Етногенеза Јужних Словена

Татомир П. Вукановић

II. ЕПОХА ПЛЕМЕНА И НАРОДА

 

1. Словени са Протобугарима и формирање бугарског народа  105

 

2. Франачка етничка струјања на Балканско полуострво и њихов утицај на етногенезу Јужних Словена (Словенце, Хрвате, Србе, Бугаре, Македонске Словене)  118

 

3. Географски аутохтони насеобински лик Балканског полуострва у континуитету и генези словенских насеља  125

 

4. Континуитет старобалканске ономастике у оронимији Јужних Словена  142

1. Трагови илирске ономастике  142

2. Трагови трачке ономастике  143

3. Трагови хеленистичке ономастике  143

4. Трагови келтске ономастике  144

5. Трагови римске ономастике  144

6. Трагови старословенске ономастике  147

а) Трагови словенске митологије у топонимији  148

 

5. Улога хришћанства у континуитету византијске и римске културе и генези у Јужних Словена  149

1. Хришћанско — грчка ономастика у Јужних Словена  171

 

6. Улога ислама у континуитету источњачке културе у Јужних Словена  173

 

7. Генеза антрополошке компоненте савремених јужнословенских народа  175

1. Деформисање лубање као реликат трачког обичаја у навикама Јужних Словена  176

2. Трачко — илирски обичај тетовирања у континуитету у Јужних Словена  178

 

8. Елементи старобалканске културе у генези материјалне културе Јужних Словена  178

1. Зграде за становање  179

Буње (чемери, пољарице)  —  Кућа

2. Оруђа, алатљике и посуде  181

Бритва  —  „Дачанка" преслица (кудеља)  —  Двојна посуда  —  Кепчија (дрвна чаша)  —  Рало

3. Одећа, обућа и накит  186

Мушка ношња власинских сељака на југу Србије, као континуитет трачко — дарданске мушке ношње  —  Гуња  —  Ношење оружја  —  Прегача  —  Женска марама  —  Женска повезача — бинде  —  Жгун или џублета  —  Истицање бедара у начину одевања  —  Рубина — рубача  —  Докољене, докољенице или поткољенице  —  Кацига старохрватских ратника  —  Клашнене узане чакшире  —  Женско одевање у Босни и Херцеговини  —  Летња мушка народна ношња  —  Хитон или кошуља  —  Кабаница или џока  —  Фустан  —  Плитка мушка капа  —  Плитка женска капа  —  Шешир са ободом  —  Појас  —  Средњовековна ношња хрватских племића  —  Струка  —  Црвена кабаница са кукуљицом  —  Опанци  —  Накит  —  Копче за појас  —  Украсна пуца

 

4. Лончарство (грнчарство)  204

 

5. Риболов  204

 

6. Улога старобалканских орнамената у континуитету културне баштине Јужних Словена  205

Меандар  —  Крин  —  Крст  —  Полумесец  —  Свастика  —  Спирала  —  Трокут  —  Цик — цак липије

 

7. Улога Дарданаца, Илира и Трачана у музичкој култури Јужних Словена и Муслимана  211

 

8. Континуитет друштвено — предрасудних обичаја и веровања балканских старинаца у менталитету Јужних Словена  213

Ритуалне маске  —  Посмртни обичаји и веровања  —  Коледе  —  Култ змије  —  Жртвовање јарца нумену извора  —  Крст у пољу  —  Курбан плодности  —  Трачки коњаник — континуирана појава у Јужних Словена

 

 

1. СЛОВЕНИ СА ПРОТОБУГАРИМА И ФОРМИРАЊЕ БУГАРСКОГ НАРОДА

 

У доба општих кретања народа, племена и етничких скупина y Европи и Азији током VI столећа по н.е., настају и већа кретања међу Протобугарима. Кубратова држава, „велика Бугарска“, око Меотског језера, није била дугог века после његове смрти, 642. год. Византијска хроника бележи причу, како ce пет Кубратових синова наскоро поделило, раскидајући при том, не територију наслеђа, колико њено становништво. У очевини је стајао најстарији син, Бајан (или Ватбајан) и брат му Котраг, који је само прешао реку Танаис. Друга два брата, кренута из постојбине, доспеше са својим народом један под аварску власт y Панонију, a други y Италију до Равене. Овде је, вероватно, помешана y причању и традиција ранијих догађjaja, о којима су очуване вести код западног хроничара Фредегара. Најважније је држање трећег брата Истериха или Аспаруха. Прешавши Дњепар и Дњестар, он је са својим етничким скупинама, хордама и племенима, дошао y Добручу, y крај звани Угао — ὅγλος — који образује дунавска делта. [326] Ha том подручју, око данашњег Николицела, y Певки, помиње Протобугаре и јерменски географ VII столећа. Ту су ce Протобугари одмах утврдили, и то углавном на све стране, Стара легенда каже, да Исперих „създаде и великъ президъ отъ Дунава до морето“. Трагова од тих утврђења, који су, несумњиво, искоришћавали и старе римске утврде, одржало ce делимично све до данашњих дана. [327] У једном старом домаћем летопису, очуваном y визији пророка Исаије, насталом на почетку друге половине

 

 

326. Нићифор реч угао сматра као бугарску, ὀγλον ιή σφῶν καλουμενον φωνή док она можда потиче од словенских насељеника (Ѫгълъ). Бугари изводе реч из турског агълъ, агла, ὅγλος, што би значило „ограђено, тврдо место“. — Г. Баласчев. Бѣлѣшки върху веществената култура на старобългарското ханство. София, 1902, 20.; B. Н. Златарски: нав. дело, 131—133.

 

327. К. Шкорпилъ: Пограниченъ българ. окопъ между р. Дунавъ и Черно Море. — Сборникъ въ честъ на B. Н. Златарски. София, 1925, 543—553. Cfr. Ив. Дуйчев: Славяни и Пръвобългари. — Известия на Института за българска история, 1—2. София 1951.

 

 

106

 

XI столећа, казује ce, како је „трећи део“ Кумана или Протобугара, населио „землю Карвоунскоую“, отъ Доунава до море.“ [328] Ta земља, Салвона, Καρβουνα то је подручје Балчика и зове ce тако до XIII столећа. Јасно је, да на тако ограниченом подручју број досељеника није могао бити велик и да је једва износио коју деситну хиљада. Али, читава та прича има језгро y овом. Хазари, турски народ сродан Протобугарима и Куманима, кренуо је био према западу и наишао на Протобугаре. Ослабели услед деоба, наводе Византинци, Протобугари су пристали да плаћају данак новим завојевачима и да им признају врховну власт. Јерменски географ казује, међутим, вероватније, да је тај налет Хазара изазвао комадање и померање Протобугара према југозападу, a то је онда, посредно, довело до образовања бугарског народа на Балканском полуострву. Протобугари су потиснули или подвластили на том терену аварске, a можда и словенске старије становнике и зауставили ce на том месту као стратешки врло подесном да га штити од нових навала. [329]

 

У то доба пада и покрет Грка под Аварима. Димитријева легенда казује, како је један заслуежни део Грка успео да очува свој народни понос и да код своје деце изазове чежњу за отаџбину и ослобођењем. Искоришћавајући борбе Авара они ce одметну од њих и после неколико борби успевају да ce отргну и крену кућама. Ha путу y Солун ти Грци наилазе на словенско племе Друговиће и присиљавају га, да их исхрањује. [330]

 

Нопкон, 664. год. y општем покрету Сарацена (Арапи) y Малој Азији, учествују и Словени. Наиме, једна знатна група Словена, 5000 на броју, придружује им ce, коју Арапи насељавају y Сирији код Апамеје y Селеквоболу. Толики број Словена y Азији, y тако далекој области од њихових главних праваца миграционих кретања, најбољи је доказ, како је y VII столећу морало бити њима преплављено читаво Балканско полуострво. Њихова прва насеља тамо датирају вероватно још од оних времена, кад су словенске чете на својим лађама допирале чак до Крита и кад им је, како каже Димитријева легенда, успело на почетку VII столећа да несметано пустоше не само европске делове Византије, него и један део Азије. Друга насеља потичу од војника најамника, који су као федерати служили y византијској војсци. Очуван је и један споменик такве словенске војничке организације y Византији, један печат из 650. године. [331] Шта је покренуло Словене y Азији да ce придруже Сараценима, није познато,

 

 

328. Издао Љ. Стојановић, Споменик САН III, Београд, 1890, 190—193; cfr. С. Jireček: Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer. Wien, 1897, 86—92.

 

329. Teofan: нав. дело, 357—359; Nićifor, 33—34; Јерменски географ, Ананија Ширакаци, Журналъ Минист. народ. просвѣщенія (1883), март, стр. 26.

 

330. Cfr. Н. Gelzer: Die Genesis, 47—49; Ст. Станојевић: Византија и Срби II, 215, његово датирање је са 649. год.

 

331. В. A. Панченко, Извѣстія Рус. арх. института въ Константинополѣ VIII (1902), 15 sq.; G. Schumberger, Byzantinische Zeitschrift XII (1903), 277.

 

 

107

 

али можемо претпостављати, да је то била њихова освета за поступак Византије према њиховим саплеменицима неколике године пре тога.

 

За време тих етничких покрета Сарацена y Азији и Европи, беху ce осмелили и Протобугари и почеше да струје из својег краја, да насрећу на византијске градове и да врше витешки плен на другој обали Дунава. Мало по мало, они ступају из успеха y успех и пређоше наскоро Дунав. У плодном подручју око Варне образује ce врло брзо јака њихова колонија с Аспарухом заједно и одатле почиње протобугарско гранање на запад и југ. Сама престоница нове државе налазила ce y Плиски, Плискови, и била је добро утврђена. Словенска племена и етничке скупине, који су ce били сместили y том крају, нису могли да одоле новим освајачима и признаше њихову врховну власт. Протобугари их, вели један грчки извор, кренуше са досадашњих насеља и померише знатно према западу и југу као неку врсту својих предстража. Војнички боље опремљени, наишавши као организована целина и понесени успехом, Протобугари су лако савладали разасута словенска племена и етничке скупине и натурили им своју власт. Бројем несумњиво мањи и слабији, они су као елеменат силе, слично као Варјази y Русији, улили страх и поштовање покореним Словенима. Али да њихов поступак није био одвише суров и свакако не онакав, какав је био поступак Авара, произилази донекле одатле, што ce код Словена не јављају, иза првог препада, покушаји за ослобођење и што ce доста брзо врши међу њима процес узајамног етничког стапања. Њих је ујединила заједничка акција против Византинаца и потреба да ce афирмирају на заузетом подручју. Како малобројни Протобугари нису смели да приме борбу и са Грцима и са Словенима, они су, вероватно, дружили са овим другима као мање опасним и помагали их y борбама и одбрани. Словени су, са своје стране, могли донекле бити задовољни тим, што су добили савезника чврсте руке, који, после првих етничких кретања и поремећаја, није угрожавао њихова насеља; a по својој доста пасивној природи, нису реаговали на то, што је врховна власт допала Протобугарима, и што су они својом организацијом и именом дали карактер новој држави.

 

За Старе Словене је веома карактеристична појава: прву њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију стварају међу њима на југу Протобугари, a на истоку Варјази. Словенске непосредне иницијативе за то y древно доба није било, нити им ce иједан покушај дотле дао одржати.

 

Поставља ce питање, шта је нагнало Византију, да после тог првог неуспеха не само остане пасивна према Протобугарима, односно Бугарима, као што је, нпр. била са Словенима, него да, шта више, призна њихову државну творевину. Ромејска војска имала је и тежих и несумњивијих пораза, него што је био онај на Дунаву, па је ипак настављала борбе и није упуштала непријатеља без новог отпора на своје подручје и нарочито није узимала обавеза ту према њему. Овога пута о новим борбама нема помена. Напротив, византијски

 

 

108

 

писци помињу да су Бугари, утврдивши ce на новом подручју, почели да врше нападаје на византијска села и градове, и то изгледа не толико y намери да их пљачкају, колико да их покоре. Присиљена тим, Византија је морала с Бугарима ући y преговоре и склопити доста понижавајући мир са њима. Моћна Византијска Царевина, примила је азијатске дошљаке и признала их, заједно с њиховом новом државом, обавезавши ce и на плаћање извесног годишњег прилога. [332] Тако је брзо и без много напора оформљен на Балканском полуострву бугарски народ, који је истодобно основао државну творевину и почео своју жилаву и истрајну активност.

 

Истурени на границе према Аварима и Византинцима Словени су живели y својим етничким масама одвојено од Бугара и разликовали ce од њих толико, да то примећују и туђи људи. Писац Димитријеве легенде обележава посебно језик словенски, a посебно бугарски. Монголског типа, са турбанима и широким шалварама, окићени коњским реповима y војној формацији, углавном коњаници и месоједи, они су својом спољашношћу и првом сликом одударали од словенских житеља и показивали видно два разна порекла, две различите етничке припадности. И y државној организацији иста је ствар. Ha једној страни је каган, хан, као врховни поглавар државе, са својим кафканом као нижим племством, бољарима и багаинима, a на другој страни словенска племена и етничке скупине са својим поглавицама. Требало је готово пуна два столећа, да ce та етничка група дошљака, утицајем суседне, нарочито хришћанске цивилизације и крвним мешањем са Словенима и заједничким народним и државним животом, изједначи бар толико са етничком масом свог становништва, да проговори његовим језиком и добије неке основе извесне заједничке културе. Несумњиво је да тај етнички процес не би ишао ни y два столећа с приметнијим резултатима, да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азијских племена, нарочито y заједничком ропству под Аварима, и да ти етнички мелези, нису вршили свој утицај y обе групе. Уосталом, тај процес, као и сва етничка мешања и стапања уопште, трајао је врло дуго и после та два столећа и до данас је очувао непрепорне антрополошке представнике обадва типа y физичком, као и извесне особине y етнопсихичком типу тих етничких припадности.

 

Напокон, словенски народ ce брзо раширио на Балканском полуострву, сежући на југ преко целе Егејске Македоније. Њима је нарочито било стало да задобију Солун, [333] где су, ради освете за свог изгубљеног кнеза Првуда, већ три године спречавали довоз хране за тај град и становништво му излагали најтежим мукама, нагонећи га на предају. [334] Византија ce стога не задовољава тим, да међусобно завађене Словене потуче, него одлучује, да безусловно ослаби њихов тамошњи број; Без обзира, нека силом, a нека милом, она многа

 

 

332. Nićifor: нав. дело, 34—35; Teofan, нав. дело, 359.

 

333. P. N. Papageorgiu: Un étid de l’empereur Justinien II. Leipzig, 1900.

 

334. Димитријева легенда, нав. дело, 148 sq.

 

 

109

 

словенска насеља расели са тих места и преведе их y Малу Азију, y Опсикиј, где су joj била мање опасна. Број тих пресељеника био је велики, јер грчки извори наводе, да је византијски цар Јустинијан од њих саставио једну војску од 30.000 људи и поставио joj на чело неког Небула, вероватно човека бугарског порекла. [335]

 

Углед Бугара на Балканском полуострву, растао је све више и више, a нарочито према Словенима, и то y таквој мери, какве није памтио Балкан од словенских досељавања и њихове етничке симбиозе са Обрима; a њихова фактичка снага, услед придруживања Словена и слабљења Византије, ојачала је толико, да је без устручавања могла да ce понесе на ратном пољу с Ромејима.

 

У то време Словени су активни и на западу. Ha фурландском подручју њихове чете, које су биле с почетка најамљиване за новац, [336] узимају маха и плене стоку, нарочито овце. Форојулијски кнез Фердулф подузима против њих акцију и напада их на једној главици, где су ce они били учврстили. Изазван, како ce прича, домаћом свађом, он је насрнуо на Словене не удешавајући стратешки напад, него јуришући на њих најпречим, али и најтежим путем. Одбрана Словена била је лака. Борили су ce против њих више камењем и секрирама, него оружјем, и однели су победу „не снагом, него случајем“. С тугом бележи П. Ђакон, да ту изгибе „све племство форојулијско“ заједно савођом Фердулфом.

 

Након тога, настаје жива акција Сарацена и y Азији и y Европи. За све то време, о балканским Словенима, па ни о Бугарима, нема никаквих помена y византијских писаца. Заузети својим сређивањем на новом подручју, несметани од Византије, која ce помирила с њиховом узурпацијом, a ради пречих послова била немоћна или чак без воље, да их узнемирује, они су ce угнездили на Балканском полуострву и почели да воде живот сличан оном y старој постојбини. Код Бугара, после смрти Тервелове (719), послови иду, исто тако, мирно и све до смрти цара Лава, кад и код њих случајно умире владар Севар, задњи од Аспарухових потомака, они ни једном приликом не улазе y акције, које би реметиле балкански мир. Једна вест, очувана y каснијем словенском преводу, помиње y време цара Лава (свакако око 735 — 737.) једног словенског кнеза, Пребуда, позната иначе из Димитријеве легенде, као узрочника већег устанка Словена око Солуна. Пребуд је био кнез Ригхина. Осумњичен да спрема навалу на Солун, би везан и одведен y Цариград. Чувши за то Словени и с Ригхина и око Струме заузеше ce за њ, заједно с неким Солунцима, и израдише код цара не ослобођење, него само скидање окова. Пребуд, поставши полуслободан, улучи прилику и побегне, али би ухваћен и после новог покушаја бекства убијен. Ha

 

 

335. Бугарско име Исбул Νέβουλος — Νεβοῦλος — Ἠβοῦλος — Ἤσβούλος — cfr. B. H. Златарски: нав. дело, 161.

 

336. Павле Ђакон: нав. дело, 172—173. За Фердуфла ce каже: „Qui dum victoriae landem de Sclavis habere cupiit, magna sibi et Foro iulanis detrimenta invexit. Jlis praemia quibusdam Sclavis dedit, ut exercitum Sclavorum in eandem provinciam sua adhortatione inmitterent.“

 

 

110

 

глас о његовој смрти словенска племена Струмљана, Ригхина и Сагудата, после и Друговића — као што смо поменули — опседоше Солун и држаху га тако опседнута готово две године, прекинувши му све везе на суху и сав довоз хране морем. Иако је град силно патио од глади он ce упорно и храбро бранио, док није стигла византијска помоћ и потиснула нападаче. Словенско племе Велегезити су том приликом остали верни уз Ромеје снабдевајући их храном.

 

Услед страховите куге и помора y другој половини VIII столећа, о чему византијски извори дају језуве слике, беху опустели не само густо насељени и прљави главни град, него и многе области y унутрашњости. Да попуни празнине поузданим етничким елементом византијски цар даде преселити y престоницу грчко становништво из унутрашњости и са острва, a y опустела и расељена подручја по Тракији, даде довести своје поданике Сиријце и Јермене, који су ce временом y знатној мери пословенили, претапајући ce y бугарски етнос. Значи, y етногенези Бугара има извесног удела и сиријски и јерменски етнос. Овај византијски потез присилне миграције Сиријаца и Јермена имао је политички карактер и био је сасвим јасан. Престоница не може дозволити, да су на њеном домаку Словени и Бугари, чије су симпатије према Византији мало сигурне и који имају своју државу. Ta туђа колонизација на Балканском полуострву изазва подозрење код Бугара, тим више, што је с колонизацијом ишла и оправка градова. Њихов владар Кормисош, из нове династиje Вокила, посла стога поруке y Цариград тражећи обавештења и извршавање ранијег уговора. Византија, спремна да ради Цариграда и учвршћивања његове концентрационе снаге прими борбу, одби посланство и тим изазива доста дуго и пуно криза и ратовање, које је с прекидима трајало око двадесет година. Бугари упадоше одмах y Тракију, 755. год., и допреше до Дугот зида, али их одатле Византија сузби са много њихових губитака. Цар Константин је видео добро, да је нова борба неизбежна. Не желећи оставити Бугарима иницијативу за напад, он 756. год. крену против њих јаку експедицију и са мора и са суха. Велика флота од 500 лађа стежи из Црног мора y Дунав и нанесе Бугарима велику штету, a копнена војска разби их код Маркела. Нови кан Винех понуди после тога мир и таоце. Задовољан успехом цар пристаде и остави тако на пола довршено дело. Бугари, наиме, почеше да ce спремају за нови отпор. Врло је вероватно, да су били почели бунити и Словене y Македонији, да би с њима заједно имали више изгледа на успех, јер једна кратка византијска вест бележи, да је Константин око 758. заратио на њих, па неке заробио, a неке покорио. Једна истодобна диверзија против Бугара није имала успеха. [337] У кланцу код Бергаве била је византијска војска тако потучена, да је уз многе друге угледне људе погинуо и сам трачки стратиг.

 

 

337. Nićifor: нав дело, 66—67; Teofan: нав. дело, 429—430.

 

 

111

 

У то време говори ce о једној великој сеоби „словенских племена“ — Σκλαβηνῶν γένη — која „бежећи из своје земље пређоше Евксеин“, па ce, с царевом дозволом, населише y Малој Азији око реке Артанаса. Број им ce рачуна на 208.000 душа. Ta ce сеоба доводи y везу са превратом y Бугарској, пошто ce y новом владару гледао човек, који не мења само дотадашњу династију, него и њен поредак. Међутим, свакако да је ова сеоба дошла после пораза код Анхијала, кад је било очевидно да су узалуд имали губитке и кад су ствари y Бугарској почеле да иду на горе због унутрашњих кавги. Због овог пораза код Анхијала Талец је био убијен заједно с људима његова преврата, а на престо је враћен Кормисошев зет Сабин или Савин (764. год.). Његово име, нимало бугарско по облику, које ce не налази ни y домаћем списку бугарских владара, изазвало је претпоставку, да је то неки не Бугарин, човек хришћанског имена и културе, можда чак неки словенски поглавица. [338] Иза тога, следе извесне нагле промене на врховима бугарске државе, те и побуне y народу. Изгледа да је једна од њих носила и карактер борбе против великаша, бива да је имала сталешки, класни карактер. Јер за једног од њих изрично ce вели, да је погинуо на бегу од својих слуга. Византија је, наравно, искористила тај метеж, упала је y небрањену и пометену земљу, допрла све до Тунџе, па ce онда вратила с нимало јуначког похода 765. године.

 

Карактеристично је, да тада поред Арапа гусаре архипелагом и Словени и да је Византија 768. год., морала да откупљује од њих становнике острва Имбра, Тенеда и Самотраке, давши за 2500 робова, на име откупа свилене хаљине.

 

Бугарски нови владар Телериг, који је успео да дође до власти и угледа иза оних превратних криза, видевши земљу настрадалу од толиких покоља и пустошења и прилично опустелу услед нове велике сеобе Словена, долази на мисао, да почне колонизацију земље. Помишљао је y првом реду на суседна словенска племена Брзита и већ је почео да шаље људе, да преговарају с њима или чак да их силом покоре и преселе. Међутим, овога пута до те колонизације није дошло. [339]

 

Да једним снажним ударом сруши бугарске Словене, на чијем ce челу налазио прослављени ратник Крум, Византија 811. године предузе поход против Бугара. Но, Бугари однесоше јуначку победу, уништише главну византијску војску, убише самог цара Никифора. Одсечену главу Никифорову Крум је набио на колац и с поносом је показивао „народима који су му долазили“. После је очистио лубању, украсио је сребром, по скитском и лангобардском обичају, и онда је пружао словенским поглавицама, да пију из ње. Требало је тако, пред њиховим очима, најнепосреднијим примером показати, колико је посрнула слава и снага Византије и цариградског императора и да су Словени ти, којима припада будућност. Потом, 13. јула

 

 

338. Cfr. В. Н. Златарски: нав. дело, 76.

 

339. Nićifor: нав. дело, 76.

 

 

112

 

813. год. Бугари су однели још једну победу над Византинцима, те ce тако стали нагло ширити преко Балканског полуострва. [340]

 

Победивши тако силно и другу византијску војску и срушивши и другог цариградског императора, Бугари, на челу са Крумом „Новим Сенахеримом“, одлуче да нападну и саму престоницу. Њима ce сад чинило, да су и сувише прецењивали снагу тог великог Царства, и да им неће требати превише великог напора и жртава, па да докрајче борбу, коју су с тако повољним условима и изгледима досад водили. Стога, бугарска војска подељена y два дела, од којих један опседа Адријанопољ, a друга полази y Цариград, да га узме при општој пометњи, која је, по њихову мишљењу, још трајала y њему. У другој половини јула беху стигли под цариградске зидине са великом војском пешака и коњаника. Ту су принели жртве својим божанствима, a Крум је, према прастаром обичају, потопио ноге y море код Златних врата, опрао ce са свих страна, покропио све војнике који су га поздрављали и онда отишао међу своје наложнице које су славиле његова дела. Тако је почела опсада града. Бугари су од Византинаца тражили, као услов, да ce њихов цар повуче, пристанак за врло важан симболички акт: да забоде своје копље y Златна врата; другим речима, да обележи своје право на њих. Друга је алтернатива била, да му ce даде велика сума злата и одела и неколико изабраних девојака. Цар је то одбио. Бугари, који су поход против Цариграда сматрали много лакшим и престоничку снагу ценили по њеним четама из задњих борби, били су не мало изненађени и отпором који им је дат и брзим смиривањем унутрашњих криза и снагом бедема, који им је требало освојити. Они стога нуде мир желећи да ce не врате бар без неких успеха. Ромеји тобоже присташе и уговарају састанак под условом, да обе владалачке стране дођу без оружја. Ha самом састанку они су били удесили да мучки убију, Крума и тако обезглаве Бугаре, и доиста су то и покушали, али је опрезни Бугарин скочио на увек спремна коња и једва жив и ако рањен побегао. Син његов, који је био с њим заједно, би жив ухваћен, a од остале малобројне пратње неки су убијени, a неки заробљени. Бесни ради тог подлог вероломства Бугари плене, руше и пале цариградску околину, све цркве, куће, утврђења и градска предграђа, и то y врло широком опсегу од Влахерна и Златних врата, па од Силиврије до Родоста и Апроса. У планини Гану (данас Текирдег), наишли су на велике збегове трачких Грка, па су један део побили, a други, жене и децу, отерали y Бугарску. Допрли су све до према Абиду, увек y беснилу освете, a одатле су ce Марицом вратил натраг, рушећи уз пут све утврде. Зауставили су ce код Адријанопоља, који је изморен опсадом једва одолевао, a после напада ових придошлих чета најзад и пао. Велик део становништва, на 10.000 душа, осим жена, допао је бугарског ропства и био пресељен y њихову земљу, с оне стране Дунава и око њега. Међу заробљеницима било је врло угледног света,

 

 

340. Teofan: нав. дело, 496—502; B. Н. Златарски: нав. дело, 268—269; Bury: нав. дело, 30—352.

 

 

113

 

1. Напад императора Никифора на Бугарску и његово заробљавање од стране Бугара. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 50).

 

2. Гозба цара Симеона y Цариграду и напад Бугара на Ромејие. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 60).

 

 

114

 

као митрополит и родитељи будућег цара Василија Македонца. Њехова насеља густа и велика добивају назив Македоније и тако ce појам јужне провинције од тог времена почиње да шири и постаје доцније ознака за велик део земље од Дунава до Солуна.

 

У јесен исте године Бугари су поновили своје нападаје не давши Ромејима да одахну. Они су, по причању једног савременика, послали y византијско подручје велику војску од 30.000 људи, „сви y железу“, која је без отпора продирала према Аркадиопољу и даље. Иза реке Ергине наишли су на један велики збег људи, жена и деце, на 50.000 душа, и заробили су га заједно са силним пленом ћилима, покривача, одела и других ствари, уз мноштво стоке. Из Цариграда није стигла никаква помоћ или експедиција да то спречи и Бугари су несметано преносили заплењено благо, иако су им од јесењских киша набујале реке задавале и доста бриге и много незгода за прелаз. Бугари су, заједно са поглавицом Крумом, на основу свега тога добили уверење, да их ce Византинци боје и да им за отворену борбу нису дорасли. Намера да узму Цариград, била је сад још јача него пре, јер они су, поучени искуством, увидели да је била слаба страна њихова подхвата и могли су веровати, да би с добром предходном спремом посао други пут имао већег изгледа на успех. У Цариграду су доиста стизале вести, како ce Бугари озбиљно спремају и y своју војску окупљају и Аваре и „све Словене“ — Πάδας τὰς Σκλανἵας — и како, поред тога удешавају разноврсна оруђа, средства и справе за опсаду, ванредно велике куле, и корњаче и балисте и високе лествице, и справе за бацање ватре и камења и „основе“ и много друго потребно за узимање једног тврдог и добро брањеног града. [341] Није ce крило, да је све то одређено за Цариград. Бугари су за ту сврху били спремни и 5000 железом окованих кола и 10.000 волова и показивали свом том спремом, да им је одлука чврства и дуго ношена. Кад ce дознало за то, y Цариграду наста разумљива забринутост, али, као и увек кад је било y питању срце Царевине, одлучна воља да ce брани под сваку цену. Одмах је почето, да ce испред Влахерна подиже други зид и копа широк ендек, да би приступ до града био тежи и непријатељ што даље. Али, изненада је смрт задесила Крума, и Византинци су о томе ширили легендарне вести, како је то дошло као последица ранијег његовог пораза под Цариградом и злодела која је починио после тога над Ромејима.

 

Смрт Крума, веома јаке и одлучне личности, значила је за Бугарску ипак мањи губитак, него што би то изгледало по првом утиску иза његова нестанка. Његова вредност остала је афирмирана државном творевином, којој је дао и спољашњи углед и непрепорну снагу и опсежне границе и чак, изгледа, и извесну унутрашњу систематску консолидацију. Земља је, после његове смрти, имала потреса, али је творевина била ипак толико јака, да је могла да их издржи

 

 

341. Веродостојније код B. Н. Златарски: нав. дело, 279—282, 425—432, него кон Bury: нав. дело, 358—359.

 

 

115

 

3. Светковина кана Крума после победе над императором Никифором. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 51).

 

4. Византијски император Лaв V гони кана Крума. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 54).

 

 

без велика уштрба и да још y току тога столећа, поред свих обрта, добије част и снагу једне праве државне творевине.

 

У то доба Византинци су y једном ратничком пљачкашком походу нанели огромне штете Бугарима. Свирепо су беснели против њихове деце, убијајући их о стене и ледину, док су одрасле, с богатим пленом, повели y ропство. [342] Ради освете, Бугари су немилосрдно поступили с грчким пресељеницима и заробљеницима из ранијих борби. Међу самим Бугарима било је, уз то, крвавих обрачунавања и то је још више дражило успламтеле страсти, али истодобно умањивало и њихову отпорну снагу. Конац свега било је, да ce с обе стране тражио неки начин за споразум, и да је најзад, почетком 815. год. дошло

 

 

342. Cfr. B. Н. Златарски: нав. дело, 429—430.

 

 

116

 

до мира. Византија је требала дужи рок, да ce прибере после задњих криза, a Бугарска је заморена борбама требала нешто више предаха. Мир је стога склопљен на дуг рок од тридесет година. Граница, по том миру, беше међу обе земље од Девелта по старој линији екезијској до горњег тока Чобан — Азмака, a одатле право према југу међу Тунџом и Чобан Азмаком, па преко Тунџе на запад јужно од Каваклије, између Агатонике и Балзена, до Марице и одатле до данашње Узунђове и вероватно до неког врха y предгорју источне Родопе. Византија је, по том, уступила Бугарској један део своје територије, пловдивску област, и тим са своје стране дала видну жртву за мир. Други је услов био, да Бугари врате све тешко намучене грчке заробљенике, a да Византија врати њима Словене, који су на границама Бугарске били заробљени као тамошњи становници и оне са Црноморског приморја, који нису били бугарски поданици. Мир је свечано завршен y Цариграду обостраном заклетвом и то, да би био сигурнији, Византинци су ce клели на бугарски, a Бугари на грчки начин. Византијски цар је, казује један тим „богохулним" императоровим делом узбуђени Грк, том приликом поливао земљу водом из чаше, својеручно обртао коњска седла, хватао тројне ремике и подизао их са земље y вис, док су ce Бугари клели на хришћанске „свете символе“, тј. на крст и еванђеље. Један други писац наводи, да је истом приликом употребљен и један код неких других азијских народа познати обичај, да ce клетва утврђивала расецаљем пса. [343]

 

У Византији је иза тога следио низ смењивања царева и разних убистава на двору, по принципу феудалне грабежи престола. Ta убиства и смењивања царева, као и лаки долазак других на њихово место, изазва и друге да покушају срећу и то поново поколеба једва некако створени ред y Царевини. Од раније ce спремао, a сад је директно букнуо устанак једног војног заповедника y Малој Азији, неког Томе, човека вероватно словенског порекла. [344] Његов устанак био је један од најопаснијих. Он је први од византијских представника ступио y савез с Арапима, као најачим противницима Царства, и помоћу њих почео борбу с царем. Он ce, даље, јавио као заштитник култа икона и он је, најзад, свом покрету дао извесну социјалну, a вероватно као Словен и народну боју. Да задобије етничку масу за себе он joj је обећавао знатне измене дотадашњег стања, иза чега наста револт робова против господара и војника против заповедника. Најзад, да смутња буде потпунија он ce огласио за Иренина сина Костантина и тако, као на неки законит начин, истицао своје право на престо. У првим борбама, помаган од Арапа, Тома је имао успеха, био чак y Антиохији крунисан, развио делатност и y самој Тракији, где је нашао одзива нарочито код Словена око Солуна, придобио већи

 

 

343. В. Н. Златарски: нав. дело, 299—304, 432—441. Други навод о клетви са псом, забележен код Теофанова настављача (нав. дело, стр. 31), Златарски не прихвата, из сентименталних разлога.

 

344. Theoph. Continnatus, стр. 50; cfr. J. Bury, Byzantinische Zeitschrift I, стр. 55—60.

 

 

117

 

5. Император Михаило II разбија војску Томе Словена (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 55).

 

6. Атентат на имепратора Лава VI и напад Мађара. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 59).

 

 

део флоте и најзад успео да ce с великом војском и бродовљем појави пред самим Цариградом. Од децембра 821, с једним прекидом, трајала је Томина опсада све до пролећа 823, и његове борбе с царем, y којима му је потпуно настрадала сва флота, али ce добро држала копнена војска. Тад ce као помоћник Царевине јављају Бугари. Вероватна је, истина очувана y једном каснијем извору али грчка вест, да је цар Михајло позвао Бугаре, да помогну, не могући сам да доведе до коначног решења. Бугари с Омортагом продрли су брзо до обала Мраморног мора и задржали ce на равници Кидоктосу источно од Хиераклеје. У опасности, да не дође међу две противничке војске,

 

 

118

 

Тома ce повлачи испред Цариграда и иде против Омортага и y борби с њима бива потучен. Задовољни победом, која је донела обрт ствари, и добивеним пленом Бугари ce на то повлаче, a Тома, y планинама, збира разбијену војску и спрема нове нападе. Али изморена трогодишњом борбом и већ тучена његова војска нема потребне јачине и подлеже већ y првом сукобу. Тома ce спасава y Аркадијопољу и организује ту храбру и енергичну одбрану, али глад опсађене вароши, y којој ce подносила највећа невоља, строгост Томина и безизгледност борбе, огорчава грађане и они, после пет месеци, вежу упорног претендента и предају га Михајлу, који га средином октобра 823. год. кажњава суровом смрћу. [345]

 

 

2. ФРАНАЧКА ЕТНИЧКА СТРУЈАЊА HA БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО И ЊИХОВ УТИЦАЈ HA ЕТНОГЕНЕЗУ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

(СЛОВЕНЦЕ, ХРВАТЕ, СРВЕ, БУГАРЕ, МАКЕДОНСКЕ СЛОВЕНЕ)

 

Од почетка VIII столећа развила ce нагло франачка држава, чија историја, y ствари почиње да бива историја Запада. [346] У експанзивном франачком струјању на исток долази до сукоба, поред осталог, између Хрвата y Либурнији и Далмацији и Франака. Франачки походи нису ишли само преко Словенаца, него и преко читава подручја хрватске територије. Од тог подручја образоване су две велике пограничне управне области „грофовије“. Граница између њих повучена је према границама црквених области, салцбуршке и аквилејске, углавном, током реке Драве. Ha чело тих покрајина, временом дошли су Баварци. [347]

 

У унутрашњности Балканског полуострва, слободољубива словенска племена 783. год. дижу устанак против Византије. Особито ce устанак распростро y Македонији, обухватајући и Егејску Македонију и ширећи ce и y Грчкој, све до Пелопонеза. Овај устанак је угушила Византија, чију је војску предводио патриције Ставракије, истакнути пријатељ византијског двора. „Он их све покори и учини харачарима Царства", каже Теофан, пошто је међу њима уграбио силан плен. [348] Из тих казивања види ce јасно дотадашњи одношај Словена према Византији и обим њихова усељавања на Балканско полуострво. Нешто иза тога, долази до новог устанка Словена на Пелопонезу. Taj факат, да ce устанак јавља два пута y истој области, тако далеко на југу, y центру саме Грчке, најбољи је доказ, како

 

 

345. A. A. Васильевъ: Византия и Арабы I. Спб., 1900, 21—43; Bury: нав. дело, 84—110.

 

346. Ј. Pflugk — Harttung: Völkerwanderung und Frankreich. Ullsteins Weltgeschichte III (1909), 75.

 

347. Cfr. H. Pirchegger: Karantcenien und Unterpanonien zur Karolingerzeit. Mitteilungen des InstHuts für öterr. Geschiehtsforsehung XXXIII (1912); cfr. Lj. Hauptmann: нав. дело, 272—276.

 

348. Teofan: нав. дело, 456.

 

 

119

 

7. Најезда кијевског кнеза Свјатослава на Бугарску. (Минијатуре Манасијевог летописа, 6р. 63).

 

8. Пораз цара Самуила од стране Василија II и долазак ослепљених војника цара Самуила. (Минијатуре Манасијевог летописа,бр. 66).

 

 

120

 

је била интензивна словенска колонизација VI — VIII столећа и колико је тај елеменат имао своје животне енергије. К. Порфирогенит опширно прича, како су ce побунили Словени Пелопонеза, опленили сву своју околину и онда кренули на сам Патри. Да је устанак спреман од раније и био опаснијих размера види ce јасно по том, што побуњенике при опсади драда помажу и Сарацени и Афричани, који су подузимали, свакако у исто време (807) поход на Год. Опсада је одбијена храбрим испадом градске посаде, тобоже под воћством св. Андрије, и Византија је, из захвалности за победу сав плен и све непријатељске Словене с породицама поклонила светитељу заштитнику. [349]

 

Почетком IX столећа потпадају хрватска племена административно фурланском маркгрофу, односно северно талијанској административној и културној сфери, улазе y историју већ почетком поменутог столећа y вези с тим западним етничким елементом. Занимливо је, да је на једном истарском збору и првој деценији IX столећа, било тужби и ради повлашћивања словенске колонизације y том крају, која је вршена ради потребе радне снаге, али очевидно помагала том појачавању веза. Међу осталим тамо ce говорило и ово за једног поглавара: „Населио је Словене по нашим земљама, они ору наше земље и наше ледине, косе наше ливаде, напасају стоку по нашим пашњацима.“ [350]

 

Пријатељске везе Франака с Цариградом које су настале y то доба нису олакшале истрагу и довршивање распре, понајвише око граница, настале између византијских далматинских градова и Хрвата. Узроци распри нису познати, али су били крупнијег обима. Да ce тицало понајвише неких граничних и локалних сукоба следи јасно из тог, што ce ствар није могла свршити на франачком двору, него је послата посебна комисија „на лице места“, о чијем резултату нема вести. [351] Изгледа, међутим, да су ce управ из тог спора развиле врло крупне ствари. Фурлански војвода Кадолах, под чијом влашћу беху ти крајеви и који је с франачке стране био одређен као делегат y тој комисији, беше ради своје суровости омрзнут код Хрвата, и 818. год. тужен код франачког владара Лудвига. Kao тужилац јавио ce поглавар доње Паноније, Људевит Посавски. Врло је вероватно, да је Људевит, коме ce већ тад приписује намера да је спремао неке нове покрете, дошао y везу са византијским људима и можда потакнут од њих поднео тужбу франачком цару. Византинци су могли бити обавештени и о другим покретима, који су долазили с франачке стране и показивали тенденције, да прошире подручје њихова утицаја. Ha сабору y Херистолу 818. год., појавили су ce изаланици

 

 

349. De administrändo imperio, str. 217—220. O популационој бројности Словена на југу Балканског полуострва и острвљу, сведоче и Порферигенитова казивања за Пелопонез (VIII столеће): „Пословенила ce та земља и постала је варварска“. — С. Porphyr.: De thematibus III, 53; cfr. Г. Острогорски: Византија и Словени, стр. 55.

