Из Смедерева преко Јагодине, Ћуприје и Крушевца прешли смо у Праву Србију, а по повратку из ове, преко Алексинца, Крушевца, Карановца и Крагујевца дошли смо у Београд. Идући овим правцима, при излазу из Београда, и долазу овоме, прошли смо поменути простор; једино ради ствари, које ћу се у овој, или идућој, глави навести. —
Од како смо одпочели радити на изтраживању наших стариница, у нашој земљи, прва нам је брига била: да разбирамо о овима, каквих се и где налази? У овоме извештавали су нас млоги људи, кои су казиване нам старине виђали; али их не беху у стању, из разних узрока, прегледати и описати. Тако су нам млоги, а међу осталима и један г. професор и неколико у оставци изслужених поштених чиновника, причали: о надгробном камену војводе Вуксана, кои је дошао амо рањен, на Косову, па умро; о неменикућанским млогим старинама; о космајским; о чумићским; о годачицким, о Бакића старинама и међулужичким и т.д. И ако смо, са ових побројаних старина, враћајући се из Праве Србије, ударили поменутим путом; опет их све, због разних околности, немого смо прегледати, изузевши тако зване старине међулужске окр. београдског, о коим нам је нарочито изслужени казначеј г. Милосављевић причао.
По његову, и млогих причању извештенисмо: да се на брдашцу Милатовици, код Марковачке цркве, налази један кладенац, — бунар — на ком је прекрасно израђен једноставан округао камен на среди за 3 стопе у пречнику просечен, да се кроз ову рупу воде вади. На камену овоме свуда је унаоколо, веле, у два реда натпис наш и по снимцима неких од њих гласи, колико је снимљен ово:
âü õðèñòà áîãà áëàãîâhðíè öàðü
— а у других
êðàëü. — Ñòåôàíú âü ñhõü Ñðüáëåìü, Ãðüêîìü,
Áuãàðîìü, Ðîìàíîìü è Îóãðîìü èìïåðàòîðü
и т. д. а у неких се свршава са именом Стефан; па се даље, веле, неда да прочита. У свију, по натуцању говори се: да је тај кладенац, или бунар, ископан при борбама са Маџарима, Алеманима и т.д. Ствар је сама по себи од врло велике и неописане важности, и ја сам је хтео такође сам по себи, без ичијег млогог упућивања, да видим и прегледам; те да би се разабрало: шта је у ствари, а шта није; кои се владаоц и са ког догађаја спомиње? и т.д. Осим овог причали су ми за неки надгробни камен подалеко — за 1. час — од механе међулужске, код цркве Марковачке, са натиисом неким.
И овде, као и при поменутом камену над кладенцом, млоге известиоце није се тицао натпис; но нешто друго. Код првог споменика држали су млоги да је остава, а кад овог последњег, и остава и нека светиња. За овај последњи нарочито су тако држали с тога; што су овај камен, пре некодико година, били одвукли у Јагнилово, те их је 3. год. узастопце, град тукао, и тукао их је све дотле, докле га нису повратили на старо његово место. У поменутој међулужској механи, кад смо дошли, било је више од 30 душа, које из тог и оближњих села, а које путника, кои ту ручаху. Док су се коњи одмарали мои другови, у путовању ручали, ми смо хитали, да прегледамо обе поменуте старине; али на велику жадост ни један десивши се ту сељак нехтеде казати ни о једној баш ни речице. За поменути кладенац, погледаху се испод очију крадом, и познало је се у кога је њиви; али не казаше ни један баш ни речице, држећи да је ту нека грдна остава, коју треба сами да изваде, а не туђинац, па још по њиховом схваћању ''шваба инџинир са плановима брате'''. Тако и о том кладенцу, и о његовом наведеном натпису, неможемо ништа казати, нити за наведени натпис на њеау јамчити.
Механџија, држећи да смо из Турске, каза нами крадом за цркву Марковачку, на којој страни лежи говорећи: ''Бре ће ти најда џанум, и Милатувец, и бунар — от; токо сакам, да си сториме работа за једно, и да си братска делиме шчо да најдаме''. Овако говораше и за цркву. Ни један нехтеде нам показати, за паре, пут цркви Марковачкој; те тако у показаном нам правцу, на чудо свију одемо. Није се дуго ишло—3/4—часа добра и брза хода до поменуте цркве; али осим ње, ваљало је знати место камену. Свратимо се у школу, но учитеља ненађосмо; те нам један момчић покаже камен, до ког је ваљало прелазити закључану тарабу око цркве. Он нам причаше и о неким старим чесмама и бунарима; али тако, да нисмо могли ништа схватити.
Главно је ово: што се место, и околина, на ком је црква, зове ''Дрвена глава''; што је ту била огромна нека стара црква, са конацима, храм св. Илије, из развалина које подигнута је, пре неколико година, ова мала нова; што је за 1. час одавде истоку на брду Милатовцу, био некакав град, из којег урвина и данас млоги, кад им се сије, ваде оставе; што је у окодини овој било млого цркви неких, од коих нам наброја 9. развалина од тих црквина; што је ту недалеко било неко језерце, те се још и данас познаје и т.д. Дакле из свега причања, ако је сво истинито, излази то: да је овде било неко место доста знатно у време наше среће и државе. А питање је: колико није било таквих места, и где их није било, кад на сваком кораку, на свакој стопи, прођене земље тако рећи, наилазимо: на саме развалине и урвине, од некадашње наше силе, изображености, богатства, славе и величине бивше? Закопајмо, тако рећи, на свакој стопи наше земље за 1 или 2 стопе дубљине; па ћемо се о наведеном уверити. Нисмо зато: да се одма, чим се наиђе на прве урвине, одређује баш поименце, које су то, из ког доба; и т.д. са коих погрешака већине нас, сузбисмо се само у дан. кнежевину, као у котарчић неки, у ком је све и сва било; докле је се све најважније, најзнатније и веће вршило далеко и далеко изван граница њених на југ и исток, а дан; кнеж. беше само репић Србије. Она је тек огледало оног доба, од којег почесмо сунавратке пропадати и утамањивати се.
— Ево нам дакле и самог траженог камена, са натписом, кои се, по опису вредног и честитог друга пок. Косте Поповића у првој Лицејци стр. 67 налази код цркве Стојничке окр. крагујевачког, а изоран у окр. београдском. Њега је преписаног из Данице Вукове од 1826 год. наштампао и Миклошић у свом прекрасном делу ''Споменици српски''; али како се наш снимак у млогоме разликује од свију до сада познатих, нарочито у самом тексту; то га наводимо овде.
1. Натпис се састои из 17 врстица више коих је нешто као круна, под којом је од две пречаге крст, међу крацима којег пише: ''Царь слави, Исусь Христось ника'', а с десне је стране овога суха грана. Може бити, да је, сад испод овог крста, са западне стране, са овим украсима на њему српа, кои је пресекао један класић, или живот, испод ког је — српа —опет крст са набоденим огнилама,—онај натпис кои пок: Коста у Лицејки наводи под именом: ''и на четвртој страна:
àzü îà, ãuðãü zuáîðíèêü ãðhøíè ðàáü áîæè
ïîñòàâè ñûè ñïîìåíü
Са западне стране на камену стои ова шара, која ће оно исто значити, што и у старини јегипатској: ''одсечен српом сухи и безполодан живот — суха грана — једнога човека''. Камен је укопан у земљу, до баш испод овог крста, са западне стране. Ја сам га одкопавао дрветом и рукама, али се није могло; те тако и незнам одиста: да ли постои, или не, тај четврти натпис? Наш натпис, са источне стране у 17. са сјеверне у 6., а са јужне у 3. врстице и у четвртој једна реч,- гласи, по нашем препису, ово:
† Àzü äåñïîòü Ñòåôàíü, ñèíü ñâåòîãà êíåçà
Ëàçàðà, è ïî òîãî ïðhñòàâëåí ìèëîñòûî áîæîåþ
áîõü ãîñïîäèíü âü ñhìü ñðüáë…ìü è Ïîäuíàâîþ è
áîñíüñêîå îåmå æå è Ïîìîðîþ zåòñêîìu, è âü
áîãîìü äàíhè ìè âëàñòè ïðîâîäèõü æå æèòîà
ìîîåãî âðhìå åëèêw áëàãîìó èzâîëè ñå áîãu ëhòü
îàêî lâ.nâ. è òàêî ïðèäå êü ìíh ïîâåëhíîå wmå w
âüñhõü öàðà è áîãà ãëàãîëå ïîñëàíè êü ìíh àããåëü¦
ãðåäè, è òàêî äuøà ìíhà w óáîãàãî —bäë— ìèðà
ðàzëuYè ñå òåëhñå, íà ìhñòh èìåíuìîìü ãëàâè, ëhòuæå
òîãäà òåêumu † S. ìîó. è Ö. ìu è LË. è Å. ìu èíäèêòà
w ðüæäüåñòâà Å. ñëèöu êðuãü
погрешно,îh ó у место fî дакле—
fî. ëóíè fî. ìåñåöà èuëîà fî. äüíü
У нашем овом снимку нема чести унгарије и т.д.; са сјеверне стране:
ïðhäîáðè è ìèëè è ñëàòêè ãîñïîäèíü äåñïîòü w,
ãîðå òwìu òêî ãà âèäh íà ñåìü ìåñòh ìðòâà
и са јужне:
áëàãîYüñòèâè ãîñïîäèíü äåñïîòü Ñòåôàíü,
äîáðè ãîñïîäèíü
Ми смо се старали, да што тачније, као и код свију натписа што смо чинили, овај натпис снимимо; али може лако бити, и ако не држимо, да је се каква погрешка поткрала. С тога све путујуће научењаке молимо: да кад буду у међулужској механи, непожале труда, кроз прекрасан места положај, свратити се цркви Марковачкој и овај натпис снимити. Ниже цркве је на кландевцу, и око овога тесано старо камење од неких зграда, али без натписа.
