске тежње албанских квислинга у овом делу окупиране Македоније. У спровођењу својих циљева окупатор je наишао на подршку извесног броја трговаца, бегова, ara и барјактара. Из ових слојева су, углавном, регрутовани носиоци квислиншке власти и сарадници окупатора. Окупатор се, демагошким деловањем међу албанским масама, представљао као њихов „спасилац" од безакоња и терора ненародних режима старе Југославије. Диљ мера које je предузимао италијански окупатор био je да се створи утисак да их он чини у корист албанског становништва. Сва акта италијанског окупатора водила су ка томе да се преко великоалбанске реакције учврсте позиције у овом крају Македоније и истовремено распале шовинистичке страсти.

 

Великоалбански квислинзи, које je помагала и фаворизовала италијанска војна управа, користећи националну и економску обесправљеност Албанаца у старој Југославији, почели су да спроводе систематску политику за продубљивање јаза између Албанаца и Македонаца на овој територији. Стога су, иако свака за себе, и бугарска и италијанска влада водиле исту политику — ширење мржње међу Македонцима, Албанцима и Турцима да би изазвале међусобне сукобе.

 

Убрзо после извршене анексије, престали су да функционишу сви дотадашњи органи администрације и судства. Великоалбанска власт попунила je административни, судски и полицијски апарат службеницима албанског порекла; на вишим положајима били

 

260

 

 

су петоколонаши, фашисти и други елементи, доведени из Албаније, док су на нижим положајима, у органима административног апарата, били локални квислинзи.

 

За целу територију Македоније коју je окупирала италијанска војска и присајединила Албанији формирано je једно окружно начелство (префектура) са седиштем у Дебру. У саставу дебарске префектуре 1941. године налазило се 48 општина, које су потпадале под кичевски, ростушки, гостиварски и тетовски срез (потпрефектуре). Дебарска префектура имала je улогу и дебарске потпрефектуре. Шест села из охридског краја била су присаједињена потпрефектури у Подградецу, која je, као и преспанска потпрефектура, била у саставу корчанске префектуре. Касније, 1944. године, формирано je још једно окружно начелство (префектура) са седиштем у Тетову. Префектура у западној Македонији представљала je највиши орган власти.

 

Поред квислиншког административног апарата, и у западној Македонији су успостављени полицијски и судски органи. Тако je у италијанским рукама била жандармерија (квестура), што представља двојство. Поред чете полицајаца, квестуре су имале и своје агенте и друге тајне сараднике. Објављени закон са намесничким декретом од 27. фебруара 1942. године обавезује полицију да се брине о државној безбедности и да се предузму мере против тежих политичких дела. Према овом закону, квестура je потчињена префектури. Поред квестора, квестура има саветника (Италијана). Осим ове полиције, постоје и карабињери. Иако je према званичним прописима карабињерија била орган префектуре, она je у ствари била самостална у свом раду. У почетку, њене редове попуњавали су само Италијани, a касније су примани и Албанци.

 

Поред карабињерске (жандармеријске) станице у свакој општини je формирана и посебна фашистичка милиција, названа „црнокошуљаши", у коју су примани криминални елементи, који су, путем терора и пљачке, вршили велика насиља. Према прописима, у свакој префектури требало je да постоји по један батаљон црнокошуљаша, али с обзиром на слаби одзив то није могло да се реализује у потпуности.

 

У вардарском делу Македоније бугарски и италијански окупатори концентрисали су јаку армију од четири дивизије, са великим бројем других оперативних и помоћних јединица, жандармерије и др., што je представљало оружану снагу од око 120 000 људи. Осим тога, створен je посебни административно-управни апарат, којим je била обухваћена цела територија.

 

Егејски део Македоније потпао je под три окупаторска система. Област источно од Струме била je бугарско окупационо подручје, анексирано од Бугарске; централна област — немачко, a западна област (костурски крај, гребенски срез и део кожанског

 

261

 

 

и леринског краја) — италијанско окупационо подручје. Немачко и италијанско окупационо подручје налазило се под јурисдикцијом грчке квислиншке владе генерала Чоланоглуа, под именом Грчка државна управа (Елиники политија).

 

Македонци у пиринском делу Македоније задржали су свој положај у саставу царства Бугарске, с тим што je тај положај, с обзиром на то да je Бугарска активно прешла на Хитлерову страну, постајао све тежи, како у политичком тако и у економском и социјалном погледу.

 

 

5. ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ФАШИСТИЧКЕ ИТАЛИЈЕ И БУГАРСКЕ OKO ДЕМАРКАЦИОНЕ ЛИНИЈЕ

 

Демаркациона линија у току окупације неколико пута je мењана у корист бугарских окупационих снага у Македонији, с обзиром на то да бугарска фашистичка влада, као представник најреакционарнијих кругова великобугарске буржоазије, није била задовољна њом. Она je често истицала да су делови Македоније, називајући их бугарском територијом, остали под италијанском влашћу. Тако je бугарска фашистичка влада, незадовољна демаркационом линијом између два окупирана подручја Македоније, отворено постављала питање присаједињења Бугарској и оног дела који je додељен Италији, образлажући да те границе историјски, стратегијски и привредно не одговарају.

 

Због таквих ставова односи између фашистичке Бугарске и Италије били су затегнути, иако су оне биле савезници и припадници истог блока.

 

Питање демаркационе линије у Македонији третирано je као врло важно питање тадашње бугарске дипломатије. У тадашњем бугарском парламенту дизали су глас угледни друштвени и фашистички прваци, захтевајући присаједињење ових крајева Бугарској. И цар Борис лично се заузео да реши ово питање. Он 1941. године неколико пута путује у Берлин и Рим на разговоре са немачким и италијанским државницима, a јула 1941. године Рим je посетила бугарска делегација, у чијем су саставу били председник бугарске владе др Богдан Филов и министар спољних послова Иван Попов. Делегацију су примили Мусолини и гроф Ћано и вођени су разговори о проблемима који су произлазили из окупације Балканског полуострва, a конкретно у вези са питањем разграничавања две окупаторске силе у окупираном делу Југославије.

 

С друге стране, и италијанске окупационе власти нису биле задовољне демаркационом линијом. Оне су такође свим снагама настојале да вештачки заоштре страсти. Такав je случај са италијанским конзулом у Скопљу, који je уз учешће и помоћ великоалбанских

 

262

 

 

реакционарних елемената, маја 1941. године, организовао демонстрације у Скопљу са захтевом да се Скопље прикључи „великој Албанији“.

 

Услед целокупне политичке активности око демаркационе линије у току окупације, она je неколико пута била мењана. Године 1941. бугарска војска je, према споразуму између Италије и Бугарске, окупирала 44 села у тетовском срезу са укупно 3 607 кућа и 28 214 становника, a 1943. године још 4 села у охридском крају са око 2 500 становника. Kao противувредност, бугарска војска уступила je Италијанима 9 села у кичевском крају. За време италијанске капитулације, септембра 1943. године, бугарска војска окупирала je више од 20 села у преспанском срезу, која су се до тада налазила под италијанском окупацијом.

 

 

6. ЕКОНОМСКА ЕКСПЛОАТАЦИЈА МАКЕДОНИЈЕ ОД СТРАНЕ ОКУПАТОРА

 

У току окупације окупаторске власти су спроводиле посебан систем разноврсних мера за економско искоришћавање природних и других богатстава у Македонији.

 

Прва значајна мера бугарских окупатора за отворену пљачку била je одређени низак курс за размену динара са левом — 1:1, уместо дотадашње вредности 1:3 у корист динара. To je омогућило разним трговцима и шпекулантима из Бугарске, које je подржавао окупатор, да преплаве Македонију и, користећи тај ниски курс динара, да опљачкају сву затечену робу у њеном окупираном делу. Истовремено и нарочито безобзирно пљачкана je имовина Јевреја и Срба досељеника. Опљачкали су дуван који су затекли у складиштима, као и касе дуванских монопола. Затим je наређено да се окупаторској власти преда, по ниским ценама, сав затечени опијум у Македонији. Специјалним наредбама, које су се односиле на окупирани део Македоније, бугарски окупатори су спровели реквизицију жита 1941. године.

 

Да би се ограничила унутрашња потрошња и да би се обезбедиле веће резерве хране и осталих артикала, још у лето 1941. године уведен je систем бонова (нормирано снабдевање становништва). Истовремено су произвођачи задужени да предају држави своје производе по ниско формираним ценама. Све то се обављало под контролом специјално формираних реквизиционих комисија.

 

Ако се томе дода немилосрдна експлоатација рудника и шумских богатстава, као и уништавање железница, мостова, тунела и других објеката, затим пљачкање културних споменика и друго, добиће се права представа о економском стању у Македонији за време бугарске окупације.

 

263

  

 

Ha територији западне Македоније окупатор je омогућио слободни рад неколико трговачких друштава, која су експлоатисала богатства на овом терену. Такво je било друштво САСТЕБ, које je вршило откуп жита. Друго друштво бавило се експлоатацијом шума, нарочито богатих шумских терена у кичевском крају, a треће друштво постојало je за одржавање путева, који су као важна комуникациона средства били неопходни за окупатора. Сва ова друштва користила су веома јевтину радну снагу, с обзиром на то што je запослење представљало велики проблем за сиромашни свет у западној Македонији.

 

Други противправни и карактеристични акт на окупираном подручју у западној Македонији je у вези са земљом која je појединим лицима додељена аграрном реформом извршеном у предратној Југославији. Извесна лица кулачко-буржоаског порекла, првенствено албанске народности, која су у предратној Југославији пребегла у Албанију или су се налазила на овој територији, и којима je аграрном реформом у старој Југославији одузет део земље, за време окупације су од окупаторских судских органа захтевала да им се поново призна власништво већ отуђене земље. Нека лица су захтевала да се врате у њихово власништво цели планински рејони, које су њихови преци користили пре балканских ратова.

 

Многи су судским путем захтевали да им се призна некадашња својина над земљом која се већ налазила у туђем власништву, или су, пак, захтевали да им нови власници земље накнаде вредност те земље. Сва лица која су путем аграрне реформе у старој Југославији добила земљу, a то су били колонизовани Срби и Црногорци, морала су документима да доказују својину над земљом.

 

Десетак (спахилук), као институција позната из времена отоманске владавине у Македонији, поново je уведен у западној Македонији, коју je окупирала Италија.

 

Увођење десетка почиње декретом краљевог намесника Албаније од 1942. године.

 

Увођењем десетка на територији западне Македоније наводно се желело да се помогне народу у снабдевању житом за време рата. Међутим, увођење десетка диктирале су потребе лакше наплате пореза у натури и обезбеђење италијанског окупатора довољном количином пољопривредних производа.

 

Пре увођења десетка, у западној Македонији je спроведено више организационих мера. Потпрефектуре су биле задужене да организују специјалне комисије за прикупљвање десетка. Ове комисије биле су задужене да обезбеде магацински простор и да имају целовит увид у количину пољопривредних производа.

 

Десетак су продавали финансијски органи власти на лицитацији. Квислиншке власти, знајући да je лицитирање и сакупљање

 

264

 

 

десетка веома непопуларна мера, забрањивале су слободну продају пољопривредних производа све док се не прода десетак, односно једна десетина производа која припада овој врсти пореза.

 

Закупци десетка били су кулачки елементи, од којих je већина била и сарадник окупатора. Прикупљање десетка они су обављали са оружаном пратњом и терорисали су сеоско становништво, које се супротстављало и проналазило разне начине да избегне давање овог пореза или да га смањи, пријављујући мању количину производа. Десетак je био наметнут читавом окупираном подручју у западној Македонији, како Македонцима тако и Албанцима и Турцима. Осим ове врсте, узимане су и друге врсте пореза.

 

Немогућности за запослење, подељеност Македоније, пљачка, разни порези и друго, све то се, у економском смислу, веома рђаво одразило на стање становништва, a нарочито тешка била je исхрана за време окупације.

 

 

7. ДЕНАЦИОНАЛИЗАТОРСКА И ДИСКРИМИНАТОРСКА ПОЛИТИКА ОКУПАТОРА

 

Бугарска влада je настојала да окупацију Македоније прикаже као природно проширивање бугарске територије, као преузимање „својих националних територија“. Стога фашистичка бугарска влада улаже напоре у више праваца. Тако, поред административно-политичког апарата, она ствара и велики пропагандни апарат у Македонији, који, у почетку окупације, има централно место.

 

Место пропаганде у спровођењу денационализације утврђено je, с обзиром на њене задатке, актом бугарске фашистичке владе за промену националности македонског народа у бугарску националност. Циљ доношења овог једностраног акта био je да оправда окупацију Македоније пред јавношћу у Бугарској и пред њеним савезницима.

 

Македонску националност негирале су разноврсне такозване „културне“ и друге пропагандне институције, које су хтеле да македонски народ прикажу као бугарски. To je била основна брига целокупне политике бугарске буржоазије и фашистичке владе према окупираном делу Македоније. Нарочито снажном притиску била je изложена македонска омладина. Школски систем фашистичке Бугарске, у ствари, представљао je најорганизованији део њене денационализаторске пропаганде у Македонији. Стога je бугарска влада створила широки систем школских институција. Развијајући широку пропаганду против великосрпског, слабо paзвијеног

 

265

 

 

културно-просветног система у Македонији, бугарски окупатор je приступио стварању широке мреже школских институција тобоже да би надокнадио македонском народу оно што je изгубио у прошлости на културно-просветном плану, истичући при томе своју наводно велику бригу за решавање тог проблема.

 

Школском мрежом била су обухваћена скоро сва већа насељена места у Македонији. У школској 1941/42. години у Македонији je отворено око 800 основних, 180 осмогодишњих школа, 10 потпуних и 7 непотпуних гимназија.

 

Бугарске власти су показале нарочиту бригу да у школе окупе што већи број ученика Македонаца, али истовремено оне су биле потпуно незаинтересоване за школовање деце албанске, турске и осталих народности које су живеле у Македонији и према њима су спроводиле дискриминаторску политику. Ако су и задржане неке школе у селима где je постојала албанска и турска народност, оне су имале верски карактер и одржаване су на приватну иницијативу становништва. У почетку 1941/42. школске године бугарско министарство просвете укинуло je муслиманске школе из времена старе Југославије.

 

У школској 1941/42. години бугарска влада покушала je да отвори и универзитет у Скопљу, желећи, пре свега, да створи стручне кадрове из редова македонског народа, за које je сматрала да ће бити погоднији за ширење бугаризма у Македонији него наставници који су долазили из Бугарске. Међутим, из разних разлога, отварање универзитета уследило je тек школске 1943/44, уместо 1941/42. године. Један од разлога био je што je преовладало мишљење да студенте из Македоније треба извесно време упутити на школовање у Бугарску, где ће научити бугарски језик. Наредних неколико година сматрало се да ће средње школе помоћи ученицима да савладају језик, па да ће тек тада моћи да наставе факултетско образовање.

 

Да би се успело у политици прикупљања већег броја ученика у Македонији, бугарске просветне власти су при упису ученика уводиле најразличитија олакшања: ниске таксе, давање стипендија и друге помоћи, окупљање ученика у трпезаријама, интернатима и сл.

 

Међутим, школски кадар послат у Македонију, још у самом почетку схвата да не може да обави постављене задатке, с обзиром на то да наилази на озбиљан отпор македонског народа. У школама и на Универзитету се на разне начине протестовало против денационализаторског наставног и васпитног програма, против наставе на бугарском језику и сл.

 

Већи део просветног кадра доведен je из Бугарске, и то по специјалном избору, a просветни радници из Македоније, под разним изговорима, елиминисани су или упућивани на рад у Бугарску,

 

266

 

 

или им уопште није дат посао, као што су и у старој Југославији слати у Србију, Црну Гору и др. За учитеље у Македонији узимана су лица која су имала великобугарска и фашистичка схватања. Она су била подвргнута специјалном избору и надзору.

 

За постављање учитеља Македонаца у Македонији било je потребно да се од полицијске власти добије гаранција о благонаклоности. Ако су неки Македонци и били постављени за учитеље у Македонији, они су имали и другостепену улогу. Посебним актом Министарство просвете дало je директиву да се домородачким учитељима и професорима не дају дужности администратора и руководилаца школа, осим ако се не ради о лицу за које су власти убеђене да им je привржено.

 

За школе у Македонији израђени су специјални наставни програми, преко којих je требало да се обезбеди што потпунија денационализација и фашизација македонске омладине. Применом тих програма требало je убити сваку прогресивну мисао код ученика, створити мржњу и презир према прогресивном и развити милитаристички дух и веру у фашизам и у његову крајњу победу. Скоро сва настава сведена je на изучавање такозваних група предмета из „б’лгарознанија“, у ствари бугарски језик и бугарска национална историја.

 

Учење бугарског језика требало je да обухвати не само школску омладину већ и одрасле. Ово je постављено као врло акутно питање, јер су бугарске власти јасно схватале да се у окупираној Македонији нису сусреле са бугарским, већ са поробљеним македонским народом.

 

Под контролом Дирекције за националну пропаганду (директор Никола Коларов, пре тога угледни михаиловистички функционер) велики број научних институција се трудио на разне начине да докаже пред јавношћу да je Македонија бугарска земља и да су Македонци Бугари. У таквим настојањима предност je дата филологији, историји и етнологији, па се штампаним радовима из области материјалне и духовне културе настојало да се особености и дух народног живота у Македонији прикажу као „типично бугарски“.

 

Велика пажња посвећивана je издавању специјалних књига и речника за Македонију, за брзо усвајање бугарског језика. Забрањивано je издавање уметничке и научне литературе, оригиналних или преведених дела, периодичних издања или других едиција ако имају садржину супротну циљевима националне пропаганде.

 

У спровођењу денационализаторске политике бугарска влада се ослањала и на многе такозване културно-пропагандне и друге установе, које je она створила на подручју окупиране територије

 

267

 

 

у Македонији. Посебна улога у овом смислу припадала je Радио-Скопљу (директор Димитар Ђузелов, михаиловистички приврженик), штампи (Целокупна Б’лгарија — дневни лист), позоришту и бројним фашистичким и осталим друштвеним организацијама. У ову делатност била je укључена и црква.

 

У духу те политике било je и слање многобројних делегација, носилаца културног и јавног живота Бугарске, које су посећивале Македонију и организовале разноврсне свечаности да би македонском народу усадиле свест о наводној заједничкој историји и јединственој борби, фалсификујући низ момената из заједничке борбе у прошлости против Отоманске Империје и приказујући национално-ослободилачку борбу македонског народа као борбу бугарског народа.

 

Учитељи, као и остали културно-просветни радници, свештеници и други, уједно са задатком за спровођење денационализације преко школа и осталих институција, задуживани су да дају обавештења о политичком расположењу народа и о његовим погледима на бугарску власт. Они су такође били дужни да прате кретање партизанских јединица, да обавештавају о томе да ли, поред бугарске, постоји и нека друга пропаганда међу становништвом. При томе им je скренута посебна пажња на то да прате утицај Комунистичке партије у масама. Ha тај начин поменути културно-просветни кадрови су постајали део административног и полицијског апарата, a они који су давали отпор према оваквим задужењима, посебним поступком удаљавани су са дужности.

 

У свим областима јавног живота на окупираној територији у западној Македонији такође су италијанске окупаторске власти спроводиле денационализаторску и дискриминаторску политику према македонском народу. Убрзо после анексије, високи цивилни комесар у Призрену (Фејзи Ализоти) наредио je свим префектурама и потпрефектурама да се јавни натписи на установама и осталим приватним зградама замене албанским и италијанским. Забрањивани су били чак и телефонски разговори на другим језицима осим на албанском. Очигледна je била дискриминаторска политика окупаторских власти према Македонцима у вези са коришћењем ових комуникационих средстава.

 

У таквој политици албанских квислинга отишло се тако далеко да су сва имена и презимена неалбанског становништва морала добити албанску форму. Расписом Министарства унутрашњих послова албанске квислиншке владе били су забрањени наставци -ски, -ев, -ић, тако да je у окупаторској администрацији била обавезна употреба имена и презимена само у албанској форми.

 

268

 

 

Поред забележених облика дискриминације и денационализације, до анексије, јула 1941. године, сви службеници из апарата старе Југославије, који су, према декрету Мусолинија од 17. маја 1941. године позвани да се врате на дотадашња радна места, били су задужени да уче италијански језик. Стога су у свим градским центрима западне Македоније организовани специјални курсеви. Анексијом се ова ситуација мења у прилог учења албанског језика. Без познавања овог језика није било могуће службовати. Систематска политика у овом односу била je усмерена на то да лица коja немају албанско порекло не могу да раде у јавним службама. Врло су ретки случајеви оних који су остали у тим службама, осим појединаца који су се прикључили окупаторским властима као фашистички елементи.

 

Најјачи акценат у склопу денационализаторске политике у западној Македонији бачен je на школство. Први пут у својој историји македонска деца морала су да посећују албанске школе. Међутим, квислиншке власти нису биле у стању да обезбеде довољно кадрова и да прошире школску мрежу са албанским наставним језиком, која je 1941. године била прилично велика. У старој Југославији за албанско и македонско становништво у школама je била уведена обука на српскохрватском језику. Сада, пак, скоро сви учитељи били су доведени из Албаније. Међутим, добар део тог наставничког кадра био je антифашистички расположен. Поред учитеља са педагошким образовањем, доведени су и учитељи који су на разним импровизованим курсевима стицали основна знања и на брзу руку оспособљавани за учитељски рад. Сва настава била je прожета духом фашистичке идеологије и великоалбанизма. При школама су отварани курсеви за учење албанског језика и за сељаке и за грађане. Преко тих курсева такође се ширио национализам и шовинизам.

 

 

8. НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ, ПРОФАШИСТИЧКЕ И ФАШИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У МАКЕДОНИЈИ ОД 1941. ДО 1944.

 

Од почетка увођења бугарског окупаторског система у Македонији, неке грађанске групе нуде своје услуге бугарским властима. Влада Филова није одбијала услуге, али у исто време није хтела да их прихвати у виду сарадње са организованим политичким групама у Македонији, већ као услуге „национално здравих снага“, које се наводно спонтано јављају у Македонији. Бугарска влада није хтела да се везује за било какву организовану политичку групу у Македонији, нарочито кад je знала да су те групе биле слабе и да нису представљале никакву организовану политичку снагу.

 

269

 

 

Бугарска фашистичка влада je сматрала да ће стварањем фашистичких и профашистичких организација моћи да обухвати македонски народ да би преко њих постигла денационализаторски циљ у Македонији. Она je имала извесне илузије да ће македонски народ, због тешког и неравноправног положаја у коме се налазио у предратној Југославији, подржати фашистичку политику бугарске буржоазије. Стога су међу омладином створене фашистичке и националистичке организације: „Браник“, „Отец Пајсиј“, „Ополченци", „Резервни официри", „Јунак“, „Труд и радост“ и друге, чији je укупан број 1941. године износио преко 40, са експозитурама скоро у свим местима Македоније. Бугарске власти су настојале да у пропаганди ангажују илинденце, али као и свуда, и овде нису успели. У спровођењу ове пропаганде значајно место давано je и немачко-бугарским клубовима који су служили за ширење фашизма, немачке националне културе и који су истовремено били и шпијунски центри Гестапоа у Македонији.

 

Даљи развитак догађаја и апсолутни политички неуспех поменутих фашистичких организација упућивали су владу фашистичке Бугарске да ствара нове политичке организације којима ће моћи да руководи и у којима ће моћи да сакупи друштвене снаге. Стога je у току 1943. године влада Божилова створила политичку организацију под називом „Општествена сила“ („Друштвена снага“). Ова политичка организација, створена указом, организована je и на окупираном делу Македоније, a циљ joj je био да придобије народ за владину политику, да се супротстави свим противницима фашистичке власти у Македонији, да развије посебну активност како би народ у лицу бугарске власти видео свога ослободиоца, затим да развије сарадњу међу свим групама за борбу против народноослободилачког покрета итд.

 

Бугарска влада, у лето 1944. године почела je преговоре за мир са савезницима, a истовремено je покушала да са групама чкатроваца, ђузеловаца, китинчеваца и других створи аутономију Македоније под бугарским, односно немачким утицајем. Са сличном мисијом, крајем августа 1944. године, Немци шаљу у Македонију Ивана (Ванчу) Михаилова, који je после кратког саветовања напустио Македонију. Требало je да се ови реакционари у Македонији организују тако да изврше мобилизацију и да створе војску и полицију Македоније која би могла да замени бугарску окупаторску војску и администрацију.

 

У многобројне фашистичке, профашистичке и националне организације и клубове били су учлањени људи који су дошли из Бугарске, a само ретко и домаћи профашистички оријентисани појединци. Ту чињеницу су окупаторске власти у својим тајним документима врло често признавале као свој неуспех.

 

270

 

 

Ha целом окупираном подручју и у западној Македонији формиране су фашистичке организације. У ширењу фашистичких организација на овој територији значајни удео имала je фашистичка партија Албаније (ФПА), која je основана убрзо после окупације ове земље од Италије, a која je, у ствари, представљала филијалу италијанске фашистичке партије. У фашистичким организацијама окупљана je, на верској основи, албанска и турска омладина у којој je распаљивана мржња према немуслиманском становништву. У свакој префектури и општини постојала je фашистичка организација којом су обично руководили мештани, ради већег утицаја на локално становништво. У седиштима окружних начел-става формирани су такозвани „федерати" (органи фашистичке партије), док су се у среским начелствима и општинама такви органи звали „фашије“, a у селима су постојале најниже фашистичке организације, назване Capo Zucla, („капо цукла“ — старешине језгра). У све организације фашистичке партије, нарочито у федерате, инфилтрирали су се органи SIM (Servizzio Informatore Militare) — војна обавештајна служба, као и контраобавештајне службе.

 

Пошто нису имали довољно сопствених снага за безбедност у позадини, италијански окупатори су настојали на сваки начин да искористе заосталост албанског народа. Вршећи снажну пропаганду на верској и национално-шовинистичкој основи, они су убрзано формирали „добровољачке" одреде које су сачињавали заведени Албанци, a које су упућивали у борбу против народноослободилачког покрета. Ти „добровољачки“ одреди (балисти) вршили су снажан терор над Македонцима, Албанцима и Турцима који су прихватили линију народноослободилачке борбе.

 

У јесен 1942. године у Албанији je формиран национални фронт Албаније, назван Balli kombëtar (бали комб’тар) под руководством велепоседника, ara и бегова, који су били повезани са најреакционарнијим елементима у иностранству. Ta националистичка организација стварала je оружане формације наводно за борбу против окупатора, a, у ствари, њихов основни циљ био je сузбијање ослободилачке борбе албанског народа. Тако je августа 1943. године донет и специјални декрет о оснивању номиналне добровољне албанске милиције, што je утицало на отворену сарадњу са окупатором. Ова организација потписала je и споразум са италијанском војном командом у Албанији за борбу против народноослободилачког покрета. Она се проширила и на територију западне Македоније.

 

Центар балистичке организације у западној Македонији био je Гостивар. Овим центром руководио je Кадри Сали, a у Тетову — адвокат Шуаиб Камбери, који je био и председник тетовске општине за време окупације. Обојица су били чланови фашистичког

 

271

 

 

корпоративног савета у Тирани, затим чланови Окружног комитета за Косово. Остали истакнути балистички функционери били су Џафер Сулејмани, Мунир Тршана, Осман Азизи, Фаћири Дина и други, a командат „добровољачких“ одреда — Џемаил Хасани Џемо, коме су Немци дали чин мајора, Мефаил Шеху Зајази и други.

 

Ова балистичка организација, коју су подржали Италијани, a којом je касније руководила немачка обавештајна служба, показала je велику упорност у борби против јединица НОВ и ПОЈ за Македонију и пошто су Немци истерани из Македоније.

 

Осим фашистичке и балистичке организације, настојало се да се на широком фронту обухвате албанске масе, па су створене и друге фашистичке организације (формиране пре капитулације Италије у 1942. години), као што су биле „Легалитети", „Зогу“, „Таша“, организација за децу названа „Балили“, за омладину од 14 до 17 година организација „Авангардисте“, a за омладину изнад 17 година организација „Џовани фашисте“. Све ове организације, које су постојале пре свега у градовима, после капитулације Италије, 1943. године, ставиле су се у службу немачким интересима, ширећи фашистичку идеологију, нарочито међу албанском омладином, a радећи у ствари на чувању интереса великоалбанских и осталих реакционара.

 

У својим настојањима да уједине реакционарне снаге у западној Македонији, нису успели ни Италијани ни Немци. Због унутрашњих међусобних супротности реакције у западној Македонији, оформила су се два табора: један у Дебру, са слабијим везама са Немцима, a други у Тетову и Гостивару, састављен од великоалбанаца, великотурака и великосрба, под руководством немачке војне службе, a против идеја о слободи, братству и јединству међу Албанцима, Турцима и Македонцима.

 

Друга призренска лига, као немачка творевина, са центром у Призрену, налазила je тле првенствено у Тетову и Гостивару. Ha њеном другом конгресу учествовали су делегати ова два града. Балистичке вође из Тетова и Гостивара обема рукама су прихватиле одлуку конгреса Призренске лиге о организовању „добровољачких” снага у сарадњи са окупаторским административним властима „за одржаваље мира и одбране отаџбине“; у том погледу нарочиту активност развијао je албански „Егзекутивни комитет" у Тетову.

