Путопис дела Праве Старе Србије. I. свеска

од М. С. Милојевића

 

II. Г Л А В А.

Смедерево, његова старина, име његово и значај му, народна песма.

 

 

Данашње наше, а по свој прилици и на неколико тисућа година, такође наше, Смедерево, Римљани су звали,од доба кад су овладали овим земљама српским: ''Avreus mons'' што ћe рећи златна гора или брдо. Оно је, као што смо већ на једном месту рекли, у Римљана било знатно с тога; што је римски Император Проб прву донешену винову лозу из Азије у Европу овде пресадио.*)

 

 

*) Vied. Etrop: lib. IX cap. II ad Vopis. in. Probo cap. 18.

 

 

Зна се још и то: да је у њему, и у Сингидунуму, до доласка Хуна у ове земље наизменце седио владика подпадајући под илирску или Митровачку екзархију. Митровица дан: није ништа друго била, до једно огромно предграђе огромног Срма или римског Sirmium-a, a и добила је своје име од столовања Митрополита или екзарха илирског што и сама реч грчка ''Mhtra'' —круна—екзарка, сведочи.**)

 

 

**) Mhtra реч грчка управо значи ни мање ни више до материца, јер јој је и облик такав. Од ове речи у буквалном смислу значеће материца, у преносном смислу, произведене су речи: MhtropoliV значи: главни град, или онај, из кога су се изселили грађани па где основали друго место, Mhtropoliths, становници оваквог главног или родитељског места, а од ове је и митрополит т.ј. владика најглавнијег града и паланке какве у држави и т.д.

 

 

Као да му је суђено да вечно прима и прогања из себе Митрополите или владике. Тако знамо: да је кнез Лазар пренео, из Призрена, престол царски, због приближавања Турака срп. границама, због самовоље Краљевића Марка у Прилепу и Алтомановића око дан. Дибре и т.д., у Крушевац, дотле незнатно место које народ и незове градом; но само шареним шанцем*) 

 

 

*) Славу слави срп. кнез Лазаре у Крушевцу месту скровитоме вид: збор. пес: из.Караџ. I к. а од млогих сам и то више њих, слушао овако: ''Славу слави српски кнез Лазаре у Крушевцу у Шанцу шарену'' и пошетала царица Милица по Крушевцу по Шанцу шарену и т.д.

 

 

Његов син пак, Стефан високи, преноси из овог Шареног шанца своју престолницу у Београд данашњи, дотле такође мало и незнатно место. У њему оснива столицу Митрополитску, преневши је из Браничева; подиже здања, од коих се трагови и данас виде у Пиринчани, тако званој на дорћолу, у одкопаним темељима цркве св. Николе, код и око текије ниже бив. Стамбол-капије и т: д: По његовој смрти столица деспотска и митрополитска стои у Београду све дотде докле га Ђурађ Смедеревац не уступи Маџарима, нагнан политичким невољама. По овоме пређе и он са својом столицом деспотском, а пренесе и Митрополитску, у Смедерево и т:д: Кад је и оно пропало, митрополити се сељакаше час у Гроцку или Хисарлик, час у Ваљево, Београд и т:д: докле у овом последњем и

 

неостадоше у лицу Грка. Као год шта се за дан. Београд, а стари Сингидунум, погрешно држи, да су га основали неки Синги скордиско племе на 300 год. пре Христа; тако је исто погрешно држање: да је Смедерево основао први Ђурађ Бранковић, или боље његова жена Јерина, као што вели троношки летописац, држећи се народног причања **)

 

 

**) Гласник срп. уч: други V стр: 104. ''Георги пребиваше во градје Смедеревје близБ рјекиДунаја на равниње, јаже Ирина јего жена от имјенија својего ко помјат своју саздала'' и т:д:

 

 

Београд су прво основали Срби као и Смедерево на некодико тисући год: пре Христа, па су оба ова града, као и млоге друге, освоили од Срба прво Египћани под своим владаоцем Сезострисом, кои је, са љубави према њему египатског бога Ра прозван Рамзесом II — владао је од 1394 — 1328. пре Христа. Он је покоривши сву Азију са Инђијама и Европу до Дунава и Волге, — на обалама које подигне храм своме богу Ра или супцу, те се и Волга тако прозове; — порушио све градове и тврдине бив: као и живши тада овуда и у малој Азији, срп: племена, па следователно и Смедерево и Београд*)

 

 

*) Види Вебера Всемир. истор I св. пр. сп 1860 г9Д. стр. 118 и 129

 

 