Ми нисмо приметили да је њих неколицина чак из механе, идући за нама тајно, вребала сваки поступак наш, и при повратку причаху нам, о смрти овог деспота, незнајући му ни имена, ни званија: да је целу ноћ и један дан мучио се; да је из Београда био пошао на коњу некуда и због болести ногу ту се свратио цркви, издахнуо и т.д. — За једно два добра коњаничка часа југоистоку од Алексинца, преко прекрасне ходмисте месности, долази се прастаром малом монастирчићу, под плавином тако званом Лесковиком, коју зову још и просто стеном, св. Стефан. Ова стена, по догодившем се на њој историском неком догађају, као што га овд. народ прича, и то идући од сјеверозапада к истоку, зове се: права гола стена, Миливојев камен; даље више ове такође гола стена зове се Кулина, веле, да су на њој остатци развалина од некаква града.
На овој стени скоро неприступној стои и дан дан. од памтивека, убоден у њену пукотину, дебео растов, или, велики грмов крст кои је пре 4. год. понављан. Крст је овај, веле, пре неколико стотина година пободен за знак премирија, или, мира, двоице браће, која су се овуда борила и то код крста и Кулине, — из града — онај што је био са Србима, а са, мало даље истоку тако званог, Падалишта, други кои је био с турском војском, која је скоро сва изгииула; те се с тога и брег тако прозвао. Истоку је Жљебурина, у којој се још и данас виде испоснице, у пећинама од природе, но људским рукама доправљане. Из ове извире прекрасна и студена речица тако звана св. Стеван, на којој меље 40 воденица и неколико десетина ваљавица, веле, ваљају сукно. Она у овом осушитом месту, веле, пои 30. села. Од Жљебурине југу иде Срнин камен, пред њим Лесковик, Шиљати камен, Ћупријан, Горуновац, Дрвићак, а од запада Дубрава.
Са Ђуприана је, тако звани Ћуприан, — од ког је и та стена тако прозвана — рођени брат Миливојев ранио овога у моштницу, са чега је Миливоје остао бездетан, а Ћуприон му насљедио земљу и државу. Као што народ прича, та су се двоица тукли, а монастир је направио Високи Стефан син Лазарев са братом Вуком, за знак неког помирења. Народ кад говори о стенама и борбама помиње она два прва имена, као још и то, да су они и овај монастир, направили а овамо опет меша их са Високим Стефаном и Вуком, што ће бити због реке бившег патрона овог монастира св. ђакона Стефана и т.д. а нешто и из прича калуђерских узетих из натписа, више врата, улазећих из препрате у главну цркву. Где стои крст данас, прича се, да је ту био и добош један тако направљен, да је и ноћу и дању сам од себе, натериван справом и ветром, добовао, да се плаше Турци и да мисле силна је војска у вође српског Миливоја.
Његов брат Ћуприан, и ако је знао, колика је сила у брата му Србина, опет је се ова потурица, од тог добоша уплашила, и тек је тада свог брата покорила, кад га је седећег на стени и прегледајућа турску војску, опазила и ранила у моштницу. Пре но што се дође до ограде монастирске покрај које, а само неколико хвати од самог монастира, протиче бистра и студена, здрава вода св. Стефана, ваља напоменути тек онако мимогред: да се довршује прекрасна и дивна основна школа ових села. Ми замерамо што је овако близу монастира из разних и млогих узрока. Монастир је врло мали,спрам осталих, крстоизгледан, са повисоким 8 уголним кубетом, у ком је 8 дугачких, а узаних, прозора. Ово је на самим пречагама крста. Посвећен је св. Преображењу, а некада, веле, св. Стефану, о чему се сумњамо. Више њега на поменутим стенама, а нарочито Лесковику и Жљебурини налазе се остатци других развалина од црквина; па је могла која бити посвећена св. Стефану, или бар која од испосничких црквица у пећинама. Два оца у њему живећа савршено нигде и ништа, о овој светињи, незнадоше нам казати. Као мимогред ваља нам напоменути, да смо ми само ради натписа овог монастира дошли, и да је отац игуман погрешно известио лицејске путнике 1863 год. кад им је казао: да је тобож стругао креч са надписа и тиме га сачувао од пропасти. Тако исто неслажемо се са описом овог монастира тих путника ни у томе, да га је бајаги Стефан Високи, син цара Лазара, градио са своим братом Вуком; те се с тога тако и прозвао. *)
*) Види Пут лицејских питомаца за 1863 год и т.д. печ. 1867 стр.157.
Као што рекосмо, ми смо само због поменутог натписа отишли у овај монастир, и на наше велико задовољство, опомињући се снимака напечатаних, у поменутој књизи, Гласнику, Миклош. на стр. 247 преч. Опис монастира у Србији од г. Мил: и т.д. — нашли смо повелику разлику између нашег снимка и ових, а имено баш на оном месту где га ни један непрочита. **) Нема неколико писмена пред првом речицом, у првој врсти, и то што нема означавамо тачкама. Прочитали смо га, као и други донекле овако:
**) Види Глас. срп. уч. друш.
.... Âü ïàü≥åíè…ìü ñííà è ñüïîñïåøíè…ìü ñâåòàãî
äuõà àzü (Ãåðìàí)ñìåðhíè è ïîñëåäíè âü èíîêèõ
ïîòðuäèe w ñâåòîìü
— месту јели —
êî âüzìîãîõ è uñòàâèõ wïmå æèò âü íåìü,
æèò è íàvåëüñòâîâàòè ìîëþ è zàêëèíàþ ñ’
Õðèñòîìü îàêî äà íå ðàzîðèòü íü è ïîòâðüäèòü;
àmå ëè êòî äðzíåòü ðàzîðèòè äà ðàzîðèò …ãî
áîãü è äà … ïðîêëåòü ………......... üèí õðàìü ñû âü
äèí áëàãîâåðíàãî êíåzü Ñòåôàíà âü ëhò †S. Ö. Z.
+ Àzü êíåzü Ñòåôàíü ñü áðàòîìü ìîèìü âëüêîìü ïðèëîæèõ êðèâè ìîðàâh ñü âñåìü ñòàðèíàíàìè îàêî
è âü áîæüñòüâåíè öàðñòâàìè öàðè ñðüáñêè… ïðèëîæèøà
è Ã. âèíîãðàäå u Ëèïîâèöè, ñëàâà ñüâðüøèòåëþ âü âhêè àìèü
Крива Морава зове се сада у правој Србији, или турској страни Србије, све од спрам Ниша, па до тако званог Курвин града, дакле око 2 часа простора. И ово је још један доказ: да се и у најстарија наша времена Морава, што долази из Праве Србије, никад нијезвала Бугарком, или Бугарском, по само Моравом, иначе би било бар овде забиљежено.
По најхрђавијем времену, како може само бити у мочарној јесени, кренули смо се из Алексинца, опростивши се са врлим и ваљаним Србима, двоицом телеграфиста Н. П.и К. и једним званичником начелства М. Ш. те дођемо, већ и сувише уморни и намучени, од тромесечног пута по Правој Србији , — у манастир св. Романа, држећи: да ћемо бар, у њему за неколико часова, наћи одмора. Ми смо се јако преварили, и поготову смо се томе колачу и надали; јер нам још у Нишу, причаху, о његовом старешини, његовим пропагандама, за неку бугарштину и т.д. као да су Срби из кнежевине нешто друго од Срба, из Праве Србије, које он зове Блгари, а земљу ''славна Блгаријата''.