 

У тој тешкој политичкој и економској ситуацији у западној Македонији, акције окупатора, изражене формирањем разних фашистичких организација и „добровољачких“ одреда, нису успеле да поставе јаз између Македонаца, Албанаца и Турака на овој територији.

 

Земљорадња, сточарство, као и остале привредне гране брзо су пропадале и биле су све нерентабилније. Опљачкана и порушена

 

272

 

 

индустрија смањила je ионако слабу производњу за преко 45% у односу на производњу пре рата. У тим условима почело je да цвета подмићивање, шпекулација, црна берза и слично. Од свега тога користи je имао окупаторски апарат и људи на власти. Kao резултат пљачкашке економске политике окупатора настало je велика осиромашење, као и економско опадање и смањење производње у свим привредним гранама. Појединци су, користећи такву ситуацију, постајали ратни богаташи.

 

Нарочито неподношљиво постајало je стање радника, без икакве могућности за зараду. Такво стање у погледу запошљавања омогућавало je окупаторским властима да мали број радника ангажује у војним фабрикама Немачке и Бугарске.

 

Грубо су протерани сељаци колонисти — Срби, a њихова земља подељена je пре свега досељеним колонистима из Бугарске и осталим такозваним „националним елементима“ из Македоније. Циљ насељавања колониста из Бугарске био je да допринесе асимилацији македонског народа и разбијању етничког јединства.

 

Издата je наредба за конфисковање имовине Македонаца који су на позив КПЈ ступили у партизанске одреде. Ова наредба односила се и примењивана je и на имовину шире породице оних лица која су била у партизанским одредима. Члановима породица партизана такође су одузимане карте за снабдевање, чиме су оне довођене у крајње тешку ситуацију у погледу исхране.

 

273

 

 

 

Глава II. Почетак устанка

 

 

1. ОПШТА ВОЈНО-ПОЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА 1941. ГОДИНЕ

 

Године 1941. Хитлерова Немачка била je у свом војничком успону. После победе над Француском и ваздухопловне битке за Велику Британију, Хитлер се привремено одрекао инвазије на Енглеску због недовољне војно-техничке спремности за прекоморске операције, као и због значаја који je у тој ситуацији имало постојање Совјетског Савеза на источним границама Хитлерове Немачке.

 

Да би реализовао своје планове да овлада светом, Хитлер се спремао да се обрачуна са својим потенцијално најјачим противником Совјетским Савезом. Међутим, пре него што ће предузети једну такву акцију, за Хитлера je било значајно да обезбеди и простор који су заузимале балканске земље. Укључивањем Мађарске, Румуније и Бугарске у Тројни пакт, територије тих земаља постале су војна база за инвазију на Совјетски Савез. С обзиром на то да Југославију и Грчку није успео да укључи у тај пакт — Грчка je већ била у рату са Италијом — Хитлер их je разбио нападом.

 

Ha афричком бојишту силе Осовине (немачко-италијанске) бележе значајне успехе, али ипак не успевају да заузму животне центре на Блиском и Средњем истоку (Египат са Суецким каналом) и остале арапске земље на обалама Црвеног и Средоземног мора.

 

Хитлерове оружане снаге су 22. јуна 1941. године, и,ако je постојао акт о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза,

 

274

 

 

на широком фронту започеле офанзивне операције против Совјетског Савеза. Многи фактори (изненађење, бројна и техничка надмоћност, недовољна спремност Црвене армије и друго) омогућили су лаке и брзе успехе немачке армије, и она je у зиму стигла пред Москву.

 

Ha Далеком истоку, 7. XII 1941. године, јапанске оружане снаге, подстакнуте успесима немачких армија, извршиле су изненадни напад на америчку флоту концентрисану у пристаништу Перл Харбур. Тиме je почео рат између Јапана и Сједињених Америчких Држава и практично je отворен нови фронт на Пацифику. Ha овом фронту, као и на фронту између Немачке и Совјетског Савеза, три године биле су ангажоване најглавније снаге зараћених страна: на Тихом океану — поморске и ваздухопловне, на Источном фронту — сувоземне снаге.

 

Ова два фронта сасвим су јасно истакла опасност од стране Осовине Берлин — Рим — Токио, то јест опасност од фашизма не само за опстанак прве социјалистичке земље већ и за две најзначајније капиталистичке земље, за Велику Британију и САД. Ови догађаји и реално сагледавање опасности која се појавила на међународном плану утицали су на међусобно зближавање и развијање тешње сарадње између Велике Британије, САД и Совјетског Савеза, независно од разлика у друштвено-политичком уређењу тих земаља. Из овог зближења произлази и Атлантска повеља, која у ствари представља изјаву Черчила (председника британске владе) и Рузвелта (председника САД) после њиховог састанка на Атлантском океану. У овој се повељи истиче да САД и Велика Британија у том рату не траже територијална повећања; територијалне промене могу настати само по слободном изјашњавању народа; сваки народ може сам да бира облик свог друштвено-политичког уређења, као и неке друге принципе (о економској сарадњи и слично).

 

Ова повеља имала je известан мобилизаторски дух слободољубивих народа за борбу против фашистичке агресије.

 

У ситуацији у којој су војне снаге фашистичких агресора бележиле успехе на свим фронтовима, у Југославији, под руководством КП, вршене су припреме за оружани устанак.

 

 

2. ОТПОР ПРОТИВ ОКУПАТОРА И ПРИПРЕМЕ ЗА УСТАНАК

 

После пропасти Краљевине Југославије и Грчке, за македонски народ у сва три дела Македоније наступа нова етапа национално-ослободилачке борбе. Општа карактеристика за сва тре дела Македоније била je што се повела борба за национално и

 

275

 

 

социјално ослобођење под руководством одговарајућих комунистичких партија, од којих je само југословенска Комунистичка партија признавала постојање македонске националности, док БРП (к) и КПГ нису имале изграђени став о том питању. Македонски народ, уверен да ће реализацијом ширих циљева комунистичких партија, то јест победом над фашизмом и капитализмом, стећи националну слободу, узео je масовно учешће у устанку против нових и старих поробљивача. Развој оружаних борби, с обзиром на специфичне услове, био je различит, но у сва три дела, македонски народ политички je потпуно био на страни антифашистичке борбе.

 

Комунистичка партија; Југославије, сагледавајући опасност од фашистичке агресије, још пре почетка априлског рата укдзује на ову опасност за народе Југославије и залаже се да се предузму мере за одбрану земље. Она у току сдмог рата предузима мере за отпор против фашистичке агресије. Тако, ЦК КПЈ, 10. априла 1941. године, на седници у Загребу, одлучује да формира војни комитет, којим ће руководити секретар ЦК КПЈ Јосип Броз, a да неки чланови Централног комитета оду у Босну, Црну Гору, Србију и Словенију ради организовања отпора против фашистичких агресора.

 

Пред Комунистичком партијом Југославије стајао je задатак да се организационо оспособи за нове услове окупације, да се припреми да преузме руководство свим југословенским народима и да их поведе у борбу против окупатора. Стога je почетком маја одржано Мајско саветовање КПЈ. Ha овом саветовању разматрани су положај и услови за оружану борбу југословенских народа против фашистичких окупатора и констатовано je да за успешну борбу против фашистичких окупатора југословенски народи треба да се уједине на широкој политичкој платформи. Да би се то постигло, одлучено je да се поведе борба против ширења националне мржње, коју je окупатор свуда сејао, затим да се спречи братоубилачки рат и да се води упорна борба за јединство југословенских народа.

 

После Мајског саветовања у целој Југославији су припремане оружане борбе, формиране су ударне диверзантске групе и друго. За развитак отпора против фашистичких окупатора у великом броју земаља, a нарочито у Југославији, посебно je значајан почетак оружаног сукоба на Источном фронту. После фашистичког напада на Совјетски Савез, Комунистичка партија Југославије сматра својим интернационалистичким дугом да стане у одбрану прве и тада једине социјалистичке земље. Стога ЦК КПЈ издаје проглас у коме позива комунисте и уопште пролетаријат да се дигне у борбу против фашизма, тог највећег непријатеља радничке класе. „Спремајте се сви за последњу одлучну битку" ...

 

276

 

 

каже се у прогласу, a затим се обраћа комунистима Југославије речима: „ ... не чекајте ниједан моменат, већ се хитно припремајте за ту тешку борбу. Станите на чело радника и национално угњетених маса и водите их у борбу против фашистичких поробљивача!"

 

Проглас јасно указује да новом ситуацијом у Европи, ратом између Немачке и Совјетског Савеза, настају и квалитативне промене у положају југословенских народа. Убрзавајући припреме за оружану борбу, југословенски народи стају у ред савезника Совјетског Савеза, a преко тога у ред савезника Англо-Американаца, то јест постају савезници антихитлеровске коалиције, што je за успех оружаног устанка имало првостепени значај.

 

Ова околност убрзава припреме. Тако je на састанку ЦК КПЈ, одржаном 27. јула 1941. године, за руковођење оружаним устанком формиран Главни штаб Југославије, који je прерастао у Врховни штаб. Четвртог јула 1941. године Политбиро ЦК КПЈ доноси одлуку о почетку општег народног устанка. До овог момента извођене су разне диверзантске акције у свим крајевима Југославије, a под притиском окупатора било je локалних борби у Лики, Херцеговини и другим крајевима.

 

Одлуку од 4. јула прихватили су сви народи Југославије и, саобразно са одређеним специфичним условима, устанци почињу У Србији 7. јула, у Црног Гори 13. јула, у Словенији 22. јула, у Хрватској и Босни и Херцеговини 27. јула, у Македонији 11. октобра 1941. године. У пиринском и егејском делу Македоније, у лето 1941. године, такође почињу оружане борбе. Специфични услови у којима се налазио македонски народ диктирали су и темпо припрема за оружани устанак. Денационализаторска политика великосрпске буржоазије и дугогодишња великобугарска пропаганда у Македонији стварала je код једног дела буржоазије илузије да и сама промена власти може донети извесна олакшања. Истовремено с тим, бугарски окупатори, путем свог пропагандног апарата, настојали су да отпор македонског народа против великосрпске буржоазије искористе и да замаскирају своју поробљивачку политику, приказујући се ослободиоцима од великосрпске буржоазије. У западном делу Италијани су се приказивали као ослободиоци Албанаца. Међутим, пролетаријат и уопште већи део народа није имао никаквих илузија у погледу циљева бугарске и италијанске окупације. Партијске организације на терену, користећи дугогодишње искуство народа, од првих дана окупације прикупљају оружје и други ратни материјал и предузимају низ мера да би демаскирале окупаторе.

 

Секретар ПК КПЈ за Македонију Методи Шаторов Шарло, дугогодишњи емигрант из Македоније, васпитаник Коминтерне, није био у стању да схвати положај у коме су се нашли македонски

 

277

 

 

народ и народности после окупације 1941. године. Због његовог васпитања добијеног у емиграцији и схватања која су била резултат његовог става, он није био способан да предузме мере које би одговарале тежњама македонског народа и народности. Недовољна зрелост Шаторова да сагледа и схвати веома сложену ситуацију у Македонији и његов опортунизам учинили су да он повуче више погрешних потеза. Неке такве мере које je предузео Шарло као секретар ПК КПЈ за Македонију, потенциране су и утицајем БРП (к), која je у тој ситуацији за њега представљала ауторитет. БРП (к) je преко својих представника, a и директним деловањем, из разних објективних и субјективних разлога, настојала да своја схватања о отпору против фашизма пренесе и на терен Македоније. Сама чињеница што je БРП (к) деловала у организованој држави, која je била савезник немачких освајача, говори о томе да њени ставови у вези са борбом против фашизма у тадашњим условима нису могли да буду адекватни за Македонију, у којој je стара власт била разбијена и успостављала се нова, окупаторска власт. Основни погрешни потези Шаторова су организационе и политичке природе. Прихватајући анексију Македоније од стране Бугарске као свршени и коначни чин, он, под утицајем БРП (к), прикључује партију БРП (к) са мотивацијом: „Једна држава — једна партија“; затим његова гледања на Србе колонисте, међу којима није вршио диференцирање. Ови потези и ставови Шаторова, као и остали његови пропусти, с обзиром на то да je партија била једина политичка снага коja je могла да народ поведе у борбу, имали су и одговарајући утицај нa припреме за устанак.

 

Сагледавајући пропусте ПК КПЈ за Македонију, ЦК КПЈ je предузео мере да побољша стање у њему и да омогући реално сагледавање ситуације у Македонији. Почетком септембра 1941. године формиран je нови Покрајински комитет КПЈ за Македонију у следећем саставу: Лазар Колишевски (секретар), Mapa Нацева, Борка Талески, Благоја Мучето и Бане Андрејев. Овај Покрајински комитет поставио je себи задатак да учврсти партијске организације на терену и да убрза припреме за оружани устанак, које су пре свега захтевале политичко деловање међу масама. Оваквом политичком активношћу требало je објаснити народу циљеве оружаног устанка на који га je позивала Комунистичка партија. С обзиром на положај македонског народа и народности у старој Југославији, нужно се наметало да се објасни да се они позивају на оружани устанак, заједно са свим југословенским народима, и то не на обнову старе Југославије, већ за национално и социјално ослобођење, при чему се остали југословенски народи јављају као најближи савезници. Партија je својим јасним ставовима о македонској националности, о правилном

 

278

 

 

схватању тешког положаја народности у старој Југославији и борбом коју je водила против великосрпске буржоазије била гаранција да борба у коју се позивају сви југословенски народи јесте борба за нове међусобне односе засноване на потпуној равноправности.

 

To су били тешки задаци, али због великог поверења маса у Партију могли су се остварити у иначе веома сложеној ситуацији у Македонији. Политичка активност у припремама маса за отпор против окупатора дала je почетне резултате. Окупатори нису наишли на подршку народа; они су остали усамљени, ослањајући се углавном на оружану снагу и окупацијски апарат који су довели са собом. Још у првим данима окупације, они су наишли на разноврстан отпор македонског народа. Познате су демонстрације у Струмици, 22. априла 1941. године, приликом уласка бугарске војске. Приморани да изиђу на дочек, са групом грађана, комунисти, омладинци и други протестовали су против бугарске окупације.

 

Окупатори, посебно бугарски, у многобројним извештајима из Македоније, које су слали влади у Софију, говоре да се Македонци налазе под утицајем комунистичке партије, да велики утицај имају идеје које се шире из Совјетског Савеза и слично. Затим они наилазе на многе облике отпора, почевши од неизвршавања разних наредби, прикривања хране, борбе за веће плате радника, протеста против језика и других, што преко диверзантских група изазива оружане сукобе. Осим тога, забележено je и више саботажа појединих радника у радионицама, као што je била, на пример, саботажа у железничкој радионици у Велесу на локомотивама, када се при пуњењу машинског уља стављао песак и слично.

 

Пред очима окупатора, тако рећи, врше се припреме за оружану борбу.

 

Због тога окупатори још од првих дана окупације припремају разне мере за борбу против сваке појаве отпора. Поред контроле грађана при сваком уласку и изласку из насеља, они су повремено вршили и блокаде као мере за масовни притисак над народом, уводили су полицијски час, a највећи део полиције био je у сталној приправности. Истовремено са свим овим мерама, од првих дана окупације почиње хапшење и осуђивање на разне временске казне и казне смрти. Уочи националног празника Илиндена, 1941. године у свим градовима хапсе комунисте и остале прогресивне људе, што je било превентивна мера да не би настала некаква револуционарна активност тог дана. При томе, овај дан користе за велику пропагандну активност, фалсификујући историју македонског народа и извршавајући варварски акт: пале све књиге писане на српском језику које су сакупљене од народа.

 

279

 

 

Сви облици отпора против окупатора, као и мере које je предузимао окупатор указивали су да су сазрели услови за почетак оружаних борби као подстицај за оружани устанак и револуцију.

 

У првој половини септембра 1941. године извршене су организационе припреме за оружани устанак у Македонији. Формиран je Покрајински штаб Македоније, који je 1942. године прерастао у Главни штаб, у саставу: Лазар Колишевски, Михаило Апостолски, Цветко Узуновски, Мирче Ацев и Страшо Пинџур. Септембра су се почели стварати и месни штабови и војне комисије, који добијају задатак да обављају непосредне припреме за стварање партизанских одреда. У току 1941. године у Скопљу, Велесу, Куманову, Прилепу, Битољу, Крушеву, Штипу, Струмици, Ђевђелији, Кавадарцима, Неготину, Тетову, Кичеву, Дебру, Струги, Охриду и Ресну формирани су локални (градски) војни штабови и више војних комисија по селима.

 

Ha тај начин, поред партијске организације и организације за народну помоћ, створена je још једна организацијска мрежа за непосредну припрему и руковођење оружаним борбама.

 

 

3. ПОЧЕТАК ОРУЖАНЕ БОРБЕ

 

Од првог дана окупације, партијске организације на терену користиле су сваки погодни моменат за диверзију на разне објекте окупатора. Скопље, Велес, Прилеп, Битољ и неки други градови имали су посебне диверзантске групе, које су изводиле разне диверзантске акције. Неке партијске организације још у лето су формирале војне курсеве и обављале су војну обуку омладине (на пример у Штипу), припремајући je на тај начин за одлазак у партизанске одреде. Тако су, у току припрема за стварање партизанских одреда, разне диверзантске и илегалне групе имале више оружаних сукоба са окупаторском војском и полицијом, на пример приликом уништавања немачких авиона на аеродрому у Скопљу (јуна 1941), диверзија на рудник Радушу ради узимања експлозива (август), сукоб код тунела Богомила (септембар) и други. Ти сукоби наговестили су почетак оружаних борби. После обимних припрема (политичких и војних), почетком септембра и октобра формирана су прва три партизанска одреда.

 

Прилепски партизански одред формиран je средином септембра 1941. године на Селечкој планини; Кумановски — 12. октобра, и Скопски — крајем августа 1941. године.

 

Иако су ови партизански одреди били бројно мали, њихова појава ипак означава почетак нове етапе национално-ослободилачке борбе, када Комунистичка партија преузима вођство над

 

280

 

 

револуционарним покретом македонског народа да би оружаним устанком извојевала његово национално и социјално ослобођење.

 

Ова етапа борбе македонског народа најављена je у Македонији једном релативно већом војничком акцијом Прилепског партизанског одреда, извршеном 11. октобра 1941. године, истовременим нападом на бугарску полицијску станицу у Прилепу, на прилепски затвор и на телефонско-телеграфску мрежу у Прилепу. Прилепски и Скопски партизански одреди наставили су своје акције против бугарске полиције и војске, a Кумановски партизански одред у неколико сукоба са бугарском полицијом и војском био je разбијен у самом почетку.

 

У осталим крајевима Македоније такође je било покушаја за стварање партизанских одреда, али из више објективних и субјективних разлога 1941. године није се успело у томе.

 

У напорима да се створе нови партизански одреди, Покрајински комитет и Покрајински штаб предузимају низ мера и настоје да се савладају почетне тешкоће. Стога чланови ПК и Покрајинског штаба иду на терен да би непосредно помогли органе борбе у припремању и стварању партизанских одреда. При тој активности секретар ПК Лазар Колишевски пада у руке бугарске полиције. Овај догађај имао je тешке последице за даљу активност Покрајинског комитета и Покрајинског штаба. Руководство ПК преузима Бане Андрејев, који не успева да се оријентише у тешкој и сложеној ситуацији у Македонији. Због тога у редовима Партије настају извесне несугласице у вези са политиком ПК, развијају се разне опортунистичке теорије око тога да ли има или нема услова за оружану борбу у Македонији, a под утицајем делегата БРП (к) дискутовало се о проблему да ли се Македонци могу дићи у борбу против бугарске војске, с обзиром на извесне заједничке борбе са бугарским народом у прошлости против отоманског ропства и слично. Све то прилично се штетно одражавало на даљу активност у организовању оружане борбе, али није могло ни да je спречи.

 

 

4. ПОЧЕТАК ОРУЖАНЕ БОРБЕ У ПИРИНСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

Македонци у пиринском делу Македоније, прекаљени у дуготрајним борбама против поробљивача, a посебно у борбама против терористичких формација великобугарског врховизма из времена генералско-официрских провокаторских интервенција, александровско-михаиловистичког неоврховистичког тероризма и других, нашли су се у првим редовима антифашистичког отпора у Бугарској. Одмах после напада Хитлерове Немачке на Совјетски Савез

 

281

 

 

почеле су припреме за оружану борбу против бугарских фашиста као савезника немачког окупатора. Народ, веран револуционарним традицијама, брзо je схватио потребу да што пре отпочне антифашистичка борба. У руководству Комунистичке партије у пиринском делу Македоније још у почетку je јасно искристалисано гледиште да ће масовном оружаном антифашистичком борбом настати револуционарна и дубоко демократска промена политичке ситуације у Бугарској. За такву промену пирински Македонци су били најнепосредније заинтересовани, првенствено због сопствене ситуације, социјално-економске и националне обесправљености.

 

Револт маса очекивао je погодни моменат да прерасте у борбену акцију масовних размера. Услови за такву акцију створени су антифашистичким отпором који je започео и у Бугарској. У лето 1941. године отпор у овом делу Македоније почиње да прераста већ у нови квалитет, у оружану борбу, коју je подржао народ у овом крају.

 

Чињеница да су оружане борбе у Бугарској почеле прво у пиринском делу Македоније била je резултат дугог револта против тешког социјално-економског и денационализаторског стања Македонаца, што треба да се обележи као револуционарно и стимулативно, и истовремено посебно утицајно на револуционарне традиције народа из ове македонске покрајине. To су, у првом реду, традиције Санданског и левице Серчана; затим, борбене традиције масовне левичарске оријентације после поделе Македоније, коja бележи крупне победе Комунистичке партије у пиринским градовима и селима на парламентарним и општинским изборима 1919. и 1923. године, као и привремени успех септембарског устанка у разлошком крају. За овај феномен нарочито je значајна традиција консеквентног отпора према неоврховистичким агентурама званичне великобугарске политике. Карактеристично je за левичарску доминацију у пиринском делу Македоније што су као политички организоване партије са својом мрежом на терену постојале само Комунистичка партија и Земљораднички савез. Буржоаске и ситнобуржоаске партије имале су само поједине малобројне присталице, па нису могле да наступе као организована политичка снага. При томе су многи руководиоци и активисти ВМРО (Уједињене) деловали на терену као руководиоци и активисти Комунистичке партије и имали су посебан ауторитет у народу. У својој политичкој активности они су још одлучније истицали решење македонског питања као једног од главних услова за укључивање маса у оружану борбу.

 

Пошто су добро познавали револуционарно расположење широких маса, руководиоци БКЛ у пиринском делу Македоније

 

282

 

 

су сигурни у могућностима и потреби за брзо вођење оружане партизанске борбе. Такав курс заузима Обласни комитет БКП који je предводио Гроздан Николов (бивши емигрант у Совјетском Савезу) и Никола Калапчијев, познати руководилац Партије и уједињене у пиринском делу Македоније. Оваква оријентација ка оружаној борби постала je првостепени акциони задатак доласком Николе Парапунова за секретара Обласног комитета, јула 1941. године, уместо тешко оболелог Гроздана Николова.

 

Иако je изабран за секретара Обласног комитета БКП, Парапунов je радио на организовању партизанских група и сам деловао са својом партизанском групом. Ове акције Парапунова око организовања партизанских група ЦК БКП оцењује као превремене и пребрзе и сматра да нису у сагласности ни са генералном линијом БКП о отпору, која предвиђа да се организује отпор једино у већим градовима, и то само диверзантским и саботерским акцијама перманентног карактера. Руководство БКП заузело je став да у Бугарској, с обзиром на чињеницу да je Немачка није окупирала и да се, обратно, јављала као њен савезник, и с обзиром на присаједињење и осталих делова Македоније бугарској територији, не постоје „класични“ услови за оружану партизанску борбу и да су довољне само повремене диверзантске и саботерске акције. Осим тога, сматрало се да главни напори Партије треба да буду усмерени на спровођење става да се не шаље бугарска војска на Источни фронт и да се тиме допринесе борби Црвене армије. Међутим, полазећи од специфичних услова у пиринском делу Македоније, као и од чињенице да присаједињење осталих делова Македоније територији Бугарске за народ представља револуционарни подстицај, Парапунов je упорно наставио активност на организовању партизанских група, односно оружане борбе.

 

Прву партизанску групу у Пиринској Македонији формирао je Иван Козаров, рођен 1901. године у селу Добриништу (разлошки крај), учесник у септембарском устанку, дугогодишњи партијски активист и један од угледних организатора ВМРО (Уједињене). Пет дана после немачког напада на Совјетски Савез, 27. јуна 1941. године, Козаров ступа у борбу са полицијом код свог родног села, у којој je рањено неколико полицајаца. Борба Козарова прва je организована оружана акција не само у Бугарској већ и на Балкану, чињеница која je много допринела да се међу пиринским Македонцима створи нешто као легенда о овом првом балканском партизану. Скоро истовремено са Козаровим, појављују се са својим партизанским групама Парапунов и Костадин Кантарџијев из села Годлева у разлошком крају, дугогодишњи

 

283

 

 

партијски руководилац у Разлогу. Убрзо после тога и други партијски активисти и руководиоци ВМРО (Уједињене) ступају у партизане и делују као команданти или комесари партизанских група — одреда.

 

Прве партизанске групе формиране су у разлошком срезу, где je био највећи број партијских активиста и најбоље организована партијска мрежа. Парапунов je овде најпопуларнији и главни организатор партизанског отпора у пиринском делу Македоније. До краја 1941. године у разлошком срезу делује више добро наоружаних партизанских група. Оне нападају полицијске и војне пунктове, стрељају најозлоглашеније издајнике и сараднике фашистичке полиције и међу сеоским становништвом стварају широку мрежу сарадника и симпатизера.

 

 

5. ПОЧЕТАК ОРУЖАНЕ БОРБЕ У ЕГЕЈСКОЈ МАКЕДОНИЈИ

 

Македонци у егејском делу Македоније такође су више од две деценије били изложени суровом денационализаторском режиму грчких владара, при чему се посебно истицао режим Метаксасове диктатуре. После окупације Грчке, Македонци су се нашли под новим поробљивачима, па су почели да деле нову судбину заједно са грчким народом, као што су то учинили и у грчко-италијанском рату 1940 — 1941, у коме су они масовно учествовали. У овом рату грчки пукови, попуњени војницима Македонцима, храбро су се борили против италијанских фашиста. Mace, иако незадовољне старим грчким режимом, у фашистичким освајашима су виделе још црње ропство.

 

Верни својим револуционарним традицијама, Македонци у овом делу Македоније још пре организованог отпора спонтано и самоиницијативно су у многим селима давали отпор увођењу новог окупаторског режима. У великом броју македонских села такав отпор пружен je новој жандармерији кад je она дошла да запоседне старе жандармеријске станице, и то: у воденском крају села Саракиново, Тресино и друга; у леринском — Баница, Керет, Герман, Зеленич и друга; у костурском — Кономлади, Рупиште и друга. Из неких села, пак, протеривали су грчке учитеље. Ове спонтане акције разноврсног отпора, који се развио и до оружаних сукоба, говоре о спремности маса за борбу против фашистичких окупатора.

 

У Грчкој, као и у осталим балканским државама, комунистичка партија била je иницијатор и главни носилац и организатор покрета отпора против окупатора. Капитулација старе грчке власти

 

284

 

 

омогућила je да један број комуниста побегне из затвора и да се врати у своја родна места.

 

После напада на Совјетски Савез, у читавој Егејској Македонији je појачана партијска активност и обављају се разне припреме за оружану борбу против окупатора. Комунистичка партија учвршћује везе са Покрајинским комитетом КПГ за Македонију у Солуну. У политичким и војним припремама посебно место заузима сакупљање оружја и друге војне опреме, за шта партијски биро за егејски део Македоније и Тракије издаје посебну директиву.

 

Припреме за оружани устанак пропраћене су диверзантским акцијама и разним облицима отпора против окупатора. У припреме се убраја и формирање организације „Елефтерија", чији je задатак био да организује грчки национални ослободилачки покрет у Егејској Македонији, a у источним областима егејског дела Македоније упоредо je формирана и организација „Исорослохос“. Ове организације, због грчке националне платформе, нису уживале неке симпатије у македонском народу. Међутим, и поред тога комунисти Македонци били су у њих укључени.

 

Од бројних облика отпора посебно се истиче манифестација у Корешту (костурски крај), када je око 2 000 људи из Д’мбена и околних села, под вођством Косте Трповског, 31. маја 1941. године, прослављао годишњицу једне борбе од 31. маја 1903 године.

 

У току лета 1941. године КПГ на читавој територији егејског дела Македоније ствара партизанске групе. To су истовремено и прве партизанске групе у Грчкој. Јула и августа у кукушком крају, под руководством капетана Петроса (Христос Мискос), и у нигридском крају, под руководством капетана Ласаниса (Атанас Гениу), формиране су такве групе. Затим су партизанске групе формиране на планини Пајак и у кајларском крају. Месеца септембра ове партизанске групе предузимају и акције (разоружање жандармеријских станица, напад на један немачки камион са војницима и друге). Партизанске групе такође су организоване и у костурском, леринском и воденском крају, као и другим крајевима.

 

Партизанске и диверзантске групе, поред акција на разним окупаторским објектима, предузимају и низ саботерских акција.