На 552 год. пре Христа Дарије Хистап прошао је овуда и разорио градове и тврђаве које су Срби били подигли из развалина, па сљедователно и Београд и Смедерево, а око 334 год. пре Христа Александар Велики са својим оцем Филипом, то је исто учинио. А кад од овог Срм, владаоц српски, побеже са своима даље сјеверо истоку, тада видимо: да је Смедерево, код дан. Романова у Молдавији, дуго и дуго било престолница тих срп. племена, које је, по бегству одавде Срба, тамо основано **)

 

 

**) Вид Алфред де Бессе тур: импер. Сп 1860 год. стр: 292. Код поменутог Романова и данас стоје, огромне развалине другог нашег Смедерева, а наше је овде млоге старије од оног бив. код дан: Романова.

 

 

Кад су Римљани, покоривши александрових потомака државе, покорили и ове земље, и кад наваљују разна немачка племена гоњена и потискивана из Азије Хунима и другим Монголско — Финским племенима, насрћу на ове земље после и пре Христа на неколико десетина год.; тада ми видимо: да скордиско неко племе Синги оснивају тобож Сингидунум. Другим речима: они подижу из развалина срп. Београд дан. или га просто освајају од Срба и надевају му своје име Они су тако исто чинили и са Скадром дан. отевши град тај од срп. племена, и наденувши му само своје име. У време римске владе, у овим земљама, наше се Смедерево зове ''Avreus mons'', а да су га Срби ипак звали Смедеревом и пре Ђурђа Смедеревца, па и од искони, доказ је у Хрисовуљи цара Лазара, по којој из Смедерева даје једног човека својој задужбини славној Раваници.***) 

 

 

***) Види срп. љет за 1847 год. стр. 55.

 

 

Дакле је се и пре Ђурђа Смедеревца, а и од вајкада звало Смедерево. Хуни су разорили и Сингидунум, и Смедерево, и недалеко од њега лежећи Vinimacijum са свим своим војеним станом и т.д. Од ових па до Авара протрчкавале су кроз ове српске земље, разне немачке и друге туђинске чорде; час гоњене, а час дозиване Римљанима; па Срби нису ни могли овај град опет подићи, а и да су га подигли, Авари би га разорили као што су учинили са Сингидунумом и осталим млогим градовима. Тек после политичког преселења Срба под Звонимиром, сином Дрвенара Великог, могли су се подићи. Но они су и опет рушени, подизани и т.д. како је се кад водида борба са Манџурско-Монголско Финском расом Маџарима, уљезима у српске земље, и Монголско Финско-Хунском расом Бугарима, кои су такође уљези у српским земљама и т.д. Ближа судба њихова нетиче нас се толико. Ово само морамо навести, као мимогред, кад смо већ код њега, а имено: да Смедерево није први основао деспот Ђурађ Бранковић; но да га је само из развалина, може бити, или сасвим опалог, преправио, обновио, па допустимо и подигао, а то нам сведочи ово:

  

1. Развалине на коима је и из коих је Смедерево подигнуто, и ако се неспомиње његова старина.

 

2. Ове се развалине, од коих је употребљен материал за дан. Смедерево, састоје, из српских споменика још из идолопоклонства, па могуће је још и пре Христа, као и римских, и

 

3. Што је сав тај материал ту затечен и, Деспот Ђурађ Бранковић, или његова жена Јерина, употребио за свој град новоподигнути на урвинама старог Смедерева српског, а римског Златобрда или Златогора.

 

 

Садањи смедеревски град дели се: на мали и велики, или горњи — мали — у ком су били двори деспотови, и дољњи, — велики, — у ком су биле млоге зграде, као цркве монастири, оружнице и т.д. Нама није намера описивати овај град, који би требало снимити, премерити и т.д. док се није разрушио, ради знања нашег старог начина зидања; но нам је намера изнети на видело његове старине. Што се тиче начина зидања можемо рећи: да је прави српски; јер је неправилан троугао. Римљани, Грци и груги, одликовали су се строгом правидношћу и сразмером у свему и свачему, док су Срби од тога одступали. Све срп. старине, у односу грађевина, као и свију осталих старих срп. а сада славенских племена, одликовале су се своим изгдединама и то најглавнијим:

 

 1. изглединама неправилног или јајастог круга,

 2. изглединама неправилне и у неколико јајасто-округласте четвороуголности и

 3. изглединама јајасте троуголности, као што је и садањи смедеревски град.