 

350. Cfr. G. Novak: Slaveni u Veneciji. Splitj 1913, 14 sq.

 

351. Fr. Rački: Documenta, стр. 317—318; M. Kos; нав. дело, III, 46—47.

 

 

121

 

с војводе гадачке жупе — ducis guduscanorum — и изасланство Тимочана, који су ce „недавно“ одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Византијски интерес за та питања непосредно документује казивање К. Порфирогенита, који је забележио традицију о франачким насиљима y Далмацији и има чак помен хрватског поглавара Порге — Ποργά, можда Πορνα односно — Борна — и Порина, који је, бар први, вероватно, овај Борна. [352]

 

Покрет је узео најозбиљније размере обухвативши готово сва северна племена словенска на Балканском полуострву. Активан и веома предузимљив Људевит је придобио за ce чак и племе Тимочана и Западне Словене. Да је покрет био y словенском етничком елементу врло популаран види ce по томе, што су ce Гадачани одметнули од свог војводе Борне, кад је тај почео борбу против Људевита на франачкој страни. Видећи, да његове тужбе не помажу, Људевит ce одмах наредне године побуни и поче борбу за ослобођење од Франака. У јулу месецу 819. год. на сабору y Ингуленхајму, појавили су ce поново Људевитови посланици нудећи мир, али само под извесним условима. Ти услови нам нису познати, али је јасно, да су тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих кнезова. Вероватно је, да је Људевит тражио и неко опредељивање свог положаја. Франци су одбили Људевитове услове и поставили су друге. Ти су били за побуњенике неприхватљиви и Људевит стога даље развија своју акцију, позивајући на заједничку борбу сва суседна племена. Франци увиђају опасност и још исте године шаљу нову војску под новим фурландским војводом Балдриком, који налази Људевита доста високо, уз Драву, упућена да одмеће Карантинце, и потискује га y унутрашњост његове земље. Док је фурлански војвода нападо са северозапада, кренуо је са југозапада против њега и један хрватски кнез, далматински главар Борна, уз кога је ишао и таст Људевитов. У борби између Људевита и Борне, код Купе, Гадачани напусте свог вођу Борну и он ce једва спасао помоћу своје личне страже, док је Људевитов таст Драгомуж погинуо. Људевит је, наравно, искористио тај пораз и продро y Далмацију, y децембру месецу, не давши Борни прилике да ce прибере и желећи да подржи усталасану мрежу на Франке. Далматинци ce повукоше y тврде градове, a Борна је сам, четничким акцијама, узнемиравао Људевитова периферна одељења непрекидним нападима, док му изморену војску једним тежим поразом није присилио на повлачење. Иза тога је могао поново освајати и гадачку одметнуту жупу. [353] У јануару 820. год. пожурио ce Борна Францима y Ахен, пошто је пре тога послао посебно изасланство, да изнесе своје предлоге, како ce може сломити устанак. Ha том састанку било је одлучено, да ce y Хрватску упуте три војске, са три стране, као некад на Аваре, па да те опусте земљу и скрхају Људевита. И доиста, чим је грануло пролеће и било доста траве за коњску пашу, пошле су те три војске: једна из Италије, преко норичких Алпа, друга кроз Карантанију, a

 

 

352. F. Šišić, Vjesnik Hrvatskog arheol. društva ХШ (1913—1914), стр. 18—48.

 

353. Cfr. Fr. Rački: Hrvatska prije XII vieka. Rad JAZU, knj. LVI (1881), 108.

 

 

122

 

трећа преко Баварске и горње Паноније. Прву су војску y алпијским кланцима ометале хрватске чете, a трећа је закаснила због даљине пута и прелажења преко Драве. Главни ударац је, према том, запао другој војсци. Ова је продирала с успехом и на три места скршила отпор не можда толико Људевитових људи, колико Словенаца y Крањској и Карантанији, који су му ce придружили и одметнули од Франака, па прешавши Драву снажно продирала y средиште Хрватске. Према надмоћи, кад су ce ујединиле све три војске, Људевит није смео да ce упушта y борбу, него ce повукао y један тврди град на једној стрмој литици и ту чекао не хтејући да шаље никакве људе за преговоре. Попаливши и опљачкавши пределе, y које је продрла, франачка ce војска вратила кући свршивши посао само y пола, a настрадавши y великом броју од болештина y нездравом Подрављу. Једино, што су постигли као стваран успех било је то, да су покорили Словене y Крањској око Саве и један део одметнутих Карантинаца, који су ce били придружили Људевиту. Ha сабору y Ахену, y фебруару 821, било је, и опет говора о словенским устанцима и о Људевиту. Поново ce одређује, да ce тог лета упуте против словенских устаника и вође им Људевита три војске. Поменути пораз није збунио Хрвате, нити је умањио Људевитов углед. Напротив, он добија савезнике и тамо, где ce готово не би очекивали. Патријарх Фортунат, потицао је хрватског вођу, да устраје y почетом делу и слао му је мајсторе за подизање тврђава. Кад су Франци дознали за то позвали су га на одговорност, али је патријарх побегао y Задар, a одатле, помогнут византијским наследником, y Цариград. Taj акт потврђује унеколико претпоставку, да је y Људевитовом покрету било византијских мешања. У исто време умро је стари противник Људевитов Борна, a наследио га је, „по жељи народа и цареву пристанку“, његов нећак Ладислав (Владислав). Сам војнички поход испао је, углавном, исто као и лањски: пљачкано је и паљено од стране Франака, али самом Људевиту није ce учинило ништа. Тек наредна година била је за њ судбоносна. Према великој војсци, која је ишла против њега из Италије, он овог пута није смео да понови лањску тактику, a можда га је уплашио и бег патријархов, и он стога напушта своје седиште Сисак и бежи Србима, „за који ce народ казује“, вели франачки аналист, „да заузима велик део Далмације". To је, 822. године, први помен српског имена на Балканском полуострву (ad Sorabos). Људевит је пребегао y област старе простране Далмације, y данашњу Босну, где је био гостински примљен. Грамжљив и без моралних скрупула, чиме ce одликују феудалне поглавице уопште, он убија једног од српских жупана, који га је примио и подвргава себи његову област. У исто време шаље и посланике франачком владару изјавивши спремност, да га поново призна. Овај није хтео да ce упушта y преговоре с њим и тако је Људевит, гоњен од Франака, a ради свог недела омражен код Срба, био брзо онемогућен. Наскоро, он мора да напушта Босну и бежи y Борнину државу, једном сводем сроднику, који га прима и после мало времена, 823.

 

 

123

 

год., даје убити. [354] Сва његова држава потпала је поново под франачку власт, a покрет, који је први пут y нашој историји за ослобођење од туђинаца ујединио добре делове Словенаца, Хрвата и Срба, велика ствар по замисли и замаху, пропала је из недостатка снаге и мале моралне вредности човека, који је био њен носилац. Дуго столећа иза тога неће ce јавити нова акција, која би и оpет повела y заједнички фронт Јужне Словене од Триглава до Тимока, нити ће ce дуго столећа на толиком простору осетити њихова етничка свесност према једном заједничком непријатељу.

 

Kao што ce види из наведених излагања, 818. и 823. год. угушена су два велика устанка, y којима су балкански Словени имали жива учешћа. У оба је била нарочито заинтересована бугарска држава. У Томином, Омортаг је потпуно био на страни Византије; y Људевитовом, Тимочани и западнији Словени били су отпали од његове државе и пришли најпре Хрватима, a после Францима. Кад је y пролеће 824. ситуација y том погледу била сасвим расчишћена Омортаг је мислио, да је дошао час, да уреди стање на северозападу своје државе, нарочито y погледу припадности Тимочана. Стога шаље једно посланство цару Лудвику „pacis faciendae gratia“. Цар их је саслушао и, како франачки извори кажу, био чак изненађен новином ствари и посланства, какво ce још није појављивало y Франачкој, и послао је неког Махелма из Баварске, да иде y Бугарску и види y чему је ствар. У преговорима, који су тако почети, Омортаг шаље ново посланство, чији су захтеви овог пута јаснији. Бугари су тражили уређење граница између њихове и франачке државе и сигурно и уређење питања о Тимочанима и суседним Бодрићима. Али одметнута словенска племена нису хтела даље заједнице са њима. Кад су дознали за бугарске преговоре пошли су одмах цару изасланици Бодрића, становници дунавске Дакије, изнели разлоге и тужбе против бугарског поступка и молили од цара помоћ y борби, коју ће водити с њима, ако би их хтели подвластити. Обавештени о приликама Франци примају словенске посланике, a Бугаре остављају y Баварској, да сачекају њихово решење. Франачки цар Словенима није одмах обрекао помоћ, него их је позвао да дођу док он још боље проучи ствар и позове и друге Бугаре да ce с њима заједно објасне. Само бугарско посланство примио је y мају 825. и дао им за Омортага одговор, који није био задовољавајући. Омортаг, љут на то одуговлачење, шаље Францима треће посланство (управо оно које је ишло и први пут), тражећи сад одлучније или да ce питање граница реши без оклевање или да свак штити своју границу, пошто нема мирног договора. Францима је тада стигла вест, вероватно од словенске стране, да је стање y Бугарској врло несигурно, a Омортаг сам или да је убијен или протеран. Очевидно је, да ce тим хтело да франачки владар, под утиском енергичног тражења бугарског, не донесе преухитрену одлуку. Франци доиста поновише своју тактику оклевања, пославши посебне људе, „чуваре аварске границе“, међу Словенце, да дознаду, колико има истине y тој вести. Када су

 

 

354. Fr. Rački: Documenta, str. 320—328; M. Kos: нав. дело, II, 50—67.

 

 

124

 

отуд добили одговор, да ce тамо не зна о том ништа поуздано и да је глас лажан, франачки владар прими бугарског посланика и врати га, али без икаква писменог одговора, односно како један извор каже, „несвршена посла“. Сад је било јасно да ће због тога доћи до рата. У лето 826. год. још су могли јавити панонски поглавари своме владару, да не примећују бугарских кретања, јер ce Омортаг лагано спремао на тежи удар, и y лето 827. год. они су га и сувише добро осетили. Спремивши војску на лађама уз Дунав, па кроз Драву, Бугари су ce одједном појавили y самој Панонији, попалили је и опљачкали, па онда изагнали све дотадашње словенске и франачке заповеднике, и поставили бугарске. Ради тог неуспеха, изазвана недовољном пажљивошћу, био је одмах на државном сабору y Ахену, фебруара 828, свргнут фурлански војвода Балдрик, a његова марка раздељена y четири кнежине. Ha чело војске, која је имала поћи против Бугара и обновити франачку власт, постављен је сам царев син, Лудвиг. Експедиција је, изгледа, имала успеха, јер из тог краја нестаје бугарских власти, a 829, нови бугарски напад, и опет уз Драву, није донео штете читавој земљи, него само неким пограничним насељима. Међутим, франачка власт ту није била дуга века. Млади царев син, баш y то време, заплео ce y породичне распре y самој Франачкој, које су настале око питања власти и наследства између самог старог цара Лудвика и његових синова, и сасвим је препустио источне крајеве њиховој судбини. Бугари су нарочито искористили ту пометеност и учврстили ce y источној Панонији, добивши y своју власт Срем, Сингидунум, који ce после тога зове Београд, и све раније одметнуте области. Западна граница ишла им је по свој прилици од Срема до Колубаре, a одатле реком Моравом. Франци су забављени домаћим недаћама, примили створено стање и чак ce, изгледа, 832. и измирили с Бугарима. Тим бугарским завојевањем пресечена је даља франачка офанзива y источној Европи и Балканско полуострво је засад остало поприште само балканских народа. [355] Врло је вероватно, да је и y западној Панонији, y ужој Хрватској, дошао тад до извесне самостолности кнез Ратимир, Људевитов наследник y Сиску.

 

Франачки господари, чији је залет клонуо, настојали су, да организују дефанзиву савских области. Подела старије фријаулске марке y четири кнежине имала је да то покаже и приведе. Две кнежине, Истра и Фријаул y ужем смислу, придати су Италији и имали су да ce брину о Јадрану; Доња Панонија преко Драве и савска марка спојена са Карантанијом (Корушка, Крањска и јужна Штајерска) дошле су под баварску власт. [356] Тако је за источно-франачке послове отпао ранији посредни пут преко Фријаула и организација је ишла непосредније Дунавом и била више германска. Тако су 828. год. словенске поглаваре заменили Немци. У тој организацији дат је тако зачетак источне марке, односно „источне државе“, Ost-Reich, Öesterreich, или Аустрије.

 

 

355. Fr. Rački: Documenta, стр. 329—334; М. Kos: нав. дело, II , стр. 72—73, 77, 84—85, 89, 91; В. Н. Златарски: нав. дело, стр. 312—317.

 

356. Lj. Hauptmann: нав. дело, 276—285.

 

 

125

 

 

3. ГЕОГРАФСКИ АУТОХТОНИ НАСЕОБИНСКИ ЛИК БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА У КОНТИНУИТЕТУ И ГЕНЕЗИ СЛОВЕНСКИХ НАСЕЉА

 

У културној баштини Јужних Словена има знатан број елемената и појава, које носе y себи трагове спајања и прожимања, односно етногенезе Јужних Словена, са једне стране с балканским старинцима, a затим разним завојевачким племенима и народима на Балканском полуострву и суседним земљама. Разматраљо тих проблема и појава, од особитог је значаја за проблем етногенезе Јужних Словсна, те ћемо тим питањима посветити посебну пажњу.

 

Римљани су још 229. год. по ст. е. почели своја завојевања y Илирикуму, на противној обали Италије. Они су већ од Августа господари целот Балканског полуострва; па су на Балкану y току од неколико столећа власти, као и на свима другим странама, оставили дубоке трагове своје народне и државне културе. [357] Она је, пре свега, померила дотадашњи утицај грчке културе и грчког језика. И на најзападнијем делу Балканског полуострва, y Јадранском приморју и донекле y његовој залеђини, грчки језик био је много y промету. Грчки колонисти и трговци били су први носиоци цивилизације и на западном и на северном делу Балканског полуострва. Јужнословенски локални музеји пуни су предмета нађених при ископавањима на разним местима, чије је порекло било грчо. Новац на нашем подручју био је раније понајвише грчки; драхме из Аполоније и Диранија ишле су не само дубоко y унутрашњост, y средишну Босну, него чак и преко Дунава, y Ердељ. Трачки и илирски владари ковали су новац са грчким натписима. Чак и нека верска божанства узета су била y илирским областима од Грка; тако Хермес, Пан и Нимфа и богиња Артемида. После римског освајања грчки је језик почео на западу постепено да ce губи и y првим столећима по н.е. било га је на тим странама готово сасвим нестало. [358]

 

Освојивши ове области Римљани су ce одмах дали на то, да их што боље обезбеде за себе. Уводе ce наскоро на свим стратешки важнијим местима градови и гарнизони и стварају добре комуникације за војску. С римским гарнизонима иде упоредо и колонизација земље, која постаје трајнија, кад војничка служба y овим крајевима бива наследна. Први низ тврђава почиње с далматинске стране, одакле је и настало прво продирање. Taj први низ хвата y Далмацији од Крке до Неретве. С освајањем земље логори су помицани дубље y унутрашњност. Уз активне војнике из разних области велике државе y тим логорима и око њих било је много ветерана, који су, опслуживали војску, остајали y земљи, да ту живе. С друге стране, y нешто касније време, ширио ce римски елеменат на Балканско

 

 

357. Cfr. L. Niederle: Slovanské starožitnosti II, 1, v Praze, 1906, 15—70.

 

358. C. Jireček: Die Romanen I, 9; K. Patsah: Zbirke rimskih i grčkih starina u Zemaljskom muzeju. Sarajevo, 1915, 5—8, 23; isti: Zur Geschchte und Topographie von Narona. Wien, 1907, 109—111.

 

 

126

 

полуострво дуж Саве и Дунава, стигавши тамо делимично из Јадранског приморја, a делимично из Македоније. [359]

 

Врло су брзо, још за владавине првих царева, изграђени по земљи и војнички путеви. Једна цеста, настављајући ce на талијанске, ишла је од Истре све до Скодре (Скадра), одвајајући један крак за Сисцију (Сисак), други од Салоне до Саве (код Градишке), и трећи од Нароне до Дрине. Поред Саве ишао је велики пут од Емоне и Сисција на Сирмиј и даље до мора, хватајући споредним путевима главна места појединих области. Поред тих главних линија било је много краћих и спореднијих, које су служиле локалним потребама, као Емона — Карнунтум или Целеја — Вирунум или Аквилеја — Пола на северозападу, или Нарона — Невесињско поље или из Епидаура на Травунију на југу. [360] Посебно важан пут беше Via egnatia, која је спајала Илирик с Македонијом и Тракијом. Почињући од Јадранског приморја, из Драча, она је ишла преко Лихнидуполиса (Охрида) и Хераклеје (Битоља) на Солун и служила још врло корисно и y доцнија времена. [361] Солун је даље био важно исходиште за исток и за север. Главни прометни пут Балканског полуострва, који је спајао Цариград с Дунавом, односно Исток са Западом, беше „прастара артерија“, која је ишла долином Хеброса (Марице), прелазила преко тзв. Трајанових врата y долину Сердике (Софије) и ишла даље долином Нишаве и Маргуса (Мораве) све до Дунава. Taj су пут Римљани изградили после дефинитивног освајања Мезије и Тракије и био је готов 69. године по н.е. Пут је био направљен с пажњом. Широк око 6 м, поплочан великим полигоним камењем или набијен песком — отуд калдрма: κολος δρομος — он је ишао обично y правој линији, пробијајући ce с напором преко кршевитих места и пресвођујући реке солидним каменим мостовима. Ознаке простора обележавале су миље (mille passuum), од којих 5 долази на 1 географску миљу, a 1 обична одговара дужини 1482 м, док их 8 чини 1 стадиј. Уз пут су биле подизане станице за преноћишта (mansio) и за измену коња (mutatio), као што је доскора био обичај y Русији. За чување путева и јавну сигурност служила су мала утврђења (castella, praesidia) или саме куле (turres). Од Сингидунума до Византа била је 31 mansio, 43 mutationes и око 670 римских миља. Ha тзв. Трајановим вратима, на том путу, била је административна подела Истока и Запада. Тракија је потпадала под префектуру Истока, a читаво остало Балканско полуострво под префектуру Запада или Илирика. [362]

 

 

359. C. Patsch: Archäologisch — epigraphische Untersuchungen zur Gesehichte der römischen Provinz Dalmatien. — Wissenschaftliche Mittheilungen VI (1898), 262—269.

Изгледа да је 202. год. по н.е. било дозвољено, да војници живе y логорима са својим наложницима и да логори постану станишта милиције. — Ј. Hasehroek: Untersuchungen zur Geschichte des Kaisers S. Severus. Heidelberg, 1921, 127.

 

360. Cfr. Ph. Balltf — K. Patsch: Römische Strassen in Bosnien und der Hercegovina. Wien, 1893, ca картом.

 

361. Cfr. T. L. F. Tafel: De via militaris Romanorum Egnatia, Tubingae, 1842 i Via militaris Romanorum Egnatia, pars occidentalis, Tubingae, 1841.

 

362. C. Jireček: Die Heerstrasse von Belgrad nach Constantinopel. Prag, 1877, 1—10.

 

 

127

 

Ha истоку ce све више развијао с почетка незнатни, али већ у II столећу по н.е. спомињани и освајани град Визант на обалама Босфора, на једном од најважнијих места на светском тлу, где ce једним танким мореузом деле два света и две културе, и где ce, по доцнијим нешто имагинарним речима, налазио „кључ Европе“. Тежиште источног дела силне Римске Империје, y ком је превлађивала грчка култура, није било пренето ни y једно од старих хеленских средишта изморених и сатрвених y дугогодишњој борби за превласт; није дошло ни y високо културну Александрију, где ce вршила једна врста обнове античке културе; исто тако ни y једно од места азијског приморја, из кога је кренута велика акција хришћанства и где је било y првим столећима највише духовних покрета. Кад је Константин Велики 11. маја 330. године освештао свој нови град, на најисточнијој обали Балкана и тадашње Европе, по њему доцније прозват Константинов Град, Константинопољ и Цариград, он је то чинио очевидно с намером, да растерети стари и већ посрнули Рим и да огромну државу, подупре са још једне стране. Најпосле, и стратешки, положај нове престонице био је врло повољан. „На троугластом полуострву између Златног pora и Мраморног мора, лежећи тако да ce може с копна напасти само са једне стране, a y исто време га је, затварањем мореуза, лако бранити и од нападаја с мора“. Зид око града који је 439. завршио цар Теодосије II, „правио је Цариград највећом и најачом тврђавом средњег века“. [363]

 

Од средине III столећа по н.е. главне борбе Римскога Царства воде ce на Балканском полуострву, где су, y општем миграционом кретању народа, биле нагрнуле етничке гомиле Гота и почеле озбиљно угрожавати римске поседе. Главни и најистакнутији римски цареви тога времена пореклом су са Балкана. Они сву своју пажњу обраћају на то, да дунавску линију очувају као границу државе, a да варваре, који продиру преко ње, или подвласте или униште. Цар Диоклицијан (284—305) чак је препустио делове западних покрајина свом војничком другу Максимилијану као подвладару, a сам је задржао управу Италије с балканским областима. Поновио је тако ранији случај, кад су војници против цара Галијана као новог владара, на ужем подручју, извикали главног заповедника y Илирику Клаудија, славног победитеља Гота код Наиса (268. год.). Костантин Велики (306—337), иако је имао посла и на другим странама, био је ипак везан за Балкан борбама, које је с успехом водио против Гота и Сармата (319—323) и доценије организовањем пограничне страже и утврђења за сузбијање непријатеља. Дунавска граница чинила ce тим царевима као најважнија за државу, јер је ту била од III столећа непосредно угрожена Италија и сам Рим. Западне и СЗ границе био је Костантин прилично смирио и за дуго није имао отуд јачег напада: на истоку и СИ било је, међутим, врло опасних појава и можда је ради љих Костантин и одлучио, да остане на Балкану. Шта је Костантина определило, да за своју престоницу не узме ниједан

 

 

363. A. Philippson, Geographische Zeitschrift XL (1934), 444.

 

 

128

 

од познатих градова Балканског полуострва не може ce тачно рећи, али је врло вероватно, да су га y том нешто водили ови разлози. Први од римских царева, он је дефинитивно, службеним путем објавио слободу хришћанства (Милански едикт 313. год.) и тим напустио дотадашњу искључиву верску традицију Рима. Његов акт значио је нов одсек y државном животу и отуд и ново средиште за његово исходиште; „нови Рим“ имао је да почне ново доба. Затим, нова вера никла је y Азији, и узела нарочита маха y источном делу Средоземног базена; нова престоница, на споју Азије с Европом, могла је да представља синтезу културе та два елемента, старе европске и те нове малоазијске. Јер, она је то y ствари постала. Грчком становништву натурена је римска државна идеја, — отуд службени државни назив није Хелени, Ἐλληνες, него Ромеји, ‘Ρωμαίοι, a читавој култури дати су не само нови хришћански елементи, него и многи чисто азијски и источњачки. Грчки елеменат, јак и свестан, и по својој уметничкој традицији далеко знатнији од Рима, нашао је y том преношењу државног средишта на своју страну моћан потенцијал за афирмирање и јачање своје културе и она, споро али стално осваја y домену Источног Царства, које ce 395. год. дели од Западног. Цариград, [364] по свом положају, посредник између двеју култура, имао је y себи, као представник римске државне идеје, основне елементе државног латинског огранизма, a, као глава грчког света, y исти мах и грчке основне особине. У исто време, Цариград је y приметној мери примао, уносио и уобличавао и све оне особине које су y то доба владале на Истоку, посебно код Персијанаца, па y Сирији и Египту. Једна видна њихова синтеза, која довољно показује компоненте свих тих утицаја и обележава занимљивост нове смесе, истиче ce нарочито y новом византијском стилу архитектуре и сликарства. Улога Византа састојала ce, како је нагласио Ш. Дил, y том, што је он примао и комбиновао елементе разних цивилизација, координирајући интелектуалне тежње, које су биле супарнице, исто као и разне поступке и уметничке методе, a успевајући, да од тог Исток створи једну оригиналну цивилизацију. [365]

 

Кад је Јустинијан прегао, да обнови стари сјај Царства, он је мислио и на заштиту државних граница. Немајући довољне војске он је почео да подиже и обнавља старе римске градове и тврђаве, да место живе људске снаге постави камене бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више могућности за отпор. Дотадања римска насеља, била су, углавном, понајвише уз морску обалу и дуж великих пловних река (Сава, Дунав, Вардар, Неретва и др.), a унутрашња насеља или су ce развијала на главним стециштима путева или су потицала од старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни y пола онолико насеља, колико периферија; систем градског развоја био је, према том, очевидно војнички; схваћен као

 

 

364. A. Alfeldi, ставља поделу Илирика y 389. год., на основу нумизматичке грађе. — Der Untergang der Römerhenschaft in Pannonien. Berlin und Leipzig, 1924, 73.

 

365. Sch. Dil: Histoire de l’Empire Byzantin. Paris, 1920, 16.

 

 

129

 

повезани лимес и с тим y вези, али тек y другом реду, и трговачки. Taj систем је задржао и Јустинијан y главним потезима, само је он место офанзивног римског система узео дефанзивни. Римски лимес ишао је од мора према Дунаву с приметном тенденцијом осигуравања за будуће војничке акције; Јустинијан, место тога, задржава, заиста, стару римску линију тврђава, али прави y залеђини одмах и други ред и низ ситнијих утврђења с побочних страна, желећи што више отежати противнику допирање до Цариграда. Јустинијанов план ишао је, y ствари, на то да од Балкана створи „једну џиновску тврђаву“, [366] коja би на неки начин осигуравала његов мир. Taj систем, уосталом, он је практиковао и y другим крајевима Царства и y Сирији и y Африци, и на обалама Црнога мора. Ш. Дил види y том, с великим планом спроведен, „снажан и задивљујући систем одбрана“. [367]

 

Према Словенима утврђен је посебно крај око Силистрије. Тамо је било подигнуто више места, и једна још нелокализована тврђава Адина, која је имала да им спречава прелазак и да штити ову област. Словени, који ce „стално прикрадају и потајно нападају оне што туда иду, учинили су тамошња места несигурним“, казује за њих Прокопије, описујући градове y тим пределима. Због словенских провала и витешког плењења сасвим је била запустела стара тврђава Улмита, коју Јустинијан подиже из темеља, да би, како ce каже, онај крај „био слободан од словенског насртаја и заседе“. Taj систем Јустинијанових тврђава y Добручи хватао је до Тулче и Дунавца, a иза Дунавца (Халмириса), који је био крајња тачка, није ишао даље. [368]

 

Али, те тврђаве нису биле од велике користи. Њихов знатан број био је несумњиво на штету солидности и при навалама Словена, Протобугара и Обара видело ce, да су падале без много отпорне снаге. Ни изглед им није био од јачег утиска и врло је карактеристична примедба, [369] да ce ниједан од тих градова није одржао y народној успомени с Јустинијановим именом онако, како је случај с грађевинама цара Трајана, Филипа или Костантина. При подизању тих градова учествовала је и она разна популација, што је живела око Дунава и трагова њихових језичких особина има доста y савременој и мало каснијој топономастици. За готска насеља врло су речити називи: Маребург, Стилибург, Халиканибург, Бургонобор, Лакобург, Бургуалту и др. [370] У извесним називима врло је вероватно и словенско порекло, нарочито на местима, за која ce изричито каже, да су наново подигнута. Занимљиво је, да тих назива има и на југу, y Епиру, где ce јављају словенска насеља y VI столећу. Ту је довољно поменути само ороним Долебин — Δολέβιν — који стоји y вези са слов.

 

 

366. C. Patsch, Revue internat. des études balkaniques II (1935), 96.

 

367. Histoire du Moyen Age III. Le monde oriental Paris, 1936, 76—78.

Међутим, Gibon је налазио, да је ово подизање тврђава пре био знак стварне слабости Царства. — The history of the decline and fall of the Roman Empire IV, 250.

 

368. De aed., 132—133.

 

369. C. Jireček: Die Heerstrasse, 64.

 

370. De aed. IV, 6.

 

 

130

 

племеном Дуљеба и облик Стредин. У Бугарској би могле бити словенског типа ороним Стенес — Στένες — можда ознака за кланац Суки. Облик оронима Борбега — βόρβρεγα — исто тако могао би бити словенски. Чисто словенски карактер има ороним Скапљице, Скопљице —Σκαπλισώ — за које ce вели да је „ново“. Исто је тако словенског типа y подручју Ниша назив Врачишта, „нов град“. Занимљиво је и име Здебрин. [371] Уколико би ти називи доиста долазили од Словена, што ce за многе не може убедљиво порицати, то би онда служили као доказ, да су или ознака словенских насељеника, било војника, за које посигурно знамо, да су служили y византијској војсци, било досељеника, који су ce већ првих година VI столећа задржали y Царевини и почели y њој да раде.

 

Многа од старих места, страдала су или y навалама пре Словена, или током VI и на почетку VII столећа, кад су Словени, сами или с другим племенима и етничким скупинама, проваљивали y унутрашњност, да ce користе витешким пленом из њих. Велика места Доклеа, Епидаур, Салона, Виминациј, Нове, Сингидунум, Нарона и други неки градови пропадају за увек и место њих ce, на удаљенијем терену, дижу касније нова места.

 

Али су многа успела ипак и да ce одрже, нарочито на мање изложеним местима, и да међу Словенима сачувају извесне традиције своје старе културе. Врло је значајан факат, да је добра половина старих насеља задржала и своје старо име, исто као што је карактеристично и то, да најглавније реке Балканског полуострва нису биле славизиране. Сава, Дунав, Дрина, Лим, Неретва, Tapa, Вардар, Тимок остају готово y сасвим старим облицима; метатезом од Арсија постаје Paca; a с малом изменом од Стримон — Струма, од Аургусте — Огост, од Асамум — Осем, од Колапис — Кулпа и Купа. Од планина на старе Романе непосредно подсећа Романија; Промина на Промону; Мосор на Масорон или Масор; Лапод — Лапидо; Вргат — Виргетус, Виргатус; Клисура — Клејсура; после Дурмитор, Вележ, Родопе, Рила, Атос, Балкан и др. јасно казују своје несловенско порекло. И називи острва y Јадранском мору највише су преузети из старих ознака. Од Хурикон — Кръкъ, Крк; од Фарос — Фар, Хвар; од Апсор — Асор; Братиа — Брач: Пагус — Паг; Лициниана — Јакљан; Постумиана — Пашман; [372] од Крепсе, управо Cressum крес; [373] од Арба — Раб; од Мелита — Млет.

 

 

371. Раније ce y тражењу словенских топонамастичких трагова ишло превише лалеко, без обзира на варијанте рукописа. Cfr.

Е. Boguslawski: Methode und Hilfsmittel der Erforschung der vorhistorischen Zeit in der Vergangenheit der Slaven. Berlin, 1902;

C. Л. Лазић: Срби y давнини. Загреб, 1894;

Ј. Ružić: Stara i nova postoјbina Hrvata, Zagreb, 1903;

P. J. Schafarik: Slavische Alterhümer I, Leipzig, 1843.

    Видети:

Plinie IV, 25;

A. Forbiger: Handbuch der alten Geographie III, Hamburg. 1877, 161;

C. Müllerus: Claudii Ptolemaei geographia I, Parisiis 1883, 441;

D. Detlefsen: Die geographischen Bücher der naturalis Historia (Siegensi Quellen und Forschungen 91, 70;

J. Радонић, Летопис, књ. 256 (1909), 62;

L. Niederle: Slovanské starožitnosti II, 1, V Praze, 1906, 178—180, превише истиче словенски карактер извесних имена на Балкану.

 

372. Р. Skok, Glasnik Zem. muzeja XXIX (1917), 135.

 

373. Нав. рад, 139.

 

 

131

 

Највише непосредно преузетих имена места има y Јадранском приморју и око Дунава, где су стари облици понегде славизирани наставцима или аналогијом на неку сличну народну реч, и то обично из вулгаризираних облика, који ce, услед дијалекатских особина, јављају y различним типовима. Од племена Јадесина постала је и Јадера, Јадер и Адриатикус и Јадра и, од тог, произилази Јадран и Задар на западу, a Јадар на истоку. Од племена Делмата и Далмата постала је чистим вокалом Далмација и с вокалним љ Дљмно, a нешто сложенијим процесом можда и Гламоч од Дламоч. [374] Врло су честа и код имена места преузимања речи с метатезама као и y примерима: Албона — Лабин, Скардона — Скрадин, Сирмиј — Срем или мало сложеније Тилур — Трилур, Триљ. Иначе је узимање сасвим непосредно: од Сениа — Сењ; Петовиј — Птуј; Трагуријум — Трогир; Доклеа — Дукља; Медеон — Медун; Скодра — Скадар итд.

 

Има непосредних доказа да су имена извесних места узимана не по номинативу, него по другим падежима. П. Скок је упозорио, да Цеље није могло доћи од Целеја него од Целеје; тако је од Ad Poetovium дошло Оптуј; Ad musculum — Омишаљ. [375] Од Εἵσπάλαθον вулг. εἰσπαλάτι дошло је можда Порфирогенитово Ἀσπάλαθον = С — плѣть, Сплит. Турци су после по вулгарном грчком од εἰς την πάλιν — Истинпол (ин) примили Истампол и Стамбол. И од саме ознаке старе градске општине, civitas, очувано је властито име y Цьвьтать, Цавтат.

 

Најочитије ce одржала стара латинска култура, романска за разлику од византијске ромејске, y Јадранском приморју, где је очевидно био и најживљи и најнепосреднији додир са Италијом као матицом те цивилизације. Унутрашње колоније, ма колико да су имале утицаја на општу културу околног становништва, нису могле да читавој земљи дају онако потпуно своје обележје, како су то учинили y Јадранском приморју на западу и на истоку на Дунаву, где ce била створила права „војничка граница“ и, услед тога, потпун тип војничке културе. Осим тога, y унтурашњности y Егејској Македонији, Тракији и јужној Бугарској, па понешто и y западним областима, према латинском је стајао грчки језик. Одржаван из цариградског средишта и старом традицијом он је спречавао, да општа образованост добије чист римски карактер.

 

Обично ce узимало, по једној повученој линији коју је дао Јиречек, да је граница између та два језика ишла, отприлике, од Љеша, испод пута Скадар — Призрен на Улпиану који беху латински, па на исток тако, да је подручје око Пирота и Софије било мешовито. Стоби је имало сасвим грчки карактер. [376] Међутим, та ce граница мора y доброј мери ревидирати. Утицај латинског језика био је опсежнији, чак и код грчких натписа има јасних елемената латинске

 

 

374. Нав. рад, 128—129, 142—143.

 

375. Нав. рад, 141. О имену Сплита cfr. мишљења Р. Skoka, Ž. Cajlera i T. Markonia, Suplemento al Bullettino, 1916; P. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika III, 312.

 

376. C. Jireček: Die Romanen I, 13.

 

 

132

 

културе. Нарочито ће ce морати ревидирати граница y Арбанији, не само y унутрашњости, него још више y Јадранском приморју. К. Пач је својим истраживањима истакао јачину латинске пенетрације и y Арбанији и y Македонији. [377]

 

Уопште узев, утицај латинског језика био је врло велики. To је био званични језик државе и као такав уведен готово y сву администрацију. Сами цареви византијски подржавали су га y свеченим актима својим ауторитетом. Оснивајући град Скупи Јустинијан га назива Јустинијана Прима и Прокопије мора да тумачи, како то има да значи „прва“. Латински је, исто тако, био и језик војске, y којој су служили сви народи Царства и на њему ce споразумевали, па је преко војске и логора продирао y народ. Трачана, Илира, Гота и других племена, етничких скупина и народа с балканског подручја било је y римској војсци врло много и они су, уз праве Италце, доприносили са своје стране за развијање и утицај латинштине. Римска команда остала је била и y византијској војсци првих столећа. Готово сви јавни натписи y западним и дунавским областима писани су латински; исто тако и сва преписка на том подручју. У Далмацији ce y тој култури био развио чист романски језик, с много архаичних и локалних елемената, очуван готово до наших времена; румунски y источном делу, с нешто млађем типом, исто је тако продукат латинске културе. Чак и арбанаски, једна врста лингвистичких петрефаката, готово је y доброј половини романског порекла. За људе који су говорили латински, употребљаван је y читавој средњој Европи назив Влах, добро познат свим словенским народима. Потекао од келтског племена Volcae, назив су примили Германи — *Walhaz, Walh — и означавали њим своје поромањене суседе као преко њих и Словене: чеш. Vlach, слов. Lah, пољ. Woloch, Wloch, рус. Волох. Важно је, да су тако себе звали и стари Дубровчани XIII столећа, као наследници романске културе, истичући име Влаха као разлику према словенским суседима. [378]

 

Романски и поромањени етнички елеменат y унутрашњности Балканског полуострва бавио ce претежно сточарством од давнина. Богате шуме, пашљаци и ливаде y слабо насељеној земљи давали су идеалне услове за то. Појмови Влах и сточар постали су готово синоними. Њихове сточарске организације са катунима и њихова сточарска терминологија освојила су одавно многа подручја балканских планина. У источној Босни и западној Србији цела ce једна област зове Стари Влах, y Херцеговини ce столачко подручје рачунало y Доње Влахе; извесна јужнословенска племена зову ce Власи Дробњаци, Власи Мириловићи, Власи Бањани. У Црној Гори цео ce један крај зове Катунска нахија. Западни део Егејске Македоније је права „велика Влахија“. Стари јужнословенски споменици пуни су

 

 

377. C. Patsch: Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa V. Wien, 1932, 154—162; cfr. P. Skok: Dolazak Slovena па Mediteran, 104.

 

378. Cfr. T. P. Vukanović: Les Valaques, habitants autochtones des pays balkaniques. — L’Ethnographie, № 56, Paris, 1962, 11—12; J. Janko, časopis pro moderni filologii VI (1918), 280—281.