 

За сузбијање активности партизанских и диверзантских група и другог отпора, окупатор je вршио и разне прогоне, што je пропраћено и масовним убиствима (костурски крај — преко 300 затворених; у мегленском крају — 240 људи убијено; у кукушком — убијено 96 људи; у кајларском, у селу Крмчи — сви мушкарци од 16 до 60 година убијени; у сереском крају — 30 људи убијено, a велики број села je попаљен).

 

275

 

 

Ha иницијативу Комунистичке партије Грчке, септембра месеца створен je Национално-ослободилачки фронт ЕАМ. У њему су, поред Комунистичке партије и комунистичке омладине (ОКНК), учествовали: Народно-демократска унија, Земљорадничка партија, Радничко-социјалистичка партија, Уједињени антифашистички синдикати и друге прогресивне организације. Иако je ЕАМ омогућавао широку мобилизацију маса, ипак je њен програм био врло скучен: прогањање окупатора из земље и успостављање интегритета Грчке. О будућем положају Македонаца у програму ЕАМ-а ништа није речено. Међутим, на пленуму од септембра 1941. године КПГ позива Македонце да се у својој борби уједине са национално-ослободилачким борбом грчког, српског и бугарског народа, јер само то може бити гаранција за њихово национално ослобођење. Ово се понавља и на пленуму ЦК КПГ од децембра 1942. године. Овакав позив КПГ, иако недовољно јасан, ипак je давао извесне наде македонском народу да ће борбом и у савезу са грчким, српским и бугарским народом стећи националну слободу. Развој догађаја говори о масовном укључивању македонског народа у народноослободилачку борбу грчког народа, али национално ослобођење ипак није постигнуто.

 

Један од најкрупнијих догађаја 1941. године je драмски устанак, у коме масовно учествују Грци и Македонци, као и остале народности коje живе у том крају.

 

Драмски устанак почео je 29. септембра, a пре тога забележено je више оружаних и диверзантских акција. Двадесетог августа 1941. године, на пленуму обласног комитета КПГ за драмски крај, саопштено je о формирању војног штаба и истакнута je политичка активност за мобилисање бораца и организовање маса за устанак.

 

Ноћу између 28. и 29. септембра 1941. године устаници су истовремено напали градиће Просочен (Просоцони) и Доксат (Докситок), насеља Егридере (Калитеа), Карликово (Микротопоа), Кубалица (Кокинођа) и друга. У граду Драми такође почињу борбе. Бугарска војска и полиција, угушујући устанак у борбама 29 и 30. септембра и 1. октобра 1941. године, у граду Драми и околини извршила je масакрирање око 3 000 људи, међу којима je био и секретар ПК КПГ за егејски део Македоније Барба Параскевос. Осим тога, предузете су разне репресалије на читавој територији у источној области Егејске Македоније.

 

Драмски устанак говори о одлучности македонског и грчког народа да се боре оружјем за националну и социјалну слободу. Међутим, с обзиром на то да je почео у специфичним условима, изолован од осталих рејона и у најнепосреднијој позадини немачког фронта на обали Егејског Мора, он се завршио неуспехом, a окупатор je успео да се у првој години сурово обрачуна са

 

286

 

 

револуционарним и прогресивним снагама, што се одразило на даљи ток устанка у овом делу Македоније.

 

Догађаји у лето и јесен 1941. године указали су на потребу даљег организационог јачања покрета отпора. Децембра 1941. године формирана je и Грчка народноослободилачка армија (ЕЛАС), која je постепено израсла у бројну народноослободилачку војску.

 

Развој догађаја 1941. године показао je да je македонски народ, заједно са народима и народностима у сва три дела Македоније, започео оружане борбе као једини пут за национално и социјално ослобођење. Међутим, нејасни ставови ослободилачких покрета у Бугарској и Грчкој негативно су се одразили на устанак. Македонски народ je стално био у положају да од одговарајућих руководстава захтева јасне ставове у погледу своје будућности. Својим колебљивим држањем КПГ и ЕАМ све до краја рата нису дале могућност да устанак узме маха. Напротив, оне су индиректно омогућиле да реакционарне снаге наредних година развију своју активност и да изазову нужност ангажовања снага ослободилачког покрета и у борби против њих.

 

Треба истаћи да су се оружане борбе, још у почетку, у најжешћем облику водиле управо против бугарских фашистичких окупатора, који су се, својом пропагандом, приказивали као ослободиоци македонског народа.

 

287

 

 

 

Глава III. Развој устанка 1942. године

 

 

1. ОПШТА СИТУАЦИЈА HA ФРОНТОВИМА

 

Од децембра 1941. до краја 1942. године светску војно-политичку ситуацију карактерисали су нови моменти и преокрети који су били веома значајни за даљи ток другог светског рата.

 

Ha Источном фронту продор немачких снага у унутрашњост СССР-а почетком децембра заустављен je пред Москвом и отпочела je контраофанзива Црвене армије. Немцима су нанети тешки губици у људству и техници. Црвена армија je отклонила опасност од Москве.

 

У лето 1942. године немачке снаге су предузеле нову, летњу офанзиву највећег интензитета на јужном сектору фронта. Оне су продрле доста дубоко на совјетску територију, али нису успеле да освоје петролејске изворе.

 

Циљ Немаца био je да затим заузму Стаљинград. Заузимање овог града представљало би једну етапу у борби за освајање Москве. Хитлерова летња офанзива (од јуна до 12. новембра 1942) није успела. Она je сломљена отпором Црвене армије и стаљинградском битком (од новембра 1942. до 2. II 1943). Губици Немаца у људству и техници били су огромни. To je била највећа, одлучујућа битка и прекретница у антихитлеровском рату.

 

Офанзивним акцијама Црвене армије на лењинградском фронту поправљена je и олакшана ситуација Лењинграда.

 

Ha афричком бојишту снаге Осовине покушале су да продру у Египат. Савезничке јединице пружиле су снажан отпор и принудиле их на повлачење. Немачке снаге, под командом Ромела, изгубиле су и Киренаику. Ово je био краткотрајан али значајан

 

288

 

 

успех Савезника, који још увек нису били у стању да потпуно преузму иницијативу на фронтовима.

 

Почетком 1942. године снаге Осовине покушале су да одузму иницијативу од Савезника и да преузму контраудар. Обе стране, Савезници и Осовина, припремале су се за ликвидацију северноафричког бојишта, појачане су ваздушне акције и ангажоване веће тенковске јединице. У лето, иницијативу су имале немачке снаге под командом Ромела. Оне су тада заузеле упориште Тобрук и септембра 1942. године стигле до Ел Аламејна, 75 километара од Александрије. Новембра су савезничке снаге извојевале значајну битку на северноафричком бојишту — битку код Ел Аламејна. Затим je почело напредовање савезничких снага, све док немачко-италијанска војска није протерана из Африке.

 

Ha Далеком истоку, после јапанског напада на америчку флоту код Перл Харбура, на Манилу, Сингапур и Хонконг, ангажоване су крупне војне снаге Савезника. У првој половини 1942. године Јапанци су успели да заузму огромне територије, међу којима Малају, Филипине, Борнео, Суматру, и да изврше инвазију на Бурму, Нову Гвинеју и друге. Међутим, јуна 1942. они су изгубили битку код Мидвеја. У току ових догађаја, антифашистичке снаге, посебно Велика Британија, СССР и САД више су се међусобно зближиле и тешње сарађивале. Поставке Атлантске повеље о уједињењу снага у борби против фашизма добиле су већу примену и реализацију. Првог јануара 1942. године у Вашингтону je 26 држава потписало декларацију. Државе потписнице декларације узеле су конкретне обавезе у вођењу удружене борбе угрожених народа против осовине Рим — Берлин — Токио.

 

У току 1942. године вођени су преговори између три велике водеће силе, и то СССР, САД и Велике Британије о узајамном помагању и о отварању другог фронта.

 

Године 1942. у многим европским земљама развио се отпор антифашистичких снага против окупатора.

 

Проширивање рата на Далеком истоку и ток војних операција на Источном и Афричком фронту одразило се и на Балканском полуострву.

 

Бугарска, као чланица Тројног пакта, следећи Немачку, 12. децембра 1941. године објавила je рат Великој Британији и САД.

 

На захтев немачке команде, у зиму 1941/42. године, Бугарска je упутила у Србију окупациони корпус као замену немачкој војсци.

 

Крајем 1941. године сви крајеви Југославије били су укључени у борбу против окупатора. Партизанске јединице организационо су јачале и бележиле значајне војне успехе. У 1942. годину оне су ушле са једном пролетерском бригадом, шездесет два партизанска одреда, девет самосталних батаљона и другим јединицама,

 

289

 

 

a осим тога, и са потпуно оформљеним највишим војним руководствима код свих народа у Југославији, то јест били су формирани одговарајући главни штабови.

 

Године 1942. фронт устанка у Југославији појачан je и проширен. Формиране су нове партизанске јединице, брзо je растао и број војних јединица, формиране су нове бригаде, дивизије и корпуси. Као резултат борби у многим крајевима Југославије створене су слободне територије, које су биле посебно значајне за развитак устанка, a нарочито за развитак органа народне власти, тако да су народноослободилачки одбори постајали истински органи народне демократске власти. Посебно значајно je и сазивање и одржавање Првог заседања АВНОЈ-а (26 — 27. новембра 1942. године), као највишег политичког органа народноослободилачке борбе југословенских народа.

 

Због снажних акција окупатора, крајем 1941. године преостали делови партизанских одреда у Македонији привремено су се повукли у илегалност, али истовремено je предузимано више политичких и организационих мера за јачање отпора против окупатора.

 

 

2. ЈАНУАРСКО САВЕТОВАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈА КПЈ У МАКЕДОНИЈИ

 

Веома сложена ситуација у Македонији утицала je да се у ПК КПЈ за Македонију, под руководством Банета Андрејева, дају различите оцене спољне и унутрашње политичке и војне ситуације, a нарочито о месту и улози партизанских одреда у Македонији.

 

Бугарски окупатор спроводио je војну мобилизацију и у Македонији. Партијска организација није имала довољно снага да спречи мобилизацију, a због утицаја БКП такође није имала ни јединствени и чврсти став, иако je код маса постојао отпор против мобилизације. Тактичке неуспехе партизанских одреда један део чланова политичког руководства схватио je као војни и политички пораз ослободилачке борбе, a политички успеси због постојања одреда нису сагледани. Међутим, оцена већег дела руководства била je да су одреди претрпели само тактички неуспех, али су постигли велики политички успех, јер их je народ прихватио као ослободиоце. У овој ситуацији ПК КПЈ за Македонију тешко je одржавао везе са ЦК КПЈ, док су везе са ЦК БПХ (к) лакше одржаване.

 

Да би се размотрили истакнути проблеми, 7. јануара 1942. године у Скопљу je одржано партијско саветовање, коме je присуствовало 25 делегата и партијских активиста.

 

290

 

 

Ha саветовању je закључено да партизански одреди убудуће треба да буду мали да би се лакше кретали. У погледу њиховог карактера, утврђено je да су они народни, a њихов циљ je да се преко народноослободилачке борбе извојује национална слобода македонског народа. Потенцирана je потреба за појачаним политичким радом Партије у градовима и по селима за стварање политичког јединства међу радним људима, при чему je посебно истакнута потреба политичког и организационог продирања у села, као једног од услова за успешно деловање партизанских одреда.

 

Ha саветовању je подвучена окупаторска улога бугарске армије и указано je на чињеницу да она води борбу против партизанских одреда у Србији и Македонији. Ово je било веома важно, јер je било супротно неким гледиштима ЦК БКП (к) о улози бугарске армије.

 

У писму које je послато организацијама после саветовања, a под утицајем БРП (к), после војне мобилизације коју су спровеле бугарске власти, износе се гледишта БКП да у бугарској војсци треба деловати изнутра да би се она распала. Затим се предвиђа да се у партизанске одреде укључују само компромитована лица, a некомпромитовани да се оставе за рад у градовима и селима. Ова разлика у ставовима на саветовању и писма у партијским организацијама изазвала су забринутост. Партијске организације су сматрале да ставови изнети у писму у погледу разрастања оружане борбе нису адекватни политичком расположењу маса, ни реалним могућностима и снагама партијских организација и oprana борбе за распламсавање ослободилачке борбе. И поред тога, војни штабови појачано су радили на прикупљању оружја, муниције, одеће, па извиђању терена за стварање база, веза са селима, a изводили су и војну обуку будућих партизана, агитовали су да мобилисани војници у бугарској војсци ступе у партизанске одреде.

 

Стога je велики број руководећих кадрова са терена, где су вршене припреме за проширење оружане борбе и где су постојали активни војни штабови, захтевао од ПК да заузме чврсти и одређени став у вези са оружаном борбом, о војној мобилизацији коју су спроводиле бугарске власти и др.

 

Покрајински комитет кооптирао je нове чланове, и то Љупча Арсова и Цветка Узуновског и проширио je Покрајински војни штаб.

 

Под утицајем унутрашње и спољне ситуације, марта 1942. године ПК и Покрајински штаб одлучили су да се да директива за организовање нових партизанских одреда, констатујући да je оружана борба једини пут за извојевање националне слободе.

 

У периоду март — април Покрајински војни штаб обављао je припреме за организационо постављање нових партизанских одреда, начин њиховог деловања, утврђујући непосредне задатке

 

291

 

 

и слично. Заузет je став да се партизански одреди формирају по целој Македонији јер свуда постоје објективни услови.

 

За непосредно руковођење партизанским одредима на простору Велес — Крушево — Прилеп — Битољ — Ресен, Покрајински штаб je, још пре него што су формирани партизански одреди априла 1942. године, формирао оперативни штаб у саставу: Кирил Крстевски Платник, Трајко Бошковски Тарцан и Перо Тиквар. Задатак штаба био je да убрза формирање нових одреда, да помогне у њиховом војничком оспособљавању и да координира њихово деловање.

 

У процесу оружане борбе, у лето 1942. године, појавила се потреба формирања окружних оперативних штабова у рејону деловања партизанских одреда. Стога je формиран окружни оперативни штаб за битољско-преспански-крушевски рејон, док су за прилепско-велешки учињени само први кораци, a окупаторска офанзива je омела формирање.

 

 

3. СТВАРАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942. ГОДИНЕ

 

У складу са директивама о стварању нових партизанских одреда, локални војни штабови и партијске организације у целој Македонији убрзано су се спремали за тај задатак.

 

Припреме за формирање нових партизанских одреда биле су усмерене на испитивање планинских рејона за базе одреда, на стварање органа борбе у селима и преношење оружја и хране у базе или у села. Затим je извршен избор руководстава партизанских одреда и утврђен почетни састав одреда, у које су били укључени партизани из претходне године, илегалци и компромитовани чланови КПЈ, војници које су насилно мобилисале бугарске власти, па су дошли на одсуство, као и друга лица.

 

У току припрема за формирање партизанских одреда, полиција je открила присуство неких илегалних чланова КП у Битољу. У сукобу са полицијом погинуо je Јордан Чопела Кулак, a неки су били ухваћени. После тога, партијска организација je повукла из града илегалне чланове партије. Од њих и од придошлих бораца, 22. априла 1942. године, у бази изнад села Лавци, формиран je Битољски партизански одред „Пелистер“, који се састојао од 21 борца.

 

Одред се 3. маја 1942. године сукобио са јединицама 15. бугарске дивизије и полиције у рејону села Буково, Давци, Ореово и Брусник.

 

Шеснаестог априла 1942. године војно и партијско руководство у Скопљу упутило je групу бораца у Скопску Црну гору. Овој групи прикључили су се илегални борци Скопског партизанског

 

292

 

 

одреда из 1941. године. Од свих бораца формиран je нови скопски партизански одред (познат као Други скопски одред).

 

Одлука о формирању Велешког партизанског одреда почиње се реализовати средином априла 1942. године. Ha планину Лисец упућено je језгро, које je крајем априла формирало овај одред. Упоредо с тим, и у Азоту су прикупљани борци за формирање одреда.

 

Велешки партизански одред на планини Лисец 9. VI заробио je два бугарска војника, a 14. VI. 1942. године водио je борбу са бугарском војском и полицијом из скопског и велешког гарнизона.

 

У току априла и почетком маја, на месту званом Будимаж, у прилепском крају, концентрисан je већи број бораца. Они су ушли у састав Прилепског партизанског одреда, који je формиран 16. маја 1942. године, у рејону села Дабнице.

 

Крајем маја крушевско војно и партијско руководство упутило je на терен групу бораца као језгро за одред. У другој половини јуна 1942. године у рејону села Зашле, Пуста Река и Горно Дивјаци оформљен je Крушевски партизански одред „Питу Гули“.

 

Седмог јула 1942. године на планини Бигла, близу села Златари, оформљен je Битољско-преспански партизански одред „Дамјан Груев“. Њега су сачињавали борци из битољског, преспанског и прилепског краја.

 

И поред тактичких неуспеха у борбама партизанских одреда 1941. године, као резултат активности органа борбе за политичко освајање маса, у првој половини 1942. године поново je створено шест нових партизанских одреда. To je потврда да су оружану борбу прихватиле масе као једини пут за национално и социјално ослобођење. To се потврдило и чињеницом да су сви локални војни штабови и партијске организације на терену обављали припреме за стварање партизанских одреда; међутим, неки од њих из више разлога нису успели да их створе (Струмица, Штип, Ђевђелија и други), a неки су их створили касније, у јесен 1942. године (Мавровски и Шарпланински одред).

 

Од априла до првих дана јула 1942. године велики део територије Македоније: скопски, велешки, прилепски, крушевски, ресенски и битољски крај обухваћен je акцијама партизанских одреда. У том периоду активност одреда била je оријентисана пре свега на њихово организационо, војно и политичко учвршћивање и на политичку агитацију у народу, али истовремено они бележе и поједине војничке акције.

 

Од првих дана стварања партизанских одреда бугарска окупаторска војска и полиција биле су у мобилном стању, тако да су одреди каткада морали да прихватају борбу и у периоду свог формирања. Борци и руководства одреда били су претежно младићи

 

293

 

 

који нису имали никаквог војничког знања, околност која je отежавала ситуацију у погледу њиховог одржавања у првим сукобима. Ипак, у првим оружаним сукобима, какав je био сукоб на планини Лисец, на Перистеру и другим, партизански одреди бележе своје прве војничке успехе, који, у ствари, представљају и велике политичке успехе.

 

 

4. ОРУЖАНЕ БОРБЕ 1942. ГОДИНЕ У ПИРИНСКОМ И ЕГЕЈСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

После појаве првих партизанских група 1942. године у пиринском делу Македоније, бугарски фашисти предузимају опсежне мере за репресалије и терор над народом. Међутим, и поред тога, партијска руководства уложила су велике напоре да појачају оружану борбу.

 

Да би се спречио утицај фашистичке пропаганде, која je условљавала извесна опортунистичка гледишта, што je могло негативно да се одрази на пораст партизанског отпора, 1942. године Никола Парапунов упућује писмо члановима Партије у разлошком крају, у коме, поред осталог, демаскира опортунистичке ставове. У писму се истиче да нема места за колебање и половичност у односу на потребу да се појача партизанска борба, да не постоји средњи пут и да нема другог излаза. Писмо се завршава речима крајње категоричним: „Опортунистички je да се очекује победа Русије. Слобода не треба да се чека као поклон од других, већ треба да се извојује.“

 

Писмо Парапунова делује охрабрујуће на пиринске партизанске борце, a партијске организације у разлошком крају дају му безрезервну подршку. To писмо наилази на позитивни одјек и код партијских организација у осталим крајевима пиринског дела Македоније. Непосредни резултат писма je пораст броја партизанских група и повећање њихових акција. Због јачања оружаних борби, Парапунов развија широку политичку активност у неврокопском, петричком и светиврачком рејону, припремајући одлазак у партизане већег броја партијских и омладинских (ремсових) активиста.

 

Темпо којим je започета антифашистичка борба у егејском делу Македоније 1941. године наставља се и 1942. године, добијајући, природно, облике који су одговарали војно-политичкој ситуацији и основним концепцијама о ослободилачкој борби КПГ и ЕАМ-а.

 

Највећи успех КПГ и ЕАМ-а састоји се у томе што у току 1942. године успевају да организују и обухвате већи део становништва у Грчкој и Егејској Македонији. ЕЛАС (оснивачку прокламацију објављује фебруара 1942. године) проширује своју

 

294

 

 

организациону мрежу на целу територију. Због недовољно јасних концепција КПГ о начину и облицима оружане борбе, она није постигла очекиване резултате у погледу стварања већег броја оружаних одреда и приступања одговарајућим акцијама за које су 1942. године постојале широке могућности.

 

Кукушка партизанска група капетана Петроса пребацује се на планине Пајак и Кожуф и скоро у току целе 1942. године посвећује се претежно политичкој делатности.

 

За мобилизацију Македонаца у оружаним борбама против окупатора посебно je значајно формирање, априла 1942. године, у рејону Корешта — костурски крај, у манастиру Св. Тројица, партизанског одреда састављеног претежно од Македонаца, са командантом Наумом Пејовским и политичким комесаром Костом Трповским. Формирању je присуствовао познати македонски револуционар Лазо Трповски, као инструктор Покрајинског комитета КПГ за егејски део Македоније. Лазо Трповски je иницијатор за стварање македонских партизанских одреда који ће послужити као основ и гаранција за даљу мобилизацију Македонаца у борби против окупатора и против рестаурације бивших грчких режима, a истовремено и као гаранција да ће македонском народу бити обезбеђена национална права. Из овакве концепције произишла je и одлука да амблем партизана буде петокрака звезда, a одреда — црвена застава. У исто време формиран je македонски одред у рејону Полето, костурски крај.

 

У лето 1942. године формирају се партизанске групе и на планини Каракамен — воденско-берски крај и у осталим крајевима југозападног дела Егејске Македоније, које до децембра 1942. године развијају углавном политичку активност.

 

Репресалије окупатора настављају са несмањеном жестином. Бугарски и немачки фашисти наставили су да се обрачунавају са окупираним становништвом. Редовне су биле појаве егзекутирања разних бораца у окупаторским затворима.

 

Италијани нису заостајали у репресалијама. Они су 9. марта 1942. године бомбардовали градић Рупишта због тога што им није испоручио тражену храну.

 

 

5. РАСПЛАМСАВАЊЕ ОРУЖАНЕ БОРБЕ

 

После Јануарског саветовања, неке партијске организације и поједини партијски руководиоци ставили су озбиљне примедбе на рад ПК КПЈ за Македонију.

 

Априла и у првој половини маја ПК je добио писма од прилепске, кумановске, крушевске, скопске, велешке и битољске партијске организације, затим од Мирчета Ацева, Кузмана Јосифовског Питу и других. У писмима се критикују конкретни ставови

 

295

 

 

и акције ПК и предлажу се мере за сређивање стања у партијској организацији као и за постављање Комунистичке партије на њено право место као организатора ослободилачке борбе. Основне примедбе су у вези са организовањем народно-ослободилачке борбе, политичким радом међу масама, о припремама и организовању партизанских одреда и слично.

 

Под притиском партијских организација на терену, у другој половини маја 1942. године формиран je привремени Покрајински комитет КПЈ за Македонију у саставу: Цветко Узуновски, Мирче Ацев, Љупчо Арсов, Дветан Димов и Mapa Нацева.

 

Привремени ПК изнео je своје задатке пред чланство Партије: да проучи и оцени спољну и унутрашњу политичку ситуацију, да припреми партијско саветовање на коме ће се, поред осталог, изабрати нови ПК, да успостави чврсту везу са ЦК КПЈ и друго.

 

Привремени ПК изнео je и своју оцену војно-политичке ситуације. ПК je размотрио позитивни утицај који су на масе извршили успеси Црвене армије, антифашистичку борбу у Европи, на Балкану, a посебно у Југославији. ПК je ставио члановима у задатак да појачају рад међу народним масама и да се организују на њиховом мобилисању за одбрану свакодневних потреба и права, a посебно да организују партизанске одреде.

 

Привремени ПК посебну пажњу посветио je организовању оружаних борби. Извршио je промене и преименовање Покрајинског штаба у Главни штаб НОПО Македоније, у саставу: Михаило Апостолски, Цветко Узуновски, Мирче Ацев, Страшо Пинџур, Љупчо Арсов.

 

Спроводећи одлуке о развоју оружане борбе, Љупчо Арсов, je, јуна месеца, у Прилепу, пао у руке полицији. Ускоро затим полиција je ухапсила и Цветка Узуновског, Цветана Димова и Мару Нацеву (Цветан Димов je убијен у полицији). Ова хапшења одразила су се на активност оба руководећа тела.

 

У зиму 1941/42. године, из разних разлога, директне везе између ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Македонију биле су отежане. Иако недовољно обавештен о стању у Македонији, ЦК КПЈ je почетком 1942. године упутио директивно писмо ПК КПЈ за Македонију и послао je Добривоја Радосављевића као инструктора при ПК КПЈ за Македонију. Он je дошао у Македонију тек августа 1942. године.

 

Јуна 1942. године Главни штаб je израдио директиву за организацију и начин деловања партизанских одреда. Више чланова ПК и Главног штаба послато je на терен да би пренели директиву војним и партизанским штабовима и партијским организацијама. До јула 1942. године партизански одреди развијају организациону и пропагандно-политичку активност. Од јула, према директиви Главног штаба, одреди почињу појачане оружане акције

 

296

 

 

Партизанска колона. 1942. године

 

Борци Прве македонско-косовске ударне бригаде у фебруарском походу 1944. године

 

-------------------------

 

 

на значајнијим окупаторским објектима. To je значило и промену њихове тактике: са претежно политичке активности прешло се на веће војне акције; при томе није запостављена и политичка активност.

 

Другог августа 1942. године, на Илинден, одред „Дамјан Груев“ ушао je у село Смилево, родно место револуционара Даме Груева. Општинско бугарско руководство било je заробљено и осуђено; конфискована су новчана средства из општинске касе и заплењена општинска архива да би се уништили порески и реквизициони спискови. За сељаке je организован митинг на коме су изнети циљеви и задаци народноослободилачке борбе.

 

Овај напад представљао je манифестацију непосредне повезаности борбе македонског народа за национално ослобођење са народноослободилачком борбом. Њиме започињу акције одреда „Дамјан Груев“. Важније су борбе код села Кажани, борба код села Лера и друге.

 

Крушевски партизански одред „Питу Гули“ je 6. августа 1942. године напао општину у селу Прибилцима. Тиме су започеле војне акције, као што je напад у Локвенима (15. VIII), у руднику Цер (7. и 8. IX) и други.

 

Четрнаестог јула 1942. године Прилепски партизански одред био je бројно повећан и подељен на две чете. Оне су деловале у разним рејонима. Тринаестог августа исте године одред je напао општину у селу Плетвар, заробио и осудио на смрт кмета општине са пет полицијских и других општинских функционера. После тога ређају се акције одреда: у Дагову (22. VIII), у Забрчанима и Дупјанима (6. IX 1942) и друге.

 

Велешки партизански одред je 26. августа прекинуо телефонске линије на железници код Богомиле, a затим je извео низ акција у селу Крива Круша (28. VIII), у селу Рудник (4. IX), на Фојници (14. IX) итд.

 

Ратна дејства одреда имала су широки одјек и подршку народа у целој Македонији. Народ je одобравао политику и делатност одреда и давао им je јавну подршку у акцијама.

 

Резултати ратних дејстава партизанских одреда у августу и септембру 1942. године огледају се у уништавању општинске власти на терену, паљењу архива, осуђивању кметова и осталих сарадника окупатора. Осим тога, појачан je политички рад међу народом преко митинга и других облика.

 

У јесен je Главни штаб предузео мере за реорганизацију партизанских одреда, за стварање већих, као и нових партизанских одреда и за њихово осамостаљење. При томе je ратним задацима одреда дата нова садржина: да врше свакодневне акције на пругама, да уништавају железничке композиције, да секу телефонске линије, да уништавају уређаје на железничким станицама, да руше руднике и све што служи немачком окупатору за

 

297

 

 

продужетак рата; затим, да уништавају бугарске окупаторске органе који штите интересе немачког и бугарског окупатора.

 

Појачана активност партизанских одреда изазвала je окупатора да предузме обимна дејства. До краја августа 1942. године противдејства окупатора имала су карактер потера, гоњења партизана одмах после њиховог доласка у одређено место; од септембра та дејства су узела широке размере. У њима су учествовали сви родови и врсте војске: пешадија, артиљерија, авијација, моторизоване и тенковске јединице, коњица, полиција, контрачете и друге оружане снаге из редова полицајаца, шумара и других.

 

У борби против партизанских одреда посебна мера окупатора била je постављање војних посада у многим селима и сеоским општинским центрима. Гарнизони по селима били су јачине од 10 до 20 па и више војника. У њихов састав били су укључени и униформисани и цивилни полицајци.

 

У саставу V бугарске армије довођени су нови пукови, тако да су дивизије нарасле на по три пешадијска пука. Петнаестој дивизији додељени су авиони намењени искључиво за борбу против партизанских одреда.

 

Полицијске снаге биле су појачане и у сталном мобилном стању, нарочито моторизована и коњичка полиција.