Наша азиско цивилизирана капа, коњ орман по истој цивилизацији и т. д. раздрага срце пречасног старешине; те нас предусрете, држећи да смо из придунавске ''Блгарије најсрдачније и најдраговољније. Ни смо се могли дуго непознавати, и пошто незнадосмо, као што треба, а и нехтедосмо говорити ''блгарски'' и постати ''Блгарин'' наш ти се пречасни дрну и до зла бога наједи, видивши се обманутим. На сва питања у целом монастиру не беше нигде и ништа важнога; јер је сва ''важност и старина та вБ бједна — та Блгариа-та''! Ми видесмо само дивну звонару, која је онаква иста, као и она у св. Јовану Риљском, коју подиже
õðåëèîà îìuêüåâèêü, íà ñðüáñêîè zåìëè
ñâåòîìü îîâàíu u ðèëu
а Душан обнови подигнуту првоучитељем српским, прародитељем своим Св. Симеоном Мироточцем сазидану обитељ св. Јовану Риљском од колена царског српског'' и т. д.
Што год је се имало и могло за сада казати о овом монастиру, казао је наш г. Милићевић у своим чланцима: ''о манастирима''. Једино би се имало и могло додати причање народно у неколико другчије од наведеног у његовим чланцима, а на име: Кад је цар Лазар наумио био да пренесе престод из Призрена у Крушевац, веле, ишао је у св. Гору: да поведе што више, из ове, побожних и св. људи, које би, по монастирима, око своје нове престолнице, населио. На велику молбу његову довео је и св. Романа, кои је родом био Србин, из Праве Србије веле, некуд од Кичева. Цар Лазар је с тога то чинио: што је хтео, да привуче што више побожних и светих људи, како се народ неби туђио од његове нове престолнице, коју није волео. За св. Романом дошли су још млоги монастира из препуњених, као добре кошнице м˝ра у Правој Србији, амо у кнежевину данашњу; те тиме подизали и овај дотле, по свој прилици, са свим занемарен и непознати крај. Лазар је сам предњачио у овоме и подизању св.храмова; но он није напуштао и остале крајеве своје државе, као м˝ре у кумановској, велешкој, кичевској, скопској, тетовској, кратовској и т.д. нахији, што сведоче и данас силне, у његово доба обнављане, и живописане, а сада у урвинама, задужбине српске. — Наш св. Роман на прекрасном је месту и недалеко од Праве Мораве, или Бинче. Као што смо већ једном напоменули, од старина немогосмо ништа дознати, а да се казасмо Блгарином, можда би што и било, и можда би се чега докопали, од нашег оца говорећег француски језик.
Ко није путовао по нашој дан: кнежевини и ко не мисли и неће да путује; тај нити ћe икада видети нити ће моћи себи преставити, невиђене и дивне оне дивоте и красоте, које је у стању био само једини свесилни и вишњи творац саздити. Међу млогима неописаним и прекрасним дивотама и красотама, и ако можда у последњем реду ових, увршћујешо и оне дивоте и красоте, на којма су наш Крушевац, Љубостиња, св. Роман, Сталаћ и т.д. Кад поменусмо овај последњи, онда нам ваља, такође, напоменути што о брду тако званом Кулине у крушевачкој нахији, на ком су развалине Сталаћа. Њега дивно обкољава Бинча, или Права Морава, из Праве Србије, од југо-истока, сјевера и сјеверо-истока, а са западне стране, наша ужичка Морава, које се обе испод града грље, љубе и слевају једна у другу, казујући једна другој своје грдне јаде и муке, које претрпише од проклетог Косова поља и његова доба, таме, мрака, јада и чемера.
Са западне стране облева га речица Кулиница, а са југо-источне Виноградац, или Гмитровац. Од југа га опкољавају брдашца, почев од запада: Голо средње, Доићско и Селише; од Југо истока , Царева гдавица, са развалинама Племске цркве и остатцима старог српског гробља, на олупанима ког се познаваху још трагови од натписа; па Почепањ и сталаћско поље. Морава Бинча, или Гиланска, права и из Праве Србије, некада је, веле, испод самог града текла. Од града остали су трагови тројног вала; тројног града и урвине од куле високе, које зидине обухватају више од 1 1/2 хвата дебљине. Са западне стране куле Тодора од Сталаћа, биле су призидане тробојне зграде, а више ових у прозору кулином још се и дан данашњи познају трагови од живописа, састављеног из чисто народних тробоја.
Са сјеверо-источне стране, испод главног града, познаје се место, на ком су биле огромне вратнице, а даље развалине од паланке, у коима изкопавају разне гвоздене и остале ствари, међу коима је нађен и огроман мач, дугачак до рамена човечије, кои је, веле, и дан данашњи у Спасе Живадиновића из Мрзенице. Бивше вратнице, као и пут до ових, заклањале су огромне стрелнице, од коих се урвине огромне и данас виде. У њима су налазеће млоге стреле, копља и остало старинско оружје и разна оруђа, а тако исто и новци стари. Ми одосмо са пречасним попом баки једној, да видимо стари новац, нађен овде. Пошто га прегледасмо показа се: да је аустриски од 1470. год. Бака је ова веле, ископала и нашла била ових новаца доста; ама је превари нека друга, као што сама прича, којој је то одкрила; па пре оде и извади скоро све.
Међу осталим старинама, писар општински показа нам и једну прастару, сребрну турску, пару, нађену такође овде. Под бившом четворобојном поменутом кулом, налазили су и посуђа старог, а нарочито у подрумима, под оним дворцима, пред кулом, и у подземним ходницима, кроз које је се, са западне стране, салазило правој или Бинчи Морави; али од овог нико нам нехтеде показати ни један комад. Са источне стране одкопаване су, случајно рукама и потоцима, млоге костурнице, са силним и огромним костима, а овуда, као и свуда, и као што смо код развалина Племске цркве, напоменули, налазе се трагови од прастарог српског гробља, кои сведоче старину Сталаћа; но не, као римскога ''Presidium dasmum'' -а, него као српског Сталаћа, бившег знатног места. Сва брдашца и називи, по овима, сведоче, као и трагови старина, да је око њега била и паланка. Простор његов казује и алексиначки Сталаћ и други остатци од кула и т.д.
Тако на једном доста лепо израђеном одломку од надгробног споменика, једва се чита ово неколико речица
† àðêè îóìîðèøà ñòàíhãîâåà ñèíà
На другом
† àñz ëåæè
На трећем и четвртом и петом одломку, од разних споменика, стоје тек по нека писмена, а шта значе незна се, нити се могу речи целе саставити. Да Сталаћ одиста није тек из доба деспота Ђурђа Смедеревца и да га одиста није градио у доба овога, као што прича народна песма, Тодор од Сталаћа, сведочи, осим осталога, и то: што је цар Лазар дао Раваници својој:
ïàíàãuðü Ïåò”ðîâ u Ñòàëàêu è áèðú äî Ñòàëàêà,*)
*) Вид срп. лет. за 1847 год. IV.
а цар Мусија расипао га је 1413 год. у време Стефана Високог сина цара Лазара:
âü ëåòî † z.ö.ê.à. öàðü Ìîóñîà ðàzáè äåñïîòà Ñòåôàíà
íà Âðüáíèöè è ðàñèïà Êðîuøåâàöü è Ïåòðîóñü è
Ñòàëàêü è Êîïîàíü **) и т. д.
**) Љет. 65. у Шаф. ст. 76.
Можда је Тодор од Сталаћа подигао ону малу кулу која стои на брду не дошав граду Сталаћу, а то ћe по свој прилици и бити; јер јој је и начин зидања доцнији. Има једно место, баш на врху града, за које се и прича, а и сва је прилика, да је била црква. Сељаци причају, да ту, млоге ватре ноћу, у вече великих празника, гору, па c тога држе; да је ту силна остава Тодора од Сталаћа и још којешта друго.
Крушевац. Ево нас и у прекрасном Крушевцу, у кои се бегајући од приближавања турског, смести наш последњи цар Лазар. Ми зовемо тако званог кнеза Лазара, царем због тога: што је он доиста за цара изабран сабором српском у Призрену крунисао се круном Неманића, код живих потомака Неманића у Трикали, у Тесалији; што је се за првих година своје владе одиста тако и звао: па је овај назив променио и заменуо са ''кнез'' пошто цариградски патриарх скину анатему са Душана, срп. народа, великаша, патриараха и свештенства.
Васионским сабором призната је пета православна и васионска патриаршија српска у Пећи, још за Душана и св. Саве, али цариградски император, његова духовна и светска власт, с патриархом, негледајући на коначну пропаст и свију и целог православља, још су имали доброту бити политичним и титулу императора, само себи задржати. Из свега се види: да је се Цариграда, и ако је марио за патриаршију српску, млого више, тицала титула . срп: владаоца: ''император'' но титула патриараха, Србије, целог Илирика, Бугарске и т.д, срп. архиепискупа.