 

 

133

 

вести о Власима, којих је y јужнословенским земљама било веома много. За разлику од приморских „градских Влаха ове брђанске Влахе називају по оделу и мрком лицу „црногуњцима“, „Црним — Мауро Власима“, „Мор — Ласима“, „Морлацима“. Добар део балканских планина, где је сточарство и млекарство нарочито развијено, носи назив Влашић, Влаховићи, Влахиња, Влашка, Влашковци и сл. [379]

 

За време цара Диоклицијана, пред крај III столећа, изведена је нова организација власти и административна подела земље на Балканском полуострву. Читава Римска Империја беше подељена на четири префектуре, од којих су три хватале и делове балканских области. [380]

 

После смрти цара Теодосија († 395), би подељено Римско Царство на две половине. Гранична линија је ишла право преко Балкана. Од Губеревца, преко Рудника на Дрину и развође Неретве до Которског залива, обухватајући дакле, сву стару Далмацију и уза њу Панонију, тај западни део припаде Риму, остале покрајине осташе Цариграду. Западно Римско Царство није ce, после тога, одржало ни пуних сто година (пропало 476. год.), па према том ни та подела. Далмација је једно време припадала готској Теодориховој држави, па је после скоро пола столећа враћена опет Византији. Међутим, то политичко припадништво Источном Царству није скоро нимало променило етнички романски карактер Јадранског приморја. Романске традиције биле су ухватиле дубока корена; Јадранско море било је природна веза, која је спајала Далмацију са Италијом. Чак и y унутрашњности земље, као што смо поменули, осећао ce романски утицај као садржајни део народне културе. Асимилациона и културна снага Римљана добро је позната, и да ce утврдити на Балканском полуострву као и y Галији и y северној Африци.

 

Култура римска била је углавном градска.

 

„Римљани су“, наглашава П. Скок, „задржали назив latinus за свој језик, али име за народност која ce служи овим језиком градскога је поријекла. To је назив romanus, адјектив од Roma. Да овај назив није био књижеван, него дубоко укоријењен y народу, доказ је баш Балкан. Овдје ce одржао до данас као народно име Румуна. У далматинским градовима y половини X вијека служе ce овим именом као народним становници који y њима станују.“ [381]

 

Културна моћ тих градских средишта била је одувек врло велика. Њој су подлегали постепено Илири и Трачани, па после, природно, и Готи и Словени. Само, распоред и снага тих градова нису били равномерни на Балканском полуострву. У унутрашњности њих је било мање, нарочито y планинским областима данашње Босне, западне Србије и источне Херцеговине. За време обарско-словенских продирања ти су градови, који су уједно били и војничка средишта, много настрадали; добар део их је био

 

 

379. Cfr. Т. Р. Vukanović: nav. rad, 12 sq.

 

380. Cfr. J. Jung: нав. дело, 27—50; H. Вулић: Наше земље y старо доба. — Отисак из „Братства“ XV, Београд, 1921, 11—12.

 

381. Р. Skok: Dolazak Slovena na Mediteran, 28.

 

 

134

 

сасвим порушен и напуштен. Отуд је на Словене утицај градске културе римске y унутрашњости био с почетка мањи, него на периферији, где ce осетио врло брзо и y великој мери. Тако је, уосталом, био случај и раније, још за време римске власти, са брђанским племенима Илира и Трачана, који су, и поред јасних романских утицаја, успели ипак да одрже своје етничке особине. Арбанаси и трачки Беси најбољи су пример за тд.

 

Учени јужнословенски филолог П. Скок разликује на Балканском полуострву два типа романства, континентални и приморски. [382] Ta два типа развијају ce на Балкану јасно нарочито од доласка Словена.

 

„Док је приморски тип балканскога романства имао везу преко истро-романскога говора са романским западом, нарочито са говором Фурлана, најисточнијега изданка ретских Романа, који су сво је романство развили на територији оглејске патријаршије, није балкански континентални тип романства имао никаквих веза са западном Романијом већ од VII вијека даље. Био је посве отргнут од њих, препуштен сам себи и словенском амбијенту y којем је живио“.

 

Овај други тип, континентални Романи, развио ce нарочито на балканским планинама, y западној Македонији и Епиру, и западној Бугарској и источној Србији. Његови представници су искључиво сточари, са карактеристичним сеобама из летњих y зимске станове, стално y покрету за пашом. Влах, како зову извори од X столећа те романизоване сточаре, постаје готово синоним са пастиром, односно сточаром. Његова главна култура састоји ce y образовању сточарских катуна и сточарско — млекарске производње y њеном најширем обиму. Влашки елементи одржали су ce мање — више на целом Балканском полуострву све до наших дана и међу Словенима и међу Грцима и донекле Арбанасима и дали су много свог y формирању тзв. балканске материјалне културе, a y извесном погледу и y формирању балканског менталитета. У куту дунавског ушћа романски су последници, услед великих поремећаја y тој области, релативно касно образовали своју државу, помагани саплеменицима са Балканског полуострва, нарочито из северне Бугарске, где су старе колоније показивале велику снагу и издржљивост. Стварање румунске државе, Влашке, на територији бивше Дакије, са румунским језиком, показује очевидну везу старих етничких елемената тамошњих римских насења са балканским типовима, који су имали додира са арбанаским и млађим романским особеностима. [383]

 

 

382. Нав. дело, 44.

 

383.

Ј. Jung: нав. дело, 315—360;

С. Jireček: Dfe Romanen, 14—21, 34—35;

исти: Die Wlachen und Maurowlachen in den Denkmälern von Ragusa, Prag, 1880;

N. Jorga: Geschichte des rumänischen Volkes I, Gotha, 1905, 151 sq.;

E. Fischer: Die Herkunft der Rumänen, Bamberg, 1904;

L. Thalloczy, Illyrisch — albanische Forschungen I, 34—62;

J. B. Bury: The history of the decline and fall of the Roman Empire by E. Gibbon I, 505—506;

K. Kadlec: Valaši a valašké právo. V. Praze, 1916;

N. Jorga: La place des Roumains dans l’histoire universelle. Bucarest, 1935;

T. P. Vukanović: nav. rad, 17, 36 sq.

 

 

135

 

Што романски етнички елеменат Балканскога полуострва није могао да асимилује словенске досељенике, као што је раније чинио са Келтима на Балкану, са великим делом Илира и Трачана, са Германима y Италији и Шпанији и Галима y Француској, треба тражити више узрока. У оно прво доба била је римска снага y напону и за њом је стајао y тим стварима значајни државни ауторитет и чврста империјалистичка организација. У доба после IV и V столећа државни организам био је разривен, a y ослабљеним деловима Царевине почели су да воде главну реч најамници нероманског порекла, елементи понекад противни снази државе и њеног главног становништва. Ha концу, то је доба распада робовласничке епохе, и зачетка средњовековног феудализма.

 

Сеоба народа створила је на Балканском полуострву етнички хаос и померила раније односе између романских и нероманских етничких елемената, на штету првих. Словени су дошли y балканске земље, које су дотле биле поприште великих борби и пустошења, y већим масама и са богатим резервама и њихов број био је несразмерно већи према Романима. Ови, изморени дугим борбама, преполовљени, измешани, остављени сами себи нису имали ни старе енергије и гипкости, ни моћних државних подстицаја, да би могли деловати успешно y новом етничком елементу. Затим, и однос је био други. Романски етнички елементи долазили су пре свуда као победиоци, као део власти, док су сада били потиснути, побеђени, предмет плена и пљачке. Отуд онда природно и други резултати y општим односима и друкчији изглед читаве Царевине.

 

Пре доласка Словена на Балканском поулострву била ce знатно развила хришћанска вера. [384] Прогоњена y прво доба, нарочито под царем Диоклицијаном, она је ипак, захваљујући искреном одушевљењу и истрајности својих верних, хватала све јачи корен, док није најзад од Костантина Великог добила службено признање и бивала, с нешто изузетака, помагана од државе. Од бројних хришћанских жаришта, поменућемо само нека. Тако, y Мезији је деловао y IV столећу као готски епископ аријевац Улфила (Вулфила), који је за своју паству спремио готски превод Новог завета и први књижевни алфабет. У Далмацији Салона је била како световна тако и црквена метропола, по оснивању нешто ранија од свих северних и источних. У њој је y V столећу подигнута једна базилика, чије размере нема готово ниједан други црквени споменик старог и словенског доба. [385]

 

Извесна суревњивост између верских поглавица y Риму и Цариграду, јавља ce доста рано, већ y IV столећу, иако је Васељенски сабор од 381. год. одредио Цариград прво место иза Рима. Претензије римске цркве тражиле су на Балканском полуострву цело подручје Илирика. Папа је y Солуну основао свој посебан викаријат.

 

 

384. Cfr. J. Zeüler: Des origines chrétiennes dans les provinces danubiennes. Paris, 1918.

 

385. Cfr. J. Zeüler: нав. дело, 329, 366; C. Patsch: Beiträge zur Völkerkunde III, 23—27; F. Vogt—M. Koch: Geschichte der deutschen Literatur I, Leipzig) 1910, 10.

 

 

136

 

Иноћентије I дао је 412. год. власт новом солунском епископу Руфу, да ce стара и одлучује y свим спорним стварима покрајина: Ахије, Епира, Крете, обеју Дакија, Мезије, Дарданије и Превалитане уз Македонију, која је била под његовом непосредном влашћу. Цар Јустинијан, 14. априла 535, оснивајући архиепископију Јустинијана прима, разделио је Илирик y две црквене области, Дакију и Македонију.

 

„Прва је по својој етничкој структури била латинског карактера са незнатном примесом грчког елемента y источним деловима и спадала је y сферу романске културе, док је друга област имала готово искључиво грчки карактер са неколико само латинских енклава и лежала је y сфери јелинистичке културе.“

 

Своју нову архипископију Јустинијан је направио независном, али је на папине протесте морао попустити и ставити је y извесну зависност од Рима. [386] Папин утицај y Илирику осећао ce y великој мери. Сем овог попуштања Јустинијанова за њ најбоље говори она оштра опозиција, коју је Рим могао да организује на Балканском полуострву против црквене политике цара Анастасија. Потом, јављали су легати 519, да су били врло лепо примљени y Скампи и да су ту видели „толику оданост, толико захваљивања, привржености, толико суза и весеља“, као тешко y ком другом народу. [387]

 

Све до краја VI столећа римски утицај на већем делу Балканског полуострва био је моћнији и обимнији од утицаја цариградске цркве и њене културе. Црквена романизација помагала је тако y знатној мери војничку, административну и трговачку. Епископи на Балканском полуострву беху y огромној већини романског порекла. Од 98 очуваних имена из источних и средишних области: Паноније, Мезије, Дакије, Дарданије и Скитије, 59 је несумњиво латинских. И од њихове је личне стране латински језик са његовом културом био негован и ширен y околне области, где је и иначе био y употреби пуних шест столећа. У то време су епископи y градовима често замењивали војничку и административну власт, да су они водили преговоре y име становника, управљали одбраном градова, чак ce постављали према царским властима као заступници грађанства. [388] Њихов је утицај, услед тога, био још непосреднији. Природно је стога, што је папина странка y VI столећу била врло јака. С тим y вези је од велика значаја и она појава, коју је К. Јиречек истакао за главне војводе византијске војске y V—VI столећу. [389] Они, исто тако, y већини имају чисто латинска имена. Чак је ако не романског, a оно свакако поромањеног порекла била и породица цара Јустина I, чији чланови носе редом латинска имена. Тек од VII столећа, доласком источњака Ираклија, улази y војску више грчког и азијског, a мање западно-балканског и романског елемента. Из свих ових појава непосредно

 

 

386. Ф. Гранић: Оснивање архиепископије y граду Justiniana Prima 353. године после Христа. — Гласник Скоп. н. др. I, Скопље, 1925, 113—131.

 

387. Cfr. Thallóczy, Jireček, Sufflay: Acta et diplomata Albaniae I. Vindobonae, 1913, 5—6.

 

388. N. Jorga: La place des Roumains dans l’histoire universelle, 88—89.

 

389. C. Jireček: Die Romanen…, 18—20.

 

 

137

 

 ce закључује, да је романски елеменат Балкана, услед стицаја прилика, био или културнији, или способнији или активнији и да је као такав давао опште обележје читавој државној култури. Грчки елеменат био је према њему очевидно y мањини или позадини. Рим је био победитељ Грчке и тај ce однос осећа и доцније; a народи који су иза тога дошли под римску влаег, без јаких културних традиција и без етничке индивидуалности, брзо су ce прилагођавали освајачима, појачавали њихове редове и преко њих долазили до непосредно јачег утицаја. Тек кад је пало Римско Царство и север Балканског полуострва био преплављен новим народима, племенима и етничким скупинама, грчки утицај почиње постепено, иако споро да осваја, јер ce Царевина углавном стала ослањати на становништво источне културе. Потпуно превлађивање источне, византијске, културе изведено је тек током VII и VIII столећа.

 

Доказ за интензитет старог романског црквеног и културног утицаја показују језични трагови y румунском и арбанаском језику. Све речи за основне појмове хришћанске код Румуна су латинског порекла, иако они припадају источној хришћанској цркви; исто така и за новчану и нарочито за правну културу. Сличан је случај и y арбанаском језику, где су романске речи током времена претрпеле знатне фонетске измене: christi natalia — kërshendle; calix sanctus — kell(k) shent; presbyter — prift; saeculum — shekull и др. [390] Чак и њихов владарски назив mbret долази од лат. imperator.

 

Сви ти моменти доводе до претпоставке, да је утицај латинског, односно романског био претежан и код нових словенских досељеника. Земље, y које су продрли Словени, имале су више романско или романизовано него грчко становништво. Прва обавештавања била су, дакле, y култури тог етничког елемента. Обилан број примера изнео је за то К. Јиречек наглашавајући, да је чак и назив Грка, Гръкъ, дошао код Јужних Словена од лат. Graecus, док су ce они сами звали, као што смо поменули, Ромеји — ‘Ρωματοι ‘Ρωμαιοι, па су их тако по њима самим звали и њихови азијски суседи. Сама Византија звала ce y старих Јужних Словена Романија. Владар ce по латинском назива цѣсарь, царь. Чисто романског порекла су речи:

 

altare — олтар,

arca — рака,

cerrus — цер,

communio — комъка,

comipater-kmotr — кум,

maturus — матор,

oleum — олеј,

sanctus — сантъ,

besica — бешика,

missa — мьша,

crux — стародалматински krusi, krus — криж.

 

Неке романске речи остале су и y средњегрчком и словенском, тако:

calendae — καλάνδαι колѫда;

caminus — κάμινος — камина, комин,

campana — καμ᾿πανόν — кѫпона,

castellum — κασέλλιον — кастел, Костолац,

castrum — κάστρον — костур;

cisterna — κινστέρνα — истерна, цистерна,

clasura — κλεισούρα — клисура,

commercium, κουμέρκιον — курмерькь,

cursus — cursariu — κοῦρσον — курьсарь, xycap, гусар,

magister — μαγιστρος — мајстор, мојстр,

palatium — παλάτιον — полата и палата,

murus — мир,

porta — πόρτα — порта,

puteus — пуч

 

390. C. Jireček: нав. дело, стр. 16.

 

 

138

 

и сл. [391] Примери су, као што ce види, разноврсни и потичу не само од утицаја цркве и администрације, него и од материјалне културе, коју су Словени налазили и примали на Балканском полуострву.

 

Овде је и један од непосредних доказа, да је између Словена и староседелаца дошло до ближег дотицаја и то не само ратничке природе. Поменули смо, да је око 642. год. папа слао y Далмацију и Истру једног свог човека, да откупљује робље и светитељске мошти. Са Словенима ce, могло доћи до веза и њих су сигурно почели романски етнички елементи земље. [392] Током времена те су везе постајале све јаче, док најзад није успело бројно далеко надмоћнијим Словенима, да приме y себе највећи део те раније популације. Романи су ce дуго времена одржавали према словенским сеоским насељима y својим затвореним градским општинама, али је од VIII столећа унапред, почело јаче притицање Словена y градове, које им је дало најзад ако не словенске типове, оно ипак видну примесу њихову.

 

Утицај грчког језика и ромејске културе на Јужне Словене почео је интензивније од IX столећа, кад је настао живљи и непосреднији додир између њих; y Егејској Македонији и Тракији, тај је утицај био, наравно, још ранији. У самој Бугарској, изузимајући дунавске пределе и њихово залеђе, било је исто тако додира са самим Грцима, односно с њиховим етничким елементом, само је тај био приметно мешан с романским и отуд посредник једне комбиновање културе. [393]

 

Интензитет утицаја био је, међутим, код обе културе најјачи око њихових исходишних тачака, с једне стране око Салоне и њеног залеђа и с друге око Цариграда. Унутрашњост Балканског полуострва, нарочито источна Босна и Херцеговина, Рашка и западна Србија, беху врло мало и сасвим неједнако насељене римским колонијама. Од старих римских места најмање их је очуваних на том подручју.

 

 

391. Нав. дело, 35—38, 80—93; St. Romanski, XV Jahresbericht des Instituts für rumänische Sprache (1909), 89—134; P. Skok: Dolazak Slovena na Mediteran, passim.

 

392. За време надирања Словена и Обара y VI столећу, мигрирао је романски етнички елеменат из дунавских области y Јадранско приморје, a одатле y Италију. Норички епископ Јован бежи крајем VI столећа y Истру, али га његова верска хришћанска сабратија терају и одатле. Становништво из Сирмија једним делом долази y Салону. Бежећи они носе са собом све драгоцености и посебно мошти светитеља. Из Сирмија су доспеле тада y Рим мошти славне сремске „четворице овенчаних“ (quatuor coronatorum) ; y Анкони ce налазе мошти св. Дасија, које су тамо пренесене из Доростола. У Рим ce преносе и мошти неких далматинских светаца, св. Домнија, Вемантија и др. Култ мученика са Балкана преноси ce тако и y Италију и одржава ce тамо с доста пажње. — Cfr. Ј. Zeiller: нав. дело, 100—101, 112, 135—136, 182, 404, 594; С. Jireček: Die Romanen III, 72—73; Bulletino dalmato XXIX, 298—301.

 

393. Cfr. натписе из Доњег Илџика, Доро(с)тала, Варне и Сикије. — Калинка: нав. дело, 21—22, 68, 285—286, 304.

 

 

139

 

Истраживања П. Стока, [394] осветљавају доста јасно односе између Словена и романског градског становништва. Ha обали Хрватског приморја стара градска насеља: Фланона, Тарсатика, Волцера, Сениа, Вегиа Аргирунтум и Ортопла „нијесу преживјела као романска градска насеља словенску сеобу“. Одржала су ce, истина, имена неких од тих градова као Пломин, Трсат, Сењ, али је становништво на тој обали претежно словенско. Међутим, на подручју аквилејске патријаршије Романи су ce одржали јаче и на обали и y унутрашњости; „ту словенство није могло никада да право продре унутар зидина обласких градова, како је могло y Далмарији“.

 

У Далматинском приморју Хрвати су доста рано, по типу који су имали пред собом, почели подизати и своје градове. Такав је, нпр. већ по имену Биоград на мору, који је подигнут пре X столећа, затим Острог, Вруља и Лотчањ. Ти су градови настали из привредне и стратешке потребе, a Словени су их почели подизати вероватно онда „док још нијесу могли продирати y романске обалске градове“.

 

У јужној Далмацији и Црногорском приморју Словени су затекли већи број романског становништва. To ce види између осталог по називу Конавља, примљеном од њих — canabulae су канали за исушивање поља — и по примљеним именима око Пераста — castellione — касон, scrupellum шкропио. „Да је овдје било много Романа види ce и по томе што Словени називају стари Епидавар не онако како су га звали дубровачки Романи Pitaura, него опћом латинском ријечи civitatem, Цаптат или Цавтат“. Од свих приморских градова y Сплиту ce најраније јављају словенска имена код градских функционера. У шест разрушених романских градова y Енони, Столпони, Мукуруму, Стагнуму и Ризону Словени су ce уселили и почели свој градски живот, a y неколико градова, y Катеру, Раузиону, Аспалатону, Трагуриону и Задору, вратило ce, после првих повлачења, њихово градско становништво. Међутим, y унутрашњности, y опустеле градове, нити су ce усељавали ратарски и сточарски Словени, који нису марили за градски живот, a ни разјурени Романи. Делимичних словенских континуираних насеобина било је y градским насељима тек с краја VII и почетка IX столећа, какав је случај нпр. са Царичиним градом код Лебана y Србији или Улпијаном на Косову. У половини X столећа, наглашава П. Скок, нема Романа на обалском потезу северно од Задра. Романи станују овде y ово доба само на острвима два архипелага, y задарском и кварнерском. У касније доба, Романи са ова два архипелага нису никад ни покушали да ce опет врате на истарску или хрватску обалу. Свакако, то је дошло због њихове малобројности. Од Вргоде на југ острва су словенска, a уз то словенска је и сва обала док су од Вргоде на север острва романска, као што су византијско — романски и градови све до Задра.

 

 

394. Р. Skok: Dolazak Slovena na Mediteran, Split, 1934.

 

 

140

 

Кад су Словени овако продрли све до Јадранског мора, онда је очевидно да су и y унутрашњости имали своја јака упоришта. Име старог Сингидунума исчезава после 602. потпуно, a место њега ce јавља, на тако важном месту, чисто словенски Бѣлград. Нове словенске жупе не настављају стару римску административну традицију, него имају сасвим нову, као Врхбосна, Врхлаб, Подгорје и др. Чак ни Рашка, читава нова државна творевина, нема наслона на какву римску област. За стару област Доклеу јавља ce постепено нови словенски назив по реци Зети. У земљи ce место старих римских градова јављају нови, подизани очевидно од самих Словена за њихове потребе, као што су Которац и Десник y Врхбосни, Дестник, Црнобуски, Међуречје, Дрежник, Лесник y Рашкој, Макарска, Ошље, Глумник, Добрски y Захумљу, Требиње, Врм, Лукавац и Сетливи y Травунији. У науци је приказана читава листа старих словенских градова, подизаних самостално, као што су Добој, Добар, Самобор, Борач, Вишеград, Самоград, Котор, Которац, Подзвизд и сл. Ha местима званим Самоград, каже један од истраживача историјске географије,

 

„нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши преци, ваљда, још нијесу били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова.“ [395]

 

Било је делимично и нешто наслањања на старе традиције градске. Остало је, нпр. име Ниша, Ражањ и слично, али не y великом броју. To је уосталом, и разумљиво. Стратешки важни Ниш Словени су добили релативно касно, као и Сердику — Средец. Једино су градови дуж дунавске линије задржали y највећем броју стара, местимично само према словенским језицима измењена имена, што значи, да су ту били јачи традиција становништва и њихов додир са Словенима. У унутрашњости Бугарске, највећи број старих градова био је порушен и запуштен. Многа имена старих насеља, забележена од старих хроничара, сада ce не може утврдити где су ce налазила, док на многим местима постоје развалине, којима ce не зна имена. [396] Из тога произилази, да је континуитет насеља био прекинут.

 

Наведена појава је разумљива. Словени, y својој старој постојбини, мало су познавали градске културе. Били су првенствено земљорадници и сточари. Долазећи на Балканско полуострво они су y градовима наилазили углавном на непријатеље, војничке и грађанске, a и сами су према градовима ишли са душманским намерама витешког плена и пустоша. Стога су градови страдали. A кад су ce Словени једном сместили на Балканском полуострву, они су првенствено стварали своја села, своје утврде и своје архаичне градове, a

 

 

395. В. Скарић: О географској номенклатури Босне и Херцеговине. — Гласник Географског друштва XIII, Београд, 1927, 35—40.

 

396. Бълг. ист. библиотека IV, 71.

 

 

141

 

мало су ce трудили да обнављају старе. Обнову старих градова вршили су, изузетно, Словени само онда, кад су ти градови имали стратешки или изузетан привредни значај, као нпр. Соли y Босни, Стон y Захумљу, Клобук и Хрватској, Звечан на Косову. Уколико је било обнове градова сем тога, њу су вршили њихови преостали или спасени грађани.

 

Уколико на Словене y унутрашњности Балканског полуострва нису утицали стари градови са њиховом културом, утицао је несумњиво староседелачки етнички елеменат са романском културом. To видимо, међу осталим, по великом броју очуваних романских назива, као што су: планина Романија y Босни, те имена Романе, Романовце, Румија, Румањ и др., која су y вези са романским именом. Taj утицај био је многострук и веома јак. Он је чак дао један нов антрополошки и етнопсихички тип Јужним Словенима. Мешање староседелаца илирских и романских или романизираних са Словенима на подручју Динарских алпа, где је превлађивало сточарско занимање које их је приближило, створило је тзв. динарски антрополошки и етнопсихички тип међу Хрватима, Србима, Црногорцима и југословенским Муслиманима, веома активан и од великог значаја y етничкој прошлости, развоју и формирању јужнословенских народа и нација. Од XV до XVIII столећа влашки елеменат још ce је одржавао међу балканским народима, једно време строго одвојен, оштрим законима, од крвног мешања; али је све више улазио међу балканске Словене, стапао ce и на крају ce скоро сав асимиловао словенској, нарочито због истоветности вере, православној средини. Старинци, који су много столећа пре доласка Словена живели на новом земљишту и прилагодили ce његовим приликама, ималу су и таквих културних тековина, које су Словени морали од њих примити, јер су им биле најподесније за живот y новој постојбини, или су обележавале појмове и предмете, који су Словенима дотле били непозанти. У такве тековине спада камена кућа, извесни хаљеци, делови накита, неки сточарски термини и по која навика y сточарству. Словени су попримили од старинаца Влаха оне географске термине посебног карактера, који ce односе на оделиту природну карактеристику карсног терена. Овај процес примања и стапања између словенских народа, племена и етничких скупина и балканских старинаца, вршио ce понајпре y високим планинским пределима, y којима су били житељи Власи и Арбанаси. Каснијим етничким миграционим струјањима племена и народа ових предела на исток, преношне су ове културне тековине широм балканских земаља, негде мање, a негде y већој мери.

 

 

142

 

 

4. КОНТИНУИТЕТ СТАРОБАЛКАНСКЕ ОНОМАСТИКЕ У ОРОНИМИЈИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Један од очитих примера старобалканске културе y националној култури Јужних Словена, јесте положај насеља и трагови старо-балканске ономастике. Ради ce о континуитету и етногенези. Може ce рећи да ce словенска насеља y средњем веку, редовно налазе на положају илирских, трачких, келтских, римских и византијских насеља. To илуструјемо са следећим примерима. [397]

 

1. Трагови илирске ономастике. — Многобројна илирска племена, становала су y доба праисторије и антике, на простору од северног дела Јадранског мора до Пелопонеза, и од Дунава до Мораве. За Илире ce y науци узима да су дошли y данашње балканске крајеве са севера, негде y X столећу пре н. е. [398] Међутим, процес формирања Илира и њихова етногенеза, y науци није решен. Протоилирско становништво и његова улога y формирању Илира, изискује посебна научна истраживања. Ти корени сежу y велику старину балканског неолитског друштва, које је континуирало y илирском етносу. Ту свакако долазе и етничке везе са становништвом Мале Азије, Архипелага, грчког острвља, те са пределима западног европског подручја све до Шпаније. [399]

 

 

397. Cfr.

G. Novak: La nazionalità dei Dardani. — Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju, IV, Beograd, 1929, 79—92;

супротно овоме cfr.

M. Budimir: O etničkom odnosu Dardanaca prema Ilirima. — Jugoslovenski istorijski časopis III (1937), br. 1—4, str. 1—23;

B. Георгиев; Значението на географските имена на въпросите на етногенеза. Сп. Български език, V. София 1955, св. 1, стр. 5—9.

 

398.

Н. Barić, Arhiv za arban. starinu, jezik i etnologiju I (1923), 211—212; II (1924), 151—161; cfr.

исти: По илирским траговима. — Јужнословенски филолог II (1921), 58;

К. Oštir: Vorindogermanische (alarodische) Zahlwörter auf dem Balkan. — Arhiv za arban. starinu, jeznk i etnologiju II (1925), 236;

A. Trombotti: Saggio di antlca onomastica mediterranea. — Arhiv za arban. starinu, jezik i etnologiju III (1926);

P. Skok: Studije iz ilirske toponomastike. — Arhiv za arban. starinu, jezik i etnologiju I, 15—56;

C. Patsch: Die Japoden. — Wissenschaftliche Mitteilungen VI (1899), 154—186; VII (1900), 33—62;

H. Вулић: Неколико питања из римске прошлости. — Глас САН CXIV, Београд, 1925, 71—73.

 

399. W. Tomaschek: Die vorslavische Topographie der Bosna, Hercegovina, Crna Gora. Wien, 1880;

П. Ровинский: Черногория. Спб. 1909, II, 586;

A. Evans: Antiquarian Researches in Illyricum, — Archaeologia XLVIII (1884), 84—86;

C. Patsch: u Pauly—Wissova, R. E., s.v. Birziminium; Историја Црне Горе, Титоград, 1967. Одељак

Ј. Ковачевић: Од досељавања Словена до краја XII в. стр. 210—221;

Р. Sticotti: Die römische stadt Doclea in Montenegro. Wien, 1913;

K. Kerényi: Vom heutigen Stand der Illyrierforschung. — Revue internationale des études balkaniques II (1936), 13—30;

И. Здравковић: Град Медун крај Титрограда. — Зборник заштите споменика културе III, 1, Београд, 1953, 128 (план).

    О траговима илирске ономастике y Далмацији cfr.

D. Rendić — Miočević: Ilirska onomastika na latinskim natpisima Dalmacije. — Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku LII, Split, 1948, 1—67;

isti: Illyrica. Zum Problem der illyrischen onomasüschen Formel in römischer Zeit. — Archaeologia Jugoslavica II (1956), 39 sq.;

isti: Ilirske onomastičke studije I. Živa antika X (1960), 163 sq.; II, Živa antika XIII—XIV (1964), 101, sq.; III, Živa antika XXI, sv. 1 (1971), 159—173.

 

 

143

 

По имену илирског племена Далмата, названа је читава југословенска поркајина Далмација. Главно место овога племена било је Delminium. To је y староспрском Дълъмно = Думно и Дувно, које је било очувано y рушевинама све до скорашњег времена. За илирско племе Перусте, мисли ce да су обитовали на подрују око Плава и Призрена. Име града Пераста y Црногорском приморју и сувише подсећа на њих. Доклеати беху y Дукљи, која је по њима добила своје име. Стари илирски град је Метеон, Медеон (Медун) y Кучима (Црна Гора). Ha најужнијем делу провинције Далмације, y Црногорском приморју, најважнији град и понекад седиште илирских краљева, беше Ризон, Рисиниум, данашњи Рисан, a потом Батуа, Битуа, Будуа (Будва), као и Улциниум (Улцињ). [400]

 

По познатом илирском вођи Бати или Батону, чије је име било врло популарно код Илира, сматра ce као сигурно да су настали месни називи, као што је то случај на илирској насеобини Гласинцу, Батово; y околини Чајнича Бато и Батотићи; y Горњем Вакуфу, Батуше; y сарајевском подручју, Батићи; y околини Ливна y Врилима, Батуни; на Косову код Приштине, Батусе. [401] Са племеном Ибријана y вези је име прастарог Ибра. Река Неретва ce звала Наро или Нарон, Нарента. У близини ове реке један поток ce и данас зове Норин. Задар ce раније звао Јадер или Јадере. Ha то име потсећа и предео Јадар y западној Србији. Назив Башка Вода дошао је од ардијејске вароши Бистон > Бист. [402] Исто тако има ономастичких остатака и y другим називима. Имена, као Буна, Босна, Дрим, Дрина, Дринача, Лим, Сава, Tapa, Уна и сродна, сва су старог порекла, понајвише илирског. [403] Ha концу, међу илирским племенима, особито на истоку истичу ce Трибали. После римског освајања, један крај западне Бугарске звао ce Требалија. Ту антички географ Птоломеј ставља Oescus као варош Трибала, на ушћу Искра.

 

2. Трагови трачке ономастике. — У доба праисторије и антике, на истоку Балканског полуострва обитавали су Трачани. Месни називи трачких тврђава, као: diza, dizos; село, Дава, Рача и Топлице, позната су y великом броју y балканским земљама. [404]

 

3. Трагови хеленистичке ономастике. — Хелени су били веома знаменит антички народ, који ce још y праисторијско доба доселио y данашњу Грчку и на острва Белог и Јонског мора. Ту су они створили још y античко доба врло високу културу, Трагове хеленистичке

 

 

400. Cfr. Р. Krečmer: Einleitung, 246; Römische Alterthümer in Bosnien und der Herzegovina, 20; W. Tomaschek: Die vorslavische Topographie der Bosna, Hercegovina, Crna Gora, 19; C. Truhelka: Les restes illyriens en Bosnie. Paris, 1900, 15; M. Budimir: Nestorov kondir i honierski Depas Apmphikupellon — Старинар, VII—VIII, Beograd, 1958, 25.

 

401. В. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 60.

 

402. P. Skok: Studije iz ilirske toponomastike, — Glasnik Zemaljskog muzeja XXIX, Sarajevo, 1917, 117—143; cfr. L. Thalozy: Die Urgeschichte des Illyraentums auf dem Gebiete Bosniens. — Illyrisch — albanische Forschungen I, München — Leipzig 1916; C. Patsch: Historishe Wanderungen, 92—97; B. Ћоровић: нав. дело, 61.

 

403. Wissen. Mitth. I, 110; B. Ћоровић: нав. дело, 61.

 

404. W. Tomaschek: Die Thraker I, 87—90.

 

 

144

 

 ономастике налазимо на многим странама Балканског полуострва. Тако, хеленистичког је порекла име града Епидаура — Цавтат, Епидамнос — Дирахијум (Драч), Коркира Црна (Корчула), Иса (Вис), Фарос (Хвар), Трогиријан (Трогир). За утврђени језичац Тиризис — Акра (Килиграда, тур. Çeligra — Burun) тврди ce, да је био ризница краља Лизимаха. У унутрашњости је Кабиле (село Ковел), град Филипа II. [405]

 

4. Трагови келтске ономастике. — У IV ст. ст. е. продиру са севера на Балканско полуострво Келти. [406] Њихово утврђење Сингидун, на месту данашње Београдске тврђаве, одржало је своје келтско име све до VII столећа по н.е. За Ниш Naissus мисли ce да је келтског порекла. [407] Ha концу, још није доказано да ли је име Danuvius које је истиснуло стари трачки назив Istros, келтског или илирског порекла. [408]

 

5. Трагови римске ономастике. — Знаменити антички народ Римљани, били су створили снажну државу на Апенинском полуострву. Они су y старом веку потчинили себи велики део света, Балканским полуострвом Римљани су владали од почетка I столећа, па све до пред крај V столећа по н.е. Временом, Римљани ce као завојевачи на Балканском полуострву баштине. [409] Добро познато и знаменито стратешко место била је Siscia, Сисак y Хрватској. [410] Главно место на западном делу Балканског полуострва била је Салона, то је данас Солин поред Сплита. [411] По речима познатог стручњака за римску историју Р. Егера: „Далматинско приморје постало је цватућа покрајина са уско повезаном мрежом путева, удобним градовима и пространим

 

 

405. S. Reinach: Cultes, Mythes et Religions. Paris 1905, 9, 30 sq.; K. Јиречек: Историја Срба I, 9; K. Patsch: Zbirke rimskih i grčkih starina u Zemaljskom muzeiju, Sarajevo, 1915, 5—8, 23; isti: Zur Geschichte und Topographie von Narona. Wien 1907, 109—111; cfr. Историја Црне Горе, књ. I, стр. 98—100.

 

406. Н. Вулић: Келти y нашој земљи. — Глас САН, књ. CXXI. Београд, 1926, 73—89; Ф. Папазоглу: Прилози историји Singidunuma и средњег Подунавља y античко доба. — Историјски часопис САН, VII (1957), 303—320; J. Тodorovlć: Kelti u jugoistočnoj Evropi. Beograd, 1968, str. 5—10; Историја Црне Горе I стр. 100—104.

 

407. W. Tomaschek: Zeitschr. f. ost. Gymn. 1878, 204; isti: Die Thraker I, 90 sq.

 

408. A. Sabolevskij: Einige Hypothesen über die Sprache der Skythen und Sarmaten. — Archiv f. slav. Phil. XXVII (1905), 240 sq.; S. Reinach: op. cit.

 

409. K. Patsch: Historische Wanderungen, 52—53; G. Zippel: Die römische Herrschaft in Illyrien. Leipzig, 1877, 132—133; L. A. Flori: Epitomae, ed. Teubn. 50—51; H. Вулић: Из античке историје наше земље. — Глас САН, CLX (1934), 59—71; R. Syme: Augustus and the Slav Lands. — Revue internationale des études balkaniques III (1938), 33—46; A. Bauer: Zum dalmatinisch — pannonischen Krieg. — Arch. epigr. Mittheilungen XVII, 2, 135—148; D. Cassii: Historia Romana. Ed. Teubn. III, 227; B. Saria: Bathinus, flumen. — Zbornik naučnih radova F. Šišić. Zagreb, 1929, 137—141; E. Čerškov: Rimljani па Kosovu. Beograd, 1969.

 

410. C. Patsch: Archäologisch — epigraphische Untersuschungen zur Geschichte der römischen Provinz Dalmatien. — Wiss. Miti VI (1898), 262—169; Ph. Ballif — C. Patsch. Römische Strassen in Bosnien und der Herzegovina. Wien, 1893; T. L. F. Tafel: De via militari Romanorum Egnatia Tubingae, 1842 i Via militaris Romanorum Egnata occidontalis. Tibingae 1841.

 

411. Fr. Bulić: Car Dioklecijan. Zagreb, 1918.

 

 

145

 

латифундијама“. [412] Почињући од границе провинције Далмације, од муниципија Албоне (Лабина) и од муниципија Тарсатике или Тарсатика (Трсат), већа насеља су углавном поред обале: Senia (Сењ), Enonia (Нин), доцније значајно хрватско седиште; Ieder (Задар), седиште илирског племена Јадасине, које је нарочито развио цар Октавијан систематском колонизацијом, учинивши га једним од најважнијих градова читаве провинције. [413] Ha реци Крки, развио ce главни град Либурније Скардона (Скрадин), y коме је било седиште једног од три далматинска конвента (округа). [414]

 

У унутрашњости, као значајно место истиче ce колонија Еквум (colonia Claudia Aequum), данас Читлук код Сиња. Затим долазе места: Промона (Тепљу), Нове (Руновић), Municipium Salvium (Грковци код Ливна) и на крају Bistux nova је источније y данашњој Зеници. [415] У унутрашњости Босне, претпоставља ce да је нека colonia Ris. . . идентична с Рогатицом. Поред тога, сматра ce да је постојала још једна неодређена колонија y Сарајевском пољу. У околини Мостара је исто тако нађен један римски град. [416] Kao што је истакао К. Пач, поменути градови су били делимично муниципија, a делимично колоније. Иако су биле y мањини, колоније су y праву и обичајима чиниле тип римског града, те су према томе представљале вишу категорју. У муниципијама је превлађивала домаћа популациона смеса и она је могла са напредујућом асимилацијом, постати колонија. [417] Помињемо и кастел Салтуи, y данашњим Вилусима на Грахову, [418] те и Домовију или Домавију и Аргентарију (данашња Сребрница) y Босни. [419]

 

У област Истре, јужног Норикума и горње Паноније, поред развијене мреже путева, истичу ce и бројна насеља. Од особитог интереса y континуитету топономастичких назива, помињемо: Лонатинум (Логатец), као и близу норичко-панонске међе Петовију (Птуј), врло важан град на тој страни. [420] Ha југу беху Karnium (Крањ), те увек важна пристаништа Tergesste (Трст) и Pola (Пуљ). Од осталих топономастичких имена помињемо: Kapris (Копер), Умего (Омак), Neopolis

 

 

412. Revue des études balkaniques (1936), 348.

 

413. Bulletino di arch. e storia dalmata, XXIX, 139.

 

414. Cfr. H. Cons: La province romaine de Dalmatie. Paris, 1882, 184 sq.;

 

415. Cfr. C. Patsch: на нав. месту.

 

416. Cfr. Glasnik Zemaljskog muzeja XVI, на нав. месту.

 

417. C. Patsch: нав. дело, 77.

 

418. N. Vulić, Vjesnik Hrv. arh. društva VIII (1905), 172—175.

 E. Oberhummer: Zur historischen Geographie vom Küstenland Dalmatien und der Herzegovina. W:en und Leipzig, 1911; G. Novak: Topografija i etnograf ja rimske provincije Dolmacije. Zagreb, 1918, 1—39; C. Patsch: Zbirke, 77—86.