 

Године 1942. окупатор je покушао да створи контрачете као специјалне јединице за борбу против партизанских одреда. Стварање контрачета je покушај окупатора да изазове грађански рат. Међутим, јединство македонског народа разбило je те покушаје. За све време НОБ-а окупатор je успео да формира само осам контрачета од по 20—30 људи, које су чинили полицајци, терористички и разни декласирани елементи из емиграције.

 

У августу je организована обимна акција против Крушевског партизанског одреда уз учешће војске, моторизоване и коњичке полиције из Битоља и контраша из Крушева. И поред надмоћности у људству и оружју, ова акција окупатора није успела. Одред je пробио обруч и напао je рудник Цер.

 

Појачаним снагама окупатор je најпре спроводио блокаду појединих партизанских одреда. Међутим, те блокаде нису дале очекиване резултате. У преспанском крају окупатор није успео да блокира одред „Дамјан Груев“, a 12. септембра су Стив Наумов и Мите Богоевски у једној борби херојски погинули. Партизански одреди пробијали су се кроз обруче и вршили су изненадне акције на окупаторске објекте.

 

Осмог септембра je изнад села Лавци, код Битоља, формиран одред „Јане Сандански“, који je одмах започео са акцијама, међу којима се нарочито истиче напад на железничку станицу Српци-Беранци.

 

298

 

 

У овом периоду окупатор je нанео осетније губитке другој чети Прилепског одреда у борби на Мукосу, 14. IX 1942. године, у коjoj je погинуо и командант Борка Талевски Левата.

 

План Главног штаба за реорганизацију постојећих и за формирање нових партизанских одреда спровођен je у дело. Тако je, после формирања партизанског одреда „Јане Сандански“, 22. септембра 1942. године на Грабовској планини, од Велешког одреда и једне чете Прилепског одреда формиран партизански одред „Димитар Влахов", од четири чете.

 

Шестог и седмог новембра на месту званом Црвене Стене, код Прилепа, формирана je прва чета одреда „Ђорче Петров“, састављена од бораца Прилепског одреда и од новодошлих бораца. Одред je извео више акција по селима и на телефонским линијама дуж главних комуникација.

 

У јесен 1942. године на планини Бистри, у непосредној близини Маврова, формиран je Мавровски партизански одред. Он je организовао неколико народноослободилачких комитета у околним селима, a политички рад међу народом, који je био изложен страшном терору великоалбанских сарадника италијанског окупатора, имао je посебан значај.

 

Од септембра 1942. године Скопском партизанском одреду прикључили су се нови борци. Одред обавља значајни политички рад по селима у раскринкавању дражиноваца као сарадника окупатора. Затим води борбу код Матејча и манастира Благовештење.

 

Поменути сукоби са партизанским одредима представљају почетак једне, према ангажованим снагама и по пространству, обимне офанзиве бугарских окупатора, изведене у јесен 1942. године на подручју од Вардара до Охридског језера и од скопског краја до грчко-југословенске границе на југу.

 

Партизански одреди „Питу Гули“, „Дамјан Груев“, „Димитар Влахов“, „Ђорче Петров“ и „Јане Сандански" од почетка јесени па све до краја 1942. године, били су под свакодневним ударом поменуте бугарске офанзиве, која се проширивала и у којој je учествовао највећи део V бугарске армије (две дивизије, коњичке и друге јединице) као и целокупна бугарска полиција из Македоније, појачана полицијом из Бугарске. Сви одреди били су принуђени да свакодневно воде борбе: да се пробијају кроз обруче да би ушли у насеља за храну (с обзиром на то што je највећи број села запосела војска или полиција), као и да реализују свој основни задатак, да нанесу ударце осетљивим објектима окупатора.

 

Врхунска акција у овој офанзиви била je концентрација окупаторских снага против одреда „Димитар Влахов“ на простору Прилеп — Велес, октобра 1942. године, коју je окупатор назвао „Бабунска акција“. Ову акцију спровеле су јединице велешког

 

299

 

 

и прилепског гарнизона, са полицијом и контрачетама, појачаним полицијским снагама и специјалним војним јединицама припремљеним за борбу против партизанских одреда и доведеним из Скопља и из Бугарске.

 

Од септембра 1942. до јануара 1943. године одреди су извршили много акција и водили су тешке борбе. Неке од значајних су: сечење телефонских линија код Богомиле (22. IX); акција у селу Кочишта, код Крушева (24. IX); акција у селу Нежилову (27. IX); уништавање постројења на железничкој станици Клајман (27. IX); напад на општину Чашка (29. IX); на село Балушина (30. IX); на село Журче; акција у селу Десову (7. X); заробљавање кмета и организатора контрачета; затим неке акције у селима: Дренову, Палиграду, Алдинцима, Количанима, Зеленикову (скопски крај); борбе код Фојничке пећине, код Башиног Села и друге, које су водиле углавном јединице партизанског одреда „Димитар Влахов“.

 

У борбама, при дуготрајној офанзиви, партизански одреди су постигли велике војничке и политичке успехе, али су претрпели и осетне губитке.

 

У офанзиви, која je трајала до јануара 1943. године, окупатор je успео да нанесе озбиљне ударце главној бази партизанских одреда, при чему je разбио велики број органа борбе у градовима и селима. Овај успех посебно je значајан на територији Прилеп — Велес — Скопље и онемогућено je обнављање партизанског одреда 1943. године на овом простору.

 

У току 1942. године појачано je формирање и деловање партизанских група и у горњеџумајском, неврокопском и петричком срезу. Оне нападају на полицијске пунктове по селима, убијају озлоглашене издајнике и доушнике полиције. У центру Горње Џумаје, експлозивним материјалима извршен je напад на штаб немачког гарнизона у граду. Овај напад имао je снажан ефекат код грађанства и становништва из околних села, сведочећи о јачању оружаног отпора. Он je изазвао нова интернирања и хапшења у граду и околини, кроз које je постигнута и провала месног партијског руководства. Од ових хапшења до марта 1943. године у Горњој Џумаји je осуђено на смртне и друге казне 46 антифашиста. Велики ударац за локалну организацију било je извршење смртних пресуда над истакнутим партијским руководиоцима: Грозданом Николовим, Владом Чимером и Станком Лисичковим. У горњеџумајском процесу, у одсуству, на смрт je био осуђен и Никола Парапунов. Приликом блокаде града, 6. маја 1943. године, полиција je опколила војног руководиоца покрета отпора Николу Калапчијева, који се сам убио да не би пао жив у руке полицији. Он je, у одсуству, такође био осуђен на смрт.

 

После ових тешких удараца на горњеџумајску партијску организацију, скоро сви партијски и омладински (ремсови) руководиоци

 

300

 

 

и активисти који су избегли хапшења ступили су у партизанске групе. Хапшења и судских процеса било je и у осталим срезовима у пиринском делу Македоније, који су изазвали појаву нових партизанских група у тим срезовима.

 

У егејском делу Македоније, поред осталих облика отпора (штрајкови и сл.), започињу и оружане борбе партизанских одреда.

 

Свакако, најзначајнија je акција партизанске групе (одреда) са планине Пајак. Ова група je 3. децембра 1942. године напала железничку станицу и железнички мост на Варадару у близини градића Бојмице. Одред je борбом успео да заузме мост, али није успео да га дигне у ваздух. Седмог децембра 1942. године одред je напао рудник молибдена у насељу Чанга (Мавро-дендро) између села Извор и Мајдан, уништио je део инсталација, a понео je велику количину експлозива. Схватајући опасност од одреда са Пајака, с обзиром на то да je угрожавао комуникације долином Вардара за Солун, Немци су потисли одред ка Кајмакчалану.

 

Осим тога, у репресалијама 30. децембра 1942. године, у Солуну je убијено 45 комуниста, који су доведени из затвора Анафи.

 

У егејском делу Македоније година 1942. прошла je у првом реду у политичкој активности за придобијање маса за циљеве народноослободилачке борбе. Међутим, и поред консолидовања КПГ у широким масама и поред њихове спремности за оружану борбу, она и даље остаје колебљива у избору облика оружаног устанка, не проширује и не појачава партизанске одреде и групе, не води перманентну борбу са непријатељем. Затим, КПГ није отворила политичку перспективу за мобилизацију Македонаца, верних савезника грчког пролетаријата и партије. Полазећи од концепција за постизање националног јединства и интегритета Грчке, КПГ je тражила сарадњу са грчким и иностраним факторима, који се нису интересовали за успех ослободилачке борбе грчког народа, већ су потискивали оправдане захтеве Македонаца. Македонски партизански одреди нису добили одговарајућу помоћ од ње. Чак! je сугерисано да се они расформирају, под изговором да не постоје услови за њихов опстанак, што je практично значило ограничавање њихове активности. Из тога произлазе и принципијелне грешке у области стратегије и тактике КПГ у погледу облика и начина антифашистичке борбе Грчке, што се одразило и на коначне резултате народноослободилачке борбе у Грчкој.

 

И поред овакве ситуације, највећи део македонског народа у Егејској Македонији, 1942. године, наставио je антифашистичку борбу заједно са грчким народом, у нади да ће кроз ту заједничку борбу створити услове за остварење легитимног права Македонаца на самоопредељење и националну слободу.

 

301

 

 

Новембра 1942. године ПК КПЈ за Македонију и Главни штаб позитивно су оценили делатност партизанских одреда, и поред извесних тактичких неуспеха. Чињеница да су окупатори били принуђени да против партизанских одреда употребе бројне нове војне и полицијске формације и да ангажују скоро читав окупаторски апарат указује на то да партизанске јединице нису биле само политички фактор већ да су представљале и озбиљни војнички фактор, против кога су морале бити ангажоване крупне војне јединице. Из тога су произлазили даљи задаци револуционарних руководстава у Македонији: проширивање устанка, учвршћење народноослободилачког фронта, ширење мреже органа борбе, омасовљавање партизанских одреда, развијање саботажа и диверзија и осталих облика борбе који су примењивани и имали разноврсну садржину.

 

С обзиром на офанзиву окупатора, ПК и Главни штаб децембра 1942. године констатују да најпогоднији услови за дејствовање партизанских одреда у току зиме постоје на територији Македоније под италијанском окупацијом. Због тога je одлучено да одреди своја дејства постепено пренесу на ту територију или на нове терене. Зато су Кузман Јосифовски и Страхил Гигов послати у западну Македонију, a Мирче Ацев и Страшо Пинџур у велешки и прилепски крај.

 

План Главног штаба за прегруписање одреда, у складу са новим задацима и тактиком, предвиђао je да партизански одреди и у зимским условима буду војнички и политички активни. У реализовању овог плана одреди „Ђорче Петров“ и „Јане Сандански“ покушали су да акције пренесу на мариовски терен. При томе je одред „Ђорче Петров“, на путу за Мариово, 20. XII 1942. године, у борбама код манастира Прилепец претрпео велике губитке и успео да се пробије у Мариово. Одред „Јане Сандански“ такође није успео да се одржи у Мариову, па je због тога прешао у егејски део Македоније, који je био под окупацијом италијанских власти.

 

Партизански одред „Димитар Влахов“ учинио je неколико неуспелих покушаја да пренесе акције на друге терене. Због тога je једна чета стигла на Водно код Скопља да би се повезала са Скопским одредом; друга je стигла до Куманова и покушавала да се задржи на том терену; трећа je покушала да се задржп на тиквешком терену. Тако je, у низу покушаја, новембра и децембра 1942. године и јануара 1943. године, одред претрпео велике губитке.

 

План ПК и Главног штаба о груписању одреда на територији коју je окупирала Италија, односно о преношењу њихових акција на нове терене, није потпуно успео. Тако je Крушевски одред једним делом прешао у Дебарца и у кичевски крај, a други се

 

302

 

 

задржао у околини Крушева, али без акција. Одред „Димитар Влахов“, који je претрпео велике губитке, био je принуђен да зимује у илегалности. Партизански одреди „Дамјан Груев“ и „Јане Сандански“ прешли су на територију Македоније која je била под италијанском окупацијом. Скопски партизански одред наставио je своју активност на Скопској Црној гори, a Мавровски партизански одред задржао се у рејону Маврова.

 

Шарпланински партизански одред, формиран у почетку као Косовско-метохијски, у току 1942. године се учвршћује и постепено постаје база за нове борце са Косова и Метохије и из Македоније — из рејона Тетова, Скопља, Велеса, па и из источне Македоније.

 

Дејствовањем партизанских одреда у току 1942. године обухваћена je скоро цела Македонија. Они су развили велику војну и политичку активност, претварајући своје рејоне дејствовања у слободне територије, на којима je окупаторска власт била разбијена, a као једина власт поставили су се органи борбе. Посебно треба истаћи слободну територију коју je створио партизански одред „Димитар Влахов“. Она je обухватала простор између Прилепа, Велеса и Скопља, што се посебно одразило на мобилизацију маса за борбу.

 

Акцијама и присуством партизанских одреда постигнути су двоструки резултати: ангажоване су велике окупаторске снаге, a у масама су постигнути такви политички успеси да су цео македонски народ и народности покренути и активирани у борби против окупатора разним видовима отпора.

 

Опстанак одреда и подршка коју им je народ указивао потврђују зрелост објективних услова и оријентацију маса на оружани устанак као пут ка слободи.

 

 

6. ОСТАЛИ ОБЛИЦИ ОТПОРА ПРОТИВ ОКУПАТОРА

 

Борба против окупатора 1942. године, поред дејства партизанских одреда, испуњена je разним облицима отпора у коме на посебан начин учествује цео народ. Чести су били атентати, штрајкови, демонстрације, саботаже и многе друге активности којима се свакодневно и на разне начине негирало постојање окупатора. Неки облици отпора, наизглед као економски захтеви за задовољење елементарних потреба, као основни циљ имали су политичку мобилизацију маса за борбу против окупатора и за јачање народноослободилачке борбе.

 

Атентати су организовани против најизразитијих сарадника окупатора и против носилаца окупаторске власти, који су својом делатношћу нанели осетне ударце ослободилачком покрету.

 

303

 

 

Такав je био атентат у Скопљу 1942. године на агента Манета Мачкова, у Велесу на једног полицијског доушника, у Битољу на обласног полицијског начелника и други. Иста судбина сналазила je и агенте убациване у одреде — Крушевски, Прилепски, Велешки и друге. Народ je са олакшањем примао вести о ликвидацији таквих лица.

 

Године 1942. КП организује штрајкове радника у разним деловима Македоније, са захтевом да се повећају наднице. Такав je, на пример, био штрајк радника на путу Гостивар — Дебар, затим на путу Кичево — Дебар и Кичево — Струга.

 

Под руководством партије, монополски радници из Крушева масовно су протестовали против отпуштања великог броја радника са посла, као и против самовоље управе Монопола. Због неповољних радних услова организоцани су и протести радника на прузи од Кочана за Делчево, затим у руднику лискуна код Прилепа и други.

 

Отпор против окупатора изражавао се и путем саботажа, нарочито у монополима; затим паљењем жита на њивама државних имања, уништавањем бачија у мандрама и свуда где су израђивани производи за задовољење ратних потреба Немаца и бугарске државе.

 

Посебно организовани отпор представљала je саботажа рада реквизиционих комисија, у лето 1942. године. У комисијама су, поред полицајаца, ангажовани омладинци, учитељи и други. Органи борбе агитовали су код сељака да крију производе и да не дозволе да дођу у руке окупатора. Сељацима je указивано да прикривањем жита и осталих производа наносе штету окупатору. Органи борбе, преко чланова комисија (омладинаца, учитеља и др.), помагали су сељацима да део пољопривредних производа сакрију, евидентирајући мање количине производа.

 

У делу Македоније који je био под италијанском окупацијом сељаци су се организовали да би одбацили дажбину спахилук. Тако су, на пример, сељаци из Карбунице, Подвиса и других села у кичевском крају отерали спахије и нису дозволили да им жито буде одузето.

 

Разни облици отпора против окупатора узели су широке размере. Они су обухватили скоро читав народ у Македонији, услед чега окупатори нису могли да се ослоне на локално становништво ни у једној акцији. Они су се осетили потпуно усамљеним и изолованим, па су се у свакој акцији, државној или за угушивање отпора, ослањали искључиво на сопствени окупаторски апарат који je доведен у Македонију.

 

Антифашистичко расположење маса манифестовало се разним облицима отпора и тако омогућило да расту органи борбе као организатори целокупног отпора ослободилачког покрета.

 

304

 

 

Орце Николов

 

Цветан Димов

 

Вера Циривири Трена

 

Ирина Гинова Мирка

 

---------------------------

 

 

7. ЈАЧАЊЕ ОРГАНА БОРБЕ

 

Одмах после окупације започео je процес стварања масовних политичких организација и органа борбе, који je 1942. године продужен појачаним темпом. У току припрема за формирање партизанских одреда, па и у време дејствовања тих одреда 1941. и 1942. године, почео je процес стварања масовних политичких организација и других органа борбе: Народноослободилачки фонд, народноослободилачки комитети, Народноослободилачки фронт, Антифашистички фронт жена и Антифашистичка омладина.

 

У свим градовима у којима су постојале организације КПЈ 1941. године, активирани су и формирани нови одбори за народну помоћ. У току припрема устанка органи народне помоћи са осталим органима борбе и партизанских одреда сакупљали су оружје, храну, одећу, затим помоћ за затворенике и сл. Године 1941. и 1942. у припремном периоду, a и за време дејствовања, велики део својих потреба одреди су задовољавали преко органа Народне помоћи, односно Народноослободилачког фонда. Године 1942. Народноослободилачки фонд je проширио своју делатност међу свим социјалним слојевима народа — код радника, грађана (занатлија и трговаца), сељака, честите интелигенције, жена и омладине, обухватајући не само Македонце већ и народности — Албанце, Турке, Влахе и остале. Радом НО фонда у Македонији руководио je Покрајински одбор тог фонда, преко месних одбора за народну помоћ. У неким градовима, као што су Скопље, Велес, Прилеп, Куманово и други формирани су и пододбори за народну помоћ на професионалној основи. Тако су по градовима постојали пододбори за народну помоћ столара, кројача, бербера, пекара, леблебџија, бакала, трговаца; затим пододбори у монополима, фабрикама и други. У градовима су дејствовали и улични пододбори за народну помоћ. Њима су обухваћене највише жене.

 

Одбори за народну помоћ сакупљањем материјалних и финансијских средстава дејствовали су политички међу масама, настојећи да сваког грађанина и идејно вежу за борбу.

 

Преко организација за народну помоћ обезбеђивани су станови за смештај илегалних бораца, рањених и болесних, који су се у њима лечили, обезбеђивана je техника, стварани су магацини и слично.

 

У условима система бонова за снабдевање, по градовима су организоване групе за снабдевање Фонда боновима за исхрану и одећу. Извесна материјална средства за Народноослободилачки фонд добијана су и разним радним акцијама или организовањем културних и спортских јавних приредби.

 

Прикупљени материјали и финансијска средства преко народне помоћи употребљавана су за потребе партизанских одреда,

 

305

 

 

илегалаца по градовима, политичких затвореника и за издржавање незбринутих чланова партизанских или затвореничких породица.

 

Органи Народноослободилачког фонда својом активношћу 1942. године обухватили су целу територију Македоније.

 

Године 1941, у време непосредних припрема за формирање партизанских одреда и за почетак оружане борбе, у свим градовима су формирани војни месни штабови. Истовремено je и у селима почео процес формирања војних комитета (прилепски, крушевски крај), тајних комитета (велешки крај), војних поткомитета (преспански крај), одбора (скопски крај) итд. Сви они били су органи борбе, али с обзиром на традицију нашег народа јављали су се под разним именима.

 

Године 1942. овим органима борбе био je постављен задатак да обухвате разне слојеве народа у народноослободилачке одборе или у било који други орган борбе, да мобилишу масе на широкој антифашистичкој основи. У војне комитете и штабове улазила су лица независно од њихове политичке оријентације. Довољно je било да су антифашистички расположена и спремна да помажу ослободилачку борбу и да учествују у њој. Органи борбе, као тајни војни комитети, 1942. године су формирани у свим селима Азота, Клепе и другим рејонима велешког краја, у десетини села крушевског краја, у великом броју села у прилепском крају, нарочито у рејонима велешког, битољског и ресенског краја. Затим су народноослободилачки комитети организовани и на територији под италијанском окупацијом, у рејонима кичевског, мавровског и гостиварског краја. Сви ови органи, независно од имена коje су имали, представљали су прве органе народно-демократске власти и по садржини свога рада били су органи народноослободилачке борбе.

 

У лето 1942. године одржана су саветовања војних комитета у велешком и крушевском крају, на којима су разматрани актуелни проблеми из делатности партизанских одреда и комитета. У закључцима ових саветовања пред народноослободилачке комитете постављени су следећи задаци: прикупљање хране, одеће и оружја за одред; затим стварање сеоских стража за одбрану народа од насиља окупатора, јачање извиђачке и курирске службе, према потреби учествовање са одредима у акцијама против окупаторске војске, цивилне и полицијске власти.

 

Тајни и војни комитети, као и остали слични органи борбе у појединим рејонима вршили су и такве функције које су их потврђивале као истинске органе нове народне власти. У појединим случајевима они су решавали разне спорове у народу, судили су шпијунима, a одред je извршавао пресуду. У многим селима, посебно у Азоту, војни и тајни комитети били су једини органи борбе, али они су послужили као база за постепено стварање

 

306

 

 

масовних политичких организација — омладинске, АФЖ, НОФ и других.

 

У септембру je започела реорганизација градских војних штабова и тајних војних комитета, као и осталих сличних органа борбе, и приступило се њиховом оформљавању као народноослободилачких одбора, са заједничким задацима на целој територији Македоније.

 

У току 1942. године, народноослободилачки одбори функционисали су под разним именима у целој Македонији — у гостиварском, мавровском, кичевском, преспанском, велешком, скопском, струмичком, штипском и у другим крајевима. Њихова активност омогућила je и тамо где су били илегални, и тамо где су дејствовали одреди, да у другој половини 1942. године започне процес формирања виших органа, општинских комитета, a истовремено да се предузму мере за стварање Централног македонског народноослободилачког комитета.

 

Схватајући значај места и улоге жена у народноослободилачкој борби, партијске организације су обратиле посебну пажњу и организационом повезивању активности жена. Активношћу жена руководиле су и координирале комисије за рад са Женама и антифашистички одбори жена. У свим градовима, поред градских комитета КПЈ, формиране су и женске комисије. Оне су преко одбора и актива радиле међу женама по рејонима, улицама и по производним организацијама. За активност жена коришћени су и легални облици, као што су била разна женска друштва, која je организовао окупатор. Тако су, уз помоћ партијске организације, у многим таквим друштвима напредне жене узимале управу у своје руке, чиме су не само спречавале активност окупатора већ су истовремено на разне начине развијале антифашистичку делатност међу женама.

 

Године 1942. у Македонији није постојала посебна антифашистичка организација жена. Њиховом активношћу руководила je КП, али и поред тога оне су деловале као организована сила и у склопу Народноослободилачког фронта Македоније.

 

Комисије или одбори жена антифашиста 1941, a нарочито 1942. године развиле су велику политичку делатност, која je развитком НОБ-а све више расла и представљала посебно значајан фактор у мобилизацији маса за организовану разноврсну борбу против окупатора.

 

За своју политичку делатност комисије жена користиле су све погодне моменте, почевши од редова пред продавницама, па до посебно организованих састанака, у облику седељки, на којима je демаскиран окупаторски систем и вршена пропаганда у корист НОБ-а. Међутим, поред равноправног учешћа у одредима и органима борбе, жене су 1942. године извеле и више демонстрација и протеста за хлеб и против ниских и недовољних

 

307

 

 

следовања животних намирница, против мобилизације, интернирања мушкараца и другог.

 

Тако je демонстрација жена 11. маја 1942. године у Велесу израсла у снажан протест против бугарске мобилизације Македонаца за радне јединице, које су, у ствари, биле концентрациони радни логори. Пред велешком општином цео дан je демонстрирало око 200—300 жена. Оне су се супротставиле мобилизацији и истакле су да неће пустити своје синове и мужеве у бугарску војску нити ће дозволити да они постану топовско месо за Немце.

 

Женске комисије и одбори били су главни организатори сакупљања народне помоћи, чувања илегалаца, припремања хране и одеће за борце, оне су вршиле курирске дужности и сл.

 

Жене у саставу партизанских одреда спроводиле су велику агитациону и политичку активност за даљу мобилизацију ж:ена У НОБ-у.

 

У својој целокупној активности Партија je посебну пажњу посветила омладини. Мобилизација омладине у Народноослободилачки покрет обављана je преко организација СКОЈ. У гимназијама, фабрикама и другим местима где je био концентрисан већи број омладинаца формирана су посебна руководства СКОЈ-а. Она су дејствовала међу омладином за њено ефикасно укључивање у народноослободилачку борбу, a ефекат je био такав због тога што je омладина представљала око 80% састава партизанских одреда.

 

Антифашистичка омладина дала je снажан отпор денационализацији и фашизацији омладине у Македонији. Отпор омладине у школама био je усмерен против употребе бугарског језика, против фалсификовања историје македонског народа и против приказивања његове прошлости као бугарске; затим против ношења униформи, против плаћања школске таксе и слично. Скоро у свакој гимназији ученици су протестовали против односа појединих професора — учитеља. Ученицима je посебно био тежак притисак школских власти и полиције, који су настојали да се омладина учлањује у разне фашистичке организације, као што je био „Браник“ и сличне. Не могавши да спроведу свој циљ, полиција и војска су спроводиле сурови терор над напредним омладинцима, убијали су их без суђења (Струмица и друга места).

 

Протест против школске политике окупатора ученици су изражавали путем демонстрација и штрајкова. Почетком школске 1941/42. године настао je сукоб школске омладине са реализаторима денационализације у школама. Крајем септембра 1942. године ученици виших разреда кумановске гимназије спровели су тродневни штрајк. У петицији поднетој директору гимназије захтевало се да се укину школске таксе и ученичка униформа, да се полиција не меша у спорове између ученика и школских власти, да се ученицима дозволи организовање културно-просветног

 

308

 

 

живота и друго. Најзначајније je што су ученици манифестовали своју пуну националну свест и иступили као синови македонског народа.

 

Сличан карактер имали су и штрајкови 1941. године у Прилепу, Скопљу, Битољу; затим, марта 1942. године штрајк у гимназији у Велесу у знак протеста против искључења петорице ученика због прогресивне делатности, у Штипу и у другим градовима. Сличних појава било je и у школама по селима.

 

Штрајкови ученика имали су широки одјек у Македонији и представљали су посебан вид победе над окупаторима. Ти протести и штрајкови учврстили су код омладине веру у успех и подстакли je на нове политичке подухвате против окупатора.

 

Крајем школске 1941/42. године у Скопљу je одржано саветовање у ПК СКОЈ-а за Македонију са представницима средњошколских руководстава СКОЈ-а. Ha саветовању су разматране припреме омладине из Македоније за пружање отпора приликом уписа у нову школску годину, који je требало да се обави у току лета. Одлучено je да се настави борба средњошколске омладине, у првом реду против такса као институције која je образовање претварала у монопол само богатих слојева и да се постави захтев да се говори на македонском језику.

 

Године 1942. антифашистичка омладина била je посебно ангажована да осујети намере окупатора да одведе раднике из Македоније у Немачку. Успех који je постигнут оправдао je напоре и жртве.

 

Поред учешћа у одредима, антифашистичка омладина такође je обављала одговорне задатке на терену у организовању антифашистичке борбе. Она je народу растурала прогласе, летке и остали материјал руководстава устанка и налазила je многе разноврсне облике отпора. Тако су драмске омладинске групе (у Ђевђелији и другим местима), и поред цензуре, интерпретирале делове прогресивних комада (које je окупатор избацио из текста) или су самоиницијативно уносиле у драмске и сличне текстове прогресивне антифашистичке ставове или пароле, и слично. Приликом прославе македонског националног празника Илиндена, затим 1. маја, на дан октобарске револуције и слично, програми коje су изводили омладинци имали су национално и социјално обележје.

 

Омладина je бојкотовала бројне такозване бугарске патриотске манифестације, као и посете црквама, где су свештеници често држали говоре о величини бугарског царства и о наводном бугарском карактеру Македоније.

 

Године 1941. и 1942. омладина je претежно чинила састав диверзантских група и извела je већи број диверзантских акција. Она je била активна у демаскирању улоге „Браника" као фашистичке омладинске организације. Омладина je масовно учествовала

 

309

 

 

у овој акцији и разним средствима допринела разобличавању пропаганде разних бугарских омладинских политичких организација.

 

Народноослободилачки фронт у Македонији (НОФ) изграђиван je упоредо са порастом ослободилачке борбе. Партија ствара НОФ као конкретну потребу НОБ-а за укључивање свих слојева и класа народа. Давањем народне помоћи, демонстрацијама и супротстављањем мобилизацији, фашистичким организацијама „Браник“, „Легионери“, „Труд и радост“ и другим, отпором против реквизиције, спахилука, затим борбом против домаћих сарадника окупатора, против фалсификовања националних обележја македонске нације и наметања бугарске припадности Македонцима, разни слојеви народа и разне националности постепено су се удружиле у јединствени фронт.

 

Уједињење je спровођено преко политичких организација и органа борбе (НО фонда, НОК-а, АФЖ, Антифашистичке омладине и других) на основу следеће платформе: борба против окупатора и извојевање националне слободе македонског народа и слободе и равноправности народа путем заједничке борбе са југословенским народима.

