Етногенеза Јужних Словена

Татомир П. Вукановић

I. ЕПОХА ПЛЕМЕНА И ЕТНИЧКИХ СКУПИНА

 

1. Словени  21

1. Постојбина  24

2. Антрополошке особине и карактеристике  34

3. Занимање, друштвени живот и карактерне особине словенског становништва  36

2. Словени у дунавском подручју  54

3. Словени у симбиози са Обрима  73

4. Словенско насељавање на Балканско полуострво  86

5. Карактер словенског насељавања на Балканско полуострво (Словенци, Хрвати, Срби, Македонски Словени)  92

 

1. СЛОВЕНИ

 

Проблем порекла Словена, као што је познато, веома је важан, и то како y етничком погледу, тако и y иеторијском. Важност овога проблема, од старине, добро су осећали сви истакнути научници слависти и детаљно су ce њиме позабавили.

 

Име Словěнинъ и Славјанинъ, свакако означава човека и етничку скупину или племе које станује y крајевима око река, језера и вода, [37] са именом изведеним од основе *слов — *слав — из *kleu *klou y значењу тећи [38]. Тих имена има приличан број. Помињемо и Пајскерове речи: „The Slav is the son and product of the marsh“. [39] Сва племена и етничке скупине y првим столећима средњега века, зову ce општим називом Словена, који је очито живео и код писаца и y народу (Словѣнинъ, словѣнъскъ), по коме су остала све до данас многа локална и покрајинска имена и назив једном читавом народу Јужних Слвена — Словенци.

 

Први пут ce помиње словенско име као ознака племина y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског y VI столећу. Значи, помен је из доба, када су углавном, Словени били становници око Дунава, непосредно на домаку Римскога Царства, где их мало после наводи и Прокопије y неколико махова као и други писци из VI столећа. [40] Данашња ce Влашка звала тада неко време словенском земљом. Још y IX столећу, y панонским легендама,

 

 

37. О одређивању словенске прадомовине на основу хидронима cfr. J. Razwadowski, R SI. VI, 39—58.

 

38. За старија тумачења cfr.

Ј. Миккола, Зборникъ статеј... Фортунатову, 270—273;

L. Niederle: Slov. Starožitnosti II, 2, 482;

Fr. Miklosich: Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, Wien, 1886, s. v.

 

За новија тумачења cfr.

M. Budlmir: Ievr. *kleu-, plaviti, prati, čistiti. — Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу, Београд, 1921, 97—112;

J. Razwadowski: Encore une étymologie — ou pseudologie — du nom slave. — Нав. Зборник, 129—131;

cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 59 sq.

 

39. The Cambridge Medieval History II, 426.

 

40. O веродостојности овога списа cfr. O. Seeck, Pauly-Wissowa R. E, III, 1300; E. Norden: Die german. Urgesch. in Tac. Germania, 495.

 

 

22

 

када ce говори о раду Ћирила и Методија, наводи ce само да су оба књижевника знала Словене и њихов језик и да су превели за народ обредне књиге ѡтъ грьчьска ı-азыка въ словѣньскъ [41]. Латински хроничар Јордание изричито вели: „Макар што им ce имена сад мењају према различитим породицама и местима, они ce ипак углавном називају Скалавени и Анти“. [42] И стара руска хроника казује, да су словенска племена имала најпре само један општи назив Словена, a да су касније, разишавши ce са својих првобитних седишта, добила нова имена „къде сѣдьше на, которѣмѣ мѣстѣ“. [43] Од VII до X столећа византијски писци зову „εκλαβιωία, εκλαβίαι“, а латински „Sclaveni“ и „Sclavonia“ читаву земљу између Истре и Задра на западу, a до Родопа и Солуна на ЈИ. [44]

 

Још је П. Ј. Шафарик потпуно убедљиво и за своје време према расположивим научним подацима доказао, да су Словени аутохтони y Европи. To је самобитно становништво, које није ниодкуда дошло, већ је одувек живело y својим исконским земљама. [45] Л. Нидерле је затим знатно обогатио и повећао аргументе Шафарикове. [46] Нидерлеова је огромна заслуга, што је извршио систематизацију богатог археолошког материјала. Концепције овог ученог чешког научника, не могу ce сасвим прихватити, јер је он тражио већ „готове“ Словене и због тога, много што-шта, несумњиво словенског или протословенског, што ce појављивало y разним облицима, одбацивао је y страну. [47]

 

Праисторијске етничке скупине, једна врста протоплемена, могу ce сматрати као субстрати, као база доцнијих племена и народа. Процес стварања Словена, као етноса из тог субстрата, још није y науци разјашњен. Међутим, основни етнички масив из кога су даље израсли сви словенски народи, један је за све њих. To су били прастари становници централне, источне и југоисточне Европе, њени исконски становници од палеолита па до свавремене историје. To су тзв. „јефетиди“, или алародске етничке скупине и племена. Te етничке скупине и племена, налазили су ce y непрекидном мешању и исчезавању. Имена многих од њих уошпте нису доспела до историјске

 

 

41. Кад је 862. год. византијски цар Михаило послао као мисионаре y Моравску Солуњане браћу Ћирила и Методија, ради ширења хришћанске проповеди на словенском језику, казао им је: „Ви сте Солуњани, a Солуњани сви говоре чисто словенски.“ — Теодоровъ — Баланъ: Кирилъ и Методи I, София, 1920, 88, гл. V.

 

42. Ст. Станојевић — В. Ћоровић: Одабрани извори за српску историју. Београд, 1921, 1.

 

43. Ст. Станојевић — В. Ћоровић: нав. дело, 38.

 

44. К. Jireček: Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien I. (1912), 1—2.

 

45. P. J. Šafarik: Slovanský Narodopis. Praha, 1842. У Јужних Словена најпре cy ову теорију прихватили В. Шулек и A. Мажуранић. Подробан преглед те литературе дао је A. Белић: Језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца код Ђуре Даничића и његових савременика. — Даничићев зборник. GAH, књ. LV, Београд — Љубљана, 1925, 28 sq.

 

46. L. Niederle: Slovanské Starožitnosti II, 1—2. Puvod a počatku Slovanu jižnih, 1906, 71 sq., 93—99.

 

47. Cfr. B. Дитякин: Советская наука о происхождении Славян. — Славяне 8—9, Москва, 1945, 28.

 

 

23

 

епохе, и тек нека постају позната y другој половини друге хиљаде година пре н. ере. Само y односу на то време, могуће је говорити о ближим прецима Словена, односно о етничким скупинама, племенима и народима, који ce налазе између етничке скупине прастарог neриода и племена и народа историјске Европе. [48]

 

Почев од VIII столећа пре н. ере, па све до II столећа н. ере, на тлу источне Европе, живи група племена и етничких скупина, позната код класичних писаца под општим именом Скити, раније Кимери. Савремена славистика је утврдила, да термин Скити, као и скоро сва друга племенска имена и скупине древних времена, је заједнички термин за низ племена, етничких скупина и народа северне обале Црног мора, међу којима су били и протословенске етничке скупине, племена и народи, ближи преци Словена. Скити су себе називали Сколоти, што ce сматра као протооснова термина „Скловен — Словен“. Суседе Скита — Невре, који су обитовали на територији садање Подолије, Волиније, Галиције и дела Пољске, давно су већ сматрали словенски научници као Словене. [49]

 

У IV столећу пре наше ере на територији Украјине, јављају ce етничке и племенске скупине, познате под именом Сармати. [50]

 

Нешто раније, постају позната имена и других предака словенских народа. To су Венеди, Венети, које знају још Херодот и Софокле (V ст. пре н. ере). [51]

 

Са Скитима и Венедима, као с именима етничких скупина и целих савеза племена, a не појединих народа, ступа ce y период стварања Словена као засебног етноса, сачињеног из скупина и племена. Протословени, тј. Словени y стадију дословенског етничког оформљења — такав је исконски, y дубокој старини, народ, племена и етничке скупине y Европи, као и њихови доцнији суседи — Германи и Келти, првобитно Протогермани и Протокелти на западу или Протолитавци и Протофини на истоку. [52]

 

По својим језичким особинама, Словени припадају доиндоевропској заједници, a њихови језици групи сатем језика. Сродност и сличност словенских језика врло је велика. Главни разлози за то јесу следећи. Наиме, Словени су дуго времена живели y једној непрекидној етничкој маси, груписани на територији која ce простирала недељена великим морима и све до X столећа, нису били раскидани од других туђих народа. Затим, словенски етнос није ушао y онакве етничке амалгамирајуће процесе с туђим етничким елементима, y какве су улазили нпр. Илири — Арбанаси или Дако Романи, него су, изузевши једино Бугаре и њихове ондашње словенске претке

 

 

48. Cfr. В. Дитякин: нав. рад, 29.

 

49. До тих резултата су дошли y својим научним истраживањима: Карамзин, Лелевел, Нидерле и Шафарик. Cfr. В. Дитякин: нав. рад, стр. 29.

 

50. В. Дитякин: на нав. месту.

 

51. В. Дитякин: на нав. месту.

 

52. В. Дитякин: на нав. месту; Th. Mommsen: Jordanis Romana et Getica, Berolini 1882, Getica. V, 34—35.

 

 

24

 

још не оформљене y словенски етнос, одржавали свој етничко лингвистички карактер углавном чист, y колико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, свест о словенској заједници била је доста жива и везе између појединих етничких скупина, племена и народа, трајале су кроз читаву прошлост са изграђеним уверењем о сродној етничкој припадности. [53] Kao што је оштроумни В. Јагић истакао, сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко словенски језични тип, истина е различитим губицима или модификацијама. При том је доста значајан моменат, који ce не сме изгубити из вида, да ce управо оне карактеристичне особине, по којима данас разликујемо словенске језике, највише слажу баш y тим истим тачкама и да ce те тачке разлика шире по правилу преко више језика, само y неједнаким размерама. [54]

 

Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља и једну заједничку језичку и општу културу. Проучавања y том правцу дала су видне резултате. Ту ce на првом месту истиче питање, где су и на каквом терену становали Словени и одакле су нарочито Јужни Словени по својој постојбини.

 

 

1.1. ПОСТОЈБИНА

 

Писаних помена о Старим Словенима, као што смо видели, нема ни y једног писца до VI столећа. Крајеви источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору, били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су ce препричавале. Од неких општих имена, која ce тамо помињу, као Скити, Сармати и др., може ce поуздано знати, да ce баш сигурно односе на Словене. С нешто више сигурности и чврстине, могло би ce то примити и за Венете (Veneti, Venedi, Οὐενέβαι, Vinithōs, Vënëthäs, Winden, Wenden), чије име још живи код извесних народа као ознака неких словенских племена. Али ту је опрезност више него потребна, јер је то име раширено по свој Европи (у Италији, Галији и Шпанији) и јер је постојало венетско племе или народ, који је допирао северно до Салцаха и Ина, а обитавао y данашњој млетачкој области, одакле и потиче име Венеције.

 

Под именом Венети изрично подразумева Словене тек латински писац Јорданис y VI столећу, који казује, да „многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја“. „Макар што им ce имена сад мењају према различитим породицама и местима“, напомиње он, „Они ce углавном ипак називају Склавени и Анти“. Њихова пребивалишта означена су y тог писца овако:

 

„Склавени пребивају од града Новијетунемског и језера које ce зове

 

 

53. Cfr. J. J. Mikola: Urslavische Gramatik. Heidelberg, 1913. 1—12.

 

54. V. Jagić: Einige Streitfragen. — Archiv für slav. Phil., XXII (1900), 30.

 

 

25

 

Мурзијанско све до Данастри и на север све до Вискле. Они имају за насеља мочвари и шуме. A Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где ce савија Понтијско море, протежу ce од Данастра све до Данапра“. [55]

 

Ha том терену, под истим именом, постоје и ранији помени може бити баш наших племена и етничких скупина, али ce ни код једног писца не да овако сигурно утврдити на кога непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле уз Сармате и Сцире и Венеде, [56] a Тацит, нешто опредењеније, одбија да доведе y зајадницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, сматра, ближи првима. [57] Птоломеј их означава као становнике Сарматије и према њима даје географско име Οὐενεδικὸς κόλπος за подручје где станују. Ha Пајтингеровој карти обележени су Венеди међу Дунавом и Дњестром, a y северној Дакији су Venedi Sarmatae. Њихова станишта беху тако уопштено означавана од Висле до Дњестра и на том месту они остају углавном кроз читаво доба историје, ширећи ce одатле на југ, исток и нарочито на запад. Код већине писаца, исто тако, они су приказани као „врло велик народ“ или као „безбројна племена“. У тим областима још много пре, код Херодота, помињу ce извесна племена, чији називи изгледају словенски и које извесни писци сматрају као уже ознаке појединих етничких скупина Тако, на пр. Nevpoi — *Noypы, βουδτνοι — Будини. [58] У руском нурь означава земљу; од истог корена је нырять (тонути), nurzyć y пољском, y нас по-нирати; нырище — јама. У Босни има месно име Нурићи, као и y Пољској Nura, Nur, Нигзес. У имену Будини корен је један од најобичнијих y личним и географским именима целог словенског света: Буда, Будајева, Будишче, Будим, Будишин, Будашево, Будимља итд.; y пољ. budowal значи градити, као и y ческом budavati. Међутим, још није сигурно да су то баш била словенска племена; могуће је да су ce ови називи задржали само код Словена од првобитних

 

 

55. Th. Mommsen: Jordanis Romana et Getica. — Monummenta Germaniae historica, V, 1, Berlini, 1882, Getica, V, 34—35.

 

56. У јужнословенској науци дуго ce одржавао старији Шафариков навод, да ce код Плинија и Птоломеја помињу Срби. Међутим, Плиније каже, да су становници око Меотског језера народи: Хали, Серни, Сереи (Serrei), Сцизи и Гниси. — Slovanske starožitnosti I, V Praze, 1862, 115 sq.;

cfr.

L. Janus: c. Plinii secundi naturalis hisoriae libri. Lipsae, 1870. I—VI, 220;

W. Sieglin: Quellen und Forschungen zur alten Geschichte und Geographie;

D. Detlefsen: Die geographischen Bücher. Berlin, 1904, 131.

 

Томе одговарају Птолемејеви Οὔαλοι, Εέρβοι, Ἄριχροι, Ζιγχοι, Χήσσοι. — C. Müller: Claudii Ptolomaei Geographia I, Parisis, 919. Према томе, то одговара имену Серни и Сереи y Плинија (варијанте места: Εέρβοι долази и Είρβοι и Εέριοι). Стога, идентифицирање није сигурно. Затим, Птолемејеви преписи рукописа потичу из доцнијег доба (византијског), y време грчког општења са Србима, и отуд је врло лако могућа замена (cfr. име Εερβίνον — Servitium).

 

57. Germaniae, cap. 46.

 

58. По Шафарику, нав. дело, 213 sq. извео је то y Јужних Словена Т. Maretić: Slaveni u davnini. Zagreb, 1889. To су примили и K. Јиречек: Историја Срба I, 47; F. Šišić: Poviest Hrvata str. 186; L. Niederle: Manuel de l’antiqueite slave. Paris, 1923, 22—23.

 

 

26

 

Скита. [59] Јер назив Нура може бити y вези и са основом ныривъ — malus, ныра, проныра — петљанац, ὄ πονηρος. [60] Херодот код њих нарочито истиче култ вукодлака, и то оних правих, с вером да ce људи извесно време претварају y вукове. Ст. Романски [61] упозорава на врло важну чињеницу, да y прастаром словенском језику нема никаквих утицаја грчког језика, из чега он, с правом, закључује да није било непосредног додира између Грка и Словена. Како су Грци имали своје јаке колоније на Црном мору и y „Скитији“ то је очевидно, да Словени, y то старо доба, нису још допирали до црноморских обала.

 

Стару постојбину Словена К. Јиречек обележава на подручје y сливу горње Висле, горњега Дњестра и Буга и y западном делу дњепарског краја, углавном y подручју западно од Припјата. Карактер једне земље најбоље обележавају њени народни топографски називи. Арапи и Персијанци имају безброј имена за све врсте степа и равница; Шпањолци за планине, a код Словена истиче ce богатство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баре и мочвари; за шуме, жбуње и гајеве. Ретки су заједнички словенски називи за облике планина, те је локална терминологија y Карпатима, источним Алпима, y карсту на Адрији и на Балканском полустрву врло различита. [62] Кад су Словени сишли y данашњу Румунију они, како је то лепо приметио истакнути румунски историчар Н. Јорга, нису мењали имена великих река као Прута и Серета, али су зато дали своја имена читавом низу мањих река, као Димбовица, Путна, Бистрица. [63] Значи, дакле, да су Словени живели y неком крају пуном шума и вода. To потврђују и извесни арапски и персијски писци X и XI столећа.

 

„Између Печенега и Словена“, писао је Ал Бекри, „има растојања од десет дана, па нема тамо правог пута, него ce путује кроз изворе и кроз многе шуме. Словенска земља је једна велика равница са многим шумама, и Словени станују већином усред шуме“. [64]

 

К. Кадлец је врло добро упозорио на многубројне називе насеља, која говоре да су Словени становали y мочварним областима. Такви су: Блато, Слатина, Луже, Рохозец (Рогожно — Рогозно), Рокитна (Ракитна), Каљуга, (означава мочвар), Мозир и др. Неки ce од наведених назива сретају врло често. [65] Пољски научник Ростафински повлачи границе старе словенске постојбине нешто уже. Словени нису имали свог назива за букву, него су га добили од Германа

 

 

59. Cfr. G. A. Gerhard: да cy скитски Будини „могли фигурирати као кинички пример са својим — животом на колима — слично као Анахарзис Плутархове гозбе седам мудраца.“ — Phoinix von kolophon. Leipzig und Berlin, 1909, all.

 

60. A. Brückner, Slavia III (1924), 193—194. K. Oštir одбија да cy Неури Словени. — Etnolog II (1928), 47,

 

61. Българска ист. библиотека, II (1929), 68—69.

 

62. К. Јиречек: Историја Срба I, 45.

 

63. N. Jorga: La place des Roumains, 83.

 

64. K. Кадлец — Ф. Тарановски: Првобитно словенско право пре X века, Београд, 1924, 11.

 

65. К. Кадлец — Ф. Тарановски: нав. дело, 13.

 

 

27

 

(*boka — букъ). Према томе, y њиховој првобитној постојбини није било тог дрвета. A такво подручје постоји на средњем Дњепру, углавном на данашњем широком Полесју, и он стога узима тај крај до Висле као првобитну отаџбину словенског племена. [66]

 

Наведеним подацима треба додати и следеће: да су Словени вешти бродари на својим за реке прављеним малим лађама и да их Обри нарочито употребљавају за грађење лађа и прелаз преко река. У Псевдомаврикијевом спису налази ce, даље, ова врло важна карактеристика:

 

„Насеља Склава и Анта леже уз реке једна за другим и једна с другим y вези тако, да нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најчешће непосредно шума или баре или ритови“. [67]

 

Напокон, посебно ce истиче словенска вештина задржавања и маневрисања y води. Српски научник М. Будимир тумачи и словенско име с тим y вези. Од корена *kleu — тећи, пловити, дошло је словенско *слов, *слав. У целом словенском свету имамо имена планина и вода. Kao: Словац, Словин, Славница, Слововица, Слављан , Слава и сл. Реку Дњепар звали су Словени Славут. У народу ce и сад каже „Ославило је пролеће“, кад потеку одмрзле воде. Словѣнин, би, према том, означавао „Човека и племе, које станује y крајевима око река, језера и вода“. [68]

 

Руски научник A. Шахматов је, међутим, мишљења, да су Словени негда живели више на северу, y балтичком приморју, y доњем току Њемена и северне Двине. Њихови источни суседи били су Балтијци, Литавци, Латажи и Пруси; западни Финци, који су заузимали Полесје y базену западног Буга, били су им јужни, a Германи југозападни суседи. После су ce Словени иза Германа померили y Повисље. Ирански елементи дошли су Словенима не непосредно, него преко Финаца. Ако су Словени, истиче Шахматов, од давнина живели y Волонији, зашто главним рекама, Дњепру, Дњестру, Бугу, Ибру, Кодри, Стиру нису дали своја имена? Само име Волиније није словенско него германско (Valhuni, Velhuni). Од Гота, који су себе звали Thinda, Словени имају реч тјудъ, штюдъ и назив Чудь за Финце. Ту смешта Словене и друге народе и Тацит, a донекле и Птоломеј. Тек доцние од III столећа, по одласку Гота, померили су ce Словени y Повисље и ту је тек настала диференцијација међу њима. [69]

 

За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит y свом важном спису De administando imperio, да Срби

 

 

66. О pierwornych siedzibach i gospodarstwie Slowian w przedhistoryeznych czasach. — Sprawozolania XIII, 3 (1908), 11—25.

 

67. Ст. Станојевић — B. Ћоровић: Одабрани извори за српску историју, 29.

 

68. М. Budimir: pevr. *kleu-, plaviti, prati čistiti. — Зборник A. Велића I (1921), 97—112. C њим ce слаже J. Розвадовски, нав. дело, 129—131. To тумачење не прихвата A. Brückner, Slavia III, 199—203.

 

69. Введениіе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 32—42. Л. Нидерле мисли да северна граница није ишла даље од Смоленска; на истоку узима као границу средњи Дњепар, али ce коначно не опредељује по питању западне границе: да ли је првобитно ишла до Висле или до Лабе. Ha југу Словени нису прелазили Карпате, a обухватали су северну Украјину до кијевског краја са Десном. Он одбија Шахматовљеву теорију. — Manuel de l’antiqueité slave, 20—26.

 

 

28

 

„потичу од некрштених Срба, прозваних и Белих, што обитавају с оне стране Турске на подручју, које они зову Бојки — Војки (Bóïki), где граничи Франгија као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела“.

 

За Хрвате наводи да су становали „с оне стране Багиварије, где су сад „Белохрвати“. Ови Бели Хрвати станују „уз Франачку“, a „подложни су Отоку великом краљу франачком и саском и некрштени су; a с Турцима ce орођавају и пријатељују“. Ha Балканско полуострво досељени Хрвати потичу од тих Белих Хрвата, који станују с оне стране Турске, a близу Франачке, a суседи су Славима, непокрштеним Србима“. Ta Бела Хрватска слабија је и по својој коњаничкој и по својој пешачкој снази од балканске покрштене Хрватске, „Јер бивају чешће нападани од Франака, Турака и Печенега“. Немају као земља без мора, ни значајније флоте. Од ње до мора, које ce зове Црно, има читавих тридесет дана хода. [70]

 

Ha основу пажљиве, студије извора мисли хрватски научник Л. Хауптман, да је Бела Хрватска заузимала подручје горњег Повисља, односно Мале Пољске. Око 955. год. та ce област налазила под влашћу Чеха, који су признавали Отона Великог као врховног господара. Границе Велике Хрватске ишле су преко Шлеске, све до лужичких међа. Руски кнез Владимир покушавао је да ту област придобије за своју државу, али није успео. Крајем X столећа, 999. године, Болеслав Храбри подвластио је својој пољској држави. [71] Истакнути хрватски лингвиста П. Скок, међутим, верује, да су Срби и Хрвати били становници Чешке, где још y топономастици има њихових трагова, [72] и то Хрвати ближе Баварској, a Срби ближе Мађарској. Њихов назив Бели, који им даје Порфирогенит, дошао је по реци Лаби, која ce раније звала Албис, a око које су они становали. Скок сматра, да је Бели узето по лат. albus и да је бѣлъ, по грчком читању вѣлъ, дало повода, да Порфирогенит ту Хрватску назове не само Белом него и Великом. Такав процес Скок претпоставља чак и y Летопису попа Дукљанина. [73] „Није никаква смјелост ако узмемо да је извор Дукљанинов створио по граду или племену Лаб Бијелу Хрватску (Croatia alba)“. Он нешто слично претпоставља и код назива „Црвене Хрватске“. Ово многоструко замељивање и учестано и доста сложено претпостављање даје на први поглед повода сумњи; a кад знамо да називи Бели и Црвени нису осамљени само за Србе и Хрвате, него да их налазимо и код Руса, онда ово тумачење Скоково не може да задовољи. Простирање и хрватских и српских племена и етничких скупина до запада, y Чешку, које је дошло померањем било једног дела племена и етничких скупина, или племенских огранака, не би претстављало нимало необичну ствар. Турска држава, која ce овде помиње, то је Мађарска.

 

 

70. Ed. Bonn., 143—144, 147—148, 151—152; J. D. Bury: Slavonic Settlements. London 1920, 20—21, 24, 27—28.

 

71. L. Hauptmann: Dolazak Hrvata. Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925 93—111.

 

72. Cfr. F. Rački, Rad JAZU, LII (1880), 141 sq.

 

73. Starohrvatska prosvjeta I (1927), 69—72.

 

 

29

 

Срби су становали, по Порфирогениту, близу Хрвата, a y суседству Франачке. По свој прилици српска насеља хватала су од Лужице, где је српско име до данас очувано, од Лабе до Одре и Висле и хрватске границе. Осим тих Срба на франачкој граници помиње један источни писац српско племе (Surbin) као становнике „који ce простиру према истоку, a далеко су од запада.“ [74] Један анонимни географ баварски из IX столећа написао је познато и много навођено место, да су „Zerinani (Цервиани, Церивани) толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло“. Постоји y Галицији доиста и име Бојки као име једне мале области и племена, али није нимало сигурно, да су ce Срби налазили y том доста ограниченом крају. [75] Сем тога, та област не одговара оним географским границама, које наводи Профирогенитов спис. Стога ће бити вероватније, да Бојка означава Чешку, или један њен део, земљу старих Боја, по којима joj је дошло и име Boio hoemum (terra Boiorum). [76]

 

Само лингивстика ту долази y извесну противност са историјском етнологијом. Наиме, језик Лужичких Срба има језичке црте знатно друкчије од српскохрватских, односно хрватскосрпских. Временска разлика од 1500 до 1600 година није довољна да објасни толику промену, нарочито кад ce узме y обзир да Срби и Хрвати на југ нису дошли као појединци или мање групе, него ипак y збијенијим и већим етничким масама: племенима и етничким скупинама. По овој географској смештености и Срби и Хрвати налазили би ce између Пољака и Чеха, a добро је познато, да су Срби и Хрвати по неким језичким цртама и нарочито по степену акцентуације ближи Украјинцима него Чесима и Пољацима. Или је, доиста, средња и источна Галиција имала становништво ближе по језику Србима и Хрватима, него Пољацима. Питање је, даље, да ли су на тако широком простору живели само Срби и Хрвати, или су под њиховим именом, племенским и етничким, била обухваћена и друга словенска племена и етничке скупине, која су ce, вероватно ту налазила? Дуљебе, познато слвенско племе, налазимо на Сану и Стрију и далеко y Чешкој. Слично можда стоји ствар и са Србима и Хрватима. [77] Они су ce, врло вероватно, столећима померали од истока ка западу и југу, као скупине, ратничке и исељеничке, па су, натурајући своју власт или мешајући ce са покореним племенима и етничким скупинама,

 

 

74. L. Niederle: нав. дело, 274—275.

 

75. Cfr. Ј. Werchratskij: Woher Stammt der Name „Boйkй? — Archiv f. sl. Philologie XVI (1894), 591—594.

 

76. M. Варада мисли да би Boiki могла бити коруптела за Vilki, Вилце, којим ce именом зову Љутићи. — Seoba Hrvata i Srba, 7. J. Маркарт налази, да ce Zerinani не може односите на Србе, него да ce мислило на червенишке градове, прозване по граду Червен. Име села Червоногрод још ce налази y чартковској области y Галицији, a y историји ce помиње град Чрвен и област червенска. To је област Црвене Русије. — Osteuropäische und ostasiatische Straifzüge. Leipzig, 1903, 148.

 

77. I. Werchratskij: na nav. mestu.

 

 

30

 

ширили своје подручје и своје име. Ha тај начин биле би нам лакше разумљиве крупније дејалектаске разлике, иако тај проблем y словенској филологији није још довољно расветљен.

 

Још је К. Порфирогенит забележио хумску традицију, по којој је род њихових владара Вушевућа, несумњиво Вишевића, дошао „од некрштених становника око реке Висле“. [78] Тешко је не веровати, да ова вест није, y тако рано доба, доиста израз стварног предања. Чак су ce и до данас одржала код македонске етничке скупине Мијака y области Река, избледела предања о њиховој прапостојбини, о Галичу, Галицији, Пољској. Везу, уосталом, са Галичем, показује непосредно име македонског Галичника. Да је било баш са тих страна сеоба y балканске крајеве показује овај податак. За Абодрите забележио је Ајнхард y својим Аналима, да једно њихово племе Преденеценти станује у Дакији уз Дунав и да су суседи Бугарима. Абодрити су свакако са Обре, из те старе српскохрватске области. [79] У Цивидалском јеванђељу постоји и запис једног Љутића (Lintisti), који је дошао, вероватно, између северних Љутића. [80]

 

Хрватски историчар Л. Хауптман није постављао себи питање откуд долази та толика и несумњиво утврђена раширеност српског и хрватског имена [81] y средњем веку и с тим y вези и њихових насеља y Повисљу и Полабљу. У питању српске традиције код Порфирогенита за ту прву старину он ce није знао право да определи и дошао је до релативно најлакшег закључка, да Порфирогенит о њој није знао ништа поуздано, [82] иако је дао читав низ конкретних података. Историчар М. Барада има право, кад тај Хауптманов закључак одбацује, кад ce узме да су ce Хрвати, углавном, налазили y Повисљу, a Срби y Полабљу. Барада мисли, да су ce Белохрвати граничили са Србима негде око Бобре и њене притоке Хвизде. [83] Међутим, мислимо, да између Хрвата и Срба строго повучене границе y то доба није било, него да су ce они на добром делу граничног подручја мешали, као што је то био и касније случај на Балканском полуострву. За то y првом реду говори утврђена заједница њихова језика, која је постојала пре њихова доласка на југ.

 

У општем покрету сеобе и од истока према западу и од севера према југу, било је врло много мешања разних словенских племенских маса и етничких скупина. Надирање Хуна, Бугара, Обара, повлачење Гота и других германских племена, y једном великом миграционом метежу, кретало је собом и словенска племена и етничке

 

 

78. М. Barada: нав. дело, 100—101.

 

79. MGH, ed. G.H. Pertz, Hannoverae, 1826, 213; cfr. F. Rački: Documenta, 327; L. Niederle, нав. дело, 418—420. Да cy Praedenecenti — Враничевци не да ce ничим утврдити и није друго него претпостављати. С именом Водрића био је y вези и назив бачко — бодрошке жупаније.

 

80. V. Jagić: Einige Streitfragen. — Archiv f. sl. Phil. XX (1898), 35.

 

81. O раширености хрватског имена cfr. V. Klajić: Hrvati i Hrvatska. Zagreb, 1930, 57—73. Помињемо и домишљања J. Pyca, Etnolog V—VI (1933), 31—43.

 

82. Lj. Hauptmann: Konstantin Porfirogenit o porijeklu stanovištva dubrovačkog zaleđa. — Zbornik iz dubrovačke prošlosti M. Rešetaru. Dubrovnik, 1931, 17—24.

 

83. M. Barada: Seoba Hrvata i Srba, 3—7.

 

 

31

 

скупине, и то не по неком реду, него просто онако како је које захватило, гурајући их, измешане, y разним правцима. У даљим излагањима, указаћемо на то, каквих све делова словенских племена и етничких скупина није било на Балканском полуострву, куда су их одвели ти општи покрети миграционих кретања. Тако ћемо видети где ce све јављају имена великих словенских племена и значајниих етничких скупина, a моћићемо делимично и пратити како ce губе и како ce њихови припадници претапају y друге сродне етничке групе и народе.