 

419. W. Radimsky: Generalbericht über die bisherigen Ausgrabungen der römischen Stadt Domovia in Gradin bei Srebrenica. — Wiss. Mitt. I (1893), 218— 253; IV (1896), 202—242; L. Pogatschnig: Alter Bergbau in Bosnien. — Wiss. Mitt. II (1894), 152—157; C. Patsch: Domovia. Paullys — Wissowa, Real — Enzyklopädie V (1905), 1294—1296; C. Truhelka: Die römische Drmathalstrasse im Bezirke Srebrenica. — Wiss. Mitt. I, 308—314.

 

420. Б. Сариа, Старинар I (1923), 208.

 

 

146

 

— Новиград, Рушњо — Ровињо. [421] Од топонима y унутрашњости помињемо: Бонониа — Бононштор и Сирмиум — Сремска Митровица, по коме је читава околна област добила своје име Срем. [422] Преко Дунава, на другој страни, налазио ce град Константиола или Констанца — данас Ковин, подигнут ради обезбеђења пловидбе Дунавом. [423] Тимок ce звао Timocum, a Германија је данашњи Џерман y Бугарској, родно место војсковође Велизара. Скупи, данашње Скопље y Македонији, налазило ce y с. Злокућанима код Скопља. [424] Стару Трајанову варош Улпијану на Косову, на домаку манастира Грачанице, налазимо y топониму варошице Липљан y непосредној близини античког насеља. Јустинијан је удостоио своје пажње, обновио је и дао joj своје име Justiniana Secudna. [425] Од античкиот Скупи, дошло је и наше јужнословенско Скопи, арб. Shkup. и тур. Uskyp и Uškúp. Под црквену власт Скупиа спадао је чак и далеко на западу арбанашки град Сарда (сада Шурда). [426] Стари топоним задржало је и гранично место старе Македоније Стоби код Грацког, на ушћу Црне y Вардар. [427]

 

Античка Сердика је средњовековни Срѣдец, Софија. Ha балканском превоју, иза малог Сонејума (Клисура), стоји кланац Суки (Succorum claustra). To су чувена Трајанова врата и уједно граница између Илирије и Оријента, односно Истока и Запада. Филип II развио је Филипопољ, стару Пулпудаву (Pulpudeva — Плъпъдив — Пловдив и Пловдин), који ce преко две хиљаде година одржао све до данас и то често с тим именом, иако су му га предевали. Римљани га зову Тримонтијум, a бугарски Словени преобразише му старији назив y Пловдив. Од реке и градића Арсус, постало је слов. Хрсово. Цурул (Чорул), потиче још из раног праисторијског доба. Река Стримона, је данашњи хидроним Струма, [428] y чијој је долини становало племе Бисалта, које је и развило градове Амфипољ (Тополија), Максимионопољ

 

 

421. F. Kos, Letopis Slov. matice 1897, 1—38; Izvestija Muz. društva XI (1901), 1—14, 101—116; M. Kos: O imenih nekaterih krajev v Slovenskem primorju. — Zbornik primorske založbe Lips. Koper, 1956, 7—26.

 

422. H. Вулић, Гласник Истор. др. y Новом Саду II (1929), 153—164; III (1930), 3-9.

 

423. Cfr. М. Васић, Старинар XII (1895), 1—61.

 

424. С. Jireček: Die Heeresstrasse, 11 sq.; H. Вулић — A. Премерштаји, Споменик САН, XXXVIII (1900), 14—51; XXXIX, 43—88; XLII, 79—99; XLVII, 109—191.

 

425. Lj. Popović — Е. Čerškov: Ulpiana. — Glasnik Muzeja K i M, I, Priština, 1956, 319—326.

 

426. De aedificiis, Ed. Haury, 104—106; M. B. Веселиновић, ГНЧ XX 1900), 211—215; Ст. Новаковић, ГНЧ XXV (1906), 13—16; Н. Вулић, Споменик САН, XLVII, 145—148; исти: Територија римског Скопља. — Гласник Скоп. Науч. др. I (1925), 1—4; cfr. исти: Глас САН CLV (1933), 53—62; cfr. Mommsen: Römische Geschichte V, Berlin, 1919, 275.

 

427. Cfr. Б. Сариа, Старинар III (1925), 101—112); cfr. H. Вулић, Глас CAH CLV (1933), 32—33; cfr. Зборник Pyс. apx. общества I (1927), 113—118.

 

428. Kalušnjacki — Jireček, Archiv f. slav. Phil. XVI, 594—600; C. Jireček: Die Heeresstrasse, 24 sq.; T. Mommsen: Römische Geschischte V, 190—193; A. Stein: Römische Reichsbeamte der Provinz Thracia. Sarajevo, 1920, 121—126.

 

 

147

 

(Максиминопољ — Mesunu) и др. [429] Понајвећи град y унутрашњноега беше Никопољ (рушевине Ески — Никуп), што га је као понос победе подигао Трајан. Дунавски Никопољ потиче из много доцнијег времена; њега је 629. год. подигао цар Ираклије као победни спомен. Нове близу Свиштова имало је кроз више столећа важан стратешки значај. У славу своје победе над Дачанима подигао је Трајан око 105. год. Никопољ на Дунаву (код села Никупа), али ce после 270. год. тај град више не помиње, a ономастички траг очувао му ce y поменутом селу Никуп. У унутрашњости био је огроман римски логор Абритус, сад Абдат Калеси, са очуваних 37 кула. [430]

 

Полет урбанистичког развоја и архитектонске изградње карактерише Јустинијанову владавину. Поред већих градова, он је подигао читав низ мањих и већих тврђавица и караула. Њихов је број ишао на стотине и служио је, како за одбрану, тако и за збегове сеоског незаштићеног становништва. У самом тимочком крају, било је таквих 37 градова и градића. Гамзи Град изгледа да је из тога времена. Уз то, дао је подигнути од Сингидунума до илирске границе 39, a до ушћа Дунава 80, y северној Бугарској 51, y провинцији Тракији и Хемимонту 94, y Македонији и Дарданији 127 тврђавица и караула, a слично томе и y другим пределима и облаетима. [431] При подизању тих градова и стратешких утврђења, учествовала је и она разна смеса народа, што је живела око Дунава и трагова њихових језичких особина има прилично y савременој и мало каснијој топономастици; што делимично говори и о њиховом учешћу y етногенези Јужних Словена. За готска насеља врло су речити називи: Маребург, Стилибург, Халиканибург, Бурганобор, Лакобург, Бургуалту (свакако генитив) и слично. [432]

 

          6. Трагови старословенске ономастике. — Kao што смо нагласили, на историјској позорници Балканског полуострва и суседних земаља, врло рано ce јављају Словени. Наиме, ту долазе бројна словенска племена и етничке скупине, која су ce y дуготрајном историјском процесу свога развоја оформила са поменутим балканским старинцима, y балканске Словене. Словенски ce трагови осећају y ономастици првих столећа након њихова досељавања на Балканско полуострво. Тако, y извесним називима врло је вероватно и словенско порекло, нарочито по местима, за која ce изричито вели, да су

 

 

429. Th. L. F. Tafel: C. Porphirogenitus de provinc. regni byzantin. Tubingae, 1846, 12.

 

430. F. Kanitz: Donau — Bulgarien und Balkan I—II Leipzig, 1882; C. Jireček: Das Fürstenthum Bulgarien, Wien, 1891; E. Kalinka: Antike Denkmäler in Bulgarien, — Schriften der Balkankommission IV, Wien, 1906; Римското владичество в Блгарил I (1928); Ј. Тодоров: Античната цивилизација в Бплгарил. II, 1929; М. Велков : Стари римски путишта и селишта IV, 1929.

 

431. C. Patsch, Revue internat des études balkaniques II (1936), 96; Ch. Diehl: Histoire du Moyen Age III, Le mond oriental Paris, 1936, 76—78; Gibbon: The history of the decline and fall of the Roman Empire IV, 250; cfr. De aedificiis, ed. Henry IV, 102—149; K. Јиречек: Историја Срба I, 40, исти: Die Heerstrasse, 64.

 

432. De aedificiis IV, 6.

 

 

148

 

наново подигнута. У Бугарској би могло бити словенског типа Стенес, можда ознака за кланац Суки. Облик Борбрега дат је y генитиву или акузативу, и могао би бити словенски. Чисто словенски карактр има Скапљице, Скопљице, за које ce вели да је „ново“. Словенског је типа y подручју Ниша назив Врачишта („нов град“). Занимљиво је и име Здебрин са y грчком необичном групом зд. Уколико би поменути називи долазили доиста од Словена, што ce за многе може као веродостојно прихватити, то би онда служило као доказ, да су или ознаке словенских насељеника, било војника, за кoje посигурно знамо, да су служили y византијској војсци, било досељеника, који су ce већ првих година VI столећа задржали y Византијској Царевини и почели y њој да раде.

 

У Босни има месно име Нурићи, као y Пољској Нура, Нур, Нигзес. Чести су називи y топономастици целог словенског света: Буда, Будајева, Будим, Будашево, Будимље, Бунишан, Будишче. У пољском budawai значи градити, a y чешком budavati.

 

У целом словенском свету имамо имена планина и вода, као Словац, Словин, Словница, Слововица, Словљан, Слава, Словиње и сл. Реку Дњепар звали су Словени Славут. У извесним крајевима y балканских Словена каже ce „ославило је пролеће“, кад потеку одмрзле воде на измаку зиме. [433]

 

          а) Трагови словенске митологије y топонимији. — Да Јужни Словени имају заједничко протословенско и словенско порекло, указују трагови словенске митологије, који су нашли примену y топонимији јужнословенских народа широм Балканског полуострва и суседних крајева. Тако, топоними: Коњска Вас, Коњско, Коњух, Коњуша и томе сродно, као топоними насеља, налазе ce данас распрострањени y 34 назива места. [434] Назив је свакако узет из словенске

 

 

433. У касно словенско доба (VI—XI столеће), y ономастици централне Европе, нашла је одраза словенска топонимија. — Cfr. R. Trautmann: Die Elb — und Ostseeslawischen Ortsnamen. T. 1. i 2. Abhand, der Deutsch. Akad. der Wiss., Berlin, phil. hist. Kl. № 4; № 7; H. Geier: Die Besiedlung des Wahlitzer Raumes fm Mittelalter. — Jahresschrift für Mitteldeutsche Vorgeschichte, B. 54, Berlin, 1970, str. 197—199.

 

Помињемо и ненаучна мегаломанска националистичка великобугарска оронимска излагања Ј. Заимова, која проглашавају бугарском топонимијом називе y Србији до Копаоника, a потом целу Македонију, па чак и пределе y Албанији. Cfr. Ј. Zaimov: Ethnogenetische probleme bei den Bulgarischen Ortsnamen. — Zeitschrift für Balkanologie, VII, 12, München 1969/70, str. 179—190.

 

Географска распрострањеност Срба y средњем веку и њихова државотворна моћ, били су тврд орах за турске ратне походе на Балканско полуострво. Свакако, то је разлог, те Турци почетком новога века, многе бугарске крајеве, називају спрскима, Тако, y време похода султана Сулејмана на Угарску 1520. год., турски историчари бележе за Софију, како је то једна од главних вароши земље Лазаrеве, a за Филипопољ ce каже, да је то један од најстаријих градова Србије. — М. Костић: Српски језик као дипломатски језик југоисточне Европе од XV — XVIII в. Скопље, 1924, 3.

 

434. Попис становништва 1953. год. књ. XIII, Становништво и домаћинства. Београд, 1959, 431 — y регистру.

 

 

149

 

митологије. Тако су ce звале коњске стаје (коњушнице) светих коња, који су били посвећени боговима. [435] Дакако, ови топоними y многоме доприносе схватању да Јужни Словени потичу из једног заједничког етничког језгра.

 

 

5. УЛОГА ХРИШЋАНСТВА У КОНТИНУИТЕТУ ВИЗАНТИЈСКЕ И РИМСКЕ КУЛТУРЕ И ГЕНЕЗИ У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Огромна је улога хришћанства y култури и народном животу и обичајима Јужних Словена. Поред тога, улога хришћанства запажа ce местимично и y етногенези Јужних Словена. Оно је нашло одраза y народном животу почев од рођења, односно крштавања, па до смрти, односно опела и многобројних посмртних даћа. Посвојило је оно бројна паганска веровања и створило читаву хришћанску демонологију. Но, то има посебну улогу и значај y режимима владавине феудалне и кпиталистичке епохе, са којима је хришћанство, касније упоредо са исламом, делило власт над јужнословенским, односно балканским народима. Из економске рачунице и ради верског продирања y народне масе, оно је ушло y многобројне народне обичаје, као што су: крсна слава или служба, мир при крвној освети, разграничеље међа, побратимство и посестримство, благослов житног семена приликом сетве и томе слично. Даље, оно местимично врши извесне радње, као што су: лечи разне болести путем молитве и хамајлија — „исцељује“ болеснике, регулише плодност y браку и томе сродно. Тако, кроз дуготрајан историјски период од неких хиљаду година, хришћанство је код Јужних Словена оставило дубоког трага y култури и народном животу и обичајима, што ce не може пренебрегнути, већ ce мора посебно нагласити. Напоредо с тим, оно је створило својом идеологијом, једну племениту улогу, која ce испољавала кроз низ прогресивних делатиности y односу на минула паганска времена, трудећи ce да народне јужнословенске етничке скупине, племена и народе оплемени. Сличну улогу има ислам међу извесним јужнословенским народима, племенима и етничким скупинама, на почетку новога века и касније. Међутим, ислам је био y много повољнијем положају, ширио ce међу хришћанима, a не паганским етничким елементом.

 

Дошавши на Балканско полуострво, Јужни Словени затекли су ту већ потпуно развијену хришћанску културу, Постепеним везама са староседелачким народима и племенима, они примају понешто од ње, па joj после прилазе с више поверења, најпре као појединци, a

 

 

435. Ј. Paisker: Koje su vjere bili Sloveni prije krštenja? — Starohrvatska prosvjeta, N. S. II, 1—2 (1928), 65 sq.;

cfr.

T. Wasilewski: O sladach kultu paganskego w toponomastice slowi’anskiej Istri. — Onomastica IV, 1 (1958), str. 149—152;

M. C. Филиповић: Капиште. — Историјски часопис САН. Београд, 1952, стр. 236 —266;

Р. Anđelić: Srednjevekovna kultna mjesta u okolini Konjica. Glasnik Zem. nmz. XII (1957)., str. 185—198.

 

 

150

 

касније као целина. Вест К. Порфирогенита, да су били крштени већ y VII столећу, за владе цара Ираклија и његовом иницијативом, и то преко свештеника из Рима, које је он „набавио, не изгледа нимало вероватна.“ Тешко је примити, да би он христијанизацију, „која је имала бити прво приближавање владајућем елементу“ и услов асимилације, „узимао свештенике са Запада, a не своје грчке“, њему поузданији елеменат. To изгледа овако. „Захваљујући солунском викаријату“ папин утицај био је готово апсолутан на Западу и све до прелаза с царем Лавом латинско свештенство било је претежније и управо главни фактор y хришћанској мисији. У Цариграду ce знало о том и y традицији X столећа, y Порфирогенитово доба, ствар је добила помало помућен легендарни облик и амбицију да иницијативу задржи за себе. Исто је тако мало поуздан и други део царева причања, да је већ тада успело хришћанском свештенству стварније деловати y правцу христијанизације. Колико ce данас зна, читаво VII столеће није донело великих промена y начину живота и култури Јужних Словена и примање хришћанства, уколико га је било, вршило ce само појединачно. [436] У визији св. Колумбана, на почетку VII столећа, изрично ce каже, да Словени, којима је он мислио ићи да проповеда, нису још зрели за ту ствар; a св. Аманд, који ce упутио међу њих и проповедао y местима око Дунава вратио ce натраг кад је видео, „да му ту неће бити довољно плода и мучеништва“. Херцег баварски Теодо задржао је 649. Емерана, да не иде y те крајеве, „јер још није право доба, да ce ти варвари покрсте“. У житију св. Марина и Анијана казује ce, да је пред крај VII столећа „gens nefandissima Wandalorum“, тј. Словена, бацила на ломачу пустињака Марина, „светог човека“, што није хтео да им буде вођа y алпијским кланцима. Једино су Словени y Далмацији били нешто питомији. Чувши за пленење Салоне и остале Далмације, папа Иван IV послао је тамо свог опата Мартина, да спасава и искупљује хришћанско робље и моћи хришћанских светитеља, и успео је да их добије. [437] Ha Западу, према том, Порфирогенитово причање не налази y савременим изворима никакве потврде. Оно је, међутим, тачно за источне Бугаре. Познато је, да је бугарски владар Коврат, као дете крштен y Цариграду, где је провео своје детињство, и да је остајући стално веран Византији са силом „светог и животворног крштења“ победио све варваре и незнабошце. [438] Али, његов пример није нашао много одзива код осталих Бугара и већ ce његови наследници враћају вери старих отаца, да y Омортагу добију најодлучнијег противника хришћанства. Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена од византијске стране узрок је не само словенски конзерватизам и неповерење, него y истој, ако не и већој мери, политичка противност према Византији и мржња и устручавање према оном, што им ce отуд нуди, као и затроване верске прилике међу самим

 

 

436. Cfr. В. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 131—132.

 

437. М. Kos: нав. дело I, str. 193, 203—204, 233—234; Fr. Rački: Documenta, str. 235; P. J. Šafarik: Slawische alterthümer II. Leipzig 1844, 468.

 

438. B. H. Златарски, Буг. сборникъ, XI (1898), 145—154.

 

 

151

 

Грцима. Од VII до IX столећа тамо не престају јеретичке секте, васељенски сабори са често врло саблажњивим сценама, силна верска гољења и ружне уличне борбе y знаку вере. Нарочито ce све то развило y доба страсне борбе око икона, која је испунила преко сто година и узбунила сав византијски свет. Запослени и сувише код куће њихови свештеници могли су мало да делују y туђем етничком елементу, a и да су деловали, на какве је благодети и лепоте могла да укаже хришћанска црква тога времена са верским животом и предстваницима, какве је имао Цариград? [439]

 

Ha западу, код карантинских Словена, хришћанство је било сумњиво ради тога, што је долазило из Баварске или Фурланске, односно из Немачке и Италије, дакле са оних страна, одакле је претило и политичко завојевање. Доношена на мачу нова вера није могла бити симпатична и природно ce сматрала као нека спона за политичку заједницу. To је типична карактеристика владавине феудалне епохе, где владари, феудалци и црква деле власт над народом. Словенима, са дотада демократским начином живота, то је изгледало поробљивачки. Стога y првим деценијама VIII столећа долази код љих до отворених непријатељстава против хришћанских свештеника и против њикових цркава. Они изгоне из области Понгау свештенике послате из Салцбурга и стога их западни извори називају erudelissimi pagani. Средином VIII столећа, притешњени од Авара, Словенци морају да траже помоћ код Бавараца и да признају врховну власт франачку, Даља последица је тога била, да су морали примати и хришћанску веру, коју су им препоручивали Баварци и можда чак и тражили као извесну залогу веће сигурности. У Баварској одгојени словеначки кнезови Какације и Хотимир уводе хришћанство y читаву своју земљу, која y црквеним стварима долази под власт салцбуршке епископије. Ha позив Хотимиров (око 755.), да салцбуршки бискуп походи његов пук и да га утврди y вери, бискуп не дође сам, него посла епископа Модеста, с четири пароха и више клерика, да пропагирају веру, поставе свештенике и посвете цркве. Два од највећих и најзнатнијих манастира подигната су y то доба, Инихен (769. год.) и Кремеминстер (777. год.), као главна средишта верске активности међу Словенима. Сам Модест посветио је читав низ цркава y земљама са словенским насељима и y словенској држави, тако Госпосветску богородицу, другу y Лурцу, трећу y Ингерингу и још неколико других. Али то Хотимирово деловање није примано без отпора. У земљи су ce дизали јаки гласови протесгга, a после Хотимирове смрти наста јака национална и конзервативна реакција. Салцбуршки свештеници не могу да ce одрже. Борбени спис салцбуршке цркве „О покрштавању Бавараца и Карантинаца“ доноси јасну карактеристику насталог стања, кад каже: „После смрти Хајтмарове и пошто је насгала побуна, за неколико година тамо не беше ниједног свештеника.“ Али Баварци, који су ове области већ сматрали као неку врсту својих домена и који нису дали, да устанак

 

 

439. В. Ћоровић; Хисторија Босне, стр. 132.

 

 

152

 

одвоји Словенце од њих, упадају y земљу и 772. покоравају је дефинитивно. Причвршћивање Словенаца уз франачку државу бива још јаче y доба успеха Карла Великог, који отворено носи идеју јединствене верске организације и новог Римског Царства. Против не хришћана подузимају ce најоштрије мере и то осећају нарочито Словени, и они на северу и ови на југу. [440] Хришћанство је, поред оружја, главно средство y средњем веку, за пацификацију и Алкуин свесно кличе Карлу, да је савладао све непријатеље „именом господа нашег Исуса Христа“. Немајући снаге за даље борбе Словени ce покоравају. Нови њихов кнез, Валтунк, по свој прилици германски експонент, обраћа ce поново салцбуршком бискупу, да пошаље y земљу свештенике и настави дело христијанизације. Овај то, наравно, радо чини. Има чак вест, y житију св. Виргилија, тадашњег бискупа y Салцбургу, да је лично силазио све до ушћа Драве y Дунав. „ad fines Huonorum“, проповедајући веру. Исто таку живу активност развио је и његов наследник Арно (од 785. године), који „са свих страна“ посвећује и шаље свештенике „in Sclaviniam“, y пределе Карантанаца и даље Паноније. Карло чак препоручује и њему самом, „in partes Sclavorum ire et exquirere voluntatem populi illius et praedicare ibi verbum Dei“. И доиста уз војску против Авара иде и Арно. Војска му је заштита, a он њезин духовни савезник. Истина, чувени пријатељ Карлов Алкуин сматрао је за нужно, да том приликом и овако опомене бискупа: „Буди проповедник љубави, a не утеривач десетина“, и да 796. опомиње краљеву околину како y освојену земљу треба слати „проповеднике, a не глобаџије“, „praedicatores, non praedatores“. За заслуге учињене вери и држави y ширењу хришћанства, 798. постала је салзбуршка бискупија надбискупијом. Арно одмах после тога предлаже цару, да за Словене оснију посебну епископију, на што овај пристаје и као нови епископ би посвећен Теодорик. Сам Арно са кнезом Геролдом уведе га y нову дужност y његовој области, која је обухватала Карантанију и крајеве на северној страни Драве све до њеног ушћа y Дунав. [441]

 

Падом аварске државе и афирмацијом франачке снаге, која је била ван сумње, акција христијанизације ишла је знатно брже. Нарочито су ce мирили са стварним стањем неки од кнезова, који су тим хтели да покажу своју лојалност према новој држави. Примање хришћанске вере постало је готово идентично с признавањем франачке врховне власти. Један од таквих кнезова био је Инго или Инко, који је сам примио хришћанску веру и много допринео да је приме и други, нарочито његови великаши. Тако је после поступио и кнез Прибина.

 

Али осим са салцбуршке стране међу западним Словенима су деловали и свештеници аквилејског (оглејског) патријархата, нарочито

 

 

440. Cfr. Д. И. Егоровъ: Этюды о Карлѣ Великомъ. — Журналъ Мин. народ. просвѣщенія 1903.

 

441. М. Kos: нав. дело, I, стр. 250—251, 271, 295—296, 332—333, 343—344, 353, 357; Н. Jireček: Panonija u IX stoljeću. — Književnik III (1866), str. 91—93.

 

 

153

 

y Истри и Јадранском приморју. Њихова акција изгледа да је била мање борбена од салцбуршке вероватно стога, што је главни и оштрији завојевачки елеменат против већег дела Словена била Баварска, a не Фурланска, и то против оног дела Словена, који је дотле био или слободан или под аварском влашћу.

 

Већ y првој половини IX столећа угледнији Словенци су добрим делом били хришћани. Међу њима било је људи који су своје баштине остављали црквама, као 830. неки Баз фрајзиншкој цркви, или око 860. истој цркви неки Алпвин. У словенским крајевима, које владари или поједини великаши дају манастирима, врло су честа и обична изрично наведена словенска насеља. Ова су, наравно, y случају или силом или милом превођена y нову веру. У прибининој држави, y Блатограду (Мосбург, Салавар), посвећена је 850. црква коју је он подигао чим је утемељио град и утврдио га, a том акту присуствовало је петнаест словенских великаша, несумњиво већ покрштених. Из Блатограда је салцбуршки надбискуп, који је лично вршио освећење, пошао по Прибинином подручју и посветио још неколико цркава, делимично словенских, a делимично немачких. Становништво Прибинине земље, изрично каже салцбуршки спис, беше баварско и словенско и то је, међу осталим, доприносило развитку хришћанства, али представљало и најбитнију разлику између једног и другог етничког елемента, па можда понегде и главну запреку за примање вере. Једна разумљива сметња ширењу нове вере било је и то, што су свештеници стално били туђинци. Тако ce баш овде наводе неки Сварнагал, очевидно Немац, „presbyter ас praeclarus doctor“ и неки Алтфрид, „presbyterus et magister cuiusque artis“, чија је сва мудрост мало могла утицати на широки пук словенски. Оно, што Титмар Мерсебуршки прича о северозападним Словенима, како су наопако схватили и изговарали туђе речи молитве (κύριε ἐλέησον као „укриволса“, што он нетачно преводи „sic locutus est Boso“), [442] важи y пуној мери и за Јужне Словене. Отуд је нова вера уколико је и примана, прихватана више од невоље, него из неког убеђења и унутрашње потребе. Да ce вера укорени она треба да ce разуме и заволи, a то дотле није био, нити могао бити случај. [443]

 

И код Хрвата је, исто као код Словенаца, примање хришћанства y вези са ширењем франачке власти. Све, што је y христијанизацији учињено y VII—VIII столећу не прелази обим појединачних акција. Обнова сплитске епископије, као наследнице старе Салоне, која је дошла од цариградског патријарха, пада тек y крај VIII столећа, a изазвана је већом пажњом за јадранске ствари са византијске стране после губитка равенског егзархата (751). Тад су из Цариграда као „посебна милост“ послате y Далмацију мошти св. Анастасија по задарском бискупу. Покрштавање Хрвата узима маха тек од почетка IX столећа, активношћу франачких власти и мисионара. Нинска црква, y којој је створено седиште за хрватског бискупа, посвећена је

 

 

442. Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon. Haunoverae, 1889, str. 42.

 

443. Kos: nav. delo, II, str. 29, 37—38, 91, 115—116, 130, 132.

 

 

154

 

галском свецу Аселу. За св. Урза ce изрично каже, да је y Далмацији покрстио многе погане баш y време Карла Великог. Први споменици, истина недатирани, са елементима хришћанске културе и наводом имена домаћих кнезова (кнеза Вишеслава и жупана Годеслава), нису старији од почетка IX столећа. [444] Да дотле знатан део народа y Јадранском приморју није припадао хришћанству следи јасно одатле, што ce један неретљански вођа тек од нужде крштава y Млецима и то још y 830. години, па и то, наравно, само он. Код хрватског етничког елемента, који ce груписао близу Сплита и Задра, уз старо романско становништво, тај је процес ишао нешто лакше, нарочито од времена, кад ce хрватски владари из политичке потребе одлучују за нову веру. Кнез Мислав, који је на власти од тридесетих година IX столећа, већ сам подиже једну цркву и даје joj десетине од двора y Клису, и нарочито помаже сплитску цркву. Не мању ревност показује и његов наследник Трпимир, чија повеља из 852. садржи даровницу сплитској цркви. У повељи су и потписи неколицине његових жупана и људи, који као и он уз име и потпис дају знак крста, и запис његова капелана презвитера Мартина.

 

У познатом Цивидалском еванђељу, које је било y неком манастиру аквилејске патријаршије, међу именима посетника или дароватеља IX столећа, налази ce и запис „domno Tripimiro“, који ce по свој прилици односи на овог кнеза. Франачку традицију покрштавања код Хрвата, баш за времена Трпимирова, има нешто легендарно помућену и Порфирогенит, који прича, да је тад међу њих „из Франачке, која је између Хрватске и Венеције“ дошао неки болесни, од четворице ношени човек, чудотворац Мартин, саветујући им да чувају уговоре с папом и да га не узнемиравају. [445] Најзад, западни утицај показује и црквена архитектура тога времена, чији ce споменици налазе не само y Далмацији, него иду и дубље y унутрашњост (нпр. y Зеници, Дабравини, Брези), са карактеристичним типовима y вратима сплитске столне цркве Св. Дујма, y капели Св. крижа y Нину, y мраморној гробници И. Равењанина и слично. Порекло тог врло китњастог стила с разлогом ce означава y северној Италији, a Франци су му само били посредници. [446] Утицај двора, везе са хришћанским суседима из далматинских градова и са Апенинског приморја и примери франачких и византијских власти учинили су врло много, да је y хрватском делу наших народа већ средином IX столећа хришћанство ухватило јака корена.

 

Код Срба је хришћански утицај био најслабији. Византијска култура интензивнијег духа једва је y то време прелазила границе

 

 

444. F. Bulić — J. Bervaldi: Kronotaksa spljetskh nadbiskupa. Zagreb, 1913, str. 116—131; F. Šišić, Vjesnik Arh. društva XIII, str. 43—48; isti: Geschichte der Kroaten, str. 61—62.

 

445. K. Porfirogenit: De administrando imperio, str. 149—150.

 

446. Најстарије црквене грађевине y Венецији, y почетку IX столећа, подижу ce грчким новцем и од грчких градитеља. Помињемо, женски манастир Св. Захарије или Нарзесова црква св. Теодора. — Cfr. Н. Н. Kretschmayr: Geschichte von Venedig I, Gotha, 1905, str. 14—15, 81—62, 86.

 

 

155

 

Шаре и Косова; са севера Франци нису прекорачивали Саву и Дунав, a са запада делила их је од Јадранског приморја, осим y јужном делу од Неретве до Бојане, хрватска држава. У највећем делу до њих је хришћанство могло доћи само посредним путем, преко Бугарске и Далмације. Тако је y ствари и било. Хришћански споменици босанског подручја из IX — XI столећа потпуно су y вези са далматинским и имају исте типове и аналогије. Чак је и језик латински. [447] У два фрагмента, један из Брезе, близу Сарајева, a други из Дренова код Пријепоља, оба с латинским натписима хришћанског порекла, очувани су непосредни документи тог утицаја, a локалитети налаза показују не само место датирања, него и правац пута. Иначе, ближих вести о акцији христијанизације међу Србима нема, нити ce та да сигурно пратити на основу докумената друкчије врсте. Ha југу, од Неретве до Бојане, беше једино подручје српских насеља, које је могло непосредно да општи и са византијским трговачко-административним светом и са Италијом.

 

Превлађивао је, природно, романски утицај и по својој традицији и по близини свог исходишног подручја и по броју својих представника. Али је остало, све до данас, врло много трагова и византијских веза и утицаја, и то не само y локалним ознакама (нпр. y Дубровнику Пиле — πύλαι; ознака „а parte pelagi“, Игало —αἱγιαλός базилика; лау, λαῦ, lave, labe; спила, шпиља — σῦήλαα; стареа, астареа, стариа — στερεά и др.), него и y религиозној култури. „Великомученик Стефан, који је због сличности свога имена са грчком речи круна (στέφανος) важио као заштитник Цариградског Царства, јавља ce и y Далмацији међу црквеним именима; њему беше посвећена саборна црква y Скадру и најстарија столна црква y Дубровнику. Култ мученика Сергија Вакха, који је особичо цветао y Јустинијаново доба, заступљен је био „једном опатијом код Скадра на Бојани, црквама y Бару, Котору и на брду изнад Дубровника (сада Срђ)“ [448] и по неким другим местима дубровачке околице (Колочепу, Корчули и др.). Поред њих поштују ce још неки свеци с источних страна, као Кузма и Дамјан, солунски св. Димитрије, св. Атанасије, св. Теодор, те сам зашчитник Котора св. Трифун. Отуд, као занимљива карактеристика тог двострукот утицаја, појава, да „Дубровчани поставише на своје зидине парца св. Влаха сад y источном сад y западном орнату „имамо успомена y Дубровнику и Котору, како бискупи, иако употребљаваху латински језик при служби божјој, обављајући је по римскоме обреду, за читав један вијек облаче при олтару византијске црквене хаљине“, или како ce под истим сводом диже римо-латински олтар уз византијски иконостазиј“. [449]

 

 

447. Truhelka: Die christlichen Denkmäler Bosniens und der Herzegovina, Roma 1895. — Osvrt na sredovječne kulturne spomenike Bosne. Sarajevo (1914).

 

448. К. Јиречек — J. Радонић: Историја Срба, књ. I, стр. 165—166.

 

449. В. Cvejtković: Povijest Dubrovačke Republike I. Dubrovnik, 1917, str. 72.

 

 

156

 

Македонске словенске насеобине y близини већих грчких места, као Солуна, или y областима даљим од густих саплемених насеља, где су биле више изложене утицају своје несловенске околине, примале су хришћанство по природном процесу асимилације. К. Јиречек је упозорио на словенске називе места y епископским каталозима. Te нове епископије основане су несумњиво ради већег деловања међу Словенима, a помињу ce ове: Великаја и смоленскаја епископија под филипским митрополитом; Србија и друговитска под солунским; Језерска и радовитска под лариским. [450] Да је деловање имало успеха најбољи је доказ тај, што је словенско племе дало чак и једног патријарха за Цариград, Никиту, 766—780. године. Одатле, — што је врло важно, — излазе и први проповедници словенске литургије за Западне Словене и први творци јужнословенског црквеног језика и црквене писмености.

 

Код Бугара ce, иза Кувратове смрти, и сам двор почео да враћа старој својој вери, a широке народне масе су и за његово доба мало пристајале за грчким проповедањем. За време домаћих криза, које су на једној страни добиле карактер борбе против туђинства и византијских уплитања и претендената, хришћанство ce сматрало као средство грчке пропаганде и почело је да ce гони. За Крума смо видели, да је под самим Цариградом вршио своје старе верске обреде, a за Омортага је забележено више вести, како је био љут противник и мучитељ хришћана. Његов најстарији син обеђен је при попуњавању престола и доцније лишен живота ради тога, што је примио хришћанство. Главни носиоци хришћанске вере y Бугарској беху многобројни грчки заробљеници, чији рад није остао без утицаја. Од њих потичу и први споменици бугарске историје, већ помињани натписи из прве половине IX столећа.

 

Међутим, главна активност y христијанизацији Јужних Словена почиње иза половине IX столећа, кад ce проповедање свесно развија на словенском језику и кад добија несумњив националистички карактер. Потицај долази са словенске стране и с почетка има непрепорно политичко обележје. Наиме, кнез Прибина, пре него што је из своје области око Нипре пребегао Ратбоду, дошао је y сукоб са моравским кнезом Мојмиром. Узроци сукоба беху y том, што је Мојмир тежио, да створи јачу државну јединицу место расцепканих појединачних кнежина. После разних лутања Прибина ce сасвим подвргао Францима, примио њихове емисаре и духовног и световног сталежа и постао један од највернијих вазала и стубова њихове власти на истоку. Мојмир, који је међутим наставио прибирање моравског етничког елемента y целину способнију за отпор, све ce више испољавао као противник Франака и њихова завојевања над словенским областима и запао је најзад y борбу са њима. Немоћан против јаче снаге он је 846. био свргнут, a на његово место дође кнез Растислав. Он је био боље cpehe од свог претходника. Противник франачки, исто као и његов претходник, он ce с почетка показивао као да

 

 

450. К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, стр. 167—168.

 

 

157

 

 

9. Покрштавање Руса. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 58).

 

 

10. Покрштавање Бугара. (Минијатуре Манасијевог летописа, бр. 57).

 

 

им је одан, па је онда, ојачавши ce, y савезу с Бугарима, примио нову борбу и y њој 855. год. остао победилац. Кад је иза тога Карломан, најстарији син цара Лудвика Немачког, користећи очеве заплете на западу, извршио читав преврат на истоку за своје циљеве, протеравши све кнезове чуваре панонске и карантанске границе, Растислав је ступио y савез с њим и постигао 861. врло велике успехе. Том приликом гине и кнез Прибина. Године 862. измирио ce Карломан с оцем и добио оне области, које је годину пре освоио, да брзо иза тога изазове поново љегов гнев својом управом y њима. Овог пута Растислав не иде с њим, вероватно што је сумњао y његове веће способности, a можда и стога, што ce и сам бунио против његових поступака. Понизивши ce, Карломан је с почетка 863. добио некако очеву милост, али не више и источне марке. Већ пре тога беше ce прочуо глас, да ће Франци „помоћу Бугара, који долазе с истока“ напасти Растислава, да га казне ради помагања Карломанова одметништва и да покоре и његову земљу. [451] У невољи, изложен несумљивој опасности, Растислав тражи савезнике и први, ко је могао

 

 

451. М. Kos: nav. delo, II, str. 137—142.

 

 

158

 

доћи y обзир, беше цариградски император. И доиста, y то време (862. године), помиње ce чувена порука цару Михајлу од Растислављеве стране, да му пошаље учитеље и проповеднике, „иже ны исправить вьсѫкоу правьдолу“. [452] Како су наши извори о том чисто црквеног карактера, ми из њих не можемо непосредно да сазнамо више од оно, што је занимало побожне слушаоце. A то је: да су моравским Словенима долазили многи хришћански учитељи, од Латина, Грка и Немаца, јер они сами као „проста чадь“ немају никога, ко би им показао прави пут. Стога, посаветовавши ce између себе, моле цара, да им пошаље једног узорног „епископа и учитеља“, пошто „ѡтъ васъ бо на вьсе страны добрь законь исходить.“ [453] Посредно, међутим, ови подаци казују врло много. За хришћанску мисију међу Словенима тих области био је читав низ свештеника из посавске епископије, којој су припадали, или из блиске салцбуршке архиепископије. Кад ce Растислав не обраћа њима који су му били ближи и са извесним искуством y том раду, онда је несумњиво, да он то хотимично избегава и неће и да тражи потпуно нову оријентацију. Свештеници су спона између њега и дотичних влада. Кад неће франачке свештенике он неће ни франачких власти. Осим тога његово посланство y Цариграду очевидно није пропустило прилике, да изложи ситуацију моравске земље и да поведе разговор и о другим стварима осим црквених. Јасно је, према томе, да је читаво ово подузеће имало политички карактер, a да је христијанизација била само једно средство веза и једна гаранција Византији за продужење њеног утицаја. У Цариграду је ствар радо прихваћена. Без нарочитих обавеза стечено је једно ново пријатељство, које може бити од користи ко зна кад и ради Немаца и ради Бугара.