 

Постојање и дејствовање масовних политичких организација имало je посебну улогу у демаскирању бугарске, великосрпске и великоалбанске пропаганде као денационализаторске, у развијању националне свести и подизању сопствених снага за борбу.

 

 

8. ДЕЛАТНОСТ ДОМАЋИХ САРАДНИКА ОКУПАТОРА

 

У току спровођења и одржавања окупаторске власти, италијански и бугарски окупатори водили су политику да створе своје сараднике. Међутим, резултати и једних и других у том погледу веома су мали. Како саопштава и бугарска полиција, у сваком граду они су нашли по једно до два лица на која су могли да се ослоне у организовању и спровођењу окупаторског система. Домаћи сарадници окупатора на територији Македоније под бугарском окупацијом чинили су неколико група: груда Чкатрова — Ђузелова, ВМРО — михаиловисти, група око Китинчева, као и мали број чланова организација које je створила бугарска власт. Основну делатност спроводили су неки Македонци емигранти, враћени из Бугарске, припадници терористичких група.

 

Ha територији Македоније под италијанском окупацијом сарадници су били реакционарни елементи, претежно припадници албанске народности. Године 1941. и 1942. они још увек нису били довољно организовани.

 

Групу Чкатров — Ђузелов, 1941. и 1942. године, сачињавало je по неколико симпатизера из градова, и то углавном из редова интелектуалаца. Стално јачање ослободилачког покрета демаскирало

 

310

 

 

je њихову издајничку делатност. Године 1942. они су настојали да се прикажу пред бугарским властима као група „представник11 народа. Чкатров и Ђузелов, као и друга лица из групе, говорима на разним скуповима у Македонији подржали су фашистичку и великобугарску идеологију према Македонији. Групе Чкатров — Ђузелов, Китинчев, михаиловисти и друге од првог дана окупације служиле су окупатору и представљале су се као заслужни борци против великосрпског режима.

 

Преко Чкатрова — Ђузелова и осталих решавана су ситна чиновничка питања њихових присталица.

 

Група Чкатров — Ђузелов била je забринута због отпора који je народ пружао бугарском окупатору, a посебно због јачања оружане борбе; она je настојала да нађе начине и средства да се спрече политички и војни успеси ослободилачког покрета. С обзиром на то, 4. и 5. јула 1942. године, група се састала у Скопљу и припремила представку бугарском цару, у којој су истакнути проблеми: распарчаност Македоније, одсуство македонских представника у бугарској скупштини, питање аграрне реформе, пропусти које чине окупаторске власти, неред у снабдевању, грубост полиције, бирократско чиновништво и запостављање домаће интелигенције.

 

При истицању ових проблема, група je полазила од великобугарских позиција. Критикујући владу, они су у ствари захтевали да се предузму строжије мере против народа. Бугарска влада je новембра 1942. године организовала „јавне политичке манифестације" које су се састојале у томе да се у предавањима по градовима нападају партизански одреди, односно политика оружане борбе. Овим манифестацијама прикључили су се Чкатров и Ђузелов са својим људима.

 

Група Чкатров — Ђузелов настојала je да се наоружају неки сељаци или читава села и да се организују за борбу против партизанских одреда. Истовремено они су били иницијатори организовања контрачета, које je требало да развију грађански рат, a и непосредно су радили на њиховом организовању.

 

Руководиоци ВМРО-а — михаиловисти из Софије, посетили су В. Михаилова у Загребу, априла 1942. године. Бугарска влада, да би то искористила, посветила je пажњу В. Михаилову, чиме je створила услове за чешће контакте са њим, као и за оживљавање делатности његових присталица у Македонији.

 

Присталице Ивана (Ванче) Михаилова често су се јављали као саветодавни органи у вези са мерама које je требало да предузму бугарске власти за борбу против КП и партизанских одреда. Михаиловисти су такође били упорни у захтевима да се наоружају нека села за борбу против партизанских одреда.

 

Михаиловисти су сарађивали непосредно и са немачким властима у Македонији, a 1942. године припадници ВМРО-а, михаиловисти,

 

311

 

 

организовали су бугарско-немачке клубове. Путем сарадње са Немцима и уз њихову помоћ, михаиловисти су тежили да преузму власт у Македонији. Преко бугарско-немачких клубова пропагиран je национализам, као и снага и величина Немачке. Истовремено они су деловали и као оруђе Гестапоа.

 

Део политичке емиграције у Бугарској, која се вратила у Македонију, 1942. године показао je живу активност у корист великобугарског режима. Из ових редова бугарска власт je саставила руководства разних професионалних организација, као и неких фашистичких организација. Неки македонски емигранти укључили су се у контрачете. Руководства професионалних као и фашистичких организација остала су усамљена, a велики део чланства професионалних организација укључио се у ослободилачки покрет.

 

Домаће сараднике, без разлике којој су групи припадали, користиле су окупаторске власти, али и поред тога бугарска влада није дозволила ниједној групи да узме водећу улогу нити да се организује као политичка организација. Влада je зато користила супротности међу домаћим сарадницима.

 

Делатност домаћих сарадника окупатора против народноослободилачке борбе све више je разобличавана и била je осуђена од прогресивних снага. Партијска организација и Главни штаб, као и сви органи борбе и партизански одреди мобилисали су масе и раскринкали антинародну политику домаћих сарадника окупатора. Реакционарне и квислиншке групе нису успеле да прошире круг својих присталица, нити да постигну утицај међу омладином.

 

Бугарски фашисти, као савезници нацистичке Немачке и фашистичке Италије, успели су да организују бугарски клуб у Солуну још 1941. године и да добију право да пошаљу официре за везу у штабове немачких гарнизона у Солуну, Водену, Лерину и Костуру. Тиме je бугарска влада стекла још једно право: поред окупације источних крајева Егејске Македоније да у централним и западним њеним областима шири великобугарску пропаганду међу Македонцима, приказујући их Немцима као Бугаре.

 

Године 1942. и 1943. овај бугарски клуб у Солуну ширио je своју активност на целој територији егејског дела Македоније. Полазећи од тешког положаја народа и денационализаторске политике ранијих грчких власти, он je 1942. године успео да привремено постигне извесни утицај над неким групама македонског становништва.

 

Бугарски клуб и официри за везу у немачким штабовима, користећи глад која je владала, успевају да један део Македонаца упишу у тај клуб. Уписом у бугарски клуб стицано je право на снабдевање храном. Ha тај начин чланске карте бугарског клуба постале су регулатор незваничног система бонова и у исхрани

 

312

 

 

становништва, али истовремено и средство за разне шпекулације.

 

Да би постигла већи ефекат, бугарска пропаганда предузима мере и успева да ослободи заробљене Македонце у грчко-италианском рату, приказујући их италијанским властима као Бугаре.

 

Са истом намером je бугарски посланик у Атини ослободио Македонце из грчких затвора и логора преко немачких власти. Ове акције оставиле су известан утисак на масе.

 

У костурском рејону, где се појавио први македонски партизански одред из егејског дела Македоније, бугарске власти, у сагласности са италијанским, покушале су да формирају комитет с намером да се створе контрареволуционарне формације које би се бориле против јединица ЕЛАС-а. Век трајања овог комитета био je веома кратак.

 

 

9. ОРГАНИЗАЦИЈА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА У МАКЕДОНИЈИ

 

Југословенска емигрантска краљевска влада показивала je живо интересовање за развитак догађаја и у Македонији, јер je народноослободилачка борба македонског народа представљала главну опасност за империјалистичке циљеве великосрпске буржоазије у односу на Македонију. Због тога je краљевска југословенска влада улагала напоре да се организација Драже Михаиловића пробије и у Македонију, и то у оне рејоне где je великосрпска пропаганда у прошлости била најјаче развијена.

 

Године 1941. дражиновски четнички покрет успева да на козјачки терен убаци неколико својих присталица. Будући да ови нису имали успеха, 1942. године штаб Драже Михаиловића шаље у Македонију Војча Трбића, познатог у прилепском крају као представника великосрпске буржоазије, и још неколико људи, са задатком да у Македонији створе организацију Драже Михаиловића.

 

Четничка група под руководством Војча Трбића у току 1942. године успева да прикупи сасвим мали број људи, великосрпски оријентисаних, као и део припадника чиновничког апарата старе Југославије који су остали, и то у Скопљу и Скопској Црној гори, у кумановском, прилепском и бродском крају, као и у неким местима Македоније под италијанском окупацијом.

 

Окупаторске власти нису спречавале активност људи Драже Михаиловића, јер су имале искуство и знале су да његови четници сарађују са немачким и бугарским окупаторима у Србији и у неким другим крајевима Југославије и да ће, према томе, моћи и у Македонији да им послуже у борби против народноослободилачког покрета.

 

313

 

 

Великосрпска платформа организације Драже Михаиловића, у тренутку кад се македонски народ масовно супротставља окупатору и бори за национално ослобођење, била je унапред осуђена на неуспех. Организација Драже Михаиловића запостављала je националну свест македонског народа, која се под утицајем револуционарних снага пробудила и у тим рејонима, који су деценијама били под ударом пропаганде неке балканске државе. Због тога je она нашла подршку сасвим малог броја људи, и то оних Македонаца који су материјално били везани за великосрбизам, као и понеких заведених појединаца. Mace су одбиле сваку сарадњу са организацијом Драже Михаиловића.

 

Циљеви организације Драже Михаиловића у Македонији били су веома провидни: обнова власти великосрпске буржоазије, сарадња са окупатором или лојалан однос према њему и чекање да дођу савезници; активна борба само против народноослободил1ачког покрета. Своје сараднике она je подржавала златом или их je држала претњама. Њима je давала писмена документа да ће после протеривања окупатора имати право на кућу и земљу у „Јужној Србији“, како су наставили да називају Македонију. У прилепском и велешком крају ова организација je дуго тактизирала, водила преговоре са руководствима партизанских одреда, у намери да се тим путем стабилизује на терену.

 

Иако малобројна, организација Драже Михаиловића je 1942. године ипак представљала извесну сметњу развитку ослободилачке борбе и јединству македонског народа у њој.

 

Партија и органи борбе, сагледавши опасност од делатности организације Драже Михаиловића, предузели су низ политичких мера да би онемогућили њену активност у масама. Због свог великосрпског карактера, a посебно због негирања македонске нaције и захтева да се народ организује и припрема за обнову старе Југославије, ова организација није наишла ни на какву подршку народа. Руководства народноослободилачке борбе и револуције успела су да демаскирају њене циљеве и да je, на крају, у погодном моменту, разбију и у војничком погледу. Македонски народ и народности у Македонији потпуно су одбацили политику југословенске краљевске владе, јер они, поучени сопственим искуством из прошлости, ни у ком случају нису могли да прихвате било какву обнову старе Југославије. Напротив, они су започели оружану борбу, у којој ће и македонски народ имати пуну равноправност са осталим народима.

 

 

10. ОКУПАТОРСКИ ТЕРОР НАД НАРОДОМ

 

Окупаторска власт у Македонији, иако je разбила партизанске одреде 1941. године, била je свесна да нису искорењени основни разлози за оружану борбу македонског народа. Петнаестог

 

314

 

 

јануара 1942. године целокупном окупаторском апарату (војном, цивилном, просветном и другом) најављено je да у пролеће поново треба очекивати појачану партизанску активност, због чега му je било наређено да буде спреман и да ефикасно реагује.

 

Дирекција националне пропаганде 1942. године je појачала своју делатност. Поред листа Целокупна Б’лгарија, у Битољу je почео да излази лист Пелистерско ехо. Окупаторска пропаганда преко штампе, радија и осталим средствима и начинима, великим интензитетом je настојала да утиче на свест људи да je Македонија бугарска земља и да су Македонци Бугари. Ово je окупаторским властима било потребно више због својих људи који су одржавали окупацију. Уводници у бугарској штампи стално су писали о изгубљеној националној свести народа у Македонији, и поред тога што су полиција и виши органи власти били начисто с тим да се не ради о губљењу такве свести, јер су наишли на високо развијену македонску свест у народу.

 

Окупаторска пропаганда редовно je праћена притиском органа власти: одузимање бонова за снабдевање, искључивање из школа кад се ученици нису уписивали у фашистичку омладинску организацију „Браник“, онемогућавање запослења без чланства у државној организацији „Труд и радост“ и слично. Без чланства у еснафским организацијама занатлије нису могле да добију ни најосновнији материјал за рад у свом занату итд.

 

Према окупаторској наредби из 1941. године само такозваним „благонадежним Бугарима" из Македоније могла je бити дата земља под кирију. Исти су били и критеријуми за добијање кредита од Бугарске земљорадничке кооперативне банке.

 

Иако je обухватила целокупни живот људи, пропраћен притиском, пропагандна машина окупатора ипак није дала очекиване резултате.

 

У пролеће 1942. године, очекујући појаву нових партизанских одреда, окупатор je покушао да уништи базу ослободилачког покрета пре него што су оформљени партизански одреди. Стога je у свим градовима организовао блокаде и полицијске рације, у којима je била ангажована целокупна полиција и војска.

 

Циљ блокада и рација био je да се открију чланови КП, припадници органа борбе, да се пронађе оружје и друга војна опрема, да се спречи стварање нових партизанских одреда или организовање било каквог отпора.

 

Албански квислинзи и италијанске окупаторске снаге у западној Македонији, у македонским и напредним албанским и турским породицама, тражећи оружје, вршили су масовна батинања, уцене и пљачке, што je појачало емиграцију македонског становништва.

 

Да би пратили борбено расположење маса, окупатори су ангажовали цео административни, полицијски и учитељски апарат

 

315

 

 

због тога што за то нису наишли на подршку у народу. Кметови и срески управници били су задужени да у свакој општини изаберу по 15 — 20 људи, „чистих Бугара“, из круга илинденаца, ополченаца, бивших војвода и четника. Уопште узевши, притисак je вршен на старију генерацију. У неким селима подељено je оружје, али општински кметови нису нашли људе којима би могли да поделе оружје, нити су нашли људе за обавештајну службу. Они који су добили оружје сами су га носили у одреде.

 

Међу мерама политичког и физичког притиска над масама било je увођење полицијског часа за градове и села 1942. године, ограничење и контрола кретања ван насеља итд. Земља je претворена у логор, где je окупатор имао неограничену и неконтролисану власт.

 

Да би се спречило снабдевање одреда храном, сељацима који су обављали пољске радове било je дозвољено да носе храну само за један дан, и то у количини коју утврђује предвиђена норма.

 

Кад се групишу све мере и средства психичког и физичког притиска над народом, допуњена терором, добија се слика правог логора, у шта je била претворена Македонија.

 

Административно-полицијске мере за угушивање народноослободилачког покрета захтевале су и нагомилавање полицијских и војних снага. По селима су формиране нове полицијске станице; у великом броју села, у разним рејонима, стационирани су и војни ефективи V бугарске армије, који су 1942. године ојачали и бројно и организационо.

 

Задатак војно-полицијског апарата био je да се перманентно обнавља разбијена административно-просветна и друга власт у рејонима где су дејствовали партизански одреди, a у градовима и осталим рејонима да се сузбије свака појава било каквог отпора.

 

Забринути због замаха народноослободилачког покрета у Македонији, бугарски окупатори често су слали понеког министра да би упознао ситуацију, да би предузео мере и слично. Тако je председник бугарске владе Филов одржао у Битољу предавање септембра 1942. године. У Македонији je најчешће боравио бугарски министар унутрашњих послова Петар Габровски, који je са обласним директорима и војним командантима, као и осталим представницима највише бугарске власти у Македонији одржао саветовање, планирао мере за угушивање народноослободилачког покрета у Македонији итд.

 

Основно средство фашиста за угушивање ослободилачких покрета био je разноврсни терор коме се прибегавало при свакој појави отпора народа. Тако су и бугарски фашисти, при овом отпору македонског народа против нове денационализаторске политике, започели хапшењем, батинањем, пљачкањем и слично. У Прилепу je, на пример, после напада на полицијску станицу 11. октобра 1941. године, ухапшено преко 700 људи.

 

316

 

 

Сличан терор спровођен je од 1941. године и у пиринском и егејском делу Македоније.

 

Власт и полиција биле су узнемирене због све чешћих акција партизанских група у пиринсеком делу Македоније и примешивале су крајње репресивне мере. Још 4. јула 1941. године полиција je блокирала град Банско. У јулу и августу 1941. године организоване су посебне полицијске експедиције, које je предводио начелник Дирекције полиције у Софији, за претрес разлошког рејона на планини Пирин, који je завршен без икаквог успеха. Од септембра 1941. године Среска полицијска управа у Разлогу подвргава репресалијама све становништво Банског и Добриништа. У Наредби бр. 1, срески полицијски начелник наређује да се уклоне са пиринских пашњака сва стада, a сва лица која ће излазити из града Банско и села Добриништа да буду снабдевена посебним дозволама — „откритим листовима“. За Банско и Добриниште уведен je полицијски час од 19 до 6 часова. Истовремено су вршена масовна хапшења и интернације активиста и симпатизера покрета отпора. Само у селу Белици (разлошки крај) у току 1941. године ухапшено je преко 150 антифашиста, који су послати у концентрационе логоре. У концентрационим логорима интернирци из пиринског дела Македоније такође су стављени у нарочито тешке услове. Неки интернирци су 6ијги и физички уништени, под оптужбом „покушаја бекства“ или медицинским средствима. Тако су у концентрационом логору погинули угледни македонски публициста Коста Веселинов и секретар горњеџумајског обласног комитета Радничког омладинског савеза (РМС) Стефан Миленков.

 

Године 1941. и Егејска Македонија није била поштеђена масовних репресалија и терора. Поред масакрирања у драмском крају. У централном делу Егејске Македоније Немци су само за један дан, 27. децембра 1941. године, стрељали 496 лица, оптужених за прикривање оружја и саботерске акције. Сличне мере предузеле су и италијанске окупаторске власти у западном делу Егејске Македоније. Међу онима над којима je вршен терор није спровођен избор по националности. Међу њима je било и Грка и Македонаца, као и припадника осталих народности.

 

Бугарска окупаторска власт продужила je и 1942. године да примењује исте мере терора и репресалија над борцима, породицама чланова КП и партизана. Тако су јула 1942. године, у скопској и битољској области састављени спискови партизанских породица за интернирање у логоре и попис имовине за конфискацију. У другој половини 1942. године интернација партизанских породица имала je масовни карактер.

 

Од августа 1942. до јануара 1943. године, у току офанзиве против партизанских одреда, бугарска власт je извршила масовна хапшења активиста народноослободилачког покрета и лица у

 

317

 

 

које je сумњала да помажу покрет. У другој половини 1942. године у многим селима, у рејонима у којима су дејствовали партизански одреди, затворено je више од половине сељака. Ha једном процесу осуђено je 22 лица из села Сопотског, 16 људи из села Златара, 19 из села Болно код Ресна, 19 из села Ђавато — битољски крај; из села Богомиле — велешки крај затворено je 39 лица . (6 стрељаних, 16 интернираних и 17 затворених), из села Габровник — 25 затворених, из села Мокрени — 29 итд. У већини села те цифре затвореника представљале су половину радног становништва. Октобра je из Прилепа и околних села затворено толико сељака да су била препуна оба затвора, a 200 лица затворено je у подруме и коњушнице касарне.

 

Ако нису умирали за време тортуре или ако нису стрељани без суда, затвореницима je суђено или су, пак, без суда интернирани. Године 1942. у полицији су убијени чланови ПК Цветан Димов, Мирче Ацев и Страшо Пинџур. Код села Дабнице, у близини Прилепа, без суђења je стрељано 20 људи. Такође je велики број људи стрељан у групама или заклан код Богомиле, Пусте Куле, Јаболчишта и других места.

 

Војни преки суд у Скопљу деловао je у седам састава и стално je био на терену. Припадницима народноослободилачког покрета суђено je у групама од 20 до 50 и више људи. Године 1942, у делу који су окупирале бугарске власти, организовано je преко 80 процеса (без пиринског и егејског дела Македоније) учесницима народноослободилачке борбе. Смртне пресуде биле су бројне, било их je у сваком процесу. Тако je, новембра месеца, војни суд у Прилепу само у једном процесу изрекао 17 смртних пресуда, a 22 лица осудио на временске казне. Истог месеца у Скопљу je на једном процесу осуђено 12 људи на смрт, тројица на доживотну роблју и петорица на друге временске казне.

 

Применом разних мера притиска, терором, интернацијама и масовним убиствима, у Македонији није могао да буде уништен народноослободилачки покрет. Напротив, он je све више освајао народне масе и све више растао. У Народној скупштини Бугарске, због оваквих прилика, често je разматрана ситуација у Македонији. За отпор македонског народа и за постојање партизанских одреда бугарски окупатори су пред јавношћу бацили кривицу на српску власт и на нетактичност бугарске окупационе власти, иако су били свесни да су разлози били у дубокој националној свести и у спремности народа да се бори за своју слободу.

 

*  *  *

 

Народноослободилачки покрет je 1942. године обухватио целу Македонију, a у њеном највећем делу вођене су тешке оружане

 

318

 

 

борбе. Битка за освајање широких народних маса вођена je у току целе године и дала je велике резултате. У процесу антифашистичке борбе стваране су и развијале су се бројне масовне политичке организације, као органи борбе. У њиховим редовима били су људи из свих социјалних категорија и свих нација и националности које живе у Македонији. Све антифашистичке снаге КП je ујединила у јединствени фронт, што je представљало базу за даљи развитак ослободилачке борбе. Отпор према окупатору постао je масован и манифестовао се у многим разноврсним облицима — од оружаних акција партизанских одреда и диверзантских група, преко разних саботажа, демонстрација и штрајкова, до протеста за хлеб, рад итд.

 

Систем реквизиција, спахилука, систем бонова и осталих врста пљачкања македонског радног човека и привреде, КПЈ и масовне политичке организације су у тој мери демаскирале да je отпор против њих имао масовни карактер.

 

Основни аргумент да je битка за масе 1942. године извојевана у корист народноослободилачке борбе и револуције je што окупатор, и поред масовне примене репресалија и терора: стрељања, затварања, интернација, конфискације имовине, паљења живих људи (живи људи бацани у запаљене зграде) и слично, није успео да угуши народноослободилачки покрет. Он je постајао све масовнији.

 

Окупатор није успео да створи никакав ослонац у народу, a његови покушаји да развије братоубилачки рат потпуно су пропали. Поједине контрачете, као оружане формације које je требало да изазову грађански рат, биле су малобројне и остало je да идуће године буду и војнички разбијене. У борби против народноослободилачког покрета и револуције македонског народа и народности окупатор je био принуђен да се ослони углавном на сопствене оружане формације и на окупаторски апарат који je довео при окупацији Македоније.

 

Народноослободилачки покрет се 1942. године афирмисао пред народним масама као покрет који се бори против свих окупатора и њихових сарадника за национално и социјално ослобођење на антифашистичкој основи и против враћања старе Југославије са свим њеним обележјима, односно против поновног враћања балканских буржоазија на власт. Крајем 1942. године у масе je дубоко проникла свест да ће се нова Југославија заснивати на потпуној равноправности свих нација, a тиме и македонске нације, a Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу за то je давало гаранције. У пиринском и егејском делу Македоније Македонци су били убеђени, с обзиром на чињеницу да су комунистичке партије руководиле устанцима, да ће извојевати право на националну и социјалну слободу, право на самоопредељење.

 

319

 

 

 

Глава IV. Распламсавање устанка

 

 

1. ПОБЕДЕ АНТИХИТЛЕРОВСКЕ КОАЛИЦИЈЕ И НОБ-а У ЈУГОСЛАВИЈИ

 

Крајем 1942. и почетком 1943. године, у току другог светског рата, снаге Антихитлеровске коалиције постигле су победе које су представљале прекретницу у развитку рата. После пораза Немаца код Стаљинграда (19. IX 1942—2. II 1943) и успешне офанзиве западних савезника у Северној Африци од новембра 1942. до јануара 1943, снаге Тројног пакта нашле су се у тешком положају. Иницијатива je прешла у руке Антихитлеровске коалиције и почео je период њеног константног напредовања на свим фронтовима. Све то представљало je велики војнички, политички и морални пораз Немаца и њихових савезника, слом стратегије „муњевитог рата“, a тиме и слом мита о „непобедивости“ Хитлерове армије. До краја 1943. године Црвена армија je повратила велики део територије СССР-а, коју су окупирали Немци. Британске и америчке трупе избациле су немачке и италијанске снаге из Африке, извршиле су инвазију на Сицилију, a затим и на Италију. Резултат ових победа био je пад Мусолинија, a убрзо je закључено примирје између Савезника и Италије (8. IX 1943). Борбе за ослобођење Италије од немачке окупације настављене су у току 1943. и 1944. године; у 1943. и на Пацифику су се успешно развијале операције САД.

 

Успеси Антихитлеровске коалиције учврстили су уверење код поробљених народа у неизбежност тоталног пораза наци-фашизма и решеност да воде борбу против окупатора до коначног ослобођења. Све то снажно се одразило уопште у свету, a посебно

 

320

 

 

Формирање батаљона „Мирче Ацев", на Славеј планини, 18. августа 1943. године

 

------------------------

 

 

на јачање национално-ослободилачких покрета у Европи код народа које су поробили фашистички освајачи.

 

Покрети отпора и ослободилачке борбе на Балкану, у којима најзначајније место припада народима Југославије, према масовности и постигнутим резултатима бележе опште јачање. У Југославији, Албанији и Грчкој прошириване су и стваране нове слободне територије, развијали су се органи нове народнодемократске власти. Борба против окупатора све више се сливала са борбом против домаће реакције као сарадника окупатора.

 

Оружана борба народа Југославије 1943. године ушла je у етапу нових и одлучујућих победа и резултата. Она се развила до таквих размера да представља значајан и снажан фронт у окупираној Европи, где су окупатори морали да ангажују велике снаге, a савезници из Антихитлеровске коалиције да виде у њему фактор који има одређени допринос у општој победи. У процесу борбе изграђени су темељи нове државне заједнице, коју je предводило Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). Затим, кроз борбу против фашистичке окупације, створена je нова револуционарна армија — Народноослободилачка војска. У процесу борби израсле су масовне политичке организације: Народноослободилачки фронт жена и Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије, који су омогућили да се широки народни слојеви целовито обухвате народноослободилачким покретом. Крајем 1942. НО војска југословенских народа, поред бројних мањих јединица, имала je у свом саставу два корпуса, осам дивизија, 31 бригаду и 36 партизанских одреда, са преко 150 000 бораца. Тиме се она издигла на виши степен, располажући већим оперативним и стратегијским могућностима.

 

Стварање АВНОЈ-а, његове одлуке и делатност коју je развијао заједно са иницијативом за формирање националних антифашистичких скупштина народа Југославије подстакли су даље распламсавање ослободилачког покрета и јачање његових позиција у масама, a означавали су крупан корак у решавању националног питања у Југославији и изградњи нове државне заједнице. Стварањем АВНОЈ-а као општег југословенског представничког тела изразила се општејугословенска карактеристика и друштвенополитичка садржина народноослободилачког покрета.

 

 

2. ВОЈНО-ПОЛИТИЧКЕ МЕРЕ ЗА РАСПЛАМСАВАЊЕ УСТАНКА

 

Ситуација на свим фронтовима, a посебно политички и војни резултати и победе ослободилачке борбе у Југославији, у току 1942. године, створили су повољне услове за јачање борбе македонског народа, тако да je народноослободилачка борба македонског

 

321

 

 

народа у току 1943. године прешла на виши степен свог развитка.

 

Крајем 1942. године, Покрајински комитет КПЈ за Македонију и Главни штаб НОПО Македоније оценили су резултате и опште стање у току 1942, и поред извесних неуспеха и удараца које су претрпели партизански одреди и партијске организације на терену, као повољне за јаче распламсавање оружане борбе у Македонији. Полазећи од општег стања, које се позитивно одражавало на развитак национално-револуционарне борбе, истакнута je потреба за јачим распламсавањем оружаних борби као једног од веома важних услова у тадашњој ситуацији за победу над окупатором и за извојевање националне слободе.

 

Почетком 1943. године, руководство ослободилачког покрета Македоније предузело je конкретне мере за јачи и шири развој оружане борбе. У оквиру система руковођења устанком југословенских народа, за усмеравање и бржи развој оружане борбе, као и за тешњу сарадњу са покретом отпора у суседним земљама, ЦК КПЈ новембра 1942. године доноси одлуку да као свог делегата за подручје Македоније, јужне Србије, Косова и Метохије пошаље Светозара Вукмановића.

 

Осим тога, 16. I 1943. године, врховни командант и секретар ЦК КПЈ Тито упућује писмо ПК КПЈ за Македонију, у коме се даје оцена рада Партије у Македонији, истичу се слабости у покрету, истовремено се објашњавају многа питања из развитка ослободилачке борбе у Југославији.

 

Рад руководстава устанка у Македонији био je усмерен на припреме за оснивање нових партизанских одреда на подручјима где они нису постојали (у тетовском, гостиварском, штипском, тиквешком, ђевђелијском и у другим крајевима), на задржавање и учвршћење дотадашњих одреда, на њихово чвршће међусобно повезивање, на предузимање јачих акција против окупатора, на мере за стварање нових база по селима и друго. Због тога je био издат велики број директива, прогласа, летака, писама као и разна упутства о активности партизанских одреда преко зиме, о мобилизацији нових бораца у партизанске одреде. Затим су издате многобројне директиве и упутства о спречавању војне мобилизације коју je спроводио бугарски окупатор.