 

Словенска цасеља на западу допирала су врло далеко. Она су силазила чак до фурланске равнице и до извора, река Зиље, Драве, Муре и Аниже. У првој половини VII столећа Словени ce боре са Баварцима код старог Агунта, тј. при данашњем селу Стрибаху код Линца y Тиролоској. Ta насеља су ce држала река и старих путева, a избегавала су високе планине и нису ce за прво време спуштала до самих морских обала. Пут y равнице Италије затварали су Лангобарди (Ломбарди), који су израдили читав систем једне дефанзивне војничке границе. Западну границу словенских насеља повлачи словеначки историчар М. Кос од Кристенбаха, који је 769. год. означен као словенска међа, на гребен деферешких планина, па преко Високих тура, где превој Виндишарте одржава траг старе племенске ознаке, преко Анкогела на Ниске туре до Радштетер тауерна. Отуд иде међа y долину Аниже и на дахштајнско погорје, па је допирала до Алтауса и Грундлсе до горњоаустријског предгорја. И словенска насеља око Дунава била су доста густа. Крај међу рекама Анижом и Трауном звао ce једно враме „pars Sclavanorum“. Словена је било много и y такозваном Милфиртелу, северно од Дунава. У поречју десних притока Молдаве имена насеља говоре за јужнословенско, a не чешко порекло. Северно од Дунава, од Нарна до Кремса, било је исто тако словенских насеља, која су ce додиривала са насељима Чеха и Мораваца. [84] Од племенских назива овде налазимо трагова y Стодерпалу, на штајерској граници, имену северних браниборских словенских Стодорана, a y имену forestum Susel налази ce траг руско — полапских Сузелаца. [85]

 

Ha овом подручју за Словене Немци су употребљавали y много прилика поред њихова словенског назива још и назив Wenden и Winden. Он је очевидно дошао од старог Венети.

 

Словеначки научник К. Оштир мисли, да је прединдогерманско илирски народ Венета, који је становао од Карпата до Балтичког мора, био „индогерманизиран“ од Германа и Балтословена и да је словенски племенски назив Анта дериват од тог имена, али y вези са алародским *ant(h) — човек. [86] Поменути руски лингиста A. Шахматов

 

 

84. М. Kos: Zgodovina Slovencev. Ljubljana, 1933, 32—51.

 

85. L. Niederle: нав. дело, стр. 370. A. Брикнер идеитификује речи *стодор и стобор, која је на југу веома раширена. — Slavia III (1924), 215.

 

86. К. Oštir, Etnolog II (1928), 46—73. O Антима је више пута писао H. Жупанић. По његовом мишљењу и они су пореклом с Кавказа и Алародијци. Данашњи Анди на Кавказу њихови су остаци. — Etnolog VII (1934), 68—97.

 

 

32

 

сматра, да су именом Венеда Германи од давнина звали Словене, па су тај назив примили од њих и Финци за Русију (venājä, venä). Међу њима Шахматов Анте сматра као део Словена, и то источних, пошто Прокопије изрично каже да су Словени и Анти истог порекла, a Анти су y свим изворима наведени као онај део који оперише на истоку. У тим источним Словенима он види Русе и са њима почиње историју руског народа. [87] A. Погодин наглашава, да ce називи као Venedotia, Venta, Vindona и сл. налазе најчешће на подручју Британије и да долазе од келтског придева vindos, који значи бели. За Словене употребљен је тај назив стога што су били бели (отуд Бела Русија, Бела Хрватска), за разлику од црвених Германа и Келта. [88] И за само име Анта налазимо паралелу y старом имину Андес, за које ce филолози још споре да ли је келтско или илирско. [89] Име Венда и Винда све ce више ограничавало током времена на југу на саме Словенце, a y том означавању одржало ce скоро до наших дана.

 

За поменути многобројни народ савременици дају само ова имена: Словени и Анти. Према речима Прокопијевим „Оба имају исти језик“, a затим наглашава „а ни по спољашности не разликују ce једни од других“ „Па и име Словенима и Антима било је некада заједничко“. Мада им ce имена сад мењају према различитим породицама и местима, они ce углавном ипак називају Словени и Анти“ казује Јорданис. „Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја“, забележено је y једном војничком спису који ce приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII столећа не помињу друго име сем словенског. Они га не пишу сви једнако. Једни га пишу с осећањем или уверењем као да је основа имена y латинској речи sclavus, отуд Sclavi, Σκλάβοι; међутим, они који су га писали с том речи y основи, као Sclaveni, Σκλαβηνοι, Ἐσκλαβῖνοι према наставцима које су дали y њој — eni, inoi, види ce да су је бележили по словенском изговору. Словени су себе звали Словѣнинъ, Словѣне, а свој језик словенским. Тако су ce уопште звали и наши најстарији преци на Балканском полуострву. У првим нашим оригиналним саставима, y биографијама Ћирила и Методија, писаним y IX столећу, каже ce да је Ћирило био „први наставник словенском народу“, да је спремао „словенске ученике“, да ce његова служба вршила „словенским језиком“. У Методијеву житију наводи ce, да је он y Византији био добио на управу једно „словенско кнежевство“. По том општем имену знају балканске Словене и сви суседи. Извесни западни писци и власти звали су Sclavonia или Σκλαβινια поједине веће групе и области словенских насеља; тако ce Славонијом звала сва землуа од Истре до Бојане и од приморја до Дунава; чак y Дубровнику и Котору XIII и XIV столећа Славонија је почешће идентификована са Србијом, а још и иза XIII столећа Славонија је била назив

 

 

87. Введеніе въ курсъ исторіи рус. языка. Петроградъ, 1916, 39, 45—46.

 

88. Изъ исторіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 18.

 

89. Н. Krähe: Die alten balkanillyrischen geographischen Namen. Heidelberg, 1925, 8.

 

 

33

 

за подручје Хрватске и данашње Славоније од Петрове горе до близу Ср. Митровице. Данашња Славонија је остатак тог назива. Код Словенаца тај ce шири словенски назив одржао уопште као њихова племенска и етничка ознака. Архаизовани облици словенског племенског назива налазе ce код старих балканских народа, код Арбанаса: Shk’a, Shk’la = Словен; словенска земља y дијалекту Гега зове ce Shkenija, Shkinikea (од Sclavonica) и код Румуна: Schein, Scheie. Словенима (Sakalib) зову нас и стари арапски писци. Чак y старофранцуском епу помињемо ce као Esclev од Eschavers. [90] Колико ce тај назив одржао и код нас самих добар је доказ оно место y Копоринском летопису из XIV столећа, где ce за краља Милутина каже, да ce његов добар глас пронео „и по свој грчкој и словенској земљи.“

 

Словенску распрострањеност тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте унутрашње организације они су живели y етничким скупинама и племенима, не признавајући воћство или власт једне врховне управе. „Овим племенима, Склавенима и Антима“, вели Прокопије, „не влада један човек, него од старине живе y демократији“. Ta општа управа имала је с једне стране за последицу немоћ Словена, који су иначе били бројно јаки, да ce организовани одупру нападима својих непријатеља, па су растројени постајали њихов лак плен. Кад је, чак иза врло рђава искуства, требало организовати устанак и борбу против Обара, онда им ce за вођу натура франачки трговац Само и после његове смрти добар део покрета пропада услед словенске невештине да наставе почето дело. Мало наивно, али y основи тачно казује Кијевска хроника, како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да од Варјага приме господара. „Землı-а наша велика и обильна, a нарюда въ ней нѣсть, да поидѣте кнı-ажить и владѣть нами“. Тим ce, уосталом, да донекле тумачити и појава, да су Хуни, Обри и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им ce натуре као господари не само y првим годинама препада, него за читаве деценије и столећа. С друге стране, такав начин живота и управа, са личним изражајем појединаца и самоодлучивањем братства y свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци, несумњиво по њиховим примерима личног прегалаштва, a што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог y том, y чему им је био и узрок те љубави. За илустрацију тога наводимо поносни словенски одговор хагановим посланицима: „Какав је то човек што ce греје сунчаним зрацима, који ће учинити да ce покоримо?“ Псеудо Маврикијев спис изрично наводи, како ce Словени „никако не дају y ропство или подаништво, a нарочито y својој земљи“.

 

Демократске особине уређења прастарих примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док ce код сточара лакше развија разлика поседа. Нема сталежа, који је толико упућен на узајамну помоћ, као што је то случај са земљорадницима и код њих, осим тога, док сами обрађују земљу, не може

 

 

90. П. Скок, Зборник Богдана Поповића. Београд, 1929, 287—293.

 

 

34

 

бити великих разлика y обиму обделаног поседа. Сточари, међутим, нису y тој мери зависни један од другог и код њих, случајем или отимачином, лакше може настати разлика, и најзад они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом. С тим y вези стоји и љубав за земљу хранитељку. Земљорадник је несумњиво више везан за земљу коју сам обрађује, него сточар, који ради потреба naine има номадских склоности. Отуд је он лакше покретан и мање спреман, да ce за одбрану земље, односно њене слободе, заложи y оноликој мери y којој то чини земљорадник. [91]

 

 

1.2. АНТРОПОЛОШКЕ ОСОБИНЕ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

 

Антрополошки тип Старих Словена није сигурно утврђен, Л. Нидерле је успео да докаже, да трвдња о њиховој брахикефалији нема никаква основа и да новија ископаваља и мерења дају исто толико процената и мезикефалије и долихокефалије. [92] Да старо-словенски антрополошки тип није сасвим поуздано утврђен, главни је разлог y оскудици поузданих гробних налаза и y њиховом честом мешању и заједници с елементима симбиозе и етничке мимикрије са етничким групама, племенима и народима сасвим етнички несродних елемената. Читав низ готских племена и етничких скупина смељивао ce, после распада Атилине државе, као становници и господари подручја на левој обали балканског Дунава: Готи, Гепиди, Херули, Ругијци, Лангобарди. Са остацима Хуна, с бугарским етничким скупинама и са гомилама Словена које су ce туда налазиле, они су правили једну етничку мешавину, за коју етнологија не познаје много аналогија. Опасно је стога оперисати са подацима који нису тачно утврђени на кога ce односе.

 

Дунавске Словене описују византијски писци као врло јаке и високе. Сам цар Маврикије ce једном приликом чудио величини њихових телеса и развијености удова. [93] Прокопије каже за њих, да им је боја косе била риђа. [94] To потврђују и неки арапски писци, који Словене приказују руменим и са русом косом. Један је чак писац њихов назван Словеном, што је био стасит, светле косе и модрих очију. [95] Код старих писаца, који карактеришу спољашње особине појединих раса, плави тип није само карактеристика Словена, него северних народа уопште, за разлику од смеђег и мрког типа јужњака. У Илијади, и y неким другим старијим списима, налази ce често пута, да су чак и стари грчки јунаци били плави. Мешања с другим народима, племенима и етничким скупинама и на подручју старе постојбине,

 

 

91. Cfr. Н. Hirt: Die Indogermanen II, Strassburg, 1907, 433.

 

92. L. Niederle: Slovanské starožitnosti I, 80—110; cfr. и његов Manuel de l’antiquité Slave. Paris, 1923, 10—12.

 

93. Prokopie: De bello Goth., 14, 294; Simokata: нав. дело, VI, 224.

 

94. Prokopie: нав. дело.

 

95. L. Niederle: нав. дело, 97—98; A. Л. Гаркави: Сказанія мусльманскихъ писателей о Славянахъ. Спб., 1870, 5—6.

 

 

35

 

и после y Дунавској котлини, и најзад на Балканском полуострву, изменила су y знатној мери антрополошка обележја Словена, као и свих народа, племена и етничких скупина упоште, који су били y честом покрету.

 

Да су сви Стари Словени били долихокефали, како ce чешће тврди y науци, тешко је примити без велике резерве. [96]

 

Јужнословенски антрополошки нордијски тип, има највише особина из старе словенске постојбине: висок раст, белу кожу, светле очи, русу косу, али уза све то је брахикефалан. „Због тога што је тај тип посвему другоме сличан са нордијским, a само ce по облику главе од њега разликује ми га називамо нордијским“. [97]

 

У крајевима Словеније, Штајерске и Доње Аустрије, краниолошки материјал из раносредњовековних некропола, указује да су лобање нординоидног фенотипа (дугуљасти облик, мезокраног фенотипа, долихокефални антрополошки тип). [98]

 

У другој фази раног средњег века, краниолошки налази показују делимично измењену слику фенотипа словенских популација које су населиле данашње крајеве Југославије. To говори о великој етничкој мешаниви, где су поред основног нордионоидног фенотипа, запажају и елементи других расних типова. [99]

 

Јужни Словени, углавном, припадају још увек долихокефалном антрополошком типу (дугоглаве лобање). Кратке лобање нађене су код источнословенских племена и етничких скупина и народа, a код Јужних Словена само y Брестовику и y бугарским словенским некрополама. Ту и тамо, има и брахикефалних мешања са долихокефалним антрополошким типом. [100]

 

Kao што је y науци истакнуто, још није дефинитивно приказана и проучена морфологија словенских етничких скупина, племена и народа, насељених на данашњем подручју Југославије. Исто, тако, нема ни довољно података који би нам осветлили којем је културном кругу припадао поједини антрополошки фенотип, као значајна карактеристика неке популације. Интересантан прилог за решавање ових проблема, пружају нам антрополошка истраживања словенских некропола некадашњег Илирика, где је брахикефални антрополошки тип био знатно застуљен, a који је данас опет доминирајући антрополошки тип становника тих крајева. [101]

 

 

96. Некои проблеми о српском народу. Београд, 1927, 3; Ј. Ердељановић, Јубиларни зборник живота и рада СХС. Београд, 1928, 18.

 

97. Јубиларни зборник, 18—19.

 

98. N. Županić: Etnogeneza Jugoslavena. — Rad JAZU, knj. 222. Zagreb, 1920, 167—170.

 

99. F. Ivaniček: Staroslavenska nekropola u Ptuju. — Razp. SAZU, Ljubljana, 1951, 85, tabl. 105.

 

100. G. Pilarić: Antropološka istraživanja starohrvatskog groblja u Daraz — Bošnjacima 1961. god. — JAZU Arheološki radovi i rasprave IV—V. Zagreb, 1967, 188;

cfr.

B. Skerlj: Srednjeveška okostja z Bieda, izkopana leta 1949. — Razpr. SAZU, delà 3, Ljubljana, 1953, 313—333;

B. Skerlj — Z. Dolinar: Staroslovenska okostja z Bieda. — SAZU delà 2, Ljubljana, 1950, 67—103;

Z. Dolinar: Staroslovenska okostja iz Dobrače pri Kragujevcu. — Arh. vest., 5. Ljubljana, 1954, 63—91.

 

101. G. Pilarić: nav. rad, 186; T. И. Алекceeвa: Этногенез Восточных Славян по данным антропологии. Москва 1973, 41.

 

 

36

 

Још је код старих Трачана y Македонији био обичај y првом столећу наше ере, да ce новорођенчад и одојчад вежу за даску, да би им потиљак био широк. [102] Трагови овог обичаја запажају ce y балканских Словена местимично све до данашњих дана (околина Тузле, Косово), [103] што јасно сведочи о траговима етногенезе, наслеђене достигнућима антрополошких обичаја и навика, о чему ће касније бити посебно разлагано.

 

Спољашњи изглед Словена није каткад правио добар утисак. „Живе тешко и убого као Масагети“, пише Прокопије. Овај његов податак изгледа сасвим чудноват и по свој прилици односи ce само на извесне словенске етничке скупине и племена, јер знамо сигурно, да су Словени радо и често ишли y воду и да су, при једној опсади Солуна, неки Словени били принуђени на предају при купању. [104]

 

Иначе, хвали ce нарочито словенска издржљивост. Гоњени од Хуна и Обара они нису били нимало разнежени. По Стратегикону, Словени „лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу y намирницама.“ Kao сви стари народи тога времена из тих и суседних крајева, нарочито као њихови трачки суседи, воле да пију и пијући без мере опијају ce и страдају због тога.

 

 

1.3. ЗАНИМАЊЕ, ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ И КАРАКТЕРНЕ ОСОБИНЕ СЛОВЕНСКОГ СТАНОВНИШТВА

 

Моралне особине Словена имају неколико занимљивих карактеристика и показују, поред примитивне суровости, доста често и особине вишег степена. Прокопије отуд и казује за њих, да нису хрђави ни зликовци, али наводи да су прости. И Менандер их, исто тако, приказује као варварски просте и напрасите, који y срџби убијају чак и иначе неповредиме туђе посланике. Јован Ефески каже за њих, дa су „прости људи, који ce не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осом две-три лонхадије тј. копља“. Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима. „Чувајући проводе их из места y место где им устреба, па, ако ce небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Прадеду Павла Ђакона, на бегу y отаџбину, спасла је милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере и хранећи га потпуно изгладнелог постепеним повећањем оброка, „да не би, кад би му дала хране да ce засити, одмах и умро“. Чак ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један грчки војни писац, они остављају на вољу тим заробљеницима

 

 

102. H. Ploss — В. Renz: Das Kind II, Leipzig, 1912, 85.

 

103.

P. Јеремић: О пореклу становништва тузланске области. — Гл. Геогр. др. VII—VIII, Београд, 1922, 154—157;

М. С. Филиповић: Деформисање лубање y Југославији. — Гл. Етн. музеја y Београду X (1935), 18 sq.;

T. Р. Vukanović: Antropološko-folklorni prilozi sa Kosova i Metohije. — Glasnik Muzeja K. i M. VI, Priština, 1961, 150—156.

 

104. Prokopie: нав. дело.

 

 

37

 

да ce одлуче „да ли ce хоће вратити y своју земљу уз неки откуп или остати онде слободни и као пријатељи“. Kao народ с племенским друштвеним уређењем они иначи нису много поуздани и не цене увек створене уговоре, али је занимљиво, да им ce тај недостатак више приписује страху него грамжљивости. Наравно, да није недостајало и ње. Kao сви примитивни људи они воле да присвоје туђе и стога, пише Стратегикон, „своје вредне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере“. У друштву и ропству примитивних азијских народа и племена, a и сами још сирови, Словени су понекад били врло опаки; и набијање на колац, и бацање живих људи y ватру, и дерање коже с леђа, нису ретки случајеви, који ce приписују словенским ратничким скупинама и племенима.

 

И y породичном животу Словена било је много примитивности. Kao старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, како Тацит каже, „non libidine sed ob nobilitatem“, тако ce и за старе словенске кнезове зна, да су живели y полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла“; y полигамији је живео и руски кнез Владимир, који је имао пет жена и 800 суложница. Пољски кнез Мешко имао је седам жена пре него ce покрстио. Уосталом, тога је било и y савремених франачких владара. Краљ Клотар I имао је две жене, Кариберт I држао их је више, a код Дагоберта I биле су три жене и више суложница. У самом народу не изгледа да је било таквог живота y већем обиму. Помиње ce унеколико код Чеха, за које Хагек каже, да су „све жене биле заједничке“ и код извесних руских племена. Међу овима Кијевска хроника нарочито истиче путена неваљалства Радимираца, Вјатича и Севера, који ce разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било и ми знамо, да је Сава Немањић још y XIII столећу међу Србима нарочито деловао, да их приведе „законитом благослову“ и да чак Душанов Законик прописује, да не сме бити свадбе без венчања.

 

За време Ћирила и Методија било је пак y Моравској много „женитвъ бесчьстныихъ“. У Русији народ је за дуго избегавао црквени брак, сматрајући да је он само за кнезове и бољаре, a све до XVII столећа налази ce осуда оних, који имају по неколико жена. Отмице и куповине девојака и жена (невесте) биле су често y обичају и код владара и код народа. У свим тим приликама муж је био онај, који је имао више права и по својим ћудима узимао и пуштао жене, које су стално остајале више пасивне. За њих казује Псеудо Маврикијев спис, да су честите „преко сваког људског начина“ и да често пута иду добровољно y смрт за својим мужем, „не желећи проводити живот y удовиштву“. Оне су биле и жртве за обарске прохтеве. Не само што су им морале да служе као суложнице, него су, по раније наведеним речима Кијевске хронике, надомештавале чак и теглећу стоку. [105]

 

 

105. Cfr. занимљива излагања A. Брикнера, Slavia V (1927), 417—438.

 

 

38

 

Кренути притиском из своје старе постојбине и поремећени општим метежом y свом редовном животу Словени су, y прва времена, могли остављати утисак номадских племина и етничких скупина. Прокопије казује за њих да „станују y бедним колибама удаљени знатно једни од друтих, a мењајући сви често места становања“. Али чим ce мало смире Словени ce добрим делом враћају земљорадњи, којом су ce претежно бавили на старим огњиштима, и поново ce вежу за земљу хранитељку. У Дунавској долини већ истиче Стратегикон богатство њихових амбара, нарочито y житу и просу. За просо саопштава Ибрахим Ибн Јакуб, да је главни производ словенског житарства. Менандер помиње византијске нападе ватром на словенска поља, несумњиво обрађена.

 

Уосталом, да су Стари Словени били земљорадници, и познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи за гумно, па за жито, влат, клас, зрно и за врсте житарица: просо, пшеницу, овас, јечам, раж. Њихово рало прешло је и Немцима, a од њих су, можда, наши стари примили после савршенији плуг. [106] Ту реч плуг примили су после од нас Румуни. Међутим, глагол орати дошао је нама од лат. arare, према коме су балкански Аромуни задржали до данас ознаку рала aratrum > aratu. [107] Највећи део пољопривредне терминологије код Румуна и Арбанаса : словенског је порекла. „Арбанаси као горштаци немају, на пример, свога израза за косити. Они употребљавају за овај појам словенски ирзаз (me kosit). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак y Пелопонезу.“ [108]

 

Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње (жрьны) или на водени мълынъ, да добију брашно мѫка, муку. Знали су за крупу, затим за кашу и тесто. Печени хлеб — хлѣбъ — познали су врло вероватно од Германа, јер та наша реч потиче од гот. hlaifs, hlaiba. После су га употребљавали сви Словени. Од поврћа наши стари су знали за репу, сочиво, грах, лећу, боб, чешњак, тикву, лук, па чак и мак. Служили су ce сви сољу. Млеко и од њега добијени сир опште су познате ствари. Од воћа су познавали и ваљда неговали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу — чрѣшьнı-а — сливу; затим лешник, малину и јагоду. Пчела — бъчела — била је одувек негована код свих словенских племена и етничких скупина и њен мед цењен и код Словена и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији. [109] Мед је прва словенска реч забележена y V столећу по н. ери, и то баш од будућих Јужних Словена, на Атилином подручју. Арапски писци помињу, да су њега, y 20 врчева, доносили на хумке покојника. [110] Од меда ce правило као опојно пиће и данас вољена

 

 

106. А. Брикнер сматра га за словенску реч. — Encykl. polska IV, 2, 194.

 

107. Р. Skok, Slavia III (1924), 120.

 

108. P. Skok: Dolazak Slovena, 60; cfr. B. Ћоровић: Хисторија Босне, Београд, 1940, стр. 123.

 

109. М. Murko: Geschichte der älter. Südslav. Litteraturen. Leipzig, 1908, 209.

 

110. Marquart: нав. дело, 112.

 

 

39

 

медовина. Имали су пиво, најпре без хмеља (олъ, оловина), a после су га правили са хмељем од јечма и овса. Вино је доста рано ушло y промет, али га није било y њиховој првобитној постојбини. Да су Словени занали и за обилатије гозбе, с јелом и пићем, сведочи најбоље њихова опште позната реч пир.

 

Појам за одевање заједнички је свима Словенима одѣти, *обълѣшти, али им је много речи за поједине делове одела дошло из страних језика: нпр. кошуља од лат. cosula, капа од cappa, гуњ од gunna. Познат је свима Словенима глагол шити и шило (šidlo); реч игла дошла је, међутим, од другог корена. [111] Одело словенско није било сасвим једноставнога кроја; рана појава скута (од готског skut) најбољи је доказ за то. Истина, реч је ограничена само на Источне и Јужне Словене. [112] За одевање су много искоришћаване коже разних животиња, којих је на њиховом подручју било y изобиљу. Кожух су познавали сви Словени; користили су ce, даље, вуном; знали су за сукно и платно. Од чисто словенских делова одела зна ce за гаће, рубину, сукњу, појас, свиту и плашт. Ha глави су носили већином шубаре, од коже. Обућа ce носила несумњиво. Опште су речи крпа, опанак, лапот, саног и цревље. Са истока су Стари Словени примили широке шараваре, шалваре, још y врло рано доба, даље кабат (код нас звани кавад), кафтан. Од источ. kalpak сви су Словени добили реч клобукъ као назив за ниску сукнену капу опшивену кожом.

 

У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана y топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само y појму несталног или појединачног насеља (ср. селити). Кѫшта је била y употреби код свих Словена и посебно је y њој поштовано огњиште. Реч дом исто је тако општепозната. Град је било првобитно само ограђено место за склониште. Словени, становници шума и мочвара, знали су само за природне заклоне. Од Германа су научили подизање високих ограда — тынъ је од *tūnaz — и стварање градова. Реч град, мисли ce, да је од герм. *gordaz. [113] Реч варош прешла нам је доцније из мађарског vár и значила је првобитно утврђено место. Француска до XI столећа разликује ville и chateau a отад ce та два назива идентификују; [114] y нас, међутим, разлика између села и града и града и насеља око њега (подграђе) траје до XV столећа. Саставни делови куће: кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, чак и окно, опште су словенске ознаке, и ако неке од њих (нпр. кров, према старонор. krōf или стѣна, од гот. stains) нису домаћег порекла. Један нешто доцнији извор правда, ради чега су словенске куће простим лепом на плетер биле убого подизане. Кад дође непријатељ, који их је често тражио, губитак таквих кућица могао ce лака срца прежалити и није био мамац за плен.

 

 

111. Cfr. V. Machek, Slavia III (1926), 593—597.

 

112. Slavia IX (1930), 351.

 

113. Slavia IX (1930), 346.

 

114. Funck — Brentano: Le Moyen age. Paris, 1923, 22,

 

 

40

 

Међу Словенима било је и других занимања, осим сточарства и земљорадње, за шта сведоче заједнички појмови за дрвног занатлију *ремесло, па изрази као плести, прѫсти (с њим y вези врѣтено, нитъ, повѣсмо, кѫдел, тъкати). Знаду и за лан. Од обуће К. Порфирогенит помиње код Срба њихове цревље — чрѣвіјь — по свој прилици неку врсту опанка, напомињући да су „бедне и јевтине“, али су биле дело домаће производње. Живећи y шумама, Словени су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање, и као што смо поменули, они су служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је велик број тачнијих ознака за разне врсте лађа: плавь, бродъ, ладки, прамъ, члънъ, и из грчког позајмљени корабль. [115] Има и назив дуб за лађу направљену од једног комада стабла (копаница, моноксилон).

 

Од домаћих животиња Стари Словени гајили су говеда (вола, бика и бивола, краву); затим овцу, брава (који је најпре означавао „ушкољену животињу“); козу, свињу, коња, пса, осла (од герм. asilus); после јелена. Појам скотъ означавао је стоку, али y исто време и новац као његову вредност. Ово значење развило ce несумњиво под утицајем гот. skatta — „новац.“ Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко и кумас. [116] Kao доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.

 

Унутрашње уређење Словена било је y ствари племенско, и то, како смо видели, без јаче племенске организације, с елементима етничких скупина. „Живе без власти, y међусобној мржњи, и не познају реда“ казује за њих војни спис Маврикијева времена. „Словени су неустрашиви и ратоборни“, пише Ибрахим Ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни због многоструког грањања њихових племена и расцепканости њихових братства, не би ce ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази“. [117] У опису Псеудо Цезарија вели ce за Словене око Дунава, да су „дрски, самовласни и

 

 

115. О овим питањима даје подробна обавештења дело G. Krek: Einleitung in die slavische Literaturgeschichte. Graz, 1887, које смо за ова излагања користили. Главни извори за ова питања јесу:

F. Miklosich: Etym. Wörterbuch der slav. Sprachen, Wien, 1886;

E. Berneker: Slav. Etymologisches Wärterbuch I, Heidelberg I, 1908—1913;

L. Niederle: Slov. starožitnosti I—III;

P. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoca jezika, I, II, III. JAZU, Zagreb, 1971—1973.

 

116. J. Peisker: Die älteren Beziehungen der Slawen zu Turkotataren und Germanen. Berlin, 1905.

У овом делу аутор покушава да порече сточарство код Словена, ради робовања Туркотатарима, који то нису дали, с тим y вези тврди, да су Словени живели без млека. Ова аргуметација је лишена логике и због претераности, потпуно је одбијена y науци. Међутим, Пајскер има право, да је турскотатарски утицај био на Словене знатно већи, него што ce то дотад узимало. Вернекер, y новије време, изводи реч хорѫги, која ce досад сматрала као германског порекла, из многол. orongo. Тако, даље реч бојарин, бољарин није домаћа са неком основом бољи, нити је дошла од тур. монг. бојар.; већ је позајмица из румунског. Cfr. Р. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoca ili srpskoga jezika I, 186—187.

 

117. Arch. für slav. Philologie XXXI (1910), 585.

 

 

41

 

без вођа“. [118] Међутим, није веродостојно да су Словени били без икакних вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу или поглавара над више племена, a да су поједина мања племена имала своје поглавице о томе нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима“. И Менандер помиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћена три Словенина изјављују, да је Хаган послао људе с богатим даровима, да дарују словенске поглавице. Он чак, с оне стране Дунава, наводи једног поглавара Мужока с очевидно већом влашћу, дајући му назив rex. Занимљиво је, да арапски писац X столећа Масуди помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који ce звао Mağar, a који је био уједно и врховни поглавар осталих поглавица. Народно име за те поглавице, y то доба није сигурно познато, али врло рано превлађује реч жупан. Братства и племена обухватала су извесне мале области, зване жупе, које су биле и посебне управне јединице. К. Бругман доводио је ту реч y везу са староинд. gopá „чувар“ „чување“ и „паша“, па онда „оно што је узето y негу и на чување“. [119] Ст. Младенов је упозорио, да жупа означава y пољском и староруском удубину и јаму, одакле ce после развио појам за предео. [120] Други сматрају, да је реч несловенског, можда хунско-обарског порекла, јер ce први пут јавља око IV столећа по н. ери на натписима y Нађи Сент Миклошу, по трагу Атилином. [121] Реч је рано ушла y општи словенски промет; од *жпан постало је чешко hpan, пољско pan и после мађарско ispan. Други назив за поглавицу, кънѫзь, дошао је Словенима од Германа, од речи *kuningiaz.

 

Словени изгледа нису били нарочити ратнички народ. Њихово оружје било је оскудно и начин ратовања врло примитиван, Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и поморци. [122] Kao пешаци нису имали оклопа (панцира), него су ишли y борбу са копљима и малим штитовима. Kao такве познао их је Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су ce Словени y борбама по Византији знатно извештили. „Обогатили су ce“, вели он, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ce ратовати више него Ромеји“. Војни списи грчки доста детаљно оцртавају бојну тактику Словена. Навикли на борбе с добро увежбаном редовном војском они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају, да навуку противника

 

 

118. К. Müllenhoff: Donau — Dunavъ — Dunaj. — Arch. für slav. Philologie I (1876), 294.

 

119. Indogermanische Forschungen XI (1900), 111—112.

 

120. St. Mladenov: Die labiale Tenuis als wortbildendes Element im Slavischen. — Arch. für slav. Philologie XXXVI (1916), 133—136.

 

121. A. Brückner, Indogermaniseue Forschungen XXIII (1908—1909), 217—218; K. Kadlec, Encklopedya polska IV, 2, 68; P. Skok: нав. дело III, 687—688,

 

122. У друштву с Хунима и Обрима они су ce после привикли на коње. Вести о њима као коњаницима сабрао је Ст. Станојевић: О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. — Глас САН LXXX (1909), 148—149.

