Српска уметност у средњем веку. Књига друга, XIV-XVI век

Војислав Ј. Ђурић, Гордана Бабић-Ђорђевић

 

4. УМЕТНОСТ У БОСНИ: ИЗМЕЂУ ЈАДРАНСКИХ ГРАДОВА И СРБИЈЕ

 

 

Распад Српског Царства и појава обласних господара створили су нове околности за уметничко стварање. Краљ Марко, браћа Дејановићи (Драгаш), Бранковићи, кнез Лазар, Балшићи и босански бан Твртко били су најистакнутији међу онима који су полагали право на немањићко наслеђе - било због сродства са старом династијом, било због раније стечених положаја. Неки од њих имали су и подршку високих црквених установа са свог подручја. Босански бан Твртко могао je да истакне најмање два разлога: у његовој су се држави нашле, наслеђене или добијене борбом, широке области које су претходно држали Немањићи, a сматрао се и њиховим сродником. Није од малог значаја било ни то што му je припао манастир Милешева, седиште милешевског митрополита, где je лежало тело св. Саве Српског. Православном становништву Босне милешевски епарх био je највиши црквени поглавар. Када се 1377. Твртко крунисао „сугубим венцем“ за краља Срба и Босне, озваничио je своје дотадашње намере, a неке од установа прилагодио немањићким. Сва je прилика да je на његов захтев састављен и први родослов српских владара. У сложеним верским приликама у босанској држави, са својеврсном босанском

 

 

191

 

Основа цркве Светог Николе код Високог

 

 

црквом и с присуством католичког и православног становништва, створио je шире могућности за развитак црквене уметности латинске и српске.

 

Крајем XII века још je бан Кулин са сарадницима подизао камене цркве, од којих je у једној био и његов портрет, али од њих, сем натписа, нису остали трагови. [1] У време бана Нинослава, четрдесетих година XIII века, била je изграђена католичка катедрала Св. Петра у Врхбосни, мада су се на његовом двору употребљавале православне литургијске књиге украшене на исти начин као и оне опремљене за вернике у Србији. [2] Остаци понеке једнобродне цркве романичког стила могли би бити из његовог доба. [3] Тек je владавина бана

 

 

192

 

Стјепана II Котроманића, и то у време пред саму средину XIV века, донела трајнија уметничка опредељења: путовања уметника из Приморја у Босну ради посла учестала су, a изградња je у целини појачана.

 

Тада су, управо, уз дозволу и помоћ Стјепана II, фрањевци подигли, у његовом престоном месту, Високом, на локалитету Миле, доста велику цркву Св. Николе; она je, изгледа, касније постала крунидбени храм босанских владара, a у њеној су крипти неки од њих нашли покој. Остаци цркве показују да je имала четвороугаони, широки наос, некада покривен дрвеном таваницом, и много ужи, дугачки презвитеријални део, закључен пространом апсидом, првобитно наткривен готичким сводом са ојачавајућим луковима; тип je проповедничке цркве какву су неговали фрањевци, заједно с доминиканцима, на јадранској обали. Од приморских цркава разликује се издуженим хором, што je, вероватно, последица угледања на истовремене мађарске храмове. Правоугаона сакристија, са северне стране олтара, била je неопходна за католички култ. Снажни спољашњи контрафори обезбеђивали су њену стабилност као што je то у готичком градитељству било правило. [4]

 

Пред Твртково крунисање за краља помињу се још четири фрањевачка манастира, која су, вероватно, у његово време подигнута: у Сутјесци, Олову, Зворнику и Сребрници. Археолошки остаци и писани извори показују да су крајем XIV или почетком XV века биле подигнуте фрањевачке цркве још и на Бобовцу и у Бакићима код Олова, a извршена je и готичка прерада фрањевачке цркве Св. Марије у Јајцу. Све оне које су испитане (Бобовац, Сутјеска, Бакићи, Јајце, Сребрница, Зворник) показују готово истоветан план: широк брод и ужи, правоугаони презвитеријални простор.

 

 

193

 

Тиме су сличне са знатно већим и развијенијим, па и старијим црквама проповедничког типа, какве су проносили фрањевци или доминиканци по јужнодалматинским, дубровачким и зетским градовима, a блиске су и с неким нешто старијим црквама у унутрашњости Србије, које су подигли приморски мајстори. Понегде каква појединост одскочи од уобичајене целине: на Св. Марији у Зворнику источни зид добио je уски испад над којим се, вероватно, дизао свечанији звоник на преслицу; уз источни зид цркве у Бакићима су темељи двају стубаца, чија намена није јасна; уз олтарски простор Св. Марије у Јајцу изграђена je мала, четвртаста сакристија. [5]

 

Писани извори сведоче да je католичких цркава по Босни, као и у Србији, било у другој половини XIV и у првој половини XV века знатно више но што су оне до сада археолошки откривене. Ha подручју Србије су претежно биле парохијске, док су у Босни, великом већином, манастирске, пре свега фрањевачке. Њихово ширење je пратило развитак рударских средишта, у којима су Саси или чланови трговачких колонија из приморских градова, највише из Дубровника, представљали добар део становништва. Три фрањевачка манастира у Босни била су основана уз „столна места“ босанских владара: Св. Никола у Милама код Високог, Св. Гргур (Григорије Назијански) у банском двору у Сутјесци и онај непознате посвете у Бобовцу. Приступивши католичкој цркви, владари су их присвојили за своје маузолеје: више чланова владарске куће било je сахрањено у Милама, a међу њима Стјепан II Котроманић иТвртко I; на Бобовцује пет гробница, од којих je једна Твртка II, док се за две с правом претпоставља да су краља Остоје и краљице Доротеје.

 

 

194

 

Изградња католичких цркава настављена je, у духу који je владао у претходној архитектури фрањеваца, и под последњим босанским владарима. Ницали су нови манастири у Крешеву, Фојници, Врандуку и на другим местима, или су оправљани и дограђивани стари. И сами владари су почели да подижу католичке храмове као своје задужбине: краљ Стефан Томаш Св. Тому у Врандуку, краљица Катарина Св. Катарину у Јајцу, итд. Ретке су оне, настале у последњим деценијама босанске самосталности, које су пронађене или које су се макар и делимично сачувале. Таква je, на пример, фрањевачка црква Св. Марије у Варошишћу код Врандука, започета 1449, на чијој се уметничкој опреми радило и 1462. године. Једнобродна, без суженог светилишта, с тространом апсидом ширине брода, имала je ниским зидом одвојен презвитеријални простор од наоса, и правоугаону, малу сакристију. Тако се типом нешто издвајала од ранијих фрањевачких манастира. [6] Ближа им je била, међутим, црква Св. Иве у Подмилачју код Јајца, можда некада парохијска. Њен узор могао je бити Св. Никола у Високом, читав век старији: готово да су једнаког плана, сем што Св. Иво има, уместо тростране, петострану апсиду, a над западном фасадом четвртасти звоник. [7] Дешавало се то у годинама када се над Босном надвијала непосредна турска опасност. И управо тада последњи босански краљ, Стефан Томашевић, градио je велику цркву уз двор на Бобовцу. Замислио ју je као монументални завршетак фрањевачког градитељства: увећао je размере фрањевачких капела, какве су биле она у Сутјесци и старија на Бобовцу, само што je олтарски простор закључио с три полукружне апсиде, одвојивши га пиластрима од хорског дела светилишта. Kao да je желео, пошто je у пролеће 1459, пред сам пад Смедерева под Турке, постао српски деспот, да план

 

 

195

 

цркве саобрази и православном култу, стварајући на бочним странама олтара проскомидију и ђаконикон. Догађаји су га претекли - Босну су освојили Турци 1463. године, кад je црква тек изишла из темеља. [8]

 

Док je централна Босна са својим дворовима и рударским средиштима ишла путем католичког градитељства, дотле су Хум и горње Подриње, ушавши постепено током XIV века у састав босанске државе, задржали и проширили предање из старијег православног градитељства са овога подручја. Две српске епископије, хумска и дабарска, основане још у време св. Саве Српског, 1219, остале су надлежне, и после губитка подручја, за бригу о православним верницима и њиховим богомољама; једна од њих, дабарска, преселивши владичански двор у манастир Милешеву, развила je широку делатност, нарочито од тренутка када je под Твртком I припала Босни.

 

Од Немањиног времена, из којег су на подручју између Лима и Неретве остале неке значајне цркве или њихови помени, [9] у XIII и XIV веку у Хуму се доста градило, али je још далеко време у коме ће археолошка карта ових споменика бити потпуна. У околини Коњица истражен je известан број порушених једнобродних цркава, највероватније из XIII или раног XIV века, с полукружним апсидама и са правоугаоним припратама, или без њих. Само je једна међу њима, у Горњој Бијелој, била тробродна, изгледа типа трицрквене базилике с три апсиде и припратом. Kao да су све настављале развитак прероманичког и ранороманичког градитељства у облицима какви су се раније неговали на суседном Приморју. За неке се могло утврдити да су биле у православном култу. [10] Православном вернику - можда тепчији Мишљену - припадао je и квадратни маузолеј с потковичастом апсидом,

 

 

196

 

Основа цркве у Горњој Бијелој

 

 

који je пронађен у темељима у селу Црквини код Витковића на горњој Дрини. [11] Једнобродна, још једноставнија црква постала je под босанском влашћу у овим областима најраширенији, ако не и једини тип црквеног здања. Веома их je много на некрополама стећака. [12] Али, како je изгледала црква у православном манастиру Св. Стефана у Требињу, који се помиње од времена бана Твртка, не може се утврдити, јер није пронађена. [13]

 

 

197

 

Тек када je краљ Твртко I предао ове крајеве на управу свом властелину Влатку Вуковићу и пошто je у њима ојачала породица Косача, претварајући их готово у посебну државу, зачео се у православном градитељству нов покрет, у којем je повратак рашком типу цркве давао обележје плану. Уколико није поступила независно, тиме je породица Косача следила подухват који je неку годину раније учинио Балша III Балшић, подижући Прасквицу у Паштровићима. Косачама je као узор могла послужити, пре свега, милешевска грађевина из XIII века, која je имала високи углед као надгробна црква првог српског архиепископа Саве, a у XV веку била je православно духовно средиште за њихову земљу, чији je митрополит често боравио на њиховим дворовима.

 

(Сл. 136)

Најстарија je у том низу, после балшићке Прасквице, црква Св. Стефана на Шћепан-Пољу, задужбина Сандаља Хранића, по свој прилици из 1421. године. Уз њено језгро - једнобродни засвођени наос с три травеја и потковичастом апсидом - додан je ниски трансепт, чије су правоугаоне просторије, са северне и јужне стране, биле места за певаче, као што се то уобичајило у рашком градитељству током XIII века. Испред западне фасаде je необично дводелно предворје над којим се дизао јединствен звоник - нека врста прелазног облика од куле ка типу „на преслицу“. Убрзо je подигнута и правоугаона припрата шира од наоса с три свечана портала. [14]

 

За време херцега Стефана тај облик храма наставио je да живи и чак се развио до сложенијег здања с већим уметничким стремљењем.

