5. ПОСЛЕДЊА УМЕТНИЧКА ЖАРИШТА
Пад Србије, Босне и Херцеговине под Турке створио je веома уске оквире за развитак уметничке делатности код Срба: она je још могла да се негује једино заслугом црногорских обласних господара из породице Црнојевића, на малом подручју од Скадарског језера до ловћенских страна, и међу распршеном српском властелом која се ставила у службу мађарског краља. Није могла бити дуговека: угасила се у Црној Гори 1496. године, када je породица Црнојевића напустила земљу, a закратко je прекинута у Подунављу после турске провале на север и мохачке битке. Ипак je дала неколико вредних плодова, од којих су неки били од кључног значаја за будућу српску. уметност која се развила у окриљу турског господства.
Црнојевићи су старање о подизању цркава, започето још у време Балшића, наставили под деспотом Стефаном, али су тек поткрај своје власти над Црном Гором дали трајнији допринос српској уметности у средњем веку. [1] Све до владавине Ивана Црнојевића њихове цркве, као ни цркве подручног становништва, нису се разликовале од најпросечнијег градитељства из балшићких времена, a по облицима и слогу биле су далеко сиромашније од триконхоса Балшића на Скадарском језеру. Заправо, све до изградње Цетињског
242
манастира једино су се, изгледа, подизале мале, једнобродне цркве. Непознато je како су изгледале црква Св. Ђорђа и црква Св. Николе у престоним утврђењима Црнојевића, Жабљаку и Ободу, али je зато извесно да су три остале њихове задужбине биле дигнуте у стилу и традицији мање значајних балшићких цркава, каква je била она у селу Скла. Таква je надгробна црква Црнојевића, у Богородичином манастиру на острвцу Кому, на Скадарском језеру, испред Жабљака. Негде између 1415. и 1425. саздали су je браћа Ђурађ и Љеш Црнојевић, који су, сва je прилика, ту били покопани заједно са Стефаном Црнојевићем и његовом супругом Маром. Сачуване су њихове надгробне плоче, од којих су Марина и Љешова с натписима и украсом у стилу стећака. Мали храм с два napa пиластара премошћених ојачавајућим луковима има уздужни свод благо преломљен у темену, као што je то и чело полукалоте апсиде. Полукружна апсида има мало препуштену полукалоту као што je имају истовремене цркве у Скли и Руњама, у Крајини, али и Св. Никола у махали Лисице недалеко од Бара или Св. Илија изнад Вељег Села. Цркви на Кому су, са северне и јужне стране, до половине XV века приграђене сасвим мале капеле за сахрањивање, од којих она са северне стране има полукружну апсиду. Још се около цркве виде остаци првобитних манастирских грађевина. [2]
Скоро истоветног облика као комска црква, и исте величине, била je она, непознате посвете, у утврђеном граду Соколу, која je сачувана у рушевинама, a служила je за молитву малој посади тврђаве, али и за сахрањивање. Мора да ју je подигао Стефан Црнојевић око средине XV века, када je Соко, у систему одбране његових области, добио у значају. [3] Стефан je и раније, око 1425, подигао тврђавску цркву у свом граду Ђурђевцу,
243
високо над Будвом. Она je била скоро упола мања од Кома, те није, помоћу пиластара и лукова, била подељена на травеје; била je знатно лепше изидана: уместо неправилног притесаног камена, употребљеног на Кому и у Соколу, ова je била изграђена лепо обрађеним великим тесаницима. [4]
(Сл. 172)
Најлепшу, иако не највећу цркву у то време je саградила на острву Горици, на Скадарском језеру, госпођа Јелена, ћерка кнеза Лазара, a бивша жена Ђурђа II Балшића и Сандаља Хранића. Она je то учинила после неуспелог покушаја да добије дозволу, заједно са Сандаљем, да цркву подигне у Дубровнику. После Сандаљеве смрти вратила се на подручје којим je некада владао њен први муж, и поред његове цркве поставила своју као надгробну. Године 1439. храм je био изидан на урвини једне старије тробродне базилике, чије су зидове централног брода градитељи искористили за бочне зидове нове цркве. Бочне бродове старе базилике претворили су у капеле за сахрањивање, јер je у то доба било уобичајено да се оне налазе уз храмове на Скадарском језеру. Приморски градитељи су je подигли слично дрквици Св. Петке у Спичу, под тврђавом Нехајем, па су њен свод, ојачан само једним луком на пиластрима, благо преломили у темену, дајући му готичке црте. Западну фасаду су пажљивије обрадили, улаз украсили понеком розетом, a направили су и три плитке нише за живописање полуфигуре Христа, Богородице и Јована Претече. Темом Деисиса, тесно повезаном за Страшни суд и васкрсење људи, сликари су обележили Јеленин маузолеј као што je то чињено над гробницама великаша током средњега века. Јелена je ту и у Горичанима, уз северну обалу језера, где je такође постојала црква, проводила своје последње дане у културној делатности и надзору око одржавања раниje