— На дивном је и прекрасном месту наш Крушевац, само шарени шанац, а не град. Месност је тако предивна, да се варош може пружати неколико часова, ако јој срећа прискочи. Положај је исти, кои и у свију паланака и градова, које су Срби основали, као: Призрена, Приштине, Пећи, Ђакова, Скопља, Тетова, Кичева, Дибре, Куманова, Врање, Гилана, Ниша, Кратова и т.д. Ту се није оснивало толико на стратегију, колико на леп и угодан живот становника, на добре воде, чист ваздух, здраво место и т.д. Колико се зна, у њему је цар Лазар потписао једну хрисовуљу издату дубровчанима, за неке повластице:
è ñåè ñå ïîâåëåíîå ãîñïîäèíà Ëàzàðà ïèñà ñå
ìåñåöà ãåíâàðà f äàíü u ñëàâíîìü ãðàäu
ãîñïîñòâà ìè Êðuøåâöu âü ëåòî † {. ĭÓ.EÓ. и т.д.*)
*) Вид. Мorum. Ser, стр. 207.
Цар Лазар је истина подигао био град, од ког се трагови и данас познају, а нарочито од куле; ама је још Мусија 1413. год., кад и Сталаћ, и Крушевац, разсипао. После се опет у летописима спомиње, како су Угри разсипала дрва турска у Крушевцу, а то ћe рећи подигнуте Турцима палисаде по шанчевима. Од старине у Крушевцу находе се трагови од града, куле и т.д. Лазареве, што би требало причувати и одржавати да се и даље неутамањује, као што сретни народи раде, а не још да и сами рушимо и утамањујемо, као што се чини; један велики амам, веле основан царицом Милицом, за свог зета Бајазете, кад јој дође у госте и још којекакве ситније ствари. Народ прича: да Бајазет није хтео доћи у походе својој пуници, царици Мидици, све дотле, докле му није назидала џамију, у којој би клањао, и амам, у ком би се, по прописима курана, купао. Царица Милица то је, веле, и учинила и т.д. те се те развалине и до данашњег дана виде.
Дали су поменуте развалине одиста, при првом свом зидању, намењене биле амаму или нечем другом н.пр. цркви каквој, о том је питање, које ће се при изслеђењу истих решити? Но да су оне српског начина зидања и још ранијег од Лазара и његове сеобе у Крушевац, ствар је без икакве сумње, и ако се нису још нашли никакви писмени споменици.
У Крушевцу се налази још једна дивна и целокупна старина, а то је придворна црква цара Лазара. Она је са два прекрасна кубета; али јој је западно, благодарећи нашој недозрелости, које је мање било од онога над пречагаша крста, изидано и надзидано: те је сад више од источног. Њега су надзиђавали и кварили ради звонаре. Нема ниједног народа на свету тако мајмунастог, као нашег, и кои би све туђе, без икаква разбора, примао. Још нигде човек ни у једном народу, бар европском, неможе видети, да се све и сва туђе хрђавије и лошије прима, а своје боље и користније напушта, заборавља, руши, квари и т.д., као што је то у нашем.
Да напоменемо само наше новије цркве. Оне су све и нескладније, и непрактичније, и непостојаније, од старих; па их опет такве зидамо само зато: што је тако у Аустрији и на западу. Осим овог оне неодговарају ни вери нашој, ни нашој демократској и задружној нарави и т.д. Шта значи црква са звонаром, и џамија са мунаром ? Значи, односно џамије, јединство бога, његовог пророка Мухамеда, а односне цркве на западу јединство папе, његове власти и т.д.; Слажели се све ово са нашом црквом, којој изгдед ваља да одговара духу вере? Дух је у свију наших старих цркви и монастира оличена задружност светску и свету. Оне које имају 3. кубета, значе св. Тројицу; које 4. четири еванђелиста; које 4. кубета и у среди 5. четири еванђелиста и међу њима 5. Христа; које 13. значе 12. апостола и 13 Христа и т.д. Осим свега и непрактичност је ту и штета, држати, за зданије храма, везану огромну звонаретину, са званама, која сметају и самом богослужењу и т.д.
Ми не бесмо сретни, пролазећи кроз Крушевац двапута, ни једанпут наћи црквењака; те да уђемо у цркву и да је видимо. А тако исто немогосмо местимице наћи оно место где је био гроб проклетог и црног издајника Вука Бранковића.
Њега је, као што каже летописац пећски, удавио Бајазет зато, што је хтео непрестано да буде цар србски. Турци су му у Крушевцу подигли тулбе над гробом, из благодарности, што су, помоћу његовом, задобили царство на Косову. Ово ће се млогим учинити чудноватим; али је у ствари одиста тако. Турци су сваког поштовали, кои им је ма у чему помогао, да велика предузећа политичка сврше. Ово ћe се видети из фермана датих сељацима Страже и т.д. у Гиланској нахији, још на Косову; ово се види и чује сваки дан у Призрену на мунари Синан-пашине џамије, и свима косовским и метохиским мунарима, где се спомиње и баба Милена, која је Турцима, подказала како ћe Милоша Обилића уватити и т.д.
Кад је кнез Милош повратио, и заузео, од Турака Крушевац, народ је тулбе, над гробом проклетог Вука, разсипао сасвим; кости му сагорео; пепео развејао по ветру и 3. дана и 3. ноћи сва војска и сви десивши се ту, излазили напоље на том месту. Ово је страшна и велика освета народна, над оним, са кога још чами и робује. Леп пример свима, кои, ако их има таквих, мисле и раде, као проклети Вук Бранковић. Осим овог стои још неколико чесама, и чесма у селу Лазарцу, од српског прекосовског доба. На прекрасној крсто-изгледној цркви, ништа тако споља нема, што би се могло уписати у знатност, ван двоглавих, у камену изрезаних орлова и са сјеверне стране на ниској округлој надтемењачи, — цоклама — од камена ово неколико писмена, која су негда састављала цео летопис неког догађаја, а сада само ово:
àó¿ã èîã из: èzìàèë из:
Ваљда је се хтело да назначи доба разсипања ''славног Крушевца'', а баш мало даље стоје трагови дворца Лазарева и куле, коју су нарочито рушили; па немогући јој ништа оканули је се. Са јужне стране цркве подиже се прекрасно и огромно здање, које смешта у се основне школе са полуреалком. Оно истина служи на просветне и сваковрсне цели; ама, је, по глупости нашој, прождрло млого и млого старог нашег, које је можда означавало млого непознатих ствари. Ништа више, овако мимогред, није се могло разабрати о старинама крушевачким; па излазећи из њега наводимо и премио и претужан спомен новиiи о њему. Премио је што у наводећој се дипломи под I видимо га ослобођеног од азиских дивљака, у II којој команди војеној прапада, а тужан: што не бесмо среће такве, да никад и непотпада, под туђина, и што се нехораше весела, а не овако и оваква тужна песма, не само по њему него и по свој земљи српској. Ова прекрасна песма није нигде напечатана, а преписана је од неког Ђоке Вуковића бившег пандура из Пећи, Патриаршије српске, у Правој Србији. Наводимо прво песму.
Сан царице Милице.
Сан саснила царица Милица,
Сан саснила љуба Лазарева,
У Крушевцу, у шарену шанцу,
У питому мјесту маленоме,
Ђе се српско уставило царство,
Од Прижрјена веља Цариграда,
Цариграда српског цар Шћепана.
Чудан санак госпођа саснила,
Чудан санак, а у чуднији данак,
У суботу у очи неђеље,
Да би које не би чудо било,
Већ неђеље биљарске Ђурђевске.
У сану је царица виђела:
Да се вједро небо проломило,
Над Србиом тужном саломило,
Свје су звјезде сјеверу прјебјегле,
И на крају овога с'станиле;
Даница је крвава изашла,
Те побјегла југу крвавоме,
Сва у крви људској и коњичкој;
Сјајан мјесјец на земљицу пао,
Како пао у крв огрјезао,
Па у крви комади му тону,
А у крви људској и коњичкој,
Више људској него ли коњичкој;
Вас је свијет тмина прјетиснула,
Од осоја, па до тог присоја,
Од присоја па до тог истока,
Од истока до тамног запада,
Свуда тама, на све четир' стране,
Свуда тама ниђе свјета нема;
Сву је таму крвца огрјезнула,
Више људска, него ли коњицка;
Вас је свијет у крв огрјезнуо,
Као риба у морској пучини;
На сјевјеру виђела се види,
А виђела мала и незнатна,
Више личи, на ту помрчину,
Него на свјет божији бијели.
Сво виђело бљедо и сигаво,
Е реко би и није виђело;
Но се мљеко у ноћи провиђа.
Сав Крушевац гуја опасала.
Пола гује рода осојскога,
Друга пола рода присојскога.
Што је пола од осојска рода,
Она бјаше жута и зелена,
А та друга од рода присојска,
Она бјаше половину Лазо!
Половину бјаше љута црна,
А друга јој пола жута бјаше.
Двје се гује у једну салиле,
Четир боје у једну прјелиле.