(Сл. 137)

Док je 1454. херцег подизао храм Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда, још код њега није преовладала жеља да превазиђе грађевине Сандаља Хранића или Балше III у Прасквици, јер

 

 

198

 

ни величином нити икојом цртом храм не надмаша  њихове богомоље. [15]

(Сл. 138)

Међутим, већ на цркви Св. Срђа и Вакха на Подима изнад Херцег-Новог, коју je, сва je прилика, он изградио, захтеви уметницима били су знатно већи. Помоћу малих испада певница, дубоких поткуполних пиластара и проширења наоса, они су рашки план тако прилагодили да je могла да се изида црква која je одавала утисак готово централног здања: округла купола уздигнута je на ниском постољу над укрштеним наосом и трансептом. Лепотом решења, високим занатством и монументалним учинком целине, с готичким појединостима на порталу и поткровним аркадицама, издваја се овај храм од осталих у старој Херцеговини. [16]

(Сл. 139)

Сличним жељама руководио се херцег и приликом изградње храма непознате посвете у  засеоку Заграђу испод његовог престоног града Сокола, који je наменио за своје покојиште. Прерада рашког плана ту je била темељнија. Само ужи западни травеј наглашава шири простор поткуполног али и олтарског травеја. Јединствен je био начин засвођавања: западни травеј добио je готички уздужни свод, источни га има само по средини, док су над проскомидијом и ђакониконом попречни зашиљени сводови; ниско кубе, изнутра кружно a споља осмострано, ослања се на једноставне или испуштене готичке лукове; прелаз ка округлини кубета направљен je помоћу великих пандантифа над којима су по две тромпе. Унутрашњи зидови су плитким луковима рашчлањени с намером да се створе оквири за зидно сликарство. Са северне стране додата je уздужна једнобродна грађевина за коју се верује да je требало да служи за католички култ. Своју намеру херцег није остварио до краја: пре но што je црква освећена, Соко су заузели Турци. [17]

 

 

199

 

Градитељство у старој Херцеговини под Косачама, па и оно које су сами неговали, није увек било надахнуто рашким предањем, a цркве нису свагда устројаване с уметничким захтевима. Мали, једнобродни храмови с пиластрима или без њих, негде с ојачавајућим луковима, увек с полукружном апсидом, представљали су претежнији слој богомоља. У утврђеним градовима - као што су Ђурђевац на Дрини или Соко у Конавлима - или на некрополама стећака око Требиња и Љубиња, у Љубомиру и око Стоца, дизале су се некада црквице сразмерне малим површинама унутар тврђавских зидина или скромним средствима сточарских вођа који су их постављали на својим гробљима. [18] Такве су биле и цркве у околини Новог, где je често боравио херцег Стефан. Међу њима су се нешто већим размерама и готичким уздужним сводовима истицале две цркве у Савини, манастиру који je он сам основао. [19]

(Сл. 140)

Оне се нису величином, типом и занатском обрадом скоро нимало разликовале од истовремених градских цркава у Котору, по Боки и на суседним подручјима која су била под млетачком влашћу. Такве су, на пример, Св. Михаило у Котору, са звоником на преслицу из 1437. године, Св. Ђорђе у Ораховцу, први пут поменут 1446, Св. Базилије у Столиву, саздан пред 1451. годину, Св. Ана у Прчању, Св. Врачи у Богдашићима, итд. [20]

(Сл. 141)

 

Скоро да je сасвим неизвесно како су изгледале богомоље припадника босанске цркве. Претпоставља се да су се службе одржавале у грађевинама које се нису разликовале од обичних кућа и да их je већина била изграђена од дрвета (хиже). Ипак, извесни подаци постоје и о каменим здањима. Тако су донедавно били сачувани остаци малог квадратног маузолеја с предворјем с краја XIV века у чијој се средини налазио стећак-слемењак над гробом тепчије Батала,

 

 

200

 

присташе босанске цркве. [21] По свом облику маузолеј се није битно разликовао од педесетак година старије надгробне цркве у селу Црквини на Дрини, за коју се претпоставља да je припадала породици српског тепчије Мишљена. Зна се да je и гост Радин, службеник на двору херцега Стефана, тестаментом одредио новац за цркву у којој ће бити сахрањен. [22] Надгробне je намене била, јер je с посебном криптом за сахрањивање, подземна црква непознате посвете, усечених облика у стену од сиге, која се налази у Јајцу, a приписује херцегу Хрвоју Вукчићу. To je доста необична једнобродна црква с попречним бродом испред олтара и припратом у коју се силази степеништем. Уздужни свод je готички шиљат, као и неки отвори на дубоким нишама. Са страна, као и у крипти, издубене су мање просторије за гробнице. Плиткорељефни грб херцега Хрвоја у припрати и једва сагледиви остаци портрета властеоског napa у припрати као да доказују ктиторство херцега Хрвоја. [23] Чврст у својим уверењима присташе босанске цркве, херцег Хрвоје je могао, на јединствен начин за средњовековну Босну, исказати своје назоре тиме што je у свом престоном граду извео цркву у стенама као што су то још у XIII и XIV веку чинили монаси од Грузије до Бугарске и Србије, и од Синаја и Кападокије до јужне Италије; желели су тиме да опонашају живот старих хришћанских пустиножитеља, a владари су их, поготову од појаве исихазма, у томе потпомагали. [24] Није ли под таквим утицајем био и херцег Хрвоје?

 

Без обзира на верску припадност култних грађевина у Босни из прве половине XV века, стилска су им обележја била готичка, највидљивија у преломљеним теменима сводова или лукова, у облицима портала или прозора, у рељефном украсу на фасадама, уколико raje

 

 

201

 

било. Клесари су одабирали племенитији или за обраду податнији камен када су га намењивали за оквире прозора и портала - у централној Босни и Подрињу то je, најчешће, била миљевина - тако да се он и врсноћом одвајао од кречњака или сиге помоћу којих je највећи број цркава био изидан.

(Сл. 142)

Најлепшу пластику су имале краљевске цркве и палате у Бобовцу и Јајцу, иако ни она са неких храмова фрањеваца или Косача није сасвим скромна. Фрагменти архитектонског украса с надгробне цркве босанских краљева у Бобовцу - венци с увртеним ужетом или љиљанима, конзола с људском главом, остаци једног лава, натпрозорник с грбом краља Стефана Томаша - исто су тако истанчано исклесани као и готичка лунета с краљевским грбом на дворској капији или портали и прозори на двема владарским палатама. Најупечатљивије су, некада, морале деловати плоче на гробницама босанских краљева у Бобовцу, јер су ликови умрлих били на њима представљени у високом рељефу и у тријумфалној владарској иконографији, док je описивање црта лица, облика и појединости одеће било веома помно, a обрада одавала руке истакнутих уметника. Вајари су били позвани, по свој прилици, из Сплита, a неки, можда, и из Мађарске. [25] Није без учешћа клесара са стране био урађен ни раскошни готички украс на презвитерију цркве Св. Марије у Јајцу, мада се претпоставља да су - судећи по слабијој обради готичког краљевског улаза на јајачкој тврђави, са владарским грбом у лунети - у Јајцу деловале и неке домаће радионице. [26]

(Сл. 143, 144)

 

Цркве Косача на горњој Дрини нису биле с пластиком неких истакнутијих уметника, a и богатство мотива на њима није било велико.

(Сл. 145, 146, 147, 148, 149)

Сандаљева црква Св. Стефана на Шћепан-Пољу имала je много украса: на апсидалној трифори низ пирамидица (тзв. дијамантски штап)

 

 

202

 

 и „жиоку на рабош“, на готичкој бифори с окулусом између лукова само профиле, на монофори мотиве палми и пирамидица, на главном порталу преплетене колутове, на бочном астрагал између увртених ужади, a на поткровном венцу изнад конзола увртено уже и избачене профиле. [27] Тридесетак година касније, на портал херцегове цркве у Сопотници били су стављени довратници с двочланим преплетом, мотивом преузетим не из приморске готике, као што je било уобичајено, већ из моравске пластике деспотских времена. [28] У исто доба, у западној Босни код Јајца, на црквици Св. Иве у Подмилачју главни портал je био производ далматинског занатства: „жиока на рабош“, низ пирамидица и профилисана увртена ужад - мотиви су на његовом оквиру. [29]

 

Писани извори из приморских архива - дубровачког, задарског и которског - веома много помажу разумевању градитељства на босанском државном подручју од времена Стјепана II Котроманића па до првих деценија турске власти. Највећи број цркава, с готичким планом, обликовањем простора, техником зидања и начином украшавања зависио je од развитка уметности у приморским градовима од Задра до Котора. Кроз делатност градитеља, клесара и вајара који су отуд долазили, позивани од босанских владара, властеле, грађана и свештенства, преносили су се облици и њихова стилска обележја у босанску средину. Једна прегршт докумената осветљава путеве оних приморских градитеља који су се посебно бавили подизањем утврђених градова и мостова, зидањем цистерни или инжењеријским пословима, на простору од Неретве, на југу, све до Сребрника, на северу, међу којима су биле и такве познате личности приморске уметности као што су Јурај Далматинац или Паскоје Миличевић.

 

 

203

 

 Из друге прегршти се види да je добар број цркава био подигнут и украшен заслугом зидара и клесара из Дубровника и Шибеника, чија вештина није била мала. Још у време српске власти над Хумом, тамо су одлазиле мање скупине мајстора да граде цркве, a то се продужило и када je Хум ушао у границе Босне. У два наврата су дубровачки мајстори подизали цркве у Сребреници: 1413, за владе деспота Стефана, и 1453, када су зидали фрањевачку богомољу. Сребрничким фрањевцима je њихов рад одговарао, па су и касније, у првим деценијама турске власти, из Дубровника позивали занатлије да им дограђују и поправљају манастирску целину. Ha украшавање фрањевачке цркве у Врандуку спремао се да оде, годину дана пре доласка Турака, један шибенички вајар, ђак Јурја Далматинца, али није извесно да ли je свој наум остварио. Косаче су се још више користили услугама дубровачких мајстора, па и градитеља и клесара. Кад није могао да добије дозволу да сагради надгробну цркву у Дубровнику, Сандаљ Хранић je 1421. уговорио с једним дубровачким градитељем и његовим помоћником да му цркву зидају у Соколу, вероватније у оном на ставама Пиве и Таре него у оном у Конавлима. Њих двојица су и 1422. године одлазили Сандаљу. Па и последњи Косача у Херцеговини, херцег Влатко, намеривши с војводом Иваном Црнојевићем да у Новом, 1473-74, посвети цркву Св. Стефану, заштитнику града, обратио се дубровачким властима за помоћ у организацији послова и у мајсторима, изражавајући жељу да она буде као храм Св. Себастијана у Дубровнику.

 

Није, наравно, сваки одлазак мајстора у Босну бивао забележен у службене књиге приморских градова. Чињено je то само онда кад су њихова путовања бивала организована преко посредника, већином из реда приморске

 

 

204

 

властеле или угледних личности, које су на себе преузимале одређене обавезе према мајсторима, заступајући интересе поручилаца посла. Одређени правни поступак, који се при том примењивао, био je уведен већ у касном XIII шш раном XIV веку, у доба када су први уметници почели да одлазе да раде за српске владаре.

 

У преношењу западњачког укуса у босанску средину и неговању наклоности према готичком стилу значајну улогу одиграле су палате које су у приморским градовима, за учињене услуге, власти поклањале босанским владарима и властели. Имали су их многи одличници, нарочито у XV веку, a спадале су међу најлепше у тим градовима, посебно у Дубровнику, где су се истицале палате чланова породице Косача. Ha њима су радили и неки од најпознатијих уметника оног доба.

 

Најзад, знатан je број дечака који су долазили на занат из Босне у зидарске и клесарске радионице на Приморју. Неки су у новим срединама постали и познати када су се прихватили длета или мистрије. [30]

 

Тако су крајем XIV и током XV века створени сви услови за јединство стилских особина градитељства у Босни са оним на Приморју. Приморске радионице су биле матице из којих су се шириле готичке ознаке на црквама у Босни. Прилагођавање старом предању у земљи Косача je било присутно, али оно није битно нарушавало западњачки изглед већине цркава у Босни у позном средњем веку.

 

 

Подаци о зидном сликарству и иконопису у средњовековној Босни врло су штури - мало je пронађено писаних извора, скоро да нема ниједне иконе, једва су у понекој цркви ископани делови живописа да засведоче о некадашњем зидном украсу, a само je у једном храму

 

 

205

 

остала већа целина. Ипак je и то довољно да покаже да je црквено сликарство у касном XIV и у првој половини XV века - из ког су времена његови трагови или вести о сликарима у Босни - било усклађено са захтевима и верским назорима поручилаца. Различита теологија слике код католика и православних испољавала се, у то време, кроз неједнаке програме зидног сликарства и кроз друкчија иконографска решења; неистоветни језици литургија дошли су до изражаја у латинским натписима на фрескама у католичким црквама, a српскословенским у православним. Једино je стил сликарства, изгледа, био сличан, јер су га, радећи за припаднике обеју вера у Босни, проносили приморски мајстори. У доба краљевине, Босна je, и у сликарству, као и у градитељству, зависила од уметника који су у њу позивани из јадранских градова, уткивајући у њега, слично као у архитектуру цркава, српско и латинско предање.