244
подигнутих цркава, око њиховог снабдевања лепо опремљеним књигама и раскошније сакованим сасудима, окружена пажњом чланова куће Косача и бригом духовника исихастичког опредељења. [5]
Два последња Црнојевића, Иван и Ђурађ, уздигли су уметност у својој области на виши степен, уложивши у њу већа средства, желећи да, уз помоћ приморских мајстора и нове технике, изједначе своја старања о уметности са залагањем старих ктитора. Војвода Иван Црнојевић, вративши се из изгнанства из Италије, где се у Лорету заветовао да ће у част Богородице подићи храм, остварио je своју замисао 1483/84. године. Тада je завршио цркву у Цетињском манастиру, у чијем je суседству изградио и свој двор. Била je то доста велика тробродна базилика с три сљубљене апсиде, са централним бродом вишим од бочних, над којим се издизало округло кубе. Ha западној фасади je био ренесансни портал, a над њим розета. Розета и облици троделних прозора на бочним бродовима представљали су остатак готике; целина je деловала ренесансно. Узор за цркву Иван Црнојевић je могао пронаћи у Дубровнику, у изгледу катедрале Св. Марије, или у спољашњим облицима Дечана. С дубровачком катедралом цетињска црква имала je и истоветне тремове на бочним странама. Војвода je већ познавао вештине дубровачких градитеља, јер их je позвао кад je десет година раније, заједно са својим рођаком, херцегом Влатком, зидао цркву Св. Стефана у Новом, али тада из непознатих разлога нису успели да je заврше. Вероватно су из града св. Влаха дошли уметници и приликом подизања Цетињског манастира; у њиховом граду, па и у Котору, управо je тих година долазило у градитељству до готичко-ренесансних мешавина. Дубровчани су Ивану Црнојевићу помогли и у грађевинском материјалу;
245
остало je забележено да су му послали већу количину црепа управо у време подизања манастира на Цетињу.
Цетињски манастир je порушен 1692. године; претходно je инжењерски снимљен, тако да су познати његова целина и основа цркве, a захваљујући једној цетињској графици из 1494, сачуван je и спољашњи изглед цркве. До наших дана остали су читави једино натпис са цркве, десетак великих капитела и једна парапетна плоча. Клесари украса на капителима и плочи свакако су били из Дубровника или Котора, јер се управо у тим градовима налазе сачувани слични примерци. Највише je капитела с волутама и розетама, али их има и с палметама или са двоглавим орлом, грбом Црнојевића. И на парапетној плочи, која je можда са старог иконостаса, двоглави opao je у венцу од ловорова лишћа, док су на оквиру увртено уже и низ пирамидица. Клесари су, као и градитељи, били више опредељени за ренесансу, мада je у њиховим радионицама још живео понеки готички мотив. Иако напредни по схватањима, они нису били међу најистакнутијим мајсторима свога доба: занатска знања нису уздигли на уметничке висине. У својој области je војвода Иван Црнојевић Цетињским манастиром усмерио уметност ка западњачким изворима, напустивши сваки напор претходника да се надовеже на немањићко наслеђе и да га саобрази текућем западњачком стилу. Неке цркве из XVI века, из старе Херцеговине, повеле су се за облицима Цетињског манастира насупрот општем покрету да се градитељство врати старијим српским источницима. [6]
У Цетињском манастиру одмах je започела преписивачка делатност; неопходне литургијске књиге нису се више могле добити из манастира на Скадарском језеру, јер су ови потпали под Турке, a њихове се
246
радионице угасиле. [7] И у српским црквама на широком подручју које су Турци заузели осећаo се, услед страдања, недостатак књига. Да би иоле помогао цркви у тим неприликама, Ђурађ Црнојевић, син војводе Ивана, чим je ступио на власт, купио je у Венецији једну малу штампарију и донео ју je, изгледа, у Цетињски манастир. Седам сарадника, под руководством монаха Макарија, пореклом из Црне Горе, обављали су у штампарији послове, тако да je већ почетком јануара 1494. издата прва књига, Октоих првогласник.