 

За хришћанске проповеднике и цареве поверенике одређени су за Моравску два брата Солуњанина. To су прослављени словенски апостоли Ћирило и Методије. Избор пада на њих из два разлога. Први је тај, што је Ћирило био царев друг y учењу, њему лично познат и одан, врло учен и признат, заузимајући угледна места науке: библиотекарство y цариградској Св. Софији и после катедру филозофије. Већ дотле Ћирило ce истакао својим иступом за култ икона и својим мисијама међу Сараценима и Хазарима и цару ce чинио као најпогоднија личност, да прими и нову дужност међу Словенима. Методије, његов брат, био је раније управник једне словенске области, па ce после одрекао световног живота и повукао y манастир, одакле је пошао с Ћирилом на Крим, међу Хазаре. Својим ранијим административним искуством са Словенима, он је, поред брата, добро дошао за нову акцију y истом етничком елементу. Други је разлог био y том, што су обојица били упознати са словенским језиком и начином живота. У Методијеву житију изрично ce наводе ове речи,

 

 

452. П. A. Лавровъ: Житіе святаго Меѳодия. Москва, 1899, стр. 8.

 

453. Život sv. Konstantine řečeného Cyrilla, ed. P. J. Šafarik, Prag, 1868; cfr. Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, 58—78, са поентом да је моравска мисија верска и културна експанзија Византије.

 

 

159

 

11. Cв. Кирил. Култ овог македословенског просветитеља је развијен y свих словенских народа. (Фреска из цркве Св. Софије y Охриду, XI столеће);

12. Св. Климент. Куљт овог македословенског просветитеља је развијен y Јужних Словена, и то: Македонаца, Срба и Бугара. (Фреска из Цркве Св. Богородице Перивлепте y Охриду, XIV — XV столеће.)

 

 

које је цар Михајло казао њима, кад им је препоручивао ту мисију: „Въıбо ѥста Селоунѫнина, да Селоунѫне вьси чисто словѣнскъ бесѣдоуютъ“. [454] У ствари, околина Солуна беше пуна Македонских Словена и њеној митрополији припадаху, како видесмо, две словенске епископије. Ту је, дакле, постојало и извесно искуство y погледу поступања с тим етничким елементом y верским стварима и извесна традиција y погледу адаптације словенског језика за религиозне хришћанске појмове. У оба правца избор је, према том, био најбољи какав ce y оно доба могао учинити.

 

С њиховим радом y вези су и почеци словенске писмености. Обе легенде, о Ћирилу и Методију, казују, да су њих двојица, схвативши свој позив врло савесно и осетивши где ће бити предуслов успеха, прегли да за Словене преведу потребне књиге хришћанског богослужја и да за те књеге удесе и погодна слова. Дотле, код Словена или уопште није било писмености („чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатахѫ погани сѫще“), или су ce употребљавала на једној страни латинска, a на другој грчка слова, непогодна да изразе многе особености

 

 

454. А. Теодоровъ — Баланъ: Кирилъ и Методи I, София, 1920, 88. гл. V. У апокрифној аутобиографији св. Ћирила, вероватно из XIV столећа, од које ce је нашло 22 стара преписа, каже ce; „Изађох на пазар (у Солуну) и чух да ce говори словенски“; cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 99—100.

 

 

160

 

словенске фонетике. Ћирило удешава нову азбуку. [455] Углавном, узима и он грчко курзивно писмо, a за посебне словенске гласове комбинује нова слова из грчког или из њему познатих алфабета (ш, љ, х из коптског), [456] стварајући тако словенско писмо звану глаголицу. [457] Језик за преводе, који ce y старим споменицима зове само словенским (словѣньскъ), узет је из области, које су Солуњанима биле најближе, и који су они понајбоље знали. Доказа за то има више, a главни су појава y најстаријим очуваним споменицима карактеристичних јужнословенских гласова шт и жд из тј и дј; један знак ѫ (ѣ) за е и ja (преко ia, a i... ä), за глас познат само y једном делу јужних македонских дејалеката; фино разликовање полугласа ъ и ь и гласова Ẕ и S̱, појава звука ћ, и поред тога неке морфолошке, синтактичке, a делимично и лексикалне особености. [458]

 

У Моравској је царево изасланство, с Ћирилом и Методијем, било врло усрдно дочекано, и почело је одмах с успехом да делује. Његова мисија била је с почетка више пропагандистичка, него организаторска. Овом другом раду сметао је y првом реду политички обрт. Обавештен о везама Растислављевим с Цариградом, видећи већ византијске људе на делу, Немци ce спремају да учине крај тим словенским настојањима за еманципацијом и да просто потчине моравску државу. Праћен усрдним жељама папе Николе I за успех германског оружја, Лудвиг 864, месеца аувгуста, прелази преко Дунава с јаком војском и натерује Растилава, да му ce покори и даде таоце. [459] У таквим приликама изасланици и повереници грчког papa, природно, нису могли несметано развијати започети посао. Отпор ce јавља нарочито са стране немачких свештеника, који y доласку словенских апостола виде потискивање са својих досадашњих положаја и опасност за будућност. Они упозоравају на источне дошљаке не само германске власти, него и самог папу y Риму. Положај солунске браће бива услед тога тежи, али, како њихова мисија није имала ничег рђавог и како је y дотадањем раду показала видних успеха, они ce не повлаче, него настоје, да почето дело афирмирају. Tora ради траже подршку из самог Рима верујући, да ће тамо постигнути верски успех и изгледи за будућност значити више од себичних интереса источних германских бискупа. После три године проведене y Моравској они прелазе на путу y Рим, y Панонију, Прибинином наследнику кнезу Коцељу. Иако је баш тих година (864—

 

 

455. П. Поповић: Ћирило и Методије. — ГН Чупића, хњ. XLV, Београд, 1936, 109—116; cfr. F. Grivec: Konstantin und Method. Lehrer der Slaven. Wiesbaden 1960; X. Поленаковић: Дипломатскиот значај на мисиите на браќата Кирил и Методија со особен осврт на Моравска мисија. — Кирил Солунски I. Скопје, 1970, стр. 197—203; Ђ. Сп. Радојичић: О Константину и Методију и о почецима словенске писмености. — Кирил Солунски I, стр. 205—217.

 

456. Ф. Фортунатов и К. Весели, Извѣстія отд. рус. языка и словесности, XVIII (1913), 221—240.

 

457. И. В. Ягичъ: Графика y славянъ. — Энциклопедія слав. филологіи 3. Спб., 1911.

 

458. V. Jagić: Entstehungsgeschichte der kirchenslavishen Sprache. Berlin, 1913.

 

459. Annal. Fuldens. str. 62.

 

 

161

 

865), салцбуршки надбискуп врло живо радио на подизању цркава и учвршћивању хришћанства y његовој земљи, Коцељ је ипак усрдно примио словенске апостоле и поверио им педесет ученика. Али овог пута бављење њихово y Панонији није било дуго. Одатле, преко Млетака, они су пошли y Рим, да пред папом бране своје учење и од љега добију нужну сагласност за рад.

 

У то време је почела живља делатност христијанизације и код Бугара. Мотиви су и код њих чисто политички, али сасвим супротни од моравских. Колико је Растислав био противник Немаца и y хришћанској мисији блиских германских свештеника гледао непосредну политичку опасност, толико је бугарски кан био противник блиске Византијз и зазирао од свештеничке акције из њихова круга. С друre стране, њих је плашило јачање једне нове словенске државе, каква беше Растислављева, бојећи ce њеног утицаја на своје Словене око Дунава. Они стога траже везе с Германима и 862. долазе до неког споразума с њима. Тако ce стварају две оријентације y средњоевропској политици: византијско-словенска и германско-бугарска. И као што су Византинци преко своје хришћанске мисије ојачавали свој утицај међу моравским и панонским Словенима, тако Германи смерају да помоћу својих мисионара делују y Бугарској. Најзад, као што Германи оружјем спречавају образовање једне противничке државе y свом суседству y том правцу опасних веза, тако исто и Византинци спречавају то свештенство y Бугарској. Паралелизам акције је потпун и сасвим разумљив. Године 863. упао је цар Михајло с војском y Бугарску, упутивши и флоту уз њену обалу, управ y часу, кад су ce Бугари уплели y унутрашње борбе франачке и y земљи владала страховита глад. Ненадна и јака појава византијске војске заплашила је Бориса и он, исто као и Растислав, савија главу и пристаје на грчке услове. Бугари су ce имали одрећи веза са Германима и као гаранцију примити хришћанску веру и учитеље из Цариграда. Kao знак извесне пажње и средство, да би веза и уговор остали чвршћи, Византија је уступила Бугарима ненастањену област од Демиркапије, „Железних врата“, y Страњи планини до Девелта, дакле читав крај Загоре (ἡτις οὓτω καλεται Ζάγυρα παρ ἀύτοϊς). Ha попустљиво држање Бугара деловало је несумњиво и то, што је баш те исте године, 3. септембра, византијска војска одржала једну сјајну победу над Арапима код Посона, и тим y многоме дигла углед Царства и уверење, да њена снага није за потцењивање.

 

Код Теофанова настављача постоји прича о том, како је Борис почео своје везе са Византијом и како је на крају примио хришћанство. После једног малог сукоба с Теодором, кад је хтео рат па устукнуо пред неком одлучношћу, он ce смирио, a царица је покушала, да спасе једног заробљеног монаха, Теодора Куфару, који је дуго био y ропству. Упутила је стога Борису писмо нудећи му за њ какав хоће откуп. Борис затражи своју сестру, заробљену y неком ранијем походу, која је сад живела на самом царском двору. Оба тражења бише испуњена. Борисова сестра, васпитана као хришћанка и одушевљена новом вером, не престаје да утиче на брата и постизава,

 

 

162

 

најзад, да ги поколеба, пошто је већ мало утицаја остало и од Куфариних поука. За време велике глади 863. године он ce, под страхотом виђеног и узбуђен невољом, одлучио потпуно за нову веру и крстио ce, примивши по цару ново име Михајло. Друго причање, на истом месту, потекло из калуђерских предања и потребе, да ce такво једно дело тумачи неким вишим и теолошким разлозима, казује, да је Борис зажелео једну слику, али не са већ додијалим клањем људи и животиња, него нешто што ће моћи силно да потресе гледаоце и да их задиви. Грчки монах Методије насликао му је на то слику другог доласка Христова, односно Страшног суда, и то са таквим изразом и силином, да је Борис потресен мистеријом одмах примио хришћанство. Taj његов поступак није прошао без револта. Јавили су ce истодобно староверски одметници, и то, изгледа, y великом броју, али их је он савладао „с нешто мало људи“, носећи знамење крста. „Тако ce“, вели тај приказ, „сва Бугарска преобратила y правоверје“. [460]

 

И из тих легенди помућених и из оно мало чисто историјских вести излази, међутим, јасно, да је примање хришћанства y Бугарској дошло као последица догађаја из 863. и 864, и да, према том, пада y време око 865. године, дакле савремено истом покрету y Моравској. За немире y Бугарској, проузроковане напуштањем старе вере, има нешто помена и y западним изворима, али исто тако легендарно приказаних. Сигурно је само, да су ce против Бориса y доста великом броју дигли конзервативни елементи и да је он, савладавши устанак, са свом строгошћу поступио не само против њих, него и против њихове деце. Број убијених бунтовника био је 52. Тако одлучан и строг суд значио је апсолутну промену унутрашње поделе снага y држави. Бојили су били прави Бугари, носиоци државне мисли старих ханова, људи од традиција, и по свом повлашћеном положају људи од старог реда. Њиховом смрћу нестаје једног јаког конзервативног елемента, губи ce оно карактеристично бугарско, што су они представљали, и y друштво улази једна нова и старом непријатељска култура. Ширењем хришћанства Бугарска губи свој азијатски карактер, a ширењем словенске писмености добија словенски израз и словенско етничко обележје.

 

Наскоро, Бугарска, постаје поприште врло комбиноване верске активности. У њој су поред конзервативних старовераца деловали и муслимани, уносећи y земљу своје књиге и свој утицај, a од хришћана не само Грци и евентуално грчки Словени, него и павлићански Јермени, Немци и Латини. Код Бориса Михаила био је стално страх од превеликог грчког утицаја и зависности, коју је y црквеном погледу имао од Цариграда, a имао је нешто рђавог искуства и с њиховим људима, који су долазили да тобоже шире веру. Осим тога, он није лака срца напустио мисао о везама с немачким царевима, нити био вољан да ce безусловно подвргне утицају Византије. Стога 866, кад y Византији ствари не изгледају добро и гине утицајни царев ујак и дотле свемоћни ћесар Варда, и кад y Арапској унутрашње борбе

 

 

460. Theoph. Cont. str. 162—165; cfr. Bury: nav. delo, 385—387.

 

 

163

 

не престају и на власт долази калифа Мутаз, Борис тражи да обнови везе са Немцима, a y исто време обраћа ce и папи y Рим. У Немачкој бугарски посланици обавештавају цара, да је њихов владар „cum populo non modico“ прешао y хришћанство и моле га, да им пошаље „погодне проповеднике хришћанске вере“. [461] Истодобно посланство Борисово износи папи 106 разних, ванредно важних и за културну историју драгоцених, питаља о верској организацији и акцији и истодобно тражи и од њега епископе и свештенике за своју државу. Несумњиво је, да је то било отворено настојање, да ce бугарска црква, као и држава, одржи y слободи и што већој независности од Цариграда. Ако ce већ мора да прими хришћанство као предуслов за равноправност и учешће y европској заједници, не сме ce ипак дати да оно постане средство политичких противника.

 

У својим важним питањима папи Николи I Борис је показивао не само жив интерес за основе хришћанске науке, него и известан тон наивне радозналости. [462] Папа га саветује y много ствари, од којих наводимо само следеће: да силом не нагони оне, који још не прилазе хришћанству, него да их саветује и излучује из свог друштва; да он као мирјанин не суди онима, који y својим проповедима прекорачју науку апостолову; да спали сараценске књиге, које су y Бугарској и слично. Најважнија и најкарактеристичнија питања за Бориса била су она о патријарху: да ли га и Бугари могу добити, односно, y правом смислу речи, може ли Бугарска и y црквеном погледу бити потпуно самостална и по патријарху равна Византији. Даље је питање, ко има да постави тог патријарха, Одговор је следио: да ce, засад задовоље једним епископом, па кад ce хришћанство довољно рашири могу добити ако не патријарха, a оно архиепископа. Постављање, наравно, зависи од Рима. Са одговорима на поменута питања и са папиним писмом пошла су y Бугарску два његова посланика, епископа, носећи са собом и црквене књиге.

 

Да је y Бугарској постојао видан антагонизам између хришћана с једне и Бугара с друге стране има несумњивих писмених трагова. Како је међу хришћанима добар део људи био словенског порекла, то је сасвим разумљиво да ce уз верски осећап приметно и етнички антагонизам. У једном легендарном спису раног бугарског средњег века један нови покрштеник из бугарске државе казује о покрштавању Бугара за време Борисово, и весели ce, да је крсно знамење победило „цѣпѫнъсй и непокоривъй родъ болгарьский“, иако је и он сам „ѿ ı-азыка новопросвѣщенаго болгарьскаго“. [463] Очевидно је ту, да он о „роду“ бугарском нема добро мишљење, — да себе издваја јер је „новопросвећени“ и јер је „језика болгарскаго“, што не мора значити, да је и „рода“.

 

 

461. Annal. Fuld., str. 65.

 

462. Дата по изводу и преводу A. Гилфердинга: Писма о историји Срба и Бугара I, Биоград, 1857, стр, 63—73.

 

463. Cfr. B. Н. Златарски, Известия на Истор. дружество VI (1924), стр. 51.

 

 

164

 

Такво понашање папе и његов утицај y земљи непосредно блиској Цариграду, изазва, природно, велико незадовољство y Византији. Оно је постојало већ од раније, чак од времена иконокласичних борби, a није ce много ублажило ни после. Главни је спор био о првенству између Рима и Цариграда и истицао ce y свакој прилици. У ово доба спор је добио и новог материјала. У Риму је тада био на престолу св. Петра папа Никола I, један од најзнатнијих и најенергичнијих људи папске серије, који је врло много допринео за стварање папске превласти y средњем веку, не презајучи чак ни од употребе фалсификата (чувени декретали Псеудо — Исидорови), кад је y питању учвршћивање папинских и клерских права. У Цариграду је на патријаршијском престолу тада засео један од најученијих људи ондашње Византије, лукав, вешт и довољно одлучан, потупуно дорастао папи Николи I, чувени Фотије. [464] Између та два црквена достојанственика брзо долази до сукоба. У сред тих борби и сукоба дошла је сад и ова бугарска ствар. Врло је вероватно, да ce Борис намерно обратио y Рим знајући за овај антагонизам и желећи га искористити. Али Цариград није хтео да то мирно отрпи. Фотије сазва 867. један локални синод и изнесе на њему „јереси“, које западни свештеници уносе y Бугарску ca својим одредима, a нароичто ce окомио на њихово учење, да св. дух излази не само од оца него и од сина (чувени 8. чл. из Символа вере, „filioque“). Из тог сукоба настао је главни повод јачем расцепу између Рима и Цариграда и првом одвајању Источне и Западне цркве.

 

У исто време, и Лудвик Немачки испуњава молбу Борисову и одређује за Бугарску једног епископа ca свештеницима и ђаконима, „ad propagandam fidem catholicam praefatae genti“. Али кад cy дошли y Бугарску затекли су тамо послате римске свештенике, који су „сву ону земљу проповедањем и покрштавањем већ толико испунили“, да је немачки рад био потпуно излишан. Стога ce они, по Лудвиковој дозволи, вратише кућама. [465]

 

Одлазак Ћирила и Методија y Рим, пада баш за време ових овако оштрих сукоба и y доба, кад латински свештенизи освајају чак и једну источно — балканску државу, значило је или свест словенских апостола, да ce без њихове подршке не може одржати све то, што су почели или нужду, да ce пред енергичним папом Николом I бране за свој рад. Али док су они стигли тамо умро је већ папа Никола I, a на његово место дошао Хадријан. У Риму су словенски апостоли, носећи мошти св. Климента нађене на Херзону, били врло лепо примљени. Два западна епископа имали су да посете словенске ученике и вероватно да прегледају превод Светог писма. Јер један од та два епископа, Формоз (Фирьмос, Formosus), биће да је онај исти, који 866. иде као папин легат y Бугарску и кога они тражаху за свога архиепископа. Он је, по свој прилици, y својој мисији научио нешто словенски и био y могућности да на курији важи као

 

 

464. Ј. Hergenröther: Photius, Patriarch von Constantinopol I—II, Regensburg, 1867.

 

465. Annal. Fuld., str. 65—66.

 

 

165

 

стручњак за те ствари. Прегледана и y књигама и y обреду, словенска литургија била је одобрена и призната. Али Ћирило није могао да настави даље њено ширење. Умро је још ту y Риму. 14. фебруара 869. год., замонашивши ce пред смрт. Методије, који је ту био запопљен, пошао је иза тога натраг, али не y Моравску, која је тад понво била y рату с Немцима, него y Панонију кнезу Коцељу. Са собом је носио писмо папе Хадријана упућено словенским кнезовима, којим ce признаје досадашњи рад солунске браће и препоручује иста ревност y хришћанској вери. Једина одредба била је, да ce на миси апостол и јеванђеље чита најпре латински, па онда словенски. Код Коцеља Методије је био лепо примљен и наскоро ce из Паноније шаље двадесет угледних људи y Рим, да буду неки од њих изабрани и посвећени за епископе. Том је приликом, вероватно, и Методије добио тај чин као врховни верски поглавар панонске словенске цркве. Хришћанство је, дакле, узело и велика маха.

 

Салцбуршка надбискупија види y Методијевој акцији очевидну конкуренцију и одмах почиње борбу против њега и словенске литургије уопште. Она спрема један полемички спис, познати „Сопversio Bagoariorum et Carantanorum“, y ком истиче своје заслуге за христијанизацију Словена и своја права, која проистичу из тога. У том спису они изрично ударају на Методија, „неког Грка“, који ce умешао y њихов посао, „пронашавши недавно словенска писмена“, и који потискује латински језик. Папа је, међутим помагао Методија и штитио га својим ауторитетом. За то помагање било је не само црквених него и политичко — опортуних разлога. У Византији y то доба настају метежи, промене на престолу, подржавани борбом клаca. To је довело приближавање Бугара цариградском патријархату. За њихов поступак било је оправданог разлога и y том, што је папска курија, из тешко разумљивих разлога, одбила y два маха да им за архиепископа постави лица која су они желели. Кад је место њих папа послао треће лице, неког архиепископа Силвестра, Бугари су га вратили и на тај начин прекинули почете везе. Ha Цариградском сабору, 26. фебруара 870, кад су бугарски изасланици поставили тобоже питање да ли њихова црква припада врховној власти папиној или цариградског патријарха, било је јасно, да ће одговор гласити за овог другог и да је питање постављено само формално. Бугарска је брзо отуд добила архиепископа, чији је ранг био одмах после патријархова и грчко свештенство потпуно је потиснуло латинско. Син Борисов, Симеон, иде y Цариград, да ce тамо свестрано васпита y византијској култури. Бива, тај ударац y Бугарској, који Рим није могао да прежали, давао је сад папи опомену, да буде обазривији и да не губи свог утицаја и y другој источној држави, y словенским кнежевинама око Дунава.

 

Немачки бискупи y борби против Методија и словенске литургије нису ce задовољили само тим, да протестују тужбама и полемичним списима, него га стадоше и физички гонити. Он би ухваћен y Швабенланду (вг. Съвабы), где га, по легенди, држаху „полъ третъı-а

 

 

166

 

лѣта“. Обавештен о том папа је, негде између друге половине децембра 872. до пре 14. маја 873, упутио писмо надбискупу салцбуршком Адалвину тражећи, да он, као главни виновик тог акта, исправи ствар. Одмах иза тога, папа Иван VIII шаље и једног свог посланика краљу Лудвику, да пред њим брани папинско право на панонску дијецезу и да упозори, како су немачки бискупи без каноноке оправданости осудили Методија, злостављали га и затворили. [466]

 

Кад је био пуштен из затвора на папино заузимање Методије није остао y Панонији код Коцеља, који га y најтежим часовима није могао да заштити, него је прешао y Моравску. Тако је, уосталом тражила и папска порука. Моравска је дотле, за неко време била просто немачка покрајина. Растислав је, Светопуковом издајом, био ухваћен и предат Немцима, који су га ослепили и послали y неки манастир, a y његову земљу ушли су Немци и посели је. Њихова власт била је сурова — најречитији је доказ поступак с Методијем — и изазвала је брзо општи народни устанак, Карактеристично је, да је на његову челу био један свештеник, неки Славомир, и да је покрет, по Методијеву житију, био покрет против немачких попова. Светопук, кога су дотле држали на немачком двору немајући y њ поверења, би послан да угуши устанак, али ce он, дошавши y земљу, придружи покрету и постиже успехе y борби за слободу. Методије y то доба долази поново y Моравску као нека врста националног мученика и бива, наравно, свесрдно дочекан. Од тога часа његово учење постаје још успешније, што примећује и сама легенда („ѿ того же дьне вельми начатъ расти оученѥ божиѥ“.) Словенска црква добила је тако потпуно национални карактер и постала саставни део народне феудалне државе. Но, после извесних неприлика и неугодности праћених са много сметњи, Методије је морао поново ићи y Рим да ce правда, којом је приликом и добио изричну дозволу за словенско богослужење (880. год.) и повратак y Моравску где му је и даље био тежак положај. Да би поправио стање, утицајем Византије, он одлази за Цариград, где је био врло лепо примљен. Али има друга ствар. Да Методијев пут y Цариград нема можда неке ближе везе са држањем Бугара?

 

Из историјских извора сазнајемо да ce све до тога доба и слободољубиви Неретљани опираху и брањаху од сваке хришћанске мисије, y којој су гледали само средство за своје потчињавање. К. Порфирогенит је оставио помен, да су Неретљани трозвани „поганима“, односно y данашњем примљеном облику „поганим“, „стога, што нису пристали да ce покрсте y оно време, кад су ce крстили сви Србљи“. Најзад ce, вели, покорише и они пославши своје посланство y Византију и затраживши крштење. Византија је пристала, послала им свештенике и тако и њих привела под своју власт. Иза тога, готово сва Далмација враћа ce поново и цариградском императору и цариградској цркви. Папа је с болом пратио такав обрт ствари, јер је то имало да значи потпуно потискивање његове цркве са

 

 

466. Miklošić — Rački, Starine JAZU, knj. XII, str. 213—216.

 

 

167

 

13. Цар Константин и царица Јелена. Њихов култ је обилато развијен међу Јужним Словенама. (Минијатура из Призренског четворојеванђеља, XIII столеће);

 

 

14. Портрет краља Михаила, из XI столећа. (Црква Св. Михајла y Стону, Хрватска).

 

 

целог Балканског полуострва. Напокон, y четири писма од 7. до 17. јуна 879. год. папа хвали ревност хрватског кнеза Бранимира, који изјављује спремност y свему бити покоран и веран његовој курији; свештеницима и народу хрватском казује радост, што ce враћају својој старој цркви и поручује им да их „грли раширеним рукама“; епископима далматинским пише, да ce врате „свом душом и драге воље“ столици св. Петра, „која је глава и учитељица свих божјих цркава“, пошто су ce од ње били одвојиди („cum ab еа vos quasi

 

 

168

 

alienos se porare non dubitastis“), и да изаберу архиепископа, коме ће он дати палијум (бискупски огртач), — y противном он ће их излучити из цркве; нинском ђакону и предодређеном епископу Теодосију захваљује на оданости према себи и опомиње га, да ce не обраћа „на коју било другу страну“ и не тражи потврду свог епископата с другог места, него из Рима. За сваку сигурност, поред тога, папа је још тражио, да му Хрвати пошаљу своје посланике, који ће пред њим поновити и утврдити оно, што су му поручивали, a он сам шаље једног посланика, коме ће читав народ имати да обећа верност. [467] Али y тим писмима има ствари, које говоре доста речито и о ситуацији и о расположењима y земљи. Бранимир није без опозиције, која очито има и политичку позадину. Папа изрично наводи његове „непријатеље“ (inimicos) и „противне отпаднике“ (rebelles aduersarios). Из писма ce, даље, види, да ce далматински епископат колеба између Рима и Цариграда и да ситуација и y том погледу није јасна. Папа им препоручјуе, да ће их он y случају потребе помагати, ако ce „од стране Грка или Словена“ подузме штогод ради њихова обраћања Риму и примања палијума одатле. Али шта је папа, y случају невоље, могао дати осим моралне помоћи? Даље, значи, да је странка византијска, „од Грка и Словена“, била толика, да ce о њој морало водити озбиљна рачуна и да размер снага није био сигуран. Доказ за то даје и чињеница, да је новог сплитског архиепсикопа посветио аквилејски патријарх, присталица Фотијев, можда чак и по Фотијевој наредби. Толики успех, за свега десетгодишње владе византијске, y дотле за Византију готово изгубљеној земљи, није била ни обична ни лака ствар.

 

Овај преокрет y Хрватској охрабрио је папу и он помисли, да је дошло време, да покуша сличну делатност и y Бугарској. Напоредо с писмом Бранимиру он упуђује одмах и писмо Борису и моли првог, да му га помогне доставити. Борис је, изгледа, мислио да ce поново упусти y преговоре и поручио је, да ће послачи своје изасланике заједно с нинским бискупом Теодосијем, али то није учинио, нити уопште објаснио, зашто то неће. Или је, можда, — што је мање вероватно — његова прва порука била само изговор? У то време, негде, пада и долазак Методијев y Цариград, свакако преко Бугасрке. Постоји сад оправдано мишљење, да ce можда Методије звао стога, да, с толиким искуством међу Словенима, да своје предлоге за рад међу њима, a нарочито међу онима y Бугарској; и да им, проповедањем на родном језику, учини ближном нову веру и цивилизацију с њом спојену. [468] Држање Словена, као већине, биће одлучно y колебљивој политици Буагрске, и ако ce они задобшу за источни обред и Цариград, онда ће бити одлучено и држање Бугара. A то је све било нужно тим пре, што је цариградски патријархат, да би ублажио Рим, на сабору y Цариграду, 880, дао изјаву, да ce одриче својих права на цркву y Бугарској. Разлози су вероватни и врло близу истини, иако за њих нема непосредне потврде.

 

 

467. Fr. Rački: Documenta, str. 373—374.

 

468. Cfr. V. Jagić: nav. delo, 73—79.

 

 

169

 

15. Убиство Добромира Стреза (Добромир Христ) 1214. год., господара македонских земаља струмичке и брегалничке области. (Детаљ морачке Иконе Св. Саве и Немање, из 1645. год.);

 

 

16. Стефан Душан убија бугарског цара Михаила y велбушкој бици 1330. год. (Детаљ Лонгинове иконе Стефана Дечанског из 1574—1586. год. — манастир Дечани).

 

 

170

 

Вративши ce y Моравску Методије је крај живота провео преводећи потребне црквене књиге за своју паству, и то, по једној напомени житија, доста ужурбано, помаган од два попа скорописца. Док је раније с Константином превео Јеванђеље с Апостолом и Изабрани службеник, сад је превео с тим поповима све књиге Старог завета осим Макабеја, извод из канона Јована Схоластика и Патерик. [469] Kao Солуњанин није заборавио ни на св. Димитрија и, по легенди, и њему „сътвори памѧтъ“. Умро је, изнурен и остарео, 6. априла 885, оставивши као свог наследника Моравца Горазда.

 

Методијевом смрћу долази брзо и потискивање словенске литургије y Моравској. Он је био трпљен пред крај живота стога, што ce видело да неће дуго па ce није хтело нових потреса. Али његов наследник имао је да претрпи најтеже прогоне заједно са свима својим истакнутијим пријатељима. Нови папа Стеван V, подстакнут несумњиво од германске стране и Вихинга, забрани одмах словенску литургију, a Горазду ускрати вршење нове дужности црквеног администратора, док не дође њему y Рим. Вихинг постаје врховна глава моравске цркве с папиним благословом и Светопуковим пристанком. Главни ученици Методијеви, Горазд, Климент, Наум, Ангелар и др. беше похватани, мучени и најзад прогнани. Један део словенских ученика би продан Јеврејима y робље и одведен на трг y Млетке. Ту их нађе један византијски легат и откупи из ропства, па их упути y Царигад. У престоници лепо их прими цар Василије и задржа неке y својој области, a неки одоше y Бугарску. Други приспеше преко суседне Бугарске, и прешавши Дунав стигоше y Београд, где их исто лепо примише и отправише Борису. [470] Борис је добио с њима један читав кадар учених и доста искусних људи, врло згодних да ce употребе y хришћанској мисији y његовој земљи. Радо их стога прима не само он, него и његови великаши. И одмах им намењују рад, углавном y најзгоднијем делу државе, на путу према Драчу и Јадранском мору, међу Словенима, где је требало вршити и дело покрштавања и придобијања за нову државу. Климент је добио y своју управу крај Кутличевицу, око Охрида и Девола, коју иза њега прими Наум. Ученици Методијеви, нарочито Климент развише врло велику делатност — легенда говори о 3500 ђака (положише основе словенској писмености на Балкану и почеше, нарочито под окриљем цара Симеона, праву књижевну акцију). [471]

 

 

469. Cfr. М. Rešetar: Zur Übersetzungstätigkeit Methods. — Archiv für slav. Philologie XXXIV (1912), 234—239.

 

470. Легенде:, Fr. Miklosich: Vita Clementis, Vindobonae, 1847; Житије Наумово, И. Ивановъ: Български старини изъ Македония, София, 1908, стр. 57—58; II издање (1931), 288—289; П. A. Лавров, Извѣстія отд. рус. языка и словесности XII, 4 (1907), стр. 3—7; Љ. Ковачевић: Неколико прилога за црквену и политичку историју Јужних Словена I, — Гласник СУД, књ. 63 (1885), 1—4.

 

471. Cfr. Ст. Новаковић: Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима. Београд, 1893; Г. Баласчевъ: Климентъ, епископъ словѣнски. София, 1898.

 

 

171

 

Код К. Порфирогенита налазе ce подаци о односу далматинског романског градског и острвског становништва према Словенима њихова залеђа. Узнемиравани од Неретљана, кад су ишли да обрађују земљу на острвима, и од Хрвата, кад су хтели да раде на суху, Романи ce обратише Василију с питањем, шта да раде. Он им нареди, да дају Словенима онај део, који су давали његовим намесницима и да ce нагоде с њима y миру, a византијском заповеднику да дају само нешто мало, форме ради, „тек да ce покаже покорност и подложност ромејским царевима“. Од тада плаћаху романски далматински градови словенским суседним кнезовима годишње: Сплит 200 златица, Раб, Крк, Осор и Трогир по 100, a Задар по 110, „осим вина и других различитих давања“. Дубровник, чији тесни град има своје винограде на земљишту требшвском и захумском, плаћа дотичним владарима као неку врсту закупнине („могориш“) по 36 златица. Taj узајамни однос, уређен и опредељен, ојачао је утицај културнијег градског елемента на словенске суседе и много је допринео међу њима ширење хришћанске цивилизације.

 

Уопштено речено, доба од средине IX столећа до краја његових осамдесетих година, било је досад најпогодније y еволуцији културног живота Јужних Словена и дало је највидније резултате. Од њега без двојбе почиње нова епоха њихове етничке прошлости. Њена најбитнија карактеристика јесте: потпуна христијанизација и с њом y вези стварање словенске писмености и књижевности; образовање националних самосталних држава јачег даха и најзад промена досадашњег културног утицаја. Дотле су, изузевши трачке и македонске Словене, сви други били y романској сфери културе, a сада ce, утицајем не само политичких, него и религиозно — цивилизаторских фактора, окрећу према Цариграду и Византији, не само Срби, него чак и један део панонских Словена и добар део Хрвата. Ово померање није ce одржало за дуже време на периферијским деловима Балкана, али је највећи део, од Босне до Тракије, остао y onoj оријентацији и y одлучном часу решава ce за источну културу.

 

          1. Хришћанско-грчка ономастика y Јужних Словена. — У земљама балканских Словена од првих деценија примања хришћанства, јавља ce код свих јужнословенских народа, утицај хришћанске грчке ономастике која потискује старе античке називе, или пак даје топонимске називе новим насељима. У Јадранском приморју. где данас превлађује католичанство, још y средњем веку био ce раширио култ знатног броја оријенталних светаца, и то посредством византијског православља, како је своједобно оштроумно истакао К. Јиречек. Међутим, П. Скок сматра, да ce о неким непосредним утицајима Византинаца на Хрвате y Јадранском приморју, не може говорити, пошто ce y низу случајева може доказати лингвистички траг романског посредства. Међутим, ова разлагања П. Скока не могу бити прихваћена,

 

 

172

 

jep су једнострано сагледана. Свакако, било је и византијског утицаја, и то обилатије него римског који веома изостаје иза византијског али је и тај утицај присутан. [472]

 

За илустрацију овог проблема дајемо ономастички преглед за Хвратску, са стањем из данашњег времена, [473] где су дати ономастички називи, који су Хрватима дошли како посредством Византије, тако и посредством Рима, односно источног или западног хришћанства, a временом су попримали језичке особености историјског развоја хрватског језика, a делом и званичне хрватске администрације.

 

        ХРИШТЋАНСКИ ТОПОНИМИ

 

 

[[ Назив топонима према светитељу / Број насеља са тим именом

Ана Света, Андрија Св., Антон Св., Баштијан — Бастијан Св., Влаз Св., Бид Св., Донат Св., Еуфимије Св., Иван Св., Илија Св., Јаков Св., Јелена (Хелена) Св., Кајо Св., Катарина Св., Кирил Св., Клара Св., Криж Св., Кузман Св., Кризофор Св., Луција Св., Мандалина Св., Марија Св., Марија Магдалена Св., Марко Св., Марина Св., Мартин Св., Матеј Св., Маур Св., Микула Св., Миховил Св., Никола Св., Пелеј Св., Пруто Св., Рок Св., Сесвети, Силвестер Св., Стјепан Св., Урбан Св., Цецилија Св., Шимун (Симон) Св. ]]

 

 

Из наведеног приказа види ce да је y Хрватској заступљено y ономастици насеља 41 светитељ и уз то св. крст. Број насеља према наведеним светитељима износи 75, a према св. крсту 5, што укупно износи 80 насељених места. У овај преглед наведена су имена места са светачким сакралним обележјем, a не и остала.

 

 

472. Cfr. И. Поповић: Хришћанска грчка онамастика y Хрвата. — Зборник радова Византолошког института САНУ, књ. V. Београд, 1958, стр. 77—97, са проблематиком: Руске земље, Бугарска, Српске земље, Босна и Херцеговина и Хрватске земље.

 

473. Попис становништва 1953. год. књ. XIII. Становништво и домаћинства. Београд, 1959 — y регистру; Imenik mesta u Jugoslaviji. Beograd, 1973.

 

 

173

 

Ho, ова појава није својствена само хрватским земљама y ономастици. Са њом ce сусрећемо исто тако и y осталим земљама балканских Словена.

 

 

6. УЛОГА ИСЛАМА У КОНТИНУИТЕТУ ИСТОЧЊАЧКЕ КУЛТУРЕ У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

У дуготрајном процесу историјског развоја јужнословенских народа, посебну улогу има ислам y стварању народа и нација. Поред бројних утицаја y култури, како материјалној, тако и духовној, истиче ce улога ислама y стварању муслиманског народа и нације. Ту су први корени исламу постављени y јужнословенских народа y XV столећу, a потом стварају ce постепено флотантне етничке скупине муслиманске вероисповести y разним јужнословенским земљама, настале од различитих словенских народа, различите етногенезе и различитих етничких особина и својстава. Из тих флотантних муслиманских етничких скупина XV—XVn столећа, y XIX столећу почињу ce стварати корени јединственом народу Муслимани, који су ce оформили као народ и нација тек y XX столећу, са правом националног обележја тек након другог светског рата y социјалистичкој Југославији.

 

Ha Истоку, од давних времена, често ce јављају пророци, професионални тумачи тајне „освештаних књига“ и људи, који непосредно опште с богом или чак потичу од њега. И Мухамед је био један од њих, али „последњи божји пророк“ на земљи. Рођен 27. априла између 570. и 600. године y Меки, он је млад остао сироче и са врло танким материјалним средствима, иако је био из племићке породице. После доста тешко проведене младости позна ce с једном богатом трговачком удовицом, венча ce с њом и обезбеди новчано свој радни век. Негде y четрдесетој години, дакле касније него Заратустра и Христос, почиње да обзнањује „божју реч, која му ce јавља“. Иако неписмен, он ce на трговачким путовањима доста обавестио о извесним верским схватањима хришћана и Јевреја, који су нарочито y то доба били y честим препиркама ради наметнутог преверавања. У чисто теоретском делу своје нове вере Мухамед више прихваћа учење Јевреја о једном богу, него сложено, a y то доба разним сектама нарочито оспоравано хришћанско учење о светој Тројици. Христа је ипак уврстио y највиши ред људских бића, y пејгамбере, божје noсланике, али му је одрицао божје порекло. Мухамед хоће, да исправи заблуде идолопоклоника, да унесе нужне реформе y друштвени и верски живот Арапа и да утврди „праву веру“, ислам. Kao мојсијевци и хришћани Мухамед је одлучан монотеист. Алах је један, највиша моћ неба и земље. Сузбијање многобоштва створило му је велик број непријатеља међу Арапима, a верски еклектизам међу хришћанима и мојсијевцима, чија је учења исправљао и мењао. Приман из почетка с неповерењем, Мухамед је једно време морао

 

 

174

 

да напусти свој град Меку и крене y Јастриб — Медину, где је његово учење имало више одзива. Taj његов прелазак, познат под именом „хиџрета“, који ce обично датира као свршен 20. септембра 622, сматра ce као један од најважнијих датума исламских и по њему ce од 638. год., као код хришћана од рођења Хрстова, броје код муслимана светске године. Из Медине Мухамед је почео не само духовне него и физичке борбе, да афирмира себе и своје веровање, и y року од десет година успео је потпуно. Наиме, 630. год. он је, y триумфу, ушао y противничку Меку и мало после постао и верски и световни господар готово целе Арабије. Доживевши лично „свечаност ислама“, победу својих идеја y свом народу, умро је 8. јуна 632. год. [474]

 

Мухамедов покрет имао је поред верског и велики политички значај. Мухамед ce није задовољио тим, да буде само противник нових верских схватања, него је прегао да тим схватањима извојује и победу и прошири круг људи који ће их прихватити. Победа његових начела, која би значила окупљање арапских племена око једне средишне личности и y једном уверењу, верском и социјалном, утирала је пут и политичком уједињењу дотле растројених арапских племена. Ha том је Мухамед радио с планом и свесно. Он не дозвољава никакве акције, које би унеле раздор међу муслимане; гони невернике и све оне који не прилазе покрету; јединство вере води и јединству моћне верске државе, којој су главни стуб Арапи, и коју је он почео с њима да ствара.