 

 

42

 

y густеж својих шума, y кланце и опасна места где ови не знају да ce снађу и где не могу да ce развију. „Служе ce вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине.“ За оружје немају ножева, него носе „по два мала копља“, a „понеки од њих“ иду „и са штитовима добрим али тешким“. Служе ce уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама натопљеним јаким отвровом. [123]

 

„Кад ce доходи да ce усуде упустити y праву битку, заједно вичући крену ce мало напред, па ако ce противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. A ако не, беже натраг не журећи ce да ce из близа сукобе са снагом свог непријатеља“.

 

Византијски тактичар препоручује ради тога, да походи против Словена бивају y зимско доба, кад ce замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица.

 

„Како насеља Словена и Анта леже уз реке једна за другим y вези, тако, те нема између њих празнине достојне помена, a око њих су најобичније непосредно шума или баре и ритови, то ce често дешава y походима против њих да, одмах с ударом на прво село, док је ту сабрана сва војска, остала села, пошто су суседна и близу шуме, осетивши њихово врење, лако избегну испред непријатеља.“

 

Te своје особине вешта препада Словени су изводили и y византијској војсци, y којој су са Антима, почели појединачно да ступају већ y првој половини VI столећа. У походима против Византије понајвише су ce држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су y четама витешког плена и на већим експедицијама, као при великом нападу на Цариград 626. год., са Словенима ишле и њихове жене, и то не као при опсади Солуна с намером да ce тамо настане, него директно с одлуком, да помажу мушкарце y борби, слично као што су до скора чиниле жене код Црногораца и Херцеговаца приликом ратних похода и сукоба.

 

У бојној вештини Јужни Словени су ce извежбали током честих борби и већ y другој половини VI столећа они знају за убојне справе при опсади градова, носе „корњаче“ и бацаче за камење и служе ce лествицама. У легенди Димитрија Солунског истиче ce чак и њихова довитљивост после стеченог ратног искуства. To је нашло одраза y средњовековном цликарству и иконографији код наших народа. Довољно је поменути само фреску y Манастиру Дечанима, која врло живописно представља ратни поход Словена на Солун. Да би пак сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи y исти мах своје људе од пламенова, који су бацани на њих. У борбу не иду сасвим без реда, него имају своје војводе који ce старају о ратном поретку. [124]

 

 

123. Cfr. Г. Шкриванић: Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН, књ. CCXCIII, Београд, 1957, 6 — passim.

 

124. Cfr. Ст. Станојевић: на нав. месту.

 

 

43

 

Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Стрѣла долази од старонем. strāla; мьчъь, мачь и мечь, од готског mēkeis, mēkja; шлѣмъ од старонем. *helmaz. Одатле је чак и назив витѫзь од нем. Vithungi. Из иранског је, међутим, топоръ — секира, a само име секира из скитског sagiris. Тесла, трећи назив, узет је из староневд. dëhsala. Ратни оклоп бръниı-а, брънı-а, за који ce знало да код Словена дуго није био y употреби, узет је од гот. *brunnjōm. Словенско је копиѥ и штитъ. To баш изрично наглашавају неки стари арапски писци. [125]

 

Врло су тесне биле и иначе везе Словена са Германима на читавој западној граници словенској и нових насеља. Германског су порекла многе речи словенске материјалне културе: слов. истьба (*јьстъба), дошло је из латинског германским посредништвом, од stuba. Код Руса је, нарочито y погледу кућне културе, огроман утицај нордијских елемената. Они имају изразе шомнуша и шолнуша од старошвед. sömphus; полъ од сканд. pallr; голбецъ од старонорд. golf; чулинъ од старонорд. kylna, kjulna и сл. Од гот. *hlaiwam, лош стан, дрвена зграда, дошло је слов. хлѣвъ, хлѣвина. И код Јужних Словена је хыза, хыжа дошла од гот. hūs; тынъ од старонорд. tun; кухиња од старонем. kuchina; чак и реч црькы долази од старонем. chiriha, односно kyrkā, a крстъ од старонем. hrist. Реси као палата, бања, трпеза, са вишом културом, потичу из грчког. И друге многе речи из материјалног промета развиле су ce код Словена y дотицају с Германима. Реч купити германског је порекла, kaupian. Германске су и ознаке за новце: пѣнѫзь од xphenningos и стыслѫѕь — стьлѫѕь од гот. skillings. Реч мѣто, „плата, царина“ y вези је с гот. mōta, старонем. mūta. Од Словена примили су опет Германи нарочито много речи за крзна, којима су Словени обилато трговали: Zobel од соболв; Zisel, Zisemus — сусолч.; Lasten, Lasteken — ласочка, ласица; Merlitzen — мерлица; Chursina — крзно; Schube — шуба. Крзно ce на западу уопште звало „sclavine“ франц. „esclavine.“ Од Словена они попримају и назив за азијску, односно византијску свилу: sëlecho — silcko — шелкъ. [126]

 

Име великог словенског народа Руса дошло је, мисли ce, од нордијског Ruotsi, које је узето од финске ознаке Шведа, a и имена руских главара исто су тако норманско-нордијског порекла: Олег — Helgi, Олга — Helga, Игор — Ingvar и др. Чак нордијски бог Top поштован је y Кијеву и помиње ce Турова божьница. Tor нордијског и германског утицаја било је, исто тако, врло много код Полапских Словена. Чак и вест о писмености дошла је отуда. Боукы y значењу азбуке, односно слова потиче од бōка, бōк, одакле је buoch и Buch. За ознаку тих германских странаца, речи чоуждь и тоуждь, узели су Стари Словени чак њихов назив pinda „народ“, одакле ce после развило diutisk и најзад deutsch.

 

 

125. Marquart: нав. дело, 468; Р. Skok: нав. дело II, 148, 345—346; III, 345 405, 415, 483.

 

126. О. Schräder: Indogerm. Forschungen XVII (1904—1905), 29—36.; Р. Skok: нав. дело, I, 275, II, 224, 239, 434.

 

 

44

 

Неке од старих народа, племена и етничких скупина, познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик хынъ (слов. ы према ȳ y Hunus, Οὖννο, hūn, [127] затим Готе, чије име y староруском гласи „Гътинъ“. [128] Сасъ, Сасинъ, означава Сасе y свим словенским језицима. Имена Саса, Рашке реке и сл. честа су на нашем подручју, али ce јављају тек од XIII столећа. У билећком крају y Херцеговини, задржао ce, међутим, од њих донесени назив Хина глава још из тог старог периода. Име народа Спала, који је живео негде око Висле (у источној Пруској имају два села Spalienen) остало је y словенској традицији као ознака за неко силније људско биће y појму Спалинъ, Исполин. [129] Исто ce тако y чешком овог, сораб, hobr, и пољском obrzym одржао траг и Обрима као дивовима. Тек после примања хришњанства постао је за Старе Словене назив Ѥлини идентичан са поганин. Од немачког pinda y вези је и назив Штоудинъ, Штоудовинъ, који има значење туђина, a понекад и дива. Код наших народа ce верује да су „Мацуре дугачки људи, који су били пре овог света“, [130] a име је дошло од становника оног племена, од кога су добила име и Мазурска језера y источној Пруској. Облик Sermush, y Саској, Seromunti међу античким Србима и Шеремет, међу Русима и Јужним Словенима дошао је од имена племена Сарамата.

 

Арапски путописац Харун Б. Јахија, који је прошао из Солуна копном за Италију крајем X столећа, a чији је извештај сачуван y фрагментима, казује да га је пут водио „посред Словена“. [131] Скоро месец дана пут га је водио кроз шуму и шикару док је дошао до града Балатиса (Спалатиса?). Овај путописац каже да су словенске куће дрвене, што је сасвим разумљиво при ондашњем обиљу шуме. И данас y планинским балканским селима, нарочито y Босни, кућа је претежно од дрвета. У средњем веку и владарски су дворови прављени највише од дрвне грађе. У Дубровнику све до XIII столећа највећи део кућа био је од дрвета (de lignamine). У Русији ce изрично помињу земунице, станишта направљена y земљи, где су ce породице увлачиле да ce заштите од зиме. Таквих је земуница било и код Јужних Словена y Војводини и источној Србији све до почетка XIX столећа. Један арапски писац казује за Словене, суседе Мађара, да ce лети најчешће баве y шуми, a зими y „градовима“ подигнутим за одбрану. [132] Добар део наших старих градова носио је име землвнв и землвникв очевидно по својим одбрамбеним опкомима од земље. Иначе,

 

 

127. A. Соболевскій: Altrussische хынъ. — Archiv für slav. Philologie XXX, (1909), 474.

 

128. A. Соболевскій: Die slavischen Benennungen deutscher Volksstämme. — Archiv für slav. Philologie XXXII (1910), 309.

 

129. A. Шахматов, Живая старина XX (1911), 21—26; cfr. A. Brikner, Slavia III (1924), 196.

 

130. Тих. P. Ђорђевић, Старинар III (1908), 161—162.

 

131. Marquart: нав. дело, 240—242.

 

132. Marquart: нав. дело, 468—469.

 

 

45

 

наши градови као и други словенски, носе обично имена Самобор (одатле и Сомбор), Вишеград, Добој или Добуј, Борач, Самоград. Према проучавањима В. Скарића, на местима, званим „Самоград“, нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно време, када Словени још нису били вешти подизању већих и солиднијих градова. У ту групу долази и град Подзвизд y Босанској крајини, чије име долази свакако од апелатива позвиздв, што значи подземни ходник (ров, канал). [133]

 

Код Словена ce често пута помиње љубав за музику. Теофилакт Симоката, саопштава, како су једном приликом била ухваћена три Словенина без икаква оружја. „Имали су китаре, и ништа друго нису носили“. Мада ce њиховим речима y датој ситуацији не може веровати, ипак је интересантно поменути, како су они говорили пред царем Маврикијем, да им је „рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања y музици". Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари y некој заседи, један Гепид им ce приближавао на пријатељски начин „певајући обарске песме“ њима сигурно познате. Арапски писци помињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување. [134] У једном тобожњем писму хазарског владара Јосифа каже ce за Словене како свака породица на својој баштини живи „са радошћу и песмама“. [135] Заједнички је израз свима пѣти — поѭ и одатле пѣснь, a опште позната је свирѣль. Стара словенска књижевност зна за свирце и гудце. [136] Грчка κιθάρα преводи ce y нас како гѫсль, а потом и καλοήρων; а κιθαρίφειν са гѫсти. Та врста музичког инструмента, позната и y илирских племена, везана за епску традицију, постала је најбитнији елеменат духовне културе наших народа.

 

У религиозном погледу живот Старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства божанских лица и појмова, не само грчке, него и полутамне германске митологије, И ту, као и y општим обавештењима о њима, недстају они веома важни и занимљиви епови теогонских и козмогонских особина. Словени су били y неку руку монотеистични; две врло важне вести за Словене то сасвим потврђују.

 

„Верују да постоји само један бог, творац муње“, казује Прокопије,

„и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и друге жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест или су y рату, заветују ce, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасивши ce жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Поштују уз то и реке и нимфе — виле — и друга нека божанства и свима жртвују и врачају по тим жртвама“.

 

Хелмолд, хроничар Западних Словена, казује,

 

 

133. Гласник Географског друштва XIII (1927), 38—40.

 

134. Krek: нав. дело, 376.

 

135. Marquart: нав. дело, XLIII—XLIV.

 

136. Cfr. С. Матић, СК Гласник, XLVIII (1936), 435—436; Т. П. Вукановић: Студије из балканског фолклора. III. Народни гуслари као певачи, творци и носиоци епоса код Јужних Словена. — Врањски гласник V (1969), 324—134.

 

 

46

 

да и они верују y једног бога, који је на небу, господар и творац свега. [137] To схаватање, настало према родовско — племенској организацији, није, истина, онако монотеистичко као y Старом завету, али је блиско схватању Старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова“, или код Римљана Јупитер.

 

Божанства која ce помињу код Западних Словена y великом броју нису утврђена код Јужних Словена. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома (κέραυνος; лит. perkúnas „олуја“, инд. бог; олује Parjányas). Њега су сматрали да одговара Зевсу, што је изражено y једном преводу из XII—XIII столећа: сūъ бжūи Пороуна велика. [138] Заклетве y старој руској држави чињене су y име бога и Перена и Кијевска хроника наводи их више пута. Кнез Владимир руски поставио је био његов кип на хуму пред двором, и кип тај беше издељан од дрвета са сребрном главом и златним брковима. Кад је ујак Владимиров Добриња дошао y Новгород поставио је Перунов кип над реком Волховом „и жьряху ему людие новъгородьстии акы богу“. Код Јужних Словена име Перуново, чији култ није престао све до почетка XX столећа, очувано је нарочито y топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда y цвету перуници, коју y Дубровнику зовју још и богиша. [139] Бог Сварег, за кога један извор полапских Словена казује, да ce „уважава и поштује мимо друге“ и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је y једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. У староиндијском сунчева кугла зове ce свар. Сварог је, према том, бог огња и сунца. Код свих Словена, a нарочито код Руса, има о њему доста помена. Његов је син Дажбог, бог благодети. [140] Пада y очи да код Словенаца има доста назива за горе Творог, Тварог, Тварожна гора, Тварожић, коje налазимо и у Моравској источно од Брна и коме одговара Сварожина јужно од Гданска. Ј. Пајскер те не доводи y везу са старом нашом речју тварог, која значи усирено млеко (аналогно изгледу снега на планинама), него сматра да су то остаци старих

 

 

137. Chronicon slavorum, ed. Hann., I, 83.

 

138.

J. Grimm; Deutsche Mythologie II. Berlin 1876, str. 645;

Й. Ивановъ: Култь Перуна y Южнихъ Славянъ. — Извѣстія отд. рус. языка и словесности IV (1903), 5—9;

cfr. V. Ј. Mansikka: Die Religion der Ostslaven (FF Communications 43), 379 sq.;

A. Брикнер: O паганству код старих Словена. Књига о Балкану, књ. II. Београд, 1937, стр. 57, 60;

В. Чајкановић: О српском врховном богу. Београд, 1941, стр. 150;

М. С. Филиповић: Трагови Перунова култа код Јужних Словена. — Гласник Земаљ. музеја III (1948), 66 sq.;

П. Ж. Петровић: Култ Перуна код Јужних Словена. Гласник Етнографског института САН, књ. 1. Београд, 1952, стр. 373—380.

 

139. С. Тројановић: Главни српски жртвени обичаји. СЕЗб. књ. XVII. Београд, 1911, стр. 112—121.

 

140. Cfr. разлагања

V. Jagić: Zur slavishen Mythologie. — Archiv für slav. Philologie XXXVI (1920), 495—499; cfr. Критику:

A. Brückner: Mitologija slowianska. V Krakowie 1918, str. 1—152; cfr. W. Antoniewicz: O religii downych Slowian. „Swlatowit“, knj. XX (1948—1949), str. 327—343; cfr.

E. Gasparini: Questioni di mitologia Slava. — Slovenski etnograf, tom XIII (1960), str. 91—114; tom XIV (1961), str. 91—114.

 

 

47

 

светишта y свима оним случајевима где тој годи одговара, преко каква потока и драге, каква друга гора с називима као Страшиделник, Коболд и сл. Он y том, с пуно разних комбинација, види остатке старе словенске предзороастричке религије. [141] Идеја није неприхватљива y начелу, јер је несумњива ствар да код Словена има врло много источњачких, посебно иранских, утицаја y многим религијским појмовима, a нарочито y козмогонским веровањима. Словенски бог Волос, бог стоке, кога Кијевска хроника означава као „скотья бога“, y вези је са св. Власијом, кападокијским пастиром. Његов ce култ развио под хришћанским утицајем, као и култ св. Леонарда, заштитника стоке y алпијским земљама. [142]

 

Од нижих божанства, управо неке врсте полумитских бића, натприродних бића, одржале су ce y народном веровању све до данас виле (αἴνύμφαι, како их означује Прокопије). A. Н. Веселовски је њихово име доводио y везу са ήλος лит. wēlis, *вѣла — Valholl. Пролећни празник љубица, држан 23. марта, познат под називом viola, dies violae, имао је, можда, исто тако неке далеке везе са култом вила. [143] Јужнословенске народне песме, као и народно веровање уопште, знају за више врста вила, злих и добрих. [144] Виле много потсећају на музе по Хеликону, које воле да играју и певају y планини око извора. Човек кога виле усреће назива ce вилаш, док је вилењак човек хитар, вешт, коме све иде за руком, али нечист. И за коња ce каже да је вилен или виловит кад је снажан и брз. [145] Код Македонаца и Бугара чест је помен самовила, које ce замишљају као и добре и рђаве. У једној народној македонској песми из Ђевђелије каже ce „Ha врф на Пирина, има самовилско блато“. [146] Понекад ce вила замишља као нека демонска сила, коју y извесним случајевима треба умирити или задовољити посебним жртвама. Такад је случај, нпр. по народној песми, са зидањем Скадра на Бојани. [147] Поред вила, народ верује и y рођенице, суђаје или ориснице, које, као Парке, одређују људску судбину унапред, на дан poђења (античко балканско порекло).

 

Kao сви старији народи и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот y опису Скитије (IV, 105), говорећи о Неурима — Нурима, наводи, како ce код њих „сваке године један пут свако за неколико дана претвори y вука, па ce опет враћа y старо обличје“. Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκάνθρωπος

 

 

141.

Starohrvatska prosvjeta II (1928), 55 sq.; cfr.

E. Anjičkov, Slavia II (1923) 530—532, 539—540;

A. Брикнер: O паганству код старих Словена. — Књига о Балкану II, стр. 56.

 

142. То је утврдио још F. Mîklosich: Jenaer Literaturzeitung (1875), 431; cfr. Mansikka: нав. дело, 386 sq.; E. Anjičkov, Slavia II, 533, 544—547.

 

143. Сборникъ Руске академие XLVI (1889), 288 sq.

 

144. Cfr. L. Ilić: Narodni slavonski običaji. Zagreb, 1846, 279—281.

 

145. Cfr. o вилама T. P. Vukanović: Les éléments de mythologie païenne et de traditions chrétiennes dans l’épopée serbo — croate. — L’Ethnographie, № 54, Année 1960, 18—27.

 

146. Cfr. K. A. Шапкаревъ, Сборникъ отъ бълг. нар. умотворния I, София, 1891, 3.

 

147. T. Р. Vukanović: на нав. месту.

 

 

48

 

y Римљана versipellis, код Германа wermolf. Данас ce код балканских Словена вукодлак обично подудара с појмом вампира, a замена је дошла услед тога, што ce, као y старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. [148] Исто је тако опште веровање старих народа y вештице. С тим y вези ваља навести, да ce вукодлак и вештица код балканских Словена понекад зову лепир. To долази од општег народног веровања, да ce душа често појављује y облику лепира (у грч. ψυχή значи и душу и лепира). [149] Против вештица и туђих демона, заштитник своје области је према народном веровању ведогоња или здухаћ, здувач. To је, како ce y народу верује, човек или извесна домаћа животиња, чији дух, оставивши тело, лута y облику птице, или као ваздушна силина, па сам или y друштву с другима води борбу „о царство над морем и над земљом.“ Ово веровање врло је живо код Црногораца и Арбанаса, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати природне стихије с мора и планина или њихова „добра срећа“. Према народном поимању, борбе ce између здухаћа воде свачим, „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капиада, дрвљем, кладама, коријењем и бог те пита чим ли не још“. [150] У народу за њих постоји и израз стухе, иако су то мушка бића. „Гдје њих има ту благо оној кући и ономе селу.“ [151] У Арбанаса ce верује, да стихи, стихјо од гр. Ϛῖσιχεῖα, срп. стихија, изгледају као змајеви који сипају ватру, имају крила и људски облик. Мишљење, да су балкански Словени то веровање, као и реч здухаћ, примили преко Арбанаса од Грка, неће бити тачно. [152] Реч здухаћ је y вези с његовим битним условом, да је једно време без духа. To је веровање y домаће заштитне духове, домаће претке, сјене или сјеновнике, који ce могу претворити и јављати и као људи и као животиње. Нарочито ј е то веровање везано за змиje кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба, Македонаца, Хрвата, Црногораца и Бугара, то поштовање кућне змије било је готово општа појава. Убити њу значило је не само несрећу за целу породицу, него и саму смрт домаћинову. [153] Посве истоветно веровање постоји и код Арбанаса.

 

Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога ce понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају y њихова подручја.

 

 

148. Cfr.

Ј. Hoops: Reallexikon der germanischen Altertumskunde IV. Strassburg, 1918—1919, 511—512;

B. Чарсаповић: Убијање вампира. CK гласник IX (1923), 266—284;

Тих. Р. Ђорђевић: Вампир y веровању нашег народа. — СЕЗб. књ. LXVI Београд, 1953, 149—219;

T. Р. Vuhanović, Glasnik Muzeja K. i M. II, Priština, 1957, 145—151.

 

149. S. Ivšić: S—h vukodlak dijal. „lepir“ — Јужнословенски филолог II (1921), 132—135.

 

150. Р. Т. Перовић — Невесињски: Горштакиње. Београд, 1906, 131 sq.

 

151. Босанска вила VIII (1893), 9.

 

152. Е. Çabej, Revue des études balkaniques II (1935), 565.

 

153. A. Brückner: Mythologische Studien. — Archiv für slav. Philologie XIV (1892), 179—180; cfr. E. Çabej, нав. рад, 565.

 

 

49

 

Шуме су имале важно место y митологији, религији и магији Старих Словена. Тако, гајеви су били култна места и сматрани су седиштем богова, и ту су исто тако одлазиле и душе покојних предака. [154] Хелмолд наводи да су мекленбуршки Словенци поштовали гајеве и свето дрвеће, a веровали су и y демоне за које су замишљали да су y шумама били настањени. За Старе Русе ce зна исто да су поштовали шумске демоне. Из жалбе новгородског епископа Макарија, упућене цару Ивану Грозном 1534. године, види ce да је његова паства y то доба била још верна паганским претхришћанским схватањима и да ce ради молитве окупљала по шумама. Поштовање гајева обичавало ce и y Пољској. [155]

 

Kao и многи стари народи на свету, исто тако су и Словени поштовали небеска тела. Култ Сунца и Истока стара је појава, али је развијен и култ Месеца. Његово рашћење и опадање верује ce и код Јужних Словена да утиче нарочито на ток људске болести. Кад је, нпр. дете тешко болесно, износи ce на пун месец, и говори ce: „Мјесече, или ову тикву налиј или разбиј“. [156] У Срба сељака y Врањској котлини (с. Павловац), на Бадње вече, домаћин куће ставља на главу култни колач са запаљеном воштаном свећом, излази y двориште и три пута виче: „Добро вече, месечино, сад ce видимо, па преко годину никад!“ После тога ce враћа y кућу и говори: „Ајде, Боже, да вечерамо!“ Још из XV столећа постоје код Јужних Словена црквене забране против оних који би ce клањали Сунцу и Месецу. За дугу ce верује да утиче на промену пола: ко ce испод ње провуче постаће од мушка женско или обратно. За звезде има и врло многу лепих народних имена и легенди. За „репате звезде“, односно комете, верује ce да претходе врло крупним догађајима.

 

Словени су сви, каже Ибн Руста, y почетку X столећа, обожаваоци огња. [157] Трагова тога обожавања остало је све до данашњих дана ту и тамо међу Јужним Словенима; прескакање ватара, које треба да донесе здравље, уочи Ивањдана непосредан је пример за то, исто као и палење лила код Срба. Св. Илија y народном веровању има много елемената пренесених на њ са неког старог божанства ватре, a за Огњену Марију, тобоже хришћанску светицу, везано је много старих веровања. Она чак убија громом, кад ce њен празник не светкује. „Жива ватра“, која ce добија трљањем два сува дрвета, верује ce да је лековита и „вади ce“ или „извија“ кад ce појави јак помор стоке или људи, да ce, уз друге елементе, примени за њихово лечење. [158]

 

 

154. J. Kostrzewski: Les origines de la civilisation polonaise. Paris 1949, str. 436.

 

155. L. Niederle: Život starych Slovanu II. Praha 1924, str. 28, 30, 32.

 

156. Cfr. A. Radić, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, III (1898), 18.

 

157. C. H. Mayer: Fontes historiae religionis slavical, Berolini, 1931, 93.

 

158. С. Тројановић: Ватра y обичајима и животу српског народа, СЕЗб. XLV. Београд, 1930, стр. 58—189.

 

 

50

 

Код Јужних Словена, као и иначе на свету уопште, раширено је чарање, бајање, гатање и врачање. Врача ce, чара и баје с намером да ce одбију зли духови и демони, односно да ce умилостиве, као и да ce добри духови придобију. За то ce употребљавају каткад посебни амулети, животиње или биљке, који према народном веровању имају чаролијску моћ (вучји зуб, бели лук, детелина са четири листа, црна мачка, крило слепог миша, реп од зеца или лисице, плаве перле и сл.), или неки записи (врло је популарно тзв. Соломоново слово). Чарања ce често врше y посебне дане, на посебним местима и y посебно доба. Гатања ce врше да ce дозна судбина. Гата ce y кућни дим, y боб и грах, y бацање „жреба“, као и кретања и гласове и појаве појединих животиња. [159]

 

Код полапских Словена био је посвећен бели коњ богу Световиду, y чије ce покрете веровало да претсказују коб. [160] Развијена је била и хидрамантија: гледање судбине y текућој води или бунару. Комбинован је метод да ce с тим y вези хвата и месец y тепсији с водом. [161]

 

Нарочито је y старини раширено било међу балканским народима гатање y овнујску плећку или кокошињу кобилицу. Трагови овог обичаја очували су ce ту и тамо до данашњих дана код Срба, Црногораца и Арбанаса.

 

Стари Словени, и с њима Јужни Словени, имали су своје идоле. В. Чајкановић је то y једној својој студији несумњиво утврдио, a Т. Вукановић потом доказао на случају олујних, сушних и аграрних идола. Чајкановић је упозорио на обичај y бољевачком крају, да ce на зимски Јовањдан иконе и крстови носе на реку или кладенац да ce ту оперу. To прање, баш на тај дан (пошто истеку „некрштени дани“), има ритуалан карактер, који ce y римском култу звао lavatio. Taj обичај нису Словени, односно Срби примили из хришћанске цркве, јер y српском православљу такав обичај не постоји, већ су га очевидно пренели готовог из своје паганске старине. [162] Идоли су били прављени од дрвета, врло примитивног облика. Реч соха y српскохрв. значи „колац, батина“, a y чешк. „статуа, фигура“; реч балван y српскохрв., рус. и пољ. значи поред „греда“, „дирек“ јаш и „идол“. Да је и прављење крстова и обичај ношења крстова с тим y вези не изгледа много вероватно. Пре ће бити да ce ради о утицају хришћанства и хришћанских култова (нпр. литија). [163] Да су кипови y Старих

 

 

159. Cfr. Тих. Р. Ђорђевић: Зле очи y веровању Јужних Словена СЕЗб. LIII. Београд, 1938, 304—324.

 

160. Код Срба је Д. Костић име кобиле доводио y везу са коб, a ждребета са жребијем. — Староверски божанствени коњ. Београд, 1931.

 

161. В. Чајкановић, Зборник y славу Ф. Вишњића. Београд, 1935, 93—97.

 

162.

В. Чајкановић: Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI. Београд, 1924, одељак: Да ли су стари Срби знали за идоле, стр. 103—105; cfr. Т. 17.

Вукановић: Студије из балканског фолклора II, одељак I. Сушни и олујни идоли y фолклору балканских народа; одељак III. Арбанашка свадбена песма: Опрасти ce са стожером. — Врањски гласник VI (1970), стр. 215—226, 233—241.

 

163. Cfr. В. Чајкановић: нав. рад, 99—108; Т. П. Вукановић: Студије из балканског фолклора III. Одељак 6. Домаћи крст. Врањски гласник VII (1971), стр. 192—193.

 

 

51

 

Словена били дрвени види ce јасно по старој руској хроници, која каже, приликом њихова уништавања y Кијеву, да су неке исекли, a друге спалили.

 

Напоредо с изнетим, помињемо, бројне идолаторске појаве попримили су Јужни Словени на Балканском полуострву y средњем веку од балканских старинаца, и то како путем културног наслеђа, тако и преку етногенезе. Трагови тих појава, сачували су ce као окаменотине (сирвивали), све до почетка XX столећа.

 

Места где су била словенска светишта зову ce требишта. Вредно је помена да ce једно сеоско насеље y области Река y Македонији и данас зове именом Требиште. Стари извори говоре да су Словени жртвовали водама, језерима, кладенцима и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Нарочито су поштовали дуб или храст и липу. Словенски култови вршили су ce обично y гајевима. Још из XVII столећа имамо један извештај из пожешке области, y ком ce каже како народ поштује неку липу на једном пустом, али ближе не означеном, месту, и ту ce скупља сваке прве недеље деветог месеца, и то и хришћани и муслимани, доносећи разне дарове. Целивају то дрво „као да је какво свето тело“ и тврде да чини чудеса и исцељује. [164] Једна липа код манастира Девича y Дреници (Косово), позната је y народу под именом света липа или и као луда липа. Ту ce народ скупља y разне прилике преко године и прилаже дарове уз разноврсне култне радње. Ha концу, верује ce да та липа исцељује умоболне и отуда joj и име „луда липа.“ Поклоници су православни хришћани и муслимани, и то како Срби и Црногорци, тако и Арбанаси. [165] Код балканских Словена још ce ту и тамо верује y „сеновита“ дрвета. П. Булат упозорава, по Вуку, на грбаљско веровање, да онај ко посече сеновито дрво или одмах умре, или остаје дуго болестан; a ко жели да избегне ту неизвесност или коб ваља да на пању таквог дрвета отсече живој кокошки главу оном секиром, којом је секао дрво. To је, подвлачи он, траг некадашњег приношења крвне жртве „у име експиације за повреду учињену духу сечењем дрвета y којему он борави“. [166] За орах ce верује да ce на њему купе вештице, али и он може бити сеновит. Од ситнијег растиња нарочито ce код Јужних Словена негује и поштује босиљак. To је „божји цвет“ и према народном веровању делује као сигуран апотропајон. [167]

 

Један део народних обичаја и веровања примили су Словени на Балканском полуострву, од староседелаца са којима су ce y дуготрајном историјском процесу стапали y јединствене јужнословенске етносе, и од Романа, са којима су долазили y додир (о томе ce y овој студији посебно расправља). Коледе су несумњиво латинске calendae

 

 

164. Е. Fermendžin: Acta Bosnae. Zagrabiae, 1892, 391.

 

165. T. P. Vukanović: Traitement des aliénés dans les monastères chez les Slaves du Sud. — L’Ethnographie, № 52, Paris, 1958, 72—76.

 

166. P. Bulat: Pogled u slovensku botaničku mitologiju. Zagreb, 1932, 7.

 

167. B. Чајкановић, Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 4—9; Тих. Р. Ђорђевић: Природа y веровању и предању нашега народа, књ. I. Београд, 1958, 82, 84.

 

 

52

 

и одржале су ce претежно y јужнословенским западним областима, a ту и тамо познају их сви балкански Словени. Против њих је говорио још y IV столећу Јован Златоусти.

 

„Ђаволске ноћне светковине, које ce данас приређују и ругалице и псовке и игре и ноћна бдења и презира вредне комедије теже од сваког непријатеља задесиле су наш град“.