 

Ситни одломци зидних слика, већином из прве половине XV века, пронађени су у цркви Св. Николе у Милама, у фрањевачким манастирима у Олову, Сутјесци, Јајцу и на Бобовцу, као и у православним црквама на Ђурђевцу и Шћепан-Пољу, a било их je и у Сопотници. Изгледа да je била осликана и Баталова гробница, али се по једва видљивим траговима не може ништа закључити о особинама сликарства у једној богомољи босанске цркве. Мањи остаци Страшног суда у Св. Марији у Јајцу и рибе са неке симболично-евхаристичке слике у фрањевачкој цркви у Олову откривају њихову западњачку иконографију, a златне ореоле са угребеним зракама из Јајца и Бобовца, украсне траке са лишћем из Ђурђевца и Бобовца, као и остаци истанчано обликованих глава светитеља из владарског маузолеја на Бобовцу, које су сличне главама светитеља што их je радио сплитски сликар Дујам Вушковић -

 

 

206

 

- сведочанства су о готичкој и приморској припадности бар једног дела зидног сликарства у краљевини Босни. [31]

 

Још од времена Кулина бана у Босну су с Приморја долазили мајстори који су се бавили сликарством: тада су поменути браћа Матеј и Аристодије, сплитски сликари и златари, синови неког Зороавеља, Грка, досељеног из Апулије. Међутим, тек дубровачки извори из XV века пружају више података о улози најпознатијих сликара из града св. Влаха у уметности босанске властеле и фрањеваца. Када je Сандаљ Хранић довршавао Св. Стефана у Шћепан-Пољу, с градитељима je к њему пошао, 1422, сликар који се тада налазио у дубровачкој служби, можда баш Антонио ди Јакопо из Луке, у граду познат као сликар катедрале Св. Марије. Неколико година касније, на Хранићев позив, пошто je завршио зидно сликарство у његовој дубровачкој палати, отишао му je, и тамо се дуже задржао, Ђиван Угриновић, свакако најзначајније сликарско име у Дубровнику у првој половини XV века. Ako je код њега сликао цркву - што je врло могућно - онда je у горње Подриње пресадио стил, познат с његовог полиптиха на Колочепу и с минијатуре из Дубровачког статута, који je настао на споју византијског предања из времена династије Палеолога са средоземном готиком; тај стил преузео je у млетачким радионицама из друге половине XIV века. Његово сликарство je било познато и у босанској властеоској кући Павловића, јер je извео украс у дубровачкој палати Радосава Павловића, a обојену заставу, с ликом св. Влаха који држи модел Павловићевог града Борча у рукама, послао његовом сину Иванишу у Босну. Почетком друге половине XV века - казују архивски документи - Ловро Добричевић, Которанин пореклом,

 

 

207

 

a највећи приморски сликар XV века, по поруџбини фрањевачке викарије у Босни израдио je три олтарска полиптиха с дуборезним оквирима. Исликао их je и опремио у Дубровнику у својој великој радионици, са сарадницима и ученицима, и уз пратњу једног свог човека послао караваном да се поставе на олтаре како су фрањевци замислили. Био je то уметник који je тада заступао прелазна готичко-ренесансна схватања кроз облике какве су у Венецији неговали најпознатији готичар, Микеле Ђамбоно, и браћа Виварини са Мурана. И после пада Босне под Турке путовао je тамо, вероватно због послова за фрањевце, још понеки дубровачки сликар. [32]

 

(Сл. 150, 151)

Једно од врло вероватних дела Ловра Добричевића,које je радио за херцега Стефана, случајно се сачувало. Реч je о зидном сликарству у Успенској цркви манастира Савине, израђеном у годинама око средине века.

 

Анђели око Богородице с Христом и евхаристичке сцене у апсиди, a десет композиција из циклуса посвећеног Христовом земаљском животу, у источном травеју, тек су неком латинском упадицом одвојени од византијске иконографије; ћирилским натписима су везани за литургију у српској цркви, a стилским обележјима за готику са извесним примесама ране ренесансе. Програмски условљен православним обичајима, пре свега оним из Боке Которске, Добричевић je био слободан у свом уметничком опредељењу. Херцег je учинио уступак, раније непознат у православном свету - прихватио je текући западњачки уметнички језик у црквеном сликарству. Истина, то су већ почели да чине и неки православни Грци (на Кипру, Левкади, Пелопонезу, па и у самом Цариграду) не одустајући, једино, од своје иконографије. Добричевић, као млетачки ђак, врло угледан у свом родном Котору и

 

 

208

 

знаменит у Дубровнику, био je омиљен не само у својој средини, где je оставио неколико дела најлепших за XV век, него се прочуо и у босанском друштву већ задојеном западњачким укусом. Kao и његов претходник Сандаљ Хранић, херцег Стефан je желео да његову новску задужбину ослика најугледнији сликар из његовог непосредног суседства. Могао je, a није то учинио, да позове и которског сликара Михаила, ученика Јове зографа из македонског Дебра, који je 1451. године у византијско-готичкој стилској мешавини исликао фреске у црквици Св. Базилија у Столиву, примењујући, сем по изузетку, византијска иконографска решења, a објашњавајући их српским и латинским натписима.

(Сл. 152)

 Али, Михаило je по уметничким способностима био тек просечан мајстор, помало старински a да би могао задовољити високе захтеве херцегове. [33] Зидно сликарство у Савини, као и градитељство Косача, открива духовно стање, мерила и природу црквене уметности босанске властеле која je нагињала православљу: на једној страни je стајала чврста оданост српском предању, на другој отвореност за западњачке новости и жеља да се, вредношћу и раскошју дела, пореде са старим, славним ктиторима и најбогатијим властеоским породицама у Котору и Дубровнику.

 

Ни једна једина икона из босанских цркава или кућа није пронађена, a судећи по пописима заоставштина властеоских породица, било их je веома скупоцених, окованих у сребрне или златне оквире, урешених бисерима и драгим камењем, међу којима и оних из Италије. Чак није извесно ни да ли су оне, пронађене у Тврдошу (минијатурни готички диптих у сребрном окову), Мостаћима (триптих с Богородицом која доји Христа, и с два стојећа светитеља са стране, угриновићевског смера) и у Сутјесци (стојећи, измучени Христос с

 

 

209

 

клечећим донатором, за којег се верује да je неко од последњих босанских краљева, сада у Штросмајеровој галерији у Загребу, што би могао бити рад Јакопа Белинија из Венеције), приспеле у Босну још у време свога настанка или су набављене по паду босанске државе. [34]

 

 

Док се на зидовима, олтарима и иконостасима босанских цркава одвијао живот слике зависно од високе уметности Србије или јадранских градова, дотле je сликани украс у црквеним рукописима, насталим на подручју босанске државе, ишао издвојеним путем, као што се то дешавало век раније у Србији. Босански књижни украс из XIV века настојао je на очувању јужнословенског ћирилског предања и када je оно било напуштено у рашко-хумским, македонским и бугарским преписивачким радионицама, које су прихватиле византијску илустративност и изједначиле језик минијатуре, живописа и иконописа. У сличном положају још je једино била истовремена хрватска глагољска књига, упорно се бранећи од увођења наративних слика што су већ одавно преовладале у латинским књигама. Чак и кад je почетком XV века дошло до коренитих измена у изгледу босанске књиге, после прихватања сплитске готике, нека претходна обележја су се сачувала, уливши се у нови украс. До краја босанске самосталности остало je нешто што je босанску књигу означавало посебношћу. За старински изглед босанског књижног украса, за коришћење старословенских предложака међу преписивачима текстова, за древност неких израза и за саставе зборника разлози су тражени у забитости и недоступности босанских крајева, али и у чињеници да je део рукописне заоставштине припадао верницима босанске цркве. [35]

 

 

210

 

Међутим, друштвене условности у којима се босанска књига стварала, верско опредељење оних којима je била намењена, остаће још дуго предмет испитивања; њена уметничка својства и садржаји тек се откривају.

 

Једва двадесетак књига, углавном малих размера и већином пергаментних, насталих у распону од владе Стјепана II Котроманића до пропасти босанске државе, садржи украс босанског типа. Садржајем су то готово увек јеванђеља, ређе апостоли, апокалипса и зборници различитих састава. Све до почетка XV века, док није минијатура ухватила корак са зидним сликарством и иконописом, првенство у украшавању имала су иницијална слова, a уз њих заставице и вињете, па тек онда симболичне или фигуралне представе јеванђелиста или апостола. Кад год су у књигама сачувани записи - a има их само у четвртини познатих рукописа - сазнаје се да су им писари и поручиоци углавном били крстјани, редовници босанске цркве. За већину су непознати место настанка, писари, уметници, ктитори. Јединство књижне грађе, пореклом из Босне, учврстило je уверења научника да су и они рукописи у којима нису остали записи такође припадали верницима босанске цркве. Само je за један рукопис - Хрвојев мисал - извесно да je израђен за католичку службу. Међутим, текстови тих књига нису одступали од уобичајених у суседним црквама, па су се могли употребљавати и ван босанске црквене организације. Многи од њих су нађени касније у православним храмовима. Није искључено да су и у почетку служили другим верницима.

 

Без обзира на то што je највећем броју рукописа немогућно тачно, већ само приближно, одредити време настанка, ипак je уочљиво међусобно слагање извесних украсних целина да се може закључити да су готово истовремено створене у блиским уметничким радионицама.

 

 

211

 

 Стилска обележја украса јасно деле историју босанског ситносликарства на два раздобља: прво почиње у другој четвртини XIV века, заслугом преписивачке радионице неког Манојла Грка, и траје до краја владавине краља Твртка I, a друго, отворено под утицајем Сплита и, шире, Запада, везано je за прву половину XV века. [36]

 

Прво раздобље je чврсто утемељено на опреми књиге из хумских преписивачких радионица, које су делале све до преласка Хума из Србије у руке босанских владара. Мирослављево јеванђеље, као највећи и најбогатији њихов споменик, дуго je остало пример за угледање. Ватиканско српско јеванђеље из XIII века једино je сведочанство да се на двору бана Нинослава знало за књигу у чијим су иницијалима разрађене неке поставке из Мирослављевог јеванђеља. [37] Ако су Григорович-Гиљфердингови одломци заиста настали у Босни крајем XIII или на почетку XIV века, као што се верује, онда они чине пролог у делатност чисто босанских преписивачких и илуминаторских радионица. Три иницијала, у њима сачувана, велика колико она у Мирослављевом јеванђељу, представљају, у ствари, само прераду украшених почетних слова из рукописа Немањиног брата. Њихова композициона вредност и лепота слова далеко надмашују вредност извођења: пред слабим илуминатором стајао je високи узор. [38]

 

Делатност најстарије познате преписивачке радионице у Босни, оне Манојла Грка, откривају записи у двема књигама које су биле њен производ: у Манојловом или Мостарском јеванђељу и у Јеванђељу Дивоша Тихорадића.

(Сл. 153, 154)

Ha обема je наведено да je он њихов писар и да их je радио напоредо с још неколико рукописа; био je, дакле, познат међу љубитељима књиге. Док je у једном јеванђељу назначено да га je

 

 

212

 

извео по поруџбини властелина Дивоша Тихорадића, за кога je утврђено да je из Усоре и да je у четвртој деценији века долазио, вероватно из Сребрника, на двор босанског бана Стјепана II и сведочио када je овај издавао неке повеље, дотле je нејасно за кога je припремио рукописе међу којима и сачуване делове Мостарског јеванђеља; види се само да je код Манојла, док je писао Мостарско јеванђеље, боравио неки Хлап, чини се представник поручиоца. Манојло Грк, тих година сликар у Котору, изазива пажњу као један од могућних мајстора ових двају рукописа, с обзиром на то да су се босански владари и властела тако често обраћали уметницима из Приморја, па и сликарима и минијатуристима. У Манојловим текстовима само се местимично осети његово грчко порекло.

 

Уметнички украс у Манојловим рукописима, од којих je нешто старије Мостарско јеванђеље, скоро да je јединствен по програму, употреби заставица и иницијала као јединих мотива, као и по стилским својствима, мада није дело једног уметника. Мостарско јеванђеље je украшено много сиромашније. Остале су само две заставице с преплетеним тракама и круговима, неколико мањих иницијала с „крилцима“ и један с девојком у дугој хаљини, која се придржава за биљку. Све je то само танко покривено бојом, већином црвеном, жутом и плавом. Цртачка невештина je очигледна, a присуство романичког изгледа фигуре и предложака за заставице и иницијале из српских рукописа XIII века неоспорно. [39]

 

Множина иницијала у Дивошевом јеванђељу и разноврсност њихових мотива далеко надмашују украс у другим босанским књигама из XIV столећа. Готово да нема странице на којој се не налазе, a заузимају истакнуто место, јер обично по висини прелазе десет редова исписаног текста.