 

Наследник Мухамедов постаје његов таст Ебу Бекир, из племена Курејшита, најугледнијег y свему Арабистану, примивши за ce назив „халифе“, тј. намесника пророкова. И вештином и снагом свог одушељења он је успео да среди тек основану Мухамедову државу, и да joj јасније обележи и политички циљ. Његова тежња беше, да y нову заједницу обухвати сва арапска племена, не само слободна, него и сва она, која су била под туђом влашћу. Ебу Бекир, за време своје кратке владе (632—634), већ војује на граници Персије, да присаједини Иран и шаље експедиције против византијске Сирије. Његов наследник, чувени Омер, „емир — ел — муминин“, „владар правоверних“, наставио је с успехом започето дело. За време од десет година, y арапским је рукама Сирија, Палестина, Ирак, западна Персија, Месопотамија; Арапи избијају на обале Средоземног и Црног мора; ислам постаје вера готово све Мале Азије. Брза арапска коњица бедуинских особина продире и y Африку и осваја Египат и Триполис. Већ пре средине VII столећа нова арапска држава, никнула нагло

 

 

474. О Мухамеду cfr. O. Н. Хаџић: Мухамед и Коран. Београд, 1931; Gobineau: Religions et philosophies l’Asie centrale. Ed. Gallimard, str. 40—45; Büyür Dinier ve mezhepler ansiklopedisi. Üzel Kurul taraf’ndan haz’rlanms’. Istanbul — Tan Madbaasi 1964; Hz. Muhammed — sayfa 257—321; Islam tarihi. Mahmut Esat — Defter-Î Hâkanî Naz’r’. Istanbul. Tan matbaasi ocak 1965. Bugünkü dile çeviren — Ord. Sadi Irmak. Hz. Muhammed — sayfa, 65—167; Islam ansiklopedisi. 8. dit. Mezdd — Mzâb. Muhammed — sayfa. Istanbul — Maarif Bas’mevi 1970, 452—470.

 

 

175

 

као тропски цвет, постаде један од најважнијих фактора y Средоземном базену и један од најделотворнијих елемената y цивилизацији Европе VII—X столећа. Велики и брзи успеси приписивали су ce заслугама пророковим и нарочитом божјом милошћу према њима и то је још више јачало верско одушевљење, исто као што је богата пљачка примамљивала све већи број ратника, који су на првом месту угрожавали Византију. [475]

 

 

7. ГЕНЕЗА АНТРОПОЛОШКЕ КОМПОНЕНТЕ САВРЕМЕНИХ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА

 

Проблем генезе антрополошке компоненте савремених балканских народа, јесте један од најзначајнијих чинилаца из проблематике порекла Јужних Словена. Међутим, досадашња антрополошка истраживања, нису забележила неке веће резултате из те проблематике. Понајвише из разлога што ce овој појави тек y новије време доклања извесна пажња. Остала је непроучена свеобухватна морфологија словенских популација на територији Балканског полуострва; док су сагледани само извесни локалитети који говоре парцијално о овој проблематици. [476] To је разлог што ce не може поуздано и свеобухватно рећи којем културном кругу су припадали поједини расни фонотипи, као значајна одлика етноса, y даљој историјској прошлости. Тако, на основу антрополошких проучавања некадашњег Илирика, утврђено је да је брахикефални елеменат био заступљен y раносредњовековно доба; као да је и данас то доминирајући фенотипски елеменат популације тих земаља. [477]

 

 

475. Islam ansiklopedisi.., s.v.

 

476. Cfr.

B. Skerlj — ZI. Dolnar: Staroslovenska okostja z Bleda. Delà 2. Ljubljana 1950, str. 67—103;

B. Skerlj: Srednjevekovna okostja z Bleda, izkopana leto 1949. Rasprave III. Ljubljana 1953, str. 313—335;

Z. Dolnar: Antropološka obdelava nekropole Turnisce pri Ptuju. Razprave III, Ljubljana 1953, str. 273—303;

ista: Staroslovenska okostja iz Dobrače pri Kragujevcu, Arh. vest. 5, Ljubljana 1954, str. 72—75;

Z. Dolnar-Osoletova: Staroslovenska okostja iz Dobrače pri Kragujevcu. Acta Archaeologica V/l, Ljubljana 1954;

З. Гавриловић: Кнемични индекс средњовековних људских костију из Врестовика. Старинар, Београд, 1960, стр. 317—318;

исти: Проучавања лобање средњовековног човека из Брестовика. Старинар књ. XIII—XIV, Београд, 1962—1963, стр. 243—249;

исти: Краниометријска испитивања средњовековног човека са Новог Брда y Србији. Гласник АДЈ, 1, Београд, 1964, стр. 145—148;

исти: Проучавање лобање од VII до XVI века са разних локалитета y Војводини помоћу Wanke-ове методе. Рад војвођанских музеја св. 8, Нови Сад, 1960, стр. 242—274;

исти: Висина тела нашег средњовековног човека из XII века. Зборник радова Института за медицинска истраживања САН, књ. 5 (1958), стр. 195—198;

исти: Прилог средњовековној демографији y Србији (Брестовик). Гласник АДЈ. 1, Београд, 1964, стр. 149—150;

G. Pilarić: Antropološka istraživanja starohrvatskog groblja u Daraž — Bošnjacima 1961. JAZU, Arheolo.ki radovi i rasprave IV—V. Zagreb 1967, str. 188 sq.

 

477. G. Pilarić: Antropološka istraživanja slavenske populacije sa Baltinih bara kod Gomjenice. Glasnik Zem. muz. Bosne i Hercegovine, sv. XXIV (1969), str. 186.

 

 

176

 

Јужнословенске етничке скупине и племена од старине припадају кругу дугоглавих лубања. Кратке лубање заступљене код источнословенских племена, скупина и народа, заступљене су код Јужиих Словена y Брестовику (смедеревско подручје) y Србији и y бугарским словенским некрополама. [478] Свакако, томе треба тражити генезу y трачком антрополошком типу, који је уткан y бугарски и делом спрски антрополошки тип y средњовековно доба. Дакако, ту и тамо, има брахикефалних мешања с дугуљастим типом широм балканских јужнословенских земаља. [479]

 

Ha измаку раног средњег века, краниолошки налази показују делом измењену слику фенотипа словенских етничких скупина и племена, која су населила данашње земље Југославије. To без двојбе сведочи о великој мешавини популација домородаца — балканских старинаца, те племена и народа које је покренула велика сеоба народа с једне, и словенских етничких скупина и племена с друге стране, где ce поред основног нордионоидног фенотипа, запажа и одраз другог расног типа. [480]

 

Ha крају, Н. Жупанић је још почетком XX столећа истакао y науци, да Срби и Арбанаси, чине једну физијо — антрополошку заједницу и да су врло сродни међу собом, образујући тип људи „homo adriaticus“. [481] Свакако, томе би ce могли додати и Црногорци, као и знатан број популације Македоније оних предела, где су y доба праисторије и антике обитовала илирска племена. Све ce то пак темељи y основи на заједничком пореклу албанских етничких скупина, племена и народа са илирским етносом из чијег ce етноса путем етногенезе развио албански народ; и заједничке етничке баштине српских, црногорских, муслимансрих и делом македонских етничких скупина и народа с илирским етносом, од кога ови воде своје порекло путем етногенезе. Напоредо с тим, очито је и учешће трачког антрополошкот типа y извесним српским скупинама СИ Србије, као и да је то била сржна база y етногенези бугарског народа.

 

 

7.1. ДЕФОРМИСАЊЕ ЛУЕАЊЕ KAO РЕЛИКАТ ТРАЧКОГ ОБИЧАЈА У НАВИКАМА ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Прастари обичај деформисања лубање раширен је y многих етничких скупина, племена и народа на свету, a нарочито код америчких Индијанаца, на Куби, y Азији, Африци, a местимично и y Океанији, a на крају и y Европи. Овај обичај ce најчешће обавља лепоте ради, као што ce то и све остале деформације на човечијем телу

 

 

478. G. Pilarić: Antropološka istraživanja starohrvatskog groblja u Daraž — Bošnjacima, str. 188.

 

479. Cfr. B. Skerlj: Srednjoveška okostja z Bleda, izkopana leta 1949, str. 313—333.

 

480. Cfr. G. Pilarić: Antropološka istraživanja slavenske populacije sa Baltinih bara kod Gomjenice, str. 183—211; F. Ivaniček: Staroslovenska nèkropola u Ptuju. Rasprave SAZU, Ljubljana 1951, str. 85, tabl. 105.

 

481. Старинар III. Београд, 1908, стр. 47.

 

 

177

 

врше поглавито из тежње за улепшавањем, односно украшавањем. [482] Преиначавање лобање познато је било и извесним народима y прастара времена. Тако, још y доба антике, овај обичај помиње y кавкаских народа јелински лекар Хипократ (V столеће пре н.е.). [483] Код Трачана, који су обитовали y Бугарској, a делом и y Македонији и јужној Србији, био је обичај y првом столећу наше ере, да ce деца вежу за даску, да би добила широк потиљак. [484] Kao специфично раширен обичај деформисања лубање код новорођенчади и одојчади, обичавали су Хуни. Ово механичко уобличавање дечје главе y знатној мери утиче на форму антрополошког типа главе. [485] Континуитет тога прастарог обичаја y Јужних Словена, запажа ce y разних јужнословенских народа, a нарочито y Срба, Црногораца, Муслимана, Македонаца и Бугара. [486] У Срба, тај је обичај очуван y реткој свежини све до данашњих дана, нарочито на Косову. Ту постоји читав систем уобличавања или деформисања дечје лубање, и то: 1. Дугачка глава, где ce путем лежања на тврдој подлози дечја глава издужује, добијајући долихокефални антрополошки тип. 2. Округла глава, добија ce тврдим утегама, првих месеци новорођенчета, и тако постаје брахикефална глава. У пределу Кривој реци (новобрдски крај), обичава ce y Срба сељака и овако деформисање лубање. Кад ce роди дете шиљате главе, узме ce истуцана печена цигла, чађ и једно jaje, па ce та смеса y праху замеси јајетом. To ce све стави на крпу и привије човорођенчету преко главе, па ce умота. Ta ce смеса касније осуши л стегне, цементира ce. У тако цементираном калупу детиња глава остаје обично један до седам дана, па ce затим тај калуп скине и дете окупа.

 

 

482.

J. Deniker: Les races et les peuples de la Terre. Paris, 1926, 210;

E. Fischer: Sozialle Anthropologie: Rassenlehre. Die Kultur der Gegenwart III, 5; Anthropologie, 121, 130—133;

E. Fischer — Th. Molison: Allgemeine Anthropologie, Die Kultur der Gegenwart III, 62—63;

П. Ф. Преображенский: Курс етнологии. Москва — Лениград, 1929, 55;

Н. Floss — В. Benz: Das Kind II. Leipzig, 1912, 82—98;

M. C. Филиповић: Деформисање лубање y Југославији. — Гласник Етнографског музеја y Београду X (1935), 18—31;

Тих. Р. Ђорђевић: Деца y веровањима и обичајима нашега народа. Београд, 1941, стр. 97—100;

P. Reichlen: Aspect anthropologique de la déformation crânienne. VIe Congrès international des sciences anthropologiques et ethnologiques (3.VII — 6,VIII 1960). Résumés des communications. Paris, 1960, 230;

M. Rirero de la Calle: Deformacion craneana en los aborigènes de Cuba. Estudio comparativo, ibid. tom I. Rapport général et Anthropologie. Paris, 1962, 251—260.

 

483. M. Ebert: Reallexikon des Vorgeschichte II, 350—351; H. Ploss — B. Renz: нав. дело, 88.

 

484. H. Ploss — B. Renz: нав. дело, 85; J. Werner: Beiträge zur Archäologie des Attila — Reiches. München 1966, 92—93.

 

485. M. Јовановић — Батут: He ваља ce, књ. II, стр. 21; М. С. Фиљиповић: нав. рад, 18—31; С. Тројановић: Неки проблеми о српском народу. — Гласник Етн. музеја y Београду; II (1927), 49.

 

486. Cfr. G. Pilarić: Antropološka istraživanja artificijalno deformiranih lubanja iz ranosrednjovekovne nekropole u Rakovčanima kod Prijedora. — Glasnik Zemaljskog muzeja XXV. Arheologija (1970), 188—189.

 

 

178

 

To ce назива y овом крају „размерена глава“. Помињемо и деформисање дечје плочасте и предвојене главе. [487]

 

Континуитет трачког и хунског обичаја деформисања лубање код новорођенчади y поменутих јужнословенских народа, најочитије ce одржао, као што смо изнели, y Срба на Косову, од којих су овај обичај попримили и остали балкански народи ове географске регије. Самим тим, и трагови етногенезе српског народа на Косову, почивају делимично на трачком етносу.

 

 

7.2. ТРАЧКО — ИЛИРСКИ ОБИЧАЈ ТЕТОВИРАЊА У КОНТИНУИТЕТУ У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Херодот описује Трачане као леп народ. Странцима је нарочито падао y очи трачки обичај тетовирања, које је, било заступљено и код Илира, Оно ce y реткој свежини одржава све до данашњих дана y Јужних Словена и осталих несловенских балканских народа у пределима где су ce некада Трачани и Илири простирали и обитовали. Што би који Трачанин или Трачанка били угледнијег рода, тим би многобројнији били цртежи изведени помоћу убода шиваће игле, који су красили лице и руке. У балканских Влаха, који су столећима живели y симбиози и стапању са јужнословенским народима: Бугарима, Македонцима, Србима, Црногорцима, Хрватима и Муслиманима, који заправо попримише многе обичаје и навике старих балканских народа Дарданаца, Трачана, Дачана, Илира, ова појва тетовирања је обилато заступљена. Од њих, сматрамо, попримише је и многи јужнословенски народи, што значи посредним путем. [488]

 

 

8. ЕЛЕМЕНТИ СТАРОБАЛКАНСКЕ КУЛТУРЕ У ГЕНЕЗИ МАТЕРИЈАЛНЕ КУЛТУРЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Елементи етногенезе балканских старинаца и јужнословенских етничких скупина, племена и народа, понајвише ce очитују y континуитету старобалканске културе y култури Јужних Словена. Путеви континуитета кретали су ce од праисторије, преко антике и раног средњег века. Контакт и етничка струјања одиграли су ce каткад и путем етничке симбиозе, прожимања и стапања, тако да су бројни елементи и појаве старог балканског етноса, постале културна баштина народног живота балканских Словена, који настављају да живе старим животом y етничким скупинама, племенима и народима y

 

 

487. T. Р. Vukanović: Antropološko — folklornii prilozi sa Kosova i Metohije. — Deformisanje lobanje kod stanovništva u Kosovsko Metohijskoj Oblasti. — Glasnik Muzeja K. i M. VI, Priština, 1961, 151—154.

 

488. C. Truhelka: Tetoviranje katolika u Bosni i Hercegovini. Glasnik Zemalj. muzeja 1894, str. 241—257; M. Gavazzi: Kulturna analiza etnografije Hrvata. — Narodna starina, knj. УП, str. 118—119; Мил. C. Филиповић: Тетовирање y јужној Србији. — Годишњак фил. фак. y Скопљу, књ. II (1938), стр. 75—95; A. Stipčević: Iliri, Zagreb, 1974, str. 87; cfr. K. Moszynski: Kultura ludowa — Slowian, II, 2. Warszawa 1968, 51—53.

 

 

179

 

јужнословенском друштву. Све то сведочи да су балкански старинци имали видног учешћа y етногенези Јужних Словена, што ce манифестовало кроз разне видове народног живота.

 

Каткад су настајала етничка мешања и прожимања, како y праисторијско доба, тако тл y доба антике, између разних племена, етничких скупина и народа на Балканском полуострву. [489] Касније су те мелезне етничке творбе уткане y етнос балканских Словена. Тако, на лодручју око Коњица y Херцеговини, наилази ce на келтска имена y старим натписима: Бојо, Јакус, Имецелио. Ту ce ради о мешању Келта и илирских Јапода. To је био нов етнички елеменат поникао из старе етничке групације на херцеговачком и босанском подручју. О томе говори Страбон, помињући да су Јаподи επίμικτον Ἰλλυριοτς καὶ κελτοίς ἔθνος  [490].

 

Од древних времена јонска култура је утицала на суседна племена, етничке скупине и народе. Taj утицај ce нарочито запажа на подручју регија Црнога мора, где су обитовале јонске колоније. О утицају те културе на варваре црноморског залеђа, најбоље сведоче Херодотова казивања. Наиме, Херодот казује, да скитски краљ Скилес, коме ce не допадаху скитски обичаји, катгод би довео скитску војску до града Бористенита, чији су становници били пореклом Милећани, остављао је војску пред градом, и чим би ушао сам y град, затварала би ce градска капија. Краљ би тада свлачио скитско, a облачио грчко одело. Тако обучен шетао би ce градом без икакве пратње. [491]

 

8.1. ЗГРАДЕ ЗА СТАНОВАЊЕ

 

          Буње (чемери, пољарице). — Округле грађевине за становање, данас y секундарној фази пољопривредног смера, на подручју Јадранског приморја и острвља, израђене су од камена техником сухозидине, y основи старога су датума. Ту и тамо и y данашње време, имају примарну стамбену функцију, a порекло им је свакако из праисторијских времена. Очит континуитет y архитектури и грађевинском материјалу, свакако дошао је јужнословенским етничким групама, племенима и народима од праисторијског друштва преко иротоилирских и илирских етничких скупина и племена, од којих је највероватније попримљен y романизованих старинаца, који су га предали y наслеђе јужнословенским, односно хрватским етничким скупинама и племенима y западним пределима Балканског полуострва, понајпре путем етногенезе, као своје културно наслеђе. [492]

 

 

489. К. Patsch, Гл. Зем. м. XIV (1902), 310.

 

490. Ed. Meineke I, 284; cfr. K. Oštir, Etnolog III (1929). str. 87 sq.

 

491. Her. IV, 78.

 

492. C. M. Iveković: Bunje, čemeri, poljarice. Zbornik kralja Tomislava. Zagreb, 1925, str. 413—429; M. Gavazsi: Pregled etnografije Hrvata, str. 27; isti: Kulturna analiza etnografije Hrvata. Narodna starina VII, Zagreb, 1930, str. 5; M. Gušić: Etnografski elementi u razvoju našeg primorja. — Pomorski zbornik I, Zagreb, 1962, str. 595—596; G. Novak: Hvar kroz stoljeća. Zagreb, 1960, str. -19, 25; Simpozijum (1969), str. 254.

 

 

180

 

17. Буње, праисторијски прежитак y фолклорној архитектури Хрвата. (Шупља грамила y Билицама);

 

 

18. Пећина Шупљици y Доброселици на Златибору; од старине служила u као људско станиште, a и y пољопри- вредне сврхе, као пастирско склониште.

 

 

          Кућа. — Архитектура стамбених зграда на Балканском полуострву, знатним делом пружа податке за директан континуитет становништва старога Балкана и словенских скупина, племена и народа. Наиме, једноћеличне илирске куће, наставиле су да ce израђују и у римском периоду, a потом прихватају их и балкански Словени, градећи их од брвана или камена. Ове су куће очуване ту и тамо y Јужних Словена, све до данашњих дана. [493]

 

 

493. Е. Pašalić, Simpozijum (1969), str. 247; V. Čović: nav. delo, str. 101.

 

 

181

 

8.2. ОРУЂА, АЛАТЉИКЕ И ПОСУДЕ

 

Знатан број разноврсних оруђа и алатљика код Јужних Словена, задржао је до данашњих дана, сасвим исти облик од доба праистарије и антике. To долази делом због сродних и једноликих облика привреде. Напоредо с тим, и због преузимања и преношења ироизводних средстава. За илустрацију тога, довољно је поменути: стожасту преслицу, ткалачке дашчице, вретена, пршљене, косире, крстате илирске секире (крамп), копаче, жрвње, секире, српови, ножеви, удице, чешљеви, ости, игле за рибарске мреже, коњски ђемови, звона за стоку, маказе за стрижбу оваца и слично. [494]

 

          Бритва. — Веома распрострањено сечиво, које је ту и тамо и саставни део народне ношње код пастирских и земљорадничких јужнословенских етничких скупина, — јесте бритва. Чини ce, да ce она развила из илирских ножева за бријање (подручје Либурна). [495] Бријач је све до данашњих дана задржао назив „бритва“, „бријаћа бритва“, код Црногораца и Херцеговаца.

 

          „Дачанка“ преслица (кудеља). — У географским регијама ЈИ Србије, где су ту и тамо y доба праисторије и антике обитовали Протодачани и Дачани, a y срењем веку њихови потомци и следбеници Дакоромани, одржали су ce местимично до данашњих дана трагови континуитета y неким културним тековинама, што говори о учешћу Дачана, односно Дакоромана, y етногенези Срба овога подручја. Из те проблематике, наводимо гареслицу или кудељу звану „дачанка“, која ce из велике старине одржала y реткој свежини све до данашњих дана y становништва варошице Печењевца, на додмаку Лесковца. [496] Ова врста преслице или кудење служи искључиво за предење вуне, док ce y овом насељу конопља и лан преду на кудељи званој повесмарка или „вурка“, од лат. furca (виљушка, рачва). [497] Термин преслица „дачанка“ могао је доспети y Срба наведеног подручја и путем континуитета преко сточарских влашких миграционих кретања, понајпре y доба зимских жупских испаша. [498]

 

 

494. Симпозијум (1969), стр. 267—269; Cfr. X. Вакарелски: Терминологията в битовата култура како етногенетичен указател. — Etnološki pregled, knj. 11. Beograd, 1973, 5—10.

 

495. S. Batović: Arheol. jugosl. VI (1965), T. V, 30; isti: Nin (1968), T. XI; F. Stare: Polmesečne britve iz Jugoslavije. — Arh. vest. VIII, 3—4 (1957), str. 204 sq.; M. Gušić: nav. delo, str. 121; N. Bruck — Anffenberg: nav. delo, T. LXIV, str. 5; A. Stipčević: Iliri, str. 86; cfr. Б. Радојковић: Накит код Срба од XII до краја XVIII века. Београд, 1969, стр. 48, 154, 229; Т. 17. Вукновић, Врањски гласник, књ. VI. Врање, 1970, стр. 442.

 

496. Cfr. S. Trojanović: Die Megaliten. — Mittheilungen des Anthrop. Gesellschaft, XXXIX. Wien 1909, str. 175—176. Cfr. и Дачки рид, ороним, y Слатини код Лесковца. М. Гарашанин: Праисторија на тлу CP Србије, I, стр. 293 — (праисторијско налазиште, сродно са Черноводом y Добруџи).

 

497. Pauly — Wissowa: Real — Encyclopädie 13. Halbband, 305—307; G. Meyer: Etymologisches Wörterbuch. Strassburg 1891, s., v. furke; cfr. L. Niederle: Život star. Slov. III, sv. 1. V Praze 192.1, 335; H. Геровъ: Рѣчник на блъгарскый язъикъ, V, s. v. Хурка — Фурка; Ст. Л. Костовъ: Прелици. Известия на Народния Етнографски музей в София, IV, кн. I—II (1924), 25; Т. П. Вукановић: Преслице и предење y Дреници. — Годишњак Скопског фил. фак. II (1937), 232—233.

 

 

182

 

19. Бронзана бритва из Нина, из старијег железног доба. (Археолошки музеј y Задру);

20. Сребрна украсна женска бритва, из Сплитске каштеле y Далмацији. (Етнографски музеј y Загребу);

21. Железна бритвица, са сребрним гранулираним корицама; пратећи елеменат грађапске женске ношње имућнијег феудалног варошког друштва првих столећа новога века. (Из Призрена, поседује аутор овог рада).

 

 

          Двојна посуда. — Ту и тамо неолитско друштво на Балканском полуострву употребљавало је глинене лончарске двојне посуде, као инвентар посуђа. У њима ce свакако чувала храна y течном стању (млеко, пиће). У Дарданаца, исто тако било је двојних посуда од тера коте и y илирских племена широм балканских земаља. Ова врста посуда дошла је y културно наслеђе јужнословенским народима: Србима, Македонцима, Црногорцима, као и Муслиманима и Арбанасима, и одржала ce y реткој свежини све до данашњих дана. Једну такву двојну посуду од дрвета израђену, с функцијом за со и паприку y примарној фази> а касније за кафу и шећер, из XVII столећа, пореклом из северне Арбаније, наишли смо y Арбанаса y пределу Подрими (Косово). У Срба y Приарену, исто тако двојне посуде од глине, печене и глеђосане, са поклопцима, служе за со и туцану паприку; односно за шећер и кафу, као и за кисело млеко, ако су нешто веће запремине.

 

 

183

 

22. Праисторијска двојна посуда из Ватина — Банат. (Покрајина Војводина, Народни музеј y Вршцу);

23. Глинена двојна посуда, фолклорна творба призренских лончара, из XIX столећа. (Покрајина Косово, Народни. музеј y Врању);

24. Дрвна двојна посуда из предела Дукађина (стара Дарданија), из XVII столећа; пореклом из северне Арбаније, (Набављено y Покрајнини Косово, Народни музеј y Врању).

 

 

          Кепчија (дрвна чаша). — Врста и тип ове чаше, начињене од иловаче, води порекло на Балканском полуострву из праисторије, и то из епохе металодопске културе (око 2000 год. пре н.е.). Њено распрострањење је Балканско полуострво и суседни предели y Румунији, и Мађарској. До данашњих дана, ова чаша ce очувала y реткој свежини, начињена од дрвета, код Румуна, Мађара y јужнословенских народа, нарочито y западним јужнословенским крајевима. Назив кепчија, свакако да је дошао као импорт од турског становнипттва. [498]

 

 

498. Kepčija — kevčija, pers.; kepçe tur. kefçe < pers. kefče i kepče. A. Skarić: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo, 1965, s.v. kepčija; K. Lokotsch: Etymologisches Wörterbuch der europäischen Wörter orientalischen Ursprungs. Heidelberg, 1917, № 1179; cfr. S. Say: Ornamenti jugoslavenske narodne domaće i umietne obrtnosti, sv. III, T. 8 ; Zbirka jugoslovenskih ornomenata sv. V Zagreb, 1931, T. 17, sl. 1—6; H. Th.. Bossert: Ornamente der Volkskunst. Tübingen 1952, T. 33, sl. 1, 2, 4, 5; M. Gušić: ng.v. delo, str. 64—65; M. Гарашанин: Праисторија Србије II, Београд, 1973, Т. 39, сл. 1.

 

 

184

 

25. Сетва. (Минијатура из Призренског четворојеванђеља, XIII столеће) ;

 

 

26. Орач са ралом, ујармљеном запрегом волова и остеном y руци, обделава поља. (Према македословенској минијатури с краја XII столећа, из рукописа Париске националне библиотеке).

 

 

185

 

27. Орач са двостраним ралом, ујармљеним воловима и остеном y руци. (Према фресци из манастира Дечана-Косово, из половине XIV столећа);

 

 

28. Орач са четвоространим ралом, ујармљеним воловима и остеном y руци, одевен y крзнену одору. (Према минијатури из Минхенског псалтира, из XIV столећа).

 

 

186

 

29. Oбделевање винограда y Босни. (По минијатури из Хрвојевог мисала, из прве половине XV столећа).

 

 

          Рало. — Најновија истраживања предсловенских елемената y етногенези Јужних Словена, стављају рало (плуг) y илирску културну баштину, коje су „упознали Илири y току железног доба и п.редали га Хрватима након досељења“, па је оно задржано y „непромијењеном облику до данас, док му је келтско подријетло.“ Међутим, као што смо већ поменули, рало је старословенска културна баштина, коју су они предали другим народима y древној старини. Ha Балкану од аутохтоних старинаца, попримају само врсте и типове овога оруђа. [499]

 

 

8.3. ОДЕЋА, ОБУЋА И НАКИТ

 

Проблем континуитета појединих примерака одеће, обуће и накита старобалканских етничких скупина, племена и народа y материјалној култури Јужних Словена, свакако пружа извесне елементе

 

 

499.

Simpozijum, 1969, str. 269. literatura tamo:

za savremena rala — B. Bratanić: nav. delo, str. 18 sq.;

staroslovenska — J. Korošec: nav. delo, str. 223—224;

i ilirska rala — C. Marchesetti: nav. delo, T. XVIII, 9;

S. Gabrovec: Prazgođovinsko arheološko gradivo za proučavanje rala na slovenskem. — Slovenski etnograf VIII (1955), str. 9 sq.;

A. Stipčević: Diodoa 2. (1962), str. 140 sq.;

B. Маринов: Дървеният плуг в България. — Известия на Етнографскин. институт и музей, кн. VI. София, 1963, str. 103—118;

A. Bach: Deutsche Volkskunde. Heidelberg, 1960, 168—689;

Русский историко — этнографический атлас. Москва, 1967, 33—39,

cfr.

Е. Cecil Curwen: Plough and Pasture. London 1946, 50;

H. Kothe: Völkerkundliches zur Frage der neolithischen Anbautechnik in Europa. — Wissenschaftliche Abhadlungen, 6/1. Berlin 1953, str. 7—38;

B. Orel: Ralo na Slovenskem. — Slovenski etnograf, knј. XIV, Ljubljana 1961, str. 15—39;

P. Skok: Etimologijski rjičenik hrvatskoga ili srpskoga jezika, krij. II, str. 690;

M. Благојевић: Земљорадња y средњовековној Србији. Београд, 1973, 35—59.

 

 

187

 

 

30. Туча при обделавању винограда. (По минијатури из Призренског четворојеванђеља, XIII столеће); виноградарство су Јужни Словени попримили од балканских старинаца;

31. Прерада грожђа. (По минијатури из Хрвојевог мисала, из прве половине XV столећа); справљање вина Јужни Словени су попримили од балканских старинаца.

 

 

културних позајмица, исто онако као што су Јужни Словени давали другима своје културне тековине из ове и средних проблематика. За илустрацију тога довољно је поменути хаљетак сукњу. Наиме, речју сyкњa, називало ce y Јужних Словена средњега века мушко и женско одело. [500] Углавном, речју сукња звао ce мушки огртач, са или без рукава, који је сезао до половине цеваница. Од Словена примили су реч сyкњa Немци — Suckenie, Енглези — Suckeney и Грци — ὃουκαντα. [501]

 

          Мушка ношња власинских сељака на југу Србије, као континуитет трачко — дарданске мушке ношње. — У народној ношњи балканских Словена има много елемената обичаја одевања балканских старинаца. Очит пример за ту појаву, јесте мушка народна ношња

 

 

500. L. Niederle: Život starých Slovenu I, 1. Praha 1911, 437 sq.; cfr. J. Koвачевић: Средњовековна ношња балканских Словена, САН. Београд, 1953, 226.

 

501. L. Niederle: нав. дело, 448.

 

 

188

 

32. Стрижба оваца y Македословена средњега века. (Према минијатури с краја XII столећа, из рукописа Париске националне библиотеке) ;

 

 

33. Пастир сa стадом стоке на пашњаку. (Према фресци манастира Дечана (Косово), из половине XIV столећа).

 

 

власинских сељака на југу Србије. Она ce карактерише белом бојом, украшена црним вуненим гајтанима. Најважнији хаљеци су: беле клашноне чакшире, бела клашнена долама, украшена црним гајтанима, вунена кошуља, вунени појас, велика бела шубара од јагњеће коже, а на ногама пресни опанци. Са овом ношњом, сусрећемо ce y извесним варијацијама и y Македонаца y западној Македонији, те y Срба y источној Србији и y Дакоромана y истој регији. Генезу овој

 

 

189

 

34. Остаци праисторијских чамаца (моноксилон или копаница) y средњовековних Македословена. (Према минијатури с краја XII столећа, из рукописа Париске националне библиотеке); као сирвивал, копаница ce очувала y Македонаца на великим језерима ове земље све до другог светског рата (1941—1945);

35. Парабола о радницима изнајмљеним y разне сате. (По минијатури из Призренског четворојеванђеља, XIII столеће).

 

 

народној ношњи без двојбе налазимо y Дарданаца — Илира, Трачана, Дакоромана и Македоромана. Kao што је познато y Трачана су биле свуда распрострањене шубаре, познате са слика на Трајанову стубу. Са овим типом шубаре сусрећемо се још и данас на Балканском полуострву, y источним Карпатима, на Кавказу и y Персији.

 

          Гуња. — Термин гyњa поз(н)ат је свим словенским језицима, a исто тако заступљен је и код свих балканских народа. М. Фазмер изводи ову реч од лат. gunna; [502] Валде мисли да је келтског порекла, и средњогрчка реч γούνα, бунда од слов. речи гуна, која је првобитно значила крављу кожу. [503] Ст. Романски сматра да је та реч доспела y словенске језике из латинског, a y бугарски да је дошла

 

 

502. M. Vasmer, Byz. С. XVI (1907), 553—554; isti: Russisches etymologisches Wörterbuch. Heidelberg, 1954, s.v. gun. Крзнени ортач: gunn, gannacum, mastruga био је y употреби код Германа VII—X столеће. — G. Girke: Tracht der Germanen II, 21—22.

 

503. Walde — Hofmann: Lateinische etymologisches Wörterbuch I, 626.

 

 

190

 

36. Праисторијски идол из Кличевца (Србија); са карактеристичном звонолком сукњом и на глави плитком капом; оба ова хаљетка очувала су ce као прежици y одећи Срба, Црногораца, Македонаца и Арбанаса;

37. Cв. Теодор Тирон. У менталитету балканских Словена (Срби, Македонци, Црногорци, Бугари), континуирани наследник трачког коњаника. (Минијатура из Призренског четворојеванђеља, XIII столеће).

 

 

посредством грчког језика. [504] Овај термин познају и Арбанаси, [505] код којих ce овај хаљетак очувао y народној ношњи из велике старине y реткој свежини све до данашњих дана. [506] Свакако, y Арбанаса је доспела гуња y континуитету од Илира, који су исто тако познавали овај хаљетак. [507] Модифицирана, гуња је позната свим сточарским народима Европе и Азије. Према томе, могли су је истодобно познавати и Келти, Илири, Трачани и Словени, који су били и истакнути сточарски народи од давних времена.

 

 

504. St. Romansky: Lehnwörter lateinischen Ursprungs im Bulgarischen. XV Jahresbericht des Institutes für rumenische Sprache (1909), 106—107; cfr. L. Niederle: nav. delo, 473, nap. 2; Rrok Zojzi: La „guna“ dans la tradition vestimentaire des peuples balkaniques. — Studia Albanica III, 1, Tirana, 1966, 322, 329, 335; cfr. P. Skok:. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I. JAZU, Zagreb, 1971, str. 634, s.v. gunj.

 

505. Rr. Zojzi: nav. rad, str. 319—337.

 

506. Rr. Zojzi: na nav. mestu.

 

507. Rr. Zojzi: nav. rad, 336—337.

 

 

191

 

 

38. Неолитска кабаница са капуљачом, ФАФАС код К. Митровице, (Народни музеј y Косовској Митровици);

39. Шиљата капа, неолитска пластика, ФАФОС код Косовске Митровице. (Народни музеј y Косовској Митровици);

40. Архаична ношња на глави: шиљата капа, мушка плитка капа, кљобук од пусте. (Икона Св. Стефана Дечанског, детаљ: „Просјаци“, рад зографа Лонгина расоноше, друга половина XVI столећа, манастир Дечани, Косово);

41. Старински женски шешир за рад y пољу и y соланама, исплетен од шаша са острва Пага (Етнографски музеј y Загребу).

 

 

          Ношење оружја. — Из историјских извора познато је, да је становништво планинских предела Илирика, обичавало свакодневно да носи оружје. Taj обичај помиње још Тукидид, y доба процвата хеленистичке државе, код становника СЗ Грчке, и сматра га остатком древног разбојничког начина живота. [508] Kao што је добро познато, овај прастари балкански обичај, одржао ce као културно наслеђе

 

 

508. Thukydides I, cap. 5; cfr. K. Јиречек — J. Радонић: нав. дело 292—296.

 

 

191

 

до почетка XX столећа y реткој свежини код Арбанаса и Црногораца, a местимично и код Херцеговаца на Балканском полуострву, где је оружје сматрано као саставни део народне ношње, a ношено је како y витешке сврхе, тако и сврхе витешке пљачке.

 

          Прегача. — Прастари хаљетак народног одевања, свакако да је прегача. Њена првобитна функција је имала стидни карактер, из чега ce временом развио естетски, a потом и заштитни карактер прегаче, како y женској, тако и y мушкој одећи. Дакако, постојбину овог хаљетка не треба тражити y жарким пределима, као што то чине извесни археолози, сматрајући да је прегача првобитно настала y Африци. Тип и форма праисторијске прегаче етничких скупина и племена на Балканском полуострву, као и начин ношења истих, појединачно с цредње стране, или двојне прегаче с предње и задње стране напоредо, од епохе средњег неолита (4000 год. пре н. ере) па до данашњих дана, запажа ce y ношњи балканских етничких скупина, племена и народа. У неким пределима Балкана, двојна прегача је истоветне дужине (источна Србија), док је y неким крајевима различите дужине, али тако да је увек дужа предња прегача, a знатно краћа задња прегача, као што ce обичава y Срба y Горњој Морави на Косову, где је задња прегача од peca, или пак y арбанашкој малисорској и дреничкој женској народној ношњи, и српској косовској народној ношњи, где је задња прегача или равне површине са апликацијама и везом, или је набрана. Све ово пак говори о једном исконском континуитету y народној одећи, где ce не ради само о културним позајмицама, већ окаменотинама или сирвивалима y начину одевања, понајвише доспелих y савремено балкаиско друштво, путем етногенезе балканских старинаца, од којих су ове и сродне културне тековине попримљене још y доба праисторије, a потом преношене спајањима и претапањима, y доба антике и y касније историјске епохе, преко старих балканских народа: Трачана, Илира и Јелина и новодошавших Келта, те преко оформљених Влаха, Румуна, Арбанаса, до словенских етничких скупина и племена и каснијих јужнословенских народа. [509]

 

          Женска марама. — Женска марама босанске сељачке женске народне ношње, води порекло и генезу са женским марамама илирских жена западног дела Балканског полуострва. [510] Напоредо с тим, помињемо, илирске жене су носиле на глави белу четвртасту мараму, која им је покривала теме, косу и потом падала низ леђа. Ова марама илирских жена, јасно ce разазнаје на старим споменицима, a очувала

 

 

509. M. Hoernes: Urgeschichte der bildenden Kunst, Taf. III, 1—3; L. Myres, BSA, IX, 75, 382 sq., sl. 54—57; D. Mackenzie, BSA, XII, str. 233—249; cfr. M. S. Thompson et A. J. B. Wace: The classical review, vol. XXIII (1909), 211; S. Müler: Nordische Altertumskunde I, 217, 269 sq.; M. Васић: Жуто брдо, Старинар III, 78—80; D. Sergijevski: Japodske urne. — Glasnik Zem. muz. (1949—1950), str. 82; cfr. M. Draškić: Narodne nošnje severozapadne Bosne. Zenica, 1972, str. 61—70.