Црна гуја крупна и дебела,
У главу је ријеп утурила,
На Крушевац главу наслонила,
А рјепом се на двор наслонила
Баш из двора србског цара Лазе.
На њој црној ниђе краја није.
Мало пођо, до два краја нађо,
Сибир воду мутну и крваву,
Ђе но тјече од југа сјевјеру,
На Сибиру ниђе брода њејма,
Већ на њојзи камјена мостина,
А камјена прегрдна мостина;
Прјеко које војска прјелазаше,
Србска војска модра и блиједа,
А по нешто и свијетла Лазо!
Како која војска наступаше,
Под војводам својим бранилцима,
На прокљету гољему мостину,
Тако ми се с моста отискива,
У Сибира мутна и крвава.
У Сибиру с' у кост претвараше,
Те ствараше те јаке стубове,
У Сибиру у води крвавој.
Прва војска на мост нам удари,
Прва војска наше Маћедије;
Друга војска из те Шумадије,
Шумадије те земље богате;
Трећа војска и Баната славна,
А за њима свје остале војске,
Свје ступаше и свје пропадоше,
У Сибира у води крвавој.
Ја јих Лазо разпознат немогох.
Мало појђох мио господару!
Од сјевјера ка западу тмином,
Мало пођох, другог краја најђох,
На, западу у тминоме крају,
На врљетној високој планини,
Покрај мора сињег дебелога.
На њојзи је србска круно свјетла,
На њојзи је нешто мало војске,
И то Лазо војска србска бјаше;
Та се војска на врљети пење;
Сва је војска бона и рањава,
Сва је војска србска израњена.
Ну да видиш србско круно свјетло,
Ну да видиш мио господару!
Та да видиш ту гујину гадну:
Из главе јој војска излазаше!
Црна војска, та броја јој нема.
Чудна војска Лазо излазаше,
Чудна војска чуднија мложина:
Пола војске жуте и зелене ,
А пола је жуте и прјецрне;
На првој је зелено одјело,
Ово зелено жутим изшарано
На другој је то црно одјело,
Сво је црпо жутим изшарано.
Црна војска, а црња јој сила,
А мложина, да јој броја њема.
Сва та Лазо силовита војска,
Ка Сибиру води текнијаше,
Текнијаше гољемој мостини.
Када војска на по моста дојђе,
Са србском се на њем удараше;
Те са Моста обје пропадаху,
Пропадаху у Сибира мутна.
Када војска на по моста бјаше,
Провали се мостина велика,
Не оста му ни трага ни гласа.
Опет војска Сибиру текњаше,
Ал' Сибира прјећи њемогаше;
Већ сва војска у Сибир падаше.
Како која војска пропадаше,
У Сибира мутна и крвава,
Тако ми се љеши надимаху,
Е реко би хоће оживјети;
Те удара смрадом њечувјеним;
Сибир вода даље односаше,
Односаше усмрђелу војску,
Односаше љешје усмрђело,
Пола људско, а пола коњичко.
Друга војска из главе јој куља.
Друга војска, а и друга сила.
Већа војска, већа црна сила,
Те по гуји даље удараше,
На другом се крају устављаше,
На другоме, а' на западноме,
Под врлетном високом планином.
Како која све по рједу војска,
Како која силовита војска,
Како која на планину појђе,
А за оном наше мало војске,
Наше војске боне и рањаве;
С планине се стрмо отискује,
У амбиса велика бездање ,
У амбиса прјепуњена мраком.
Гром грмљаше муње сијеваху,
Те мораху силовиту војску,
Силовиту војску змијурине,
Е реко би сав се свијете Лазо!
Сав се свијет у ад претворио;
Те из ада страшила изљећу.
Ниђе живе душе од Србина,
Сву је земљу змија опасала,
Опасала па је позобала,
Љута змија, а са својом војском.
Неостале виле на брдима,
Нити оне красне самовиле,
А на нашим високим брдима
Ниђе ништа у свом свјету нема
До те једне големе хаждаје,
Што бљуваше силовиту војску,
Силовиту војску без прјестанка.
Ни мора јој ништа њемогаше,
Нити мора ни водана страшна.
Свуда војска ником изницаше''.
Сан казива царица Милица.
Сан казива србском цару Лази,
А Лаза је сана саслушао.
Кад је Лаза сана саслушао,
Госпођа га кроз плач запиткује:
''Казуј царе србска круно златна,
Казуј сана, од Крушевца главо,
Добро хоћеш, ама право кажи,
Ако мога сана разумијеш ?''
Царе Лазо оборио главу,
Слушајући сана царичина,
Па је љуби кроз плач говорио:
''Ја бога ти царице Милице,
Ја бога ти моја вјерна љубо,
Вјерна љубо висока госпођо!
Чудан санак уснила си љубо,
Чудан санак, а у чудан данак!
Добро хоћу, а зло казат морам:
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да се ведро небо цроломило,
Над Србиом нашом саломило:
То ће србско пропаднути царство,
Србско царство и србско господство.
Што су звјезде сјевјеру прјебјегле:
Оно ће нам остат' сиротиња,
Сиротиња слаба и нејачка,
Без заштите и без браниоца,
Без отаца и без хранилаца,
А под кровом тог неба ведрога.
За дом ће се туђин нагонити,
И снагом се њеноме служити;
Те ће своју славу вјеличати.
Што остаде моја вјерна љубо,
Што остаде госпођо Милице!
Што остаде на сјевјеру свјета,
Мало свјета модра и блиједа:
Оно ће се подић сиротиња,
Сиротиња слаба и нејака,
Кад одрасти и до снаге дојђе,
Потражиће своје, ђедовине;
Ал' ће туђин саломит' јој силу,
Те њом своју величати славу.
Сиротиња биће боја љубо,
Биће боја госпођо Милица!
Љута боја, дуга и крвава;
Ама заман госпођо Милице,
Ама заман наши јади вељи!
Што Даница крвава изађе,
Те побјеже југу крвавоме:
То ћеш остат' госпо удовица,
Удовица црна кукавица!
То ћеш остат' да Србиом владаш,
А у крви људској и коњичкој.
Остаће ти друге удовице,
Удовице црне кукавице,
Које ће ти к југу прјебјегнути,
Тамо тражит крова и заштите,
У јужноме Синишином царству;
Ал' и њему дуго бити неће.
Јер што госпо царице Милице!
Што Даница југу одлазаше,
А на југу тамну и крваву:
И тамо ће остат удовице,
Удовице црне кукавице;
Те прокукат' Србинова мајка,
Србинова и Србије мајка,
Тамо бјегат' у шуме пустаре,
Те градити цркве и олтаре,
Монастире божје задужбине;
У њима се живу Богу молит:
Ама заман Господ непомаже,
Тужном Србу, њејачкоме робљу.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је мјесјец, на земљицу пао,
У крви се људској утопио,
У тој људској и коњичкој крвци:
То ће теби госпођо Милице,
Царе Лазо изгубити главу!
Изгубиће русу са рамена,
Русу ћу му одсијећи главу,
На поругу свијету србскоме,
А на укор свом роду људскоме;
Те ти тако пропаднути Лазо,
А заједно са србскијем царством,
Србским царством и србским господством.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је сунце на земљицу пало,
Да се јарко сунце разпануло,
Те комађе на земљицу пало,
У крви се црној утопило:
Оно ће нам моја вјерна љубо,
Оно ће нам госпођо Милице,
Оно ће нам велике жалости!
Раздјелити народ свеколики,
Раздјелити у црно завити;
Те на вјеки браћу раздвојити:
Да брат брата свога непознаје,
Ни по вјери ни језику своме,
Те се брат' брата на вјеки туђити,
Ах, туђити горе њег туђина.
Авај, нама горе нег душмана!
Брат на брата моја црна љубо,
Брат на брата руку подизати,
У својој се крви утапати,
А за туђе ползе и користи,
А на своју тугу и невољу.
Што комађе од тог јарког сунца,
Што комађе госпођо Милице!
Што се свјетли пливајућ' по крви:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
Наша свјета вјера сачувати,
Сачувати мутна и жалостна;
Пропаш ће нам цркве и храмови,
Пропаш ће нам бјели монастири,
Попалити школе свјеколике:
Те се србска изгубити слава,
У књигама србским попаљеним.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да се парчад од тог јарког сунца,
Да се парчад у крви топљаху,
Па из крви више неизлазе:
Оно ће ти моја вјерна љубо,
Оно ће ти госпођо Милица!