 

 

Првобитни је облик свима грађевинама: јајаста, или тако звана другчије још и лађаста округлина. Град има прекрасне старосрпског начина зидања 24. куле, које једна од друге сразмерно одстоје, по речима десившег се ту капетана и команданта градског. Од прастарих и пре Христа српских старих споменика долази нам одломак надгробног неког споменика српског. Он је прекрасно изрезан, на белом љутом белутку прекрасно урађеном и углагчаном, а стои скоро под самим врхом источне куле у горњем граду, или где су били деспотови двори, на западном зиду. Пре овог ваља нам напоменути, да су двори деспотови били над самим Дунавом са источне и сјеверне стране, и да су стајали ниже ове поменуте куле, у којој је ова старина наша. До ње се долази пузајући се уз сјеверно платно, по поквареним каменим бив. степенима. Пузање је и пењање ово врло опасно, а кад се већ једном човек узпење на платно; онда му се заврти мозак које од приличне висине, које од шуштећег и ударајућег о њега Дунава, а које од ветра јаког кои вечно овде дува. Од платна до куле закључане ваља прећи преко провалице обрушене, па тек у кулу ући.

 

По целом овом малом градићу, или горњем, опасно је ићи и од змиурина, а нарочито пењати се на платна и куде; јер што је дрвенарије, оно је тако труло, да се сваки час може сурвати, а што је од камена, њега је време тако олабавило, да при првом додиру руши се. Турци нису ништа поправљали и оправљали. Тако им оружница — арсенал — на јужном крају дворова деспотоких, стои на балванима грмовим, за 3. хвата од земље узвишеним, и долази се преко степеница такође грмових од самих греда и балвана таквих; да вам ваља млого и млого мислити: на кои ће те стати, а да не пропадне, и да се са овим заједно, кои су у свом трулежу, не срозате, чак у суноврат у какву провалију. Остало је овде нешто мало старих пушака отиматих од раје у разним побунама, некаквих топовских ужета и других справа; али таквих и на таком месту за које се поуздано може рећи: да се Турака ни су ни мало тицале, нити су им они кад год долазили.

 

Сам улаз из великог или доњег града у овај опасан је; јер не прелази преко језерцета доста дубоког, веле 3. боја човечија, преко кога води дрвени мост, кои се као и помост оружнице, сав нихња и колеба, кад се преко њега прелази, и који, као и у оружнице крцка и грохоће као већ ослабиле и изанђале кости у каквог неколико стотина година лежећег у гробу старца. Ово је језерце постало од некадашњег вала напуњеног водом, коим се одваја двор деспотов од главног града, а главни град од паланке, или предграђа такође је одвајао некада тројни вал напуњен водом, од ког се сада сачувао један покварен и трагови од других. Овакви валови са водом и т.д. и јесу српски начин утврђавања своих градова.

 

Ми се нехотично задржасмо на овоме месту код ових степеница платна градских и кула прво направљених за стреле и бацање камења, а доцније у неколико преобраћане за топовска места. Преко поменутог моста пролази се кроз вратнице или капију, која води у двор деспотов. Спрам капије у зиду је за 4 хвати високо узидан, кип камени, за кои кажу да је Ирињин, те су га Турци страшно нагрдили. Он је са леве  стране, из малог града изнутра, спрам капије и прекрасно је израђен; али страшно у лицу нагрђен, да му није остао читав, ни нос, ни уши, ни очи и т.д. Но при свем том тип је лица и тела прекрасан, предиван и у опште осредња округлост. Јерина је на престолу огрнута царском мантиом.

 

У самом простору вратница, или капије, види се укопина у камену, где је стајала гвоздена једноставна одоздо оштра секира, дуга и широка колико све вратнице, која је се одозго доле спуштала; те тако наваљујећег непријатеља, у двор деспотов, секла. Баш наша поменута старина, са знацима на себи, гледа право у кип Јеринин спрам вратница. Знаци на овај старини значе ово: *) два грмова листа, свету шуму, у коју су се негда сахрањивали наши стари; два полумесеца са страна, знак сеобе или одласка две душе са овог на онај свет; три колута вечност и 3. полукруга од венаца део живота проведен сретно овде на земљи; венац и круг од цвећа у њему више вечности, спасење душе, а две аждаје и рибе, самрт. Ови последњи знаци, у то време, метани су на надгробне споменике, наших знатних људи старих; те је одтуда на старим руским гробовима у софиском сабору овај исти знак. **)

 

 

*) Сама слика, због скупоће, није се могла, као и других 18 из разних места кнежевине, напечатати.