 

У Малој Русији сама је црква направила компромис с тим обичајем, јачим од њених забрана. Тамо су коледе певали чланови неких „братстава“, a „оно што би скупили идући од куће до куће и певајући своје песме искоришћавала је црква за своје потребе“. Напоредо с тим, „румунске коледе готово искључиво су црквене садржине“. [168] Реч додола позајмљена је од Јужних Словена y Арбанаса, [169] a с њом вероватно и тај обичај. Прпоруше познају сви други балкански народи, a реч по своме облику види ce јасно да није словенска. [170]

 

Стари римски мртвачки обред, dies rosae, rosaria, rosalia, јавља ce код Старих Словена као русаља, a код Јужних Словена, с новим значењем речи, ружичало и дружичало. [171] Нарочито ce чува тај обичај међу Власима источне Србије. И y крсној слави, посвећеној првенствено култу предака, има несумњивих романских утицаја. В. Скарић је упозорио на везу између лат. funus и српскохрватске речи пуње (вино за славу, сакрално пиће). [172] М. Будимир мисли с тим y вези, да је пуње од умбријског pçne дошло Словенима преко Илира. [173]

 

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су y обичају код Јужних Словена, као што су била и као што постоје и сад код многих етничких група, племена и народа на свету, поред извесних жртвовања одржаваних из предања. Исто тако y обичају је „заветовање“ за жртве, односно за неко прегарање, кад ce људи налазе y невољи или опасности. Приморске цркве јужнословенских западних крајева пуне су разноврсних прилога, коje спашени морнари приносе свецима, које су позивали y невољи и код којих су ce као обавезали. Истог су таквог карактера и

 

 

168.

Е. Ањичков, Гласник Скопског научног друштва XV—XVI (1936), 223 — 225;

I. Milčetić: Koleda u Južnih Slovena. ZbNŽJSl. XXII, Zagreb, 1917;

Sl. Zečević: Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973, 17—61.

 

169. O њима cfr. студије

A. Веселовског y рус. академијском Сборнику XXXI (1883), 97—291;

Н. Barić, Prilozi I, str. 231—233;

V. Culinović-Konstantinović: Dodole i prporuše. — Narodna umjetnost, knj. II. Zagreb, 1963, str. 73—95;

P. Skok: Etimologijski rječnik I, str. 421, s. v. dodola;

S. Zečević: Elementi naše mitolog'je u narodnim obredima uz igru, 125—144.

 

170. Cfr. P. Skok: nav. delo, knj. III (1973), str. 55, s. v. prpor.

 

171. Cfr. M. J. Мајзиер: Дубочке русаље. ГН Чупића XXXIV (1921), 226—257.

 

172. Гласник Зем. музеја XXXII (1920), 245 sq.; cfr. В. Чајкановић, Гласник Географ. друштва VII—VIII (1922), 336—368.

 

173. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор II (1922), 317—318. Није успела студија Ћ. Трухелка: Ларизам и крсна слава. — Гласник Ск. н. др. VII—VIII (1930), 1—33. Темељита расправа о крсној слави је Рад. М. Грујић: Црквени елементи крсне славе. — Гласник Ск. н. др. св. VII-VIII, 35 sq. cfr. М. Kuzmić, Nastavni vjesnik XXXV (1927).

 

 

53

 

заветовања, нпр. и походе извесним свецима, као y Херцеговини и Црној Гори ходочашћа св. Василију Острошком, y ЈИ Босни чајничкој Красници, y Хрватској Марији Бистричкој, на Косову Краљу Дечанском и Богородици Летничкој, y Македонији св. Науму и y Бугарској св. Ј. Рилском. С. Тројановић, који је прикупио главне српске жртвене обичаје, наглашава, да ce за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, a никад биљка или што од ње“. [174]

 

Непосредан пример старословенских жртвовања очуван је код Јужних Словена y обичају бадњака и божићне веселице, a код југословенских Муслимана y курбану. Док ce за северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о томе нигде помена. Једино y народном предању постоји казивање често уосталом и код других народа, да ce y темеље неког града, моста или уопште знатније грађевине, мора узидати ако не увек живо људско биће, оно бар за накнаду његова сенка.

 

Епископ Титмар, наводи за Западне Словене, да они нису веровали y загробни живот. „Словени сматрају да ce са временском смрћу све завршава“. Ta тврдња, међутим, изгледа претерана и чак нетачна. Познат је обичај, да ce мртвима носи храна, да ce они умилостивљавају, и да ce јављају понекад поново, ма y наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена бивали понекад спаљивани, нарочито ce тај обичај дуго одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени код Цариграда 626. године. Сахрањивање је ушло y обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало е душом после смрти није јасно, али је њено постојање било y веровању ван сумње, исто као и извесна чарања с тим y вези.

 

Мртвима су ce давале даће (грч. δαίς, δαιῖη) —помени. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом noкојном брату и како су ce сви том приликом понапијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац помиње, да ce том приликом дели сво имање умрлог на три дела, један од њих иде на то, да ce за њ пије за душу умрлог. To потсећа на народну традицију изражену y јужнословенском епосу о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на троје, и један део даје „кљасту и слијепу“, „да пјевају и спомињу Марка“. Уз мртваца ce често пута сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је страва, која ce помиње код Хуна y V столећу, a која је готстког порекла. Реч је данас позната код свих Западних Словена, a занимљи— во је, да није распрострањена код Јужних Словена, где би ce најприродније могла очекивати.

 

 

174. С. Тројановић: Главни српски жртвени обичаји. CE Зборник XVII (1911), 48. Идење свецима код Хрвата ce зове „проштење“ и одржава ce као обавеза, „Заговор ce мора и одржати“ каже М. Ланг за Самобор. — Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, XVII (1912), 290. Cfr. A. Брикнер: O паганству код старих Словена. Књига о Балкану II, стр. 51—61.

 

 

54

 

2. СЛОВЕНИ У ДУНАВСКОМ ПОДРУЧЈУ

 

Полет Римске Империје почео је од III столећа по н.е. осетно да опада. Да би ce увело више реда y језгру државе и да би ce бар привремено спасло што ce може спасти, напуштају ce удаљене и сувише изложене периферијске области. Место старог ширења y свим правцима, које је сувише црпело снагу, долази повлачење на погодне границе и покушаји унутрашњег прибирања. Тако је, вероватно 271. год. по н.е., [175] цар Аурелијан напустио Дакију и Дунав направио природном границом Римског Царства на Балканском полуострву. Ha тој граници водиле су ce неколико столећа главне борбе између Источног Римског Царства и разнородних народа, који, узнемирени и кренути великом струјом сеобе народа, y масама прелазе подручје средње Европе, a нарочито насрћу на Балканско полуострво. Дунавка војничка линија, римски лимес, био је углавном пробијен већ 376 — 377. године. [176] Године 455. постао је Рим пленом Вандала и Западно Римско Царство рушило ce, минирано изнутра борбом класа, као дубоко поткопани брег. Источно Царство успело је да ce одржи још хиљаду година, али са много жртава и понекад под врло тешким условима.

 

Првих столећа по н.е. Римско Царство имало је највише тешкоћа са Готима и другим борбеним германским племенима, која постадоше активна већ првог столећа по н.е., a која ce беху још и раније почела расипати по свету. Још при опису погреба Иродова, помињу ce поред Трачана и Гала и Германи као чланови његове телесне гарде. [177] Они су y неколико махова упадали y балканске покрајине и допирали дубоко пленећи и пустошећи; за њихове пљачкашке походе наводе ce понекад бројеви од по 300.000 људи. Готска опасност по Римско Царство показала ce најбоље y страховитој погибији римској код Адријанопоља 378. године. Војску је водио сам цар Валенс. У тој борби несатало је њега, a две трећине војске било је уништено. Taj пораз значи y истину почетак краја римске светске државе, „војна снага источног дела државе, чије су најбоље трупе пропале са својим царем, била је тим потпуно растројена“. [178] Наследник Валенсов, цар Теодосије морао је да призна створено стање и да попуштањем и дипломатијом настоји доћи до споразума. Готима ce, 382. год. уступила широка област изнад Балкана, давани су им поклони, узимани њихови људи као „савезници“ или y другим својстима y редове војске.

 

 

175. Cfr. Н. Вулић. Аурелијанова подела Горње Мезије. — Глас САН LXXXII (1910), 1. Cfr. A. Ременников: Борьба племен Подунавья и северного причерноморья с Римом в 275—279. г. г. н. э., Вестник древней истории 4, стр. 131—138.

 

176. Cfr. С. Patsch: Die Völkerbewegung an der unteren Donau in der Zeit von Diokletien bis Heraklius. Wien und Leipzig, 1928, 62—63; Историја на македонскиот народ, кн. I, 60—61.

 

177. Ј. Jeremias: Jerusalem zur Zeit Jesu. Leipzig, 1923, 72.

 

178. E. Stein: Vom römischen zum byzantinischen Staate. Wien, 1928, 293—295.

 

 

55

 

Ha свом подручју они су били сасвим аутономни и ослобођени од свих државних пореза, a њихове вође имале су значај правих владара, Њихов утицај на Балканском полуострву осећао ce и етнички, и војнички, и политички, мада не с оном интензивношћу као y Италији, где су они и друга германска племена и етничке скупине стварно господарили и водили скоро све акције. To учешће њихово није било без крупних криза и опасности за Римско Царство; ови пљачкашки народи нису ce увек задовољавали тим да буду најамници и извршиоци риских одлука, него су хтели и да утичу на њих и да ce користе слабим моментима Царства. Најпосле, 488. год., успе некако цар Зенон, да крене најсилнијег вођу Гота, краља Теодориха, јунака старе народне поезије германске, да ce као његов мандатор упути y Италију да сруши моћног Одоакара и да ce тамо смести као његов наследник. [179] Цариградска политика хтела је овом приликом да постигне двоје: да уклони с Балкана Готе, који беху постали и сувише велика опасност не устручавајући ce од нападаја на саму престоницу; и да, y исти мах, ослаби и Одоакара и Теодориха и њихова племена и народе y узајамној борби. Теодор је остао победник и узео је Италију под своју власт.

 

Готи су за извесно дуже време били чувари северних граница Источног Царства на читавој дунавској линији од Београда до Црног мора, [180] станујући понајвише y облаској Дакији и Доњој Мезији (данашња северна Србија и Бугарска). За њихова пребивања на том подручју није успело ниједном новом племену и народу, да y већим масата трајно пређе Дунав и покуша срећу са пленом и пљачкањем или настањивањем. Провале Хуна четрдесетих година V столећа биле су као нека елементарна катастрофа, којој није могла одолети ни снага царевине. После пада Атилине државе настале су борбе германских племена, која су ce ослободила његове власти. Te борбе, које цар Лав (457—474) није знао увек на време да каналише, доносиле су понекад тешке кризе на Балкан и нагониле Царсгво на врлo велике уступке, a с друге стране изазивале су прохтеве код варвара. Али, ипак, мада трошени и y међусобним борбама, Готи су ипак, y свом интересу, чували подручја испод Дунава од других варвара. Али кад они 488. год. оставише ове области, y масама, како су ce обично кретали варвари оних времена, нарочито кад с Теодорихом одоше најбољи ратници, северне границе остадоше отворене и врло брзо кроз њих прокуљаше разне чете европских и азијских етничких скупина и гомила. Цар Зенон, слаб организатор, није осетио потребу да y прави час обезбеди северне границе тим, што би их посео добрим пооадама. И стога, одмах последње десетине V столећа, римске покрајине испод Дунава посташе поприште честих пљачкашких и ратничких похода и борби између слабих римских војничких одреда и варвара насртача.

 

 

179. Cfr. Д. Н. Анастасијевић: Остроготски одлазак са Балкана y Италију. — Прилази за књижевност, језик, историју и фолклор I (1921), 216—223.

 

180. F. Martroye: L’occident à l’epoque byzantine. Goths et Vandales. Paris, 1904; W. Barth: Kaiser Zeno. Basel, 1894; E. Stein: нав. дело, 499 sq.

 

 

56

 

Међу ратничким племенима и етничким скупинама која крајем V столећа беху главни нападачи нарочито ce помињу Бугари, често под тим именом, a често и под именом Хуна, запамћених по злу још из времена Атиле „Бича господњег“. Бугари су протопореклом хунско — турско племе јужније антрополошке провинијенције (чагатај) са нешто доцније финске примасе. Такво је њихово етничко стање било y време првих столећа по н.е. када су ce усталили и почели оформљавати као јужнословенске етничке скупине, племена и народ на Балкану. Остаци њихова старог елемента очувани су y неким старим властитим именима и називима, y хијераршкој терминологији, y бројењу и y извесним антрополошким особинама. [181]

 

По археолошким ископинама, према палеоетнологији, на основу историјских извора и палеолингвистике, даде ce закључити да су по језику Бугари најсроднији оној алтајској групи, којој је један од главних представника данашњи чувашки језик, y области Поволожја y СССР-у. Само њихово име долази, вероватно, од турско — монголског глагола bulgha (bulghār), који значи „мешати“. Бугари би према томе, били „измешани“ или „мешавинци“. [182] Друга група филолога тумачи њихово име по реци Волги (Болга — äp, Болга, — ар, Болгар, Българ, Бугар), на чијим су обалама живели извесно време. Ово тумачење познато је код Јужних Словена од Летописа попа Дукљанина, који каже да ce „а Volga flumine Vulgari usque in praesenten diem rocantur“. [183] Византијски писци обично их означавају као Хуне. За два хунска племена Кутригуре и Утигуре може ce узети као сигурно, да представљају два главна огранка бугарског народа; први западни, a други његов источни део. Угледни бугарски историчар М. Дринов, још 1871. год. није могао да ce помири с мишљу, да су Бугари јужнословенски народ, оформљен кроз дуги процес од старих балканских народа, те од Хуна и Јужних Словена, него их је држао једноставно потомцима правих Словена. При надирању источних народа према средњој Европи, Бугари ce приближују све више црноморском прибрежју, потискују одатле готске остатке и допиру све до дњепарске линије. У метежу који је настао после Атилине смрти, Хуни губе своју дунавску државу и разбијају ce на више страна, али не пропадају. Њихови саплеменици из далеких степа збијају ce поново жељни да поврате изгубљено. [184] Византијска средновековна

 

 

181. И. Шишманов употребљава за те старе Бугаре, за разлику од данашњих пословењених, назив Палеобугара. — Сборъникъ за нар. умотв. наука и книжнина, XVI—XVII (1900), 505—506. Вредно је помена да је дао Г. Ценов, Произходътъ на българитѣ. София, 1910, где приказује да су Хуни и Готи сродна племена, a да су Бугари стари становници Паноније и Илирије.

 

182.

H. Н. Попс: Чувашский язык. — Известия рос. Академии наук VI сер. (1924), 297; cfr.

A. Иширковъ: Името България. — Известия на народния Етнографски музей въ София VI. София 1926, стр. 1—6;

Р. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knj. I, Zagreb, 1971, str. 228—229.

 

183. Ф. Шишић: Летопис попа Дукљанина. САН књ. LXVII, Београд — Загреб, 1928, 297.

 

184. Cfr. B. Н. Златарски: История на българската държава, I, София, 1918, 26—42; Ст. Станојевић: Византија и Срби I. Нови Сад, 1903, 135.

 

 

57 

 

феудална дипломатија искоришћавала је похлепне варваре за посед Дунавске котлине упућујући једне против других, да ce узајамним борбама троше и да увек једну страну учини зависном од своје потпоре. Бојећи ce велике снаге Гота цар Зенон је против љих подбадао један део хунских сродника, и то баш Бугаре, који су y кубанском крају, ближе од старих седишта, образовали јаку своју државу. Први помен бугарског имена, βουλγάροι, долази y вези с тим догађајима, 482. године. [185]

 

Продирању поменутих ратничких народа и племена помогле су, поред одласка Источних Гота, и мутне прилике самог Источног Царства y коме је врело од борбе класа. У Византији је иза смрти цара Зенона (491. год.) настала борба за престо. Дворски чиновник Анастасије [186] уз помоћ удовице царице, долази на престо. Против њих ce диже Зенонов брат Лонгин са својим земљацима Изаурима. Taj устанак, иако му је вођа брзо савладан, узе опсежне размере. Три године требало је византијској војсци док је угушила буну. Да би, унеколико, постао сигурним од евентуалних нових побуна с те стране цар Анастасије нареди, те ce велик део Изаура расели с њихових огњништа и насели по Тракији. Друга и дуга унутрашња борба беше y крилу цркве проузрокована одлукама Халкедонског сабора од 451. год., који је осудио Етихијево монофизитство. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постајаше озбиљна опасност да покрет не пређе и на чисто народно — политичко поље. Цар Анастасије гледао је с почетка, да избегава опредељење било на једну било на другу страну; он је желео углавном да ce одржава y сваком месту она традиција, која ce тамо одомаћила. [187]

 

Ови сукоби y Византији, који нису били без метежа, нису остали непознати ни оним народима и племенима на доњем делу Дунава, чија ce жудња за војевањима и пленом једва, и то само од страха, била зауставила на границама Царства. Бугари, позвани y борбу противу Гота, могли су лако доћи на помисао, да Царевина не би звала њих, да је сама могла да прими опасне борбе. Бугарске чете војују с Готима чак на подручју данашњег Срема (око 485. год.) и имају довољно прилике да упознају слабо стање суседних грчких поседа и да ce обавесте о привредном стању области на обе обале Дунава све до иза линија тврдог Сингидунума. Свакако није случајно, да управ оне исте године, 493, кад y Византији бесни изаурски устанак, варварске чете прелазе Дунав, упадају y Тракију и тамо с успехом војују. Према дунавским нападачима цар Анастасије спремао ce на отпор. Али y ратним подвизима византијска војска није имала cpehe. Код реке Цурте, 499. год., 15.000 визајнтијских војника

 

 

185. Сочинения II, София, 1915, 214—215.

 

186. W. G. Holmes: The age of Iustinian and Theodora. I (II ch., The Roman Empire under Anastasius). London, 1905, 127—294.

 

187. Cfr. H. Gelcer, Byzantinische Zeitschrift I (1892), 41—46; A. A. Vasiliev: History of the Byzantine Empire I. Madison, 1928, 135—136.

 

 

58

 

ca 520 ратних кола би разјурено и потучено; четири вође и више од 4000 војника беше изгубљено. „Ту је“, по речима једног савременика, „пропао цвет илирских војника“. [188] Охрабрени том својом победом Бугари наставише борбу и 502. год., не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом насељавао по тим крајевима, из жеље за осветом суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештења. У ово исто време Византија ce била заплела y рат са Персијом и није могла да сву снагу баци на европско подручје. За то време Готи су, држећи Италију, проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију y њеним римским границама и читав Срем заједно са Сингидунумом. Источно од њих, око ушћа Мораве, један варварски ратник, неизвесног порекла, Мундо, помаган од Гота, беше окупио око себе једну шарену војску разних племена, изгледајући неко време као господар неке нове државе. С њим y вези помињу ce и Бугари, који су час савезници Источног Царства, час његови пленитељи. У борби с Мундом и Бугарима, 505. год., била је византијска војска негде на Морави поново потучена, и то тако да ce дух побеђених „никако више није могао опоравити“. [189] Заузета на више страна Царевина је била почела да губи веру y снагу свог људског материјала, односно y могућност да ce он y потребни час може извести на угрожено место. Озбиљно забринут због надирања варвара, цар одлучује, да престоницу опаше јаким заштитним зидом, за који је, изгледа, већ раније био почео неке радове цар Зенон. Taj његов „дуги зид“, који је хватао два мора, y линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и снабдевен тврдим кулама за посаде. [190] Поред тога, a из истих разлога, по свршетку Дугог зида (512), цар колонизује y доње крајеве око Дунава германско племе Херула као жив бедем против варвара. To племе ce пре тога потуцало по многим крајевима Европе и једним делом, y V столећу, сачињавало пратњу и помагаче Атилиних Хуна, a y ово доба било је пријатељ и савезник Источних Гота. [191]

 

Овај систем одбране стварањем малих држава на својим границама и насељавањем других народа, који имају својим грудима да заустављају туђе етничке бујице, развијало је Римско Царство III — IV столећа на свима својим границама, на Дунаву, Рајни и Еуфрату. У Византији ту Анастасијеву већ делимично наслеђену политику наставио је и употпунио касније цар Јустинијан; она је била једна од првих мера y одбрани царевине. [192]

 

 

188. Monumenta Germaniae XI. Chronica Minora, ed. T. Mommsen, 94—96.

 

189. Ib., 116. Cassiodori Senatonis chronica, ib., 160.

 

190. Cfr. П. H. Орешков, Списание на бълг. акад. X (1915), 74 sq.

 

191. Cfr. Prokopie: De bello gothico, II, 15; J. Pflugk — Hartung: Geschichte des Mittelalters. Berlin, 1886, 198—199, 342.

 

192. G. Stadtmüller, Acts du IV^e congrès internat. des études byzantines. Sofia, 1935 394.

 

 

59

 

Kpaj Анастасијеве владавине био је врло буран. Својом израбљивачком финансијском политиком беше огорчио народ, a својим пристајањем уз монофизите, велик део православног грчког свештенства. Против цара ce јављаху праве побуне. Незадовољство против цара које је избило y Тракији, покренуло је народ на устанак, на чијем челу ce ставио војвода Виталијан. [193] У тој дунавској области било је становништво словенско и полулатинско, y старој традицији древних народа, Трачана и римских колониста. Да би ојачали своје редове, устаници позову y помоћ Хуне и Бугаре. Масовна устаничка војска разби неколике цареве војске и пленећи продре готово до Цариграда. Одатле су устаници били одбачени, после једне неуспеле поморске битке, те ce повлаче y унутрашњост, крстарећи кроз Тракију, Мезију, Илирик и Епир. [194] Византија је нудила устаницима споразум, али до споразума није дошло. Тако је успех овога устанка био од великога значаја, јер је директно угрожавао Византијско Царство.

 

Након тих збивања, на византијски престо долази цар Јустин. За његову владавину ce пак тврди да је била „једна више од интерегнума и припреме за дугогодишњу и тако значајну владу његова сестрића.“ [195] Иза тога, Јустинијан је преузео потпуну владу y Византији. За Јустинијана ce једно време на основу измишљених вести Томка Мрнавића из 1619. год. држало, да је био пореклом Словенин и да ce звао Управда. [196] Успеси Византије за његова времена, поред свег његовог несумњивог полета, више су релативни. Са свешћу о свом императорству, прецењујући снаге и средства којима је држава располагала, он је ишао за циљевима већим од оних који су ce могли постићи; напори и жртве нису били сразмерни с постигнутим резултатима. Увукавши Византију y сукобе готово с целим светом, он је толико трошио њене изворе и животне сокове, да је довео најпосле y једно стање клонулости, које је личило на изнуреност. [197]

 

 

193. Н. Јорга налази узрок овоме сукобу: „Што је антагонизам расе нашао ту прилику да ce истакне“. — N. Jorga: Relations entre l’Orient et l’Occident au Moyen âge, Paris, 1923, 31.

 

194. Cfr.

A. Marrast: La vie byzantine au VI^e siècle. Paris, 1881, 350 sq.;

Hefele: Concilingeschichte II, 666, 671—674;

N. Nodilo: Historia srednjega veka II, Zagreb, 1900, 98—106;

Ст. Станојевић: Византија и Срби I, 224—225;

видети казивања Јована Антиохијског С. Müllrus: Fragmenta historicorum graecorum, IV, Parisiis, 1885, 621.

 

195. Примедба H. Gelcera y Крумбахеровој : Geschichte der byzantinische Literatur. München, 1897, 928; cfr. Б. Панченко: O тайной исторіи Прокопія. — Византійскій временикъ III (1896), 97—103.

 

196.

A. Васильевъ: Вопростъ о славянскомъ происхожденіи Юстиніана. Византійскій временикъ I (1894), 469—492;

F. Šišić: Kako је vizantijski car Justinijan postao Slaven. Zagreb. 1901.

O Јустинијану темељита студија:

Charles Diehl: Justinien et la civilisation byzantine an VI^e siècle. Paris, 1901;

приказ K. Крумбахера, Populöre Aufsätze. Leiprig, 1909, 153—168;

cfr. H. Вуљић: Из античке историје наше земље. — Глас САН CLX (1934), 72—81.

 

197. Hayry, Byzantinische Zeitschrift XXXV (1935), 294—295.

 

 

60

 

Из нешто сувеше општих вести сазнајемо, да је већ пред крај Јустинове и на почетку Јустинијанове владе настала на Дунаву живља активност разних сталноседелачких и колонизованих етничких скупина, племена и народа. [198] Сваке године, казује Прокопије y спису који није објективан и који y многом претерује, [199] проваљују Хуни, Анти и Словени Σκλαβηνοί бива назив је преузет од самих Словена и одговара њиховом Словѣнинъ, y византијске покрајине, и то не само y Тракију и Мезију него и кроз Илирик, од Јонског мора до предграђа Цариграда. Ако узмемо да Прокопије претерује и да упади нису одмах узимали тако велике размере, они су ипак својим учесталим појавама морали скретати пажњу на себе. Међутим, управ y време тих навала, Византија је морала да наставља рат с Персијом, који је избио пред смрт Јустинову ради Ивираца, што су, y опасности од Персијанаца, примили, као и Лази, византијско покровитељство. Византијску војску је предводио Јустинијан. Његов савременик на персијском престолу био је Хозрије или Хусрев, врло популаран y народу, кога је после песник Фирдуси славио y својој Шахнами „као савршен идеал краљевске мудрости и праведности“. [200] Ради тог рата Јустинијан није имао на расположењу довољновојске, да је баци према дунавским народима, који су y масама надирали на Балкан. [201]

 

Словени, чије име овом приликом сречамо први пут y историји, живели су као врло многобројан народ, y дунавско — потиском подручју, до иза карпатских гора, „кроз непрегледна подручја“, до Азовског мора. Белешке старијих писаца потврђују речи Јорданиса, хроничара из VI столећа, који каже: — Народ Венети, многобројан, који ce углавном зове Словени („Sclavani, Sclaveni“) и Анти („чија ce имена сад мењају према различитим породицама и местима“), станује од места Новијетунског (град Нове) и Мурзијанског језера до реке Дњестра. [202] Тек су y VI столећу Словени дошли y ближи додир са Грцима и Римљанима имајући своје јасно етничко обележје; дотле, уколико су били повучени y вртлогу сеобе народа масовно са Истока према Дунаву, и одатле на Балканско полуострво, стари писци их не бележе са јасним етничким обележјем као посебне етничке групе, племена или народ, већ y скупини или маси са осталим народима. [203]

 

 

198. О тим бројним племенима око Дунава подробно говори Прокопије. — De aedificiis, ed. Haury, 103; cfr. L. Niederle: Slovanske starožitnosti II, 1, v Praze, 1906, 191—193. Он прве борбе ставља y Јустинијаново време. Исто и y Француском издању тог дела: Manuel de l’antiquité Slave I, Paris, 1923, 61—62.

 

199. Historia orcana, Ed. Bonn., 108.

 

200. Ф. Барјактаревић: Рустем и Сухраб. Београд, 1928, LVIII.

 

201. К. Güterbock: Byzant und Persien in ihren diplomatisch — völkerechtlichen Beziehungen im Zeitalter Justinians. Berlin, 1906.

 

202. Jordanis, Ed. Mommsen, Monumenta Germaniae, Get. V, 34—35.

 

203. Cfr. E. Э. Липшиц: Византийское крестьянство и славянская колонизация. — Византийский сборник. Ed. Академии наук СССР. Москва — Ленинград. 1945, 96.

 

 

61

 

Први помен словенског имена јавља ce, као шТо смо напред навели, y теолошким питањима и одговорима Псеудо Цезара Назијанског, на почетку VI столећа: οἴ Σκλαωηνοί καί φνςωνῖται, οἴ καί Δανούβιοι προσαγορενομενοι. [204] Словени cy ce, према том помену, y прастара времена спустили y долину Дунава и y њену непосредну близину. Ту их домало познаје и Прокопије, који наводи да Словени око Дунава с једнокрвним Антима, с којима да cy ce некада заједнички звали Спори, заузимају највећи део простора с горње стране река. [205] Тамо их изрично помињу и сви други писци VI столећа. „У другој половини V столећа“ каже К. Јиречек, „заузели су већ Словени за леђима Гепида Седмоградску, y чијој су топографској номенклатури оставили тако много трагова. Одатле, исто као кроз Молдавску, почели су да продиру према доњем Дунаву, до ког су већ сигурно допрли y доба одласка Источних Гота y Италију“. [206] Данашња ce Влашка звала тад неко време словенском земљом.

 

Велико германско племе Гепиди, које је 527. год. допрло до Срема, задржавало је, y извесној мери, за дужи низ година, словенско напредовање до самог Дунава, на његовој, од прилике, данашњој југословенској линији. Али га није могло задржати стално и на целом дунавском подручју. A кад cy ce Гепиди померили више према западу, ка Срему и Панонији, вероватно извесним делом под притиском нападача, онда је Дакија све више и неодољивије била плављена словенским етничким масама. To ce y Цариграду видело врло брзо. Али, како Византија y тај мах, није имала довољно војске на расположењу, она је решила да y први мах своју дефанзиву на тој граници развије, место ратним походима, читавим системом утврђења. Нагло су подизани мањи и већи градићи, карауле и утврђења, да спречавају и заустављају непријатеља; а y исто време почело ce и са оправљањем старих градова. На дунавској линији подигло ce око осамдесет утврђења, а после ce тај систем пренео и y унутрашњост. За заповедника на тој страни цар је поставио свог синовца Германа, као енергичног и ратоборног вођу. Овај је, доиста, с успехом одбијао упаде Словена, Анта и Бугара, али није дуго остао на својој дужности. Место њега дошао је 531. год. Хилвуд, можда пореклом Словенин или Ант, кога је међу својим дворанима био запазио Јустинијан. Хилвуд ce показао достојан поверења. Борио ce храбро, утерао противницима велик страх, прелазио чак, гонећи их, на њихову страну. Али је, после три године, и пао y борби с њима. Иза њега не дође нико ко би га достојно заменио. A можда ce, y то време,

 

 

204. K. Müllenhoff: Donau — Dunavъ. — Archiv für slav. Philologie 3 (1876), 294—295.

 

205. De bello gothico III, 14. Име Спори, Σπόροι, дошло је код Прокопија највероватније од βοσποροι и није карактеристично за Словене. L. Niederle: Ueber die σποροι des Prokopios. — Archiv für slav. Philologie, XXIII (1901), 130—133.

 

206. K. Јиречек — J. Радонић: Историја Срба I, 48—49.

 

 

62

 

ме, није нико ни тражио, јер је цар имао тежих брига на другој страни. [207]

 

Једна борба између Словена и Анта y 533. год. омела је за неко време њихове покрете против Византије. Али су за то Бугари искористили y обилатој мери заузетост Византије на толиким странама. Од 535. год. не престају њихови упади. Године 538, под двојицом угледних вођа (византијски извори зову их изрично „владарима" — ρῆγες), као организоване дружине, y великом броју, упали су они y Тракију. Тамо ce против њих скупила сва расположива војна снага Византије на северу Балкана са заповедницима Мале Скитије, Мезије и Илирика. Бугари су разбили y једној борби скитско-мезијске одреде, али су, продревши дубље y земљу, настрадали од удружених и са свих страна довучених византијских чета. Изгубили су чак и обе вође. Но, убрзо на Византинце, задовољне успехом, напале су нове гомиле Бугара и потукле их страховито. Сам заповедник Илирика, Аскум, изгледа бугарског порекла, би ухваћен и одвучен преко Дунава. Другог заробљеног византијског заповедника Бугари су искористили за богат откуп од 1000 златника, али свог саплемег ника, Аскума, на ког су били кивни, не хтедоше да ослободе. После таквог успеха природно је, да су нови нападаји били већи и још силнији. Нарочито је био жесток напад 539—540. год. Читаво Балканско полуострво, од Далмације до близу Цариграда, било је поприште варвара, који су харали и пустошили. У самом Илирику они су продрли y 32 града, a одвели су y плен на 120.000 душа.