(Сл. 173)
За њим су следили Октоих од петог до осмог гласа, па 1495. Псалтир с последовањем и Требник (Молитвеник) и, најзад, Четворојеванђеље. Због провале Турака, штампарија je морала прекинути рад 1496. године. Изгледа да се у том тренутку припремао Цветни триод, јер су се сачували само остаци његовог макулатурног отиска. Макарије je претходно негде морао савладати основе штампарске вештине, a извесно je да су и његови сарадници били зналци особених штампарских послова. Вероватно je међу њима био и какав приморски мајстор који се разумевао у израду клишеа за отискивање иницијалних слова, заставица и графичких илустрација, јер их цетињске књиге, која више која мање, имају у знатном броју. Поједине дубровачке и которске занатлије познавали су начин припремања „štampe“ за отискивање икона на хартији још много раније но што je основана Цетињска штампарија.
Украс и илустрације у цетињским књигама показују да су се у њих улила искуства венецијанског штампарског заната, графичка знања и стилска схватања дубровачко-которских мајстора и сликара, српска традиција у опреми рукописне књиге и православно поимање иконографије религиозних сцена. Од шест сачуваних књига Цетињске штампарије, четири су
247
снабдевене украсом; друга књига Октоиха надмаша их све: на неколико десетина преосталих листова, поред иницијала и заставица, који су заступљени у свим књигама, у њему се налази и шест сцена: Мелоди пред Цетињским манастиром, Сабор Јована Претече, Сабор св. Николе, Сабор бесплотних сила, Издајство Јудино и Васкрсење Христово.
Два типа заставица - са концентричним круговима и са уписаним крстом у средини преплета - преузета су из српског рукописног украса; друга два типа - са савијеном разлисталом граном и са двоглавим орлом, грбом Црнојевића, у ловоровом венцу који носе анђели - су готичко-ренесансна. Сви иницијали - било само са орнаментима било с голим путима који свирају или се играју, a уз које су зечеви, птице, маске, рогови изобиља - створени су непосредним ослањањем на украс из ренесансних штампарија у Венецији, коју годину старији од оног у цетињској штампи. Венеција je надахнула и свечане ренесансне оквире за религиозне сцене у Октоиху петогласнику. Ту су у густе гранчице, пуне витица, уплетени, поред симбола јеванђелиста и грба Ђурђа Црнојевића који носе пути, још и змај, лав, грифон, разне птице и два друга пута у живим покретима. Сцене су у средишњем полукружно завршеном пољу и оне нису решаване у духу венецијанске графике. Њихова иконографска подлога налазила се у православним рукописним октоисима старијег доба, и у касновизантијском иконопису. Међутим, графичка стилизација облика никако није византијска већ готичка: лица су гдегде попримила натуралистичке црте, драперије и власи су западњачка прерада византијских образаца, a понека композиција je добила допуну чије je порекло у приморским олтарским сликама. Такав je случај са Сабором Јована Претече, на чијој je позадини западно-
248
европски замак из кога хрле људи у поретку који се може наћи на сликама чланова какве верске братовштине у Далмацији. Због тога je врло вероватно да je неки од дубровачких или которских сликара учествовао у раду штампарске екипе на Цетињу. Лепота слова и отменост црно-белог украса у цетињским књигама, a озбиљност у редакцији штампаних текстова, изазивали су поштовање код савременика. Кад je нешто касније чињен покушај отварања ћирилске штампарије у Дубровнику и кад су српски штампари у Венецији у XVI веку отпочињали своју делатност, читаоци и купци су упозоравани да нове штампарије желе да се наставе на Цетињску, јер je она стекла висок углед. Неке штампарије у земљи - a посебно она из Милешеве - користиле су се иницијалима или заставицама из књига Црнојевића. Отуда су их преузимали и неки српски илуминатори који су радили на рукописним књигама под турском влашћу.