 

**) Види Опис Кијева и његових светиња. Световид за 1866 и 1867 год.

 

 

Други нам споменик долази нађен са источне стране споља града, на његовом платну, а испод друге куде пошав од Дунава к југу. Камен је такође белутак или соља тако звана. На њему је грубо урезан костур човечији до пола, захватајући главу и прси, на коима су прекрштене руке, или костур од ових. Испод овог је натпис овај:

  

1.'' ? àå ëåæè w 2. êðàëü 3. ðþëííêü''

  

који значи од речи до речи ово ''1005. — године - лежи Обрад Ђурјулнић''.

 

У тако званој зазиданој кули са источне стране дворца деспотовог, стои унутра за једно 10. ако не и више хвати, камен округао, узидан у западни дувар њен. На њему је, неких 7. људи са ниским калпачићима, или источно-римским капама из 11. и почетка 12. века. Рекосмо источно-римским само зато: што је цивилизација цариградска, у то доба, од српских калпака направила оне обичне војене качкете руске , без обода или заклона — соношира — од сунца. Народ прича: да је овде у овој кули обешено ових 7 војвода; па је с тога и кула зазидана била и у њу је се одозго на гвозденим ланцима спуштало: Како ови калпачићи нису ништа друго до наши стари калцаци, само мало нижи, и како облик одела припада оделу старом нашем; то држимо: да ће ових 7 војвода бити историске личности т.ј. да они престављају некакав историски догађај нашега, а не ма кога другог, народа. Најглавнвје је то: што су они за неколико векова пред нашим деспотом на овој плочи изрезани и што их је Деспот негледајући на њихову преставу неког историског догађаја, метнуо скоро у дно своје затворене куле, која му је по свој прилици, благо хранила.

 

На јужном платну града деспотова и дворца његова, а са јужне стране, више језерца поменутог пред горњим, — малим, — градом , или дворцем деспотовим, стоји огроман двогуби — мањи у већем — 16 уголни, од добре црвене опеке узидан крст, са копљем и мотком, на којој су кљеште, сунђер и клинци с коима су — справама — мучили, прекивали распетог Христа. Одма од леве стране крста у два реда, такође добром црвеном, опеком узидан је натпис овај

  

Âü õðèñòà áîãà à áëàãîâhàðíè ãîñïîäèíü äåñïîòü Ãóðãü Áðàíêîâèêü ãä ñðüáëåìü ¿ ïîìîðþ zåòüñêîìó ïîâåëåí¿åìü åãî ñüzèäà ñå ãðàäü ñû ëåò ? S. Ö. Ë. Í

 

 

што ће рећи: ''В Христа Бога благоверни господин Деспот Ђурађ Бранковић господин, Србљем и поморју зетскому, повељенијем јего сазида се град си в. лета 6938 '' или 1430 од Христа. Ми смо овај натпис мало другчије прочитали; но што је у ''Путничким писмима''.. г. Милићевића; те га овде тако, како смо га прочитали, стављамо. Изван града, код прве капије његове, а на платну градском, узидан је одломак камена са нашим писменима ''я'', ''ш'', ''о'' и ''л'' што опет тврди наведено.

 

Сад нам долази врло важна и најстарија можда ствар у целим овим зидинама. Та је ствар ова: на источној кули великог града, а у овоме, стои врло високо узидан камен један На њему је израђен неки омалечак, огрнут огртачем, војеначелник. Он је се наслонио на нешто, а с леве, па на десну страну, иде му нека пантљика или друго нешто. Два војника, тако исто омалечка, као и он, воде му огромног старца једног, са дугом раздељеном на глави косом и брадом дугом. Старац се клања овом војеначелнику, а он је се гордо наслонио на ону своју штаку, па га, и негледајући право, са презрењем мери. Спрам њих стоји слика ова: у камену је урезано коло са крстом унутра, а више њега срп, над овим су две људске ноге у чизмама, табанима горе обрнуте, српом овим одсечене. Ако се сме нагађати и казати, као што је у египћана старих значило оно коло са крстом унутра, а срп обрнут трбухом доле и ноге у његовој савијутињи одсечене, било 6и ово, по читању египатских ероглифа: страна је ова сва оружјем покорена, а људи у њој утамањени. Ствар је ова врло важна и ми би били ради, да се о њој озбиљније промисли, а не овако узпут и мимогред.