 

510. M. Zaninović: nav. rad, str. 37; E. Pašalić: nav. rad, str. 282; I. Čremošnik; nav. rad, str. 114 sq.; Simpozijum (1969), str. 265; Fr. Nopcsa: Albanien, Berlin — Leipzig, 1925, str. 224.

 

 

193

 

 ce као културно наслеђе све до данашњих дана код сеоског становништва средње и западне Херцеговине под називом „округла.“ [511]

 

          Женска повезача — бинде. — У западним јужнословенским крајевима, свилена женска повезача, носи немачко име Binde. Једна таква повезача, Белославе, мајке захумског жупана Десе, помиње ce y Дубровнику 1281. год. [512] Свакако, овај назив води своје порекло из раног средњег века, као кулурна позајмица од германских народа, од којих је примљен y Јужних Словена.

 

          Жгун или џублета. — Звонолика сукња, звана жгун или џублета, старога је датума y ношњи балканских етничких скупина, племена и народа. Најстарији њен помен потиче из металнога доба (око 2000. година пре н.е.), a односи ce на кличевачки идол (Србија). У даљој својој еволуцији, доживљавајући извесне апликационе трансформације, жгун или џублета звоноликог облика, досеже до данашњих дана y народној ношњи неких балканских народа (Арбанаси, Македонци, Срби). Генеза овом хаљетку свакако да је y праисторијској металодобској епохи, одакле је разним колоточинама доспео y дуготрајном историјском процесу свога развоја, y ношњи старих, a од ових попримљен y ношњу савремених балканских народа. [513]

 

          Истицање бедара y начину одевања. — Још су Трачанке обичавале да носе сукње од грубе вунене тканине, што је утицало на истицање бедара и задњег дела тела. Према томе, неке праисторијеке статуете и не представљају сеастопигијасте жене, већ начин одевања ондашњих жена. [514] Аналогију овом трачком обичају одевања, као сирвивал или културну генезу, налазимо y народној ношњи македонских жена из Маријова, где ce сеастопигијасти изглед постиже гајтанима, односно појасом, и код шиптарских жена из Ђаковичког хаса на Косову, где ce сеастопигијасти изглед постиже уметком од металног колута, који ce ставља испод одеће. У оба случаја, видно ce истичу женска бедра.

 

          Рубина — рубача. — У народној ношњи северне Хрватске, бела платнена одећа, коју сачињавају гаће и рубача (кошуља) y мушкој ношњи, и рубина женске одеће, као и славонска одећа y свим варијантама мушке и женске ношње, стоје y вези са прототипом истоврсног

 

 

511. Гласник Земаљског музеја XLVII (1935), стр. 20; XLVIII (1936), стр. 8; cfr. В. Ћоровић: Хисторија Босне, стр, 61; cfr. М. Draškić: nav. delo, str. 110—123.

 

512. Г. Чремошник: Канцеларијски и нотарски списи 1278—1301. год. I. САН Београд, 1932, стр. 53; М. Gušić: Sta је coverčerium kraljice Beloslave? — Balcanica IV. Beograd, 1973, str. 465—489; cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik I, str. 151, s.v. binda (gotsko poreklo).

 

513. Cfr. R. Bernard: Etude étymologiquet comparative de quelques mots bulgares concernant le vêtement et la parure. Paris, 1946, str. 47; F. Nopcza: Prinosi starijoj povijesti sjeverne Albanije. — Glasnik Zemaljskog muzeja XXI, 2—3, Sarajevo, 1910, 351 sq.; isti: Albanien, str. 213 sq.; M. Gušić, Tumač izložene građe. Etnografski muzej u Zagrebu. Zagreb, 1955, str. 188—191; B. Трбуховић: Пластика вршачко-жутобрдске културне групе. Старинар књ. VII—VIII, Београд, 1958, 131 sq. Cfr. В. С. Радовановић: Народна ношња y Маријову. Скопље, 1935, стр. 115—116.

 

514. J. L. Myres, B. S. A. № IX, str. 385 sq.; D. Mackenzie, № XII, str. 227.

 

 

194

 

42. Женска народна ношња из Баточине y Шумадији, из XVII столећа. Континуирана бугарска ношња y ношњи Срба;

43. Мушса плитка капа из Лике. (Етнографски музеј y Загребу); континуирано илирско културно наслеђе y одевању Јужних Славена западних земаља Балканског полуострва;

44. Наоружани Личанин, са токама на прсима; континуирани начин ношења оружја и извесних хаљетака илириских племена y овој личкој одећи је очит.

 

 

хаљетка варварских народа раног средњег века. To ce најбоље види из римских приказа варварских народа Подунавља, y првим столећима н. ере, датих на Тројановом споменику. [515]

 

 

515. Cfr. G. I. Kazarov: Beiträge zur Kulturgeschichte der Thraker, sl. 6 i 8; J. Kostrewski: Kultura prapolska, str. 164 sq.; Enachescu — Cantemir, Portul popular romuesk. Kraiova, t. I; M. Gušić: nav. delo, 25, 68.

 

 

195

 

          Докољене, докољенице или поткољенице. — Веома архаичан хаљетак јужнословенске народне мушке ношње су и докољенице или поткољенице, познате и под именом калчине, ређе и као бечве, распрострањене особито y Херцеговини, Босни, Црној Гори и другде. Аналогију овом хаљетку налазимо y мушкој сеоској ношњи Гега северне Арбаније, као и арбанашког становништва на Косову, код Турака на Косову, као и y ношњи старих Грка, a генезу свакако y културном наслеђу од праисторијског становништва y Босни (Гласинац). [516]

 

          Кацига старохрватских ратника. — Ова кацига је сасвим сродна са јаподском кацигом, чији налази потичу из V—VI столећа пре н.е са налазишта y Пицугину код Пореча. [517] Ово је још једна сведоџба о генези културне баштине старобалканаца и јужнословенских племена, народа и етничких скупина.

 

          Клашнене узане чакшире. — Извесну нит y аналогији илирске и јужнословенске материјалне културе, налазимо y мушком хаљетку клашнене узане чакшире. [518] Чакшире обично прати широки и веома дуги вунени појас, који ce опасује око струка, изнад чакшира. Клашнене узане чакшидре, имају сасвим узане ногавице, које ce закопчавају копчама, a са стране су изрези. Te узане чакшире, биле су омиљени хаљетак земљорадничко — сточарских становника y пределима јужног Поморавља, Косова, a саставни су део народне ношње северних арбанашких племена, из групе Гега.

 

          Женско одевање y Босни и Херцеговини. — У начину женског одевања становништва Босне и Херцеговине (Муслимани, Срби, Хрвати), задржан је илирски начин ношње. Наиме, y III—II столећу пре н.е. илирске жене, y овим земљама, носиле су дугу тунику, a преко ње гуњ, као што ce и данас обичава y сеоског становништва Босне и Херцеговине. [519]

 

          Летња мушка народна ношња. — Сеоска народна ношња балканских Словена, коју сачињавају тесне гаће и кошуља која виси преко гаћа, утегнута појасом y струку; омиљена летња одећа српских, македонских и бугарских сељака, која ce све више изобичава, води своје порекло из старобалканске ношње. Наиме, с том ношњом

 

 

516. Julius: Zwei peloponnesische Bronzen. — Mitt. d. kais. deutschen Archäol. Institutes, Athen, 1878, T. I; F. Fiala: Ergebnisse der Untersuchung prähistor. Grabhügel auf dem Glasinac im Jahre 1893. — Wiss. Mitt. a. B. u. d. H., 1895, str. 7; isti: Das Flachg räberfeld von Sanskimost. Wiss. Mitt. 1899, T. II.

 

517. A. Amoroso: nav. delo, T. VI, 8; Lj. Karaman: nav. delo, st. 126; L. Niederle: nav. delo, sl. 59; Simpozijum (1969), str. 264—265.

 

518. M. Abramić: nav. delo, 13—17; 1. Čremošnik: nav. rad, str. 108—109; M. Zaninović: nav. rad, str. 38—39; E. Pašalić: nav. rad, str. 281 sq.; S. Kulišić: O nekim problemima etničkog odnosa sa balkanskim starincima. — God. Centra za balkan. ispit. V, 3, Sarajevo, 1967, str. 195; I. Lovrič: nav. rad, str. 93 sq.; Simpozijum (1969), str. 265; cfr. M. Draškić: nav. delo, str. 133—143.

 

519. Cfr. B. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 61; Т. Vukanović: Nošnje Južnih Slovena u srednjem veku. Glasnik Muzeja Kosova i Metohije I, str. 186—187.

 

 

196

 

сусрећемо ce још код Фрижана, који су обитовали источно од Вардара. [520]

 

          Хитон или кошуља. — Прастари источњачки хаљетак хитон или кошуља, доспео је на Балканско полуострво y доба праисторије. Попримили су га Јонци, од којих га примају и остала грчка племена и етничке скупине. To је хаљетак с рукавима, израђен од ланене материје. Погодан је за украшавање везом. У идолатрији централног Балкана, y доба металодобске културе око 2000. год. пре н. ере, ова врста женске одеће налази ce приказана на бројним идолима. [521] Ha концу, преко хитона или кошуље носила ce прегача. С овом ce појавом сусрећемо y савремених балканских народа Румуна, Бугара, Срба, Македонаца, Арбанаса, Црногораца, Хрвата, Муслимана, Грка, једном речју широм Балканског полуострва y свих савремених балканских народа. У струку ce хитон или кошуља опасује појасом, који је обично обилато украшен, каткад и са копчама или пафтама орешен. Тако обучена жена, с прегачом и појасом, има много сродности с ношњом кличевачког идола, одакле y ствари води генезу.

 

          Кабаница или џока. — У старијој сеоској народној ношњи код балканских сточара: Влаха, Арбанаса, Црногораца, Срба, Македонаца и Бугара, карактеристичан хаљетак је клашнена кабаница или џока, без рукава, сиве, црвене, жућкасте, ређе црне или беле боје, каткад украшена црним или плавим вуненим гајтанима. Некад је она од мешане вуне и козлине, a каткад и од чисте козлине. У науци ce узимало да је то хаљетак старосрпске народне ношње. Међутим, то је хаљетак познат и осталим јужнословенским и другим балканским народима и није словенског порекла. У основи, то је хаљетак прастарог датума, познат етничким скупинама, племенима и народима евро-азијских планинских регија, сточарског занимања и кириџијске делатности. Овај хаљетак је био познат етничким скупинама, племенима и народима од V до II столећа ст. ере, и то y Вачу, Куфарку и Морицингу. [522] На концу, кабаница или џока, била је заступљена и y народној ношњи код Либурна. Крој и начин ношења хаљетка, очито говоре о културној позајмици, односно континуитету културне тековине балканских старинаца. [523]

 

 

520. Fischer: Die Herkunft der Rumänen. — Hist. — linguist. — ethnogr. Studie. Bamberg, 1904, 2; Ohnefalch — Richter: Kypros. Berlin, 1893, T. CIII, sl. 3; T. CXXII, sl. 9; Tocilescu: Adamklissi. — Wien, 1895, tab. passim.

 

521. M. Васић: Жуто брдо. — Старинар. књ. III, 139; В, Čović: Ilirski ratnik siarijeg željeznog doba. Vesnik Vojnog muzeja 8—9. Beograd, 1963, str. 37; cfr. M. Draškić: nav. delo, str. 131—133.

 

522. Wurmbrand: Über ein Gürtlblech aus Watsch. Mitt. d. Anthrop. Ges. Wien, 1884, T. IV; Karner: Bronzesitula von Kuffarn. Mitt. d. Anthrop. Ges. Wien, 1891, T. IX; Studnicka: Des Arkarers Phauleas Weihgeshenk an Pan. — Mitt. d. Ka.is. deutschen Archäol. Institutes, Athen, 1905, T. IV; Montelius: La civilisation primitive en Italie. Stockholm, 1895, 298; cfr. M, Draškić: Narodne nošnje severozapadne Bosne, II. Zenica, 1972, 1972, str. 95—103; cfr. V. Gervers — Molnar: The Hungarian Szür An Archaic Mantle of Eurasian Origin. Toronto 1973.

 

523. M. Abramić: nav. rad, str. 17, nap. 83; I. Čremošnik: nav. rad, str. 106 sq.; E. Pašalić: nav. rad, str. 281, nap. 86 sq.; M. Zaninavić: nav. rad, str. 36 sq.; S. Kulišić: nav. rad, str. 195, nap. 88; Simpozijum (1969), str. 266; cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik II. Zagreb, 1972, str. 8, s.v. kaban.

 

 

197

 

          Фустан. — У науци је наглашено да је грчка народна ношња највероватније континуитет старе илирске ношње, a да је ту посебно карактеристичан хаљетак фустан. [524] Овај хаљетак је y савременој ношњи балканских народа, y патријархалним скупинама, y употреби широм Балканског полуострва. Порекло фустана је старога датума. [525] Континуитет фустана сеже потом из праисторије y антику, a из ове фустан доспева y средњовековну ношњу, као што ce то запажа y ношњи херцеговачких Срба. [526]

 

У јужнословенској науци делимично ce сматра да је термин фустан (fustan), талијанског порекла, a да означава текстил, одакле је прешао и за хаљетак. To ce темељи на честим поменима за текстил = fustan y средњовековним изворима. [527] Међутим, као fistan (сукња од платна), је турцизам. [528]

 

У српској мушкој народној ношњи на Косову, y XVIII и XIX столећу, значајно место је заузимао фустан арбанашких Тоска, звани toska biçimli, односно fustan. [529]

 

Фустан је био главни хаљетак код Срба y долини Мораве, Шумадији, Старом Влаху, код Македонаца y Македонији, као и код Бугара y западној Бугарској, y доба натуралне привреде, када је домаћа радиност y овим крајевима цветала.

 

          Плитка мушка капа. — Плитка мушка капа, распрострањена код јужнословенског становништва y Далмацији, Црној Гори и Македонији, као и местимично код Арбанаса, понајвише y областима: Дебарска жупа, Реке, Дримкол и Горњи полог, веома је карактеристмчна и пружа доказе о културном наслеђу од илирских племена и етничких скупина, a понајвише Фрижана. Свакако, порекло ове капе је и много старије, јер су ову врсту капе познавали и старији ираисториски становници Србије и Босне, о чему сведоче прикази ове капе y идолатрији. [530] Дакако, помињемо и јаподску мушку капу,

 

 

524. Fr. Nopzca: Beiträge zur Vorsgeschichte und Ethnographie Nordalbaniens. — Wiss. Mitt. aus BH. XII (1912), sl. 98a.

 

525. M. Hoernes: Eine prähist. Thonfigur aus Serbien. Mitt. d. Anthrop. Ges. Wien, 1891, 164; Wurmbrand: Über ein Gürtelblech aus Watsch. — Mitt. d. Anthrop. ges. Wien 1884, tab. IV; Szombathy: Tumuli von Heme’nlebain. — Mitt. d. Prähist. Comm. d. Akad. d. Wiss., Wien I, таб. II, sl. 2—4; str. 58, sl. 26.

 

526. M. Hoernes: Alte Gräber in Bosnien und Herzegovina. — Mitt. d. Anthrop. Gesell, im Wien (1883), 72.

 

527. J. Ковачевић: нав. дело, 204—206. K. Костић је изједначио фустан ca кавадом.

 

528. Р. Skok: Etimologijski rječnik I, str. 519, s.v. fistan.

 

529. T. Vukanović: Muzeumi i Xhinollit ne Prishtinë. — Perparimi II, № 9—10. Prishtinë 1947, str. 39—40.

 

530. M. Валтровић: Земљани праисторијски кип из Кличевца. — Старинар VII, Београд, 1890, 110—114; М. Hoernes: Eine prähistor. Thonfigur aus Bosnien. Mitt. d. Anthr. Ges. Wien, 1891, 160; Ohnefalsch — Richter: Kypros. Berlin, 1893, T. CIII, sl. 3; T. CXXII, sl. 9; Tocilescu: Adamklissi. — Wien, 1895; Fischer: Haar — und Kleidertracht vorgeschichtlicher Karpathen — und BalkanVölker. — Archiv f. Antrhop. 1909, str. 5; J. Ковачевић: Средњовековна ношња балканских Словена. САН. Београд, 1953, 280—281.

 

 

198

 

која је веома сродна са личком мушком капом. Према томе, путеви континуитета, ишли су од праисторије, из времена металодопске епохе, преко антике, до времена словенских насељавања на Балканско полуострво, a као прежитак до данашњих дана. [531]

 

          Плитка женска капа. — Напокон, интересантно је поменути да су илирске девојке носиле на главама округле капице, или високе капе понајчешће од крутог клашња. [532] У Црној Гори и Херцеговини, обичавало ce y старини, да девојке носе плитке округле капе, са чоханом округлом површином, која је y древној старини била од клашња. У Шумадији (села y околини Баточине), y XVII столећу, обичавало ce да жене носе високе капе од крутог материјала. [533]

 

          Шешир са ободом. — У Фрижана, који су обитовали y Македонији, био је обичај y мушкој народној ношњи ношење шешира са великим ободом. Познати су били под именом „Тарабости“. Брдо Тарабош код Скадра y Арбанији, које је за локално патријархално прорицање времена важно „ако му облаци покрију главу као са шеширом‘‘, има исто име. [534] У Далматинаца Јадранског приморја, y средњовековно доба, a делом и касније кроз цео нови век, те y македонског, српског и бугарског становништва на Балканском полуострву, y летњем народном сеоском одевању, y обичају је исто тако ношење шешира са великим ободом. Ово с једне стране говори о континуите'гу културног наслеђа, a исто тако и о симбиози између Фрижана и Млира, a потом јужнословенских етничких скупина, племена и народа и њиховом уделу y етногенези поменутих савремених балканских народа.

 

          Појас. — У босанској народној ношњи са Гласинца, видно место припада појасу. По своме облику, тај појас стоји y генези са појасом Илира, који су y доба праисторије и антике обитовали y пределима источне Босне, и од којих је један и сахрањен y једној могили на самом Гласинцу. [535] Kao што је y науци истакао М. Гарашанин, [536] ово несумњиво указује на додире разних етничких формација, њихова стапања и прожимања, што је нашло одраза и y преузимању и мешању елемената материјалне културе. Исто тако, дугачки ткани мушки појас y старој црногорско-херцеговачкој, јужносрбијанској и албанској ношњи, илирског је порекла.

 

 

531. Cfr. S. Ljubić: Popis arkeološkog odjela Narodnog muzeja u Zagrebu, T. XVI, 2—6; M. Gavazzi: Narodna starina VII (1930), str. 6; K. Vinski — Gasparini: Pezistil I (1954), str. 122 sq.; R. Brechler — Božić: VI kongres arheologa Jugosl. I (1964), str. 70—72; ista: Vjesnik Arheol. muzeja u Zagrebu 3, III (1968), 29, T. III, 21 sq.; M. Draškić: nav. delo, str. 147—152.

 

532. Cfr. B. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 61; cfr. С. Truhelka: Frigijska kapa, komad bosanske ženske nošnje. G1ZM. (1894), str. 89.

 

533. Cfr. T. П. Вукановић: Ношње балканских Словена y средњем веку. — Гласник Музеја Косова и Метохије, књ. I. Приштина, 1956, стр. 200.

 

534. Cfr. Ф. Нопча, ГлЗМ. XXII, стр, 349.

 

535. Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina I (1893), 79, sl. 51.

 

536. M. Гарашанин: Задаци археологије y Србији. Историјски гласник, 1—2, Београд, 1950, 130, cfr. М. Draškić: nav. delo, str. 145—147.

 

 

199

 

45. Средњовековна мушка ношња „хрватског одличника“. (Према рељефу из Бискупије);

46. Средњовековна владарска ношња. (Према рељефу из Цркве Св. Доната y Задру);

47. Средњовековна мушка војничка ношња. (Према рељефу из Цркве Св. Доната y Задру).

 

 

          Средњовековна ношња хрватских племића. — Ha ликовима хрватских достојанственика, приказаних y старохрватској ношњи: кошуља, дуга хаљина, кратак гуњ, око струка опасан појас, налазе ce трагови илирске ношње из доба антике. [537] Овај континуитет је веома важан, јер говори о културним траговима старобалканских народа, утканих y културу јужнословенских народа, посебно хрватског сталешког друштва средњега века.

 

          Струка. — У ношњи Илира, y доба антике, запажа ce архаичан хаљетак струка, и то y племена Либурна које је обитовало, углавном, на територији данашње Босне и Херцеговине. Овај ce хаљетак као културно наслеђе налази y ношњи Хрвата, Срба, Црногораца и

 

 

537. Lj. Karaman: nav. delo, str. 120, 129; isti: Živa starina. Zagreb, 1934, str. 70 sq.; Simpozijum (1969), str. 266; N. Miletić: Kulturna istorija Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1966, str. 391.

 

 

200

 

48. Женска ношња хрватских феудалаца средњега века, настала на бази романске ношње. (Према рељефу из Цркве Св. Доната y Задру);

49. Владарска ношња. (Према рељефу са Сплитске крстионице, из XIII столећа);

50. Владарска ношња, мешавина старобалканске и словенске ношње. (Према рељефу из Цркве Св. Доната y Задру).

 

 

Арбанаса. Дакако, он је y поменутих балканских народа могао приспети и као сирвивал; a понајпре путем прежитка, оформљеног кроз етногенезу Либурна са Црногорцима, Србима, Хрватима и Арбанасима, који су ово илирско племе претопили y свој етнос. Тако је либурнијска лацерна y наведених савремених балкансКих народа очувана као прежитак под именом струка. [538]

 

 

538. L. Thalozzi: Die Urgeschichte des Illyrertums auf dem Geblefe Bosniens. Illyrisch — albanische Forschungen I. München und Leipzig 1916, str. 17; П. Томић Струка као део народне ношње. — Зборник Етнографског музеја y Београду (1953), стр. 189—203; Т; Вукановић: Ношње балканских Словена y средњем веку. Гласник Музеја Косова и Метохије I. Priština, 1956, стр. 186—187; isti: Struka — petk i lashtë i popujvet të Balkanit. Përparimi, IX, 3, Prishtinë 1963, str. 184—202; cfr. M. Gavazzi: Sudbina stare slovenske baštine kod Južnih Slavena, str. 18—19; cfr.

 

539. M. Draškić: Niarone nošnje severozapadne Bosne П. Zenica, 1972, str. 98. (literatura tamo).

 

 

201

 

          Црвена кабаница са кукуљицом. — У средњовековно доба и y време спахијског поретка, те и y доба процвата кириџијског караванског саобраћаја на Златибору, кириџије су носиле црвену кабаницу са кукуљицом, од ваљаног сукна (клашно). Богато украшена црвена кабаница, од ваљаног вуненог клашна, са кукуљицом, био је y Срба на Копаонику свадбени ритуални хаљетак. Њу је обавезно ташта даривала своме зету на дан свадбе, огрћући га њоме, a зет је ову кабаницу, као свечани огртач, носио само на дан свадбе, без обзвдра на годишње доба. Касније, она је употребљавана само за огртање одабраног госта, поред огњишта, y току зиме, те и за покривање гостију као ноћни покривач. Аналогију и генезу овом огртачу налазимо y sagum galicum-y, старом галском огртачу, који је био примитивно израђен од дебеле тканине за зиму, a најчешће од пурпурног клашња. У Римљана, био је обичај да младенци y свадбеном ритуалу имају пурпурне огртаче (младожења и невеста). У данашњих Арбанаса, до скора је био y употреби огртач са црвеном кукуљицом. Талоци је мислио да је овај архаични хаљетак y Арбанаса, остатак либурнијског огртача. [539] Значи, овај је хаљетак доспео y Срба поменутих регија, као културни реликат, заправо преко етногенезе, како Либурна, тако и Римљана, које је словенски етнос y области Старора Раса, Копаоника и Ибарске долине асимиловао — претопио y спрски етнос.

 

          Опанци. — Опанци од пресне коже, које до данашњих дана сусрећемо y употреби y јужнословенско-балканских пастирских и земљорадничких скупина, нарочито y западним крајевима Балканског полуострва, како међу Хрватима, Србима, Црногорцима, Муслиманима и Арбанасима, тако и y Македонаца, Бугара, Грка и Румуна, — до данас су задржали исти облик, као што га видимо на приказима илирских споменика y римско доба. [540] Према томе, као културно илирско наслеђе и путем етногенезе, доспео је овај хаљетак y савремене балканске народе.

 

          Накит. — Уметничко обликовање накита: огрлица, наушница, прстења, украсних игала, разних привезака, фибула — копчи, као и знатног броја ђердана, y западним јужнословенским крајевима, с матичним областима Јадранског приморја, представљају занатскоуметнички континуитет аутохтоног романског становништва y Harnoj земљи, посебно y раздобљу од V до VII столећа. To произилази из чињенице, што је аутохтони етнички живаљ дочекао долазак Словена, измешао ce са њима и предао им y наслеђе обиље значајне

 

 

539. L. Thalozzi: Die Urgeschichte des Illyrertums auf dem Gebiete Bosniens. IlJyrisch — albanische Forschungen I. München — Leipzig 1916, 17; Girke: Tracht der Germanen I, стр. 22—23; J. Ковачевић: нав. дело, стр. 227.

 

540. M. Abramić: nav. rad, str. 15; I. Čremošnik: nav. rad, str. 109; M. Zaninović: nav. rad, 38—39; S. Pašallć: nav. rad, str. 281; M. Gušić: Tumač, str. 170—171; D. Sergejevski: Japodske urne. — Glasnik Zemaljskog muzeja IV—V, Sarajevo, 1949—1950, str. 84; Simpozijum (1969), str. 265; A. Stipčević: Iliri, Zagreb 1974, str. 96.

 

 

202

 

51. Архаичан начин прераде млека y Срба y Хомољу (источна Србија), с почетка XX столећа; један од пастира има на себи древни хаљетак скорње, a на глави велику шубару, коју су познавали стари Словени и Трачани на Балканском полуострву;

 

 

52. Опанци илирског племена Јапода. (Према јаподским урнама са тла росне и Херцеговине) ; континуирано наслеђе y Јужних Словена, одржано до данашњих дана y патријархалној народној ношњи (опанак од пресне говеђе коже из предела Пчиње y јужној Србији и ужички опаaнак од штављене говеђе коже).

 

 

касноантичке културне баштине, која ce задржала y култури Јужних Словена од VIII до XV столећа, a извесне појаве и све до данашњих дана. [541]

 

          Копче за појас. — Поједини типови копча за појас y облику алке, y употреби су местимично код Јужних Словена од времена

 

 

541. Cfr. Z. Vinski: Kasnoantička baština u grobovima ranoga srednjega vijeka kao činjenica i kao problem. — VI. kongres arheol. Jugoslavije I (1964), str. 102 sq.; Simpozijum (1969), 266—267.

 

 

203

 

Илира, до данашњих дана, [542] што ce темељи на културном наслеђу и етногенези.

 

          Украсна пуца. — У мушкој народно ношњи Лике, Крбаве, Херцеговине и Црне Горе, од старих времена, y употреби су бројна пуца као украси на токама, јелецима и ђечермама. Аналогије овим прежицима древне балканске старине, налазимо y народној ношњи Либурна и Јапода. [543] Од поменутих балканских старинаца, доспевају украсна пуца y одећу балканских Словена као културно наслеђе базирано на етногенези.

 

* * *

 

У доба металодобске културе око 2000. год. пре н.е. y пределима централног Балкана, y одећи етничких скупина, племена и народа, и то y женским хаљецима, владао је обичај ношења сукње и јелека. To је y основи миноско-микенски обичај, који је владао и y одећи балканских централних предела. [544] С овом ce ношњом сусрећемо и y одећи статуета кличевачког идола, за који без двојбе можемо рећи да приказује ношњу својих балканских савреминица. [545] С друге стране, та је одећа, свакако преко трачких и илирских племена и етничких скупина, доспела y начин одевања савремених балканских народа: Румуна, Арбанаса, Бугара, Срба, Македонаца, a делимично и Црногораца. Напоредо с тим, хаљетак јонских етничких скупина хитон, доспео је савременим балканским народима, преко Трачана, где је очуван све до данашњих дана y реткој свежини, и то y женској кошуљи, бојлеку, округли, саји и сл. За трачку кошуљу, сличну данашњој женској кошуљи и сродним хаљецима савремених балканских народа, Херодот каже да је Трачани израђују од кудеље (конопље), као што праве и осталу своју одећу, и то тако зналачки и вешто, да ce тешко могу разликовати од ланених израђевина. [546] Бојлек, хаљетак патријархалне народне ношње код Срба y Поморављу и суседним пределима, понајвише саставни део женске зимске одеће, веома је сродног кроја и форме са јелеком кличевачког идола. Ово такође говори о генези ове одеће, доспеле посредством трачких етничких скупина и племена код јужнословенских етничких скупина и племена, с којима су ce Јужни Словени стапали и прожимали y првим столећима свога живота на Балканском полуострву, углавном, посредством преко трачких етничких реликата и осталих старих балканских народа, код којих је овај хаљетак доспео како посредно, тако и непосредно из трачке културе одевања.

 

 

542. Cfr. L. Niederle: nav. delo, str. 77; J. Korošec: nav. delo, 170; Simpozijium (1969), str. 269.

 

543. Cfr. Симпозијум (1969), стр. 262—264.

 

544. Cfr. M. Васић: Жуто брдо. — Старинар, књ. III, 149—140.

 

545. Етнолошко-фолклорна приказивања, с резултатима површног познавања ствари о овом проблему, имају испитивања и приказивања Ф. Нопче, Гласник Зем. музеја XXII (1910), стр. 352.

 

546. Her. IV, 74.

 

 

204

 

 

8.4. ЛОНЧАРСТВО (ГРНЧАРСТВО)

 

У босанској Посавини, од прастарих времена је развијено лончарство. Природа земљишта за ту врсту домаће радиности и занатства пружа обилате могућности, те ce оно зналачки негује. Међутим, као карактеристична појава истиче ce архаичност те израде. Лончарске ce израђевине, као што ce чинило и y старини, пеку на отвореном огњишту, предмети ce раде руком, без лончарског кола, a y иловачу ce меша вапнени песак и на концу лончари употребљавају посебан поступак: „да им посуде добивају црну графитну површину, коja карактерише многе прехисторичне посуде“. [547] Према томе, овде је једно праисторијско наслеђе y изради лончарства, сачувано y реткој свежини све до данашњих дана, a заснива ce на етногенези балканских старинаца и Јужних Словена.

 

 

8.5. РИВОЛОВ

 

Илири су били истакнути морепловци и рибари, како на Јадранском мору, тако и на језерима и балканским рекама y пределима где су обитовали илирска племена и етничке скупине. Од илирских племена из Јадранског приморја и острвља, попримило је рибарење романско становништво, које га потом предаје y наслеђе, заједно с остацима илирских племена, јужнословенским племенима и народима: Хрватима, Србима и Словеницима. Taj континуитет је уследио путем етногенезе ових старинаца са Јужним Словенима. Ова појава ce запажа и y рибарењу илириских племена која су обитовала покрај река, нарочито y Босни. О томе сведоче налазишта y Рипчу крај Бихаћа и y Доњој Долини код Босанске Градишке, где је археолошким истраживањима откривено обиље удица, железних ости, коштаних харпуна, дрвених пловака и глинених утега за рибарске мреже, те игала за плетење рибарских мрежа, по облику сасвим сличних онима које ce и данас употребљавају y рибарењу на рекама ове земље. [548] Илирски моноксилони (копанице или чамци од једног дрвета), доспели су исто тако y културно наслеђе македонског етноса на језерима Дојранском, Охридском, Преспанском и Катлановском. [549]

 

 

547. В. Ћурчић: Лончарство y Орубици на Сави. — Гл. Зем. м. ХХИ (1910), стр. 25—40.

 

548. V. Čurčić: Prehistorička sojenica iz brončanog doba u Ripču kraj Bihaća u Bosni,. — GlZM. 20, sv. 2 (1908), str. 160; C, Truhelka: Sojenice u Donjoj Dolini, GlZM. 14 (1902), str. 315—139; 18 (1906), str. 104—106; V. Čurčić: Die volkstümliche Fischerei in Bosnien und der Hercegovina, mit besonderer Berücksichtung der Savefischerei in Donja Dolina. — Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Hercegovina XII (1912).

 

549. Cfr. A. Stipčević: Iliri. Zagreb, 1974, str. 142—144; C. Караман: Рибарство на Катлановском језеру. Зборник за етнографију и фолклор јужне Србије и суседних области, књ. I. Скопље 1931, 23—26.

 

 

205

 

Пршљенови који су ce међу праисторијским скупинама и племенима која су живела y босанској Посавини употребљавали y рибарству ради затезања рибарских мрежа, употребљавају ce исто тако све до данашњих дана код посавских рибара за затезање мрежа.

 

 

8.6. УЛОГА СТАРОБАЛКАНСКИХ ОРНАМЕНАТА У КОНТИНУИТЕТУ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Систем декорације и уметничког обликовања балканских старинаца из доба праисторије, наслеђен путем континуитета и иначе y античком друштву и византијском и романском друштву средњовековног Балкана, нашао је своје место путем континуитета и y етногенези културних творби словенског друштва на Балкану. Ту ce посебно истиче проблем орнаментике. Разни орнаменти, уметничке и мађијско религијске функције, прешли су балканским Словенима y културно наслеђе преко балканских старинаца, на Балканском полуострву и одржали су ce неки од њих y реткој свежини све до данашњих дана. To су појаве директног утицаја балканских старинаца на Јужне Словене, које су нашле своје место y словенском етносу, углавном преко етногенезе, a делом и путем културног наслеђа y одређеним географским регијама, y истој географској средини, значи преко аналогија и међусобних додира угледањем и подражавањем. [550]

 

Од прастарих времена, орнаментика игра значајну улогу y уметности људских скупина, племена и народа на свету. О њеном пореклу и функцији постоје бројне теорије, које ce углавном своде на тумачење да је орнаментика настала с мађијском или естетском функцијом. Међутим, ми не сматрамо да су ове теорије правилно постављене. Орнаментика ce не може схаватити једнострано, јер ce обе поменуте функције често пута надопуњају, преплићу и укрштају, тако да једна другу не искључује. Према томе, сви орнаменти, који ce јављају y уметности Јужних Словена, садрже обе ове функције: естетску и мађијску; каткад они имају само једну од ових функција. У етногенези Јужних Словена, орнаментика је такође нагала своје место, било да ce ради о индивидуалним, или пак групиим орнаментима. Сви сржни и кључни орнаменти y Јужних Словена, воде своје порекло из праисторијске епохе древнога Балкана. Они су каткад стилизовани, a понекад ce јављају y примарној реалистичкој фази. Међу Јужне Словене, као што је поменуто, доспели су путем етногенезе са балканским старинцима, a делимично и преко дошљака завојевача, који су их попримили од старинаца, a потом предали y наслеђе Јужним Словенама. Ha овоме месту наводимо најважније орнаменте старога Балкана, који су доспели Јужним Словенима: као културна позајмица, као елементи етногенезе и путем аналогија и угледања.

 

 

550. Cfr. М. Кус — Николајев: Неолитски мотиви и безвремени карактер сељачке умјетности. — Етнологија I, 4. Скопље, 1940, стр. 193—202, с овом проблематиком: шрафирани трокути, ромбови и спирале.

 

 

206

 

          Меандар. — Овај орнаменат ce јавља y етничких скупина и племена на Балканском полуострву од доба неолита. Нарочито је био заступљен y уметности праисторијске металодобске културе. Понајвише ce јавља орнаменат меандар y уметности Егеје, Крита и y старом Египту. Потом, меандар ce јавља и y уметности Јелина, Трачана и Илира, a затим Римљана и Византинаца, и на крају Јужних Словена. [551] Мешањем и стапањем Јужних Словена са балканским старинцима, поред осталих бројних културних тековина древнога Балкана, Јужним Словенима је доспео y културну баштину и орнаменат меандар, који ce јавља како на металним и дрвним предметима, тако и на керамици, текстилу и слично.

 

          Крин. — За постојбину овога орнамента, свакако, понајпре треба сматрати медитеранске земље и Блиски исток. Овај орнаменат по свему судећи, везан је највише за накит. Kao стилизован кринов цвет овај орнаменат ce на Балканском полуострву појављује од праисторијских времена. Познаје га микенска култура. [552] Од праисторијског друштва древнога Балкана, овај орнаменат примају y наслеђе и антички, a потом средњовековни балкански народи, код којих је он познат y уметности све до данашњих дана. У ове две епохе, понајвише је то орнаменат на предметима који су припадали повлашћеном сталешком друштву. Украси y облику крина, y јужнословенску орнаментику доспели су с једне стране преко етногенезе, a с друге као културна позајмица путем аналогија и угледања. Код средњовековних Срба, крин је познат y хералдици још из времена српског краља Уроша I. Временом, овај орнаменат, стилизован или y природном облику, постао је опште народно добро свих друштвених слојева y уметничким творбама Јужних Словена. [553]

 

          Крст. — Веома распрострањени орнаменат y уметности европских народа, од неолита па све до данашњих дана, јесте крст. To сведоче бројни налази крста y орнаментици неолитске керамике, a потом орнаментика y облику крста на металном накиту, како праисторијске епохе, тако и из времена антике. Помињемо само налазе на Балканском полуострву, y млађем неолиту y Чешкој, Словенији и Кипру. Овај орнаменат јавља ce и на микенским, еретрејским, атичким и коринтским вазама, као и на микенском златном

 

 

551. Revue archéologique I (1902), 180 sq., 190; II (1910), 396; P. Wolters: Dastellungen des Labyrinths. — Sitzungsberichte der Bayer. Akademie der phil. und hist. Klasse zu München (1907), 113 sq.; Старинар III, 87, 102; BSA VIII, 103—104; B. Јовановић; Историја керамичке индустрије y неолиту и раном енеолиту централног Балкана. Неолит централног Балкана. Београд, 1968, стр. 152.

 

552. М. Васић: Жуто брдо. — Старинар III, стр. 104, 110—113, 183.

 

553. Ст. Новаковић: Хералдички обичаји y Срба. — ГНЧ VI (1884), 21; Ј. Ковачевић: нав. дело, стр. 163; И. Ивановъ: Старобългарский и византіский пръстени. Известия на Бълг. арх. друж. II (1911), стр. 6—8.

 

 

207

 

53. Разноврсна геометријска орнаментика. Женска прегача y Срба Ибарског Колашина, с краја XIX столећа. (Народни музеј y Косовској Митровици); поред естетске, знатан број орнамената има и мађијско-религијску функцију, као сирвивал древне балканске старине;

54. Бакарно пастирско звоно, са тељигом, за овна предводника, с краја XVIII столећа, из предела Горе на Косову. (Народни музеј y Врању).