 

 

213

 

Ређи je иницијал образован помоћу преплетених трака, разлистаних и расцветаних грана или змија, a много чешћи са представљеним псима, змајевима, птицама и људима. Некада су животињске или људске фигуре приказане саме, и тада држе, односно кљују или прождиру биљку, a други пут су у паровима, симетрично постављене. Има доста представа из нестварног света: два бића урасла доњим деловима тела у неко стабло, биљку, шарени стубић; људске фигуре с телом неке фантастичне животиње или биљке; зверка која се преображава у растиње; двоглави орлови или фантастичне немани. Увек je тражен такав композициони склоп који би омогућио читљивост почетног слова. Сликар Дивошевог јеванђеља се типом иницијала надовезао на јужнословенску минијатуру из ћирилских књига XIII века, али je успео да створи свој језик. Осећање за декоративност било му je веома развијено: унутар основног, најчешће црвеног цртежа, помно je извлачио шаре - украшавао одела људи, перје птица, крљушти или крзно звери - и равномерно нанесеном бојом прекривао неке њихове делове, остављајући и пергаментној подлози да дође до изражаја. Његови иницијали држе се на уравнотеженом односу светлих црвених и зелених боја; готово изузетно се уз њих нађе и жута. У стилском погледу под утицајем романике, он није био неосетљив ни на готику: склад боја je претежно готички, a људска лица су с помало укошеним очима, омиљеним у том стилу. Чистота у извођењу и сигурност у цртежу откривају да je био зрео уметник, који je маштовитост старијих иницијала смирио и подредио извесном поретку. Ћирилски књижни украс оног типа који je био најомиљенији код Јужних Словена у XIII веку, с његовом уметношћу je ушао у своје академско раздобље. Један део мотива -

 

 

214

 

посебно спојеви реалног и фантастичног - одживео je у његовом стваралаштву последње дане; у потоњој босанској илуминацији ретко се кад појављивао. [40]

 

Негде у исто време када je Манојло Грк преписивао књиге за босанску властелу, налазио се у Босни један грчки апостол, малих размера, који je настао крајем X или почетком XI века на Светој Гори или у јужној Италији. Његово присуство у Босни зајамчено je особеностима трију фигура апостола - два пута je насликан Павле, a једанпут Петар - какве су својствене само босанској минијатури у XIV веку. Они имају сепијом исцртане главе, док су им одеће обојене црвено и плаво. Њихов тип и мало укошене очи најближи су фигурама из Дивошевог јеванђеља. Неке заставице и иницијали с биљним и животињским композицијама изгледају као босанска прерада старије атонско-хумске илуминације. Рукопис je био у рукама неке личности која се могла служити његовим грчким текстом, али која je знала и српскословенски, јер су текстови на свицима које држе апостоли ћирилски. Грчки кодеке je већ био стар и делимично оштећен, па je управо тада била извршена његова оправка: подебљани су или поново исписани неки наслови, извршено je бојење или поновно исликавање извесних иницијала и заставица, изведене су фигуре апостола. Привлачна je помисао да je то обављено у радионици Манојла Грка. [41]

 

Ha минијатурама, заставицама и иницијалима у босанским рукописима из друге половине XIV века дуго се осећала зависност од књига Манојла Грка. Гиљфердингов апостол, са седамдесетак украшених почетних слова и заглавља, по писаревој вештини и раскоши опреме, једна je од најлепших босанских књига из XIV века. Заставице с преплетеним тракама у виду осмица, иницијали с „крилцима“ и с понеком

 

 

215

 

животињском главом, преузети су из Мостарског јеванђеља, a парови птица и људских фигура, који на три места творе почетно слово, под утицајем су Дивошевог јеванђеља. Свакако су најлепше представе апостола Павла са Тимотејом, испред посланице Филипљанима, и с младим Галаћанином, на почетку посланице Галатима. Они држе између себе грану чије се лишће шири изнад њихових глава. Има у Гиљфердинговом апостолу неких геометријско-биљних заставица и иницијала, који су у односу на радионицу Манојла Грка нови и који су били нешто касније разрађени у другим босанским рукописима, нарочито у Копитаревом јеванђељу. [42]

 

Са својих десетак заставица и иницијала Гиљфердинговом апостолу добрим делом je слично Четворојеванђеље Твртка Припковића. Заставица на почетку јеванђеља по Матеју, с преплетеним осмицама, истоветна je оној у Мостарском јеванђељу и већини у Гиљфердинговом апостолу, само je живље обојена; велики иницијал, на тој страни - најлепши у целој књизи - с девојком у дугој хаљини која се држи за змијско тело немани која има главу царице, a из чијих уста излази мали змај, по свом црном цртежу и живој обојености истог je рода као фигурални иницијали у Гиљфердинговом апостолу. У односу на претходне рукописе појављују се и новости: наивно нацртани и само црвено обојени крилати лав испред јеванђеља по Марку; једна заставица с тракама преплетеним у чворове, позајмљена из рашких, нешто ранијих рукописа неовизантијског опредељења; заставице са жутим или зеленим палметама на црвеној позадини; посебне геометријско-флоралне заставице и својеврсни геометријски иницијали с лозицама. Запис казује да je преписивач био крстјанин Твртко Припковић Гомиљанин.

 

 

216

 

Пошто се село Гомиљани налази код Требиња, a у језику његовог четворојеванђеља, као ни у језику Гиљфердинговог апостола, нема икавизама, треба претпоставити да су ова два слична рукописа настала у источној Херцеговини. [43]

 

У деценијама пред крај XIV века систем украшавања књиге постао je строжи: заставице, иницијали и минијатуре били су усредсређени једино на листове од којих je започињао текст сваког од четири јеванђеља. У вези с тим појавили су се - као у западној, византијској и српској књизи - ауторски портрети  и њихови симболи.

(Сл. 155)

Тако je то у Копитаревом, a делимично и у Вруточком (Грујићевом) јеванђељу. У односу на старије узоре из Србије, представе јеванђелиста у Копитаревом јеванђељу су јако сведене: од просторности на слици није остало ништа, јер површинска обрада фигура и лукова испод којих седе и пишу своје књиге и одсуство сликане архитектуре у позадини или приказа тла стварају утисак лебдења на белој површини листа. Осим крилатог змаја на иницијалу којим започиње текст јеванђелисте Марка, сви остали иницијали су геометријски замишљени али су, уз то, украшени лишћем или цветовима, a међу њима има и таквих који сећају на Мирослављево јеванђеље или Гиљфердингов апостол. Ha Гиљфердингов апостол, у основи, личи и понека заставица као и свежа обојеност доброг дела украса зеленом, црвеном и црном бојом. Једна скупина заставица с преплетним чворовима и розетама свакако je под утицајем неовизантијског орнамента из Србије. [44] Вруточко јеванђеље - судећи по глосама припремљено за неког присталицу босанске цркве - сиромашније je: остао je само један симбол јеванђелиста и покоја геометријска заставица. Рад je неког слабијег уметника. [45]

 

 

217

 

Kao далеки одјек Манојлове радионице делује један иницијал у Чајничком јеванђељу на коме се млад човек придржава за биљку испред себе. Догодило се то у рукопису - вероватно писаном за босанског кнеза Павла Раденовића, једног од најмоћнијих обласних господара - у којем има понеки примитивни преплетни иницијал, али и ретке танане витице уз друге иницијале, које су се ту нашле под утицајем готичког украса. [46]

 

Крајем XIV или на самом почетку XV века окончало je живот једно врло одређено схватање украшавања ћирилских књига, особено за Босну, у којем je било наслеђених наслага из старијих јужнословенских ћирилских књига, али у које су ипак продирале новости из Србије или са Запада. Колико год упорно у својим становиштима и једва подложно менама, оно се ипак развијало од начела важећих за српску књигу у XIII веку ка систему прихваћеном у XIV столећу. Од Дивошевог до Копитаревог јеванђеља богатство заставица и иницијала се смањивало с тежњом да се њихов распоред усклади с новим изгледом у рашкој књизи: предмет пажње илуминатора постали су само листови с почецима јеванђеља, a не као раније готово свака страница. С тим je ишло и напуштање старијих типова украса и увођење нових мотива и тема. Фантастика и иреалност садржаја у почетним словима губили су се надомештавани шарама подређених геометријском реду или стварним облицима животиња и људских фигура. Маштовитост наслеђена из старије рашке и хумске илуминације постепено се гасила да би уступила место реалнијем приказу или строжем нацрту. Једино се суштински нису мењали обрада и боја. Црвени или црни цртеж су били носећи елеменат слике, a боја - црвена, зелена и жута као преовлађујућа, a плава и црна као допуњујућа - кад je прекривала површине,

 

 

218

 

бивала je нанесена без тонских прелаза, што je чинило облике пљоснатим, површинског изгледа. Главе људских фигура биле су најједноставније нацртане и остајале су необојене осим што je на већини образа обележено руменило црвеним кружићима. По пореклу романички, овај начин рада се под наивном руком босанског уметника преобраћао у својеврсни изражајни говор. To и избегавање да се описују облици преузети из природе удаљавали су босанску минијатуру у XIV веку од живог света, чинећи je посебном у односу на минијатуру најближих суседа из које су joj струјали подстицаји.

 

Негде око 1400. године дошло je до наглог прелома - готика у свом далматинском виду продрла je, сасвим изненада, у босанску књигу. Највећу заслугу за то имао je Хрвоје Вукчић, велики војвода босански и херцег сплитски. Столујући у Јајцу, он je поручио два рукописа: један ћирилски за употребу у босанској цркви и један глагољски за службу у католичкој. Ћирилски, познат под именом Хвалов зборник, исписао je 1404. године крстјанин Хвал, a садржи, поред јеванђеља, апокалипсу, апостол, псалтир и неке друге саставе. Глагољски, назван Хрвојевим мисалом, сачињен je између 1403. и 1408. године „по закону свете римске цркве“, a његов писар je био неки Сплићанин Бутко. Оба су опремили минијатурама сплитски сликари од којих je један радио на обема књигама. Најраскошнији су међу свим босанским рукописима из средњег века.

 

(Сл. 156, 157, 158, 159, 160)

Цео Хвалов зборник прожет je композицијама, фигурама светитеља, заставицама, и иницијалима. Ha почетним листовима су насликани апостоли окупљени око Христа у слави, a придружен им je и Јован Претеча. После тога следе: Распеће Христово, Богородица на престолу с Христом у крилу, испред сваког јеванђеља

 

 

219

 

ликови јеванђелиста и прикази њихових симбола, уз посланице апостола су њихови стојећи портрети, испред псалама цар Давид, a испред дела апостолских Вазнесење Христово. Поред тога, ту су и Благовести, Каменовање архиђакона Стефана, Благосиљање апостола, пророк Мојсије итд. Минијатуре су радила двојица сликара, чија се дела понешто међусобно разликују. Први, који je насликао много већи број минијатура, поставио je сцене и фигуре на плаву позадину и уоквирио их правоугаоним златним оквирима. Он je златом украшаво и драперије. Цртеж му je извучен црним линијама, a лица светитеља обликована ружичастом и сивом бојом. Светитељи снажних тела, у извијеним ставовима, подведени су под готичку стилизацију која каткад доводи до натуралистичких изобличења, посебно на лицима стараца. Уметник je био под непосредним утицајем готичких олтарских слика. Други мајстор je, по осећању, више минијатуриста: цртеж му je истанчанији, изведен окером, a пластичност фигура мање наглашена. Ради готово искључиво на златној позадини, a иза фигура се појављује и сликана архитектура. Боја му je светлија, на лицима само ружичаста, a на коси црвена, увек танко нанесена. Осећања су му била нежнија него код првог мајстора. Код обојице готичка припадност je наглашена и кроз облике престола, шиљате лукове на једноставним или трочланим отворима, покрете фигура, тип преломљених набора на одећама, иконографију сцене и фигура и атрибуте које носе у рукама. Ипак се у неком иницијалу с геометријским преплетом или с „крилцима“ и у понекој флорално-геометријској заставици нађе остатак типова из украса претходних босанских књига. [47]

 

Хрвојев мисал je још богатији и раскошнији, a и већих je размера од осталих босанских рукописа.

 

 

220

 

Композиције и појединачне фигуре, иницијали и украсни мотиви потпуно су у духу готике без иједног уступка босанском рукописном предању.