 

У току јануара 1943. године свим месним руководствима и штабовима одреда Главни штаб издаје упутство у коме се износе мере које одреди треба да предузму за своје очување и учвршћење организације, о начину дејствовања у позадини и припремама које треба да изврше за предстојеће јачање одреда и оружане борбе. Све то веома je значајно и имало je велику улогу у припремама оружане борбе у пролеће 1943. године. У вези са овим мерама на територији коју je окупирала Италија, чланови Покрајинског комитета Кузман Јосифовски Питу и Страхил Гигов добили

 

322

 

 

су задатак да организационо учврсте и прошире партијску организацију и да обаве припреме за стварање партизанских одреда на овој територији.

 

За усмеравање политичког рада Партије међу масама ПК je 13. II 1943. године упутио писмо члановима Партије и месним комитетима, у коме су изнети облици масовног политичког рада, оштро су критикована схватања о томе да не постоје услови за оружану борбу, то јест за развитак народноослободилачке борбе, затим су дата упутства о организованој припреми да би Партија обавила свој задатак у борби за национално ослобођење македонског народа.

 

У јеку појачаних припрема за даље ширење народноослободилачког покрета у Македонији, у другој половини фебруара 1943, у Македонију je стигао Светозар Вукмановић, делегат ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ који je, с обзиром на партијско-политичка овлашћења што их je имао као делегат, имао значајну улогу у даљем развитку устанка у Македонији.

 

Руководство народноослободилачког покрета у Македонији, у пролеће 1943. године поново анализира ситуацију и констатује да су у дотадашњој борби постигнути велики политички и војни успеси и да постоје сви услови да се оружана борба још јаче развије. Ha основу ове констатације предузет je низ организационих мера на партијско-политичком и војном плану развитка оружане борбе, као што су:

 

осамостаљење Комунистичке партије Македоније и формирање Централног комитета и реорганизација Партије;

 

стварање јединственог народноослободилачког фронта од свих патриотских снага које су против окупатора и домаћих издајника и које прихватају борбу за национално ослобођење;

 

формирање нових партизанских одреда и реорганизација Главног штаба народноослободилачке војске и партизанских одреда у Македонији (НОВ и ПОМ) — командант Михаило Апостолоски, политички комесар Цветко Узуновски. Подела територије Македоније на пет оперативних зона;

 

главне снаге у прво време усмерити на територију под италијанском окупацијом, где су, у тадашњој ситуацији, постојали најпогоднији услови за деловање, и да се тамо упуте ЦК и Главни штаб.

 

Посебно je истакнута потреба да се предузму мере за још тешњу сарадњу са грчким, албанским и бугарским покретом отпора. Истовремено са тим предузете су мере да се прошири сарадња са Главним штабом за Косово и Метохију, као и са руководствима у јужној Србији, инсистирајући да се у погодним моментима створе заједнички оперативни штабови и мешовите јединице.

 

323

 

 

3. ФОРМИРАЊЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ МАКЕДОНИЈЕ

 

У току 1941 — 1942. Партија и СКОЈ претрпели су велике губитке услед хапшења, интернирања, погибије, како њихових чланова тако и присталица и симпатизера ослободилачког покрета. И поред тога, они нису били разбијени. Великим напорима успели су да одрже континуитет у раду, да попуне своје редове и руководства новим члановима, па чак и да формирају нове организације где их није било. Te организације деловале су скоро у свим већим местима, у великом броју села и у партизанским одредима. Ово je значајно због тога што су Партија и СКОЈ били основна снага, како у припремама тако и у спровођењу задатака који су постављени пред ослободилачки покрет у Македонији почетком 1942. године. Крајем фебруара 1943. формирана je Комунистичка партија Македоније и њен први Централни комитет, у саставу: секретар — Лазар Колишевски (у то време у затвору у Бугарској), чланови — Кузман Јосифовски, Цветко Узуновски, Страхил Гигов, Mapa Нацева и Бане Андрејев. Прва седница Централног комитета одржана je 19. марта 1943. године у Тетову. Осамостаљење Комунистичке партије Македоније и формирање њеног Централног комитета посебно je значајно з,а даљи развитак ослободилачког покрета Македоније. Овим актом се још једном потврђује принципијелна и доследна политика КПЈ у вези са националним питањем. Он представља нови корак ка решавању македонског питања у току ослободилачке борбе и још je више допринео проширивању ослободилачке борбе у различитим видовима отпора, a посебно распламсавању оружаних борби и широкој мобилизацији народних маса против окупатора и свих непријатеља слободе македонског народа.

 

Стварањем Комунистичке партије Македоније партијска организација се осамосталила, што je утицало на самостално решавање многих проблема револуције, у складу са општом политиком, и подстакло на изградњу националних кадрова, способних да одлучно воде борбу, да доследно спроводе линију КПЈ. Кадровске могућности у време формирања Комунистичке партије Македоније биле су мале, с обзиром на предстојеће задатке. Међутим, њихов правилан распоред, велико залагање у спровођењу одлука у живот, омогућило je да они и даље остану главна снага развитка устанка. Чланови Партије и СКОЈ-а показали су високе моралне, политичке и војне квалитете, велику храброст и самопожртвованост и као такви не само што су били организатори и носиоци устанка већ и пример како човек треба да се бори за националну и социјалну слободу. Kao резултат свега тога, a и опште ситуације, брзим порастом броја чланова, организације су јачале и стваране су нове, учвршћивале су се везе између виших руководстава

 

324

 

 

и организација. Широка активност Партије уздигла je млади кадар револуционара, па je за релативно кратко време извршена реорганизација Партије и, од предвиђених пет обласних комитета, формирано je четири. Територије обласних комитета поклапале су се са територијама оперативних зона. Затим je формиран велики број среских комитета, тако да je Партија својом мрежом партијских организација обухватала целу територију Македоније.

 

 

4. ЈАЧАЊЕ, ПРОШИРИВАЊЕ И ДЕЛОВАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА

 

У пролеће 1943. године пред Главни штаб су постављени такви задаци који су му давали могућност да се уздигне у самостално војно руководство, са јасном политичком и војном концепцијом развитка устанка.

 

Ради успешнијег и лакшег организовања и руковођења оружаном борбом предузето je низ војних мера. Територија Македоније подељена je на пет оперативних зона.

 

Истовремено су припремљени планови за формирање и активност партизанских одреда. Оперативним зонама, које су ускоро оформљене, обухваћена je цела територија Македоније, са основним циљем да се оружане борбе прошире у свим њеним крајевима. Посебно je значајна одлука Главног штаба да штабови оперативних зона и уопште војна руководства руководе партизанским одредима непосредно, да изиђу из градова на терен. To je допринело да су они могли у сваком моменту и благовремено да предузму потребне мере у вези са развитком оружане борбе и опште ситуације.

 

Све ове мере представљају здрави темељ за интензивнији развитак устанка, a посебно оружаних борби, учвршћење партизанских одреда и свих органа борбе, за целовито мобилисање народа у народноослободилачкој борби.

 

Предузете мере и одлуке дале су знатне позитивне резултате.

 

Војно-политичка активност у првој половини 1943. године карактерише се бројним повећањем и учвршћењем партизанских одреда. У овом временском периоду деловали су следећи партизански одреди:

 

— у Првој оперативној зони (тетовско-гостиварски, мавровски, кичевски и дебарски крај) после неуспелих покушаја да се у тетовском крају формира партизански одред, као и после разбијања Гостиварско-мавровског одреда (26. IV у Новом Селу), 21. маја 1943. године формиран je Кичевско-мавровски одред. У састав одреда ушли су преживели борци разбијеног одреда и борци

 

325

 

 

са територије Маврова, Гостивара, из кичевског краја, Дебарце, као и борци Крушевског одреда из 1942. године. Истовремено су предузете мере да се формира албански партизански одред. У кичевском крају почетком 1943. дејствује посебна оружана албанска група (око 10 људи). Средином јуна формиран je албански одред, који, попуњен новим борцима, током јула дејствује као други партизански одред зоне под именом Други кичевско-мавровски одред;

 

— у Другој оперативној зони (Пелагонија, Преспа, охридско-струшки крај) средином марта одреди „Јане Сандански" и „Дамјан Груев“ ујединили су се у један одред под називом „Дамјан Груев“, a 20. маја, после знатног повећања броја бораца у њему, формирају се два одреда: „Дамјан Груев“ и „Гоце Делчев“. У рејону Прилепа — Азота наставља своје дејствовање партизанска група, остатак партизанског одреда „Димитар Влахов“;

 

— у Трећој оперативној зони (велешки, тиквешки, ђевђелијски и мариовски крај) до средине маја формирају се два одреда: „Сава Михаилов“ и „Добри Даскалов“;

 

— у Четвртој оперативној зони (источна Македонија) 17. Maja формиран je Брегалнички партизански одред, који je одмах после формирања (20. маја) у близини Винице напала бугарска полиција и разбила га;

 

— у Петој оперативној зони (Скопље, Куманово и кривопаланачки крај), у сарадњи са Другим јужноморавским одредом, 2. августа формиран je Кумановски партизански одред на планини Козјак. Шарски партизански одред у рејону Вратнице и Шар-планине према свом саставу прерастао je у Македонско-косовски партизански одред, коме се прикључио Скопски партизански одред.

 

У овом периоду дејствује осам партизанских одреда и друге мање групе у свим оперативним зонама. Они су у сталној акцији.

 

Тако Кичевско-мавровски одред напада карабињерску станицу у селу Сливову (23. V), воз код Пресеке (12. VI), води борбу код села Карбунице (20. VI), напада Крушево (2. VIII) и одржава велики број политичких митинга по селима у мавровском, кичевском, струшком и дебарском Kpajy, где ствара нове органе борбе.

 

Партизански одреди „Гоце Делчев“ и „Дамјан Груев“ у заједници са партизанским одредом „Вичо“ из егејског дела Македоније, развијају широку политичку активност на територији Македоније под Грчком (у костурском и леринском крају) и постижу значајне успехе у разбијању покушаја бугарских и италијанских окупатора да створе контрареволуционарне организације. Снажно je дејство ових одреда у преспанском и битољском крају.

 

Одреди „Сава Михаилов“ и „Добри Даскалов“ у Трећој оперативној зони, поред бројних митинга, воде дуготрајне жестоке

 

326

 

 

борбе са бугарском полицијом и војском, од којих се посебно истичу борбе код села Гарникова (19. V), Бојанчишта (18. V), Драдње (3. VI).

 

До формирања Кумановског партизанског одреда, Други јужноморавски одред, у чијем су се саставу налазили и борци из Куманова, извршио je више акција у рејону планине Козјак, на Карадаку, на железничку станицу Букурец, на руднике хрома Трнава и Островица (7. VII) на полицијску станицу у манастиру Прохор Пчињски (9. VII), код села Нерава у кривопаланачком крају (15. VII), водио je борбу са четницима Драже Михаиловића код Св. Илије (2. VIII) и др.

 

Партизански одреди су у току свакодневних акција (од којих je поменуто само неколико) постигли значајне успехе у уништавању мањих непријатељских посада, патрола, општина, шпијуна и сарадника окупатора, реквизиционих и других окупаторских органа и сл. Партизански одреди су истовремено развили широку политичку активност, формирали су органе народноослободилачке власти, као и друге органе и организације потребне за развитак устанка.

 

Повремени успеси непријатеља у операцијама против партизанских одреда, распиривање националне мржње коју je спроводио окупатор, снажни терор над народима и поједини тактички успеси окупатора, све то je у одређеним моментима условило да настану и привремене кризе партизанских одреда, али оне су релативно брзо савлађиване, тако да процес развитка оружаних снага није прекидан. Партизански одреди израсли су у основну снагу. Од њих je касније изграђена војска као оружана снага, поред партијске организације један од најважнијих фактора за ослобођење македонског народа.

 

Активношћу партизанских одреда створени су повољни организациони услови за укључивање маса у одреде, односно у војне јединице. To je истовремено условило формирање војних јединица. Вишемесечним активностима партизанских одреда, окупатору су задати осетни ударци. При томе су створене поједине слободне и полуслободне територије.

 

Оружаним борбама у овом периоду обухваћен je већи део територије Македоније. Међутим, највећи резултати постигнути су у периферним областима, где je створено неколико жаришта: мавровско, кичевско, Дебарца; битољско, преспанско, као и у рејонима планина Кожуф и Козјак.

 

Окупатор je очекивао појаву нових партизанских одреда и њихову појачану активност. Због тога je, још почетком 1943. године, предузео свестраније и оштрије мере за спречавање развитка народноослободилачке борбе. Полицијске мере, нарочито на територији под бугарском окупацијом, у неким местима су ослободилачком покрету нанеле осетне ударце. Војне акције окупатора

 

327

 

 

[[ Страница 328 липсва ]]

 

328

 

 

Партизанска колона 1943. године

 

-----------------------

 

Формирање Прве македонско-косовске ударне бригаде — говори Светозар Вукмановић Темпо

 

-----------------------

 

 

Ha састанку je размотрено и питање проширивања органа народне власти, као и њихова дотадашња активност. Решено je да се отпочне формирање наших органа народне власти и припреме за стварање Антифашистичког собрања народног ослобођења Maкедоније.

 

Разматрана je и ситуација и рад на окупираној територији, a нарочито у већим градовима и констатовано je да успешни развитак оружане борбе има позитивни одраз на ту ситуацију и да су створени услови за јачање политичке активности за проширивање и организационо учвршћење, за масовно прикупљање у органе народне власти (НОО), као и одборе НО фронта Македонаца, Албанаца, Турака, Влаха и осталих који прихватају ослободилачку борбу.

 

Ha Преспанском састанку ЦК КПМ истакнута je потреба за даљим јачањем и афирмисањем Главног штаба народноослободилачке војске и партизанских одреда Македоније, као војно-политичког тела ослободилачког покрета Македоније, које je самим својим постојањем представљало одређену гаранцију за реализовање постављених циљева устанка.

 

За рад СКОЈ-а такође je констатовано да би могао бити интензивнији и донета je одлука да се формира ПК СКОЈ-а за Македонију као и да се појача рад скојевске организације и антифашистичке омладине.

 

Одлуке Преспанског састанка ЦК КПМ дају широке перспективе и имају далекосежни значај за развитак устанка. To се изразило у брзом јачању оружаних снага, у стварању НО војске, у развитку оружаних акција, у проширивању и одржавању слободних територија, ширењу мреже органа власти, у припремама за сазивање Антифашистичког собрања, као и у појачаном раду у позадини и уопште у убрзаном темпу ослободилачког покрета у Македонији.

 

 

6. СТВАРАЊЕ НАРОДНООСЛОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ МАКЕДОНИЈЕ

 

Резултати акција партизанских одреда 1943. године су очигледни. У Првој оперативној зони очишћен je од окупатора део мавровско-кичевског простора, угрожен je саобраћај на комуникацијама Гостивар — Дебар, Кичево — Струга; окупаторска власт била je разбијена, a окупатор се повукао у веће градове.

 

Слична je била ситуација и у Дебарцима. Одред „Дамјан Груев“ (један део овог одреда под истим именом деловао je у Преспи), који од краја јула дејствује на овој територији, за кратко време je очистио Дебарцу од окупаторских снага и власти. Одреди у Првој и Другој оперативној зони имали су контролу над целом

 

329

 

 

територијом од Гостивара до Дебра, Струге и Охрида, која je била одвојена гарнизонима у Кичеву и Дебру, Белчишту и Мавровим Хановима. Мобилизацијом нових бораца одреди су бројно ојачали. To je омогућило да се формира Малесијска партизанска чета.

 

Приливом нових бораца и заплењеним оружјем створени су услови за формирање војних оружаних формација. Осамнаестог августа 1943, на планини Славеј, штаб Друге оперативне зоне формирао je од одреда „Дамјан Груев“ и од новодошлих бораца Први батаљон „Мирче Ацев“, прву регуларну војну јединицу македонског народа. Овим започиње процес стварања војске македонског народа, као саставног дела НОВ југословенских народа, у коју са пуном равноправношћу и на добровољној основи улазе све народности које живе у Македонији. Овај акт посебно je значајан за македонски народ и народности. Стварање војске означавало je нови квалитет у војној организацији и истовремено услов за даље успешне оружане борбе, a такође и гаранцију да ће бити очуване тековине које ће бити извојеване у току устанка и револуције.

 

Капитулација Италије убрзала je процес формирања нових војних јединица, тако да je у току септембра и октобра 1943. године у Македонији деловало девет батаљона и више партизанских одреда.

 

У западној Македонији, на простору од Гостивара до Струге и Охрида, дејствовали су батаљони „Мирче Ацев“, Мавровски, Кичевски, батаљон „Копачка“ и Дебарски омладински батаљон, као и одреди „Славеј“, „Малесија", који су познати и као батаљони, и одред „Дримкол".

 

Први и Други косовско-метохијски батаљон формирани су после капитулације Италије од ослобођених политичких затвореника и интернираца у Албанији. Осим ових батаљона и одреда, дејствовала je и једна батерија топова (3 топа од 47 mm), једна батерија минобацача (8) и четири вода са по два тешка митраљеза.

 

Ha простору Преспа — Битољ дејствовали су одреди „Гоце Делчев“ и „Дамјан Груев“, од којих je 11. XI 1943. године формиран батаљон “Стив Наумов“.

 

У тиквешком и ђевђелијском крају одреди Треће оперативне зоне „Сава Михаилов" и „Добри Даскалов" кроз бројне борбе у овом периоду такође су нарасли, и 24. IX од њих и од дела одреда „Гоце Делчев“, из исте зоне, формиран je батаљон „Страшо Пинџур“, a после напада на рудник Дудицу (2. X), када je 80 радника из рудника прешло на страну НО војске, 30. X формиран je Други батаљон Треће оперативне зоне.

 

Ha територији козјачког масива Кумановски одред, који je од августа месеца дејствовао самостално и у сарадњи са Другим јужноморавским одредом, развио je појачану активност у разбијању

 

330

 

 

бугарске окупационе власти и четничких формација Драже Михаиловића, што je омогућило да се у рејону планине Козјак створи пространа слободна територија, која je представљала целину са слободном територијом у јужној Србији.

 

Услед повећане активности и Шарски партизански одред, у рејону села Вратнице, у току септембра, повећава се на око 100 бораца. У току октобра 1943. године део одреда укључен je у састав јединица на слободној територији у западној Македонији, a други je ушао у састав Кумановског партизанског одреда.

 

Осим тога, на целој територији дејствовале су посебне диверзантске и ударне групе.

 

 

7. КАПИТУЛАЦИЈA ИТАЛИЈЕ

 

Деветог септембра 1943. године фашистичка Италија je објавила капитулацију.

 

Излазак Италије из рата битно се одразио на даљи развој ослободилачке борбе на територији под италијанском окупацијом. Немци су заузели Тетово и Стругу и разоружали су део италијанских јединица у тим гарнизонима.

 

Први и Други одред Прве оперативне зоне и батаљон „Мирче Ацев“ код Маврова, код Трнице и Јаме разоружали су италијанске јединице које су се повлачиле из Гостивара и Кичева према Дебру. Малесијска чета и албански партизански одред „Хаџи Леш“ разоружали су италијанске јединице у Дебру. Одреди Друге оперативне зоне „Гоце Делчев“ и „Дамјан Груев“ разоружали су у Љубојну италијанске јединице дислоциране у Преспи. Из кичевског и гостиварског италијанског гарнизона заплењено je преко 400 пушака, 10 митраљеза, око 20 пушкомитраљеза, 8 минобацача, 3 противтенковска топа и други војни материјал и опрема. Заплењеним оружјем у Дебру наоружани су затвореници који су се враћали из Албаније, од којих су формирана два батаљона.

 

После разоружања делова италијанске дивизије „Фиренце", Први и Други одред Прве оперативне зоне и батаљон „Мирче Ацев“ ослободили су Кичево (11. IX), a Малесијска чета и одред „Хаџи Леш“ ослободили су Дебар (9. IX). Тиме je проширена слободна територија, која je обухватила простор од Буковика и Влајнице (јужно од Гостивара) до теснаца код села Ботуна (северно од Охрида и Струге) са два слободна града — Кичевом и Дебром.

 

Капитулација Италије створила je услове за још ширу мобилизацију бораца у партизанске и војне јединице. Запажа се општи политички успон маса не само у западној већ и у целој Македонији.

 

331

 

 

Капитулација Италије изазвала je промене руководеће квислиншке гарнитуре у Албанији. Проиталијанска квислиншка влада je смењена и замењена пронемачком. Измењени су и државни симболи Албаније, као и званични назив државе: од назива Албанска Краљевина у назив Држава Албанија. Четрнаестог септембра 1943. године проглашена je „независност" Албаније и објављен пад дотадашње владе, a на њено место постављен je Привремени комитет. Двадесет трећег септембра 1943. године изабран je регентски савет од четири лица, a касније je регентски савет за председника владе поставио Реџепа Митровицу.

 

Капитулација Италије и замах ослободилачког покрета изазвали су велико врење међу албанским масама, од којих je добар део био под утицајем појединих бајрактара. Неки бајрактари, одмах после капитулације Италије, започели су преговоре са штабовима НО војске да би се прикључили партизанским одредима. Неки су се, пак, држали неодређено с намером да добију у времену да би сагледали како ће се развијати ситуација у вези са активношћу немачке и бугарске војске па да се затим определе.

 

Преко својих агената и разних конзервативних елемената, Немци, које су истовремено подржавале и реакционарне снаге западних држава, вршили су разноврсне притиске (политичке и подмићивање златом) на бајрактаре да би их отргли од утицаја ослободилачког покрета, да би их мобилисали и организовали у војном погледу за борбу против народноослободилачког покрета. To je изазвало диференцирање међу бајрактарима. Један део je остао и наставио сарадњу са народноослободилачким покретом, други су остали неутрални, док je добар део дао подршку балистичким снагама, a неки су и прешли у њихове редове. Ова околност подстицала je Немце да обрате посебну пажњу балистичким формацијама под руководством Џема и Мефаила. Немци су их наоружали, ојачали их и у њихове редове укључили инструкторе. Реакционарно и колебљиво држање неких бајрактара допринело je да се појачају балистичке оружане формације, које су у неким борбама сачињавале главну снагу окупатора.

 

Одмах после капитулације Италије, немачка војска и други немачки органи продрли су на ово подручје и поставили своју контролу. Све то спроводио je ванредни посланик немачког министарства спољних послова др Нојбахер, који je 24. IX 1943. roдине изјавио да влада Рајха признаје „независност“ Албаније и привремене владе.

 

Промену која je настала у Албанији капитулацијом Италије донекле je искористила фашистичка Бугарска, која je у преспанском крају окупирала око 20 села.

 

После капитулације Италије, немачка војска и окупациони органи брзо су дејствовали у Албанији и западној Македонији. Немци су свуда успоставили војну власт, ослањајући се на локалне

 

332

 

 

квислинге и разне „добровољачке“ одреде којима су командовали немачки официри. Ипак, на унутрашњем плану у западној Македонији, после капитулације италијанске окупационе војске, дотадашњи квислиншко-административни и полицијски апарат се распао, чиновништво je напустило радна места, затвореници су побегли из затвора. Такву ситуацију делимично су искористиле реакционарне снаге, које су до тада биле у служби италијанских окупатора, али главну корист имале су јединице НОБ-а које су дејствовале на овом терену у том периоду.

 

Од промене квислиншке владе у Албанији до организовања власти на терену прошло je извесно време. Децембра 1943. године јављају се позиви и расписи нове владе упућене службеницима за повратак на радна места, одређујући рок 7. XII 1943. године. To говори о тешкоћама у којима се нашла квислиншка власт после капитулације Италије.

 

Успостављање квислиншке власти у Албанији одразило се и на ситуацију у западној Македонији, коју je од 1941. године анексирала Албанија.

 

Немачка врховна команда за југоисток поделила je целокупну територију Албаније, укључујући и западну Македонију, на територијалне обласне команде („фела-командантуре“). Ha територији западне Македоније таква команда створена je у Струги, којој су биле потчињене команде места („плац-команде“ј у Корчи и Тетову — са одговарајућом територијом, a под овим „плац-командама“ биле су команде мањих места (“орт-команде“) у Тетову, Гостивару и Кичеву. Касније je и у Кичеву формирана команда места. Команде места бавиле су се чисто војним проблемима и одрждвањем путева и осталих комуникативних средстава у исправном стању, али су истовремено контролисале делатност квислиншке власти.

 

Осим наведених војних немачких органа, на територији западне Македоније постојао je низ немачких војних обавештајних служби. Тако je у Струги постојао центар СД (служба безбедности), a у Гостивару, Тетову, Кичеву и Дебру постојали су срески центри СД, којима je руководио окружни центар СД у Струги.

 

У Струги je организован и окружни центар за војно-извиђачку службу, који je био под директном управом команданта за југоисток. Овај центар створио je своје органе у свим већим местима западне Македоније

 

 

8. СЛОБОДНА ТЕРИТОРИЈА

 

Постојање слободне територије у западној Македонији било je веома значајно за развитак оружане борбе не само за ту територију већ за читаву Македонију. У том периоду ова територија

 

333

 

 

je представљала политичку и војну базу за јачање и ширење ослободилачке борбе у Македонији. Историјски гледано, њен значај je у томе што je после 40 година од Крушевске Републике македонски народ поново ослободио део своје земље, на коме je потпуно организована нова народна власт, развијане су активности коje су садржале елементе слободне државе.

 

Ha слободној територији развила се широка политичка и организациона активност Комунистичке партије, Народноослободилачког фронта, Антифашистичког фронта жена и Антифашистичке омладине, која je у основи била усмерена на активирање народа у ослободилачком покрету.

 

Политичка активност органа устанка посебно се изразила у одржавању великог броја политичких митинга по селима и слободним градовима, међу којима се истиче митинг у Кичеву (26. IX 1943), коме je присуствовало целокупно становништво из кичевског краја и представници других места са слободне територије.

 

Ha слободној територији, поред ЦК КПМ, ЦК СКОЈ-а и Главног штаба — сви са седиштем у селу Црвена Вода, деловала су и два обласна комитета (I и II) КПМ и СКОЈ-а и четири среска комитета. Ha слободној територији такође je до максимума организован политички и друштвени живот. У свим насељима уништена je окупаторска власт и формирана je нова народнодемократска власт са среским, општинским и сеоским народноослободилачким одборима, које je народ бирао на јавним скуповима. Органи народне власти почели су да решавају проблеме исхране становништва, привреде, саобраћаја, просвете, безбедности, као и питања која су се јављала међу становништвом. Органи народне власти снабдевали су партизанске одреде и војне јединице и обављали низ других задатака. У раду народноослободилачких одбора дошао je до највећег израза национални, демократски и револуционарни карактер народне власти и политичког јединства македонског народа и народности у ослободилачком покрету. Истовремено са организовањем народноослободилачких одбора створена je војно-позадинска организација са три командна места (у Дебру, Кичеву и Дебарцима — село Издеглавје), са командама на железничким станицама, са низом магацина, радионица и другим. Војно-позадинска организација преко народноослободилачких одбора снабдевала je јединице и партизанске одреде, спроводила je мобилизацију нових бораца и друго. Командама места биле су потчињене и сеоске страже и чете, које су служиле за одржавање реда и безбедности на слободној територији.

 

У десет села на слободној територији, октобра 1943. године започеле су рад прве школе на македонском језику.

 

Ha пољу слободе религије такође je била развијена знатна активност. У Дебарцима je формирано верско намесништво са задатком

 

334

 

 

да организује свештенике за слободно исповедање вере. Скуп свештеника у Дебарцима био je у ствари први корак ка стварању македонске православне цркве.

 

 

9. ОДБРАНА СЛОБОДНЕ ТЕРИТОРИЈЕ

 

Раздобље од стварања слободне територије па до првих дана децембра 1943. године карактерише се снажном динамиком борби, a потреба за њиховим успешним вођењем захтевала je да се формирају нове јединице, a такође да се оне и преформирају, групишу у веће формације и сл. Јединицама су, према ситуацији, командовали штабови Прве и Друге оперативне зоне или непосредно Главни штаб. У октобру и новембру 1943. под непосредном командом Главног штаба биле су две групе батаљона: 1. група — батаљон „Мирче Ацев“, Први батаљон Прве зоне и чета тешких оруђа; 2. група — Први косовско-метохијски батаљон „Борис Вукмировић“ и Други косовско-метохијски батаљон „Рамиз Садик“, са једном четом тешких оруђа; затим Дебарски омладински батаљон и батерија топова од 47 mm. Остале јединице биле су под командом штабова оперативних зона.

 

Јединице су дејствовале у борбама за проширивање и одбрану слободне територије створене пре и после капитулације Италије, затим су учествовале у акцијама за учвршћење територије и у организовању политичког и друштвеног живота.

 

Дејства за одбрану слободне територије почињу од првог дана њеног стварања. Тако, 12. септембра 1943. године, Први партизански одред Прве оперативне зоне води борбу код села Бигор Доленци против бугарске војске, која je покушала да продре на слободну територију; 22. и 25. IX одред „Славеј“ води борбу код Ботунског теснаца против немачких снага које су такође покушале да продру на слободну територију из правца Струге.