Цетињски штампар Макарије напустио je Црну Гору по њеном паду под Турке. Склонио се у Влашку. Између 1507. и 1512. он je у Трговишту одштампао три прве румунске књиге: Служабник, Октоих и Четворојеванђеље. Целина украса у њима сродна je оној из цетињских књига, мада су отпале све готичке или ренесансне особине, док je начин цртања био друкчији, a орнаментални мотиви различити. Макарије се у Влашкој ослонио на сарадњу с домаћим сликарима, који су у графику пренели стил влашке минијатуре. Свој живот Макарије je завршио на високом положају хиландарског игумана, на којем се помиње између 1525. и 1533. године. Ту се бавио и књижевношћу, написавши један текст о међама Дакије. Тада je, сва je прилика, направљен и један дрворезни клише за отискивање икона на хартији, који носи обележја Макаријеве
249
личности, иако га није својеручно извео. С једне стране дрворезне плоче изрезано je Распеће Христово, с малом сценом Христа у гробу, у дну, док су с друге стране четири светитељска попрсја: Богородица с Христом типа Одигитрије, која je била славска икона манастира Хиландара, арханђел Михаило, св. Недеља и св. Петка. Византијски преплет je на свим оквирима и на крсту, док цртеж фигура одаје веома искусног мајстора и истаначнији je него у Макаријевим књигама. По Макаријевој замисли могао га je извести неки од критских сликара, који су се тих година појавили на Светој Гори и радили на живопису и иконопису. [8]
(Сл. 174, 175)
Тако je заслугом војвода Ивана и Ђурђа Црнојевића српска уметност добила дела изразитијег ренесансног смисла, што није остало без одјека, макар и делимичног, у стваралаштву за време турске власти.
Док су се на Балкану гасила последња средишта уметничке делатности међу Србима, ницала су нова у крајевима северно од Саве и Дунава, у јужним областима угарске државе. Повлачећи се пред Турцима на север, властеоске породице и народ појачавали су тамошње насеобине својих сународника и, праћени свештенством и монасима, одржавали или чак учвршћивали православље. Историјски извори сачували су успомене о придворним и другим црквама српске властеле после повлачења на север, саграђеним већином од дрвета или каквог другог трошног материјала, због чега су ретко кад преживеле своје време. Уз име Владислава Херцеговића, сина херцега Стефана, помиње се 1514. црква Св. Богородице код села Глоговице под Калником; поред манастира Успења Богородиде у доњем Потисју погинуо je 1500. године Вук, син војводе Милоша Белмужевића; један игуман манастира Ходоша, чији настанак предање везује за властеоску породицу Јакшића,
250
забележен je 1523. године; у манастиру Јаску већ je 1522. преписана једна књига; извори потврђују да су Срби имали цркве у Коморану (помени из 1511. и 1518) и Српском Ковину (од друге половине XV в.) у Мађарској, a у Ланкерку (пре 1506) и Сасварошу (после 1512) у ердељском средњем Поморишју. Забелешке из каснијих времена о настанку знатног броја православних храмова, на северу од Саве и Дунава, морају се сматрати непоузданим све док не буду проверене археолошким ископавањима. Проучавање српског градитељства до турских освајања јужне Угарске на почетном je степену. [9]