 

У борбама против Гота, Византији, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1600 коњаника, којима су заповедници, истина, Ромеји, али y којој су већину људи сачињавали Словени, Анти и Хуни, и то они са леве обале Дунава. Византијске вође познале су чак и особености словенског начина борбе. Они су, каже ce, вешти да ce сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља, баш као што је случај код Црногораца и Херцеговаца све до балканских ратова (1912—1913), што је y народу познато под именом „уфати крвника“, a ратник који хвата жива непријатеља зове ce „фати крвник“. „Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре“. Тако је исто било и y византијској војсци против Персије не само словенских и антских војника, него чак и заповедника; по имену ce од њих помињу Дабрагезас (Даброгост), Вишиград и Сварунас. [208] Ово служење y царској војсци знатно је допринело, да Словени, Анти, Протобугари и други изближе познају и начин византијске војне организације и њихове тактичке

 

 

207. Cfr. A. Rambaud: De byzantino hippodromo et circensibus factionibus. Paris, 3870;

T. Успенскій: Партіи цирка и димы въ Константинополѣ. Виз. временникъ I, 1—16;

G. Manojlović: Carigradski narod od god. 400—800 po Is. Zagreb, 1904;

K. Jaždžewski: Das gegenseitliche Verhältnis slavischer und germanischer Elemente in Mitteleuropa seit dem Hunneneinfall bis zur Anarischen Landnahme ander mittleren Donau. Archaeologia Palona II. Warszawa 1959, str. 56—57.

 

208. Prokopie: De bello Gothico, I, 27; II, 26; Agapia, IV, 6, 20; cfr. J. Jung: Roemer und Romanen in den Donaulaendern. Innsbruck, 1887, 230.

 

 

63

 

маневре и врсте оружја и да ce тим после сами користе. [209] Сем тога, то, што су њих Византинци примали y војску и служили ce њима, давало је свима извесно самопоуздање, стварало код њих свест о својој вредности и после давало могућности за понекад смеле замисли и одлучан став. Византија, међутим, трошена многим борбама с једне стране са спољашњим непријатељима, a с друге стране услед унутрашњих борби сукоба класа, требала је стално доста људства и кад није могла да изведе y довољној мери своје, она ce морала служити тим што ј oj ce нудило.

 

Дуготрајни рат y Италији, са сваковрсним обртима, очевидно је слабио снаге Византијског Царства и изазивао својим током не само незадовољство y самом народу, него и нове непријатеље. Ускоро, y покореној Африци избили су нереди, ради којих су ce морале тамо држати и обнављати јаче посаде. У исто време пустошили су Персијанци области Мале Азије, Арменију, Месопотамију и нарочито Сирију. Најпосле, 542. год., пошто ce и пре јављала на махове, обухвати страховита куга европски свет. Нарочито пострада y улице збијени, густо насељени и никад довољно хигијенски Цариград, али и места по унутрашњности, заједно с војничким посадама, не беху поштеђена.

 

Te све невоље Византије покушавају да искористе међу другима и Словени. И они су прелазили Дунав и ишли по ратни плен, али су на једном таквом походу страдали од германских Херула, тада царских савезника на подручју око Београда. Византија је настојала, да Словене и њихове сроднике Анте или придобије за ce, као и друге варваре, или да их крвно завади између себе, не би ли их ce ослободила на тај начин. Антима је нудила уз новчане награде чак и један град с околном земљом, y коју би ce по потреби преселили. Понуђени, али још непознати град звао ce Турис. Очевидно је, да тих Анта није било много, кад им је за насеље могао бити нуђен само један град с околином, односно да ce могло овде радити само о једној дружини ратника. Цена те понуде била је, да Анти са Словенима бране дунавску границу од протобугарских упада. Ови су дали пристанак, мислећи на нове уцене. Kao предмет те уцене био је један човек, који је, из користољубља, с извесне стране био оглашен за оног Словенима и Антима добро познатог, a недавно погинулог византијског заповедника Хилвуда. [210] Али су Византинци наскоро ухватили Хилвуда и онемоћули све даље планове с њим (544. год.).

 

Упадајући y византијске облаети, понекад далеко y унутрашњост, Словени ce почињу постепено и привикавати на везе с њима, a појединци ce чак одлучују, да тамо и презимљују и после тога ce

 

 

209. Cfr. Е. Gibbon — J. B. Bury: The history of the decline and fall of the Roman Empire IV, 346. Ty ce наводи ова карактеристика: „The military art was unknown to the Sclavonians, their name was obscure, and their conquests were inglorius.“

 

210. Лажни Хилвуд је први наш авантуриста, који личи на Шћепана Малог, познатог авантуристу из новије историјске прошлости Црне Горе. Ухваћен је y лажи. — Prokopie: De bello Gothico, III, 14.

 

 

64

 

ту и настањују. Посредници су им донекле сродници y византијској служби. Византија није могла да прати све њихове покрете на пространом и разним туђим народима проширеном земљишту. Сем тога, она стварно задуго није ни имала y свјој власти западни део Балканског полуострва. Осећајући да треба обезбедити свој посед y Италији, не заборављајући богатство напуштених предела, групишући ce, из много привредних и војничких разлога, око обала Јадранског мора, Готи беху 504 — 505. год., као што смо поменули, проширили своју власт на истоку до Сингидунума, a на југу до близу средње Арбаније. Они су тад важили као византијски савезници и та акција није им ce морала тумачити као акт непријатељства, y Цариграду ce, разумљиво, ипак гледала преким оком. Стога, чим су међу Готима настале унутрашње борбе око власти, 534—535. год., употребила је Византија прву прилику, да покуша обнову византијске власти на тој страни Балкана y вези с борбама y Италији.

 

Када су борбе између Византије и Гота узеле маха, почеле су словенске чете да прелазе Дунав и да ce користе ратним метежима. Византијска војска уз помоћ флоте груписала ce углавном на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје, да ce искрцају и поврате изгубљене територије. Унутрашњности ce није обраћала довољна пажња и то ce, међу етничким скупинама и племенима око Дунава, одмах осетило. Кад је византијска војска прешла y Италију, нагрнуше Словени на Балканско полуострво y већим масама. Њихове чете допиру све до Драча, ударајући и на тврде градове и узимајући их чак, јер, како вели један савременик, „није било никог да их брани“. [211] Сва византијска војска према њима ценила ce на 15.000 људи, али ce није усуђивала да су упушта y борбе, што ће рећи, да су Словени били многоборјнији и јачи. Рат Византије против Гота трајао је двадесет година, имао много критичних фаза за византијско оружје, и давао довољно могућности свим противницима Царства и пљачкашима и уцењивачима, да му направе много неприлика. Нарочито страдају Илирик и Тракија, y које често упадају варвари, за које Прокопије с болом казује, како су „већ постали непосредни суседи“ царских поданика. Године 536. преотели су Сирмиј од Гота, преко воље цареве, Гепиди, y чијој власти беше подручје Бачке и Баната; a другом племену Лангобардима, уступила је Византија панонске тврђаве, град Норикум и још нека места, да би их добила за савезнике против Гота. Не верујући Гепидима Византија је поново предала утврђени Сингидунум Херулима, да joj буду стража на граници, давајући им за одану службу годишње поклоне, које је некад давала Гепидима. Наскоро су та племена почела љуту борбу до истраге. Нарочито беху жестоке борбе између Гепида и Лангобарда, који су ce све више примицали дунавској линији.

 

Словени постепено шире свој утицај и посед на границама. С почетка, они ce јављају с упадима само на Дунаву допирући до њега или преко местимично пустих или незаштићених простора из унутрашњости,

 

 

211. Prokopie: De bello Gothico, III, 29.

 

 

65

 

где су им била главна станишта, или преко туђег подручја. Њихових сталних поседа на Дунаву није било скоро до четрдесетих година VI столећа. У то доба их Византинци траже по два — три дана марша са главне операционе дунавске линије. Али од четрдесетих година словенске масе y залеђини бивају гушће и продиру постепено све више према западу и допиру до линије Саве. Ha тим подручјима они су наилазили на Гепиде, који су били јако ратничко племе. Док су Гепиди имали слободне руке словенска продирања нису ишла лако, али кад су Гепиди запали y тешке борбе с Лонгобардима они нису могли давати Словенима отпор, који би спречио сваку акцију. Њихова линија постепено попушта пред словенским масама. Словени тако продиру све ближе према обали и добијају све више маха. Гепиди ce према њима не могу да понашају више као моћнији него воде пријатељске преговоре; помажу им при прелазима и учествују, y извесној мери, y добити. Тако ce, постепено, учвршћују Словени на доста широкој линији све до граница провинције Далмације.

 

Један свиреп поход Словена y унутрашњост Византије забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3000 људи, прешла је без препреке Дунав, па без икакве муке и Марицу и ту ce поделила y две групе. Већа група имала је 1800 људи, a мања остатак од 1200 људи. Пролазећи y ратном пустошењу Илирик и Тракију оне су тукле византијска одељења, с којима би ce сукобиле, иако су биле слабије бројем. Једно јако византијско одељење коњице, кoje ce налазило y трачкој тврђави Цурулу, под заповедништвом Азбада, царског дворјанина, покуша напад, али би исто тако разбијено и до ноге потучено, a Азбад заробљен. Њему су Словени најпре скидали ремење с коже на леђима, па га онда бацили y ватру. Несметано су после тога пустошили Тракију и Илирик. Чак су сад заузимали и то не јуришем, него понегде и опсадом многе тврђаве, стекавши искуства и ратне вештине; a пре, каже Прокопије, нити ce усуђиваху сићи y равницу нити борити ce око градова. Тако заузеше и приморски град Топер y Тракији, дванаест дана хода од самог Цариграда. Градско мушко становништво, око 15.000, поубијаше, a жене и децу са свим благом поведоше y робље. Словенске борбе y граду Топеру, много личе на хунска ратовања, по својој свирепости. [212]

 

Готи, после повлачења Византинаца из Италије, имали су да савладају преостале ромејске посаде, које су ce храбро опирале, али су без помоћи из отаџбине биле осуђене да пропадну. Кад су, вршећи тај посао, добили Регијум и напали Сицилију и Месану, потакну то Византију, да још једном покуша срећу y Италији. Неповерљива и неодлучна, она ce с почетка колебала коме да повери врховно воћство, па ce најзад одлучила за једнога од великаша из владајуће династије (Герман). Овај, да обезебди успех, ожени ce чак једном Готкињом из владајуће куће, рачунајући, да ће тако стећи везе с непријатељима и један им део довести y немогућност да ce бори, с

 

 

212. Prokopie: De bello gothico, III, 38.

 

 

66

 

успехом је, исто тако, организовао и прикупљање војске, y коју ce јављаху не само византијски поданици, него и многи од народа с горње стране Дунава. Док ce ова војска опремала y Илирику, y Сардици, пређоше Словени, y броју као никад дотле, y Византију и утабориште ce пред Нишем. Неке од њих, који су ce расули по земљи, да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па, чувши да намеравају поћи на Солун и околне градове, обавесте одмах о том свога владара. Византијски владар ce забрину и нареди да спремљена војска засад одустане од похода на Италију, a да свакако гледа сузбити Словене. Ови, међутим, дознавши за то и рачунајући са спремљеном војском не усудише ce да приме борбу, него прешавши y илирске горе, спустише ce y Далмацију. Герман, кад је минула та опасност, нареди, да ce војска спреми за Италију, али му не би суђено да наум изведе. Изненада ce разболи и наскоро умре. Место њега беху одређени други предводитељи из реда феудалних великаша. Они с војском дођоше y Далмацију, y Салону, да ту презиме, јер би због студени било тешко сувим предузети пут y Италију, 550. године.

 

У то време преко Дунава пређе нова група Словена и споји ce са онима, који већ од раније беху на доњој страни. Већ је онда упадало y очи то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кадгод ова подузима јаче акције против Гота. Није чудо стога, што ce код Грка јављало подозрење, да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем од стране Тотилине; углавном, оним средством, којим су ce Византинци служили употребљавајући и изигравајући суседне народе y своје сврхе. У ствари, Словени су само искоришћавали прилике, кад је византијска војска заузета на другој страни, да несметани врше свој посао. Словени ce, y записима из ових времена, приказују већ као људи, који ce y унутрашњности Византије почињу задржавати проводећи ту зиму, и то, по изричном казивању, „као y својој земљи нимало ce не бојећи непријатеља“. [213]

 

Византија је овог пута кренула против њих знатну војску. Ta војска наиђе на једно одељење Словена код Адријанопоља. Ови су ce, претоварени пленом, једва кретали. Кад приметише грчку војску, учврстише ce на једном брежуљку, a Византинци стајаху y долини не улазећи y борбу. Најзад, кад ce због узалудног чекања јавило незадовољство y ромејској војсци и отворена пребацивања вођама, да су y свом обиљу занемарили војнике, покушаше ови напад на Словене, али бише, поред све храбрости војника, потпуно разбијени. Изгубили су y борби чак и једну заставу. Несметани, Словени су сад пошли да плене и даље. Од њих овога пута пострада и Астика, једна покрајина, за коју ce дотле није памтило да је било пустошена, и која је, према том, дала ретко богат плен. Овако харајући Словени су допрли до самог Великог зида, нешто мало више него дан хода удаљеног од самог Цариграда. Појачана ромејска војска, y потери, стигла је једну

 

 

213. Prokopie: De bello Gothico, III, 466.

 

 

67

 

словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, алу су други успели да ce, још увек с богатим ратним пленом, врате кућама. [214]

 

Док су ce водиле борбе по Италији, Византија је y исто време ушла y нови рат с Персијом, који ce није могао да сврши брзо и повољно из истог разлога из кога ce није свршио ни рат с Готима: заузета на толико удаљеним странама Византија ни на једној није могла да концентрише сву своју војничку снагу, па да изведе прави ударац; с половичним средствима постизавани су y најбољу руку само половични успеси. Очекујући то и сама, Византија је, после узалудних трошкова и жртава, једва дочекала прву прилику да ce измири с Персијом, чак и по цену угледа Царевине, пристајући да персијским владарима даје једну врсту годишњег данка y облику поклона. Док је војска y Италији, на главном ратишту, месецима остајала без плате и губила с тога доста лица, која су чак понекад пребегавала и непријатељу, дотле ce, на другој страни, куповао скупим златом мир, за који ce није било сигурно да је на доброј основи. To је, природно, још и онда изазивало прекоре и осуде.

 

Још и пре коначног мира са Персијом организовала је Византија нови поход на Италију. У помоћ су дошла и нека варварска племена: Лангобарди, Гепиди и Херули, a уз њих и нешто Хуна, па чак и Персијанаца. Али, управо y то време беху дошли y помоћ Гепидима против Лангобарда Хуни, по свој прилици Бугари. Они ce појавише пре времена y најнезгоднији час, кад су оба племена имала да, место међусобних обрачуна, изврше заједнички једну обавезу према Византији.

 

Да их ce некако ослободе Гепиди их без великих устручавања упутише y византијско подручје, из своје области, са Саве, јер су Византинци, поучени искуством и можда y намери, да несметано проведу прибирање војске, били поставили врло пажљиве страже, да спречавају прелаз са Дунава y Илирик и Тракију. Док су Хуни пљачкали по унутрашњости и чак ометали кретања византијске војске. Византија је смислила да их ce реши тако, што ће их међусобно завадити. [215]

 

Тих Хуна била су два племена, Утригури и Кутригури. Kao што смо већ поменули, постоји мишљење, да су то били y ствари Протобугари. Они су, y општем померању народа, прешли Меотско море и сукобили ce ту с Готима, па их потиснули и заузели њихова подручја. To су били Кутригури, који су од цара добивали годишње поклоне, па ипак готово редовно ишли y пљачку по његовој држави, „будући Ромејима и савезници и непријатељи.“ [216] Утригури су остали y старој постојбини, y унутрашњости Русије, далеко од Ромеја и без

 

 

214. Prokopie: De bello Gothico, III, 34—40.

 

215. Prokopie: De bello Gothico, IV, 18.

 

216. Prokopie: De bello Gothico, IV, 5. O њима и Agatija: Historici graeci minores, Ed. L. Dindorf, II, Lipsiae, 1871, 365.

 

 

68

 

опасности за њих. И овога пута y борбу је пошло оно друго ближе племе. Византија, да их одбије, посла богате дарове Утригурима тужећи ce на њихове саплеменике и стављајући им y изглед и нове добитке, ако устану на њих. Ови пристану и са Готима из свога суседства, под воћством Сандиља (Сандилха), нападоше на Кутригуре, прешавши Танаис, и потуку их y једној дуготрајној бици. Користећи ce тим борбама спасоше ce многе хиљаде грчких заробљеника и несметано ce вратише y отаџбину. Византија обавести о томе и Кутригуре, који су пљачкали по Византији, и да ce што пре уклоне даде им јаш и много новца и обећања, да ће их примити и населити и по Тракији, да је бране од осталих варвара, ако им више не буде могуће да ce стане на свом подручју.

 

Византија је тако одбила Протобугаре од границе. Али ce одмах идуће године, 552, јављају Словени са својим упадима y Илирик. Ту су овог пута, као пре y Тракији, починили многе грозоте. Византија посла на њих једну војску, међу чијим вођама беху и Гермаnови синови. Слабији бројем, Византиnци нису смели да ce упусте y борбу, него су пратили словенске чете, тукли позадину и хватали појединце. Али то није нимало ометало Словене; они су гонили свој плен и убијали и задобијали плен где су стизали. Ромејска војска није могла ни да им спречи повратак преко Дунава. Гепиди су Словене превозили узимајући по златник на главу и тако им омогућили да преведу кући читав, судећи по тој цени, веома богати плен. Да спречи y будуће те везе, Византија намисли да ce нагоди са Гепадима и осами Словене. Али joj ce за освету даде боља прилика. У борби између Гепида и Лангобарда, која ускоро настаlе, она ce стави nа страну Лангобарда, упутивши им y помоћ само једну малу чету Гота, и тим је осетно припомогла победи Лангобарда. [217]

 

После Тотилине погибије 552. год., иза пораза код Тагипа и пропасти готске државе, престају за неко време упади Словена и других народа с Дунава. Уплашила их је свакако могућност, да ce сад обрати против њих војска победnица, a престале су, можда, и све везе с Тотилом, уколико их је било. По свој прилици и Визанtија је сад, покоривши Италију, могла да одвоји, бар y први мах, нешто више војске за посаде y градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никојима другима, a ono Трачанима и Илирима, које је y великом броју била покупила за задњи напор тог похода против Тотиле. [218]

 

Византија је остала победник на неколико страна, скршила је опасне државе и Вандала и Гота, успела је чак да закорачи и y Италију, мучену унутрашњим борбама Визигота, али је то све донело врло мале, или готово никакве користи снажењу матице Царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и менталитет и рушило општа добра и материјалне и духивпе културе. Италија је постала гомила згаришта и поприште завојевачких

 

 

217. Нав. дело IV, 25.

 

218. Нав. дело, 202.

 

 

69

 

хорди. Северна Африка осим Египта, од рата и куге, опустела је готово сасвим и стала све наглије да пропада. Државне финансије потпуно су ce пореметиле и као последица тога дошао је с једне стране притисак на народ, да ce створе нови извори прихода, a с друге стране опште падање вредности новца и поскупљивање живота. Чиновници, нарочито виши, посебно логотети y војсци, чинили су велике злоупотребе с државним новцем и ишли за личним богатством; сам чувени војвода Велизар сабрао је толико блага, да је то било зазорно чак и двору. Како су средства за државу требала, наметали су ce порези без много обзира на расположење земље и на могућност остварења. Ратни кулук, δυνωνή на који је био обавезан сваки власник земље, a који ce састојао, да ce за војску спреме извесне нужне ствари опскрбе, изметнуо ce током рата y насилне реквизиције и извесне присилне коморџијске службе; a како ратовање за све време VI ст. по н.е. није готово никако престајало, то је намет постојао све тежи и стално све несноснији. Taj озлоглашени намет, y облику реквизиције, употребљавао ce y неколико махова и за прехрану престонице и давао тамо прилике појединцима, да ce несавесно користе бедом једних и беспомоћношћу других. A осим тога било је и других намета. Од њих је, опет земљевласнику, најтеже падао порез зван επιβολή, који је, да фискус не би изгубио приходе, обавезивао суседе да плаћају порез за опустела комшијска земљишта, макар и не била увек обрађена. Чиновници су за своје издржавање ударали посебан намет ἀερικόν. Подигнуте су државне царине и пристојбе; чињена многа ограничења трговине; долази ce на мисао извесног монополисања робе y корист државе, нпр. свиле, коja је давала врло велике приходе. Поједини чиновници монополисали су за државу, a y ствари више за своју корист, и друге предмете трговачког промета, нарочито оне нужне за прехрану као со, па чак и хлеб. Све добре раније намере државне управе, да поправи администрацију, пропале су, јер су y злу уврежени систем и невоље и намети изазвани ратом и недоследна и недовољно солидна контрола онемогућавали свако стварно побољшање. [219]

 

У Византији ce осећала замореност и потиштеност. Државни режим нема срца ни за један одлучан потез. Нарочито ce примећује опадање државнога интереса за војску. Ова, ослабљена дугим ратовањима и деморалисана многим злоуоптребама, постаје чак непријатна царској управи и прве мере за уређење државне финансијске равнотеже траже и доносе смањење војске. Место 645.000 људи, колико је требало бити y војсци, остало је једва 150.000, расутих по свима покрајинама државе. И ова сведена на минимум стајаћа војска, бедно је издржавана. [220] Место војском цареви ce баве верским питањима и ради њих запостављају све друге државне послове.

 

 

219. Joannis Lydi de magistratibus populi romani. Lipsiae 1903, 152; cfr. Панчено, Виз. временикъ, III, 461—527.

 

220. Agatija, нав. дело, 369—371; Ch. Diehl: Justinien, 415—418.

 

 

70

 

У првој половини VI столећа по н.е. опасност од варвара запретила је непосредно и самом Цариграду и очевидно показивала зло по Византију, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да ce спречи на кућњем прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес оштетио је многе зграде y вароши и саму Aja Софију, a Анастасијев зид, занемарен и иначе, развалио ce на неколико места. Зима је била ретко оштра тако, да ce Дунав следио и омогућавао прелаз не само људима, него и тешким колима. Ову прилику употребе Кутригури, који су ce нашли y близини, и пређу с војском замрзнуту реку. Ha пут им није стао нико. Чак ce изрично наводи, да су нашли пусте тамошње придунавске крајеве и да су без муке прошли све до Тракије. Јустинијанове тврђаве беху голо камење. Осетивши то Хуни ce поделише, па један одред оде y пљачку пут Хеладе, која исто тако не беше чувана, a други пут трачког херонеза, намеравајући да ce отуд превезе и y Азију. Гро војске, на броју 7.000 коњаника крену на Цариград, да казни престоницу тобоже ради тога, што је Византија помагала њихове противнике Утригуре. Немајући никог да их спречи, Кутригури су пленили што су стигли, и нарочито су отимали жене за своје сексуалне прохтеве. Злочини су били ужасни и вршени пред самим Цариградом. Проваљени велики зид није им могао правити озбиљне сметње и варвари су продрли на неколико километара до престонице и утаборили ce код Мелантијаде. У граду наста велик метеж добеглица и неописан страх. Сама византијска државна управа била ie очито збуњена и преплашена. Војске способне за праву борбу није било и то је страву чинило још воћом. Царска гарда, схоларији, беше војска за параду и невична боју, a и она је једва дотицала, да запоседне најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи, покупише ce стари византијски ратни ветерани, њима ce придружише сељаци из околине, који су страдали и бежали од Хуна, и тако удружена ордија крену ван града y сусрет Хунима, запаливши многе ватре, и копајући шанчеве ради утврђења и одбране. Овако организована византијска маса успела је да одбије Хуне. И остала два хунска одреда нису имала y рату успеха ни на копну ни на мору. Трећи одред хунске војске, сузбили су Грци y термопилском кланцу, па ce и тај вратио првом одреду, водећи, као и остали, силан плен и много робље. Ујединивши ce, Кутригури осетише своју снагу поново и почеше уцењивати Цариград. Тражили су исту плату колику добивају и Утригури и откуп за робље, које ће, не буде ли избављено, све поклати. Византија им испуни те услове, једва дочекавши да их ce може ослободити, али са планом да завади Кутригуре са Утригурима. У тој жељи, Византија поручи Утригурима, ако желе и даље имати њену милост, нека Кутригуре учине безопасним и покажу своју већу вредност. Осим тога, они треба да испуне и своје савезничке обавезе према Ромејима y погледу њихових непријатеља. Оваква је порука код варвара одмах деловала. Утригури кренуше на Кутригуре, уђоше y њихово подручје, попљачкаше их и заробише много жена и деце, a онда крену на Дунав, да пресретну и главне снаге куртигурске.

 

 

71

 

Ту су их такође разбили и отели им сав плен и новац. Од тога времена не престају борбе између та два племена, крваве до истраге, које их готово доводе до пропасти. За Византинце, наравно, тако завађени и узајамно закрвљени, нису више значили никакву озбиљну опасност. За њих ce није y Византији касније знало ни где станују. [221]

 

У то време долази на византијске границе једно ново азијско племе, које ће неколико столећа бити једно од најважнијих y етничкој историји средње Европе. To су Авари или Словенима познати под именом Обри. [222]

 

Обри [223] су неко турско — татарско племе, које је становало иза Каспијског језера. [224] У Дагестану још и данас има „Авара“, где их сматрају „као најмоћније и најславније од лезгинских племена“. [225] Kao и Хуни имају све особине Шамана и уралско — алтајског начина живота и толико су им блиски бојом лица и општим изгледом, да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују с њима. [226] Теофилакт Симоката, византијски писац који је понајбоље обавештен о Обрима, не сматра ове Обре, што су дошли y Европу, правим Обрима, оним моћним племеном, чији је глас био врло велик, него тврди, да је то y ствари једно хунско племе, што ce само прозвало Обрима управ ради гласа оних првих. [227]

 

Обри су номадско племе, које нигде није имало потпуно сталних седишта. [228] Ha основу свих вести, што их имамо о њима, као и о највећем

 

 

221. Agatija, V, gl. 11—25; Menander Protektor: Historici graeci minores, II, 3, казује да cy Утригури одговорили с почетка Византији, како им је тешко одлучити ce на ту борбу, пошто су оба племена сродна. Међутим, суровост и дивљања, којима cy ce узајамно трли, не говори за то, да је код њих било много дубљег осећања о тој сродности. — Доцнији грчки писци казују, да су и Словени учествовали y нападу око Цариграда. — Cfr. Ст. Станојевић: нав. дело, 229—230. Савремени извори не помињу њихова имена, што, уосталом, не значи да их није било. Виктор Тоненски, необавештен, ставља овај напад y 560. год., a приписује га Бугарима. — М. G. H., XI, 205; cfr. Златарски: нав. дело, 68—71.

 

222. М. Вудимир мисли, да имена Обри и Авари „не морају бити истог порекла, јер се слов. обри „моћан“ због имена Обрен може сматрати старим наслеђем из индоевропске језичке заједнице“. — Југословински историјски часопис I (1936), 541.

 

223. Abere или abre y кабадинско — черкеском, истиче Н. Жупанић, значи дива, као и чешком obr. — Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 14.

 

224. J. Bidez and L. Parwentier: The ecclesiastical history of Enagrius V. London, 1898, cfr. Vamberijevo разлагање, Der Ursprung der Magyaren, Leipzig, 1882, 28—31, 35—37. Популарну њихову историју дао је М. Brion: La vie des Huns. Paris, 1931, 158, sq.

 

225. E. Orsolle: Le Coucase. Paris, 1885, 19.

 

226. Dux haec nomina illorum Hunni et Abares (vel Avares) erant praecipna; sed hoc alterum serius tandem innouit. — F. F. Otrokosci: Origines hungaricae, I, Franequerac, 1693, 145.

 

227. Theophylacti Simocattae Historiae. Ed. C. Boor. Lipsiae, 1887, 257—258. Ороним Хина глава (околина Вилеће y Херцеговини), дошао је по Хунима. Наш најстарији облик за тај израз је Хынъ. — A. Соболевски, Archiv für slav. Philologie XXX (1909), str. 474.

 

228. K. Porfirogenit; De administrando imperio. Ed. Bonn., 141; cfr. H. Kutschera: Die Chazaren, Wien, 1909, 48.

 

 

72

 

делу западних азијских народа и племена, долази ce до општег утиска, да је стално пребивалиште била код њих уопште ретка појава. Услед узајамних борби, они ce непрестано померају и непрестано угрожавају једни друге. У турском avar уопште значи бегунац и скитач. [229] Kao y Хазара, Персијанаца и Татара вођа им ce зове каган χάγ — ανος, χάγανος, контракцијом кâн и хâн. [230] Kao и Хуни, они су ванредни коњаници. Коњ и човек не растављају ce чак ни после смрти. [231] Кобиле им дају главну народну храну, своје млеко за кисели кимис. И ношња им је, као y Хуна, и читав изглед. [232] Вероломни су, каже ce за њих, и потпуно непоуздани, „најгори y том од свих што живе номадским животом“. [233] Хвалисавци су без мере; [234] уз то су лакоми и блудници. Имају, уопште, и све друге рђаве особине варварских азијских племена и народа, кoje су тлачили или служили. Потчињени су били Турцима и много су зазирали од њих. Кад ce 552. год. турски султан Силзивул дигао против њих и потукао их, они почеше да беже испод његове власти. Један њихов део, на 20.000 лица, на том бегу, остављајући Меотски Босфор и обале Црног мора, стиже на Дунав, потискујући пред собом племена, која су живела једна уз друге онуда, куд су они пролазили. [235] Taj бег Обара био је добро запамћен и Византинци су им га чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали, да су Обри још увек њихови поданици. [236] Сам им је султан претио, сазнавши да су дошли византијском цару, да, ма где били, не могу измаћи његовој сабљи. [237]

 

Повлачење Обара испред Турака према западу, и борбе, које су настале услед њихова надирања, као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност и несигурност на том подручју. Помућена племена нису знала, шта све може изићи из тог општег непријатељства и стога ce, y невољи, обраћају Цариграду и нудећи тобоже своје услуге y ствари тражећи, да отуд буду подржани. Тако раде многа хунска племена као Сарагури и Уроги и Оногури. Византија их, усвојивши једном ту тактику, прима усрдно и отпушта са даровима. Исто тако опет поступају и Обри. [238] Они ce обраћају 558. год. Аланима, да их доведу y везу с Грцима. Taj покушај је успео, и Обри послаше посланство y престоницу. Ha тражење обарског посланства, Обри и Византија склопише савез, по коме

 

 

229. К. Јиречек: Историја Срба, I, 80.

 

230. Име βάϊανος (ὅ ῖῶν Ἀβάρων ῆιεμων), Mendander: нав, дело, 58, очувало ce код нас као бâн (исто у стегнутом облику).

 

231. Ј. Hampel: Alterthümer des Grühen Mittelalters in Ungarn, I, Braunschweig, 1905, 77—80.

 

232. Teofan, Ed. Bonn., I, 359.

 

233. Theophylacti Simocattae Historiae, 44.

 

234. Menander: нав. дело, 4.

 

235. Euagrije: нав. дело, 190.

 

236. Има помена, да су Турци с поклонима молили још цара Јустина, да не прими Обре. — Teofan Vizantinac: Historici graeci minores, I, 446—447; cfr. Th. Simocattae: нав. дело, 258; K. Kopf: Ersch. — Gruberische Encyklopädie, Bd. 85, Leipzig, 1867, 83; Ст. Станојевић: нав. дело, 230—231.