 

Међу млогим одломцима старине, из римске периоде, које су прекрасно израђене, и престављају млоге ствари из живота; ми ћемо навести само оне које имају неке натписе на себи. Почем ове нису целе, но у одломцима и непуне; ми о њима нећемо ништа ни говорити, но ћемо их само онако преставити, како смо их могли снимити. Тако на јужном платну деспотова двора, или малог града, а више поменутог језера, стои један камен прекрасно израђен. У средини је направљен кревет и на њему болесник лежи; с једне стране овога стои поодрастан мушкарац, а с друге жена у годинама; ваљда мати стојећег. Испод њих је изрезано два зеца, кои на разне стране трче, а за њима по један кер. Више њих је у троуглу човечија глава са двема змиама, а испод свега тога био је огроман надпис, па. одломљен; те је само ово неколико писмена остало: XXXPERÅCRIV.

 

У овом истом граду, на истој страни и т. д. а само скоро под самим врхом кулиним, више језера, стои прекрасно израђен камен са разним украсима, као: урна, гроздови, виново лишће, цвеће неко и т. д., а више тога камена, скоро баш под навршном камену исте куле, стои одломак већег камена са ово неколико писмена у 3. реда! D. M. ONESENEC ViX. ANAE Више зазиданих вратница, бив. великог града споља, стои висок човек наслоњен на дугачко копље, а крај њега други неки обмотан у огртач. Недалеко од њих такође на платну стои одломак камена са овим натписом у 6. врстица

  

1. D. М. 2. AVR. MARCIA 8. VSSTËECEC 4. ËJÀ: STXXVi  5. C + NVSANXIII  6. NIPPIIICANXIXÀ.

 

 

Такође на платну стои одломак од камена са овим непотпуним натписом у ове три врстице.

  

1. TAH—N—LIHD  2. IXXBR—NOCVl 3. ÀÁÛÎÑÍÎÍÅÐÍÐÑÎ.

 

 

Трећа je врстица и другим писменима, другчијим, и у друго време, по свој прилици, писана. Такође на платну, ама источном, и то од западне стране у великом граду, а близу треће куле, стои дугачак камен, преко целе половине уздуж пребијен и на њему, такође уздуж овај натпис само од пола, или до пола, у ових 8. врстица:

  

1. CRV  2. EHIGV  3. CISEVI  4. ANI  5. HVRISA 6. FELICISI  7. LATEV  8. ORIHA.

 

 

Зидајући град овај наш Деспот Ђурађ, ca својом женом, као да је се особито старао: да што више одломака старине, уђе у његову источну кулу над Дунавом, из које је гледао, како лађе плове по тихом Дунаву. Тако ниже оног надгробног, споменика српског под № 1. стои овај римски надпис у 3 1/2 врстице:

  

1. CVRVECTERENTIVSCE  2. CLCVIXIVS VIR VE ЕСVHСЕ  3. CONIVRAERN AN.IIIKË0  4. CRISTINO.

  

Натпис je овај на прекрасно урађеном мермеру, међу испупченим и округлим стубовима, лепо израђеним.

 

Ниже њега долази још и овај последњи натпис од 6 врстица такође непотпун

  

  1. >>BHCSCRIAN  2. REIPVLSCRIANI 3. RЕIFSРХ  4.АVRЕIАCVIIА  5.СОRСЕ+ISВ 
  2.  

6. NЕRОNЕ + LOC.

 

 

Сви ови, а има их још и сувише, наведени одломци старих споменика, јасно сведоче: да је наш Деспот на урвинама прастарог Смедерeва подигао овај садањи. Још да су зидари били паметни, да све ове споменике обрну како треба, и на лице, млого би се којешта још дознало, а овако ваљало би град и од стране Дунава, са сјевера и запада, прегдедати, што нисмо могли учинити. Деспот је баш најогромније камене, од споменика, трпао у темељ и у прве изидотине над земљом, што се свуда види. Колико ли је ових у земљи, у води око града и Дунава, то само један бог зна? Да је одиста сав град, из темеља, подигнут, нема никавве сумање, а тако исто да је оно Јерина спрам вратница, изнутра малог, или горњег, града, кои се зове и двор деспотов, такође нема никакве сумње. Њу би требало, ако не донети у наш музеум — што би најбоље и најкористније било — а оно бар изаслати једног вештака: да је најтачније у свему, па и размеру, пресними и да се фотографише; те би тако могли бар издалека познати лик наше Јерине, коју народ неправедно зове проклетом. Млого и млого има да се говори, о Смедеревском граду у сваком погледу, о ком смо тек мимогред рекли: да би другима пробудили љубопитство, да га, као што треба и ваља, опишу. Од повратка нашег из Русије у 1865 год. ми смо већ 4. пута били у Смедереву и ни пут немогосмо бити такве среће, да нам се отвори стара изкопана, у гробљу смедеревском, црква; те да њене натписе видимо и препишемо.