Нешто се јасније сагледавају споменици црквеног градитељства на подручју Срема у последњим деценијама XV и првим деценијама XVI века. За њихово подизање су најзаслужнији чланови владарске куће Бранковића, који су се по паду Смедерева повукли на север. Непосредно пре доласка Турака на обале Дунава и Саве, на имањима Бранковића, у равницама Баната и Срема, свакако су постојале цркве; деспот Ђурађ Бранковић je, негде око 1450. године, добио од папе Николе V одобрење да на подручју Угарске може подићи девет ћелија и манастирића. [10] Деспотови синови, кћери и унуци упорно су настојали да одрже православље. Кћерка Кантакузина, удата за Улриха Цељског, имала je, извесно, придворну цркву у Цељу или Вараждину, јер je била окружена православним свештеницима. Kao сведочанство о њеном залагању остао je сачуван један апостол преписан у Вараждину 1454. године, [11] са заставицом сачињеном од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижног украса из Моравске Србије. Кад се слепи деспот Стефан Бранковић повукао, да са породицом живи у фурланском Београду, он je тамо имао и цркву, у којој je и сахрањен. Прелазећи у Срем,
251
ова грана Бранковића носила je Стефанове мошти и 1486. их положила у цркву Св. Луке у Купинову, која je тада већ постојала или je за ту прилику подигнута.
Нешто касније, можда 1501. године, они су ту, на Обедској бари, саздали од храстових балвана црквицу Благовештења. [12] Међутим, готово све што су они изградили касније je било уништено или толико измењено [13] да се о њиховом уметничком опредељењу може говорити само на основу две задужбине: цркви Св. Николе у Сланкамену и храму манастира Крушедола.
(Сл. 176)
Настанак Св. Николе у Сланкамену предање из XVIII века везује за деспота Вука Гргуревића, из породице Бранковића, мада су савремени историјски извори у вези с тим немушти. У сваком случају, настао je поткрај XV века, јер се помиње већ 1501, a његова величина, равна размерама Раванице, сведочи о угледу и богатству ктитора, каквих једва да je могло бити ван најужег круга најистакнутијих српских великаша у Мађарској. Развијени моравски триконхоси, са четири ступца која су носила кубе и с припратом, условили су план и схватање простора сланкаменачке цркве. Била су, међутим, прошла времена кићености фасада, изгубиле су се особине оног стила који je владао црквеним градитељством још у првој половини XV века. Грађена ломљеним каменом с ретком употребом опеке - и то, већином, око отвора - црква je добила, углавном, готички профилисане једноставне портале и уске, високе и полукружно завршене прозоре, који свој општи нацрт дугују готички опредељеном подручју. Мада je у потоњим преправкама изгубила два ступца, куполу, оригинална сводна решења и низ других појединости, она ипак довољно казује о осиромашењима и прилагођавањима које je претрпела моравска црква приликом преношења у Срем. [14]
252
Још више се удаљила од моравског плана Богородичина црква из манастира Крушедола. Има тип развијеног триконхоса, али joj je апсида врло дубока и скоро да има ширину брода, док су источни и западни травеј у наосу веома скраћени. Црква je заједно с правоугаоном припратом била исте величине као и она у Сланкамену, само je била нешто ужа. Спољашњи изглед joj je јако измењен у XVIII и XIX веку. Подигли су je негде између 1509. и 1514. чланови породице деспота Стефана Бранковића, његова жена Ангелина и син Максим. Максим je тада био београдски митрополит, дошавши на ту дужност после неколико година проборављених на митрополитском положају у Влашкој. Зато je влашки војвода Неагоје Басараб чија je жена такође била из рода Бранковића, помогао подизање Крушедола као нове задужбине Бранковића. [15] To што су почели да развијају култове својих упокојених чланова и што су битно утицали на учвршћивање српске цркве у Срему, допринело je угледу њихових задужбина и повело потоње ктиторе српских манастира из јужне Угарске да и под турском влашћу наставе зидање задужбина на предању моравских триконхоса.