 

237. Menander, нав. дело, 9.

 

238. Prisk: Hist. Graeci min. I, 341.

 

 

73

 

Обри затражише дарове, сталну плату и радну земљу за насеље. Византија пристаде на све то. Судећи по Менандру, овај је савез наилазио на одобравање, јер ce Византинцима чинило, да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно, да ли ће Обри победити или бити побеђени. [239] Јован Ефески казује да ce варварима допадало то богато византијско поклањање и они су често под разним изговорима долазили y Цариград, y гомилама, и стално били награђивани. A свет, заједно са сенатом, бунио ce против тога и корио цара ради тако „широке руке“. [240] У тим и таквим осудама било је често и неразумевања за праве мотиве понеких поступака Византије. Византија је, доиста, давала понекад поклоне да извесне варваре „скине с врата“; давала их је, како смо рекли, и с намером да их тим поклонима завађа и квари; али их је давала доста често и стога, што су joj поклони, ипак, били јевтинији од издржавања какве веће војске, или организације неког већег похода. У ствари, Обри су одмах почели нападаје за рачун Византије и борили су ce са Утигурима, Залима и Сабирима и жестоко потукли Анте. [241]

 

Oko 562. год. послаше Обри своје посланство Византији, да им одреди земљу за насеља. Византија им понуди бившу постојбину Херула, тзв. „Другу Панонију“. Обри не пристадоше на то и изјавише да остају y Скитији. Али, Византија беше поверљиво сазнала, да је жеља Обара била y ствари друга; они нису тражили земљу као стално насеље, него као погодно подручје за пљачку и стога су хтели дозволу, да пређу на десну обалу Дунава. Тако Византија задржаваше обарске посланике што дуже, и даде ce да што боље осигура одбрану реке. Обарски посланици видевши да не могу постићи што су желели, приме уобичајено поклоне и, покуповавши што им је требало и доста оружја, крену кућама. Ha путу, Византинци им одузеше то оружје. Стога ce Обри разљуте, као и због неуспеха посланства y Цариграду, те између њих и Византије изби отворено непријатељство. [242]

 

 

3. СЛОВЕНИ У СИМБИОЗИ СА ОБРИМА

 

У седмој деценији VI столећа Византија је променила држање према народима на граници. Место попуштања и поклона, који су више сматрани као последица слабости, него нарочитих обзира, она y то време истиче државни ауторитет и тражи да на противнике делује снага државе. Taj метод одмах примењује према Обрима. Они су, у то време, послали једно посланство y Цариград, тражећи не само уобичајене дарове, него и њихово повећавање. Хвалисави посланици

 

 

239. Menander, нав. дело, 4—5.

 

240. Die Kirchen — Geschichte des Johannes von Ephesus. Aus dem Syrischen, übersetzt von J. M. Schönfelder, München, 1862, 253.

 

241. Menander: нав. дело, 5—6.

 

242. Menander: нав. дело, 7—9; E. Stein: Studien zur Geschichte des byzantinischen Reiches. Stuttgart, 1919, 2—5.

 

 

74

 

помињали су, поред своје велике снаге још и своје заслуге за Византију, a нарочито то, шту су, њиховом акцијом престали они раније уобичајени нападаји и пљачкања варвара кроз Тракију. [243] У њиховим речима било је колико понуде толико и претње. Али Византија, даде одговор императорски и нимало склон за погодбу. Она је нагласила да ће према њима бити опредељенија, него што је то било раније, и византијско одлучно понашање довешће их најзад до памети. Нису они ни потреба ни страх Византије и ово све, што ce чини за њих, више је милост, него обавеза. Одбивши, да им да оно, што су тражили, Византија им је y једној реченици дала програм своје нове политике: место новаца и откупа вас ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом. Одговор, прек и отсечан, имао је свог дејства и збуњени и преплашени обарски посланици напустише Цариград. [244]

 

Окупивши око себе све остатке сродних хунских племена и y источној Европи и y долини Дунава, Обри постају један од најмоћнијих етноса на том подручју. Коњаници, y широким пољанама ових предела, они имају пространо поприште за своје испаде и врло брзо након њихове појаве на границама Византије они знаду за Панонију и желе да је добију и исто тако брзо већ искрсавају и на франачким границама и имају сукоба са њиховим четама. [245] У страху од Византије они осетивши из близа обарско суседство, искористе промену управе y Италији и сукобе унутар држава, и кренуше тамо 568. год., „са женама и децом и свим покућством“, заузеше Обри и њихове земље. Западни извори казују, да су их Лангобарди сами уступили Обрима с погодбом, да их опет узму, ако им буде нужда да ce враћају. Занимљиво је, доиста, да везе Обара и Лангобарда и иза тога остају доста срдачне, иако је овде тако лако претпоставити, да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако ce Обри раширише доста брзо по свој Панонији. За свега десет година, од 558 до 568, они су успели да постану један од најмоћнијих чинилаца y Дунавској долини. [246]

 

За то сво време о Словенима нема ближих вести. Византија је више забављена Обрима него њима и не обраћа им пуне пажње; по свој прилици и Словени су, да ли због унутрашњих борби или из страха пред византијским припремама, потпуно неактивни према њој. Иако је Византија још од 572. год. била уплетена y поновни рат с Персијом, Словени готово до 578. год. нису ни једном кренули против

 

 

243. Menander: нав. дело, 34.

 

244. Menander: нав. дело, 33—36. Јован Ефески казује, да је византијски цар Јустин II, наследник цара Јустинијана, посланике обарске прогнао, њих око 300, затворио их y Халкедон и ту их држао шест месеци. — Нав. дело, 2S3—254; cfr. N. Nodllo: Historija srednjega vijeka III, Zagreb, 1905, 4—10.

 

245. Menander: на нав. месту.

 

246. Menander: нав. дело, 58—66.

 

 

75

 

Византије. Тек око те године, њихови упади почињу поново и бивају, као и раније, врло опасни. [247]

 

Није познат разлог, ради кога су 578. год. [248] Словени y огромном броју, на 100.000, провалили y Тракију да је плене. Византија ce нашла y невољи. Везана на Истоку, где су беснеле побуне, она није могла да сама сузбије нове провале. Стога, уздајући ce y обновљне везе с Обрима, према којима је од раније променила стару политику, шаље посланство Обрима, да је ови заштите од Словона тим, што ће их напасти y њиховој земљи. Обри пристадоше. Византијски изасланик пређе тад са обарском војском која је бројала око 60.000 оклопника, на ромејско подручје и преко Илирика, заобилазним путем, стиже на доњи Дунав, до тзв. „Скитске земље“. Прешавши Дунав y лађама са по две крме, нападоше одмах словенске земље и разграбише сво, јер су ce словенска племена и етничке скупине разбежали, не дајући отпора. Разлог, ради кога су ce Обри тако драговољно одазвали византијском позиву, био је и Византинцима познат и они га, разуме ce, нису много тумачили ни неком љубављу ни захвалношћу обарском.

 

Про тога, y свом ставу господара, био је вођа Обара Бајан, послао словенским поглавицама и вођи им Лаврентију своје посланство тражећи, да признају његову власт и да му плаћају данак. Један грчки писац казује, да су Словени одговорили том приликом:

 

„Какав је то човек што ce греје сунчаним зрацима, који ће учинити да ce покоримо? Ми нисмо научили да други влада нашом земљом. A то друкчје не може бити док траје ратова и мачева“.

 

Ha то је дошло до препирке, y којој заглави обарско посланство. Памтећи то и кивни, Обри су били лако спремни, да ce потпором Византије нападну на Словене и освете нанету увреду, a и надали су ce уз то „да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени пленили ромејско подручје, a њихово није нико други од осталих народа“. [249] Словени су y том рату прошли, изгледа, ипак без нарочито тешких губитака. Обри су успели, да ради словенског повлачења ослободе више хиљада византијских заробљеника, што су ce налазили y словенском ропству, и да натерају Словене на обећање плаћања годишњег данка. Али,

 

 

247. Th. Simocattae: Нав. дело, 128. У то време y Византији је владао Јустин. Крајем 574. год. иза једногодишње владавине царице Софије, одређен му је као сувладар, услед болести, посињеник Тиберије Константин. Приликом предаје власти или пред смрт Јустин је одржао Тиберију врло занимљиву беседу, која историјски није поуздана ради неслагања y изворима, али је занимљива за схватања о монархији y VI столећу. — Cfr. В. Валденберга, Известин Академии наук, VII серил, 1928, № 2, 111—140.

 

248. Бикларененс ставља тај поход словенски y 576, кад су и Обри с мора напали трачке обале. — Th. Simocattae: нав. дело, 214.

 

249. Menander: нав. дело, 98—100. Biklarenzis, помутивши догађаје, помиње 577: Обре како плене Тракију, „Et regiam urbem a muro longo obsident.“ — Нав. дело, 215.

 

 

76

 

чим су ce они повукли, Словени су брзо дигли главу, продирали поново y трачке пределе и нису давали ништа од уговорених намета. [250]

 

Обри су осећали да је Византија приморана да их за борбу ангажује, те одлуче, да сами заузму раније тражени Сирмиј. Подигли су велику војску и пали између Сирмија и Сингидунума. Њихова је флота посела Саву и Дунав, која је имала служити као одбрана приликом изградње моста на Сави. [251] To је изазвало забринутост код Византинаца. Заповедник сингидунски распита ce код хагана шта то све има да значи и ради чега долази кршење уговора и подизање моста без знања Византије и њенога цара. Обри и Бајан су уверавали сингидунског заповедника, и били су вољни да ce закуну, да то није против Ромеја, него да поново хоће да иду на Словене, који не испунише према њима утврђених уговора. Тражили су, тобоже због тога, да им ce пропусти посланство Византији, како би од ње добили потребан број лађа за превоз. Истодобно су изјавили, да ће, одапне ли ce ма једна стрела против оних што ће градити мост, сматрати Ромеје као кршитење уговора и примиће понуђену борбу. Без довољно војске, сингидунска посада пристаде, да Обри и Бајан даду заклетву на све речено и исто тако допусти подизање моста. [252] Обарски посланик говорио је y Цариграду, како је потреба ићи на „заједничке непријатеље нас и Ромеја“, на Словене, тражећи дозволу за мост, y ствари обмањујући Византију, да ова не предузме ништа, док Обри сврше посао. Византија је брзо разумела y чему је ствар, али, немајући војске, није имала другог средства, него да Обре препада тобожњом појавом Турака око Херзона, и, дајући најзад вољу за невољу, посла њихова посланика с даровима натраг. Ha повратку сретне обарско посланство једна чета Словена, што је била тамо упала, убије га и опљачка. Иза тога стигао је y престоницу други посланик обарски, послат од хагана, који је сад отворено казао шта ce хоће. Мост је већ готов, Сирмиј отсечен, и сад нема друге, него или ратовати ради тог једног града или дозволити, да он постане обарски, пошто из њега, по њиховом пристанку, изиђу ромејски војници и становници са својом покретном имовином. Обри су, казивао је посланик, обавештени о paту с Персијом и имају разлога мислити, да ће Византија, чим склопи

 

 

250. Menander, нав. дело, 122—123. Biklarenzis: нав. дело, 216. Код В. Јагића: Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavischen Sprachen. Archiv für slav. Philologie XVII (1895), 56, погрешно, да cy Обри, прешавши том приликом код Сингидуна, јужно од реке већ наишли на Словене. И ради ових догађаја, и ради словенских продирања y Византију четрдесетих и педесетих година VI столећа, за време готских ратова, не може ce примити мишљење Н. Јорге, да су Обри били она сила „која је гонила Словене према (Балканском) полуострву.“ Они су их, y другој половини VI столећа, само потстицали понекад на то или експлоатисали њихову снагу. — Cfr. Formes byzantines et réalités balcaniques. Bucarest — Paris, 1922, 50.

 

251. Јован Ефески казује, да су тражили од Византије веште мајсторе, да им за Бајана начине палату и купалиште, и да су онда те мајсторе присилили, да граде мост. — Нав. дело, 254.

 

252. О овом проблему cfr. Ст. Станојевић: Три прилога историјској географији. — Глас САН XXVI (1927), 77—78.

 

 

77

 

тамо мир, окренути своју војску на њих. Они знају византијску непоузданост према ранијим народима па том подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. Византија, иако није могла много да помогне, не хтеде ипак пристати. Пад Сирмија значи много више него пад једног обичног града с реда. И, сви покушаји да ce Сирмиј задржи, остали су без успеха, мада ce град храбро држао. Тако је 582. год. предат Обрима. Са Сирмијем је пала предња византијска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз преко Саве и тим падом створена је прва рупа на бедему Царевине. [253]

 

Словенска племена нису била y први мах много задржана обарском акцијом против њих. Кренувши y онако великом броју y византијско подручје, дубоко y унутрашњост, она можда нису ни знала за њих, a после ce нису дала вратити не свршивши оно, што су наумила и не намиривши штету. Kao обично, и тог пута они су опленили широка византијска подручја, и то, како каже један источни писац, „Читаву Хеладу, тесалске и грчке покрајине“, заузевши многе вароши и градове. Али, они, као што ce већ и раније понекад дешавало, не напуштају одмах земљу, y коју су дошли, него, као што су пре ту проводили зиму, како каже Прокопије, живећи „као y својој земљи“, тако и сад остају овде многи од њих „и станују ту сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју“. Јован Ефески, који то казује, изрично вели, да Словени

 

„до данашњег дана, то је година 895 (= 584), станују, седе и почивају y ромејским покрајинама, без бриге и страха; пленећи, убијајући и палећи, обогатили су ce, имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље него Ромеји“. [254]

 

Иако те његове речи не треба узети дословно, јер сам казује, да су Словени били и истеривани (после четири године пребивања y Византији) и да, још увек припрости, не излазе изван шумских предела и да не знају за оружје осим копља, ипак оне казује толико, да Словени почињу да ce привикавају на византијске земље и да иза ратничких упада ради плена остају и понеки, који ce ту настањују.

 

Да је тог постепеног настањивања било y доста приметној мери крајем VI или почетком VII столећа види ce из једног детаља војничког стратешког списа, који ce приписивао цару Маврикију. Описујући Словене и Анте, тај спис наводи, како су та племена слободољубива и никако вољна ga робују или да неко њима влада, „а нарочито y властитој земљи“. У Тактици цара Лава изрично ce прецизира,

 

 

253. Menander: нав. дело, 123—131; Ј. Efeski: нав. дело, 254—255, 261—263. Он помиње, да је 582. Сирмиј сасвим изгорео. — F. Rački: Documenta historiae chroaticae. Zagrabiae, 1877, 228—234, доноси латински превод Менандра с напоменама. Cfr. Stein: нав. дело 113—116.

 

254. Нав. дело, 255; cfr. A. Васиљев: Славяне въ Греціи. Византійскій временикъ, V (1898), 410—412; Ј. Радонић: Ko су Гети y хроници Комеса Марцелина. — Глас САН, књ. LX (1901), 204—214; cfr. L. Niederle: нав. дело, II, 1, стр. 212; Историја на македонскиот народ, кн. I. 79—83.

 

 

78

 

да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је с њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје атавистичке особине, иако на новозадобијеном тлу. [255]

 

Почетком девете деценије VI столећа била су знатна напредовања Обара y византијским земљама. Они пролазе Сингидунум и продиру све до Анхијала, где попале околна села, али поштеде бању с лековитом водом. Византија, налазећи ce y шкрипцу, склапа с Обрима мир, који ови диктују, обавезујући Византију на данак од 100.000 златника. [256]

 

Али стварног мира ипак није било. Словени, који су видели немоћ Византије, нису хтели да прођу без удела y добити. У време кад Обри склапају мир с Византијом, по свој прилици да ce припреме за нове походе, јављају ce и Словени са својим нападима. По казивању Михаила Сирског Словени су y овом походу „били бесни као лав“ и веома огорчени стога, што су Византинци, да би их одвратили од своје земље, били кренули против њих Анте. Ови су им опљачкали незаштићена насеља. Стога су сад Словени учинили „неописиву пустош“. Поменуто је нарочито како су опљачкали цркве, y Коринту и по другим местима. [257] Византијски писци сматрају, да су те нападе директно потакли Обри. Ствар није немогућа иако је мало необична иза оних упада обарских на словенско подручје за рачун Византије. Објаснити ce може или тако, да су и Обри и Словени увидели, да им је много успешније и издашније заједнички нападати на слабу Византију, него ce трошити y узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од обарске силе, примили на ce дужност њихових претходница. Упад Словена, после мира са Обрима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, с почетка, известан успех. Били су продрли чак до Дугог зида и Византија је, y опасности за престоницу, организовала одбрану под руководством самога цара. Извесни одреди византијске војске, међутим, с трачке стране припремали су поход и онда, једнога дана, код реке Ергиније, изненада су извршили напад и знатно су потукли неке словенске ратничке одреде, који су трагали за пленом. Словени су ce ипак задржали y

 

 

255. N. Vári, Byzantinische Zeitshrift XV (1906), 74. Он не сматра да је овај спис с краја VI столећа, како ce то y науци обично узима.

 

256. J. Marquart: Osteuropäishe und ostasiatische Streifzüge. Leipzig, 1903, 482. О том како је хаган ca Обрима опљачкао Анхијал прича Михаило Сирски. Ј. Marquart: нав. дело, 483—484. Simokata: нав. дело, 45—52. Чувени византолог из прве половине XIX столећа, G. F. Falmerajer створио је своју теорију, да је од тих напада и истребљивања, од 590. до 1200, настала потпуна „материјална револуција“ y становништву старе Грчке, y којој је „углавном ишчезла и изумрла стара раса са својим градовима и уметностима, са свом својом уљуђеношћу и својим старим идејама“. Данашња Грчка потиче од смесе „сарматских народа“, Словена и нарочито Арбанаса. — Geschichte der Albinsel Morea während des Mittelalteras, I. Stuttgart, 1830, II, 1836. O тој теорији најопрезније и најтрезненије разлаже указујући с документима на њена претеривања. — A. Васиљев: нав. дело, 626—670.

 

257. J. Marquart: нав. дело, 482—484.

 

 

79

 

земљи, и Византија их је морала напасти по другипут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су били под воћством Радогоста. [258] Тек после тога, била је богата Астика сасвим ослобођена.

 

Наскоро ce против Византије крену и Обри, које је предводио Бајан, y јесен исте године (585), можда y помоћ Словенима. С променљивом ратном срећом, Обри су имали y овом походу великог успеха, продирући чак до Адријанопоља. Ту им ce супротставила ромејска војска, која је успела y ратном сукобу да Обре победи и растера. [259]

 

У то време пада и први словенски поход против Солуна, који је допро све до Пелопонеза, a остао је дуго y народној и црквеној традицији. У легенди св. Димитрија казује ce, да су 22. септембра 586. године, једне недеље, упућени од хагана и Обара, многобројни Словени (наводи ce број од 100.000) осванули ненадно пред градом. Задржали су ce најпре око тврђавице св. Матроне, a онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, да би могли ускочити на зидове. Градска посада, најпре изненађена, a касније прибрана и помогнута грађанима храбро ce опирала, иако су Словени имали све опседне справе, огромне балисте и чак тзв. корњаче, кoje су, да би с балистима биле заштићене, биле прекривене сухим кожама, али, да ce не би запалиле, на њих су стављане воловске и камилске коже. Бацали су камење, каже хагиограф, које је изгледало као читава хумка. Нападај је, дакле, спремљен са свом војном опремом и показивао знатну умешност нападача y ратној виштини. Али је и вештина и срчаност бранилаца била већа и они су успели, да једним испадом препану и отерају неке нападаче, који ce, изгледа, уопште нису надали озбиљном отпору, a друге да изненаде вештином свог гађања, како да ослабе ударце из балиста. Седми дан, кад је требало да буде општи јуриш, Словени су нагло узмакли. [260] Оставивши Солун, они су продрли дубоко y Грчку и пленили тамо све до 589. год.

 

Кад је окончан рат y Персији, Византија је одмах пребацила војску y Европу једва дочекавши, да са довољном снагом обезбеди северне границе и са средствима достојним византијске државе иступи пред варваре. Своју војску почела је да прибира око Анхијала, који је био највише угрожен и одатле су биле најповољније погодбе за акцију. Лично тадањи византијски цар Маврикије, као ниједан владалац пре њега, кренуо је тамо, да прегледа стање земље и градова и да изврши смотру војске. Том приликом била су ухваћена и пред њега доведена три Словенина, који уза ce нису имали ништа од оружја, него само своје китаре. Ha царево питање ко су и шта раде y његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они рекоше да су родом Словени, a да станују на западном океану;

 

 

258. Simokata: нав. дело, 53.

 

259. Cfr. Simokata: нав. дело, 52—55, 90—105; F. Anssaresses: L’armée byzantine e la fin du VI^e siècle. Bordeaux, 1909; Павле Ђакон: нав. дело, 125—126.

 

260. L’abbé A. Tougard: De l’histoire profane dans les actes grecs des Bollandistes. Paris, 1874, 86—116. O датирању тог нападаја Ст. Станојевић: Византија и Срби II (1906), 208; cfr. L. Niederle: нав. дело II, 1, стр. 210—216.

 

 

80

 

њима је хаган послао људе с богатим поклонима за поглавице, да би ту могли купити народ за војску. Они су, истина, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући ce на тегобе пута. Њих тројица су били послани, да то саопште хагану, a он их је, заборављајући општи закон о посланицима, силом задржавао. Они су, најзад, чувши за ромејску земљу, добегли y Тракију. Носе китаре, јер ce y њиховој земљи не зна за оружје; певају уз лире, a не уз бојне трубе. Цару су ce свиделе њихове песме и дивио ce узрасту њихових телеса; погости их стога лепо и упути y Хераклеју. [261] Сасвим је оправдано, што ce мисли, да приче ових Словена нису много веродостојне и да су они, с тим казивањем, имали да прикрију своју праву службу ухода. Важно је y саопштењу то, да су Обри, спремајући ce за напад, тражили да ce добро снабдеју војском и из даљих области, посебно баш словенских, и да ce, истодобно, смире са осталим противницима. Године 591. они су склопили мир с Лангобардима. Византинцима су опет понудили савез Франци тражећи за то новчане помоћи, али је Византија то одбила, верујући довољно y своју снагу. [262] Рат се спремао на обе стране и по свим тражењима веза и припремама могло ce мислити, да ће бити тежак и врло крвав.

 

Непријатељства су почела још 591. год. Византија је одбила Обрима повишење годишњих плаћања, што су ови, по свој прилици намерно удесили као повод за рат. Са Обрима ратују и Словени и то, судећи по наводима неких грчких извора, као њихови подложници. У Димитријевој легенди изрично ce вели, да је обарском хагану подложно цело племе Словена, бива, Хаган је, ῖὸ ἕθνος, ἅπαν [263] казује Симотката, „наредио“ Словенима, да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели посао близу ушћа Саве y Дунав, али их је y том ометала сингидунска посада, која је често испадала из града и палила грађу. За сваку сигурност опседну обарске и словенске чете град, али их седми дан позове хаган, да га оставе. Kao цену напуштања узму Обри од грађана две хиљаде златника, једну скупоцену хаљину и златом окићен сто. Припреме за прелаз почете су онда на другом, западнијем месту, близу Сирмија. Хаган „припреми мноштво Словена да тешу дрво“. Кад су лађе биле готове, он пошаље једно одељење војске напред, да задаје страх; a сам са војском крену према Бононији. Обри доспу до Хераклеје, носећи свуда победу над Византинцима. Ha концу, Византија ce спасла помоћу лукавства, дајући Обрима дарове и склопивши примирје. [264]

 

С пролећа 592. год. посла Византија велику војску на Дунав, да настоји спречити словенска упадања и плењења по Тракији. Византија је овом приликом истакла, да ce непријатељ сигурно неће

 

 

261. Simokata: нав. дело, 218—224.

 

262. Павле Ђакон: нав. дело, 136, 145. Ту приказане Франачке везе с Цариградом 590. године; Simokata: нав. дело, 225.

 

263. L’abbé A. Tougard: нав. дело, 90.

 

264. Simokata: нав. дело, 225—320. За датирање cfr. F. Dölger: Corpus der griechisehen Urkunden I, München und Berlin, 1924, 12—13.

 

 

81

 

смирити, док ce не увери, да према себи има опасна такмаца, односно ако ce солидном одбраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови насртаји. Ромејска војска, сабравши ce y Хераклеји, дође до Доростола потпуно спремна за борбу. Обри упутише тој војсци посланство тражећи објашњења, чему има да служи тај војни поход, кад је између њих прошли пут склошљен мир. Предводништво византијске војске је одговорило, да ce Византинци не спремају на Обре, него на Словене и према том, онда, о повреди уговора о миру нема ни говора. Дванаести дан после тога, пошто су лађе биле готове, пређу Византинци Дунав. Ноћу, сасвим изненада, напала је византијска војска Радагоста и његове чете и нагнала их y бег; сам Радагост једва је скочио нанеоседлана коња, да спасе главу. Изненађени Словени били су тучени од византијске војске и сва им тамошња земља опустошена. Добивени плен послали су византијске војсковође царској породици, ради чега је било приговора код војника. Плен је пратило 300 војника с вођом Татимиром, можда погрченим Словенином, али их на шестом конаку, y подне, нападне једно одељење Словена, који су ce нашли y Тракији, и збуни их толико, да је њихов вођа почео да бежи и y бегу био је рањен. Транспорт је спасла једна друга ромејска чета, која је првима дошла y помоћ и одбила нападаче, заробивши 50 људи. Овај је случај врло карактеристичан за етничке прилике y залеђини византијске војске, за слободу и распрострањење словенског живља и словенских чета y унутрашњности Византије, a можда и за њихове везе са саплеменицима преко Дунава.

 

Византија је после првог успеха, наставила ратовање против Словена. Taj ратни подухват имао је огромног успеха, понајвише преко услуга коje joj је пружио један Гепид, који је разним преварама издавао Словене. Тако је допао ропства и словенски поглавица Мужок, након даће коју је давао y спомен свога умрлог брата. Након повољно извршених акција, византијска војска одлучи да ce повуче на своје подручје. [265]

 

Обрима је било необично ово повлачење грчке војске и они послаше људе Византинцима да извиде ствар. После три дана већ су били почели припреме, да они са своје стране напану Византинце и хаган је дао наредбу, да словенске чете пређу Дунав. Очевидно је, дакле, ма колико иначе вести биле нејасне, да су словенска насеља не само на западу, око Саве, била y извесној зависности од Обара, него да је то био случај и са онима y Дакији, само што је ту та зависност, због удаљености од обарског средишта, долазила мање до изражаја. Уосталом, постоје од раније извесне вести, да је хаган баш овим Словенима слао посланства, да му плаћају данак и да их је, кад су они одбијали, присиљавао на то.

 

 

265. Simokata: нав. дело, 230—239; Teofan, Ed. de Boor, I, 270; N. Nodilo: нав. дело, III, 104.

 

 

82

 

Кад је чула за те припреме, византијска војска пошаље Обрима свог посланика, умна човека, неког лекара Теодора, да их одврати од те акције. И пред њим ce хаган хвалио, да је господар „целог народа“, и да је византијски војни заповедник Приск „ступио на моју земљу и напао на моје поданике“. Тражио је стога учешће y плену. Приск је с муком наговорио војнике да пристану на то. Хагану су враћени заробљени Словени, 5000 на броју, и он ce тим задовољио, приставши да византијска војска може проћи преко његовог подручја. Византија је ради тога оштро прекорила Приска, осећајући врло добро, да је тим хаганов положај знатно појачан и да ће, услед овог успелог посредовања, утицај Обара на Словене бити још већи. Чак, уколико су ce Словени раније опирали Обрима, они ће сад с једне стране из страха због Византије, a с друге осећајући стварну и респектовану снагу хаганову, почети, да ce друже с њим.

 

Словенска насеља на западу ширила су ce y вези с обарском моћи. После пропасти Гепида, трагом Лангобарда, освојивши Панонију, кретали су према западу и поједина словенска племена и етничке скупине и ту су, с Обрима заједно, долазили y сукоб са франачким владарима или њиховим заступницима. Њихово име на тој страни, на подручју данашње Словеније и Корушке, помиње ce за време баварског војводе Тосила, око 595. године, кад ce казује, да је он с војском ушао y „покрајину Словена“ (cum exercitu in Sclavorum provinciam introiens), добио победу и вратио ce са великим пленом. [266] Иза тога, борбе између Бавараца и Словена помињу ce чешће. Словенима долазе y помоћ 596. год. Обри, проваливши из Паноније. Они упадају y Тирингију и воде љуте борбе, bella gravissima, са Францима, док краљица Брунхилда богатим новчаним откупом не добије мир. Утицај хаганов и његове везе врло су широке. У исто време он шаље своје посланике и миланском војводи Агилуфу и склапа с њим поново мир. Од њега су Обри добили и мајсторе за прављење лађа, које су им, како је било јављено, потребне за рат y Тракији. [267] Словени су и на том подручју били нека врста експонената обарских. Обри су им били врховни господари и искоришћавали су њихове етничке скупине, које су с планом започеле главне прометне везе и долине са Италијом. Да ce власт Обара осећала непосредније y Дунавској низији може ce узети с обзиром на тај за њих важни предео, али да је била утицајна и y овим алпијским областима и о том нема сумње. [268] Уосталом, за то сведоче најбоље важна обарска средишта са „ринговима“ y доњој Аустрији на Кампу и код Кенигштетена.

 

С пролећа 597. год. отпочело је и ново ратовање на Дунаву. Византијска војска била је скупљена y Одиси (Варна) доста поколебана y дисциплини и не много одушевљена извесним намераваним царским реформама. Словени су већ били делимично прешли преко Дунава и почели пљачкања. Византијско војно заповедништво пређе из Одисе y Марцијанопољ, a посла 1000 коњаника као извидницу.

 

 

266. Павле Ђакон: нав. дело, 146.

 

267. Нав. дело, 150, 154.

 

268. A. Leeper, The Slavonic review XII (1933), 122—123.

 

 

83

 

Ова ce сукоби са једном четом од 600 Словена, која је опленила неке градове и гонила богат плен, водећи са собом и доста заробљеника. Кад опазише византијску војску Словени почеше убијати заробљенике, остављајући само жене и децу, a од кола направише бедем. Византинци су ce устручували да их нападну, јер су словенске стреле добро гађале њихове коње. Стога они, сјахаше и тако, личним јунаштвом, разбију непријатеља. Словени су y јарости секли и остале заробљенике, што је нарочито подјарило нападаче и донело им победу. Међутим, остала ромејска војска оста дуго неактивна. У самој престоници Цариграду, шириле су ce вести да Словени спремају напад на сам Цариград. Због тога је византијска војска имала да поседне Тракију. Том приликом, једна византијска извидница од 1000 људи наиђе на исто толики број Протобугара, исто обарских поданика, који су, тобоже знајући да њихов владар не ратује, хтели мирно проћи поред Византинаца. Византинци, сматрајући да је то само изговор, напану их. Али Протобугари храбро дочекају напад и натерају Ромеје y бег, па ce онда и сами повуку, бојећи ce веће силе. Потужили су ce уједно хагану на тај неизазван насртај. Хаган је одмах упутио посланство Византији, да тражи објашњење. Ова ce извињавала тим, да joj није била позната читава ствар и да то као потврди, посла хагану као пријатељу сјајне дарове.

 

Након неколико дана, опет је дошло до сукоба између једне византијске војничке извиднице и Словена. Вазантијска извидница је била заробљена. Приликом преласка византијске војске преко Дунава, дошло је до сукоба са Словенима, које је предводио Пирогост. У првом сукобу, пало је око хиљаду византијских војника, али y каснијем окршају, погинуо је и словенски предводитељ Пирогост, погођен од византијске стреле. Након тога, y два наредна сукоба, победу односе словенске ратничке чете, те приморавају византијску војску да ce, без икаквог успеха, врати преко Дунава. [269]

 

У пролеће 598. год. прибрала је Византија војску y Астици, и с војском, коja је била веома проређена, пређу Дунав и дођу до Нова. To је зачудило Обре, те траже објашњење од Византинаца, шта ће они y обарској земљи. Заповедник византијске војске је одговорио, да је земља византијска и да Византинци с правом долазе ту. Обри су, дакле, стали потпуно уз Словене, штитећи их као своје поданике. Стога су на тај византијски упад, одговорили освајањем Сингидунума, који нису успели да задрже y својој власти, већ поново долази y византијске руке, која га стале чврсто утврђивати. Обри су то узели за повод да објаве рат Византији.