 

Још поменуте 1865 год. пред кућом г. Мате Поповића тр. видели смо један наш стари надгробни биљег, од белутка камена, до 4. стопе дугачак, 2 широк и нешто више од једне дебљији. Поменути г. Мата, од њега је направио клупу, на којој, са своима, лети седи. Судећи по изгдедини писмена, може се, без погрешке однети у 1. половину XIII века. Натпис је овакав:

  

ñû êàìåíü ìûõàûëîâh ñèíà Ñòåôàíà% æëèêà

 

 

после избрисаног од 4 — 5 врсти стои још ово

  

âîåâîäå êuYåâüñêîãà.

 

 

Од особите је важности, и ако је непрежалима штета, што је се баш у средини оних 4—5 врстица избрисало, овде једна речица, која се врло редко у нашим старинама находи. Та је речица, придев произведени од особене личне именице и свршетак његов на h или å. Друго је војвода Кучевски, а Кучево Кучевиште и т.д. је место и монастир у српској светој Гори, или старој Црној, а садањој турском Карадагу, више Скопља, у правој Србији. И овај је натпис напечатан, но мало другчије у помињатим ''Путничким писмима''.

 

Исте 1865. год. бавећи се у Смедереву, осим већ напечатаних 5—6. народних песама, преписали смо и ову, од једне важне женске, коју без одобрења, неможемо именовати. Песма до сада није нигде печатана, а по нашим речима: да ће у овом сборнику бити сваковрстне грађе, стављамо је овде, нарочито зато: што описује и карактерише извесно доба Смедерева и његових становника, по пропасти српској, под последњим Деспотима.

  

Јека удовица и Омер Челебија.

Пошетала Јека удовица,

Испод града бела Смедерева,

Смедерева Ђурђевога града.

Ја каква је Јека удовица,

Ја каква је јади је десили !

На њојзи је дивно одијело,

Одијело чудо од истине:

Једно грло, а до девет плоча,

Једне груди, а девет ђердана,

Два увета, а троје минђуше,

Једно теме, а девет кајица,

Једна глава, а девет калпака,

Једне руке, двајест белензука,

Једно тело, а десет фистана,

Двије ноге, двадестере гаће,

Троје чизме жуте до кољена,

Троје жуте, а троје црвене.

Ја каква је Јека удовица

Ја каква је јади је десили!

Када иде, канда паун шеће,

Кад говори, канда голуб гуче,

Кад с окреће, канда срна скаче,

Када стоји, канда звезде брои.

А какво је лице у Јелице,

А какво је чудо у свијету!

Бело лице, кано божи свете,

А грьоце сајна месечина,

Беле дојке, два бела голуба,

Двије руке, два прамена снега,

Чарне очи, као поноћ тамна,

Обрвице, кано предзорице,

Трепавице, крила ластавица,

Мрка коса, као помрчина,

Медна уста, кутија шећера,

Ситни зуби, два низа бисера,

Кад је растла, на Јелику глала,

Кад је зрела на румен јабуку,

И то чудо још је мало побро,

Спрама чуда грла удовичког:

Кад запева песму удовичку,

Удовичку песму кукавичку:

Једно грло, тријест песам каже,

Е, песама чуда не чувеног!

Једна суза, тисућа жалости,

Један поглед три стотине стрела,

Што стрељају срца јунацима.

Једна мисо, а триста помисли,

Што премишљу свакојака чуда.

Е, таква је Јека удовица!

Чудо дивно одавно не било!

Она шеће око Смедерева,

Смедерева Ђурђевога града.

Гледао је Омер Чедебија,

А са града бела Смедерева,

Гледао је, па је уздисао.

Један уздах, а тисућа жеља,

Једно грло, триста воља каже.

Гледао је, па се не нагледа.

Гледала га Јека удовица,

Гледала га, па му беседила:

''Ој Омере, неплаћено благо!

Ој Омере, моје скупо злато!

Ој Омере, ако бога знадеш !

Јер не дођеш мени на чардаке,

Као што си од пре долазио ?

Ја ти умре, без тебе Омере,

Изгоре ми срце у њедрима,

А помрча свијет у очима,

Чекајући ој, тебе Омере!''

Гледао је Омер Челебија,

Гледао је, па јој беседио:

''Ој Јелице, ој жежено злато!