Упоредо са увођењем типа моравске цркве у уметност Срба настањених северно од Саве и Дунава ишло je и преузимање рашког црквеног плана. Вероватно je да je најстарији његов траг на северу остао у Сремским Карловцима. У питању су две цркве: горња, посвећена Ваведењу Богородице, која je сачувана, иако знатно измењена, и некадашња доња, чији je патрон био св. Никола, порушена 1758, да би на њеном месту била изграђена саборна црква. Сва je прилика да су биле подигнуте крајем XV или на почетку XVI века, али им се на знају ктитори. Обе су биле једнобродне с припратама и с правоугаоним, плитким певницима са северне
253
и јужне стране, док су кубе носила чстири ступда. Св. Никола je био знатно већи од храма Богородичиног ваведења и имао je полукружну апсиду за разлику од вишестране на цркви Ваведења. [16] Њихова посебност садржи се у чињеници да je у једнобродно тело цркве с правоугаоним певницама унесено решење с четири ступца и припадајућом лучном и сводном конструкцијом који носе кубе. У ранијим или истовременим црквама рашког плана такво решење није постојало. Оно je, очевидно, преузето са цркава развијеног уписаног крста, какве су се почеле у Србији градити у XIV веку. Тиме je предодређена појава читаве једне посебне скупине цркава код Срба из Подунавља у време турске власти. [17]
Једва се може навести покоји пример из сликарства насталог крајем XV или почетком XVI века који би говорио о уметничким схватањима српских ктитора у јужној Угарској. Поред тога што су се у црквама употребљавале иконе и утвари пренесене из Србије, створене су и нове, али се оне нису битно удаљиле од стила оних дела која су настала у слободној земљи век раније. Посебно су на томе као ктитори настојали чланови куће Бранковића. Кроз оданост предању - као што je то био случај и у градитељству - као да се у иноверној и страној средини бранила народна и верска посебност. Тако се у оштећеној фресци на зиду цркве Св. Николе у Сланкамену, на којој су приказана три јерарха, осећа да су још увек живи типови светитеља какви су, некада, сликани на пример у Каленићу. [18] У украсним заставицама и иницијалима из јеванђеља владике Максима Бранковића заступљени су преплети и стилизовани цветни орнаменти у склоповима какви су се раније сретали у књигама из доба Деспотовине. [19] Ha најлепшој сликарској целини из тог доба, насталој у
254
другој деценији XVI века, на крушедолском иконостасном Деисису, најочитије je која су се схватања укрштала на једном уметничком делу Бранковића.
(Сл. 177)
Ha девет икона Деисиса садржан je програм какав je уведен на српске иконостасе у доба самосталности и какав се, у истоветном облику, налазио и на иконостасу Саборне цркве у Београду у време деспота Стефана Лазаревића. Стилизација фигура на њему веома je сродна оној коју су примењивали критски иконописци с краја XV или с почетка XVI века, a прихватили уметници на Светој Гори и сликари с влашког двора Неагоја Басарабе. Могућно je да су иконе крушедолског Деисиса биле у Влашкој и насликане, јер су словенски натписи на њима у редакцији која се тамо употребљавала. [20]
Ако се упореде скоро истовремени напори на пољу уметности које су чиниле породице Црнојевића или Косача на југу, a Бранковића и српске властеле на северу, онда се запажа да су последњи Црнојевићи стремили ка томе да се, уз чување само неких самосвојности, укључе у западноевропску уметност, док су се последњи Косаче, a поготову Бранковићи, чвршће везивали за предање из времена расцвата српске државе. И кад су приспели у туђу државу, каква je била Мађарска, они су са знатним средствима прегли да наставе ону уметност чији су токови били прекинути турском најездом. Али више није било уметничких подстицаја из ранијих византијских средишта, нити уметника који би носили нове идеје. Стара уметност Срба само се прилагодила новој средини не уносећи битне стваралачке новине. Ha ономе што су установили последњи чланови из родова српске властеле на подручјима северно од Саве и Дунава почивала je, у сенци некада славне прошлости, потоња српска уметност под Турцима.