 

Обарска војска овог пута није упала y источне византијске земље, већ ce определила на Истру и Далмацију. Овамо је хаган имао више изгледа на плен, јер су крајеви били раније неисцрпени. Исто тако, можда ce и устручавао да прими борбу с византијском војском y непроходним балканским кланцима, где су ce Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; помиње ce

 

 

269. Cfr. Simokata: нав. дело, 245—254.

 

 

84

 

да су Обри и Словени том приликом разорили на 40 градова. Византија посла за њима одред од 2000 војника, да их извиђа и узнемирава. Избегавајући војнички пут, опрезни византијски одред верао ce кроз кланце с успехом изненађивао и робио обарске страже и комору. [270] Једна таква победа над већим једним одељењем Словена и Обара силно је овеселила папу Гргура Великог, кад га је о њој обавистио екзарх Италије. [271]

 

При борбама на западу Обри су хтели да имају и савезника. Са старим пријатељима Лангобардима утврдили су „вечни мир“ и савез и стога су упутили посланство франачком краљу, да га упозоре, да буде y миру како с њима, тако и са Лангобардима. С овима заједно словенске и обарске чете продиру y Истру, палећи и пустошећи свет. [272] У јулу 600. године папа Гргур, пишући солинском епископу Максиму, каже му, да ce много брине и жалости поводом тога, што му овај јавља о опасности „de Sclavorum gente“ и то тим више, „јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и y Италију“. [273] A тешећи га резигнирано примећује, да ce не жалости сасвим ради тога, „јер они, који ће живети после нас, видеће још гора времена“.

 

После катастрофалног пораза Византинаца y бици код града Јастре са Обрима, цариградски сенат одлучи да тражи мир. Ho, y то време је међу Обрима завладао страшни помор. Византијско посланство нашло је хагана y Дризипери, ожалошћена за помрлом породицом (за један дан хагану је умрло 7. деце) и склона за преговоре. Уговор је гласио да Дунав постане међа између Византинаца и Обара, и да ce може прећи само y борби против Словена. По том уговору Византинци су добили као признато оно, што је византијски војсковођа Приск обележавао Обрима и хагану као ромејску сферу на почетку рата. Тако су Обри препустили источне (дачке) Словене њиховој судбини, не одричући ce права да примају данак и од њих. [274]

 

Сви ратови које су y то време водили Обри с Византијом, завршили су ce византијским победама. У једној од тих битака (600), Византици су заробили 8000 Словена, 3000 Обара и 6200 разних варвара. И поред таквих успеха, овај рат y Византији није био много популаран.

 

У Византији је владала пометња и несносно стање. Обри су упали y Тракију и опленили је, a онда, склопивши погодбу с Византијом, која им је повисила годишње давање, окренуше ce према западу.

 

 

270. Simokata: nav. delo, 256, 262—266.

 

271. F. Rački: nav. delo, 255.

 

272. П. Ђакон: нав. дело, 156.

 

273. F. Bulić, Supplemento al „Bulletino di archeologia e storia dalmata“. (1904), 46; cfr. A. Guillou: Migration et présence Slaves en Italie du VI^e au IX^e siècle. — Зборник радова Византолошког института, св. 14—15. Београд, 1973, стр. 11—16.

 

274. Simokata: нав. дело, 266—273. Теофан, који ce дотле служио, углавном, само њим има од приказа ових догађаја и друге изворе. Cfr. Ed. de Boor, I, 278 sq, O том O. Adamek: Beiträge zur Gesehichte des byzantinischen kaisers Mauricius. Jahresbericht des K.K. ersten Staats — Gymnaziums in Graz, 1890, 4—32; E. Patzig, Jahresbericht der Thomasschule in Leipzig über das Schuljahr 1891, 1892,7—13.

 

 

85

 

Тамо беше дошло до борбе између Ромеја из Равене и Лангобарда. Обри послаше y помоћ свом савезнику Лангобардима известан број словенских чета. С њима y друштву почеше Лангобарди опседати Кремону, па је и заузеше и порушише 603. год. a тако су пали и неки други градови. [275]

 

Северне границе Византије, после одласка гарнизона y борбе против Персије, остале су незаштићене, те почињу и чести упади Словена и Обара. Осетивши да немају озбиљна отпора, a кивни ради претрпљених губитака y минулим ратовима и увек спремни на ратни поход, они пустоше и харају по целом Балканском полуострву. Несумњиво је, да су „Обри y то време опустошили Европу“ (европске области Византије). По речима Исидора Севиљског, тада су „Словени отели Ромејима Грчку“. [276] Несметани од грчке војске, Словени су ce, узевши извесна места и пределе, и задржали y њима, не више појединачно и y мањим групама као пре, него овог пута већ и y већим племенским заједницама и етничким скупинама. Појединости о њиховом продирању нема, и тај процес можемо само замишљати и претпостављати. Пошто је задовољен први бес разарања и плењено све што је било од вредности, зауставило ce и на оцени земље Балканско полуострво било је и климатски и по култури повољно делимично повољније од територије Добруџе и Баната. Осећала ce можда и потреба мењања места, нешто да ce склоне с оног подручја коje је било угрожено непријатељским и непријатним суседством и служило за пролазе многим туђим народима, a можда, делимично, и да ce избегне обарској власти. У слабо насељеним подручјима ceверног и западног Балкана било је довољно места, да ce, без непосредног притиска ромејских власти, могло живети на свој начин. Опште линије кретања ишле су, главном, овако: према западу, кроз Панонију, продирали су Обри са Словенима y Далмацију, y алпијске земље и y Истру, где су 611. год. разбили и потиснули римске чете. Обарски трагови очувани су до данас на Балканском полуострву углавном на подручју Босне и Херцеговине, северне Далмације и Лике. Словени су ишли делом с Обрима, a делом сами, нарочито они из Дакије. Они су ce спуштали понајвише y подручје Протобугарске, где их ce око 680. год. налазило осам племена, чему свакако треба додати и знатан број етничких скупина, само са братсвеничким друштвеним уређењем, и долином Тимока и Мораве, те Ибра и Вардара y Србију и Македонију. С почетка су упади имали ратнички карактер ради плена или витешке пљачке, a после све више колонизациони; првих година VII столећа превлађивао је први, a доцније други тип.

 

 

275. Simokata: нав. дело, 284—314; Teofan: нав. дело, 283—292; Nicephori: Archiepiscopi Constantinopolitani, opuscula historica, Ed. C. de Boor. Lipsiae, 1880.3.

 

276. Cfr. C. Jireček: Die Romanen in den Städten Dalmatiens. (Denkschriften dez K. Akademie in Wien XLIII), I, 26.

 

 

86

 

 

4. СЛОВЕНСКО НАСЕЉАВАЊЕ HA БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

 

Првих деценија VII столећа y Византији настају ванредно тешке прилике. Дошљаци су ce осилили на све стране, a y самој држави пољуљан је ауторитет централне власти. Готово све покрајине захватила је невоља било непријатељских упада, било узајамних обрачунавања после једног режима самовоље и обести. Дунавска граница је лишена војске и готово напуштена; финансије су биле потпуно поремећене a општа невоља врло велика; и што је најгоре, услед узурпације византијских царева, који су ce одржавали само терором подивљале су нарави, порасли прохтеви, a уторитет и царске и феудалне државне власти силно је пао. Византија је све мање могла да делује на дунавској граници. Поред тога, y Цариграду ce веровало да је Персија, као моћна и организована држава, више опасна од словенских племена и етничких скупина, макар они били и y заједници с Обрима. За Персију треба велик напор да буде савладана, a са Словенима и Обрима, после успеха византијских чета против њих, сматрало ce да су војнички лакше на ударцу и мање отпорни. Последица тога било је систематско надирање Словена, с Обрима заједно, преко ранијих државних граница и све јаче потискивање и иначе проређеног ромејског етноса из северних балканских земаља. [277] Без нарочитих борба с редовном византијском војском, које

 

 

277. Cfr.

Анастасијевић Н. Д.: Година савеза Фокина с Бугарима против Руса. Гласник Скопског научног друштва, књ. XI. Скопље, 1932, стр. 51—59;

Antoljak S.: Unsere Sklavinnen. — Actes du XII^e Congrès International d’Etudes Byzanitines. Ochride, 10—16. septembre 1961, t. II. Beograd, 1964;

исти; „Македонија” и „Македонците“ во средниот век. (Прилог кон етногенезата на македонскиот народ). — Гласник XVI, бр. 1 (Институт за национална историја). Скопје 1972, стр. 111—123;

Баласчевъ, Г.: Най-старата славянска държава на Балканския полуостровъ презъ VII и нейния етнически състав съ две карти. София 1924;

Баришић: Ф.: Чуда Димитрија Солунског „као историјски извор.“ — Византолошки институт књ. 2. Београд, 1953, стр. 52 sq.;

исти: Цар Фока (602—610) и подунавски Аваро—Словени. — Зборник радова Визант. инст. књ. IV. Београд, 1956, стр. 73—86;

Белић A.: Дијалекти источне и јулсне Србије. Београд, 1905;

исти; Диалектологическал карта сербскаго языка, Спб. 1906;

Benac A.: Neke karakteristične pojave па zapadnom Balkanu pri proučavanju kulturnih i etničkih kretanja. VI Kongres arheol. Jugosl. 1964, str. 47 sq.;

Bratanić B.: Uz problem doseljenja Južnih Slavena. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu I (1951), str. 221—250;

Брикнер A.: O паганству код Старих Словена. — Књига о Балкану II. Београд, 1937, стр. 51—61;

Brozović D.: Doseljenje Slovena i njihovi dodiri sa starosjediocima u svijtlu lingvističkih istraživanja.— Simpozijum. — Akad. nauka i umjetn. B. i H., pos. izd. lmj. XII, Sarajevo, 1969, str. 129—137;

isti: Dialekatska slika hrvatsko — srpskoga jezičkog prostora. Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru. 5. Zadar, 1970;

Будимир M.: Antai Antes Anti Anticus. — Зборник радова Византолошког института САНУ, књ. VIII, 2, Београд, 1964, стр. 37—45;

Vukanović P. Т.: Selo kao socijalna zajednica kod Srba. Priština, 1965, str. 11—14;

Гарашанин M. Ковачевић Ј.: Преглед материјалие културе Јужних Словена y раном средњем веку. Београд, 1950;

Grafenauer В.: Nekaj vprašanj in dobe naseljavanja Južnih Slovanov ZC. 4 (1950);

isti: Razmerje med Slovani in Obri do obleganja Carigrada (626) in njegove gospodarsko-družbene pođlage. ZC. 9 (1955);

isti: Kronološka vprasanja selitke Južnih Slovanov ob podatkih spisa: Miracula s. Demetrii. — Zbornik Fil. fak. II. Ljubljana 1955, str. 23—39;

isti: Slovanski naselitvenl valovi na Balkanski polotok. ZC. 18 (1964), str. 219—227;

isti: Naselitev slovenov v Vrhodnih Alpah in vprašanje kontinatiete. — Arheološki vestnik XXI—XXII, Ljubljana 1970—1971, str. 23 sq.;

Dvornik F.: The Slaves, Their Early History and Civilisation. Boston 1956, str. 29—42;

Dimitrijević D.: O etničkom problemu Vojvodine u vreme doseljavanja Slovena, — Simpozijum. Akad. nauka i umjetn. B. i H. poseb. izd. knj. XII. Sarajevo, 1969, str. 85—94;

Djurdjev B.: Osnovna istorijsko-etnčka pitanja u razvitku južnoslovenskih naroda do obrazovanja nacija. „Pregled", Sarajevo, 1960, XII, sv. 2, br. 7—8, str. 1—13;

Zlatarski N. V.: Die Besiedelungen der Balkanhalbinsel durch die Slaven — Revue intern. des etudes balkanique, II. Beograd 1936, str. 358—375;

Ивановски O.: Борбите на Македонските Словени за завладување на градот Солун во VI—VII век. Гласник Инст. за нац. ист. III, 1, Скопје 1959, стр. 237—267;

Lemerle P.: Invasions et migrations dans les Balkans depuis la fin de l’époque romane jusqu’au VIII^e siècle. — Revue historique CCXI (1954), str. 287—293;

Korošec J.: Razmerje med Sloveni in Obri do obleganja Carigrad (626) in njegove gospodarsko družbene podlage. ZČ. 9 (1955);

Максимовић Љ.: О хронологији словенских упада на византијску територију крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година VI века. — Зборник радова Византолошког института САН, књ. VIII, 2. Београд, 1964, стр. 263—271;

Nestor I.: La pénétration des Slaves dans la péninsula Balkanique et la Grèce continentale. — Revue des Etudes Sud-est Européennes 1 (1963), str. 45—48;

Острогорски Г.: Византија и Јужни Словени. Београд, 1970;

Панов В.: За етногенезата на македонскиот народ. Гласник Инст. за нац. ист. XVI, 3, Скопје 1972, стр. 77—90;

Skok Р.: Slovensvo i romanstvo na jadranskim otocima I — II. Zagreb, 1950;

Čirković S.: Ostaci starije društvene strukture u bosanskom feudalnom društvu. — Istorijski glasnik, 3—4 (1958), str. 155—169;

Hauptmann Lj.: Seoba Hrvata i Srba. JIČ III, Beograd, 1937;

Tapkova — Zaimova N.: Sur quelques aspects de la colonisation slave en Macédoine et en Grèce, Etudes balkanique I, str. 111—124.

 

 

87

 

је на Балкану било мало, они су освајали читава подручја, с мање или више суровости, и током друге и треће десетине VII столећа они су већ становници предела испод Дунава и целих области Илирика, Далмације и дубоко y Македонији.

 

Словени су били веома експанзивни. Ноихова насеља захватају од Црног мора, па све до баварске границе, и судећи по јачини њихових чета, насеља су била честа. Ha западу, као подложна форојулијанским војводама помиње ce непозната „Sclavorum regio“ од „Сеlie“ од „Megarie“; [278] источни део, од Горице отприлике, био је под Обрима. Словенске борбе наводе ce на обе стране. Године 611. они проваљују y Истру и плене је, a туку ce и по Баварској. [279] Исто су тако чести упади Обара, и с њима Словена, и y источне делове Византије. Солунска легенда св. Димитрија казује, како ce дигао огроман словенски народ разних племена, и то: Дрогувита — Друговића, Сагудата, Велегезита, Војунита, Брзита и других племена, која сва, као и нека од набројених, судећи по називу, нису била потпуно словенска; [280] и како је опленио не само унутрашњност, него како је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва заједно са Цикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије; опустошио многе градове и покрајине и напао најзад и сам

 

 

278. П. Ђакон: нав. дело, 166—167. Celie ће бити Цеље код Кормона y Горици. — L. Hauptmann, Mitteilungen des Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXXVI (1915), 230—231; cfr. W. Scmid, Mitteilungen des Musealver. für Krain XVIII (1905), 94—96; F. Kos, Izvestja Muz. društva za Kranjsko XI 1901), 119—121.

 

279. F. Kos: нав. рад, 166—168.

 

280. Ни име вође тог похода Χάῖφων није словенског типа.

 

 

88

 

Солун. Напад је био и са мора и са сува. Да то није био обичан пљачкашки поход закључивало ce y Солуну по том, што су с нападачима биле и њихове жене са покућством, спремне да ce настане ту одмах после пада града. [281] Значи, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Византије, други неки градови, севернији и ближи непријатељу, прешли тако y словенске руке. Kao избеглице y Солуну доиста ce помињу становници Наиса и Сардике, и други с обала Дунава, из Паноније, Дакије и Дарданије.

 

Словенски напад на Солун и овог је пута био безуспешан. Словенски бродари, с намештеним на чуновима покривачем од дасака и кожа, заштићени од стрелица, што су на њих падале са градских зидова, удешавали су под самим бедемом припремна ухођења и припреме за јуриш, али нису приметили вешта и лукава средства одбране. Кад је почео општи напад на град, тако су збијено појурили и лоше маневрисали, да ce велик број лађа сопственом кривицом сударао и извртао и изазвао тим општу забуну целе флоте. Сам словенски вођа експедиције, Хацон, био је заробљен и каменован. Иза тог пораза Словени ce обраћају Обрима и траже помоћ, односно „савезнииггво“. Мислило ce, на основу тога позива, да су ово радили слободни Словени, који су подузели читаву акцију на своју руку. Међутим, може ce рећи, на основу имена, да y овом читавом походу нису учесници сами Словени, a позивање Обара y помоћ или y „савезништво“, још не значи потпуну слободу према њима. To су по свој прилици били делови оних источних Словена са Балкана, који су им давали обавезе на данак, a иначе многе ствари радили по својој вољи, као y Маврикијево доба, били некако сматрани и као независни од Обара и опет y вези с њима. Обри су ce одазвали позиву, али тек после две године. Легенда не каже поближе, шта су за то дуго време радили Словени, али је највероватније да су ce задржали негде y непосредној околини Солуна, на подручју Егејске Македоније. Обри су, вели легенда, покупили „сва племена варварска” са Словенима и Протобугарима и онда послали коњицу, да хитро посвршава претходне послове и изврши потребни препад. Сам хаган је дошао мало касније са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Епископ солунски Јован организовао је енергичну одбрану града. После опсаде од 33 дана хаган ce са Обрима и Словенима повукао од вароши с неком малом оштетом плаћеном од грађана. [282] У то време Словени су ce толико измешали и саживели са Обрима, да су ове стали претапати и асимиловати y ce, оформљавајући ce y дугом историјском процесу y словенски етнос.

 

 

281. Димитријева легенда, 118; cfr. Н. Gelzer: Die Genesis der byzantinischen Themenverfassung. — Abhandlungen der sächs. Gesellshaft der Wissenschaften XVIII. Leipzig, 1899, 42 sq.

 

282. Димитријева легенда, 118—140.

 

 

89

 

У време тих ратничких похода словенских по свему ондашњем грчком подручју на Балкану, чак и по острвима, пада по свој прилици, и обарско — словенско освајање Далмације. [283] Вести о том потичу од писаца после неколико столећа, кад су елементи историјског предања могли да добију нешто легендарних особина. По К. Профирогениту Словени „звани Обри“, Славообри, напали су Салону преодевени као ромејски војници и, успевши y том подухвату, побили су и протерали грађане и пошто су ce ту сами настанили, почели су одатле испаде на друге стране. Ромеји су могли да ce одрже само y тврдим приморским градовима. [284] Архиђакон Тома, описује по историјском предању, читаву борбу нешто друкчије и вероватније. Гоtи — Словени заузели су том приликом Сплит и Диоклицијанову палачу. Поред Салоне, страдања су захватила Епидаур. [285]

 

Негде око 617. године Обри су имали огромног успеха ратујући и пустошећи Тракију, тако да су продрли до самог Цариграда. [286]

 

Словени су ce y то време били већ потпуно усталили на подручју око Византијске Царевине и y њој самој. У војничком спису цара Маврикија, наводи ce да Словени станују y шумама, око река, мочвара и језера, на местима тешко приступачним. Спис изрично каже, да су y вештини прелаза преко река спретнији од свих других људи. Они имају и посебан начин ратовања. Тако, изненада нападнути, брзо скачу y воду узимајући y уста дуге трстике, пробушене и нарочито удешене за то, па легнувши наузначке, дишу кроз те трстике и остају y води, све док опасност не прође. [287] Може ce претпостављати да и име Србин долази отуд. У литавском нашем сркати — *србкати одговара не само surbiù, suřbt, него и srēbliu и srēbli; y летском surbt, y латинском sorbeo, y грчком и . У руском има глагол cepбáть, y малоруском высербинути (дакле *сьрб). Kao што старијем *дьрж одговара црквенословенско дрьжати, тако облику сьрб одговара срьб. Важно је, да нас најстарији латински текстови зову Sorabi, a земљу Sorbulia. Срби би, према том, били етнос вода, као што су Древљани етнос шума, a Пољани етнос поља и равница. Има још и тумачење, да је реч сьрбь означавала најближе крвно сродство. [288] Видели смо, да су Словени припремали Обрима лађе за прелаз преко Дунава. Њихова флота, из лаких чамаца, обилази Егејско и Јонско море и наноси знатне штете Византији. У 623. години забележено је чак, да су Словени са својим лађама допрли чак до

 

 

283. F. Bulić, Bulletino di archeologia e storia dalmata, XXIX (1906), 268—304.

 

284. C. Porphurogenitus, Ed. Bonn (1840), 126—128, 141—143; cfr. J. D. Bury: Slavonic Settlements, 9—11, 19—20.

 

285. Thomas archidiaconus: Historia Salonitana. Ed. F. Rački, Zagrabiae, 1898, 26—28; C. Jireček: Die Romanen I, 28; Chronicon Baschale I, Ed. Bonn (1832), 704—705.

 

286. Cfr. E. Gerland, Byzantinische Zeitschrift III (1894), 330—339; Pernice: нав. дело, 96—97; Dölger: нав. дело, 19.

 

287. Strategikon XI, 5; P. J. Šafarik: Slowanske starožitnosti. V Praze, 1837, 967—968; Ст. Станојевић и B. Ћоровић: Одабрани извори за српску историју I, Београд, 1921, 27—32.

 

288. Cfr. A. Brikner, Slavia III (1924), 207—209.

 

 

90

 

Крита и опленили га. [289] Словенска флота била је добро позната и њој је наскоро била намењена једна врло видна улога.

 

Почетком лета 626. год. кренули су ce Обри са Протобугарима, Гепидима и Словенима и опседоше Цариград. Обри позваше y помоћ, преко својих Словена, и оне Словене, који им нису били y обавези. Сишавши лађама преко Црног мора Словени су, као раније при опсади Солуна, водили са собом и жене, које су им вршиле извесне послове на лађама. Ha једној страни нападали су Обри, a на другој Словени, који су имали прве редове „голих пешака“, a друге y оклолима. Но, опсада није уродила ратном победом. Словенска је погибија била страховита, јер су их y ратном окршају, преваром Византинци потукли, a уз то напали су их и савезници Обри. [290] Пораз је завршен 8. августа 626. године.

 

Обарско-словенски пораз под Цариградом почиње нову фазу y односима између та два народа. Поступање Обара са Словенима настрадалим y борби за њихову ствар, на очиглед непријатељу, деловало је тешко на све који су учествовали y борби. Огорчење је, природно, појачавало и то, што ce осетило, да снага господара није толика колика ce њима чинила, и што је византијска победа обуставила сва богата финансијска средства, која су дотад јачала Обре и осигуравала им престиж над осталим народима с оне стране Дунава. A своју власт они су дотле искоришћавали на најсвирепији начин. Фредегар, германски историчар, бележи, да су Словени, „које зову Венеди“, били подложни Обрима и трпели од њих врло много. Кад би Хуни — Обри ишли против кога y бој, они су стајали по страни, a Словени су ce морали борити за њих. Ако победе, истрче Обри да узму плен, a тек ако подлегну, они би им давали помоћ. Стога су их Обри и звали Bifulei. [291] После ратовања, зими, долазили би они међу Словене да ce нахране, спавали им са женама и кћерима и одузимали им плен. Морали су им, наравно, плаћати и данак. Te вести потврђује и Несторова хроника. У њој ce прича, да су Обри војевали на Словене, посебно на племе Дуљеба, и да „насили творı-ахоу женамъ доулѣбвскимъ.“ Место коња запрезали би y кола по три до пет словенских жена, па их нагонили да вуку. [292] По том робовању Словена Обрима, настала је вероватно y западних писаца општа ознака и етимологија имена Словена од sclavus. Они су их претежно познали по том односу. Стога, чим ce дала прилика, да може бити успеха y акцији против Обра, Словени дижу устанак против њих, исто као и друга обарском кагану подложна племена и етничке скупине.

 

 

289. Cfr. С. Jireček: нав. дело, 29; Ст. Станојевић: нав. дело, 21—22, 210.

 

290. Cfr. Teofan: нав. дело, 315—316; Пасхалина хроника, 716—726; Nikifor: нав. дело, 17—18; L. Sternbach: Analecta avarica. Cracorial, 190; G. Pisades: Bellum Avaricum. Ed. Bonn. (1836), 47 sq. Опис Влахерна види G. Schlumberger: Les iles des princes. Paris, 1925, 307 sq.

 

291. У талијанском bifolco, од lat. bubulcus, означава оног, који с воловима обрађује земљу, после земљорадника уопште.

 

292. Fr. Miklosich: Chronica Nestoris. Vindabona, 1860, 6.

 

 

91

 

Искоришћавајући одлазак хагана и доброг дела ратничких Обара према Цариграду, на најсевернијем делу обарске државе, отприлике на подручју данашње Аустрије и Чешке, диже ce један део Словена, да стресе са себе несносни јарам. Ha чело устанка стави ce франачки трговац Само, који је од раније имао пословних веза са Словенима. Устанак, који је почео око 624. године, развио ce нарочито после пораза под Цариградом и Само је с успехом одбио све навале и организовао прву словенску слободну државу. Може ce претпостављати да је устанак дело византијске дипломатије, која је, да одврати Обре од Цариграда и Византије, још од 623. год. радила да им на властитом подручју или y непосредном суседству зада посла. Касније казивања К. Порфирогенита о борбама Хрвата с Обрима без непосреднијег доказа, о том, не могу ce сматрати конкретним. Уосталом, то је стара и опробана тактика Византије, којом ce она y исто време послужила и код Протобугара, добивши их на своју страну. Хаганов сурови поступак према Словенима под Цариградом могао би ce тумачити тим, да је он сумњао y њихове везе с Византинцима, чувши, можда, о држању Словена y далекој Панонији и верујући y такву могућност и ту, пред престоницом. Самова словенска држава једним делом ce ослањала и на Словенце, бар на њихове северне крајеве. [293] Очевидно, само ради Словенаца, ушли су y борбу против Сама Лангобарди, којима је успело, да своје суседе покоре и одвоје од новостворене словенске заједнице. Само је y својој држави срећно владао 35 година (624—659), опирући ce не само Обрима, него и моћним франачким владарима. [294] После веће борбе, коју је 631—632. год. водио с краљем Дагобертом, Саму ce, као победиоцу, придружио Дрван, кнез тзв. Лужичких Срба, „dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant“, који ce дотле налазио под франачком влашћу. [295] To је најстарији историјски спомен српског имена уопште, које ће ce после јавити и код словенских племена и етничких скупина на југу.

 

Веома успешан покрет против Обара био је Протобугара на истоку, званих Уногундура. Њихова пребивалишта налазила су ce на подручју око Црног и Азовског мора. „Стара Бугарска је велика“, напомиње Теофан давајући ближе обавештење о земљи и њеним племенима. [296] Из историјских извора није познато тачно, докле је ту допирала обарска власт и колико је притискала Протобугаре. Знамо само да су они устали против Обара, из извесних места протерали обарске претставнике, и одмах ce наслонили уз Византију, односно

 

 

293. F. Kos, Izvestija Muz. društva XI (1901), 124; Vj. Klaić: Slike iz slavenske povjesti, Zagreb, 1903, 18—21; Lj. Hauptmann: нав, дело, 245—259; K. Кадлец: Првобитно словенско право. Београд, 1924, 46—47, сматра да је Самова граница ишла и преко Драве, али то не изгледа вероватно.

 

294. С разлогом је одбачена комбинација да је Само идентичан с Пшемислом. — Cfr. V. Veirteljahschrift für Social und Wirtschaftsgeschichte V (1907) 197—238. Недовољни разлози за, код Е. Goldmana, Mitteilungen der Instituts für öster. Geschichtsforschung, XXX (1909), 327—337.

 

295. Fredegar: нав. дело, 154—155.

 

296. Fredegar: нав, дело, 157; П. Ђакон: нав, дело, 196—197.

 

 

92

 

уз Куврата. Око овог енергичног вође прикупио ce добар број Протобугара, слободних и ослобођених, и он је, као што је исти случај код свих народа с Истока, за час створио моћну и велику државу. Византија је направила Куврата својим патрицијем и слала му богате поклоне. Он joj је до краја живота остао пријатељ и исправан сусед. [297] Византији је један нови противник Обара увек добро дошао и она је са своје стране настојала, да га одржи y том расположењу према хагану и оданости према себи.

 

У првој половини VII столећа, на темељима Мухамедове науке, настала је нова арапска држава, обједињавајући бројна арапска племена и етничке скупине. У опсегу арапске државе налазе ce: Сирија, Палестина, Ирак, западна Персија, Месопотамија. Арапи избијају на обале Средоземног и Црног мора. Ислам постаје вера готово целе Мале Азије. Брза арапска коњица продире и y Африку и осваја Египат и Триполис. Већ пре средине VII столећа, нова арапска држава, постајо један од главних фактора y Средоземном базену и један од најделотворнијих елемената y цивилизацији Европе, Азије и Африке VII — X столећа. Византија је и опет била угрожена, овога пута од арапског насртаја. [298]

 

 

5. КАРАКТЕР СЛОВЕНСКОГ НАСЕЉАВАЊА HA БАЛКАНСКО ПОЛУСТРВО

(СЛОВЕНЦИ, ХРВАТИ, СРБИ, МАКЕДОНСКИ СЛОВЕНИ)

 

Константин Порфирогенит (прва пол. X ст.) бележи неколико веома важних и особито занимљивих казивања о словенском досељавању на Балканско полуострво, a посебно о досељаваљу Срба и Хрвата. Ta казивања, основана на предањима, имају као сва предања која ce бележе после готово три столећа, доста помућеног и легендарног, али нису, y својој основи, лишена своје праве историјске подлоге. Њих стога треба пажљиво узети y претрес и не оглашавати их као просту легенду, као што је досад радио известан број критичара: археолога, историчара и етнолога.

 

К. Порфирогенит углавном казује ово: Обри су заузели Салону и настанили ce y Далмацији, пошто је та земља „веома лепа“. Пре тога, поменуо је, смушено, да су то Обри урадили заједно са Словенима, „словенска племена која су ce звала и Авари“. Један део Белих Хрвата, „с оне стране Баварске, петоро браће и две сестре, отисло ce y свет, дошли су y Далмацију, започели борбу с Обрима

 

 

297. Nikifor: нав. дело, 24; Teofan: нав. дело, 356—357; cfr. B. Н, Златарски: нав. дело, 86 sq.

 

298. Cfr. Gobineau: Religions et philozophies l’Asie centrale Ed. Gallimard, 40—45.

 

 

93

 

и на крају их савладали.“ [299] Отад Хрвати завладаше Далмацијом, али је y земљи још остало Обара и могу да ce још увек распознају. Бели Хрвати потичу од некрштених Хрвата, који станују иза Угарске, близу Франачке, a y суседству Срба. Они су „добегли“ цару Ираклију пре Срба, y време кад су Обри господарили и беснили y Далмацији. Хрвати су савладали Обре „по наредби“ цара Ираклија и по његову одобрењу остали су y тој земљи.

 

Ово казивање можемо довести y везу с чињеницама, које смо досад приказали. Наиме, временски је колонизација Словена добро везана за владавину цара Ираклија; y то доба она је заиста, имала своју одлучну и завршну фазу. Освајање Далмације извршили су Обри заједно са Словенима, али како су словенска племена и етничке скупине били под врховиом влашћу и воћством Обара, то је сасвим разумљиво, да ce освајање и запамтило по Обрима, као господарима. Из Порфирогенитова текста не види ce јасно, како су ти Бели Хрвати „добегли“ цару Ираклију и како је он баш њих, као бегунце, употребио за борбу против Обара. Очевидно је, да тим и истицањем, да су Хрвати по царевој наредби почели борбу и настанили ce y Далмацији с његовим одобрењем, грчки писац жели да очува легитимно право византијске круне на те области и да иницијативу за све задржи код цара. Али је исто тако вероватно, да су Хрвати доиста имали извесног споразума с царем Ираклијем и можда били помагани од њега. Обри, као агресивнији, и као бољи организатори, били су за Византију свакако опаснији од више пасивних Словена. Како је Византија помагала Протобугаре против Обара, кивна на њих из много разлога, a нарочито после догађаја пре и за опсаде Цариграда, тако је врло вероватно давала извесне помоћи и Словенима. Уосталом, за Византију је могло бити само од користи, да ce та два народа што крвавије заведе и да с једне стране остану што дуже y неприј атељству, a с друге да ce што више y узајамним борбама ослабе, како би и једни и други постали неспособни за веће подвиге против Византије.