(Сл. 161, 162, 163, 164, 165)

Минијатуре су са сценама и појединачним фигурама из Старог и Новог завета. Из Старог завета су ликови неких пророка и две сцене. Новом припадају представе земаљског живота Христовог. Поред њих има и сцена из Богородичиног живота, појединачних ликова апостола, мученика, епископа, арханђела Михаила и симболичних знакова јеванђелиста, a у календарском делу су алегоријске слике дванаест месеци. Међу њима су заштитник Далмације, св. Јероним, и заштитник Сплита, св, Дујам. Књига се завршава сликом Хрвоја Вукчића на коњу и приказом његовог свечаног грба. Многобројни иницијали украшени су стилизованим лишћем, a само се на реткима налази каква животиња, уписана глава човека или светитеља, a понекад и нека скраћена композиција. Приуготовљен за службу у католичкој цркви, Хрвојев мисал није имао ни разлога да се надовезује макар и једним слојем украса на ћирилску књигу; вероватно je био поклоњен некој фрањевачкој цркви на Хрвојевом подручју, можда чак Св. Марији у Јајцу, јер се тако и могао наћи у султановој библиотеци у Цариграду. Изгледа да je сав украс урадио први мајстор минијатура из Хваловог зборника. Бутко му je исписао упутства где ће шта насликати, једном, чак и глагољицом. Оставио je и податак да je посао обавио у Сплиту: на позадини једне сцене насликао je симбол Сплита - звоник катедралне цркве Св. Дује. [48]

 

Сликари минијатура у рукописима херцега Хрвоја Вукчића неговали су готички стил под утицајем млетачког сликарства из краја XIV века, као и већина сликара у источнојадранским градовима у исто време.

 

 

221

 

Први мајстор Хваловог зборника образовао се на узорима каква су била дела Јакобела дел Фиоре или Николе ди Пјетро. Други мајстор je нешто личнији, али je и он припадао истом млетачко-далматинском уметничком кругу. Изгледа да су били у Сплиту одомаћени. У једном рукопису с текстом „Салонитанске историје“ Томе архиђакона сплитског, насталом 1387-88. године, налази се већи број минијатура и иницијала, међу којима и Богородица на престолу с Христом на крилу, око које стоје сплитски заштитници св. Дује и св. Сташ, толико налик на минијатуре првог уметника Хваловог зборника да би могли бити његов најранији рад. [49] Иако верник босанске цркве, херцег Хрвоје je био - као што су то већ били и краљеви Босне - љубитељ приморских уметничких производа, носио je млетачко оружје и одевао се по дубровачкој моди. Његова жена Јелена чак je дала висок прилог како би се саковала сребрна рака за тело сплитског заштитника св. Дује. Пошто je познавао сплитску средину, није необично да се определио за сплитске сликаре готичких схватања када je поручивао своје раскошне рукописе.

 

Појава чисте готике у босанским рукописима почетком XV века захватила je шире кругове босанских велможа и илуминатора. Под утицај готике потпали су и они уметници који су се држали традиционалног начина приликом распоређивања украса у босанској ћирилској књизи. О томе сведоче три рукописна јеванђеља, чији се настанак ставља у деценије око 1400. године: Никољско, Даничићево и Срећковићево. Сва три су имала симболе јеванђелиста, заставице и иницијале испред сваког од четири текста јеванђеља, само што je у Срећковићевом јеванђељу остало најмање од тог украса. Разлике у украсним мотивима између Никољског и Даничићевог рукописа су незнатне: истоветне су им заставице с птицом и псом

 

 

222

 

у медаљонима, с преплетеним чворовима и с крунама, a иницијали су нешто мало друкчији. Али, сликарски приступ обради je сасвим различит: обрада у Даничићевом јеванђељу заснована je на обојеном цртежу, док je у Никољском јеванђељу изразита тежња ка моделовању облика помоћу светло-тамног и истицању пластичних вредности. Први сликар je био наклоњен босанском предању, други je то предање прилагодио готичком стилу. Позлата која ствара утисак раскоши и приказ круна на неким заставицама наводе на претпоставку да су оба рукописа била израђена за босански краљевски двор. [50]

 

Због сјаја украса, због злата и богатства мотива, круна и љиљана у неким заставицама и због високе уметничке вредности, помишља се да je краљевском  двору припадао и Млетачки зборник.

(Сл. 166, 167)

Настао je највероватније у другој четвртини XV века. Неке заставице и иницијали, па и извесне фигуре, једнаки су с онима у Никољском јеванђељу; гдекоја решења се ослањају на она из Хваловог зборника; најпретежнији део украса je, ипак, сасвим особен. Сходно саставу зборника - a у њему су јеванђеља, апостол, део апокалипсе, десет божјих заповести и ситнији апокрифни текстови - распоређене су минијатуре: симболи и портрети јеванђелиста, Горућа купина, Христос у слави с апостолима, ликови апостола, итд. Све je подређено истицању декоративне лепоте: склад вишњевих, плавих, жутих и зелених боја и злата; танак, сложени, кестењасти и црни цртеж који ограђује површине на које je боја постављена без тонских прелаза; украсне траке с тачкицама по одећама светитеља и цветне латице и биљне лозице по плавим позадинама минијатура. Олтарске слике, живопис или минијатуре из готичког времена нису служили као углед сликарима Млетачког зборника,

 

 

223

 

 већ су то морале бити таписерије или сликарство на стаклу, где je украсно начело преовлађивало над илустративношћу и пластичношћу. У садржају ових минијатура има нечег световног, витешког, спојеног с нежном лиричношћу. Једва да се и примећују цртачке омашке и готово да и није од важности што су два уметника учествовала, усклађујући се, у опреми рукописа. Уосталом, један je био и мање присутан; исцртао je само, истина изванредно, симболе јеванђелиста, већ нагињући раној ренесанси. [51]

 

Сасвим ван уметничких токова свога времена направљен je последњи споменик босанске минијатуре. Између 1443. и 1461. године, у доба краља Стефана Томаша, Радосав крстјанин je преписао, a вероватно и украсио за Гојсака крстјанина рукопис једне апокалипсе.

(Сл. 168)

При том je гледао старе предлошке, пре свега оне из радионице Манојла Грка. Према њима je радио иницијале с људским фигурама које се држе за биљке, парове људи, аждаја и птица. Некад je под утицајем готике слово оптерећивао гломазним лишћем и толико га увеличавао да je надмашало нејаку фигуру. Његов неспретан црни цртеж ограничава површине сиромашно обојене ружичастом, жутом и зеленом. Готика га je научила да свака представа на иницијалу треба да буде у вези с текстом на чијем се почетку налази. Ha крају књиге приказао je, вероватно, Гојсака крстјанина, заваљеног у столицу, како чита књигу; тако су бивали представљени великодостојници босанске цркве на стећцима. Нека лица у Радосављевом зборнику имају необичан изглед: на њима je, напоредо, исцртан њихов чеони и профилни вид. Тако се у словенској ћирилској књизи дешавало с фигурама у XIII и XIV веку. Тиме je, као и типом иницијала, Радосав открио своју оданост

 

 

224

 

узорима на којима су од почетка васпитавани босански илуминатори и минијатуристи. [52]

 

 

Најраспрострањенији род уметничког стваралаштва у Босни било je клесање надгробних споменика. Велики и тешки камени блокови који су стављани над гробнице били су обрађивани са свих видљивих страна. Остало их je на десетине хиљада, већином намештених по неком реду на множини великих и малих некропола. Босанска држава им je била матична земља, мада су подизани по селима са планинских страна окренутих мору, по западним крајевима српске државе и по граничним областима Хрватске и Угарске. Уклесани натписи с именима покојника или с подацима од историјске вредности, ретки у односу на број сачуваних споменика, показују да су их употребљавали припадници свих трију вероисповести - православни, католици и верници босанске цркве - a по турском освајању, за неко време, и с мало измењеним облицима, и исламизовани Босанци. Народ их je називао стећцима, мраморовима, белезима, машетима, a гробља на којима их je било у већем броју, најчешће грчким, каурским, влашким, ређе мађарским, турским, жидовским, мада им je надевао и нека друга имена. Стећке je лакше разврстати по типовима него што им се може одредити тачно време настанка. Више их je у виду плоча и сандука него што их je у облику саркофага (слемењака), стубова различитих врста и крстача. Могу имати шире постоље, па и два или три, али могу бити и без њега. Далеко највећи број их je настао у времену од средине XIV до краја XV века. Прво су то биле једноставне плоче, па су се постепено појавили сандуци, слемењаци и усправљени сандуци. Развијени и сложенији

 

 

225

 

облици нису истиснули простије; живели су напоредо: богатије надгробне споменике подизали су они који су имали већа средства и друштвени углед.

 

Некрополе су образовале поједине породице или родови по селима. Подизане су на старијим гробљима, праисторијским тумулима, древним култним местима, али и на погодним местима на којима није било ранијих остатака живота. Ha добром броју некропола утврђено je постојање једнобродних камених или дрвених црквица с апсидом, у којима су обављани погребни обреди или помени и у којима су бивали сахрањивани велможе босанске државе, катунски главари или црквени људи. Тако су под слемењацима у црквама лежали краљ Твртко у Високом, тепчија Батало у Турбету, изгледа херцег Стефан Вукчић у цркви испод Сокола, под сандуком - велики војвода Сандаљ Хранић у цркви Св. Стефана на Шћепан-Пољу, a под плочама на Кому - чланови породице Црнојевић. И многи други великаши нашли су покој под стећцима у црквама које су сами подигли. Већином су гробнице у црквама биле без натписа, јер су се над њима некада налазили исликани, у фреско-техници, портрети покојника с именима исписаним на зиду, као што je то било уобичајено у православним и католичким храмовима у средњем веку. Oko цркава су се сахрањивали они најугледнији и најближи ктитору, a даље њихови рођаци и саплеменици. Чини се да су облиди стећака у храмовима битно утицали на изглед надгробника око цркава. Када je обичај био једном уведен, он се одржао као начело и у случају кад некропола није имала цркву: гробови одличника заузимали су средишњи положај и имали су најраскошнији изглед.

 

Негде крајем XIV века, судећи по датованим споменицима, почело je украшавање стећака.

 

 

226

 

Већином у плитком рељефу, ређе уклесавањем цртежа, извођени су оквири са извијеном граном и тролистом у њеним прегибима, са цикцак-орнаментом или увртеним ужетом. Ha пољима су се појављивали хералдички штитови, с мачем или без њега, крстови различитих облика, спирално стилизоване биљке, љиљани, лозица или лоза с гроздовима, сунце месец, звезда, розета, итд. Тек je, изгледа, с освитом XV века, с ретким изузецима ван подручја старе Херцеговине, дошло до увођења већих рељефних композција које су имале за тему лов, играње кола, сукобе ратника, приказе дивљих животиња, птица или фантастичних немани. Херцеговина je постојбина и схематичних портрета покојника с молитвено испруженом једном руком или подигнутим обема рукама, као што се у њој, истина ређе, појављују и фигуре светитеља. У Босни местимично има некропола с ликовима покојника с прекрштеним рукама на грудима. Ha херцеговачким високим стећцима нису ретки низови лукова на стубићима, као украс на усправљеним странама, као што у Босни нису изузетни стећци који опонашају изглед кућа брвнара покривених шиндром. По мотивима, раскоши и начину обраде, херцеговачки стећци се скоро увек разликују од босанских, али се и они могу разврстати у више посебних скупина. Надгробни споменици у западној Србији били су налик на оне у Босни, a стећци у Приморју на оне у Херцеговини.

 

Разматрање симболичне вредности и садржинског смисла украса на стећцима за сада je дало најмање задовољавајућих исхода, као и објашњавање порекла њихових облика. Изгледа да je висока уметност православне и католичке цркве, усредсређена на обликовање и украшавање гробница светитеља или угледних људи, пресудније утицала на изглед стећака.