Изтурчит' се Србадија млада,
Србадија тужни Јаничари;
Те на своје руке подизати,
И своју ће славу угасити,
Потлачити образ и поштење,
Потлачити вјеру и језика,
И свјетило крвцом помрчати:
Те пропасти србска слава стара,
Србска слава и србско поштење,
Србски образ и србско господство,
А настати туркушињ робље,
Што остане Срба нетурчених.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је гуја Крушевац обвила,
Сав Крушевац и Србију нашу:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
У њемука угњездјети Турци,
Црни Турци тежки насилници,
И латини божији издајници;
Те ће тако пропанути красна,
Пропанути србска царевина,
Царевина србска господштина,
Од Турака и од тих Латина:
Те Србија бити њихно робље,
Њихно робље, одсад па довјека.
Што на њојзи ниђе краја није:
То ће наше свеколико србство,
Пропанути, моја вјерна љубо,
Пропанути у робство завити,
Ах, у робство црно вјековито!
А то ти је све ова прилика,
Ев прилика моја вјерна љубо,
Моја љубо госпође Милице:
Само Лаза бориће се тужан,
Без помоћи Марка и Драгана,
Без помоћи Драга и Радоја,
И осталох Бана и жупана,
Без кнезова и војвода силних.
Бори ће се па ће и пропасти;
Те у црно увалити робље,
Упалити Србе и Србију.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице:
Да су до два краја на гујини!
Ово су ти ев' ове прилике:
Што је краја на Сибира води,
На Сибира вода прјевеликој;
На Сибира мутна и крвава,
И на њему мостина велика,
И на овом наша бљеда војска,
Наша бљеда и прјемодра тужна;
Што се с моста у Сибира руља,
Турајући, ту гујину војску,
Ону жуту и зелену војску,
Ону црну и прјежуту војску,
Што ми смрди смрадом прјеонаким:
Оно су ти србски соколови,
Оно су ти србски изгнаници,
Што ће с' борит за србско господство,
За крст часни и вјеру србинску,
Бориће се вјечно и довјека;
Но душмапа завладати неће,
Докле траје Срба и једнога.
Као што су и ти наши стари,
Наши стари и прјестари прједци,
Борили се на Сибира кљета,
За Сибира, а за србску пјесму,
Борили се, па и пропанули;
Те га туђи освојише људи,
Туђи људи и туђи народи.
Освојише Србе проћераше,
Да с' скитају по бијелу свјету,
Као пчела по шарјену цвјету.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Што си снила оног другог краја,
На високој стрмјеној планини,
И на њојзи војску убојиту,
Убојиту војску израњену,
Израњену и прјебону војску,
Оно мало србске тужне војске,
Оно мало огољеле војске,
Тек се виде плаветне доламе,
Тек се виде црвјене јаздије,
И чакшире бјеле издјеране,
Од чизама ни спомјена нејма,
А калпаци махом изсјечини,
Без челенка и без перјаница,
Што гујину војску одтурују,
У амбиса даље отискују:
Оно ти је моја вјерна љубо,
Оно ти је госпођо Милице!
Оно ти је комад, земље мале
Ђе ће нам се Србин заклањати,
С дивовима тужан братимити,
Са вилама тужан сјестримити,
Само да си госпођо Милице,
Тјек саклони од силних душмана,
Од Турака и тијех Латина.
Отље ће ти слобода изнићи,
Коју ће ти Србин доживјети,
Посље дугог прјечемјерног робства.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да из главе те прокљете змије,
Излажаху до двје силне војске:
Једна војска жута и зелена,
А друга та жута и прјецрна,
И што су се двије змије љубо,
И што су се госпођо Милице!
Саставиле те у једну слиле,
Осојкиња и та присојкиња;
Те из главе изпуштају војске,
Изпуштају војске силовите,
Те на Сибир воду ударају,
И на ону високу планину:
Оно су ти моја вјерна љубо,
Оно су ти госпођо Милице!
Оно су ти до двје вјере туђе,
До двје вјере и до два народа,
Сложила се госпођо Милице,
Да позобљу србску царјевину,
Царјевину србску господштииу,
Да униште србску славу стару.
Што је војска жута и зелене,
Она ти је војска агарјанска,
Агарјанска војска пексимијска,
Пексимијска прјеко Црна мора
Незванога госта проклетога:
То је војска црне Турадије.
Што је војска моја вјерна љубо,
Што је војска госпођо Милице!
Што је војска црна и прјежута,
То је војска Гуга Аљемана,
Црних Гота и црних Јузуна:
То је војска тих латина црних,
Што нам нашу земљу отимају,
Што нам шокче Србадију луду,
Србадију луду неодраслу'',
Тако царе сана казиваше,
Тако Лазо сана толковаше.
Тако снила госпођа Милица,
Тако снила честита царица,
Тако снила тако се и збило.
I. ''Диплома.
За уваженије вјерне ваше ревности и млогогодишње службе, за освидјетелствованије особеног нашег к вам благоволенија, желећи установити добар поредак, како међу чиновницима, тако и међу народом окружија Крушевачког, тек скоро Божијим промислом под наше крило подпадшег, постављамо ми вас љубезни Петре Лазаревићу ! Старјешином среза Крушевачког, окружија Крушевачког, производећи вас на вишији степен, чин полковника нашег. Производећи вас у високи чин овај и вручавајући вам отлично званије ово, надамо се од свагдашње ревности и вјерности ваше, да ћете се ви способним одправљенијем званија вашег, мудрим поведенијем, примјерним и чиновницима и народу тамошњему, и заданом нам вјерностију вашом, како чина и званија, тако и особите милости наше достојним показати, к задовољству нашему, срећи народа тамошњег и особеној чести и отличију вашему. К освидјетелствованију постановленија овог издајемо вам диплому ову подкрјепљену подписом и печатом нашим.
№ 180 Милош Обреновић.
19. Јануара 1836. год. књаз Србски
у Крагујевцу по заповести књажеској Паун Јанковић
секретар књажески''.
Печат се врло добро сачувао и око крста са 4 огњила пише: ''Милош Обреновић књаз серьбскій''.
II. ''Диплома
Постављавши вас љубезни Петре Лазаревићу! у чину полковника нашег старјешином среза Крушевачког у окр. Крушевачком, имајући то нарочно намјереније, поставити вас доброг поредка ради међу чиновницима и народом окружија, постављамо вас купно старјешином свију војених чиновника у реченом окружију Крушевачком, имајући бити њима, како примјером добрим у поведенију, тако и наставником у испуњенију дужности њихни. Они ћe се вама у свему повиновати, а ви ћете им пут к извршенију њихни дужности показивати. Сви пак, како ви, тако и они, подлежаћете војеној команди Моравско-Подринској, која се сада у рукама нашег возљубљеног брата дивизионог генерала г. Јована Обреновића, налази, и односићете се к њему по наставленију нашему, које је издано за све чиновнике војене. Ко освидјетелствованија поставленија овога, издаје вам се диплома ова подкрјепљења подписом и печатом нашим.
№ 184 Милош Обреновић
19. Јануара 1836 год. књаз србски.
у Крагујевцу по заповести књажевој
Паун Јанковић
секр. књажески''.
Наупара, или Наумпара, је монастир прекрасан још неолепљен, а тако и треба, иначе му се старе и прекрасне шаре неби виделе. Њега је, по причању, подигао деспот Стефан високи, син цара Лазара Грбљановића, докле је још седио у прекрасном Крушевцу. Добра 2 часа има од Крушевца до Наупаре, и овде се већ свршава прекрасна равница расинско-крушевачка. Он лежи, или као што тамо и све до преко Шара у Правој Србији кажу ћути, на прекрасном брдашцу, покрај кога протиче речица Расина. Са сјеверне његове стране за 20 и нешто више хвати познаје се где је била звонара са звонима, у време деспота Стефана високог, у које је доба од Мусије 1413. год. опустио; али не порушен, као и црква у Крушевцу. Погрешан је надпис његов:
''Во времје благовјернаго господарја књазја србьског Милош Т. Обреновића и при високопреосвјашчењејшаго митрополита всеја сербији - има млого до све Србије!? — господина Петра Јовановића обновисја храмь сеј пресвјатија богородици, чеснаго јеја рождества трудом и иждивенијем господина Стојана Симића сь братом своим Алексом. Обновише је за свој вечити спомен в љето Христово 1835. Настојатељи бише при иждивенијем истога храма Сава Петровић, архимандрит св. Романа и Пахомије Јеромонах тојажде обители''.
Погрешка је у томе, што се тада монастир овај није обновио; но само изчистио и отворио управо. У ову погрошку, као да су га подигла поменута г. из развалина, и као да је у овима и био, пао је и наш вредни г. Милићевић. На монастиру је, као и у крушевачке цркве, два прекрасна кубета, и то западно мање, на четирн управо четвороуголна боја. Крстообразност његова од крушевачке разликује се у томе, што ова излази из оклуглине и пo томе, као и начину зидања рекли би: да је ова дивна светиња млого старија, од цара Лазара, а можда је у то доба преправљана. Напослетку о њеној старини није ни потребе толико говорити, кад се ова неможе одредити без дата, која се још нису одкрила, а можда ћe се што скорије одкрити. Да није била сва разорена и у развалинама јасно сведочи гробље старо са сјеверне стране; али из турског доба, као што на једном одбијеном биљегу писаше:
''† àõèã. здје лежи Момчил'' и т.д.