 

Л. Хауптман је пажљивом студијом утврдио, да је казивање Порфирогенитово, које је састављено из више бележака писаних y различита времена његове владе, о постојању и границама Беле Хрватске y основи тачно и да ce она налазила доиста на подручју горњег Повисља и Шлеске. Он узима, да су Бели Хрвати, не каже да ли непосредно из те области, за време општег устанка против Обара, продрли y Далмацију, савладали Обре и „место њих као племство завладали подложним Словенима“. [300] Без двојбе, за потискивање Обара

 

 

299. М. Будимир је упозорио на Херодотово казивање, како су две женске и пет мушкараца дошли као хиперборејско посланство Аполонове свечаности y Делфима и на острву Делу. — Jugoslovenski istorijski časopns I, 3—4 (1935) 540.

 

300.

L. Hauptmann, Zbornik kralja Tomislava. JAZU, Zagreb, 1925, 86—127; cfr.

Друштво и држава Јужних словена y првим вековима њихове историје. — Коларчев универзитет. — Предавање Л. Хауптмана. — „Политика“, 4.IV 1934. Cfr.

Bulić F.: Dolazak Hrvata i pohrvaćivanje Dalmacije. Sveslovenski zbornik. Zagreb, 1930, str. 1—5;

Жупанић H.: Хрвати код Атине. — Старинар VI. Београд, 1914, str. 95—153;

Karaman L: Osnovna obilježja društveno—ekonomske i nacionalne strukture gradskog stanovništva u sjevernoj Hrvatskoj potkraj XIX i na početku XX stoljeća. JIČ, br. 4 (1969), str. 129—136;

Klaić N.: Marginalia uz problem doseljenja Hrviata. SAZU (1966), str. 17—36;

ista: Etnički odnosi u Bizantskoj, Dalmaciji (od VII do XII st.), JIČ, br. 4 (1969), str. 23—28;

Lučić J.: Etnički odnosi na dubrovačkom teritoriju u XIII stoljeću. JIČ, br. 4 (1969), str 28—31;

Hauptmann Lj.: Prihod Hrvatov. — Bulićev zbornik (1929), str. 515—545;

isti: Karantanska Hrvatska. Zbornik kralja Tomislava. Zagreb, 1925, str. 297—317;

isti: Seobe Hrvata i Srba. JIČ, III, sv. 1—4, str. 30—61.

 

 

94

 

pa y Далмацији, требао је један прилив нове словенске снаге, и да су, y то време, појачане словенске колоније на Балканском полуострву новим досељеницима. Међу тим досењеницима y Далмацији провлађивала су свакако хрватска племена. Али није вероватно, да ce Хрвати уопште тек тада јављају на подручју Балканског полуострва. Ми ћемо мало даље видети, кад будемо говорили о распореду словенских племена и етничких скупина на Балканском полуострву, како има повише трагова хрватских насеља далеко на југу Балкана, где их је, y већој или мањој маси, повукла заједничка етничка бујица Словена, када је надирала као освајач или као колонизатор иза освајача. Очевидно је, да су ти Хрвати били y заједници или блиском суседству негде с оним другим словенским племенима и етничким скупинама изнад Саве и Дунава, која су углавном вршила те нападаје. Ти Хрвати кренули су, можда, за време општег устанка против Обара и своје даље саплеменике, да им y борби некако помогну. Извесни хрватски родољубиви писци налазе чак y Порфирогенита и то, да је цар Ираклије „затражио помоћ“ и позвао Хрвате из Беле Хрватске против Обара. [301] Да је цар „затражио помоћ“ не код Сама који му је био ближи и уз то познат по успесима против Обара, него y далеких Хрвата y Малој Пољској и Шлеској није нимало вероватно, али да је хрватску борбу с Обрима прихватио и помагао, то ce готово може узети као сигурно. Има једна ствар, која нарочито говори против тога, да су Хрвати из Беле Хрватске непосредно продрли до Далмације. Куд су прошли? Ако су ишли преко Паноније, што би био најкраћи и највероватнији пут, они би морали ударити на Обре. Како би они могли доћи y Далмацију као победитељи, a да обарска Панонија не буде савладана? Међутим, y Панонији, Обри су ce одржали y својој власти, a били су од Сама потиснути само на западним и северозападним границама. Можда су Хрвати ишли преко Самова подручја? Али и онда би пре требало ослобађати словенска насеља y Норикуму и јужној Панонији, па тек онда доћи до Далмације. Стога, може ce мислити, да су Словени, односно Хрвати, који ce помињу као победници Обара y Далмацији, прешли на Балканско полуострво из - Паноније, где су ce одметнули од дотадашњих господара, и да су на далматинском подручју потисли Обре захваљујући византијској моћи. Међутим, постоји мишљење да су Хрвати ишли преко Самове државе. [302]

 

 

301. K. S. Gjalski: Dolazak Hrvata — Savremnik XIX (1926), 41—47.

 

302. M. Barada: Seoba Hrvata i Srba. Zagreb, 1934, 12—13.

 

 

95

 

Има извесних писаца, који заступају мишљење, да су Хрвати, дошавши на Балканско полуострво, представљали према другим Словенима, који су на то подручје долазили раније, као обарски подложници и савезници, неки нов етнички елеменат „друкчији од елемента, који је пословенио ове крајеве, или друкчији социјално.“ О пореклу Хрвата расправљаћемо касније посебно; a овде можемо рећи, да о њиховом друкчијем етничком елементу y ово доба, y VII столећу, не може бити ни говора. Уколико је међу Хрватима и било исконски туђе крви и туђе етничке примесе, она ce временом, y словенској маси, прилично изгубила. Хрвати су одавно ушли y састав словенских племена и етничких скупина, пословенили ce потпуно и делили с њима сублизу исту судбину. Што ce тиче њихова друкчијег социјалног положаја, ту ствар заслужује посебну пажњу.

 

Међу балканским научницима има известан број људи који мисле, да Срби и Хрвати нису Протословени, него да је то била једна повећа ратничка дружина или активан део једног пословењеног етноса, који је покорио пасивна словенска племена и етничке скупине, па од њих примио њихов језик или дијалекат и временом ce с њима стопио, a њима дао своје име. Аналогије за то дају им међу Словема Руси и Бугари.

 

Име Хрват, које ce y II—III столећу јавља као лично иранско име y једном танаидском натпису, y облику χορσασος, χορονασος, није по свој прилици словенског, него иранско — сарматског порекла. Словенски ce етимолози одавно узалуд муче, да му нађу корен и право објашњење. [303] Међу именима петоро хрватске браће, који ce y народном предању наводе као вође Хрвата на Балканско полуострво, помињу ce Клукас и Мухло, која очевидно, нису словенског, него турско — иранског типа. И име хрватског племена Могоровића није словенско, него има источњачко порекло. [304] Име Буге, једне од хрватских женских вођа, „то је турско име које ce често јавља“. [305] Исто тако ни за српско име није још нађена етимологија, која би могла бити примљена без поговора. Поред те полазне тачке, да је хрватско име несловенско, као даљи разлог за горње схватање долази овај социјални моменат. Код старих Словенаца постојао је посебан сталеж зван „касази“, односно по немачком Edlinge, чије ce име y њиховим насељима још држи y неколико назива вдеста. Данашње место Казазе код Цеља звало ce y XIII — XIV столећу Edling. Име места касази налазило ce и y Лици још y XVI столећу; оно је, како истиче Ф. Рамоуш,

 

 

303. Cfr. преглед теорија о хрватском и српском имену код Ф. Шишића. Годишњица НЧ XXXV (1923), 15; исти: Povjest Hrvata, Zagreb, 1925, 236—239. О тумачењима ових имена cfr. Г. Иљински, Јужнословенски филолог III (1923), 36—30; К. Oštir, Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I (1923), 103; Etnolog, I (1927), 10—12; М. Budimir, Šišićev zbornik, Zagreb, 1929, 609—617. H. Жупанић сматра племе Харимата између Кубана и Кавказа, као старе Хрвате. — Etnolog, I, 131—138.

 

304. Cfr. библиографију код М. Šuflaja, Hrvatska revija III (1930), 52—55; K. Oštir, Etnolog I, 32—34, сматра предсловенским имена свих хрватских вођа сеобе.

 

305. J. Mikkola, Archiv für slav. Philologie XVI (1927), 159.

 

 

96

 

ограничено само на Хрватску и Словенију. Сама реч касаз туђег је порекла, a означавала је с почетка народног главара. К. Оштир, који је, да је објасни, писао велику расправу, налази да је касаз предсловенска реч, која ce очувала на терену старе закарпатске домовине и коју су Словени ту затекли. Дошла је, мисли, од прасл. *kaiosegr. [306] Међу Словенцима насеља тих касаза подударају ce потпуно са старим насељима Хрвата.

 

„Непосредно под Целовцем“, наводи Л. Хауптман, „само два-три километра к југу налазе ce Казаза — Харбах, a унутар тога великог круга диже ce Госпа света, где су ce касазта скупљали, да устоличавају свога владара. Сва та покрајина је, дакле, права жупа касаза. A то је одлучно за схватање њихова порекла. Јер за седам села к северозападу од Госпе свете вели ce y десетом столећу, да леже y „хрватској жупи“; данашња пак имена — Krabathen код Гланега, Krautkogel итд. — сведоче, да ce „хрватска жупа“ простирала још даље, преко истих крајева као и касашка, да је дакле касаз и Хрват исто“. [307]

 

П. Скок даје, међутим, тој речи друкчије и вероватније тумачење. Он реч касаз идентификује са кубанско — турском речју касаг, којој одговара данас добро познати назив козак. [308] Казак је, каже Ј. Маркарт, још и данас осетска ознака за Черкезе, a значи „охол, обесан“. [309] Према том, то би био као виши, „племенити“, слој обарског порекла, који ce тако звао и код Хрвата и код Словенаца, a одржао ce, како знамо, знатно измењен међу руско — словенским племенима на подручју јужне Русије. Што ce, може бити, идентификовао, на словенском подручју доста рано назив Хрвата са касазима могу бити два разлога:

1. да су Хрвати, као победитељи Обара на том подручју, узели доиста извесни повлашћени став према осталим Словенима које су ослободили, по примеру из своје старе постојбине или из заједнице са Обрима; или

2. да је међу Хрватима самим, кад су ce борили са Обрима, био један део повлашћених лица, или читаве групе нарочитих бораца, казаси y Русији, зна ce, нису били с почетка толико племенске колико борбене дружине. Сетимо ce само Гогољевих верних сцена из козачког живота. „Кад ce врши рат, казује он y Тарасу Буљби, војник је одлазио y ливаде и њиве, на дњепарске бродове, ловио рибу, трговао, правио пиво, и био слободан козак“. Иначе, он ce, услед потребе, развио y борца, a као борац он је извојевао себи и бољи социјални положај.

 

У прилог веродостојности хрватске народне традиције о доласку на Балканско полуострво, наводе ce још и ови моменти, које треба узети y обзир. Име хрватског вође Муха очувало ce y називу села Мохљићима y Лици, a име Клукар можда је y вези са племеном Кукара (Κλουκάς— Κλουκάρ, Клъкаръ — Кукар). Име Туге и Буге је

 

 

306. Cfr. Etnolog I, 1 sq. литература предмета тамо. Оштирово тумачење није убедљиво.

 

307. Zbornik kralja Tomislava, 316.

 

308. P. Skok: Dolazak Slovena na Mediteran. Split, 1934, 75; isti: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, II, str. 174.

 

309. J. Markart: Osteuropäische und ostasiatische Sterifzüge. Leipzig, 1903, 479.

 

 

97

 

y вези c личним племенским називима Тугомирића и Бужана. Ј. Модестин мисли да је од имена Κλυκας дошло име села Кукљића y госпићком крају, да је од Λόβελος — Ловинац, а од Κογένισης — Косињ(ац), сва y Лици. Али и његовим тумачењима ова два последња имена он је мењао наставке y грчкој графији и тако је дошао до закључка, који су занимљиви, али нису сигурни. [310]

 

Порфирогенитово казивање, како су Обри са Словенима заузели Салону и целу Далмацију не мора све бити чист елеменат бајке, како то узимају извесни научници. [311] Казивање о том, да су из Салоне ишле војничке трупе да чувају на Дунаву границе од обарско — словенских упада сасвим је прихватљиво, исто као и могућност да су ромејске чете упале једном приликом на обарско подручје, кад људи није било кућама због одласка y неки војнички поход, па да су га похарали и одвели y плен много њихових жена и деце. Такви односи на границама обична су ствар. Вероватно је исто тако, да је та похара покренула Обре и Словене на освету и на поход чак против Салоне. Том приликом, казује Порфирогенит, послужили су ce они преваром. Запали су y заседу, сачекали смену војног одреда, пресрели га па му људе делом побили а делом заробили, дочепали ce његових одела, оружја и застава и тако, преобучени, кренули према кланцу пред Салоном и на саму Салону. Грађани су помислили да су то њихови војници, који ce, по обичају, пред Ускрс, враћају са смене, па су им отворили капије и пустили их y град. Обри и Словени су онда јурнули међу њих и савладали их лако овако изненађене. Тако су постали, без велике муке, господари не само Салоне, него и целе земље. A кад су видели, прича Порфирогенит даље, како је та земља веома лепа, онда ce они ту и настанише. Овде, нема сумње, има доста приповедачког елемента са познатим мотивима о заузимању градова преваром. Сумњиво је, већ на први поглед и то, што ce заузимање града сматра као да је успело и извршено само једним препадом, док ce зна, како је цео процес продирања Обара и Словена трајао дуже и како је пад Салоне, као и Сирмија и Сингидунума и толиких других градова, био припремљен догађајима. Наиван је и онај део, како им ce после тог освајања Далмација свидела и како су ce, онда, решили да ту остану. Ово све, доиста, компромитује y извесној мери Порфирогенитово казивање и ставља га y област приповедачких мотива; али, ма колико одбијали ову последњу главу, ипак не можемо одбацити све. Народно предање је, по обичају, од једне епизоде направило централни догађај, везало га за најважнији објекат и окитило га накнадним мотивима, али да је y њему апсолутно све нетачно не изгледа вероватно ни пријемљиво.

 

П. Скок претпоставља, држећи ce казивања Порфирогенитова, да y Далмацији и Грчкој имамо две словенске колонизације. Једна би била она завојевачка обарско — словенска, а друга би била српско

 

 

310. J. Modestin, Nastavni vjesnik XXXIV (1925)- 9—14; XXXVI (1928), 288— 296; cfr. P. Skok, Starohrvatska prosvjeta II (1928), 173—174; K. Oštir, Etnolog I (1927), 1 sq.

 

311.C. Jireček: Die Romannen I, 27—28.

 

 

98

 

— хрватска, изведена за време цара Ираклија, и с њим y споразуму. [312] Прва је изведена под обарским именом, a друга под народним. Скок то своје мишљење заснива првенствено на том царевом разликовању имена учесника и сматра, да је прва колонизација била борбена, a друга више мирна, иако ce завршила победом над Обрима. Међутим, то тако строго одвајање не треба узимати сувише буквално. Да су обарски упади на Балканско полуострво y већим размерама били извођени y заједници са словенским етничким масама то је више него сигурно; да је карактер словенских упада био најпре карактера витешког плена и тек временом добио тенденције за настањивање сигурно је исто тако; посигурно да су словенска насеља на Балканском полуострву занављана новим доласцима са оне стране Саве и Дунава. Долазак Хрвата и Срба, треба схватити као природни наставак тих кретања. A да су они од Византије били употребљени, после устанка y Панонији, против обарских господара не само да није за порицање, него је чак потпуно прихватљиво. Само, и та је колонизација била сва y знаку борбе. Обри су свакако упорно бранили своје положаје и подлегли су под навалом Словена јачих бројем и помаганих од Византије.

 

М. Барада за ову другу сеобу даје и нешто ближу хронологију. Он сматра да је Само после своје победе над Францима 630. год. код Вогастицбурга наставио борбу против Обара a за ослобођење Словена. Како није још могао ударити на средиште обарске државе y Панонији, он ce окренуо против периферних делова Паноније и Далмације. Провале Срба и Хрвата према Балкану, падају y време 630—640. год., али оне нису спонтане, не долазе чак ни по жељи Византије, него су то поданици Самови и, како изгледа, од њега упућени. [313] Ово излагање Барадино y погледу Самова учешћа y борбама на југу чиста је претпоставка; a што ce тиче времена борби оно ce прилично поклапа с временом после опсаде Цариграда од 626. године.

 

И за Србе постоји слично приповедањр, Два су брата, казује Порфирогенит, [314] наследила y власти оца; па је један с пола народа кренуо y Византију и дошао, ваљда познатим трагом, све до Солуна. Отуд је остало име једног тамошњег насеља Србљија, τὰ Σέρβλια. После неког времена ти ce Словени упуте натраг, али, прешавши Дунав, предомисле ce и замоле цара, преко београдског заповедника, да им уступи другу земљу за настањивање. Цар им даде ове земље

 

 

312. Р. Skok: Dolazak Slovena па Mediteran, 110—112. С њим ce слаже и М. Barada, Seoba Hrvata i Srba, 9; cfr. B. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 100.

 

313. М. Barada: нав. дело, 12.

 

314. Porfirogenit: нав. дело, 143—144, 148, 152—153. Cfr.

Ивић П.: Српски народ и његов језик. СКЗ. 429, коло LXIV. Београд. 1971, 1—228;

Петровић Н.: О неким специфичностима развитка српске нације y Хабсбуршкој Империји. JIČ, 1—2. Beograd, 1970, str. 41—52;

Радојичић Сп. Ђ.: Име „Србија“ y нашим домаћим изворима средњега века. — Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор IX. Београд, 1929, стр. 199 sq.;

исти: Неколико напомена о постанку српског народа и српске феудалне државе. — Споменица y част новоизабраних чланова САНУ, књ. 30. Београд, 1967, стр. 219—228;

Станојевић С.: Српски национализам y средњем веку. — Из српске прошлости Београд, 1923, стр. 115—117.

 

 

99

 

опустошене од Обара: Рашку, Зету, Неретљанску област, Захумље, Травунију и Конавле. Већ смо поменули словенске походе на Солун; они по свој прилици, чине основу за ово предање. За Србе ce не каже да су ce борли против Обара. Традиција y том погледу не веже ce за њих, и стога је још вероватније да ce надовезивало само на њихово продирање доле до југа. Порфирогенит изрично ставља долазак Срба на Балканско полуострво после доласка Хрвата. По њему би излазило, да су Хрвати савладали Обре, a Срби су само заузели опустеле обарске области, пошто су их ваљда савладани Обри напустили или ce y њима покорили новим господарима.

 

Обарских трагова остало је y балканских Словена приличан број. По речима Порфирогенитовим још је y X столећу могао међу Хрватима да ce препознаје њихов антрополошки тип. По њима читав низ јужнословенских места још и данас носи своје име. У словенским крајевима постоје називи Вовбре y Корушкој, и Обри, Обрје и Обров по разним другим местима; y Далмацији ce помињу четири Обровца и град Обров; y Босанској крајини два Обровца и Обров y Поуњу; y источној Босни налази ce село Обре. У коњичком крају уз Обре налази ce и Обрина. Ha Обре подсећају y околини Бијељине Велика и Мала Обарска. Код Загреба је постојало једно имање звано Обров или Оброва. За манастир Вујан y рудничком крају (Србија), казује ce, да ce раније звао Обрович. У северној Далмацији и y Лици, очувао ce код народа придев обарски: „викати обарски“, ,,шчепати обарски“, каже ce „кад ce хоће да истакне како је нешто учињено јако, снажно.“ [315] Ови су називи одржани, углавном, на подручју од Дрине до Јадранског мора, на територији старе географске Далмације, простирући ce до Неретве. Тих назива источно од Дрине и Неретве или нема или су веома ретки (на Обре подсећа и назив с. Обриње на Косову). Важна је чињеница, y науци већ истакнута, да ce и назив бана и владара који је изнад жупана, јавља y прво време само на том подручју; a назив бана, зна ce, долази од обарско — хунског имена бајан и речи бајан, која је означавала најпре човека имућна, па моћна. [316]

 

Интензивнији словенско — обарски додир и узајамни утицај вршен је, дакле, првобитно y Панонској котлини, a после и на целом подручју до морских обала, од Истре до Неретве; углавном на северозападном делу Балканског полуострва. Што обарских трагова нема и на источном делу y већој мери, да ce објаснити тим, што су ce главна седишта њихове државе налазила више y Панонији него y Дакији.

 

 

315. Cfr. F. Šišić: Poviest Hrvata, 678—680; B. Ћоровић: Историја Југославије Београд, 1933, стр. 14; исти: Хисторија Босне, стр. 101—102; Историја Црне Горе I. Одељак Ј. Ковачевић: Од доласка Словена до краја XII в., стр. 285, са скицом 26. Распоред топонима типа Обар — на магистрали Sirmium — Narona — Epidaurum. Погрешно код A. Погодина, да имена Обара нема y језицима Јужних Словена. Изъ историіи славянскихъ передвиженій. Спб. 1901, 58; cfr. В. Grafenauer: Razmerje med Slovani in Obri do obleganja Carigrada 626) in njegove gospodarsko-družbene podlage. — Zgodovinski časopis sv. 9 (1955).

 

316. Cfr. B. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 102, 112—113.

 

 

100

 

H. Жупанић, који и за Србе мисли да потичу однекуд са средњег Кубана, сматра, да су они, y броју од неколико хиљада, доиста дошли y Српчиште, и то по позиву цареву, као његови савезници против Обара. To y ствари није било насеље, него ратничка дружина; Српчиште, према томе, било би „као једно војничко логориште“. [317] Али је то мишљење неприхватљиво. Ако су Срби, као и Хрвати, позвани од Византије, да ce боре против Обара, шта ће им онда војни логор y Српчишту, y једном крају где Обара није било и одакле би поход против њих представљао читаву експедицију? Српско име y том крају остало је и од неких насељеника, које је тамо довео било поход витешког плена, било намера да ce ту населе; a цар је по етимологији месног имена и по традицији словенских етничких струјања према југу, комбиновао своје излагање о српском насељавању. [318]

 

Обара, како видимо, није било y знатнијем броју y источној половини Балканског полуострва. Ст. Новаковић је упозорио на појаву, да ни Протобугари, пошто су покорили источне Словене, нису могли да дођу y тешњи додир са западнима, ни да ce учврсте на западном делу Балканског полуострва. Он је тој појави придавао велики значај. Налазио је, y суштини, да је Балканско полуострво било, по некој дубљој сили оправданости, подељено y две велике сфере Источног и Западног Римског Царства и да је та подела, и после пада Западног Царства, још увек имала неке иманентне снаге и деловала и на Јужне Словене. [319] У својој студији о „Историјским основама јужнословенског језичног гранања“ отишао је A. Маргуљес још и даље, и налази да би ce могле тумачити разлике између источних и западних Јужних Словена тиме што су ce данашњи Бугари населили на грчком језичком подручју, a Срби и Хрвати на латинском. [320]

 

Међутим, таква схватања нису y науци прихватљива. Не зна ce поуздано који су од Словена сишли из Паноније, a који из Дакије y поједине крајеве Балканског полуострва. Може ce, с много вероватности; претпоставити, да су панонски Словени највећим делом ишли према западу, a дачки према истоку и југу Балканског полуострва; али немамо никакве сигурности за порекло Словена y долини Мораве, Косова и Вардара. У нападима на Солун учествовали су, нпр. „сви Словени“, и дачки и панонски и моравски, вардарски и косовски. Нека одређенија граница између њих тешко да је икад постојала; они су ce, подељени на братства и племена, мешали и додиривали и ту као и y оним подручјима кроз која су прошли. Што су после настала међу тим племенима нова груписања и приближавања, томе су били многи узроци; али, углавном, сви ce они

 

 

317. N. Županić: Bela Srbija. Zagreb, 1922; Etnolog II (1928), str. 26—31.

 

318. Cfr. теорије o досељавању Срба и Хрвата F. Šišić: Poviest Hrvata, str. 236 sq.; D. Gruber: Smještanje Hrvata u novoj postojbini poslije seobe. Hrvatsko kolo V (1909), str. 3—54; L. Hauptman, Rešetarov zbornik. Dubrovnik 1931, str. 17—24.

 

319. Годишњица H. Чупића, књ. XXXII (1913), стр. 1—14.

 

320. Archiv für slav. Philologie XL (1926), str. 197—222.

 

 

101

 

могу свести на нове политичке прилике, и не треба их тумачити као последицу неких старих административно — географских традиција. Да су на развој словенских етничких маса вршили разноврстан утицај конфигурација земљишта, културна средина и етничке разлике y саставу становништва оних крајева y које су словенске етничке масе дошле, разуме ce само по себи; то је, може ce посигурно рећи, заједно узето, једна од основних компонената y образовању и етногенези словенских етничких маса као политичких чинилаца и народа уопште. Не види ce никакав доказ који би говорио за то да је „фикција римске географске организације“, како наводи Новаковић, штитила западне Словене да постану више отпорни него источни; a још мање да би ce могле осетити етничке разлике између Словена који су ce настанили на грчом и оних који су ce населели на латинском језичком подручју. Разлике које настају између једноплемених насеља на подручјима разних језика и њихове цивилизације могу бити само културне и одржавати ce y манифестацијама цивилизаторске активности дотичних језика, a никако y њиховом етничком карактеру. Народи и нације на овим подручјима, формирали су ce тек током времена, y дуготрајном историјском процесу развоја балканских етноса.

 

У словенском продирању на Балканско полуострво није било никаквог система. Они су кренути, с почетка, иницијативом других, Хуна, Протобугара, Обара; сретали су ce после и сами, са разних страна, y разним комбинацијама; ишли су да витешки оплене па да ce врате, али их је било, врло рано, и таквих, који су остајали на новом подручју; ишли су y огромним етничким масама, a понекад и са малим четама; изненађивали су каткад наивношћу, a запањивали понекад свирепошћу и ратним лукавством и вештином војевања. Али је процес, углавном, излазио на то, да ce све више јављала тежња да ce заузму на Балканском полуострву мање — више стална седишта било борбом, било споразумом, или пак и једним и другим. Процес словенске колонизације је убрзала с једне стране анархија и после заузетост Византије на Истоку, a с друге тежак сукоб с Обрима и тежња да ce ослободе њихова јарма.

 

Словенски упади y Византију нису извођени ни војнички подједнако. Много пута, кад су ишли y великом броју, Словени су употребљавали старе римске путеве, с Дунава на Ниш, или низ Вардар до Солуна. Држећи ce y заједници, они су тад имали и неке своје таборе. Више пута, зазирући од византијске војске, они су избегавали да иду путевима и долинама, него су ce држали гора и кланаца. Чинили су то стога, што их тад није могла свуда прогонити војска, која ce y Византији од V столећа, све више састојала од коњаничких одреда. [321] Чак има вести да су словенске чете, имајући и тад свој ред, правиле по потреби неке таборе y горама, на извесним брежуљцима. За Словене ce стога проносио глас код савременика, као нпр.

 

 

321. G. Grosse, Byzantinische Zeitschrift XXII (1913), 102.

 

 

102

 

код Ј. Ефеског, како су прости и како ce „не усуђују изићи ван шума y пределе без дрвета“. У стратешком спису Псевдо Маврикија говори ce, како Словени „воле да ce са својим непријатељима сукобљавају y густину кланаца и на стрмим местима.“ To очевидно долази отуд, што њихови одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да ce боре са редовном војском; овако, y горама, они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито коњаничке, теже маневришу, a и иницијатива за борбу условљена је више од присебности појединаца.

 

За Словенце изнеоje Ф. Рамоуш, да су они долазили y алпијске крајеве с истока од Дунава уз Саву, Драву, Муру и Анижу, служећи ce y великој мери старим римским путевима. И при словенским етничким струјањима према северу искоришћаван је римски пут, као и y осталим крајевима на десној страни Дунава. [322] Очевидно је тако водио пут Словене и y главна места приморја, y Салону и Нарону. Само, пут Словенима на Балканско полуострво спречавале су, ипак, коликогод су могле, византијске војске и посаде; на западу, међутим, y VI столећу још није било организоване државне силе која би ce супроставила словенском надирању. И стога је оно тамо, после повлачења Лангобарда и слома Гепида, ишло линијом најмањег теренског отпора. Хроничари о том продирању немају много непосреднијих података, што може бити разлог да њиховом надирању није ни био увек стављан опасан или упоран отпор. Путем, којим су ишли ти Словени, пролазиле су пре тога више пута масе германских и других ратника, и предели су, врло вероватно, били прилично запустели, a преостало становништво примало је нове етничке струје као неку природну периодику етничких збивања. Запустелошћу предела и проређеношћу становништва може ce објаснити појава, што су Словени тако густо посели тај крај и успели да му даду y релативно кратком времену своје обележје.

 

Ратнички подвизи Словена против Византије не помињу ce никако после 626. године. Ha Истоку, између Дунава и Балкана, Словени y првој половини VII столећа станују y толиком броју, да ce већ тада читава покрајина прозвала Σκλαβινια. Процес колонизације извршен је тамо, изгледа, без крви и тежих сукоба; бар византијски писци нигде не помињу, да је било борбе, кад је успело да ce на том подручју настани седам племена еловенских и да ce ту рашире. [323] И сва је Далмација, исто тако, средином VII столећа, била

 

 

322. Časopis za slov. jezik, književnost in zgodovino II (1920), 100. Cfr. Bezlaj F.: Jezikovne priče slovenske etnogeneze. Eseji o slovenskem jeziku. Ljubljana 1967, str. 73—184; Kos M.: Naselitev Gorenjske v ranem srednjem veku. — Arheol. vestnik, knj. XXI—XXII, Ljubljana 1971, str. 7—15,

 

323. Teofan: нав. дело, 359; Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, стр. 10. Почетком VII столећа пада насељавање словенских етничких скупина y лесковачко подручје. О томе сведочи словенска кућна архитектура, керамика са урезима таласастих линија и гробови с краја VI столећа, нађени ириликом археолошких ископавања Царичина града. — A. Дероко — Сa. Paдојчић: Откопавање Царичина града 1947. год. — Старинар I (1950), стр. 13, 15, 21.

 

 

103

 

већ y словенским рукама. Чак је одношај њених становника с Италијом био већ толико нормализован, да је папа Иван IV, сам пореклом Далматинац, око 642. год. слао свог опата Мортиона с много новаца, да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти. [324] Да су Словени y то доба већ имали упоришта на противној обали следи донекле и отуд, што су 642. год. с великом флотом напали беневедтско кнежевство искрцавши ce близу Сепонта. У борбама с тим Словенима, који су око свог табора били направили вучје jaме, заглавио је y једној од њих сам беневентски владар Ајо, али су Словени мало доцније били y ратном окршају савладани. [325]

 

Од балканских покрајина једино још Моравска долина, главна артерија Византије, беше прилично слободна од Словена. Њихова насеља на том подручју нису, уколико их је уопште било, обраћала на ce већу пажњу, нити с неком акцијом долазила до изражаја. У византијској власти остадоше Наис и источнија Сердика све до IX столећа. Остали делови источног и западног Балкана, до Бара с једне и Балкана с друге стране, изузимајући приморске градове и подручја, беше већ словенска земља. Према томе ce може као сасвим сигурно узети, да је током прве половине VII столећа углавном извршена колонизација Словена на Балканском полуострву.

 

 

324. Fr. Rački: nav. delo, str. 277.

 

325. Павле Ђакон: нав. дело, стр. 170.

[Previous] [Next]

[Back to Index]

f