 

 

227

 

Основни облици стећака створени су, нема сумње, према подним надгробним плочама у црквама, према ћивотима или шкрињама са светитељским моштима и према саркофазима великодостојника из крајева суседних босанској држави. Посебно je то уочљиво ако се упореде гробнице по храмовима у Приморју и средњовековној Србији. Саркофази српских владара и архиепископа из XIII века, једноставних или тек мало профилисаних страна, имали су равну плочу за поклопац или je поклопац бивао исклесан као подужни кров, на четири воде. Под утицајем византијских гробница, краљевски и архиепископски саркофази су кроз цео XIV век добијали плиткорељефни украс с мотивима спиралних разлисталих биљки, геометријског преплета, крстова, али и са низовима аркада. Најбогатија je количином саркофага Пећка патријаршија, али их имају и многе друге цркве, посебно владарски маузолеји и катедрале. Изгледа врло вероватно да су се облици сандука и слемењака у Херцеговини с основним мотивима спирално стилизованих биљака, крстовима и аркадама развили, управо, под утицајем српских гробница из XIV века. Католички саркофази, камене плоче и шкриње по приморским градовима, из XIV и XV века, уосталом као и они по Западној Европи, најчешће на горњој страни имају рељеф покојника, a на предњој страни фигуре светитеља или композиције из живота Христовог или из живота светитеља чији су се остаци у гробу налазили. Није редак ни тип сандука или саркофага с аркадама, али су тада испод њих обично фигуре или сцене. Без сумње да je отуд на гробнице босанских краљева у Бобовцу пресељен мотив лежећег покојника на поклопцу, a преко њих и на стећке извесних некропола у источној Босни. Уосталом, и у неким другим мотивима босанских стећака осећа се удео готике из

 

 

228 

 

Приморја: увртено уже, извијена грана с тролистима, понека „жиока на рабош“, љиљани, хералдички знаци, посебно штитови с мачевима, каткад преломљен лук у темену, итд. Ha укрштању утицаја из Србије с онима из Приморја израсла je уметност стећака, прилагодивши се тврдој каменој грађи свог поднебља, тешкој за обраду, и простој клесарској техници народних мајстора. [53]

 

Најзагонетнији су стећци са сценама лова, битака и кола, који су и најраскошнији, a не мање су тешки за разјашњење и они са представама животиња и портретима покојника у молитви. Вршени су покушаји праћења порекла и значења сваке појединачне теме, али то није доприносило упознавању целовите идеје и поруке босанског надгробника. И најзад, објашњење je тражено и у уметничким делима која нису везана за црквени, већ за световни живот западноевропске господе, као што су то таписерије, или дела примењене уметности, са приказима витешких забава: лова, турнира, игара. Из тога je следио закључак да je босанска властела желела да им се и на гробници нађу представе одговарајуће њиховом друштвеном положају. Теолошки приступ тумачењу ових представа - иначе врло различит - кретао се од поставки везаних за дуализам босанске цркве до схватања католичанства о апокалипси.

 

Чини се, међутим, да сцене лова, скупине стварних и фантастичних животиња, призори борби и кола, ваља тешње повезати с њиховим надгробним смислом. У зидном сликарству српских средњовековних цркава сачуван je довољан број циклуса са сценама које илустрију последње псалме (148-150 „Хвалите Господа...“) - у Рили, Кучевишту, Дечанима и Леснову, све из времена око средине XIV века - који се налазе у просторима храмова одређеним за опела или на зидовима око или изнад гробница. Сваки од тих циклуса садржи све

 

 

229

 

илустративне теме са стећака. Псалми су, и у средњем веку, били саставни део заупокојених служби, a у средњовековној Босни једно од најчитанијих штива. Могућно je да су некада и у Босни, на зидовима цркава у којима су били сахрањени њени највиђенији људи, постојале илустрације из псалама, само што се оне нису сачувале. Но, и без тога, веза између псалама и опела била je сваком црквеном човеку позната. Када су се гробнице истакнутих људи преселиле из цркве под отворено небо, стећак je могао понети на себи оне представе са зидова цркве које су опкољавале старије саркофаге. Неоспорно изгледа да се то десило и са надгробним портретима у молитвеном ставу: они су сишли са зида и нашли су се на стећку. Није од малог значаја чињеница да се стећци са најсложенијом тематиком налазе управо на подручју Хума, где се православље одржало и после прелаза тог краја из састава Србије у оквире Босне. Једини изузетак, у том погледу, представљају изванредни мраморови са некрополе у Доњој Згошћи, у централној Босни. Али, они су сасвим посебна појава.

(Сл. 169, 170, 171)

За сада се чини да облици стећака и добар део њиховог илустративног украса треба да за свој изглед захвале православној надгробној уметности, док су појединачни декоративни мотиви зависили од приморске готике.

 

Клесарске прераде композиција, животиња, фигура и орнамената, преузетих из високе црквене уметности, босански и херцеговачки мајстори обавили су у духу народне уметности: илустрације су претворене у декорацију ритмичким ређањем или симетричним постављањем битних елемената композиције, свођењем пластичних вредности у површину, стилизовањем до крајње мере свих описних појединости, настојањем на украсној шари. Kao да je на камену површину примењен начин

 

 

230

 

рада у дрвету какав и на сеоским шкрињама, колевкама, преслицама. Ни сам неплеменити камен који je употребљаван за стећке није био податан за друкчију обраду. Невештина да се прикаже сложенији облик или покрет давала je целини обележје народне уметности. Ипак, нека врста изворне лепоте многих споменика и упечатљивост добро смештених некропола надвладавају занатску чедност и стварају осећање тајанства око древног босанског гробља, појачано и загонетношћу њихових духовних порука.

 

Ретки натписи одају имена клесара - или ковача, како су се сами звали - који су у XV веку направили неке од најлепших примерака надгробних белега, као и писара који су састављали натписе. Скоро сви они носе народна, локална имена, што говори да су из краја у којем су оставили своја дела. Највише их je управо са подручја у сливу Неретве, где се налазе и најчувенија гробља око Стоца - Радимља, Бољуни, Опличићи и друга - или око Невесиња, Гацка, Љубиња, Купреса, Калиновика, на којима су били сахрањени главари сточарских насеља с њиховим најближима. Они су уметност стећака, заједно с људима сличног положаја у босанској држави, уздигли на највиши степен, управо у време када су Турци преплавили њихове крајеве. [54]

 

 

НАПОМЕНЕ

 

1. О ктиторском натпису бана Кулина на једној цркви код Високог уп. Ј. Kovačević, Prvi klesari ćiriličkih natpisa па Balkanu, GZM 15-16 (1960-1961) 313; P. Anđelić, Revizija čitanja Kulinove ploče, GZM 15-16 (1960-1961) 287-308; M. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine IV, Sarajevo 1970,70-71 (ca старијом литературом); Г. Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Београд 1974, 35.

 

 

231

 

У време бана Кулина, негде код Зенице, подигао je цркву Св. Ђорђа судији Градеши зидар Драже Охмучанин, a поп му je исклесао натпис. Уп. Š. Bešlagić-Z. Kajmaković - F. Ibrahimović, Ćirilski natpis iz doba Kulina bana, Naše starine 10 (1965) 203-208; M. Vego, нав. дело 252-253 (ca старијом литературом); Г. Томовић, нав. дело 35-36.

 

2. За католичку катедралу у Врхбосни, која je, изгледа, кратко служила, уп. Ј. Kujundžić, Katedrala svetog Petra и Vrhbosni. Nova et vetera XXVIII, 1-2 (1978) 295-303 (ca старијом литературом и изворима). О ћирилском јеванђелистару из XIII века, који се налазио на босанском двору уп. Љ. Стефоска-Васиљев, Нови податак о ватиканском српском јеванђелистару из XIII века, Зборник Владимира Мошина, Београд 1977, 141-142; Manoscritti slavi, documenti е carte rigvardanti la storia bulgara della Biblioteca apostolica Vaticana e dell’Archivio segreto Vaticano (IX-XVII secolo), Sofia 1979. no. 3 (ca старијом литературом); Историја српског народа I, 428-429 (В. Ј. Ђурић).

 

3. Таква je, на пример, романичка једнобродна црква с полукружном апсидом и јаким контрфорима, чији су се темељи сачували испод темеља цркве Св. Николе у Милама код Високог, која би могла бити, као њој слична црква у Лисичићима код Коњица, из прве половине XIII века. Уп. Ј. Kujundžić, Crkva sv. Nikole и Visokom, Dobri pastir 19-20 (1970) 176; P. Anđelić, Krunidbena i grobna crkva bosanskih vladara и Milima (Arnautovićima) kod Visokog. GZM 34 (1980) 191-195, 232-233 (који je датује у XII век).

 

Добу превласти Мађара или породице Шубића над Босном треба, можда, приписати настанак једнобродне романичке цркве Св. Марије у Јајцу, која je доста сачувала од свог првобитног изгледа, па чак и леп западни портал: Ј. Kujundžić, Srednjovjekovne crkve и Jajcu, Dobri pastir 21-22 (1972) 282-283; P. Anđelić, Pogled па franjevačko graditeljstvo XIV i XV vijeka и Bosni. Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“, Zenica 1973, 202-203.

 

4. J. Kujundžić, Crkva sv. Nikole и Visokom 171-184; P. Anđelić, Pogled па franjevačko graditeljstvo 201-202; исти, Krunidbena i grobna crkva bosanskih vladara 194-247, опредељује ce, без навођења археолошких података (чак их нема ни у цртежима), за настанак цркве у два раздобља: старији би био презвитеријални простор (који он назива старијом готичком црквом) a млађи наос. Пре ће бити да je настала уједном времену, јер има издужен хор ca тространом апсидом и контрафорима, као нешто раније или истовремене мађарске цркве: уп. A Magyarországi müvészet története I. A Magyarországi müvészet a honfoglalástól a XIX. századig. Budapest 1961. 151-241.

 

5. Изворе o фрањевачким манастирима, већином по документима из Дубровачког архива, сабрала je у последње време Д. Ковачевић-Којић,

 

 

232

 

Градска насеља средоњовјековне босанске државе, Сарајево 1978, 281-297. Преглед археолошких остатака већине ископаних цркава дао je Р. Anđelić, Pogled na franjevačko graditeljstvo 201-206. Неке од њих добиле су и мале монографије, с наведеном старијом литературом и изворима: Ј. Kujundžić, Srednjovjekovne crkve и Srebrenici, Dobri pastir 17-18 (1968) 236-242; исти, Srednjovjekovne crkve и Jajcu, Dobri pastir 21-22 (1972) 273-284; исти. Crkva svete Marije и Zvorniku, Dobri pastir 23 (1973) 203-210; P. Anđelić, Bobovac i Kraljeva Sutjeska, Sarajevo 1973, 66-98,165-171. O проповедничком типу цркава c правоугаоним светилиштем у јужном Приморју и у средњовековној Србији, као и о католичким црквама у рударским и трговачким средиштима Србије: В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Београд 1965, 73-102, 116-119. Две цркве из Боке Которске, из XV века - парохијска црква у Горњој Ластви и фраљевачка Госпа од Отока - истог су типа: Историја Црне Горе 212, 512-513 (В. Ј. Ђурић).

 

6. Р. Anđelić, Ruševine srednjovjekovne crkve и Varošišću kod Vranduka, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 439-452.

 

7. J. Kujundžić, Crkva sv. Ive и Podmilačju, Dobri pastir 15-16 (1966) 369-375 (ca старијом литературом).

 

8. P. Anđelić, Bobovac i Kraljeva Sutjeska 98-100. Изгледа да je вишеспратни звоник, тзв. звоник Св. Луке, на цркви Св. Марије у Јајцу, био изграђен за време мађарске управе и постојања Јајачке бановине, a не за време босанске самосталности. О томе сведоче његове готичко-ренесансне особине; С. Fisković, Dalmatinski majstori и srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 157.

 

9. Ha Лиму су то познате задужбине чланова куће Немањића: Св. Петар у Бијелом Пољу, Ђурђеви Ступови у Будимљи, Вољавац, Милешева и неке друге. Ha Неретви, испод утврђеног града Благаја, била je некада црква из Немањиног доба, од које се сачувао само део каменог натписа: М. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1962, 39, сл. 19 (ca старијом литературом); Г. Томовић, нав. дело 36-37.

 

10. У питању су храмови у селима Лисичићи, Разићи, Бискуп и Горља Бијела. Њих су откопавали сарадници Земаљског музеја у Сарајеву. Њихове извештаје објављене у Glasniku Zemaljskog muzeja, ca старијом литературом, донео je Р. Anđelić, lstorijski spomenici Konjica i okoline. Konjic 1975, 178-194, који je сам утврдио постојање и неких других храмова у тој области.

 

 

233

 

11. Ископао га je З. Кајмаковић са екипом која je годинама испитивала овај крај. Уп. Z. Kajmaković, Drina и doba Kasača, Naäe starine 14-15 (1981), 147-154.