Кад реко смо да ће се можда скоро одкрити јемчи нам ово: што се крај сјеверног дувара, од краја олтара, кроз овај, па све до зида, кои одваја женску, од мушке цркве, чује нека потмула шупљина; што на том месту огромне опеке у помосту — патосу —пропадају и т.д.; што је отац надзиратељ, постриженик патриаршије српске — пећског монастира у Правој Србији, - добио епискупски благослов: да може отворити и видити шта је унутра; и што ћe се тада ма шта пронаћи, по чему би се старина овог монастира опредедила. Ми овде узгред напомињемо: да ћe се ту ма што наћи, а да смо слободни у свој земљи нашој, и да нема опасности од изказа, казали би: како су се игде као и какве скривнице, и рад које цели у нашим старинама градиле и правиле, штo jĺ у нас савршено непознато. Напред можемо рећи за ове и овакве скривнице под помостом: да су чисти подруми, у које су мртва телеса калуђерска затварали, остављајући их, да виде хоће ли се или не посветити ? Ако је од затворених, које одма поддожно било процесу разтварања, погребавали су га одма, а ако које није, држали су га до 3. год. па ако је за то време учинило ма, какво чудо, или бар није иструлило а пожутило: је тада су га признавали за свето. У време опаспости трпали су грубље ствари потребне и сасуде и т.д.
— Чудна је ствар у наших дивних и прекрасних старина, да, што су год старије, све им се више и више украси од камена и осталог састоје у основи точка, или вечности, огнила, или опет вечног живовања и т.д.; па тако је и овде на овом монастиру нашем, кои заслужује више обзира, поштовања и т.д. нo што му се поклања. Бар његови дивни и у сваком обзиру и народски и вештачки украси: точкови или вечности; двоглави орлови; огнила, и разни украси, на освову њихових изгледина; грмово лишће, лдале и т.д. требали би наше вештаке да привуку себи, ради усавршавања у собственом знању. Начин зидања, основа и карактер здања у старосрпском начину зидања и остало, ваљало би да послужи, нама, тако рећи дивљацима и варварима, у односу према нашим дивним и чудним, предцима и да ове и чисто народске, и религиозне православне и из српске до христианске и у христијанској вери, споменике скроз и скроз проучавамо.
— Из Трестеника, или старе Осаонице, код које је,- но преко Мораве, а у старини Црне реке, - некакав разорен градић, на краичку стрменитог брдашца, за 1/4 часа долази се у мр. Љубостињу. Да л' се ове урвине, од града, нису звале негда Осаоница, која је ваљда од своих развалина постала тако знатна, да се и данас каже, кад се ко презире, а тај се презрени увршћује у знатне људе: ''3на он за те, као цар за Осаоницу''.
Из оне дакле можда старе Осаонице, а садањег новог Трстеника, пролази се преко Мораве; те се, прекрасном долином, дође у диван и прекрасан монастир Љубостињу, задужбину, по причању, царице Милице. Монастир је на прекрасној месности, коју окружава и још више краси, од сјевера планиница Каменџар , покрај које протиче речица Самарица тако прозвана због брда из ког извире у јагодинском округу; од источне стране монастира планиница Вељаглава, па спрам монастира Јувор; између овога и даље југу брдашца Сухога протиче речица Сушица; иза Сухог иде Ветерник планиница, а са западне стране планиница Татарна, тако прозвана због тога: што је негда ту био логор татарски, из ког су на поменути град нападали. Ово је, веле, било пре Косова. Самарица река, у коју се ниже Камиџара улива Дубичка река, од ове се планине па све до утока у Мораву зове Љубостиња. Она прима млого мање поточиће, од коих је знатнији Сушица, Мутник, Татаран и још неки други. Монастир око себе има довољно простора, особито са јужне и југо-источне стране, а ограђен је старим зидом, кои зову град; има прекрасну кулу, или звонару, направљену 1850 год.; конаке и све потребно.
Сама је црква по себи дивна, огромна и велика, прекрасно украшена грбовима разним и из ових изведеним шарама. Она је крстоизгледна. На саставу пречага крста подиже се огромно 8 уголно и са 8. узких прозора, кубе, а при западњем крају друго мање, на четвороуголној крстообразности великој, у којој је изнутра скривница. И на овом су кубету 8 прозора, а и само је 8 уголно. Над певницама, или крацима пречага крста, подижу се прекрасни камени крстови; олтар је округао, као и у свију наших старих светих задужбина. Над прозорима, испод ових, и над вратима свима, дивни су украси изрезани у саматвору камену, а престављају шаре и украсе имају које основе у грбовима српским, а нарочито династије цара Лазара, са изредка умешаним лалама династије Неманића. Испод и надпрозорних кубенцета подижу се разни украси изрезани у камену, као и на овоме самом и т.д.
Које вештак, ко има дара и воље зато, ваљало би му да иде по српским старим задужбинама, да их снима, као што чињаше мој друг г. А. А: понтоњерски подпоручник; због чега и нехтедо смо снимати ове украсе, кад ћe их вештији боље и правилније снимити. Сва је црква споља, а по готову и изнутра, умазана и олепљена, чиме се и показује наш варварски поглед на дивне украсе и старине наше, које су тако зидане; да се и узидни и ванзидни украси, у зидовима, стотинама векова гледају, а не да се ови замазују и лепе. Срце нас боле, кад видимо, да ниже стоимо и од наше браће у Правој Србији под Турцима, у овом погдеду. Пример имамо нарочито на Грачаници на Косову, која, као и све наше задужбине несрушене и неоправљане тобож, стои још неолепљена и неумазана. Кад смо их онако кушајући запитали: што не олепе св. богомољу ? одговарали су нам, с поносом: да би се црква и старина покварила и нагрдила.
За нас овде просвећене, и у додиру са цивилизираном Аустро-Угарском и за наше стручне људе у овоме, незначи то ништа; но замазуј све и сва, што пре то боље, и што више и дебље, да се непознаје старина, то већма одговара науци новој у техничкој грађевини ? ! и т.д. Пример нам је ова дивна и преузвишена Љубостиња, коју замаза инџинир неки г. Невоља, кои је оправљаше 1850 год. по причању старешине монастирске. Шта више баш и при нашем доласку у ову светињу, мазале, замазиваху и малтерисаху понешто, а радионица, римокатоличких и западних облика светитеља, рађаше у велико ове. —
Одкуд је Љубостиња добила своје име, ништа се по писменом и оставшем незна, а народ прича: да ју је кнегиња и царица Милица подигла из супружеске милости и љубави према погинулом свом мужу, бившем цару српском Лазару, а од смрти мученику за народност српску и српском свецу, То је дивно чудо, да где год је каква женска или подизала какав споменик, или се догодио какав догађај, у кои је и женско, ако не играло прву и најглавнију улогу, а оно бар било; — сва се та места зову оваквим и подобним именом имајући корен један и исти љуб са разним свршетцима, као: Љубетен, -а неки Љуботрн - окрајак Шара, где је се девојка убила, што су се зa њу два драга уморила; Љубанце, код Скопља, Љуботен задужбина женска, а сада разорена црква више Скопља; Љубен у битољској нахији, Праве Србије; Љубан, или Љуботен, у Елбасанској нахији планине и развалине, где су се по два момка уморила за девојке, као и на нашем Космају и т.д.
Незнајући дакле прави и главни узрок са ког је основан овај дивни и прекрасни украс наше прошлости, прелазимо мимогред, као и све у кнежевини, на његову унутрашњост. Она се дели на два главна дела и то западни, под малим кубетом, и источни, или главну цркву, под великим кубетом, које држе четири четвороуголна стуба. Тако на првом јужном, а са запада, стубу стои огроман још једва познавајући се св. Симеон српски, више њега неки други, а са запада опет неки српски ког је натпис сав тако изкварен, да се неможе да прочита; више овога св. Сава српски, први архиепискуп; више њега св. Максим архиепискуп срп., и још један српски светитељ, ал' се неможе да разпозна. На сјеверном стубу, са јужне стране, долази св. Јован Дамаскин; ниже њега св. Студит Теодор, у црвено-рујном царском оделу са крстом и појасом белим украшеним драгоценим камењем. Од запада св. Аранђел и Гаврил у црвено-рујном оделу; више њих неки други светац. Од сјевера св. Јеврем Сирин са још једним више себе; са источне стране:
ñâåòè GFåîäîñè… íîâè àðõèåïèñêuïü ñðüïñêîé
и више њега св. Козма. Кои је ово св. Феодосије, или Теодосија, нови српски архиепискуп?