 

После извесне стабилизације војне ситуације, на слободној територији je формирана посебна оперативна група од три батаљона и упућена крајем септембра да дејствује у рејону Крушево — Брод. Дознавши за то, Немци концентришу снаге из Тетова и Гостивара и, заједно са балистима, 1. октобра 1943. године, почињу напад на слободну територију да би отворили путеве који воде од Скопља преко слободне територије за јужну Албанију и северозападне крајеве Грчке, који су због постојања слободне територије били одсечени. После кратких борби на Буковићу (1. X), Немци су наставили наступање према Кичеву, где су следећег дана вођене борбе за град, који Немци заузимају. Затим се борбе великом жестином настављају у рејонима села Брждани, Извор, Кленоец, Малкоец, Лазаропоље и Попоец и трају до 9. октобра. После ових борби Немци се повлаче у Кичево.

 

335

 

 

Једна група балиста, појачана извесним бројем Немаца, 14. октобра 1943. покушава да се пробије из Струге према Дебарцима. После вишечасовне борбе са партизанским јединицама у рејону села Ботуна, она je одбијена.

 

После ових борби Прва и Друга група батаљона и Дебарски омладински батаљон припремају се за поновно ослобођење Кичева. Првог новембра изненада нападају Кичево и заузимају га. У нападу je уништен и заробљен део немачког гарнизона, док су се балистичке снаге повукле према Гостивару. Борбе су настављене на широком рејону око Кичева и према Буковићу, где се врше припреме за наступање према Гостивару. Петог новембра нове немачке и балистичке снаге, доведене из Гостивара и Тетова, прелазе у напад; наредних неколико дана — до 9. новембра, на простору од Буковића до Кичева и од Туина до Тајмишта, и на југу до села Подвиса и Кленоеца, воде се жестоке борбе.

 

Истовремено, крајем октобра и почетком новембра, док су се водиле борбе у рејону Кичева, балистичке снаге су извршиле напад на Дебар и у вишедневним борбама биле су одбијене, a Дебар одбрањен. Средином новембра Немци су новим снагама, појачани још и балистима, поново напали Дебар и 17. XI, после упорне борбе, успели су да га заузму.

 

После борбе у рејону Кичева, батаљони се повлаче у рејон села Сливова, где се реорганизују, тако да je 11. XI 1943. од њих формирана Прва македонско-косовска бригада. У састав бригаде ушла су четири батаљона и једна чета тешких оруђа. Она je бројала око 800 бораца, добро наоружаних и опремљених. Штаб бригаде: командант — Петар Брајовић Ђуро, заменик команданта — Чеде Филиповски Даме, политички комесар — Мита Миљковић, заменик комесара — Вера Ацева.

 

Неколико дана после формирања, бригада ступа у борбу против Немаца у рејону Извора, Подвиса и Кленоеца. Двадесет првог новембра Прва бригада je у покрету према Крушеву и Броду и води борбу у селу Пласници и на планини Козјак, a затим се враћа на слободну територију.

 

 

10. БОРБЕ У РЕЈОНУ КОЗЈАЧКОГ МАСИВА

 

У рејону планине Козјак, после формирања Кумановског партизанског одреда, развијају се снажне борбе, које овај одред води самостално или у садејству са Другим јужноморавским партизанским одредом. Од многобројних борби против бугарских окупатора и четника Драже Михаиловића треба поменути Ранковце (3. X), Страцин (5. X), Драгоманце (7. X), Шопско Рударе (2. X), Думановце (9. X), Нагоричане (28. X). Ове борбе омогућиле су не

 

336

 

 

Митинг у ослобођеном Кичеву, септембра 1943. године

 

------------------------

 

 

само да се учврсти Кумановски партизански одред већ и да прерасте у батаљон који je добио име „Јордан Николов".

 

Од развитка устанка у рејону Куманово — Врање — Црна Трава, бугарски и немачки окупатори јасно су сагледали стратегијски значај овог простора за развитак оружане борбе у јужној Србији, Косову и Метохији и Македонији, a истовремено за развитак борбе у Бугарској. Због тога су они на том терену држали јаке гарнизоне војске, полиције и жандармерије, којим je требало да обезбеде и комуникације Скопље — Ниш, Скопље — Софија. Четници Драже Михаиловића, потпомогнути од окупатора, настоје да се учврсте у рејону планине Руен и Козјак и северно од њих. Насилном мобилизацијом, терором над становништвом и уз помоћ окупатора, па и западних савезника, они су прилично ојачали и формирали су такозвани „Вардарски четнички корпус“ од четири бригаде. Подржани од окупатора и добро наоружани, четници су се спремали да униште партизанске јединице, пре свега батаљон „Јордан Николов“, који им je много сметао у њиховом продирању у Македонију. Пред батаљон „Јордан Николов“ и Други јужноморавски одред, који су често заједно дејствовали, постављен je задатак да се истовремено са борбама против окупатора разбију четничке оружане формације, које су у то време представљале већу опасност него окупаторске снаге. Јединице НОВЈ (јужноморавске, косовске и македонске) водиле су координирано многобројне борбе против бугарских и четничких формација. Други јужноморавски одред и Косовски батаљон водили су борбу са бугарском војском и са четницима на планини Руен и у насељу Св. Илија. Батаљон „Јордан Николов" 29. XII, код села Алинда, водио je борбу са бугарском војском, a 10. XII са четницима код села Дренак, где je четницима стигла у помоћ и бугарска полиција. У борби, која je трајала цео дан, батаљон „Јордан Николов“, иако je био у веома тешкој ситуацији и опкољен, бројно мањи и слабије наоружан и опремљен, успео je да одбије нападе четника. Борба у селу Дренак je за четнике представљала озбиљни војни губитак (20 мртвих и 30 рањених), што je имало снажан политички одраз у народу.

 

После борбе у селу Дренак, батаљон дејствује углавном на простору јужно од Криве Реке, у Котарлаку, да би се пробио према Овчем пољу и уопште према источној Македонији, где политичком активношћу успева да од становништва добије оружје које му je поделио окупатор. Од 8. до 27. децембра у свим селима у Котарлаку батаљон развија снажну политичку активност, a после борбе код села Рудари (27. XII) повукао се на слободну територију на Козјаку.

 

Распламсавање оружане борбе на козјачком масиву у јесен 1943, стварање слободне територије и диверзантске акције на комуникацијама, угрозило je на том терену опстанак бугарског и

 

337

 

 

немачког окупатора, a посебно je био угрожен саобраћај на релацији Ниш — Скопље. Да би спречио даљи развитак оружане борбе и да би повратио изгубљене позиције, поред перманентних репресалија над становништвом, бугарски окупатор je децембра 1943. године почео припреме за нову офанзиву против партизанских јединица на козјачком масиву, с планом да обухвати читав терен од Пирота до Врања и Куманова. Пред три дивизије, појачане полицијом, бугарски окупатор je поставио задатак да потисну становништво и народноослободилачку војску према Морави, где ће их опколити и уништити. Команда V бугарске армије, 29. и 30. XII, из авиона je растурала летке, у којима je наређивала мушком становништву од 18—50 година да се пријави бугарским властима, под претњом да ће после 31. XII сва мушка лица, која буду остала по селима, бити третирана као партизани и да ће против таквих бити предузете мере.

 

Јединице НО војске (Други јужноморавски одред, Косовски батаљон и Батаљон „Јордан Николов") вештим маневрисањем, избегавајући фронталне сукобе, успевају да сачувају живу снагу и да дођу иза леђа непријатељу. У овој офанзиви окупатор je успео да сва села остави без мушког становништва. Он je интернирао око 30 000 сељака и опљачкао или уништио велике количине хране и стоке.

 

 

11. ЈАЧАЊЕ НОБ-а У ПИРИНСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

После политичких успеха 1941. и 1942. године, и у пиринском делу Македоније година 1943. јавља се као преломна у распламсавању народноослободилачког покрета и у јачању оружаних борби.

 

Победа Црвене армије и велики успеси народноослободилачког покрета у Југославији, где су оружане борбе захватиле све крајеве, подстицале су ширење и пораст партизанских група и одреда и повећање акција у Пиринској Македонији. Партизанске формације су 1943. године често биле у офанзивним акцијама. Обимношћу својих акција нове партизанске формације су прерасле карактер партизанских чета и група.

 

Партизанске групе и чете у разлошком крају формирају се већ од одреда „Јане Сандански“, 1. маја 1943. године, са командантом Крумом Радионовим и политкомесаром Ђорђи Ј. Мадолевим. После формирања, одред je почео да издаје свој лист Работничко знаме (Радничка застава) у коме je објављен директивни чланак под насловом Смелост и одлучност у борби против фашизма. Основна идеја чланка изражава потребу за још јачим омасовљењем партизанских одреда и уопште народноослободилачког

 

338

 

 

покрета. У чланку се апелује на све прогресивне људе у Бугарској да се ослободе од пропаганде фашистичке бугарске владе, коja je ново поробљавање македонског народа хтела да прикаже као његово национално ослобођење, a бугарски народ води у катастрофу.

 

Поводом годишњице смрти Гоце Делчева, на годишњицу Мајског манифеста, 4. и 6. маја 1943, политкомесар одреда „Јане Сандански" држи два значајна предавања, повезана са основним карактером ослободилачког покрета у пиринском делу Македоније, који се одређује на следећи начин: да je он доследан борбеним традицијама македонског народноослободилачког покрета, да наставља његов антиврховистички став и следи пример македонске левице у борби против великобугарског шовинизма. Паралелно са политичком активношћу одред појачава борбене акције у читавом разлошком крају. Средином маја 1943. године његов састав се знатно повећава и он постаје господар разлошког краја.

 

У пролеће и лето 1943. године распламсава се оружана борба и у горњеџумајском крају, где се ствара партизански одред под именом погинулог партизанског руководиоца Николе Калапчијева. Горњеџумајски одред брзо повећава свој састав, ствара добро организовану мрежу разноврсних органа борбе у срезу, који му олакшавају извођење оружаних акција. Одред, који су предводили командант Арса Пандурски и политкомесар Стојче Лисијски, одмах после формирања спроводи неколико успешних акција против фашистичких бугарских власти да би се што комплетније наоружао, a истовремено и да би побољшао снабдевање храном. Једна од најкрупнијих и значајнијих акција je акција одреда за ослобођење групе политичких затвореника из концентрационог логора при руднику „Пирин“, који се после ослобођења укључује у састав одреда. Затим следи акција 7. новембра 1943. године за ослобођење затвореника из рилског концентрационог логора код села Хрсова, тако да се још 48 партизана укључује у одред. Овом акцијом Горњеџумајски одред истовремено обележава и годишњицу октобарске револуције. За Горњеџумајски партизански одред нарочито су значајне акције које je вршио у рејонима планине Риле. Оне су утицале на подизање борбеног духа македонског и бугарског становништва у овим рејонима. Своја дејства овај одред je координирао са партизанским групама и одредима у југозападном делу Бугарске.

 

У неврокопском крају Срески комитет БКП (секретар Иван Гулев) и Срески комитет РМС (секретар Анешти Узунов) активно раде на томе да партизанска чета прерасте у одред. Због провале месног партијског руководства и убиства Узунова, неврокопска чета се расформирала и партизани су се укључили у одреде и чете осталих срезова. Међутим, почетком 1944. године, успева се

 

339

 

 

да се ту формира партизански одред који je добио име погинулог борца Анешти Узунова, који je популаран у неврокопском крају и као угледни локални руководилац ВМРО (Уједињене).

 

У исто време у петричком крају се ствара партизански одред под именом стрељаног македонског писца Андона Попова 1942. године у Софији, a истовремено се појачава активност и партизанских чета у светиврачком и мелничком крају.

 

Крајем 1942. године почињу акције за формирање комитета Отечественог фронта по градовима и селима у пиринском делу Македоније. У почетку рад тече врло споро и без неких посебних резултата. Један од основних разлога за то je чињеница да се ту тешко могла спровести организациона шема отечествено-фронтовских комитета који су формирани у Бугарској. Тамо су ти комитети изграђивани пре свега као коалиције између присталица левичарских партија и оних из буржоаских антифашистички paсположених партија. У Пиринској Македонији та шема je непопуларна због непостојања организација и припадника већине поменутих партија. Да би се избегла непопуларност, Парапунов се лично ангажовао у формирању отечествено-фронтовских комитета у сагласности са месним условима. Ha многим скуповима, првенствено по селима, Парапунов je инсистирао на комитетима који би били слични некадашњим сеоским комитетима које je створио Јане Сандански, a чији je главни задатак био да повећају револуционарну самоиницијативу народних маса, као и да преузму низ функција нове државне власти. Ta агитација Парапунова даје добре резултате нарочито по селима, формирањем отечественофронтовских комитета, који се јављају као клице будуће народне власти и као ефикасни органи народноослободилачког покрета. Отечественофронтовски комитети много доприносе олакшању исхране и набавци одеће за партизанске одреде и јављају се као истинска масовна подршка народноослободилачком покрету и оружаној борби. Нарочито добре резултате бележи отечественофронтовски комитет у Горњој Џумаји којим руководи леви земљорадник и симпатизер ВМРО (Уједињене) Михаило Димитров.

 

Полицијске репресалије повећавају се на целој територији пиринског дела Македоније, a нарочито у разлошком и горњеџумајском крају. Уводи се полицијски час, који почиње у 19 часова увече. Пољопривредним радницима и овчарима забрањује се да носе храну са собом. Посебним наредбама среских полицијских начелника становништво je упозоравано да ће се после полицијског часа пуцати на свако лице које нема посебну дозволу за слободно кретање. Револтирани омасовљењем народноослободилачког покрета и честим оружаним сукобима, локални михаиловистички остаци нуде бугарској фашистичкој власти испробане методе масовних убистава. Тако, бивши михаиловистички депутат, крупни

 

340

 

 

трговац Иван Ингилизов, у свом излагању среском управнику у Горњој Џумаји, поред осталог пише: ... „разбојнички партизански покрет све више јача, независно од мера које се предузимају. Крајње je време да поставимо себи питање: „Зашто се повећавају комунистичке банде?“ У закључку свог излагања, тај исти предлаже да полиција и војска, уз помоћ цивилних контрачета, неодложно почне масовно убијање пиринског становништва. Препорука Ингилизова представљала je велики ризик за бугарску фашистичку власт, која се бојала да се тиме још више не појачају акције партизанских одреда и група.

 

Бугарска фашистичка власт прихватила je препоруку за формирање контрачетничких оружаних формација, састављених од бивших михаиловистичких терориста. Формирањем контрачета она je тежила да на њих пребаци одговорност и опасност у обрачуну са партизанским одредима. У току 1943. године, у свим срезовима пиринског дела Македоније у борбама и потерама против партизанских одреда и група учествовале су и михаиловистичке контрачете заједно са полицијом и војском. Народ у овом делу Македоније поново доживљава познати комплот између бугарске власти и михаиловистичких најамника. Ова чињеница утицала je на још масовније укључивање становништва у народноослободилачки покрет и оружане борбе, што се одразило и на омасовљавање партизанских одреда.

 

Крајем 1943. године народноослободилачки покрет у пиринском делу Македоније трпи тежак ударац убиством руководиоца покрета Николе Парапунова.

 

Нове провале у горњеџумајској партијској организацији омогућиле су да у руке полиције падне партијски секретар Панајот Крајков. To je изазвало провалу лозинке Парапунова код села Бело Поље у вези са организовањем илегалне радио-станице. Тако, Парапунов, са још двојицом партизана, наилази 9. децембра 1943. године на полицијску заседу. Ha означеном месту лозинке, још у почетку борбе, Парапунов je убијен, a рањени Граменов успева да се извуче из заседе и да се дохвати оближњег села Марулева, док je Костадинова заробила полиција.

 

Други тежак губитак за народноослободилачки покрет у евом делу Македоније je убиство Арса Пандурског, војног руководиоца. Крајем децембра 1943. године Пандурски je привремено био у Горњеџумајском одреду. Двадесет седмог јануара 1944. године одред je, код села Лисије, започео борбу са бугарским полицијским и војним формацијама. У вишечасовној борби са војним и полицијским снагама погинуло je осам партизана, међу којима и Пандурски.

 

Због тешких провала у горњеџумајском крају и јаких полицијских и војних формација концентрисаних у овом крају, партизански штаб за пирински део Македоније преноси своје седиште

 

341

 

 

у разлошки крај. Разлошки партизански одред добио je име погинулог партизанског руководиоца Николе Парапунова. По директиви Штаба појачавају се партизанске акције и у осталим срезовима.

 

 

12. РАСПЛАМСАВАЊЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ПОКРЕТА У ЕГЕЈСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

Релативно брзи развој народноослободилачке борбе у Грчкој у претходним годинама омогућио je 1943. године да се македонски народ из егејског дела Македоније масовно укључи у ослободилачки покрет грчког народа, при чему je успео да извојује и извесна права за стварање македонских партизанских јединица, извесни колико-толико равноправни третман у органима борбе и слично.

 

КПГ и ЕАМ успевају да обухвате скоро сва насељена места и да укључе у ослободилачки покрет широке слојеве становништва. To je омогућило да ЕЛАС појача своје позиције и да на целој територији Грчке и егејског дела Македоније створи партизанске одреде, који се од јесени 1943. године реорганизују у војне формације (батаљони, пукови и дивизије).

 

Партизански одреди у целој Грчкој, a посебно они на Пајаку, Кајмакчалану, Вичу и Бигли од лета 1943. године прелазе у смелије акције. Ha терену у овом делу Македоније партизански одреди још у pano пролеће 1943. године извршили су неколико важних акција, од којих неке здслужују да буду посебно истакнуте. Осмог фебруара 1943. године једна италијанска чета од укупно 180 војника и официра, на повратку из пљачке, дочекана je код насеља Вонон, код реке Венетико, и после четворочасовне борбе je разбијена. Четвртог марта једна италијанска колона од 10 камиона, са око 150 војника, пала je у заседу на мостовима В,ацини и Бигла и разбијена je после двочасовне борбе. Други италијански батаљон, из града Гребена, који je пошао у помоћ првој колони, такође je дочекан у заседи и после дуге борбе код места Бугази-фарадикамби, скоро сав je заробљен (603 војника и официра, од којих je 67 рањено). Тринаестог марта 1943. године у селу Косинец (костурски крај), јединице ЕЛАС-а водиле су успешну борбу са једном италијанском колоном.

 

Марта 1943. године било je више борби у рејону кожанског округа против италијанских окупаторских јединица, тако да су јединице ЕЛАС-а, 24. марта, ослободиле град Гребену.

 

Тридесет првог марта 1943. године јединице ЕЛАС-а борбом су ушле у град Његуш и разоружале италијанску жандармерију.

 

Омасовљење организација КПГ и ЕАМ-а, успеси јединица ЕЛАС-а, победе Црвене армије, успеси ослободилачког покрета у

 

342

 

 

Југославији, снажно су се одразили на становништво у егејском делу Македоније. Одјек ових успеха код македонског становништва у костурском крају био je такав да се оно масовно дигло на устанак. У више македонских села у костурском крају формирани су партизански одреди, који су вршили снажан притисак на руководство КПГ и ЕЛАС-а да их укључи у јединице ЕЛАС-а. КПГ није очекивала тако масовно револуционарно расположење и борбеност Македонаца из костурског краја. Она уопште није имала одређену стратегију и перспективу за прихватање и руковођење оваквим масовним устанком, a услед њеног колебљивог става према борби и њене политике према македонском националном питању није успешно искоришћено ово револуционарно и борбено расположење македонског становништва. Напротив, она га je пасивизовала.

 

Поменути успеси имали су сличан одјек и у костурском и воденском крају. У леринском, пак, крају, и поред нејасног става КПГ, 28. марта 1943. године, код села Лагени, формиран je Лерински партизански одред, попуњен борцима Македонцима и Грцима. Овај одред, познат као одред „Вича“, одмах после формирања развио je значајну активност: напад на село Воштарен, касније (20. IV 1943) на пругу Лерин — Воден и др.

 

У току зиме 1942 — 1943. године одреди „Јане Сандански“ и „Дамјан Груев“ прелазе из рејона Битоља и Преспе на територију егејског дела Македоније. Политичка активност ових одреда међу македонским народом у овом крају имала je прворазредни значај. Они су успели да објасне циљеве ослободилачке борбе македонског народа, коју он води заједно са југословенским народима, својим савезницима. Истовремено су демаскирали великобугарску пропаганду бугарског клуба и михаиловиста, као слуга фашистичких окупатора.

 

Вршећи свој задатак, одред “Вичо“ и Преспанско-битољски одред „Даме Груев“ развили су снажну политичку агитацију и успели да убеде македонско становништво у костурском и леринском крају да оружје добијено од окупатора преда партизанима и да се укључи у ослободилачки покрет, заједно са грчким и осталим народима који живе у егејском делу Македоније.

 

Брзи пораст ослободилачког покрета у овом делу Македоније захтевао je реорганизацију партизанских одреда и уопште руководства покрета. Због тога je, 29. јуна 1943. године, на планини Пинд, одржана конференција партизанских јединица из западних рејона егејског дела Македоније, на којој учествује 280 делегата, као и гости из свих партизанских јединица егејског дела Македоније и из неких других области Грчке, a такође и представници из Југославије и Албаније. Једну седмицу касније, 6. јула 1943. године, у селу Кастања, у Тесалији, одржана je конференција

 

343

 

 

представника партизанских јединица из Тесалије, на којој je такође било и представника из Југославије и Албаније.

 

Ha конференцији je југословенски представник Светозар Вукмановић Темпо указао на недостатке дотадашње политике и стратегије КПГ, ЕАМ-а и ЕЛАС-а и изнео je потребу за смелијим акцијама против непријатеља. Указујући на искуство из Југославије, он je такође истакао и нужност координације делатности партизанских јединица ослободилачког покрета балканских земаља, тамо где je то могуће. Руководство КПГ и ЕАМ-а тешко je могло да сагледа и да схвати југословенско искуство, због нерашчишћених ставова у вези са политиком и стратегијом устанка и у вези са многим другим питањима, као што je био проблем савезника, национално питање и др. Резултат тога je и чињеница да су само један дан пре почетка конференције, 5. јула 1943. године, руководства ЕАМ-а и ЕЛАС-а потписала уговор са делегатом енглеског штаба за Средњи исток, којим се ЕЛАС ставља под команду тог енглеског штаба. Овим актом ЕЛАС je изгубио своју слободу и самосталност у акцијама, a грчки антифашистички ослободилачки покрет дошао je у зависност од интереса западних савезника. To je, пак, омогућило да емигрантска грчка влада и енглески штаб за Средњи исток предузму посебне мере за заштиту својих интереса и да створе своје оружане формације (ЕЈА — ЕДЕС) као противтежу ЕЛАС-у. Они су формирали и такве војно-политичке организације које су успеле да успоставе контакт и сарадњу са квислиншким формацијама. У егејском делу Македоније такве организације су се појавиле под именом ИБЕ (Заштитници северне Грчке) и ПАО (Општегрчка ослободилачка организација). Сарадња између квислиншких формација и формација емигрантске владе манифестовала се од лета 1943. године, негде полутајно, a негде отворено, зависно од услова.

 

Ова сарадња формација емигрантске владе са окупаторима и њиховим квислинзима нанела je велике штете ослободилачком покрету грчког народа, a тиме и Македонцима. Један од тешких удараца био je, свакако, што су ове реакционарне организације у селу Рејбели (Имера — кожански крај) успеле да ухвате чланове секретаријата Покрајинског комитета КПГ за егејски део Македоније Лазу Трповског и Симоса Керикидиса са још четворицом функционера и да их ликвидирају. Овај губитак, a нарочито губитак Лаза Трповског, снажно се одразио на даљи развитак народноослободилачког покрета у костурском и леринском крају, где je ауторитет Трповског међу македонским становништвом био велики. Слична убиства партијских и других функционера ослободилачког покрета извршена су и на другим местима у Егејској Македонији.

 

Поред свих тешкоћа са којима се сукобљавао антифашистички покрет у Грчкој и поред његових слабости, он je наставио да

 

344

 

 

Лазо Триовски

 

Страшо Пинџур

 

Никола Л. Парапунов

 

Мирче Ацев

 

--------------------------

 

 

све више расте и јача, као резултат опште ситуације и револуционарног врења народа.

 

Активношћу и оружаним борбама партизанских одреда, народноослободилачки покрет стално je растао. Прилив нових бораца у Егејској Македонији био je толико велики да je руководство ЕЛАС-а за егејски део Македоније, да би могло руководити тако увећаним ослободилачким покретом у западним и централним областима егејског дела Македоније, од партизанских јединица формирало по једну дивизију. Тако je у западној области егејског дела Македоније формирана 9. дивизија ЕЛАС-а, у чији су састав, после извесне реорганизације, ушле: 27. бригада у кожанском крају, 28. бригада у леринском и 53. бригада у гребенском крају.

 

У централној области егејског дела Македоније формирана je 10. дивизија ЕЛАС-а. У њен састав су ушле: 30. бригада на планини Пајак, 16. бригада у рејону Вермиона и 50. бригада у Пиерни.

 

С обзиром на принципијелна схватања и ставове руководства ЕЛАС-а да се избегавају борбе по насељеним местима, да се чувају јединице за одлучујући моменат, читава активност ослободилачког покрета имала je карактер политичког активирања маса, a оружане борбе биле су ређе, разуме се у поређењу са активношћу и стањем у другим деловима Македоније.

 

Због оваквих ставова, руководство ЕЛАС-а у току 1943. године организује низ масовних протеста, митинга и демонстрација. Тако je, на пример, у Водену, на протестном митингу учествовало око 10 000 људи, у Јениџе Вардару око 8 000 људи, у Гуменџи око 5 000 људи и сл. По својој масовности највеће демонстрације су организоване новембра 1942. године у Соботском (мегленски крај), у којима je учествовало преко 20 000 демонстраната из града и околних села.

 

Посебан политички значај имале су демонстрације у Нигрити, Његушу, Беру и другим местима, које je организовало руководство ЕЛАС-а, против упада бугарске окупаторске војске на територију егејског дела Македоније, западно од Струме. Потребно je напоменути да су у овим демонстрацијама, као и у свим осталим демонстрацијама или митинзима, масовно учествовали и Македонци, што јасно говори о томе да je великобугарска пропаганда о ослободилачкој мисији Бугарске потпуно пропала.

 

Приликом капитулације Италије (8. септембра 1943) разоружан je известан број италијанских јединица, a мали део италијанских војника ушао je у састав јединица ЕЛАС-а.

 

Немачка окупаторска команда, после капитулације Италије, 2. октобра 1943. године, преузела je акције које су почеле на Пелепонезу и завршиле су се у егејском делу Македоније, са циљем да заузму области које су држали италијански окупатори и

 

345

 

 

истовремено да се учврсти власт квислиншке владе, потребне за безбедност немачких јединица у Грчкој.

 

Операције у егејском делу Македоније почеле су 12. октобра 1942. године против јединица 9. дивизије ЕЛАС-а. Ове борбе трајале су до 31. октобра, али Немци нису забележили неке нарочите резултате.

 

 

13. ФОРМИРАЊЕ СНОФ-а У ЕГЕЈСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

Посебан политички успех народноослободилачке борбе у егејском делу Македоније представља стварање Словеномакедонског народноослободилачког фронта (СНОФ) за лерински и костурски крај, као и посебног партијског актива Македоније у воденском крају. Ово су акти који говоре о извесном прогресу КПГ у својим ставовима у вези са решавањем македонског проблема, што je у тадашњој ситуацији представљало велики корак напред. Међутим, то je истовремено значило велики успех македонског народа у ослободилачкој борби Грчке, јер je он при том извојевао и право да ствара и посебне македонске партизанске јединице.

 

Стварање СНОФ-а у егејском делу Македоније, као масовне политичке организације која би укључила и мобилисала за борбу против фашистичких окупатора све слојеве македонског народа, има своју предисторију. Наиме, још пре првог светског рата ВМРО (Уједињена) у неким рејонима, нарочито у леринском и костурском, имала je велики утицај. Због тога je 1941. године, на једном састанку Покрајинског комитета КПГ за Македонију, било постављено питање обнављања ВМРО (Уједињене). Тада je ова идеја одбачена уз мотивацију да то не би представљало адекватни облик политичке мобилизације Македонаца у тој ситуацији и да би могло изазвати расцеп између Грка и Македонаца. Међутим, развитак народноослободилачке борбе у Грчкој показао je да њу прихвата највећи део маса (Грци, Македонци и остале народности). Македонци и Грци у борби против фашистичких окупатора показали су снажно јединство, остављајући на страну нерешене проблеме, a у првом реду признавање македонске националности.

 

Стварање СНОФ-а je први корак у решавању македонског питања, још у периоду самог рата, односно у јеку устанка. Овај акт само je потврђивао постигнуте политичке и војне успехе и с правом се очекивало да ће се веома позитивно одразити на мобилизацију македонског народа у борби против фашизма; он je истовремено још више учвршћивао јединство македонског и грчког народа у заједничкој борби против фашистичких окупатора и домаћих издајника. Ово последње, јединство

 

346

 

 

између грчког, македонског и осталих народности у егејском делу Македоније у борби против домаћих издајника, било je посебно значајно. У том раздобљу, с обзиром на брзи пораст народноослободилачке борбе у Грчкој као целини, a тиме и у егејском делу Македоније, окупатор je настојао да створи разноврсне реакционарне националистичке и колаборационистичке организације за борбу против народноослободилачког покрета.