 

12. M. Vego, Patarenstvo и Hercegovini и svjetlu arheoloških spomenika, GZM 18 (1963) 200-202, 206-208, сабрао их je у добром броју, a Z. Kajmaković, Jedno starije kultno mesto. Naše starine 9 (1964) 175-179, допунио je овај списак новим споменицима.

 

13. В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920, 153; М. Динић, Земље херцега светога Саве, Глас 182 (1940) 170; исти, Хумско-Шребињска властела, Београд 1967, 29-30; М. Vego, Novi i revidirani natpisi и Hercegovini, GZM 19 (1964) 178—179.

 

14. Исходи археолошких испитивања ове цркве још нису објављени. Краћи подаци о њој налазе се у Историји Црне Горе 2/2, 448 (В. Ј. Ђурић); исти, Милешева и дрински тип цркве, Рашка баштина 1 (1975) 21.

 

15. Đ. Mazalić, Hercegova crkva kod Goražda i okolne starine, GZM 52 (1940) 27-43 (ca старијом литературом); M. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1964, 55 (ca свом старијом литературом о натпису на цркви); Г. Томовић, нав. дело 115-116; Историја Црне Горе 2/2, 445-447 (В. Ј. Ђурић); Z. Kajmaković, Drina и doba Kosača 154-161. Из тога времена, jep су сличног, али још једноставнијег плана, могла би бити и црква Св. Луке у Смоковцу у Боки Которској (уп. Историја Црне Горе 2/2,447) и најстарији део храма у манастиру Добрићеву код Билеће: уп. Z. Kajmaković, Prenos manastira Dobrićeva, Naše starine 11 (1967) 71,75-78.

 

16. Ђ. Стратимировић. O прошлости и неимарству Боке Которске, Споменик 28 (1895) 25-27; Историја Црне Горе 2/2, 453-458 (В. Ј. Ђурић).

 

17. М. Ковачевић, Црква под средњовековним Градом Соколом, Старинар 18 (1967) 221-224; Историја Црне Горе 2/2, 446-452 (В. Ј. Ђурић), где je наведена старија литература. Ту je наглашепо да je црква у Пошћењу, у Дробњацима, била сличног плана (уп. П. Ровинскии, Черногорил et ел прошлома и настотцемо, С. Петербург 1909,114-117, али je она, не тако давно, прерађена.

 

18. Историја Црне Горе 2/2, 442-445 (В. Ј. Ђурић); Z. Kajmaković, Drina и doba Kosača 161-167.

 

19. O тим црквама, па и o Савини, ca старијом литературом, уп. Историја Црне Горе 2/2, 452-453 (В. Ј. Ђурић); В. Ј. Ђурић, Савина Београд 1977, VI-VII, XIV-XV.

 

20. Уп. В. Кораћ, Споменици средњовековне архитектуре у Боки Которској, Споменик 103 (1953) 123-126;

 

 

234

 

исти, О монументалној архитектури средњовековног Котора, Споменик 105 (1956) 160-161; Историја Црне Горе 2/2, 510-512 (В. Ј. Ђурић).

 

21. Ć. Truhelka, Grobnica bosanskog tepčije Batala, GZM 17 (1915) 365-373; Đ. Mazalić, Konzervatorski zahvat na Batalovoj grobnici i njezin današnji izgled, Naše starine 6 (1959) 239-242.

 

22. Љ. Стојановић, Повеље и писма II, 156.

 

23. Ć. Truhelka, Kraljevski grad Jajce, Sarajevo 1904, 57-61.

 

24. Литература o монашким насеобинама и црквама усеченим у стене веома je обимна. Најважнија литература:

·       G. Jerphanion, Une nouvelle province de l'art byzantin. Les eglises rupestres de Cappadoce I—IV (text), 1-3 (planches), Paris 1925-1942;

·       N. et M. Thierry, Nouvelles ćglises de Cappadoce, Paris 1963;

·       M. Restle, Die byzantinische Wandmalerei in Kleinasien I—III, Recklinghausen 1967;

·       Г. Чубинашвили, Пещерные монастыри Давид Гареци, Тбилиси 1948;

·       Г. Гаприндашвили, Пещерный ансамбль Вардзиа, Тбилиси 1960;

·       Medea, Gli affreschi delte cripte eremitiche pugliesi I—II, Roma 1939;

·       D. Fonseca, Civiltá rupestre in terra ionica, Milano-Roma 1970;

·       Mesina, Le chiese rupestri del Siracusano, Palermo 1979;

·       Василиев, Ивановските стенописи, София 1953.

 

О пештерској архитектури по Грчкој, на јегејским острвима, по Македонији и Србији не постоје прегледи, већ посебне студије о појединачним споменицима.

 

25. Р. Anđelić, Bobovac i Kraljeva Sutjeska 48-58, 70-74, 81-98.

 

26. Основне податке саопштио je П. Анђелић у књизи A. Benac-B. Čović-F. PaSalić-Đ. Basler-N. Miletić-P. Anđelić, Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1966, 462-463. O краљевској капији: Đ. Basler, Konzervacija južnog zida tvrđave и Jajcu, Naše starine 6 (1959) 126-130.

 

27. Необјављени исходи ископавања B. Ј. Ђурића.

 

28. З. Кајмаковић, Одсјаји моравске уметности у Босни, Моравска школа и њено доба, Београд 1972,297, сл.1.

 

29. Уп. Ј. Kujundžić, Crkva sv. Ive и Podmilačju 374-375 и сл. на стр. 370-372. У самом Јајцу нађено je доста готичке пластике из XV века, али није јасно којим je све грађевинама припадала, a извесно je могла настати и у време Јајачке бановине. Уп. Ć. Truhelka, Kraljevski grad Jajce 47-49; Đ. Basler, Konzervacija južnog zida tvrđave и Jajcu 125-126.

 

30. Систематско испитивање одлазака мајстора из приморских градова у средњовековну Босну почело je тек однедавно, али се веома развило. Најважнија литература; В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Београд 1963, 250-259; В. Кораћ-В. Ј. Ђурић, Цркве с прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко Градитељство, Зборник ФФ 8 (1964) 561-599;

 

 

235

 

С. Fisković, Dubrovački i primorski graditelji XIII-XVl stoljeća и Srbiji, Bosni i Hercegovim, Peristil 5 (1962) 36-44; B. J. Ђурић, Дубровачки градитељи у Србији средњега века, Зборник ЛУ 3 (1967) 98-103; исти, Црква св. Стефана у Новом, Зборник ФФ 11-1 (1970) 399-410 и, најпотпуније, С. Fisković, Dalmatinski majstori и srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Radovi sa simpozijima „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 147-198.

 

31. Највише података o остацима средњовековних фресака у Босни прибрали су: П. Анђелић у A. Benac-B. Čović-F. Pašalić-Đ. Basler-N. Miletić -P. Anđelić, нав. дело 470-471 и З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сарајево 1971, 35-50, 52-58, 72-90 (са старијом литературом). Новија испитивања саопштили су Р. Anđelić, Bobovac i Kraljeva Sutjeska 75-78,170; исти, Krunidbena i grobna crkva bosanskih vladara 206-208; Z. Kajmaković, Drina и doba Kasača 160-161 (Sopotnica), 164-167 (Đurđevac). Откривени фрагменти зидног сликарства у цркви Св. Стефана у Шћепан-Пољу - у најнижем појасу украси, комадићи осликаних драперија, остаци златних и сребрних површина - показују да je целина некада била раскошна, a делићи ћирилских натписа - да je служила православним верницима. Ови налази још нису објављени.

 

32. Уп. В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа 43-44, 254-255, 258-259, 262-263 (са старијом литературом); С. Fisković, Dalmatinski majstori и srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini 181-184; исти, Dalmatinske freske, Zagreb 1965, 20-21.

 

33. B. J. Ђурић, Савина, VII-XV (ca старијом литературом). За сликарство у Св. Базилију у Столиву: С. Радојчић, О сликарству у Боки Которској, Споменик 103 (1953) 59-66; D. Nagorni, Die Entstehungszeit der Wandmalerei und Identifizierung ihres Malers nach der Fresko-Inschrift in der Kirche Sv. Bazilije in Donji Stoliv (Golf von Kotor), Зограф 9 (1978) 43-49 (ca старијом литературом). Кратак преглед сликарства у Котору и Боки у XV веку: Историја Црне Горе 2/2, 519-527 (В. Ј. Ђурић).

 

34. О делима из Тврдоша и Мостаћа: В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа 48-50, 67-68; Đ. Mazalić-N. Miletić, Rad па čišćenju jedne ikone и crkvi sv. Klimenta и Mostaćima, Naše starine 5 (1958) 127-128. O Христу c донатором из манастира Сутјеске: A. Schneider, Katalog Strossmayerove galerije I. Talijanske slikarske škole, Zagreb 1939, бр. 39, сл. 39 (где се приписује непознатом млетачком сликару XV века и бележи предање да je донатор претпоследњи босански краљ Стефан Томаш); G. Gamulin, Stari majstori и Jugoslaviji II, Zagreb 1964, 17-18, сл. 14, 15 (приписује ce, c много разлога, Јакопу Белинију или његовом кругу и датује у време око 1440).

 

 

236

 

35. Веома je велика литература о језику, садржају текстова и њиховој верској припадности. Тим питањима су се бавили многи научници, a међу њима посебно Даничић, Јагић, Рачки, Буслајев, Сперански, Соловјев, Мошин, Шидак и други, Последња дела - И. Грицкат, Дивошево јеванђеље, Филолошка анализа, ЈФ 25 (1963) 227-291 и В. Јерковић, Палеографска и језинка испитивања о Чајничком јеванђељу, Нови Сад 1975, уз нека друга - садрже погледе и на раније стање у науци.

 

36. За сада постоје само два прегледа посвећена анализи украса у босанским књигама: V. Vrana, Književna nastojanja и sredovječnoj Bosni, Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1942, 803-820 (застарео и у служби оновремене политике) и Ј. Максимовић, Сликарство минијатура у средњовековној Босни, ЗРВИ 17 (1976) 175-186 (са старијом литературом).

 

37. Уп. Љ. Стефоска-Васиљев, нав. дело 141-142.

 

38. У питању je јеванђеље од кога се сачувало само неколико листова, чији се већи број чува у Публичној библиотеци у Лењинграду под сигнатуром Гильф. 61; В. Стасовъ, Славянскій и восточный орнаменть по рукописямъ древняго и нового времена, Санктпетербургъ 1884, pl. ХХХ/11-13 и Е.З. Гранстрем, Описание русскихъ и славянских пергаментных рукописей, Госуд. Публичная библиотека, Ленинград 1953, 104 (где je старија руска литература); V. Vrana, нав. дело 803-804; V. Mošin, Ornament južnoslovenskih rukopisa XI-XIII veka, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Radovi 7 (1957) 51 и сл. 41, 51; исти, Палеографски албум на јужнословенското кирилско писмо, Скопје 1966, 127 (где се датује у XIII век); Ј. Šidak, Studije о „Crkvi bosanskoj" i bogumilstvu, Zagreb 1975,153-154 (c потпуном литературом).

 

39. M. И. Сперанскій, Мостарское (Маноилово) боснийское евангеліе, Отд. оттискъ изь журн. Русский филологическій вѣстникъ, Варшава 1906, 2, 5-7, 20-26. Хлап који je био код Манојла за време писања Мостарског јеванђеља могао би бити Хлап из једног властеоског рода из области Соли, који се помиње у изворима са чином челника, али и без њега. Уп. Р. Anđelić, О usorskim vojvodama i političkom statusu Usore и srednjem vijeku, Institut za istoriju и Sarajevu, Prilozi 13 (1977) 39-40; M. Благојевић, Босанско Завршје, Зборник ФФ 14-1 (1979) 136. Овом закључку иде у прилог и чињеница да je поручилац другог Манојловог јеванђеља, Дивош Тихорадић, био из Усоре, која je била у суседству Соли. Можда je баш у тим, североисточним крајевима Босне била Манојлова преписивачка радионица.

 

40. В. Ј. Ђурић и Р. Иванишевић, Јеванђеље Дивоша Тихорадића, ЗРВИ 7 (1961) 153-159; И. Грицкат, нав. дело; Ј. Максимовић, нав. дело 180-181, passim.