 

 

накиту и слично. [554] Традицију праисторијских етничких скупина, племена и народа y употреби крста као орнамента, наставило је и европско античко друштво, од којег га преузима хришћанство, дајући му религизну хришћанску симболику. У основи, овај орнаменат има религиозну функцију и y праисторијско доба, јер је jeдан мермерни крст нађен y храмовној остави y Кносу. Сам орнаменат крста стоји y вези са сунчевим култом. Каткада, крст служи и као амулет. Дакако, Протословени су познавали орнаменат крста, који га предају y наслеђе словенским племенима и етничким скупинама, одакле је доспео и Јужним Словенима. Но, свестрана употреба крста y орнаментици Јужних Словена, настаје на Балканском полуострву, где овај орнаменат они примају од балканских старинаца, a потом примањем хришћанства, орнаменат крста ce шири

 

 

554. M. Hoernes: Die neolithische Keramik in Österreich. — Jahrbuch d.k.k. Zentral — Kommission, III (1905), 57—58, 91—92; IV (1906), 75 sq.; A. J. Evans, B.S.A. III, 88 sq.; IX, 92; M. Васић: Жуто брдо, — Старинар III, 176—179. O функцији крста y хришћанству cfr. G. Ferguson: Sings and symbols in Christian Art. New York — Oxford 1961, str. 165.

 

 

208

 

y народне скупине, племена и народе, y свим облицима народног уметничког стваралаштва y примењеној уметности, као и y фолклорној уметности. Од времена примања ислама, од XV столећа, балкански Муслимани веома ретко употребљавају овај орнаменат y свом уметничком стваралаштву.

 

          Полумесец. — У орнаментици Јужних Словена, орнаменат полумесеца заузима видно место, како на керамици, тако и y камену, дрвету, металу, текстилу и слично. Улога овог орнамента, посебно ce истиче y нисказла накича. Обично, овај орнамент не стоји усамљен, већ удружен с разним орнаментима, како геометријских облика, тако и вегетабилних, зооморфних, па чак и антропоморфних. Ha концу, од доласка Турака на Балканско полуострво y XIV столећу, под утицајем ислама, чији је значајан симбол полумесец, овај је орнаменат обилато ширен y орнаментици код Јужних Словена, a посебно међу Муслиманима. [555]

 

Са орнаментом полумеееца сусрећемо ce y уметности праисторијског друштва Балканског полуострва. Помињемо статуте из централног Балкана, са Жутог брда, Бапске и Винче, где ce овај орнаменат јавља. [556] У илирској орнаментици са Гласинца y Босни, орнаменат полумесец налази ce y друштву с орнаментом крста, што је карактеристично поменути. [557] Од златног накита с орнаментиком полумесеца, помињемо накит из Велике Врбице. [558] У орнаментици античког друштва на Балкану, местимично ce јавља и орнаменат полумесец. Ha крају, овај орнаменат ce јавља и y средњовековној византијској, романској и мађарској уметности на Балканском полуострву и суседним земљама, одакле га примају Срби, Хрвати и Бугари y своју уметност. Нарочито је заступљен y средњовековној богумилској уметности y Босни, [559] a нашао је примену и y средњовековној босанској и хрватској хералдици и сфрагистици. [560] To су токови којима је овај прастари орнаменат естетске и религијске функције, доспео као културно наслеђе Јужним Словенима, делом као културна баштина путем етногенезе, a делом путем исламске конфесије.

 

          Свастика. — Веома је значајан и особито интересантан проблем свастике, прастарог орнамента и ликовног стваралаштва праисторијског друштва Балканског полуострва, и њене генезе y стваралаштву јужнословенских народа.

 

 

555. Cfr. Е. Westermarck: Ritual an Belief in Marocco, vol. I, str. 472—474; E. Wallis Budge: The Mummy. Cambridge 1925, str. 213; Тих. P. Ђорђевић: Зле очи y веровању Јужних Словена. СЕЗб. књ. LIII. Београд, 1938, стр. 259.

 

556. Старинар II, стр. 7—8; III, стр. 93.

 

557. М. Васић: Жуто брдо. — Старинар III, 177.

 

558. М. Митић: Праисторијски златан накит из Велике Врбице. — Старинар II, Београд, 1908, стр. 101, 104.

 

559. Cfr. G. Wilke: Ueber die Bedeutung einige Simbole an den Bogumilendenkmälem. — Гласник Зем. м. XXXVI (1924), 27—38.

 

560. E. Laszowski: Prolog k hrvatskoj sfragistici. — Vjesnik Hrvatskog arh. dr. NS. V (1901), str. 81; NS I, 129, 131, 135; Č. Truhelka: Slavonski Banovci. — Гласник Зем. м. IX (1897), 93, 114, 135, 139; J. Bojničić: Pečat bana S. Čakovskog. — Vjesnik Hrvatskog arh. dr. XIII (1891), 65; C. Truhelka, Wiss. Mit. B. — H. III, 433; L. Thalloczy: Studien, 301.

 

 

209

 

Мотив свастике, као чест декоративни елеменат, свакако с посебном мађијско — религијском функцијом, јавља ce на металодобској пластици централног Балкана и суседних предела. Најизразитији пример свастике, налази ce на ковинској пластици из металодобске културе. Ковинска свастика има аналогију са свастиком на брактеји из Кун — Оба. Од античких народа, овај орнаменат познају на Балкану нарочито Хелени и Илири. [561]

 

У западним јужнословенским пределима, орнаменат свастике налази ce на римским урнама, као и на старохришћанским надгробним споменицима. [562] У фолклорној уметности балканских Словена, ту и тамо овај ce мотив сусреће y реткој свежини све до конца XIX столећа. Ha култним хлебовима y Срба на Копаонику и Ибарској долини, мотив свастике ce уобличава на славском колачу, те као „божитња шара“ јавља ce на божићним колачима, од којих ce први даје домаћину, a остали полажајнику и гостима. Балкански Словени примају овај орнаменат y културно наслеђе од Илира, Римљана, Византинаца, понајвише путем етногенезе, посредно и непосредно.

 

          Спирала. — Спирала као декоративни орнаменат јавља ce y уметности праисторијског друштва на Балканском полуострву, још од неолитске епохе. Континуирано, она налази примену и грана ce y металодобској култури Балкана, a потом y доба антике и y средњем веку, и на крају y новом веку све до данашњих дана. У свим овим епохама, спирала је потпуно развијена, без обзира где је нашла примену, на керамици, металу, дрвету или текстилу. [563] Није искључено да су и Протословени познавали мотив спирале y својој аутохтоној орнаментици, али поуздано можемо устврдити, да су Јужни Словени овај орнаментални мотив усавршили и распространили на широком подручју широм балканских земаља, одмах цо своме устаљивању и етничком формирању на Балканском полуострву. Напоредо с тим, сматрамо да је овај спирални орнаментални мотив y

 

 

561. S. Reinach: Antiquitées du Bosphore Cimmérien, pl. XXII. 15; M. Wosinsky; Die inkrustierte Keramik der Stein und Bronzezeit. Taf. XCII, Fig. 2—3; Dj. Bošković: Quelques observations sur le char cultuel de Dupljaja. — Arhaeol. jugosl. III, Beograd, 1959, str. 41 sq.; Д. Гарашанин: Прилог проучавању дупљајских колица. — Старинар II (1951), str. 250 sq.; S. Batović: Die Eisenzeit auf dem Gebiet des illyrischen Stammes der Liburner. Arch. lug. VI. Beograd 1965, sl. 15, br. 16—17; A. Stipčević: Kukasti križ kod starih Ilira. — Gjurmine albanologike, 1—2. Prishtinë 1970, str. 109—127; cfr. K. Moszynski: nav. delo, str. 119—121.

 

562. Č. Truhelka: Starokrišćanska arheologija. Zagreb, 1931, str. 25—26, sl. 8; B. Gabričević: Arheološki nalazi iz Gale. — Vjesnik za arh. i hist. Dalmacije, knj. LV (1953), str. 188 sq.; Basler: Kulturna istorija Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1966, str. 355 sq.; M. Gavazzi: Svastika i njezin ornamentalni razvojna uskrsnim jajima sa Balkana. ZbNŽJSl. XXVII, 1, Zagreb, 1929, str. 22 sq.

 

563. Ebert: Reallexikon der Vorgeschichte VII Berlin, 1926, T. 224; Rellini: La più antica ceramica dipinta in Italia (1934), T. — B. 4; Wace Thompson: Prehistoric Thessaly. Cambridge, 1912. str. 30, 142; W. Buttler: Der Donaulindische and der westliche Kulturkreis der jüngern Steinzeit. Berlin und Leipzig, 1913, T. 3—4; Athen. Mitt. Bd. XXV (1900), 40—60; M. Васић: Жуто брдо. — Старинар III, 179— 185; M. Much: Die Heimal der Indogermanen. Jena — Berlin 1904, str. 85—95; Б. Јовановић: нав. рад, стр. 152.

 

 

210

 

55. Орнаментика илирске епохе, са златне маске из Требеништа y Македонији, VI столеће ст. ере. Континуирано наслеђе као прежитак y орнаментици Јужних Словена. (Народни музеј y Београду);

56. Праисторијска глинена кепчија (чаша, маштрофа), из раног бронзаног доба, из Слатине код Лесковца y јужној Србији. Континуирано наслеђе y сточарских балканских етничких скупина y Румуна, Хрвата и Срба, чија ce изградња обавља y дрвету, врло често обилато украшено дуборезом. (Народни музеј y Београду).

 

 

Јужних Словена доспео преко балканских старинаца, с којима су ce ови мешали и стапали, код којих је доспео преко етногенезе из времена неолита, делом преко Протоилира и Прототрачана, Јелина, који га касније предају y наслеђе Илирима, Трачанима и Јелинима, а ови осталим балканским старинцима, с којима Јужних Словени долазе y додир, мешају ce и стапају, који учествују y етногенези Јужних Словена, а делимично то испољавају y генези културних тековина.

 

          Трокут. — У орнаментици савремених балканских народа, а посебно Јужних Словена, видно место заузима орнаменат трокута. Појава овог прастарог орнамента је обилата, и то како y предметима од текстила, тако и онима од керамике, дрвета и метала, лонајвише сребра и злата. Поред декоративне функције, овај орнаменат y савремених балканских народа, а нарочито Јужних Словена, има заштитни карактер, као талисман или хамајлија.

 

Порекло трокута y балканских етничких скупина, племена и иарода, старога је датума. Он је на Балканско полуострво, свакако

 

 

211

 

доспео са Истока y праисторијско доба. [564] Од праисторијског балканског друштва, примили су га антички народи, a потом предали y наслеђе савременим балканским народима, којим путем је као културна позајмица, y опсегу културне генезе, a делимично и етногенезе, доспео и Јужним Словенима.

 

          Цик — цак линије. — Орнаменат цик — цак линија углавном ce јавља y паралелном положају ових. Најстарији трагови овог орнамента датирају са керамике, a потом ce јављају на металном накиту. Од неолитског праисторијског друштва, орнаменат цик — цак линија доспео је Јелинима, a потом и Илирима и Трачанима. [565] Познају га и Римљани и Византинци, који га предају y наслеђе Јужним Словенима. [566]

 

 

8.7. УЛОГА ДАРДАНАЦА, ИЛИРА И ТРАЧАНА У МУЗИЧКОЈ КУЛТУРИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА И МУСЛИМАНА

 

Напоредо са разноврсним културним наслеђем путем етногенезе, a местимично и као прежицима, y Јужних Словена и Муслимана на Балканском полуострву, сачували су ce и трагови дарданске, илирске и трачке музичке културе, који су попримљени од поменутих балканских етаринаца путем етногенезе. [567] За документацију тога, наводимо следеће примере. Наиме, музички смисао и таленат y наших народа, највише су развијени, као што је још Ст. Мокрањац, познати спрски музиколог истакао, y Врању, Тетову, Пећи, Косовској

 

 

564.

J. Harvey Gaul: The neolitic period in Bulgaria. — American School of prehistoric research. — Bulletin 16 (1948), pl. XXV, XXVII;

V. Milojčić: Chronologie der jüngeren Steinzeit Mittel — und Südosteuropa. Berlin, 1949, T. I, sl. 1, 2, 9; T. 29, sl. 9;

Nathan Valmin: Das adriatische Gebiet in vor — und Frühbronzezeit. Lund, 1939, 180;

Wace et Thompson: Prehistoric Thesaly, str. 45, 105—106, 203;

Heurtley: Prehistoric Macedonia, str. 19, 25, 62, 142, 146;

Rellimi: La piú antica ceramica dipinta in Italia. Roma, 1934, str. 71;

M. E. J. Mallowan: Tapping a new archaelogical source in North Syria. London News, Nov. 1935, str. 932;

G. Setfan: Fouilles de Baesti — Aldeni. — Dacia V—VI, Bucarest, 1938, 139—149;

L. Franz — J. Weniner: Die Funde aus den prähistorischen Pfalbauten im Mondsee — Materialen zuz Urgeschichte Ossterreichs 3. Heft. Wien, 1927, T. VII, XIX, XX;

. Hoffiller: Corpus vasorum antiquorum Jougoslavie, Fase. 2, pl. 9, 3; Pl. 33, 8;

M. Васић, Винча IV, T. XIV, XV, LIII;

N. Vulić — M. Grbić: Corpus vasorum antiquorum Jougoslavie, Fase. 3, pl. 2,5;

Fr. Oppenheim: Der Teil Halaf, Leipzig, 1931, 251;

E. Machay: Great new discoveries of ancient Indian culture on a virgin prehistoric site. London, News Nov, 21, (1936), 910;

H. Frankfort: Sumerian Sculpture about 300. B. C. The Illustrated. London News june 9, 1934, 911, 913;

P. Flinders: The making of Egipt. London, 1939, 3, T. II, X, XXVI;

J. Ebersolt: La miniature byzantine. Paris et Bruxelles 1926, Pl. XLII;

T. П. Вукановић: Мијачко дуборезбарство. Врањски гласник књ. VII, стр. 251—252.

 

565. A. Lissaner: Vierter Bericht über die Tätigkeit der deutschen anthropologischen Gesellschaft gewählten Kommission für prähistorische Typenkarten die Typenkarten der ältesten Gewandnadeln. — Zeitschzift für Ethnologie 1907, 785 sq., 791, 802; H. Schliemann: Mykenae, str. 289; Perrot — Chipiez: L’histoire de l’art VI, str. 632, 756; Старинар I, 120—12l.

 

566. J. Ковачевић: Средњовековна ношња балканских Словена; САН, Београд 1953. стр. 173, нап. (литература тамо).

 

567. Cfr. F. Papazoglu: Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo, 1969, str. 143—161.

 

 

212

 

Митровици. Грчки писац Страбон (63. год. пре н.е. до 19. год. пон.е.), наводи y својој „Географији“, како су становници Дарданије (Дарданци, мешавина илирских племена, обитовали од Велеса и Скопља на југу, ширећи ce северно од Ниша), одани музици и да радо свирају y фруле и друге музичке инстументе. Ова поклапања нису случајна, већ напротив, она ce заснивају на етногенези Македонаца, Срба и Муслимана ових предела са Дарданцима, од којих су попримили дарданску музичку културу, као етничко културно наслеђе. [568]

 

Знатан број фолклорних облика народне музике старих Илира који су y праисторијско и античко доба живели на тлу данашње Црне Горе, Херцеговине и Босне, путем етногенезе, убаштинио ce y Црногораца, Срба и Муслимана наведених земаља. To ce нарочито одражава y неким полифонским облицима, који ce налазе на том подручју, a нису заступљени y осталих јужнословенских народа. To говори да су ту словенска племена затекла илирске полифонске облике, од којих су их попримили приликом својег досељавања на Балканско полуострво и формирања y посебне словенске народе, утапајући y словенски етнос илирска племена тих крајева. Према томе, није то реликт илирске музичке културе, већ ce ради о континуитету илирске полифонске музичке културе, уткане y словенски етнос путем етногенезе са илирским племенима. [569]

 

Певање епских песама уз гусле y илирских племена вршили су певачи рапсода, величајући херојска дела својих предака. Аналогију и генезу томе обичају и тој знаменитој појави y балканских Словена, налазимо y певачима епских песама уз гусле, познатим под именом народни гуслари. Њихово обиље и жива делатност кроз столећа, запажа ce y Македонаца, Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, углавном y оним пределима где су y доба антике обитовали Илири и Дарданци, од којих су путем етногенезе и утакни народни гуслари y балканске Словене и Муслимане. [570]

 

Трачани су били врло музикалан народ. Исти је случај и данас са Јужним Словенима оних земаља, које су настањивали Трачани. Од музичких инструмената y Трачана нарочито су биле омиљене флауте, рогови, трубе и цитре. Код ове појаве запажа ce културно наслеђе y музичкој култури, које је балканским Словенима: Бугарима, Македонцима и Србима, уткано y њихову етногенезу преко старинаца Трачана, с којима су ce они стопили, заправо који су ce претопили y јужнословенске народе на Балканском полуострву, y првим столећима оформљавања јужнословенских народа на Балканском полуострву y VI—VIII столећу. Напокон, извесне обредне игре и песме, нарочито оне које су везане за слављење Нове године, где

 

 

568. Strabon: Geographica, VII, 5; cfr. С. Станојевић: Из наше прошлости I, Београд, 1934, стр. 72; A. Stipčević: Iliri. Zagreb, 1974, str. 228.

 

569. Cfr. V. Dvorniković: Problem preslovenskog starobalkanskog elementa u našem muziçkom folkloru. Rad kongresa folklorista Jugoslavije na Bjelašnici 1955. i u Puli 1952, Zagreb 1958, str. 91—95; C. Rihtman: O ilirskom porijeklu polifonih oblika narodne muzike Bosne i Hercegovine, navedeni Rad kongresa, str. 99—104; A. Stipgević: nav. delo, str. 228—231.

 

570. Cfr. A. Stipčević nav. delo, str. 229.

 

 

213

 

ce истичу „кукери“, „џемалари“, „русалије“, воде порекло од сличних ритуалних игара y славу бога Дионисија, чији је култ био развијен y Трачана, a чији су ce трагови очували y Бугара, Македонаца и Срба СИ Србије и Косова. [571]

 

 

8.8. КОНТИНУИТЕТ ДРУШТВЕНО — ПРЕДРАСУДНИХ ОБИЧАJA И ВЕРОВАЊА БАЛКАНСКИХ СТАРИНАЦА У МЕНТАЛИТЕТУ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

Досада је y науци било разматрања из ове проблематике. [572] Ми ћемо на овом месту размотрити неке важније обичаје и веровања из ове проблематике.

 

          Ритуалне маске. Појава ритуалних маски y Јужних Словена старога је датума. To је заправо културно наслеђе, односно наслеђе трачког менталитета. Она ce запажа y Бугара и Срба ЈИ Србије, Косова и Македонаца СИ Македоније. Напоредо с тим, ритуалне маске y Банату, зване „шербуљ“ (cervus = јален) римскога су порекла, a y Срба су могле доспети путем културне позајмице од Влаха или путем етногенезе словенског банатског становништва са банатским романским становницима. [573] To исто ce може рећи и за дубровачке „машкаре“, које поред словенског језгра имају y себи и романске примесе.

 

Поред религијско — мађијске функције, с преплитањима митологије, ове маске имају y себи обилате елементе естетске функције.

 

Улога ритуалних маски, сконцентрисана је на почеток нове године, око Божића, па сеже до измака месојеђа, што значи y доба зимских празника. Ове маске носе y себи трагове тотемизма, душа покојних цредака и шумских духова.

 

          Посмртни обичаји и веровања. — Јужнословенске етничке скупине и племена y западним крајевима Балканског полуострва, веома рано по своме насељавању, напуштају своје архаичне обичаје спаљивања покојника и прихватају од староседелаца обичај сахрањивања мртвих. [574] To ce нарочито запажа y Хрвата и Срба, понајвише y време примања хришћанства. У словенским некрополама од VII до VIII столећа, јавља ce специфична конструкција гробних рака. Оне су начињене од поређаног камења или камених плоча, постављених насатице око покојника. Гробна рака је покривена каменим

 

 

571. Cfr. М. Арнаудов: Студии върху българските обреди и легенди II. София 1924, стр. 247 sq.; исти: Кукери и русалии, Сборник БАН. XXXIV. София 1926, стр. 163; исти: Извори за музиката на старите Траки. Известия ИМ, II—III, стр. 443—468; D. Dragojlović: Tračko kulturno i kultsko nasleđe kod balkanskih Slovena. — Godišnjak knj. IX. Centar za balkanološka ispitivanja knj. 7. Sarajevo, 1972, str. 178; O. Младеновић: Коло y Јужних Словена. Београд, 1973, стр. 22—25.

 

572. Cfr. С. Тројановић: Маске код нашега народа. Вулићев зборник, стр. 695—699; cfr. С. Зечевић: Лесници — лесковачки шумски духови. — Лесковачки зборник, V. Лесковац 1965, стр. 16—23; K. Moszynski: Kultura ludowa Slowian, II, 2, str. 288—299.

 

573. М. Илић: Клоцкалица, шербуљ или цурка. — Рад војвођанских музеја 12—13, Нови Сад, 1964, стр. 45—68.

 

574. Cfr. В. Marušić: Istra u ranom srednjem vijeku. Pula, 1960, 17—20; S. Anamali: La nécropole de Kruje et la civilisation du haut Moyen âge en Albanie du Nord. Studia Albanica I, Tirana, 1964, 149—164.

 

 

214

 

плочама равно или постављеним на две воде. [575] Старина оваквих некропола на Балканском полуострву датира још из раног бронзаног доба, a траје повремено до y римско доба, што ce обичава нарочито на територији Илијра. [576] Ова врста некропола, карактерише словенску епоху од IX до XII столећа. [577] Када ce има y виду чињеница, да ce посмртни обичаји y религији многих етничких скупина, племена и народа на свету, одржавају најархаичније, овде ce онда не ради о једном континуитету, већ о етногенези, преко које је континуитет обичаја дошао до изражаја.

 

У једној латенској тумули y Махревићима y околини Чајнича, нађена су зрна од ђердана, која су служила као дар покојнику, који је спаљен. Овај ce обичај континуирано наставља y сеоског друштва Босне, Херцеговине, Србије све до почетка XX столећа. [578]

 

Напоредо с изнетим обичајима из погребног ритуала балканских старинаца, који су наставили обичавање код Јужних Словена путем етногенезе старинаца и балканских Словена, методично је и корисно поменути и обичај разбијања посуда на гробовима покојника. [579] Овај обичај је исто тако старог датума на Балканском полуострву, где ce обичава од епохе ране бронзе, [580] a јавља ce и y раним словенским некрополама. Обичај је веома компликован, има очито мађијско религијски карактер и Јужним Словенима је дошао с једне стране путем континуитета као културна тековина старобалканског друштва, a с друге стране, исто као и типови старобалканских тумула и начин сахрањивања, преко етногенезе балканских старинаца и Јужних Словена, y које ce старинци претапају y једном одређеном историјском процесу од неколико столећа. Што је интересантно поменути, овај обичај ce ту и тамо y Јужних Словена одржава y реткој свежини све до данашњих дана Ha концу, нужно је поменути, ради ce о једном веома архаичном обичају, који јужнословенске етничке скупине и племена примају на Балканском полуострву од балканских старинаца, a не од романизованих етничких скупина. Значи, они y својој етногенези попримају етничке елементе старог балканског друштва. [581]

 

Ha античком локалитету Црквине y Чипуљићу код Бугојна, откривена је средњовековна некропола, која броји око 520 гробних налаза (IX—XIV столеће) словенске припадности. Ради ce о гробним

 

 

575. М. Ljubinković: Ka problemu kontinuiteta Iliri — Sloveni. — Simpozijum predslovenski etnički elementi na Balkanu u etnogenezi Južnih Slovena. Akad. nauka i umjetnosti Б. i H. knj. XII, Sarajevo, 1969, 210.

 

576. B. Čović: Osnovne karakteristike materijalne kulture Ilira па njihovom centralnom području. — Simpozijum o Ilirima...I, Sarajevo, 1964, 100—101; Драга Гарашанин — Милутин Гарашанин: Историја Црне Горе y доба Римског Царства. — Историја Црне Горе, Титоград, 1967, 81; Е. Pašalić: Period rimske vladavine do kraja III vijeka naše ere. — Kulturna istorija Bosne i Hercegovine. Sarajevo, 1966, 247—248.

 

577. M. Ljubinković: на нав. месту.

 

578. Ћ. Трухелка, Гласник Земаљског музеја XXI (1909) стр. 428.

 

579. Ha нав. месту.

 

580. В. Човић, Културна историја Босне и Херцеговине, 133.

 

581. Cfr. Мил. С. Филиповић: Мађијско разбијање судова. Зборник Матице српске 1. Нови Сад, 1950, 110—127.

 

 

215

 

налазима y засвођеним гробницама, које су прихватили Словени на Балканском полуострву од балканских старинаца. Из тих налаза, сазнаје ce, да су Словени већ y првим столећима свога насељавања на Балкан, првобитно користили, a потом преузели и даље развијали обичаје посмртног ритуала затеченог аутохтоног становништва, y главном поромањених илирских племена и етничких скупина. [582] Ta преузимања и делом континуитет начина сахрањивања, свакако дошао је Јужним Словенима путем етногенезе и симбиозе са балканским старинцима, романским становништвом и поромањеним Илирима. To констатујемо на основу чињеница што су посмртни обичаји веома конзервативни и посве архаични, тако да ce одржавају понајчешће као окаменотине или сирвивали столећима и милениумима година, без промена и надградњи. Према томе, када ce и y посмртном ритуалу запажају крупне промене архаичних навика и попримају тековине балканских старинаца, то је могло доћи y основи преко етногенезе.

 

          Коледе. — Код већине савремених балканских народа практикује ce обичај коледе, као што су Бугари, Срби, Македонци, Хрвати, Румуни, Арбанаси и др. Коледе су данас скоро изумрле код савремених балканских народа. Kao што смо напред истакли, то су биле поворке, које су понекад биле маскиране с животињским маскама. Корен овом обичају налази ce y римском празновању календа. У Јужних Словена, обичај коледа најкласичнији облик има y западним јужнословенским земљама. Против овог обичаја говорио је још y IV столећу Ј. Златоусти, називајући га „ђаволским ноћним светковинама“. Континутет обичаја од времена Римљана међу јужнословенским народима је сасвим јасан. Значи, ради ce о генези коледарских обичаја, одржаваних y славу празновања новогодишњих празника. [583]

 

          Култ змије. — Код праисторијског неолитског становништва y долини Ибра на Косову, особито y централном делу Косова поља (Приштина), култ змије био је развијен, како y оквиру домаћег лара, тако и y идолатрији. За овим, митски предак Илира Илириос замишљан је y облику змије. Култ змије био је обичаван и код Јелина. [584] До данашњег дана, култ змије обичава ce y разним видовима

 

 

582. Н. Милетић: Нови прилози познавању аутохтоних културних елемената y Босни y доба досељења Словена. — Симпозијум: Предсловенски етнички елементи на Балкану y етногенези Јужних Словена, 236—237.

 

583. A. Веселовски: Сборн. отдел. русс. јазика и словесности. Акад. наук, т. XXXII (183), 97—291; I. Milčetić: Koleda u Južnih Slovena. — ZbN2JSl. XXII (1917), 1—124: E. Ањичков: Зимски празници c обзиром на улогу данашње јужне Србије y њиховој еволуцији. — Гласник Скопског н. др. XV—XVI (1936), 223—225; Т. П. Вукановић: Село као социјална заједница код Срба. — Приштина, 102—103; Sh. Plana: Kangët e motmotit ndër Shqiptarë. — Gjurmime albanologjike 2. Priština, 1965, 263—265; S. Zečević: Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica, 1973 17—61; cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik II (1972), str. 124, S.V. koleda.

 

584. Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie, IX, 1088 sq.; II, 71, sp. 508 sq.; E. Rohde: Psyche (1928), 92 sq.; M. Hirtz: Zmije kućarice. — ŽbNŽJSl. XXVII, 243—254; B. Чајкановић: Студије из религије и фолилора. — СЕЗб. XXXI, Београд, 1924, 111, 131 sa.; N. Nodilo: Religija Srba i Hrvata. — Rad JAZU, LXXXIX, 178; C. Тројановић: Главни српски жртвени обичаји. — СЕЗб. XVII, Београд, 1911, 144—150, 203; Е. Čabej: Revue des études balkaniques II (1935), 565; M. Garešanin: Artibus Asiae XV, 3 (1952), 268 sq.; R. Galović: Predionica. Neolitsko naselje kod Prištine, Priština, 1959, 25; D. Garašanin: Iz kulta i magije praistoriskog čoveka. — Vesnik Muzejskog i konzervatorskog društva NR Srbije (1959), № 1—2, str. 12; C. Кнежевић: Лик змије y народној уметности и традицији Југословена. — Глаеник Етнографског музеја y Ееограду, књ. 22—23 (1960), 57—97; T. Р. Vukanović: Selo kao socijalna zajednica kod Srba. Priština 1965, 105—107, библиографија стр. 183—184.

 

 

216

 

код свих савремених балканских народа, a нарочито је очуван y ретској свежини са обиљем типова и врста, код Срба на Косову и y Ибарској долини, на Рогозни и Копаонику, као и код Арбанаса на Косову; значи y оним крајевима где је и y праисторији био тај култ најачи. Помињемо и култ змије чуваркуће, који постоји код савремених балканских народа све до данас. Знатна је улога змије и y моделовању преклада, који y ствари представљају део домаћега лара на огњишту Срба и Арбанаса y поменутим пределима. Појава змије као апликације, од неолита до данашњих дана, има дубок култни значај, проткан мађијско-религијским поимањима старих и савремених балканских народа, код којих су та веровања и обичаји допрли као реликти прастаре патријархалне кутуре, кроз културну и етничку генезу.

 

У јужнословенским хагиографским списама и легендама, наилазимо на трагове варовања, да ce душа умрлих људи каткад налази y змији. [585] To је сасвим разумљиво, када ce има y виду општечовечанско веровање, да је змија један од оних примарних облика, којима ce симболички приказује душа кад излази из тела. [586]

 

          Жртвовање јарца нумену извора. — Извесне појаве из илирске религије и митологије, сачувале су ce као окаменотине y религији и митологији код Срба y Херцеговини и Црногораца. To ce нарочито јасно види из скаски о постанку Црнојевића Ријеке. У тој скасци ce прича, како је река потекла y оном тренутку, кад су ловци Ивана Црнојевића, приликом неког лова, убили дивљег јарца, који је мокар пред њих изашао из пећине. Генезу и аналогију овој скасци налазимо код Илира y западним пределима Балканског полуострва. Наиме, на арама с вотивним натписима, од којих је једна украшена урезаним представама јарца, посвећена је илирском божанству вода Бинду. Према томе, црногорско-херцеговачка скаска, очевидно је да ce темељи на прастаром илирском веровању, где ce сачувала као реликт старинске илирске религјие, као окаменотина или сирвивал, доспела понајпре на темељима етногенезе Срба са илирским етничким скупинама и племенима на тлу данашње Херцеговине и Црне Tope. [587]

 

 

585. A. Гилфердинг: Собраніе сочиненій, 1, Спб. 1868, 127.

 

586. Wundt: Völkerpsyshologie IV, Aufl. III, 157—165.

 

587. П. Ровинскій, Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ, Спб. 1901. II, 1 № 1, стр. 537; Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und Hercegovina 6 (1899), 154 sq.; 7 (1900), 33 sq.; P. Марић: Бинд, илирски бог извора. — ГНЧ. књ. XLVIII (1939), 146—149; T. Р. Vukanović: Bronze Figurine Representing the He-Goat from Teranda (Prizren) of Hellenic — Illyrien Epoch. Врањски гласник, књ. IX (1973) str. 1—26.

 

 

217

 

          Крст y пољу. — Крстови y пољу јужнословенских земаља, имају карактер аграрних идола. Обичај датира из паганских времена, a има функцију колективног сеоског аграрног идола. Сеоски колективни крстови балканског сеоског друштва: Срба, Црногораца, Хрвата, Македонаца, Арбанаса и др., веома су сродни са римским пријапима, од којих можда и воде порекло, или по чијем су узору настали. [588]

 

          Курбан плодности. — Колективно сеоско приношење курбана (жртве), прастарог је порекла на Балканском полуотрву. Са овом ce појавом сусрећемо још код Трачана y доба праисторије и антике y источним пределима Балканског полуострва. Наиме, y Трачана ce обичавало колективно приношење на жртву јелена, y циљу плодности. Ta појава, као обичај друштвеног наслеђа до недавно је обичаван и код Бугара y Тракији, где ce колективно приносио на жртву, уместо јелена, бик с функцијом колективне друштвене аграрне плодности. Код Срба y Горњој Пчињи, Горњој Морави и Сретачкој жупи, првобитно ce обичавало колективно приношење на жртву јелена y циљу плодности; касније јелена је заменила кошута, a на концу је као замена клан бик. Клање је обављао свештеник, који је дошао као очито наслеђе патријархалног жреца. To је замена крвне људске жртве из паганских времена, на чије је место наступио култ бога Митре, a y хришћанству св. Богородица. [589]

 

          Трачки коњаник. Континуирана појава y Јужних Словена. — Елементи старе балканске религје, сконцентрисани око трачког коњаника, који y савремених балканских народа, a напосе Јужних Словена, живи y реликтима местимично све до данашњих дана, као остатак наолеђа прошлости минулих историјских епоха, говори исто тако о континуитету и улови Трачана y етногенези извесних јужнословенских етничких скупина, племена и народа. [590] Свакако, вредно је помена да је y доба праисторије и антике, трачки коњаник био веома распрострањен y религији источног Балкана. Култ овог коњаника, како ce зна из археолошких налаза, само y 332 локалитета, имао је преко 1100 рељефа. Томе треба додати и Херодотова казивања о великој популарности трачног коњаника y Трачана, и на новцима трачких владара, налазе ce ликови трачког хероја. Напоредо са изнетим, помињемо, рељефи трачког коњаника као предмети култа y Бугарској и југоисточној Србији и Македонији,

 

 

588. В. Чајкановић: Да ли су стари Срби знали за идоле. — Студије из религије и фолклора. СЕЗб. књ. XXXI, Београд, 1924, стр. 104—108. T. Р. Vukanović: Selo kao socijalna zajednica kod Srba. Priština, 1965, 111—112, 184—185.

 

589. G. Kazarow: Thrakische Religion. — Pauly — Wissowa, Real — Encyclopädie I Halbb. Stuttgart, 1939, str. 478—487; Romnios, Kultes populaires de la Thrace. Athènes, 1949, 5 sq.; Lj. Zotović: Ritualno klanje bika kao ostatak antičkog kulta plodnosti. — Старинар VII—VIII, Београд, 1958, 152; M. C. Филиповић — П. Томић: Горња Пчиња, Београд, 1955, 89, 92; Т. Р. Vukanović: Selo kao socijalna zajednica kod Srba, str. 109—110.

 

590. M. C. Фиљиповић: Трачки коњаник y обичајима и веровањима савремених балканских народа. Нови Сад, 1950, 1—51; T. Р. Vukanović: Trački konjanik — Glasnik Muzeja K. i M., III, 153—169.

 

 

218

 

нашли су свој континуитет до данашњих дана под видом икона Св. Ђорђа, услед сличности рељефа трачког коњаника и иконографског мотива св. Ђорђа. [591]

 

Легенда и култ трачког коњаника, као континуирано наслеђе y етногенези Јужних Словена, нашли су примену: y породичној слави или служби y Срба. Ту је култ трачког коњаника, као хтоничног божанства, доспео Јужним Словенима преко Тодорове суботе, која је нашла свој култ y крсној слави. Поред тога, као веома важна појава из култа трачког коњаника, јавља ce сеоска колективна слава или служба, звана заветина, која ce празнује на дан св. Теодора Тирона, наследника трачког коњаника. Ова ce појава запажа местимично y Срба на Косову и околини Пожаревца y Србији. Култ трачког хероја, оваплоћен y хришћанском светитељу св. Теодору Тирону, нашао је одраз и y црквеној слави. Ова појава јавља ce y јужној Србији, Војводини и на Косову. У Сарајеву ce помиње прослављање еснафске славе св. Теодора Тирона, наследника трачког хероја, код хлебарског еснафа. [592]

 

Легенда и култ трачког коњаника распрострањени су углавном на тлу СИ дела Балканског полуострва. Порекло овог култа, свакако да су предели СИ Балканског поулострва и Анадолија. To је колевка трачког хероја или коњаника. To је y ствари спаситељ на коњу, који лечи и спасава. [593] Од бројних прастарих веровања, остао је савременим, европским народима, континуирано, с једне стране, ђаво, и то најважнији међу ђаволима — Хроми Даба, кога хришћанство посла y царство мрака са коњском копитом, a с друге стране, истиче ce само коњска потковица, која по народном поимању патријархалних етничких скупина, доноси срећу и штити од злих очију и сваког зла. Подвојеност на црне и беле коње y религији савремених јужонсловенских народа и етничких скупина, старога је порекла. Хришћанство је ту преузело извесну, већ постојећу религијску функцију из прастарих времена. Наиме, поред демона смрти на коњу или y облику коња, те римског божанства consus y облику караконџула, од старог териоморфног коњског божанства имамо местимично y Јужних Словена, на разграничавању међе, према пропису старог обичајног права, коњске лобање као ознаке помеђаша, a на пчелињацима је њихова религијско — мађиска улога веома знатна. Напоредо с тим, јавља ce y извесним

 

 

591. G. Seure: Etudes sur quelques types curieux du cavalier Thrace. — Revue des Etudes Anciennes 1912, 32 sq.; H. Вулић: Трачки коњаник и друге иконе из античког доба. — Споменик САН, књ. XCVIII, стр. 281 sq.

 

592. Cfr. T. Р. Vukanović: nav. rad, str. 163—164.

 

593. R. Marić: Der thrakische Reitereine Heilgottheit. — Revue internationale des études balkaniques II, Beograd, 1938, 581; M. Budimir: O narodno — medicinskoj basni Sater Arepo. Miscellanea 5. Beograd, 1942, 165; A. Cermanović-Kuzmanović: Die Denkmöler des thrakischen Heros in Jugoslavien und das Problem des thrakischen Reitergottes. — Archaeologia Jugoslavica IV (1963), 31 sq.

 

 

219

 

крајевима y Јужних Словена, знатан број појава из култа трачког коњаника, наслеђених y хришћанским светитељима: Теодору Тирону односно Тодоровој суботи. [594]

 

Јужнословенски случај са трачким коњаником, није усамљен. Аналогије ради, помињемо, св. Кузман и Дамјан, заменили су диоскуре. [595] Св. Фока је заменио неко старинско божанство или демона морнара. [596] Св. Борис и Илеб Глеб y словенских народа, заменили су диоскуре. [597] У данашњих Грка св. Арханђел Михаил је наследник Хермесов [598] Према томе, јужнословенски случај са трачким коњаником није усамљен. Многобројни елементи тога култа, y дуготрајном процесу историјског развоја јужнословенских народа, кроз столећа и хиљаде година, сходно географској и етничкој средини, као континуирано наслеђе Трачана, y много случајева кроз етногенезу, оформљавани y посебне врсте и типове око св. Теодора Тирона, доспели су до данашњих дана y народном животу Јужних Словена наведених географских регија. [599]

 

 

594. М. Петровић: Божанства и демони црне боје. Београд. 1940, 43—52; T. Р. Vukanović: nav. rad, 165.

 

595. Arch. f. Religionsw. 11 (1907), str. 160; cfr. T. P. Vukanović: nav. rad, str. 167.

 

596. L. Radermacher: St. Phokas. — Arch. f. Religions. 7 (1904), 445.

 

597. Cfr. Arch. für slavische Philologie IX, str. 286 sq.

 

598. Cfr. J. S. Lawson: Modeen Greek folklore and ancient Greek religion. Cambridge, 1910, 45; B. Schmidt: Das Volksleben der Neugriechen, Leipzig, 1871, 43 sq,

 

599. Cfr. T. P. Vukanović: nav. rad, 167 (literatura predmeta str. 154, 167).

[Previous] [Next]

[Back to Index]