Српски свеци сви имају одежде састављене из српских тробоја, које ми зовемо српским, т.ј. ако je одежда бела, онда су по њој само плави, или црвени крстови; ако је црвена, бели и плави;
ако плава, црвени и бели и т.д. Иза јужних стубова, а под прозором јужним округлим, као и сјеверним, у зиду овом — јужном — стои полукружна изидотина, као обод какав. Она се уздиже над гробницом неког светитеља, а у њој је под оном, изидотином, скоро премалан један, дуг, коштуњав, црвено-риђасто-кестењасте браде, бркова и косе, светац у царској, но не црвено-рујној, већ отворено црвеној, долами до земље, са жутим широким обтокама, около ове дреје, и на обе стране разрезотине од грла па до ногу. Боја ћe ова бити премазачева, а не првобитна. На њему су чизме, жут појас и круна црвена, око које савија се светитељска светлост, а руке су му прекрштене на прсима. Облик и тип је чисти српски у свему. Под њим је у помосту камена бела поклопница, врло просто израђена, и на врху њеном, а спрам главе обода светитељева у полукруг, пише
† àñå ëåæè Ñòåôàíü êåñàðà îóãëåøå ñûíü †
У препрати над вратима у источном дувару, а са западне стране, стои полукружна продугуљаста удубљеност и у њој св. Богородица, држећи малог Ис. Хр:, на левој руци; два анђелчића до појаса више њене главе, а она десну пружа руку, да довати подносећи јој се пергаменат, са још једва познавајућим се остатцима од натписа:
ïðèìè âñå ñâåòà ñìåðåíîå ìîëåíèîå ìîå ïðåìèëîñòèâà
îóòhm ”å ”áë äèvèöå è ïðüñòè ñüãðhøhèîå ñ ” íu ìîîåìu ïðîãíhâüøàãî áîãà è ñïàñà íàøåãî èñ. õ ” òî è ìíh íåäîñ
даље избрисано па се наставља
äîìu òâî…ìu ïîäîáà…òü ñâåòíèîà ã ”è âü äëüãîòîó
äíè è êòî изб. ïðèíîñ изб. ñìhð изб. ìàêàð изб. ëhïîò ”u w ðîæäüñòâà õ ”à á ”ãà изб. F Vuò
Познаје се да нека калуђерица подноси овај натпис на пергаменту св. Б~ци и то са леве страве врата. А та, по свој прилици, неће бити никоја друго до царица Милица, као калуђерица. Натпис је овај на беличарасто црвенкастом пољу са плавкастим писменима, и он ће значити, ваљда, по свој прилици, кад је ова црква грађена. Осим ових биле су још три полукружне продугуљасте издубљености са јужне, и толико сјеверне, стране; међу овима су били неки свеци женске са надписима; али се сада неможе ништа ни знати ни прочитати. Осим тога што су Турци кварили, вртили очи свецима, посеве и т.д. брисали и стругали надписе, и наши су сву јужну страну тако заћапали, да стои само груби модрикасто прљави данашњи наш кумсал или тако звани малтер.
Испод врата ових и прага у простом и грубом камену, изшараном лазаровске династије шарама, стои ово неколико писмена који значе:
ïðîòîìàèñòîðü — áîðîâèêü ðàä
Између свршетка речи протомајстор и почетка Боровића, избијена је још 1 1/2 врстица, у којој се по нагађању само, као познају трагови писмена öüðñò избр. ñðáñê избр. За ово се нејамчи. Сад долази прилично знатна стварчица, која се истина неможе ни из далека уврстити у старе срп: вештине, коима се одликују надгробни споменици патриаршије наше; али је ипак ствар за сваког Србина драгоцена, па биле, или не, ту кости српског владаоца деспота Стефана Високог, сина цара Лазара. Испод јужног округлог прозора у препрати, или као што овде зову женској цркви, стои висока за 4. стопе камена гробница, дугачка 1. хв., а ширина јој се неможе одредити, што је половииа исте узидана нарочито у поменути јужни зид. Гробница је отварана и плоче њене познаје се да су биле лупане и разбијане.
За ову гробницу прича се, као што напоменусмо: да је деспота Стефана Високог, сина цара Лазара; али се ми јако сумњамо, узимајући њен размер и остало у обзир. Ово је само тек народно веровање без икаква доказа, као да је тобож и она напоменута гробница са поклопницом и са оним натписом, над собом Стефана сина кесара Угљеше. Ова ће бити по свој прилици рака каквих светих моштију, можда св. Феодосије, а Стефанова, кога од његових рођака, браће, сестара или кога другог. Камен није најбољи, а и украси показују време из кога су, кад је се све српско почело клонити своме заласку и својој пропасти. Главно је, што је опет узето из народног веровања до христијанства. И овде су огнила са грмовим лишћем и т.д, као знак смрти и вечна живота. У сјеверо-западном углу ове препрате стои за 2 1/2 стопе узвишеност једна скоро омалтерисана, за коју причају, да је гробница царице Милице, као калуђерице. Веле, да је њена камена, труња млого лепше и боље украшена, нашарана и изрезана, а и камен је бољи од овог Стефанове труње; али је скоро сва излупана и изобијана: те су је, тобож, с тога, и замазали. Одма на дувару западном спрам ове гробнице у углу стои овај надпис белим писменима на плавом пољу:
áëàãîâhðíà è áëàãîvåñòèâà è ïðhâèñîêàà
ãîñïîã" êíåãûí" Ìîëèöà öàðèöà
Од надписа, идући са сјевера југу, по западном дувару, стоје два велика, у црвеном царском оделу лика. На првом су шаре, по овој царској црвено-отвореној дреи, а на другом до врата, опет шаре са белим крстовима. Више њих је мали Ис. Хр. Они оба имају савршено једнаке круне. Оба су преко леве руке, претурили појасеве беличарасте украшене скупоценим драгим камењем. Код оног до врата, белим писменима, у плавом пољу, у 8. врстаца пише ово:
âü õ ”à á ”ãà áë ”ãîâhðíûè è ïðhâûñîêûè è á ”
ãîäðüæàâíûè Ñòåôàíü êíåzü Ëàzàðü âüñhìü
ñðáüë…ìü è ïîäuíàâñêûèìü ñòðàíàìü ãîñïîäèíü
Да ово означава Стефанова брата Лазара, јасно се види, а то се тврди тим пре, што Стефан са једним женским лицем стои са јужне, или десне стране, врата и до главе његове стои тако исто у плавом пољу, белим писменима у 6. врстица овај натпис:
âü õ ”à á ”ãà áëàãîâhðíûè è ïðhâûñîêûè è
áîãîäðüæàâíûè Ñòåôàíü äåñïîòü âüñhìü
ñðüáëhìü ïîäuíàâñêûèìü ñòðàíàìü ãîñïîäèíü
До њега је одма женска слика, такође, као и Стеван у плавом пољу, а у отворено-црвеној царској дреи, као и Стефан, са белим шарама. Дољња јој је дреја плава са белим крином изшарана. Она је нешто мало нижа од Стевана, а више глава њихових крунисаних крунама, високим, но не Неманићским, спуштају им два анђелчића трећу круну. Десни анђео једном руком додаје и скиптар Стефану, на ком је отворено црвена дреа изшарана белим круговима, у коима су двоглави бели орлови. Појасеве своје и они су претурили преко левих руку у два краја, а изшарани су и украшени скупоценим драгим камењем. Деспот је Стефан вишији и од овог женског лика, које ће му по свој прилици престављати жену, и од она два са сјеверне стране врата, кои ће, по свој прилици, престављати два његова брата, кад је морао с њима да подели власт и државу своју нагнан Турцима.
Што се овде и трећа круна спушта више круне на његовој, и ове женске слике, глави; то ће бити та околност: што је он, ипак и по недели власти са браћом, опет био врховни господар над њима. Једнаки наслови спроћу глава означавају једнакост у земљама и властима и т.д. Код оног женског лика, као и код оног до Лазара, био је надпис, ама се ништа неможе од истога прочитати. Имамо још у своду да напоменемо живописаних неколико васионских сабора у коима заседавају грчка цареви. Тако на једноме пише ово, колико је се, могло са ниских љествица, прочитати :
ïðüâû âüñåë…íñêûè ñüáîðü kñ. ñòè ”õü wöü ïðèñåäíèöè áûëè
Мина и Аполинарије Константина града'' и т.д. Одломке натписа напечатаних у Гласнику , за које се кажу да значи кад је црква она грађена, ми нисмо могли спазити; што нам остаје на жао. А натписе наведене овде већ познате само с тога наводимо: што их ваља читати онако како су написани, а не по ма чијим поправкима. Нестои читање благодрüжавни; по богодржавни и т.д. При поласку показа нами отац игуман ове свете обитељи, Данило Симоновић, једну стару цару римску, и на поискавање наше поклони је народном музеуму, што је већ извршено.