 

 

237

 

 О Дивоушу Тихорадићу и његовим земљама: Р. Andelić, Postojbina i rod Divoša Tihoradića, Slovo 25-26 (1976) 231-239; M. Благојевић, нав. дело 136-137,141.

 

41. Детаљан опис овог рукописа који се чува у Народној библиотеци у Атини под бр. 149, као и старију литературу, дали су A. Marava - Chatzinicolaou - Ch. Toufeki-Paschou, Catalogue of the illuminated byzantine Manuscripts of the National Library of Greece 1, Athens 1978, 51-55, Fig. 62-71. Треба додати томе и студију A. Guillou - К. Tchérémissinoff, Note sur la culture arabe et la culture slave dans le Katepanat d'ltalie, Mélanges de l’Ecole francaise de Rome 88 (1976) 685-689. Сви cy проучаваоци били одлучни y томе да су ликови апостола и сав украс из времена мастанка споменика, иако су писци каталога осетили допуне, a A. Грабар и Ј. Максимовић видели и везе с босанском минијатуром, сматрајући да су минијатуре из грчког рукописа послужиле словенском украсу за узор. Moj увид у оригинал открио je читав слој минијатура, украса и рестаурација из XIV века. Једна пасхална таблица, чини се исписана руком рестауратора, 1326-27. године, пружа податке за дане прослављања Ускрса до 1341-43. године.

 

42. С уметничке стране овај рукопис није довољно испитам, зато уносим своја лична запажања стечена на оригиналу. Чува се у Публичној библиотеци у Лењинграду под сигнатуром Гильф. 14. Уп.: В. Стасовъ, нав. дело, pl. XXIX/5-12, рl. ХХХ/1-10; Ф.И. Буслаев, Сочинения III, Ленинград 1930, 137-139 (који je запазио старији јужнословенски слој иницијала и одвојио га од млађег, романичког); V. Vrana, нав. дело 807; Е. 3. Гранстрем; нав. дело 101; Ј. Šidak, нав. дело 152-153.

 

43. Ни украс у Четворојеванђељу Твртка Припковића није испитан. И он се чува у Публичној библиотеци у Лењинграду под сигнатуром Гильф. 6. Нађен je у манастиру Св. Тројице код Пљеваља. Уп. В. Стасовъ, нав. дело, pl. XXVIII; Ф. И. Буслаев, нав. дело 136; V. Vrana, нав. дело 814; Е. 3. Гранстрем, нав. дело 103; Ј. Šidak, нав. дело 151-152.

 

44. В. Стасовъ, нав. дело, pl. XXIX/1-4; S. Radojčić, Stare srpske minijature 43-44; J. Šidak, нав. дело 111-125 (ca старијом литературом и репродукцијама у боји); Ј. Максимовић, нав. дело, passim. Чува се у Универзитетској библиотеци у Љубљани.

 

45. Р. М. Грујић, Једно јеванђеље босанскога типа XIV-XV века у Јужној Србији, Зборник у част A. Белића, Београд 1937, 263-277. Нађено je у селу Врутоку у Македонији, па, изгледа, загубљено. Некада било у манастиру Св. Тројице код Пљеваља.

 

 

238

 

46. Р. Momirović, Stari rukopisi i štampane knjige и Čajniču, Naše starine 3 (1956) 174-176; V. Mošin - S. Traljić, Ćirilski spomenici и Bosni i Hercegovini, Naše starine 6 (1959) 89-92; B. Јерковић, нав. дело, посебно 11-12 и приложене илустрације (a у књизи je и целокупна литература).

 

47. В. Стасовъ, нав. дело, pl. XXXIII/1-18; S. Radojčić, нав. дело 44-45, t. XXX-XXXI; G. Muzzioli, Mostra storica nazionale della miniatura, Catalogo, Firenze 1954, 19; V. J. Đurić, Minijature Hvalovog rukopisa, ИГ 1-2 (1957) 39-51 (ca старијом литературом); Ј. Šidak, нав. дело 143-146; И. Николајевић, Минијатура Благовести у Хваловом зборнику, Зограф 7 (1976) 75-77. Рукопис се чува у Универзитетској библиотеци у Болоњи.

 

48. Главна литература и извори: V. Jagić - L. Thallóczu - F. Wieckhoff, Missale giagoliticum Hervoae ducis spalatensis, Vindobonae 1891 (текст o уметничкој опреми Ф. Викхофа); L. Thallóczu, Vojvoda Hrvoja i njegov grb, GZM 2 (1892) 8-9; B. J. Ђурић, Минијатуре Хваловог рукописа 48-51; М. Харисијадис, Словенски рукописи у Библиотеци Сараја у Цариграду, Старинар 15-16 (1966) 149-158 (са старијом литературом); М. Pantelić, Povijesna podloga iluminacije Hrvojeva misala. Slovo 20 (1970) 39-96; Missale Hervoae Ducis Spalatinsis, croatico-glagoliticum, ed. B. Grabar, A. Nazor, M. Pantelić, Zagreb-Ljubljana-Graz 1973 (c фототипским издањем).

 

49. Уп. D. Kećkemet, Ilustracije budimpeštanskog kodeksa arhiđakona Tome, Gunjačin zbornik, Zagreb 1980,173-177.

 

50. Срећковићемо јеванђеље je изгубљено. По кратком опису рукописа, испред јеванђеља по Марку била je заставица са змајевима и кентауром у медаљонима: М. Speranskij, Ein bosnisches Evangelium in der Handschriftensammlung Srećković's, Archiv SlPh 24 (1902) 173; A. Solovjev, Vjersko učenje bosanske crkve. Rad 270 (1948) 20-21. Ha основу језичких особина настанак му се везује за средњу Босну: Н. Kuna, Jezičke karakteristike glosa и bosanskom jevanđelju iz Srećkovićeve zbirke, Slovo 25-26 (1976) 213-230.

 

O украсу у Никољском јеванђељу, које je сада у Даблину, и у Даничићевом, изгорелом 1941. у Народној библиотеци у Београду: Ђ. Даничић, Никољско јеванђеље, Београд 1864, XIII; В. Стасовъ, нав. дело, pl. XXXII; Ф. И. Буслаев, нав. дело 139-140 (који запажа два стилска израза: византијско-словенски и западњачки); A. Solovjev, нав. дело 16-17; S. Radojčić, Stare srpske minijature 41-43, t. XXIV-XXVI; M. Харисијадис, Илуминирани рукописи старе Народне библиотеке у Београду, Старинар 19 (1969) 254-256, сл. 9, 10 (са старијом литературом): В. Мошин, Рукописи бивше Народне библиотеке у

 

 

239

 

Даблину и у Загребу, Библиотекар 20 (1968) 349-352, т. II—V; Ј. Максимовић, нав. дело, passim.

 

51. Уп. Ј. Šidak, нав. дело 127-141, 146-149; Ј. Максимовић, Илустрације Млетачког зборника и проблем минијатура у средњовековној Босни, ИГ 1-2 (1958) 117-130. Зборник се чува у млетачкој библиотеци Марћани.

 

52. Уп. В. Стасовъ, нав. дело, pl. ХХХIII/19-37; Ф. И. Буслаев, нав. дело 140-145 (с изванредним запажањима); V. Vrana, нав. дело 818-820: Ј. Hamm, Apokalipsa bosanskih krstjana, Slovo 9-10 (1960) 43-103; M. Харисијадис, Фигурални иницијали у Радосављевој апокалипси, Зограф 9 (1978) 50-53; Manoscritti slavi, documenti е carte rigvardanti la storia bulgara della Biblioteca apostolica Vaticana e dell'Archivio segreto Vaticano (IX-XII secolo), София 1979, no. 12, t. XXVI-XXX (y боји). Лик на крају књиге не би могао да представља краља Томаша, као што се мисли на основу накнадног латинског објашњења слике, јер нема круну ни инсигније власти; није то ни портрет писца књиге, Радосава, као што се претпоставља, јер би то било сасвим неуобичајено; могао би то бити једино лик поручиоца Гојсака крстјанина, јер се у византијским или западним рукописима често појављују портрети ктитора књига, a то je случај и у Хрвојевом мисалу. Иницијали с тако развијеним лишћем као у Радосављевом зборнику и лица светитеља, виђена чеоно и с профила, сачувани су и у руским рукописима XIII и XIV века, a вероватно их je било и у српским. Уп. Г. И. Вздорнов, Исскуство книги древной Руси, Москва 1980, описание рукописеи I (јеванђеље Константина презвитера бугарског из ХII-ХIII века, где су слични иницијали); В. Стасовъ, нав. дело, pl. LXXII/1.

 

53. Литература о стећцима je веома обимна. Два су основна приручника који садрже велику, мада не и потпуну библиографију: М. Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo 1965; Š. Bešlagić, Stećci. Kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971. Највећи број студија, описа појединих споменика или некропола, података о натписима на стећцима и расправа о њиховом пореклу и смислу садрже два жива сарајевска часописа: Glasnik Zemaljskog muzeja, који je почео да излази 1889. године, и Naše starine, чији je први број изишао 1953. године. Највише натписа je сабрано и пропраћено старијом литературом у делу М. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine I—IV, Sarajevo 1962-1970.

 

За познавање најважнијих некропола посебно су значајне њихове, монографије:

·       Benac, Radimlja, Sarajevo 1950;

·       исти. Олово, Београд 1951;

·       исти, Široki Brijeg, Sarajevo 1953;

·       исти, Srednjevjekovni stećci od Slivna do Čepikuća, Anali Historijskog instituta и Dubrovniku 2 (1953);

 

 

240

 

·       D. Sergejevski, Ludmer, Sarajevo 1952;

·       исти, Средњевјековно Гробље код Петрове цркве у Никишћу, Цетиње 1952;

·       М. Vego, Ljubuški, Sarajevo 1954;

·       Š. Bešlagić, Kupres, Srednjevjekovni nadgrobni spomenici, Sarajevo 1954;

·       исти, Стећци у Некуку код Стоца, Гласник Етнографског музеја 21 (1958) 155-175;

·       исти, Stećci na Blidinju, Zagreb 1959;

·       исти, Бољуни, Старинар 12 (1961) 175-206;

·       исти, Stećci и Brotnjicama, Anali Historijskog instituta и Dubrovniku 8-9 (1961) 65-82;

·       исти, Kalinovik, Srednjovjekovni nadgrobni spomenici, Sarajevo 1962;

·       исти, Popovo, Srednjovjekovni nadgrobni spomenici, Sarajevo 1966;

·       исти, Стећци у Зиемљу, Старинар 15-16 (1966) 275-292;

·       исти, Stećci centralne Bosne, Sarajevo 1967;

·       исти, Nišani XV i XVI vijeka и Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1978;

·       L. Katić, Stećci и Imotskoj krajini. Starohrvatska prosvjeta III, ser. 3 (1954) 131-167;

·       C. Fisković, Stećci и Cavtatu i Dubrovačkoj župi, Prilozi povijesti umjetnosti и Dalmaciji 13 (1961) 147-174, итд.

 

54. Изнет je низ веома опречних мишљења о пореклу и старини стећака и о верској припадности и значењу њиховог украса. Поред оних, садржаних у неким од монографија некропола, наводимо само неке од ових радова, у којима je и старија литература:

·       Lj. Karaman, О bosanskim srednjovjekovnim stećcima, Starohrvatska prosvjeta III, ser. 3 (1954) 171-182;

·       Соловјев, Симболика средњовековних гробних споменика у Босни и Херцеговини, Годишњак ДИБиХ 8 (1956) 5-67;

·       М. Miletić, I „krstjani“ di Bosna alla luce dei loro monumenti di pietra, Roma 1957;

·       Радојчић, Рељефи босанских и херцегованких стећака, летопис MC 387 (1961) 1-14;

·       М. Vego, Patarenstvo и Bosni и svjetlosti arheoloških spomenika 195-215;

·       исти, Kulturni karakter nekropole Radimlje kod Stoca, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 307-335;

·       Историја Црне Горе 2/2, 468-475 (B. Ј. Ђурић);

·       Škobalj, Obredne gomile, Sveti Križ na Čiovu 1970, 171-389;

·       Š. Bešlagić, Stećci i njihova umjetnost, Sarajevo 1971;

·       Z. Kajmaković, Neki ikonografski motivi na stećcima, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 297-305;

·       M. Hadžijahić, Prilog Skarićevoj hipotezi o porijeklu stećaka, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“ 287-295.

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]