255
НАПОМЕНЕ
1. Постоји преглед уметности у доба Црнојевића: Историја Црне Горе 2/2,476-508 (В. Ј. Ђурић).
2. П. A. Ровинскій, Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ, Санкт-Петербургъ 1909,148-150; Ђ. Бошковић, Извештај и кратке белешке са путовања, Старинар 6 (1931) 159; A. Јовићевић, Манастир Ком, Зетски гласник, год. VI, бр. 73 и бр. 76 (1933); Историја Црне Горе 2/2, 478-480 (В. Ј. Ђурић), где je наведена старија литература; Р. Mijović, Tragom drevnih kultura Crne Gore, Titograd 1970, 190-194; П. Мијовић-М. Ковачевић, Градови и утврђења у Црној Гори, Београд-Улцињ 1975,110-111.
3. Ђ. Шпадијер, Ha Иванову граду Соколу, Глас Црногорца, год. XXIV, бр. 46, Цетиње 11. XI.1895; П. A. Ровинскій, нав. дело 225-226; Историја Црне Горе 2/2, 482-483 (В. Ј. Ђурић); П. Мијовић-М. Ковачевић, нав. дело 137-138.
4. М. Црногорчевић, Ђурђевац (црква св. Георгија у Поборима), Шематизам православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, Дубровник 1901, 39-41; М. Лукетић, Ђурђевац - средњовековно утврђење Црнојевића, Старине Црне Горе 3-4 (1965-1966) 203-207 (где je старија литература); Историја Црне Горе 2/2, 481-482 (В. Ј. Ђурић); П. Мијовић-М. Ковачевић, нав. дело 107-108.
5. Ђ. Бошковић, нав. дело 161-162; Историја Црне Горе 2/2, 483-487 (В. Ј. Ђурић).
6. Историја Црне Горе 2/2, 489-496 (В. Ј. Ђурић); П. Мијовић, нав. дело 205-213; исти, Монодија о камену, Крушевац 1967, 112-121.
7. Љ. Стојановић, Записи и натписи 1, бр. 353, 355; И. Руварац, Montenegrina, Земун 1899, 36-37.
8. Литература о Цетињској штампарији, њеном украсу и утицају већ je веома обимна. За историју уметности од посебног су значаја дела: Ђ. Сп. Радојичић, О штампарији Црнојевића, Гласник СНД 19 (1938) 133-171; исти, Карактер и главни моменти из прошлости старих српских штампарија (XV-XVI I века), Историски записи 3 (1950), passim; исти, Српске архивске и рукописне збирке у манастиру Хиландару, Архивист 5 (1955) 10-12; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига, Београд 1958, 27-28, 41-44, 62-70, 85-110, 172-174, 189-196; исти, Дрворезна икона Распећа у манастиру Хиландару, ЗРВИ 4 (1956) 187-196;
256
исти, Die venezianische Graphik des späten 15. Jahrhunderts und deren Nachhall im serbischen Buchdruck, Südost-Forschungen 17 (1958) 101-107; исти, Die italokretische Malerei und die serbische Graphik des 16. Jhs., Actes du XIIe Congres international d’etudes byzantines III, Beograd 1964, 251-255; Историја Црне Горе 2/2, 397-410 (Д. Богдановић), 499-508 (В. Ј. Ђурић), где je наведена потпуна литература.
9. Највише je података, историјских и легендарних, о српским црквама и манастирима јужне Угарске сабрао Р. Грујић, Духовни живот, Војводина I, Нови Сад 1939, 351-382 (са старијом литературом). И М. Кашанин je покушавао да васпостави првобитне токове српске архитектуре на подручју Срема и Баната: В. Петровић-М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927, 9-16, 24-26, 32-37; М. Кашанин, Српска уметност у Војводини до Велике сеобе, Војводина I, 441-446. Р. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад 1931, 8-9, доноси податке о српским породицама и њиховим богомољама у Славонији из друге половине XV и раног XVI века. A. Somogyi, Arhitektura srpske pravoslavne crkve и Srpskom Kovinu, Рад Војвођанских музеја 15-17 (1966-1968) 93-101, који ковинску цркву датује у 1487. годину, a капеле с јужне стране у нешто касније време. Он сматра да je црква, иако потпуно готичка, од самог почетка била изграђена за православне Србе.