 

Борба против ових националистичких, колаборационистичких и уопште реакционарних организација могла се водити само под условом да се обезбеди, кроз разне организационе облике, масовно укључивање народа у антифашистичку борбу и јединство свих народа који живе у егејском делу Македоније. Према томе, формирање СНОФ-а je захтевала и правилна оцена тадашње ситуације у егејском делу Македоније.

 

СНОФ и македонски партијски актив за Воден преузели су не само мобилисање људи у борбу против фашистичких окупатора већ су организације СНОФ-а вршиле и много шире функције у македонском народу. Оне се јављају као организатори снабдевања народа, организатори културне и просветне делатности; стога издају велики број листова, билтена и слично. Уопште речено, од политичке организације, СНОФ постепено прераста у организацију нове народне власти.

 

Статистички подаци о учешћу Македонаца у организацијама СНОФ-а говоре о масовном укључивању македонског народа, преко СНОФ-а, у разноврсне органе борбе.

 

Међутим, и поред велике улоге коју су имале организације СНОФ-а у организовању и укључивању македонског народа у антифашистичку борбу, КПГ уместо да прошири ту активност на друге срезове, због нејасних политичких ставова о многим проблемима, a посебно према македонском националном питању, прекида рад СНОФ-а. Због тога je деловање организација СНОФ-а у костурском и леринском крају имало кратак век, око шест месеци.

 

За укључивање македонског народа у народноослободилачки покрет Грчке свакако су велики позитивни утицај имали контакти и заједничке акције јединица и руководства НОВ и ПОЈ са КПГ и ЕЛАС-ом, почевши још од зиме 1942 — 1943. године, па у току целе 1943. године, који су настављени и у 1944. години.

 

 

14. МАНИФЕСТ ГЛАВНОГ ШТАБА

 

Пошто није било национално-политичког и представничког руководећег тела, Главни штаб je двогодишњим дејствовањем стекао такав ауторитет у масама да je привремено могао да обавља и функцију таквог тела. Ta његова функција манифестовала се у изградњи народне власти, у припремама за сазивање

 

347

 

 

Антифашистичког собрања, у формирању Иницијативног одбора за АСНОМ, у контактима са ослободилачким покретима у суседним земљама, у примању савезничких мисија, a посебно се изразила у издавању Манифеста.

 

Постојање више слободних територија, a посебно оне у западној Македонији, живот у њима и снажни замах ослободилачког покрета у целој Македонији захтева брзо решавање многих проблема. При непостојању национално-политичког и представничког тела, Главни штаб развија широку активност, проширује се новим члановима и у свом саставу формира више служби: војно-оперативну, обавештајну, финансијско-привредну (снабдевање), санитетску, за пропаганду и агитацију, за везе и шифре, за народну власт, затим поставља референта за просвету и референта за верска питања.

 

Успеси ослободилачког покрета у Македонији, стање у Југославији и уопште ситуација у свету у условима другог светског рата били су реалне претпоставке да се македонски народ ослободи од окупатора и да извојује националну слободу. Такво стање захтевало je да народноослободилачки покрет изиђе пред македонски народ и народности са једним програмским документом у коме ће бити изнети циљеви и карактер ослободилачког покрета. Сагледавајући ову потребу, Главни штаб je у селу Црвена Вода првих дана октобра 1943. објавио Манифест упућен македонском народу. Манифест су потписали: командант Михаило Апостолски, комесар Цветко Узуновски и чланови: Страхил Гигов, Методија Ченто, Хамди Дема, Венко Марковски, Петар Пирузе, Иван Танев, Никола Минчев, Јелисије Поповски и Кузман Јосифовски.

 

Манифест Главног штаба, износећи основна питања у вези са ослободилачком борбом македонског народа, истиче основна програмска начела на којима ће се заснивати положај македонског народа у заједници народа Југославије. У Манифесту су изнете карактеристике ослободилачког покрета: да се води борба за национално ослобођење под руководством КПЈ, у заједници са народима Југославије; затим се истиче да се Антихитлеровска коалиција и покрети отпора у суседним земљама јављају као врсте савезника македонског народа, што представља посебну гаранцију за успех у борби. Манифест истиче потребу за јединством македонског народа и свих националности: Македонаца, Албанаца, Турака и других у ослободилачкој борби за извојевање националне и социјалне слободе, за развијање братства и јединства у заједничком животу.

 

У Манифесту Главног штаба истиче се да ће македонски народ и народности имати пуну равноправност у будућој заједници народа Југославије, слободан развитак на основу принципа права сваког народа на самоопредељење.

 

348

 

 

Поред перспектива за заједнички и равноправни живот македонског народа са народностима, поред борбе за стварање нове заједнице југословенских народа, у Манифесту се истиче и потреба о стварању нових, пријатељских односа са свим балканским народима, a заједно са тим и потреба за стварањем балканске федерације слободних балканских народа.

 

У Манифесту се дају и перспективе ослобођења македонског народа из пиринског и егејског дела Македоније у саставу Бугарске и Грчке и он се позива да активно учествује у ослободилачким борбама бугарског и грчког народа, као могући пут његовог националног ослобођења. Затим се истиче потреба за даљом одлучном и бескомпромисном борбом против свих непријатеља македонског народа и народа Југославије, против немачких и бугарских окупатора и њихових сарадника, против великосрпске хегемоније са Дражом Михаиловићем, против разних издајника македонског народа (чкатроваца, ђузеловаца и других), против великоалбанских елемената и других. Манифест представља веома важан документ ослободилачког покрета у Македонији.

 

Програмска начела Манифеста била су одраз жеља и тежње македонског народа. Због тога je он свуда био прихваћен и његов борбени позив на одлучну борбу одушевљено je поздрављен, што се одразило у таласу доласка нових бораца у јединице и у јачању разноврсних облика отпора против окупатора.

 

Програмска начела Манифеста нису наишла на адекватно разумевање једино једне групе интелектуалаца у Скопљу, сакупљених око Акционог народноослободилачког комитета — АНОК-а (Народни фронт) Скопља, који су изразили извесне резерве и ставили су приговоре. Њихови најзначајнији приговори састојали су се у томе што су они сматрали да решење македонског питања треба поставити шире и оспоравали су право Главном штабу да издаје документ програмског карактера, то јест да одређује линију ослободилачке борбе, a тиме да одређује и услове за решавање судбине македонског народа. Ови приговори су резултат недовољног сагледавања карактера и циљева ослободилачког покрета Југославије, његове дубоке националне, социјалне и привредне садржине, као и услова под којима се развијала народноослободилачка борба у Македонији. Развитак и успеси у борби, одлуке и решења Другог заседања АВНОЈ-а демантовали су ставове приговарача, a лица која су изразила приговоре укључила су се у ослободилачки покрет.

 

*  *  *

 

Сагледавши место и значај народноослободилачке борбе у Македонији у непосредној позадини немачке војске, енглеска команда у Каиру, у сагласности са Врховним штабом НОВ и ПОЈ,

 

349

 

 

септембра 1943. године, шаље војну мисију у Главни штаб Македоније, коју je предводио мајор Џорџ Квајн. Задатак ове мисије, као и осталих мисија у Југославији, био je да организује и прима војну помоћ у опреми, оружју, муницији и храни за јединице НО војске и партизанских одреда у Македонији, a затим да прикупља податке о распореду, покрету и акцијама немдчког и бугарског окупатора, као и о резултатима оружане борбе у Македонији. Војно-материјалном помоћи, иако je она с обзиром на потребе била минимална, указује се значајна морална подршка, која je имала већи политички него материјални значај, a огледала се у чињеници да су борци и народ схватили да имају савезнике у борби, што je у тој ситуацији било веома значајно, јер je преко те помоћи народ видео моралну подршку напредног света.

 

 

15. ДРУГО ЗАСЕДАЊЕ АВНОЈ-а И ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР АНТИФАШИСТИЧКОГ СОБРАЊА МАКЕДОНИЈЕ

 

Сазивање Другог заседања АВНОЈ-а условило je појачање активности ЦК КПМ и Главног штаба за сазидање Антифашистичког собрања Македоније (АСНОМ). Да би убрзало ову активност, руководство ослободилачког покрета je формирало, у току новембра, Иницијативни одбор за сазивање АСНОМ-а. Своју делатност Иницијативни одбор je усмерио на дефинитивно оформљавање и изградњу народне власти у Македонији, као један од услова за сазивање Првог заседања АСНОМ-а.

 

Под утицајем војних и политичких успеха ослободилачког покрета у Македонији, створени су услови за организационо изграђивање јединственог фронта свих патриотских снага које су биле против окупатора. У овим условима разни органи борбе прерасли су у комитете за национално ослобођење Македоније, односно Народноослободилачки фронт (НОФ). У јесен 1943. године у том погледу су постигнути видни резултати. Такви органи формирани су у свим већим местима: Скопље, Прилеп, Велес, Куманово, Кавадарци и друга, као и у већем броју села. Упоредо с тим у Скопљу je формиран Акциони народноослободилачки фронт за Македонију, који je повезивао активност свих народноослободилачких комитета, односно органа Народноослободилачког фронта на окупираној територији. Ови комитети, као орган борбе, у појединим местима истовремено се јављају као политички органи, a и као органи народне власти. Активност комитета била je усмерена у следећим правцима: стварање политичког јединства македонског народа преко Народноослободилачког фронта у борби против окупатора и његових слугу; широко популарисање ослободилачке борбе и њених резултата; мобилисање народа политички

 

350

 

 

и акционо; организовање саботажа, диверзија и атентата и избор и слање лица на слободну територију као политичких представника за формирање Антифашистичког собрања Македоније. Њихово организационо оформљавање ишло je истовремено са припремама за сазивање Антифашистичког собрања Македоније. Офанзивне операције окупатора и ангажовање јединица, ЦККПМ и Главног штаба у њиховом савлађивању спречили су да се Прво заседање АСНОМ-а одржи на слободној територији у западној Македонији, у току 1943. године.

 

У другој половини 1943. године ослободилачки покрет Југославије постигао je велике и значајне резултате. Оружане борбе обухватиле су целу земљу. Новембра 1943. године у састав НО војске Југославије улазиле су следеће војне и партизанске јединице: осам корпуса са 26 дивизија, десет самосталних бригада, 108 партизанских одреда и других јединица, команди, штабова и слично. Велики део територије Југославије био je слободан. Органи власти били су потпуно развијени на слободним територијама, a широка je била мрежа органа народне власти и на неослобођеним територијама. Њиховим повезивањем, преко националних антифашистичких скупштина, израђивао се јединствени систем нове народне демократске власти.

 

У целој Југославији највећи део народа био je политички укључен у народноослободилачки покрет. У условима широке и масовне узбурканости народноослободилачке борбе, 29. XI 1943. у Јајцу je одржано Друго заседање АВНОЈ-а, у присуству 208 делегата скоро из свих крајева Југославије. Због велике удаљености, делегати из Македоније нису могли да присуствују заседању.

 

Ha Другом заседању АВНОЈ-а правно су санкционисане тековине трогодишње борбе народа Југославије за национално ослобођење, за равноправне односе и за ново државно уређење Југославије.

 

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије конституисало се у врховно законодавно и извршно представничко тело, као представник суверене воље народа Југославије.

 

Затим je закључено да се Југославија изгради на демократском федеративном принципу као заједница равноправних народа.

 

Посебно су значајне одлуке о томе да се емигрантској југословенској влади одузму сва права законите владе Југославије и да се краљу забрани повратак у земљу. To je омогућавало да се борбом обухвате сви слојеви народа.

 

Ha Другом заседању АВНОЈ-а македонски народ je први пут у својој историји признат као посебна нација, a Македонија je постала једна од федералних јединица Демократске Федеративне Републике Југославије. Ове друге одлуке још више су учврстиле

 

351

 

 

убеђење македонског народа да су југословенски народи његови најближи и најискренији савезници у борби за националну и социјалну слободу. Македонски народ je прихватио одлуке као преломни историјски догађај у афирмисању македонске националности због тога што су оне дале нови подстицај народноослободилачкој борби у Македонији.

 

Војно-политичка ситуација на фронтовима, политички и војни успеси у борби народа Југославије, a нарочито одлуке Другог заседања АВНОЈ-а, снажно су се одразиле на фашистичку Бугарску, која je у то време била главна окупаторска снага у Македонији, јужној Србији и једном делу Грчке. Осетила су се масовна колебања бугарске фашистичке владе, a још више међу окупаторским властима и њиховим сарадницима. Немци су ипак и даље успели да задрже фашистичку Бугарску на својој страни и да je користе у својим оперативним плановима за борбу против ослободилачких покрета у Југославији и Грчкој.

 

Развојем и омасовљењем ослободилачког покрета окупатор je све више губио власт над окупираним територијама. Окупаторски систем био je озбиљно пољуљан и осећали су се први знаци његовог распадања. Покушаји да створи нове контрачете и да наоружа нека села за борбу против партизана, то јест да створи контрареволуционарне оружане формације, претрпели су потпуни неуспех.

 

Бугарски окупатор предузео je нове политичке и војне мере да би се одржао у Македонији. Тако je бугарска влада послала у Македонију министра правосуђа Партова да изврши контролу над административним апаратом, над политичком активношћу бројних фашистичких организација, a да истовремено сондира терен за евентуални избор посланика из Македоније за бугарску скупштину.

 

Упоредо са бугарским властима, реакционарни елементи ВМРО-а, михаиловисти, покушали су да створе оружане формације за борбу против јединица НОВ и ПОМ, то јест опет са истим циљем као и бугарски окупатор — да изазову братоубилачку борбу међу македонским народом. Међутим, и ти покушаји потпуно су пропали. Они су такође покушали да оживе идеју за стварање „независне и уједињене Македоније". И поред тога што их je обилно помагао немачки окупатор, сва та активност дочекана je одлучним отпором народа и претрпела je тоталан пораз. Неколико формираних контрачета при првим сукобима je разбијено и убрзо су се распале.

 

Група око Чкатрова — Ђузелова предузела je мере за још тешње повезивање са окупатором. Захтевала je од окупатора да бугарска влада буде активнија у спољној политици за уједињење свих „Бугара“ у једну велику Бугарску, називајући Македонце Бугарима. Затим су захтевали да се темељно коригује унутрашњa

 

352

 

 

Формирање Прве македонске ударне бригаде, Локов. 8. јуна 1944. године

 

-------------------------

 

 

политика, која би требало да ојача бугарофилство у Македонији ради борби против партизанских јединица, захтевали су да се формира „народна милиција“ којом би руководиле локалне утицајне личности. Таква активност групе око Чкатрова — Ђузелова утицала je на њену потпуну изолованост од маса. Она се показала као издајничка група.

 

Организација Драже Михаиловића није успела да активира оружане формације у Поречу, док су остале, у кумановско-врањском крају, сарађивале са окупатором. Хегемонистичка политика великосрпске реакције, изражена преко акција четника Драже Михаиловића, после другог заседања АВНОЈ-а, још више je изгубила тле у македонском народу.

 

 

16. КОНЦЕНТРАЦИЈА И РЕОРГАНИЗАЦИЈА ЈЕДИНИЦА НОВ И ПОМ У МЕГЛЕНСКОМ КРАЈУ

 

Немачка војска и балистичке формације у јесен 1943. године успеле су да запоседну само део слободне територије у западној Македонији, али нису успеле да овладају комуникацијама које су водиле преко ње. Јединице народноослободилачке војске, држећи територију Дебарце, Малесије и мавровског краја, држале су комуникације од Гостивара према Дебру, Струги и Охриду.

 

Осим тога, у рејону Козјака, дејство македонских и српских јединица угрожавало je сигурност и отежавало коришћење комуникација Ниш — Скопље. У тиквешком и ђевђелијском крају такође су била развијена борбена дејства, чиме je бугарским и немачким окупаторима отежано коришћење главних комуникација долином Вардара. Од борби у овом рејону заслужују да се посебно истакну: напад на рудник Дубицу (2. X 1943), где су онеспособљена сва постројења и уништена немачка посада; напад на погранични гарнизон Лукар (22. X 1942), као и борбе код Витолишта (13. XI) и код села Радње (14. XI 1943).

 

Коришћење комуникација било je посебно значајно за Немце у њиховим плановима за одбрану Балкана, нарочито за одбрану егејске обале у Грчкој од евентуалне инвазије савезника и продора Црвене армије преко Румуније и Бугарске. Комуникације у западној Македонији представљале су допунску везу немачких јединица распоређених на обали Егејског мора. Због тога су Немци, у првим данима децембра 1943. године, у склопу операција вођених зими 1943/44. године у Југославији, са деловима две дивизије (297. и 1. алпске) и балистичким оружаним формацијама Џема и Мефаила и других, доведених из Албаније, предузели концентричне нападе на слободну територију у западној Македонији, са тежиштем напада према Дебарцима.

 

Прва македонско-косовска ударна бригада, као и остале јединице, 3. и 4. децембра су водиле посебно жестоке борбе код

 

353

 

 

Свиништа, Кладника, Белице, Сливова, Мрамореца, Турија, Слатине, Ботуна и других, снажно се одупирући непријатељском напредовању.

 

Главни штаб и ДК КПМ, који су руководили операцијама и имали интенцију да се дејства из западне Македоније прошире према централној и источној Македонији, одлучили су да прекину операције у западној Македонији и да јединице упуте према планини Кожуф и егејском делу Македоније. Петог децембра, Прва македонско-косовска бригада и батаљон „Стив Наумов“, ЦК КПМ, Главни штаб и остала руководства, почињу пробој на југ, преко Галичице, и 18. XII стижу у рејон села Фуштани (мегленски крај) у егејском делу Македоније. Ha територији у западној Македонији остале су војно-територијалне јединице и партизански одреди.

 

У рејону села Фуштани концентрисан je Први батаљон „Страшо Пинџур“ и Други батаљон из Треће операционе зоне, као и батаљон „Христо Ботев“, формиран 18. XII од бугарских војника из пограничног гарнизона у селу Кошском, који je заједно са својим командиром Дичом Петровим, после дугог политичког рада партије, ноћу између 14. и 15. XI, прешао на страну народноослободилачке војске. У овај батаљон били су укључени и војници заробљени у ранијим борбама. Батаљон je приликом формирања бројао око 80 војника.

 

У селу Фуштани, 20. XII, од три батаљона Друге операционе зоне формирана je Друга македонска бригада, a 23. II извршена je реорганизација јединица и формирана група од два батаљона („Стив Наумов“ и „Христо Ботев“), a у Првој и Другој бригади остављена су по три батаљона. Овом реорганизацијом јединице су се спремиле за нове борбе у рејону Кожуфа, Повардарја, Меглена и мариовског краја.

 

 

17. ФУШТАНСКО ПАРТИЈСКО САВЕТОВАЊЕ И ПРВИ КОНГРЕС НОМСМ-а

 

У селу Фуштани, 21. XII 1943. године, ЦК КПМ je одржао саветовање са члановима Партије из Прве и Друге бригаде и из групе батаљона, као и са неким активистима са терена и из позадине, тако да je присуствовало око 180 чланова партије.

 

Ha саветовању су поднета три реферата: два су поднели чланови ЦК КПМ, и то Цветко Узуновски — о политичкој ситуацији, и Страхил Гигов — о организационом раду КПМ, a један реферат поднео je командант Главног штаба НОВ и ПОМ Михаило Апостолски — о војној проблематици.

 

Ha саветовању je у рефератима и дискусији детаљно размотрена војно-политичка ситуација и извршена je анализа искустава

 

354

 

 

у раду партијских организација, војних операција у западној Македонији и у рејону планине Кожуф, тиквешком и ђевђелијском крају. Ha саветовању су истакнути задаци који се налазе пред чланством КПМ о развитку народноослободилачке борбе. Посебно je истакнута потреба да се разбијањем окупаторских гарнизона прошире и учврсте дотадашње, a истовремено да се створе и нове слободне територије. С обзиром на перманентни прилив нових бораца у јединице народноослободилачке војске, наглашена je нужност да се кроз борбе уздигну нови кадрови да би се могли примати нови борци и стварати нове јединице.

 

Ha саветовању су разматрани и други политички проблеми везани за даљу активност војних јединица, за њихов рад у масама и слично.

 

Двадесет другог децембра 1943. у селу Фуштани одржан je и Први конгрес Антифашистичке омладине Македоније. Присуствовало je 280 делегата из војних јединица и са терена. Ha конгресу je потпуно дошло до изражаја јединство омладине стечено у борби против окупатора и домаћих издајника и њена решеност да настави борбу до коначног ослобођења Југославије. Једногласно су прихваћене и поздрављене историјске одлуке Другог заседања АВНОЈ-а и ставови у Манифесту Главног штаба. Ha конгресу je формиран Народноослободилачки омладински савез Македоније (НОМСМ), као саставни део Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), изабран je Главни одбор и одређени су задаци организације.

 

Први конгрес НОМСМ-а представља највећу политичку манифестацију и успех јединства омладине Македоније до тада, као и њено организационо јачање и масовност. Одлуке конгреса биле су нови подстицај за мобилизацију омладине у ослободилачки покрет.

 

 

18. ОПЕРАЦИЈЕ У МЕГЛЕНСКОМ И ТИКВЕШКОМ КРАЈУ

 

Територија у рејону Кожуфа, Меглена и на Пајаку послужила je Првој и Другој бригади и групи батаљона као база за нападе на бугарске и немачке гарнизоне и објекте у пограничној зони тиквешког и ђевђелијског краја и у долини Вардара. Циљ ратних дејстава, осим војничког ударца на окупаторске гарнизоне, после њиховог разбијања, био je да се уједини и прошири слободна територија у рејону Кожуфа, која je била одвојена са неколико бугарских пограничних посада. Три групе (Прва и Друга бригада и група батаљона) биле су упућене из Меглена у тиквешки, ђевђелијски и мариовски крај преко југословенско-грчке

 

355

 

 

границе (тадашња демаркациона бугарско-грчка линија) у дејству на фронту широком преко 60 km, a који je залазио дубоко до око 40 km.

 

Двадесет шестог децембра група батаљона и Прва македонско-косовска бригада истовремено нападају бугарске гарнизоне у коњском и у мрежичком крају, пограничну посаду на Турском риду и врше диверзантске акције у долини Вардара. Група батаљона, нападом на Коњско, после вишечасовне упорне борбе, није успела да уништи пограничну посаду. Тридесет првог децембра она у Ђевђелију шаље посебну диверзантску групу, која je извршила више успешних диверзија.

 

Прва бригада успешно je извршила нападе на бугарску посаду на Турском риду и на гарнизон у мрежичком крају. Затим je у Мариову, у акцијама до 3. I 1944. године, очистила неколико села од бугарске полиције. Осим тога, 2. I 1944. године, извршила je напад на рудник лискуна код села Витолишта и за извесно време га je онеспособила рушењем неких објеката.

 

Друга бригада се пробила у долину Вардара и 28. XII, у рејону Демир-Капије, напала немачке противавионске опсервационе и навигационе станице у Прждеву и Клисури. Напад на Прждево потпуно je успео: Немци су разбијени, a постројења уништена, док напад на Клисуру није успео.

 

Акција у Повардарју и Мариову, као и низ диверзија, посебно на железничкој прузи у долини Вардара, угрожавале су интересе бугарских окупаторских власти и Немаца.

 

Услед обимности и јачине акција, поред губитака у богатствима рудника Витолиште, Немци су осетили да je њихова сигурност на путевима у долини Вардара угрожена, па су због тога одмах предузели офанзивне акције, ангажујући јединице распоређене у близини Караџове из рејона Солуна и Водена (4. СС моторизована дивизија — Лариса, бригада Еберлајн — Воден и друге јединице из 91. немачког армијског корпуса), које своја офанзивна дејства, у првим данима јануара 1944. године, почињу концентрично према Караџови.

 

Петог јануара 1944. године, једна немачка колона изненада je напала Другу македонску ударну бригаду у селу Ноти, у тренутку кад се она спремала за акције у рејону Демир-Капије и уопште у долини Вардара. У овом сукобу бригада je подељена на два дела: први део, под руководством команданта бригаде, још исте ноћи прешао je преко планине Кожуф и упутио се у тиквешки крај и Повардарје да би извршио постављене задатке; други део, који je предводио комесар, задржао се на падинама Зене, северно од Нотија.

 

Трећа група батаљона, пошто je дознала за сукоб у Нотију, из Лакандије се повукла на падине Зене. Према овом месту повукла се

 

356

 

 

и аеродромска чета Главног штаба из рејона јужно од села Ноти, као и делови Тридесете бригаде ЕЛАС-а из рејона планине Пајак.

 

После потискивања поменутих јединица у рејону Зене, немачке јединице су почеле да крстаре у рејону Караџове и планине Пајак. У овом стању јединице Главног штаба Македоније добиле су задатак да у погодном моменту нападају немачке колоне. С таквим циљем, Прва македонско-косовска ударна бригада, ноћу између 7. и 8. јануара 1944. године, уз помоћ становништва, изненада je напала једну немачку групу смештену у селу Фуштани. У овом сукобу Немци су оставили око стотину мртвих и рањених. Ова борба забележена je не само у дневнику бригаде већ уопште у нашој најновијој историји и према једном симболичном догађају који je означавао учвршћење и овековечење братства југословенских народа, израженог у борби против окупатора. У овој борби бригада je дала четири жртве, и то по једног Србина, Црногорца, Македонца и Словенца.

 

Једанаестог јануара 1944. године, једна немачка колона пала je у заседу коју je организовала Трећа група батаљона код села Ошин (Архангелос). После кратке али оштре борбе, немачка колона je претрпела губитке (15 мртвих и 13 заробљених) и била je принуђена да се врати према долини Вардара.

 

Још при првим сукобима Немци су дошли до закључка да су ангажоване јединице недовољне да би рашчистиле Меглен и Пајак од југословенских и грчких партизанских и војних јединица, због чега почињу припреме за ангажовање и бугарских фашистичких јединица. Десетог јануара 1944. године бугарска врховна команда и представник немачке команде у Софији сагласили су се да у чишћењу територије Меглена и Кожуфа, осим немачких јединица, учествују и 54. и 56. бугарски фашистички пук, a такође и један батаљон 48. бугарског пука из Струмице, али да се при томе појачају и ангажоване немачке јединице. Седамнаестог јануара 1944. године почиње концентрична офанзива у рејону превоја између планина Кожуф и Пајак. Осамнаестог јануара у рејону села Тушин и Ноти јединице Главног штаба (Прва македонско-косовска ударна бригада, део Друге македонске бригаде, Трећа група батаљона, заштитна и аеродромска чета Главног штаба) дочекују концентрични напад неколико немачких колона из села Фуштани, из правца Ошина, као и напад бугарске колоне преко Коњског. Истог дана воде се жестоке борбе, у којима по неколико пута прелазе из руку у руке села Ланкадија и Периклија.

 

Још при првом сукобу једна немачка колона код Тушина пада у заседу и трпи губитке — 123 мртвих и већи број рањених војника.

 

357

 

 

Осамнаестог јануара 1944. године, после жестоких борби, јединице НОВ и ПОЈ повлаче се из рејона Нотија и Тушина у рејон највиших врхова Кожуфа.

 

Офанзивне акције немачке и бугарске војске завршавају се привременим војним успехом, који се огледа у томе што су јединице под командом Главног штаба потиснуте на планину Кожуф, a Тридесета бригада ЕЛАС-а на Кајмакчалан. Немачке јединице крстариле су по мегленском крају и планини Пајак, али организације народноослободилачког покрета у егејском делу Македоније наставиле су своју активност политичким и другим радом у масама. Оне су редовно информисале штабове о кретањима немачке и бугарске војске, снабдевале су јединице храном и друго.

 

У егејском делу Македоније (северна Грчка) Немци су усмерили своје операције на рејоне: Олимп, Пиреј, Вермион, (Каракамен), Кајмакчалан, Пајак и Кожуф.

 

Основни циљ ових операција био je да Немци овладају комуникацијама које преко Македоније (Вардарске и Егејске) воде према области Егејског мора и према централним и јужним деловима Грчке. Te комуникације биле су им потребне ради везе за снабдевање немачке армијске групе „Е“, која je била распоређена на обали и по острвима Егејског мора на територији Грчке.

 

Офанзива немачких снага у егејском делу Македоније била je наставак немачких офанзивних операција од јесени (новембра и децембра) у западној Македонији, као и бугарских операција у рејону козјачког масива и Црне Траве, опет из истог периода (новембар и децембар) 1943. године, у којима су активно учествовали и четници Драже Михаиловића.

 

Зимска немачка офанзива може се окарактерисати као офанзива за овлађивање комуникацијама у позадини немачке армијске групе „Е“, да би ова могла да обезбеди слободу дејства у случају инвазије савезничких снага. Због оваквих циљева, офанзива се проширила и на простор источно од Вардара, развијајући се нарочитом жестином у рејону Кукуша и Дојранског језера, у борби против Тринаесте бригаде EЛAC-a.

 

Немачки успеси у овој офанзиви утицали су на привремено потискивање јединица ЕЛАС-а у планинске масиве, a у односу на ситуацију у осталим крајевима Македоније они су убрзали почетак Фебруарског похода јединица Главног штаба НОВ и ПОМ.

[Previous] [Next]

[Back to Index]