Ој жежено, а не сагорено!

Ој Јелице, срце из недара,

Ој Јелице, чудна удовице!

Пуцају ми пуца на прсима,

Кад погледам на те удовице.

Кад помислим на те годубице:

Крв ми уђе у очи у главу.

Ништ не видим на беломе свету,

До тебека, моје драго благо!

Што ме питаш: што ти ја недођем,

Што ме питаш, кадер сама знадеш ?

Ако незнаш хоћу да ти кажем,

Што не дођем моја голубице?

Ја би дошо моја голубице!

Ја би дошо и срцем и душом;

Али несмем моје добро драго,

Да би од ког, ни по јада мога,

Већ од сина твога Тихомиља,

Тихомиља мога крпопије ?

Кад погледа на твога Омера,

А Омера тролетница хвата,

Кад што рекне, ка сабљом да сече,

Кад набрекне, ко громом да рекне.

Ето видиш, моје злато драго,

Што не дође Омер Челебија?''

Тако рече Омер Челебија,

А у Јеле срце препукнуло,

Од севдала и од тешка јада.

Она укну, ка да се помами,

Па Омеру срдно говорила:

''Ој Омере, моје благо драго !

Ја ћу убит мога Тихомиља,

Да би с' своје ненапела главе!''

Њојзи вели Омер Челебија:

''Чујеш мене Јеко удовице?

Не убијај свога Тихомиља,

Не убијај твојијем рукама ;

Него уби туђијем рукама.

Разболи се од тешке болести,

Од бодести црне главобоље, 

Од главице, ама навалице.

Пошљи Тиха на Стару планину,

На планипну на Србску краину,

Ка ономе граду Самокову.

Тамо имам остарелог баба

И са бабом деведесет браћа,

Све јунака бољег од бољега,

Све ђетића да им равни нема,

Што поштују веру Михамеда

И клањају свецу рамазану.

За ништа ће убити Каура,

Каурина млада Тихомиља,

А некмо ли кад им братац пише.''

Кад то зачу Јека удовица,

Кад то зачу жалосна јој мајка,

Одма оде двору бијеломе,

Како оде у душеке паде,

Како паде више неустаде,

Нит с' умива, нит се Богу моли;

Но јауче, као рањеница,

Па ми кука, као кукавица,

А преврће, као ластавица.

Њој долази сине Тихомиље,

Њој долази јединац у мајке,

Грозне сузе низ образе лије

И кроз сузе мајци говорио:

''Мајко моја, мили родитељу !

Има л' лека твојој главобољи,

Да га тражим, на крај бела света?

Ја ћу ићи, моја слатка нено,

Ја ћу ићи, макар ти недошо,

Макар своје недонео гдаве!''.

Тако вели млади Тихомиље,

А да видиш кучку удовицу:

Кука, хуче, шточе и јауче,

Е реко би сад ће преминути;

Док јој синак плачем не досади,

Кроз јауке тад му говорила:

''Сине Тихо, једини у мајке!

Тихомиље, материно благо!

Ја сам чула и људи ми кажу:

Ој, на Старој великој планини,

На планини на србској крајини,

Код некаква града Самокова,

Самокова српске покраине ;

Тамо има вода целебница,

Од ње с' лече боље од главице,

Од главице боље самртнице!

Иди сине, донеси ми воде,

Ако дотле мајка т' не премине?''

Још не дочу млади Тихомиље,

Још не дочу своју стару мајку,

А полети у подруме дољне ;

Те изведе гојеног дорина,

А дората коња убојита,

Ког му дао остарели бабо,

Кад је био боја големога,

Под деспотом са Турчином клетим.

Бојак био на њем погинуо,

Бранећ града Островице бјеле,

На Руднику високој планини,

Виш Велеса града богатога,

Бранећ' - Рудник, и српско господство.

Када Тихо дора опремио,

У одаје мајци поврнуо;

Те јој десну целивао руку.

Када мајци целивао руку

И узео благослова света,

Домаши се дори до рамена;

Те полеће преко поља равна,

Кано звезда преко неба ведра.

Право језди на Стару планину,

А са Старе на Виточ велики,

Са Виточа привати се поља;

Свуда Турци, по Старој планини,

Свуда Турци, по Виточ планини,

Свуда Турци, по том равном пољу,

Свуда Турци, као горски вуци.

Пута пита млада Тихомиље,

Пута пита Самокову белу,

На краину србску и агарску.

Пут казују Турци Јаничари,

Пут казују даље у планину.