10. Р. Грујић, Духовни живот 357.
11. Исто, 383; Д. Медаковић, Белешке о српској уметности у областима старе Славоније и Хрватске, Старинар 5-6 (1956) 317 и сл. 1, 2.
12. Р. Грујић, Духовни живот 352-354, 360-362, 376.
13. Ђ. Бошковић, Две цркве крај Купинова, Гласник ИДНС 12 (1939) 211-220, оставио je могућност да je доцније измењена црква Св. Луке у Купинову из времена деспота Ђурђа Бранковића. Он je у њеном типу - подужна основа с дубоком полукружном апсидом, с три napa прислоњених лукова и припратом - видео утицаје приморског средњовековног градитељства (стр. 211-216). Без претходних испитивања њу je заиста тешко датовати. О том типу, који се шири под утицајем јужног Приморја тек од друге половине XV века, уп. В. Кораћ - В. Ј. Ђурић, Црква с прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко градитељство, Зборник ФФ 8 (1964) 561-599. Што се тиче брвнаре, посвећене мајци Ангелини, иа Обедској бари, Ђ. Бошковић није био кадар да говори о њеној старини, јер je била порушена 1930. године (стр. 216-220).
14. И. Руварац, Стари Сланкамен, Зборник Илариона Руварца I, Београд 1934, passim; Л. Мирковић, Црква у Старом Сланкамену,
257
Зборник МСДН 11 (1955) 118-120; С. Ћирковић, О деспоту Вуку Гргуревићу, Зборник ЛУ 6 (1970) 288-290; В. Кораћ, Стара црква у Сланкамену и њено место у развитку српске архитектуре кпсног средњег века, Зборник ЛУ 6 (1970) 293-311.
15. Архитектура цркве у манастиру Крушедолу није довољно испитана. Основни историјски подаци о манастиру; Д. Руварац, Манастир Крушедол, Сремски Карловци 1918 (са старијом литературом); В. Петковић, Преглед црквених споменика 157-161; план цркве: В. Кораћ, нав. дело, цртеж 9/4.
16. Р. Грујић, Духовни живот 355-356; В. Матић, Стара црква светог Николе у Срем. Карловцима, Зборник ЛУ 11 (1975) 81-95; П. Васић, Уметничка топографија Сремских Карловаца, Нови Сад 1978,65-67,71-72,148,167.
17. Уп. В. Матић, Манастир Војловица, Зборник ЛУ 9 (1973) 151-171; исти, Црква светог Николе у Нерадину, Зборник ЛУ 10 (1974) 125; исти, Стара црква манастира Ковиља, Зборник ЛУ 12 (1976) 153-176; В. Ј. Ђурић, Милешева и дрински тип цркве, Рашка баштина 1 (1975) 23-26.
18. С. Петковић, Фреска са ликовима три јерарха у цркви cв. Николе у Сланкамену, Зборник ЛУ 6 (1970) 315-329.
19. Уп. Л. Мирковић, Старине фрушкогорских манастира, Београд 1931, 27-28, т. XXVIII (са старијом литературом).
20. Л. Мирковић, Деисис крушедолског иконостаса, Старинар 3-4 (1955) 93-104; В. Ј. Ђурић, Иконе из Југославије, Београд 1961, 57-58, 116 (са старијом литературом); С. Nicolescu, Icones roumaines, Bucarest 1971, 17, 19-20, 34-35 (где je реч o влашким иконама с двора Неагоја Басараба, чија je жена Деспина била из породице Бранковића и где je старија румунска литература).