Пут путује млади Тихомиље,

Пут путује граду Самокову,

А виш града води целебници,

Док је био изван Самокова,

Самокова деспотова града:

Излетеше тридесет Турака,

Из горице, а покрај водице,

Тихомиљ им Вога називаше:

''Богом браћо, Турци Јаничари!

Незнате ли воде целебице,

Целебнице, од боље главице,

Имам болну остарелу мајку,

У бијелу граду Смедереву;

Па сам пошо да јој лека нађем,

На некаквој води целебници.''

Кад то зачу тридесет Турака,

Једним грохотом сви се насмејаше,

Ка из горе тридесет курјака.

Тек што су се Турци насмејали,

Нама стрелну до тридесет стрела,

На јунака Тихомиља млада;

Ал' Тихомиљ срца јуначкога,

Јуначкога срца господскога,

Родио га Србин од истине,

Од истине, и од те старине.

Има Тихо дора од мегдана,

Те му доро стреле прихватио,

А све у се ни једну покрај се.

Кад то виде млади Тихомиље,

С дора скочи на ноге подскочи,

Па потеже мача очевога,

Стаде сећи потурице младе,

Потурице србске издаице,

Издаице србске изелице,

Што издаше Богу и закону,

Што издаше браћу Србадију,

Браћу своју,турско сиње робље,

Тужно робље војном неузето;

Већ преваром цара Агарјана,

И његових паша и спахија.

Од тридесет направи шесдесет.

Ну да видиш јада још горега,

Тад излеће шесдесет Турака,

На Тихина јуриш учинише;

Ал' је Тихо рода господскога,

Господскога рода јуначкога:

Он изсече шесдесет Турака,

И међ њима старог Јузу-Башу,

Јузу-Башу, старог Гурсузбашу,

А пређашњег војводу Милуна,

А од Скопља града големога.

Тужан Тихо допаднуо рана,

Па се враћа на турским коњима,

Смедереву проклетоме граду,

Смедереву гнезду од Турака,

Све Турака млади Јаничара,

Јаничара србских потурица.

Кад је дошо дому бијеломе,

А без воде ладне целебнице

Ал' у дому Омер Челебија,

Љуби нену Јеку удовицу,

Удовицу болну кукавицу!

Њу не боли боља главобоља ;

Већ је она црна преварница,

Преварница црна издајница,

Што издаде свога сина Тиха.

Кад то види млади Тихомиље,

Кад то види жалостна му мајка,

Махну мачем, те уби Омера,

Другом махну, те посече мајку,

Те над мајком кроз плач беседио:

''Нано моја, жив те Бог убио!

Шта учини од се и менекар,

Шта учини, црн ти образ био

И на овом а на оном свету?

Опрости ми млеко из недара,

Опрости ми, моја сладка мајко,

Што учини данас од тебекар,

Од тебекар и од себекарна?''

То изрече, а тај час утече,

Он побеже Мачви поноситој,

Старој Мачви младој краљевини

Ка ономе Видаићу Бану,

Да се бије, док му крвца врије,

У жилама србским јуначкијем.

За њим страшна потера се дигла,

Све Турака млади Јаничара,

Јаничара србских издаица,

Издаица црних потурица,

Да освете Омер Челебију;

Те га гоне ка Церу планини,

До конака млада Видаића,

Млада књеза од поносне Мачве,

Од поносне Мачве- јадовите.

Њега срета млади Видаићу,

А са своји девет мили браћа,

И Мачванском поноситом војском;

Те у Турке јуриш учинише.

Ту се клаше летни дан до подне,

А кад подне беше превалило;

Србска војска турску надјачала

Ту погибе три тисућ' Турака,

Јаничара младих Потурица.

Онда било сад се приповеда;

Тамо расло клење и јасење,

А међ нама здравље и весеље.

 

Имали би још код Смедерева да проговоримо коју о његовом имену и шта значи оно? Млоги су га разно тумачили, и већина је ових тог мишљења: да Смедерево не значи ништа, ни више, ни мање, до на латинском језику, свети Андрија! Разуме се по себи, да оваком тумачењу неможе бити места ни код једног ијоле изображенијег човека, кои се бар најмање што разуме у језику. Ми би могли овде укратко само то навести: да Смедерево значи то исто што и Серберија и Семберија, а то ће рећи народ од једног корена, једног оца и матере, без даље свести, о вишем политичком животу. Ово ћемо, нарочито у речи Срб, Србин, Србљин, Серб, и т. д. показати, а за сада остајемо само при овом кратком наводу.

 

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]